Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

Sviđaju mi se njene oči. One puno odaju i upravo sada ona
pati zbog mene, jer shvata da ona nije jedina usamljena osoba u
Dalasu.

„Nakon što sam završio srednju školu, nekako sam otišao
svojim putem. Fokusirao sam se samo na svoju umetnost i ništa
drugo. Izgubio sam sve ostale kontakte kad sam promenio
telefon pre otprilike godinu dana, a kada se to desilo shvatio sam
da zapravo nisam pričao ni sa kim. Moji baba i deda su umrli pre
mnogo godina. I imam samo jednog rođaka, ali kao što sam
rekao, ne pričamo puno. Osim Harisonovog i tatinog broja, ne
treba mi nijedan drugi.”

Njeni prsti sada prelaze prstima po mom dlanu. Ona gleda
u svoje ruke, a ne više u mene. „Daj mi da pogledam tvoj
telefon.”

Izvučem ga iz džepa i dodam joj ga ispod mrežice, jer sam
joj rekao istinu. Može i sama proveriti. Tri broja i to je sve.

Njeni prsti se pomeraju preko ekrana nekoliko sekundi pre
nego što mi vrati telefon nazad. „Eto. Sada ih imaš četiri.”

Pogledam dole u ekran i pročitam njen kontakt. Smejem se
kada vidim ime koje je ukucala za sebe. Auburn Mejson-je-
najbolje-srednje-ime Rid.

Vratim svoj telefon nazad u svoj džep i dotaknem joj opet
ruku preko mrežice. „Tvoj red”, kažem joj.

Ona odmahuje glavom. „Imaš još puno toga da nadoknadiš.
Nastavi.”

Uzdahnem i okrenem se na leđa. Ne želim da joj još uvek
bilo šta kažem, ali plašim se ako ubrzo ne izađemo iz ovog
šatora da ću joj reći sve što znam i sve ono što ne želi čuti. Ali
možda je tako najbolje.

Možda ako joj kažem istinu, ona je može prihvatiti i
verovati mi i znati da čim se vratim nazad stvari će biti
drugačije. Možda ako joj kažem istinu imaćemo šansu da
napravimo da ovo traje duže od ponedeljka.

„Te noći kada se nisam ovde pojavio?” zastanem jer mi
srce kuca toliko brzo da mi je teško da razmišljam o tome. Znam
da moram da joj ovo priznam, ali nisam znao kako da to
spomenem. Bez obzira kako to obrnuo znam će reagovati
negativno i razumem to. Ali sam umoran od neiskrenosti prema
njoj.

Okrenem se na stranu prema njoj. Otvorim svoja usta da
priznam, ali sam pošteđen kucanjem na njenim ulaznim vratima.

Njen zbunjeni izraz otkriva da ona nije navikla na
posetioce. „Moram da vidim ko je. Čekaj ovde.” Istog momenta
izađe iz šatora, a ja se okrenem na leđa i izdahnem. Za nekoliko
sekundi će biti ponovo u svojoj sobi i klečati ispred šatora.

„Oven.”

Njen glas je očajan i ja se podignem na laktove kada zaviri
glavom unutra. Njene oči su pune brige. „Moram da otvorim
vrata, ali molim te nemoj izlaziti iz moje sobe, okej? Sve ću
objasniti čim ona ode. Obećavam.”

Klimnem glavom, mrzeći strah u njenom glasu. Takođe
mrzim što odjednom želi da me sakrije od bilo koga ko je pred
vratima.

Ona se udalji i zatvori vrata sobe. Padnem nazad na jastuk i
slušam, svestan da ću dobiti jednu njenu ispovest, iako ne
izgleda baš spremna da je još uvek podeli sa mnom.

Čujem kako se otvaraju ulazna otvaraju i prva stvar koju
čujem je dečiji glas. „Mamice, pogledaj! Pogledaj šta mi je baka

Lidija kupila.”

I onda čujem nju kako odgovara. „Vauuu. To je baš onakav
kakvog si hteo.”

Da li ju je on upravo nazvao mamice?

Čujem kako stopala tumaraju po podu. Čujem ženski glas
kako kaže: „Znam da je ovo u poslednjem trenutku, ali trebali
smo ići u Pasadenu satima pre. Međutim, moja svekrva je
primljena u bolnicu, a Trej je na dužnosti...”

„O, ne Lidija.” Auburn je prekine.

„O, ona je dobro. Problemi sa dijabetesom opet, što se ne bi
desilo da brine o sebi kao što sam joj rekla. Ali ona to ne radi i
onda očekuje od cele porodice da otkažu svoje planove da bi se
mogli brinuti o njoj.”

Čujem kako se kvaka okreće. „Ejdžej, ne‘‘, čujem kako
Auburn kaže. „Ne ulazi u maminu sobu.”

„U svakom slučaju”, kaže žena „moram joj odneti neke
stvari, ali ne dozvoljavaju ulaz deci na intenzivnoj nezi, pa mi je
potrebno da ga pričuvaš na nekoliko sati.”

„Naravno”, kaže ona. „Ovde?”

„Da. Nemam vremena da te vozim nazad našoj kući.”

„Okej”, kaže ona. Zvuči ushićeno. Zvuči kao da nije
navikla da joj žena poveri ovo. Toliko je uzbuđena da mislim da
ne primećuje da Ejdžej opet otvara vrata njene sobe.

„Pokupiću ga kasnije večeras”, kaže žena.

„Može prespavati”, Auburn odgovara sa nadom. „Vratiću
ga nazad ujutru.”

Vrata njene sobe su sada otvorena i mali dečak padne na
kolena tačno ispred šatora. Podignem se na laktove i nasmejem

mu se, jer on se meni smeje.

„Zašto si u šatoru?”, pita on.

Prinesem prst do mojih usta. „Ššššš.”

On se nakezi i upuzi u šator. Izgleda kao da mu je četiri ili
pet godina, a njegove oči nisu zelene kao Auburnine. One su
svakakvih različitih boja. Braon i sive i zelene. Kao platno.

On nema njenu jedinstvenu boju kose, jer njegova je tamno
braon. Pretpostavljam da je to nasledio od oca, ali i dalje vidim
dosta Auburn u njemu. Najviše u njegovoj ekspresiji i kako je
tako radoznao.

„Da li šator tajna?”, pita on.

Klimnem glavom. „Jeste. I niko ne zna da je ovaj šator
ovde, pa moramo da to zadržimo za sebe, okej?”

On se nasmeje i klimne, kao da je uzbuđen što ima tajnu.
„Mogu čuvati tajne.”

„To je dobro”, kažem mu. „Jer nisu mišići ono što čini
muškarce jakim. Već tajne. Što više tajni čuvaš, tako si jači
iznutra.”

On se kezi. „Ja želim da budem jak.”

Spremam se da mu kažem da se vrati nazad u dnevnu sobu
pre nego što privučem bilo kakvu pažnju, ali mogu čuti
otvaranje vrata spavaće sobe.

„Ejdžej, dođi da zagrliš baku Lidiju”, kaže žena. Njeni
koraci su sve glasniji i Ejdžejeve oči se rašire.

„Lidija čekaj”, čujem kako joj Auburn govori sa panikom u
glasu. Ali kaže to sekundu prekasno, jer nemam vremena da
uvučem svoje noge unutar šatora pre nego što Lidija uđe u sobu.

Mogu videti kako se njeni koraci odmah zaustave. Ne

moram joj videti lice kako bih znao da nije previše srećna zbog
činjenice da je Ejdžej sada u šatoru.

„Ejdžej”, njen glas je čvrst. „Izađi iz šatora, dušice.”

Ejdžej mi se nakezi i stavi prst na svoja usta. „Ja nisam u
šatoru, bako Lidija. Ovde nema nikakvog šatora.”

„Lidija, mogu objasniti.” Auburn kaže saginjući se dole.
Pokaže Ejdžeju da izađe iz šatora i njene oči se sretnu sa mojima
samo na sekundu. „On je samo prijatelj. On mi je pomogao da
postavim ovaj šator za Ejdžeja.”

„Ejdžej, ajmo dušice.” Lidija za uhvati za ruku i vuče ga iz
šatora. „Tebi je možda okej da dopustiš da ti sin bude u
okruženju potpunih neznanaca, ali meni nije.”

Mogu videti kako razočarenje obuzme Auburn. I Ejdžeja
takođe, kada shvati da mu Lidija ne dozvoljava da ostane.
Pratim ga, puzeći izvan šatora, ustanem. „U redu je, ja ću otići”,
kažem ja. „Upravo smo završili sa postavljanjem za njega.”

Lidija me osmotri od glave do pete, neimpresionirana sa
bilo čim šta ona misli da vidi. Želim da je osmotrim na isti
način, ali ne želim da uradim nešto što bi ovo učinilo još gorim
za Auburn. Kada je dobro pogledam shvatam da sam je ranije
video. Prošlo je dosta, ali se nije nimalo promenila osim što ima
malo više sedih u njenoj ravnoj, crnoj kosi. I dalje izgleda
stoično i zastrašujuće kao što je izgledala unazad tih godina.

Ona se okrene prema Ejdžeju.

„Ejdžej uzmi svoju igračku. Moramo ići.”

Auburn prati Lidiju izvan sobe. „Lidija, molim te.” Ona
zamahne rukom u mom pravcu. „On odlazi. Bićemo samo ja i
Ejdžej ovde, obećavam.”

Lidijina ruka se zaustavi na ulaznim vratima i ona se

okrene prema Auburn. Brzo uzdahne. „Možeš ga videti u
nedelju uveče, Auburn. Stvarno, u redu je. Trebalo je da znam
bolje nego da se pojavim nenajavljeno.”

Pogleda preko Auburninog ramena u Ejdžeja. „Reci svojoj
majci zbogom, Ejdžej.”

Mogu videti kako Auburn napravi grimasu i onda istom
brzinom njeno mrgođenje se pretvori u osmeh kada se okrene i
klekne ispred Ejdžeja. Privuče ga sebi i zagrli ga. „Žao mi je, ali
moraćeš ići sa bakom Lidijom večeras, okej?” Odmakne se od
njega i prođe rukom kroz njegovu kosu. „Vidimo se u nedelju
uveče.”

„Ali želim da ostanem ovde”, on kažem sa iskrenim
razočarenjem.

Auburn pokuša da to sakrije sa svojim osmehom, ali mogu
videti koliko joj teško padaju njegove reči. Ona mu protrlja kosu
i kaže: „Drugo veče, okej? Mama mora da ustane jako rano i
radim sutra, a tebi neće biti uopšte zabavno ako jedino što
budemo radili je da spavamo.”

„Biće zabavno”, kaže on. Pokazuje na spavaću sobu. „Imaš
šator u kom možemo prespavati.” Ejdžejev pogled se premesti
na moje oči i upravo je shvatio da je pomenuo tajni šator.
Pogleda nazad u Auburn i odmahne glavom. „Nema veze, ti
nemaš šator. Nisam bio u pravu, nemaš ga.”

Koliko god se osećao usrano zbog ovog što se sada dešava,
klinac mi mami osmeh.

„Ejdžej, hajmo.”

Auburn ga još jednom snažno zagrli i šapne: „Volim te.
Voleću te zauvek.” Ona ga poljubi u čelo, a on je poljubi u obraz
pre nego što uzme Lidiju za ruku. Auburn se čak i ne okrene da

kaže Lidiji zbogom i ne krivim je ni sekundu. Čim se vrata
zatvore, ona ustane i prođe pored mene, idući pravo u sobu.
Gledam kako povlači nazad poklopac i zavlači se u šator.

Stojim na njenim vratima i slušam je kako plače.

Sad sve ima smisla. Zašto je bila toliko uznemirena što ju je
Lidija ispalila za njen rođendan, jer je to značilo da ga neće
provesti sa Ejdžejom.

Zašto je rekla da je njegova omiljena boja plava.

Zašto se preselila u Teksas, iako izgleda toliko nesrećno
ovde.

I zašto ne postoji šansa ni u paklu da ću sada moći otići od
nje. Ne nakon što sam svedočio tome. Ne nakon što sam video
koliko je neverovatna kada voli tog malog dečaka.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Auburn

Čujem kako se pregrada otkopčava i onda osetim šaku na
svojoj ruci, praćena rukom koja se zavlači ispod mog
jastuka. Oven me privuče sebi i ja odmah želim da se
odmaknem, ali u isto vreme sam iznenađena količinom utehe
koju osećam obavijena u njegovim rukama. Zatvorim oči i
čekam da njegovo pitanje dođe. Ja ću samo ležati ovde i uživati
u utehi dok je on ne oduzme svojom radoznalošću.

Njegova ruka prelazi gore-dole po mojoj ruci, nežno me
mazeći. Nakon nekoliko minuta tišine on pronađe moje prste i
preplete ih sa svojim.

„Kada mi je bilo šesnaest”, kaže on tiho. „moja mama i brat
su poginuli u saobraćajnoj nesreći. Ja sam vozio.”

Čvrsto stisnem oči. Ne mogu čak ni da zamislim.
Odjednom moji problemi ne nalikuju uopšte na probleme.

„Moj otac je bio u komi nekoliko nedelja posle toga. Ostao
sam pored njega čitavo vreme. Ne zato što sam hteo da budem
tamo kada se probudi, već zato jer nisam znao gde drugo da
odem. Naš dom je bio prazan. Moji prijatelji su imali živote koje
su nastavili da žive, tako da sam ih retko viđao nakon sahrane.
Imao sam rođake koji bi svratili na početku, ali čak je i to
izbledelo. Do kraja tog prvog meseca, ostali smo samo moj otac
i ja. I bio sam prestrašen, ako i on umre ja neću imati ništa
preostalo zbog čega bih živeo.”

Polako se okrenem na leđa i pogledam u njega. „Šta se
desilo?”

Oven prinese svoje prste mom čelu i skloni mi kosu.
„Preživeo je, očigledno”, kaže tiho. „Probudio se tačno na mesec
dana posle saobraćajke. I koliko god sam bio srećan što je on
dobro, mislim da nisam još uvek bio svestan svega dok nisam
morao da mu kažem šta se desilo. Nije se mogao setiti ničega od
dana koji je doveo do nesreće, niti se mogao setiti ičega nakon
tog momenta. I kada sam trebao da mu kažem da su moja mama
i Keri poginuli, video sam to. Video sam kako život upravo
ističe iz njegovih očiju. I nisam video da se vratio još od noći
kada se to dogodilo.”

Obrišem suze iz mojih očiju. „Toliko mi je žao”, kažem
mu.

On odmahuje svojom glavom, kao da mu ne treba moje
saučešće. „Nemoj da ti je žao”, kaže mi. „To nije nešto o čemu
stalno razbijam glavu. Ja nisam bio kriv za udes. Naravno da mi
nedostaju i boli svakoga dana, ali takođe znam da život ide
dalje. A moja mama i Keri nisu bili tip ljudi koji bi želeli da
koristim njihovu smrt kao izgovor.” Njegovi prsti se pomeraju
nežno, napred-nazad, preko moje vilice. On me ne gleda u oči.
On gleda iznad mene, preko moje glave, razmišlja.

„Ponekad mi toliko nedostaju da me boli baš ovde”, kaže
on, stiskajući čvrsto pesnicu o svoje grudi. „Osećam kao da neko
stiska moje srce sa snagom čitavog prokletog sveta.”

Klimam, jer znam na šta misli. Ja se osećam tako svakog
puta kada pomislim na Ejdžeja i na činjenicu da on ne živi sa
mnom.

„Svakog puta kada dobijem taj osećaj u grudima, počnem
da razmišljam o stvarima koje mi najviše nedostaju o njima. Kao

moja mama i način na koji mi se smešila. Jer bez obzira na bilo
šta, gde god da smo, njen osmeh bi mi uvek pružao utehu. Mogli
bismo biti u sred rata i sve što je trebalo da uradi je da klekne i
pogleda me u oči sa tim osmehom i on bi oduzeo svaki strah ili
brigu koju bih imao. I nekako, čak i kada je imala loše dane,
kada sam znao da joj nije do smeha ona bi se svakako
osmehnula. Jer za nju nije bilo ništa bitnije od moje sreće. I to
mi nedostaje. Ponekad mi toliko nedostaje da je jedini način da
se osećam bolje taj da je naslikam.”

Nasmeje se ispod svog daha. „Imam oko dvadeset
odloženih slika moje mame. To je na neki način jezivo.”

Nasmejem se sa njim, ali kad vidim koliko voli svoju
majku vraća mi bol nazad u moje grudi i moj osmeh se pretvori
u mrštenje. Tera me da se pitam da li će Ejdžej ikada tako
osećati prema meni, obzirom da nisam u mogućnosti da mu
budem majka kakva bih sada želela da budem.

Oven obuhvati moj obraz svojom rukom i pogleda me
veoma ozbiljno u oči. „Video sam kako ga gledaš, Auburn.
Video sam kako mu se smeješ. Nasmejala si mu se isto onako
kako se moja mama smejala meni. I briga me šta ta žena misli o
tebi kao majci, ja te jedva poznajem, a mogao sam osetiti koliko
voliš tog malog dečaka.”

Zatvorim oči i dopustim njegovim rečima da preplave
svaku misao sumnje koju sam ikada imala kada su u pitanju
moje sposobnosti kao majke.

Majka sam već duže od četiri godine.

Četiri.

I u tih četiri godine, Oven je prva osoba da kaže bilo šta
zbog čega se osećam sposobna da budem dobra majka. I iako me

jedva poznaje i ne zna ništa o mojoj situaciji, mogu osetiti
uverenje u rečima koje mi govori. Jednostavna činjenica da on
veruje u ono što govori tera me na to da i ja želim poverovati u
to.

„Stvarno?” kažem tiho. Otvorim oči i pogledam ga. „Jer
ponekad osećam kao da...”

Preseče me sa čvrstim odmahivanjem glave. „Nemoj”, kaže
on čvrsto. „Ja ne znam tvoju situaciju i pretpostavljam da si
želela da je znam ti bi mi je ispričala. Tako da te neću pitati. Ali
mogu ti reći da ono čemu sam svedočio je bila žena koja koristi
tvoje nesigurnosti. Nemoj joj dopustiti da se tako osećaš zbog
nje, Auburn. Ti si dobra majka. Dobra majka.”

Još jedna suza pobegne i ja brzo okrenem glavu. Znam u
svom srcu da mogu biti dobra majka kada bi mi Lidija pružila
šansu. Znam da ja nisam kriva za to kako su stvari na kraju
ispale. Imala sam šesnaest godina i nisam bila pripremljena kada
sam ga rodila. Ali nikada nisam znala koliko je dobro kada neko
drugi veruje u mene.

Otkriće o Ejdžeju je moglo poslati Ovena kroz vrata u
sekundi. Otkriće da nemam starateljstvo nad svojim sinom ga je
moglo ispuniti krivom procenom o meni. Nijedna od tih stvari se
nije desila. Umesto toga on je iskoristio ovu priliku da me
ohrabri. Da se osećam bolje. I niko nije učinio da se ovako
osećam još od dana kad je Adam umro.

Hvala se ne čini kao dovoljno, pa umesto da govorim ja se
okrenem opet prema njemu. Još uvek se naginje nada mnom,
gleda dole u mene. Podignem ruku gore i stavim je na pozadinu
njegove glave i podignem svoje usne ka njegovim.

Polako ga ljubim i on ne radi ništa da bi me zaustavio niti
pokušava da ga produži. On samo prihvati poljubac takav kakav

jeste dok polako udiše. Ne razdvojim svoje usne i nijedno od nas
dvoje ne pokušava da odvede poljubac dalje. Mislim da oboje
znamo da je ovaj poljubac bio više Hvala nego Želim te.

Kada se odmaknem njegove oči su zatvorene i izgleda tako
spokojno kao što se i ja zbog njega osećam. Legnem nazad na
jastuk i posmatram kako polako otvara oči. Osmeh se formira na
njegovim usnama i on legne dole pored mene, oboje zureći u vrh
šatora.

„Njegov otac je bio moj prvi momak”, kažem mu,
objašnjavajući mu situaciju. Dobar je osećaj reći mu. Ne
govorim puno drugim ljudima, ali zbog nekog razloga želim
Ovenu da kažem sve.

„On je preminuo kada sam imala petnaest godina. Dve
nedelje kasnije sam saznala da sam trudna sa Ejdžejem. Kada su
moji roditelji saznali hteli su da ga dam na usvajanje. Imali su,
pored mene, da se brinu još o četvoro dece i bilo im je već teško
da obezbede jelo za sve nas. Nije postajala šansa da su mogli
priuštiti brigu o novorođenčetu, ali takođe nije bilo šanse da ću
ja odustati od svog sina. Srećom, Lidija je smislila kompromis.
Rekla je ako pristanem da joj dam pravno starateljstvo nad njim
nakon što se rodi, ja bih mogla živeti s njom i pomoći joj u
njegovom odgoju. Želela je osiguranje da ga na kraju neću
predati na usvajanje i da bi joj puno starateljstvo pružilo to
uverenje. Takođe je rekla da bi tako bilo lakše zbog
zdravstvenih razloga i osiguranja. Nisam je preispitivala. Bila
sam mlada, nisam znala šta bilo od toga znači. Jedino sam znala
da mi je to jedina garancija da zadržim Ejdžeja, tako da sam to
uradila. Potpisala bih šta god da je ona htela ako bi to značilo da
mogu biti s njim.

Kada se Ejdžej rodio ona je sve preuzela. Nikada nije bila

zadovoljna sa bilo čim što bih uradila. Zbog nje sam se osećala
kao neznalica. I nakon nekog vremena počela sam da verujem u
to. Nakon svega, ja sam bila mlada, a ona je odgajala decu pre
pa sam pretpostavila da zna više od mene. Kada sam završila
srednju školu, Lidija je donosila sve odluke za njega. I jedna od
tih odluka je bila da će on ostati sa njom dok ja idem na
fakultet.”

Oven pronađe moju ruku i povuče je između nas, držeći je.
Cenim ohrabrujuću gestu, jer ovo je teška ispovest.

„Umesto da pohađam četvorogodišnje studije, odlučila sam
se za kozmetičku školu obzirom da je program trajao samo
godinu dana. Mislila sam kad diplomiram i budem imala svoj
dom da će mu dopustiti da živi sa mnom. Ali tri meseca pre
diplomskog je umro njen muž. Preselila se nazad u Teksas da
bude bliže Treju, njenom drugom sinu. I odvela je mog sina sa
sobom.”

Oven uzdahne. „Zato si se preselila u Teksas? Nisi je
mogla zaustaviti da ne napusti Oregon?”

Odmahnem glavom. „Ona ima legalno pravo da ga vodi
gde god želi. Rekla je da je Teksas bolje mesto za odgajanje
deteta i da ako želim ono što je najbolje za Ejdžeja, preselila bi
se ovamo nakon što diplomiram. Moji zadnji časovi su se
završili u pet poslepodne u petak, a ja sam se preselila u ovaj
stan za manje od 24 sata nakon toga.”

„Šta je sa tvojim roditeljima?”, kaže on. „Nisu mogli učiniti
ništa da to zaustave?”

Odmahujem glavom. „Moji roditelji su podržavali moje
odluke, ali se nisu uplitali. Oni nemaju blizak odnos sa Ejdžejem
od kada sam se iselila iz njihove kuće u Lidijinu kada sam bila
trudna sa njim. Pored toga, oni imaju dosta toga o čemu da se

brinu. Osećala bih se loše da im kažem kako se Lidija ponaša
prema meni, jer bi se zbog toga samo osećali krivim što su mi
dopustili da se iselim pre toliko godina.”

„Pa se onda samo pretvaraš kako je sve okej?”

Pogledam u njega i klimnem, pomalo zabrinuta onim što
bih mogla videti u njegovim očima. Prezir? Razočarenje? Kada
nam se pogledi sretnu ja ne vidim nijednu od tih stvari. Vidim
saosećanje. I možda malo ljutnje.

„Da li je okej od mene da kažem da mrzim Lidiju?”

Nasmejem se. „I ja je mrzim”, kažem sa kratkim smehom.
„Ali je takođe i volim. Ona voli Ejdžeja koliko i ja i znam da on
nju voli. Zahvalna sam na tome. Ali nikada joj ne bih predala
starateljstvo da sam znala da će se ovako završiti. Mislila sam da
želi da pomogne, ali sada shvatam da koristi Ejdžeja da
nadoknadi gubitak svog sina.”

Oven se pomera skroz prema meni sve dok ne gledam
pravo u njega, a on zuri pravo u mene. „Dobićeš ga nazad”, kaže
on. „Ne postoji razlog zašto sud ne bi hteo da je tvoj sin sa
tobom.”

Njegov kompliment me tera da se nasmejem iako znam da
nije u pravu. „Razmotrila sam sve svoje opcije. Sud ne bi
oduzeo nekom dete ko je legalan staratelj od rođenja osim ako
postoji opravdan razlog. Lidija nikada neće dopustiti da on živi
sa mnom celo vreme. Jedina opcija koju u stvarnosti imam je da
radim bilo šta da joj udovoljim, dok štedim svaki dodatni novčić
koji mogu da platim advokata koga sam uzela da me zastupa.
Ali čak se i on ne nada puno.”

Nasloni svoju glavu na jednu ruku i prinese svoju drugu
ruku mom licu. Njegovi prsti lagano prelaze preko mojih

jagodica, a zbog njegovog dodira želim da zatvorim oči. Nekako
ih uspevam držati otvorene, uprkos umirujućeg osećaja preko
mog obraza. „Znaš šta?”, kaže on sa osmehom. „Poprilično sam
siguran da si upravo učinila da odlučnost bude moja omiljena
kvaliteta kod ljudi.”

Znam da ga jedva poznajem, ali definitivno ne želim da se
odseli u ponedeljak. Osećam kao da je on jedina dobra stvar koja
mi se desila od kada sam došla u Teksas.

„Ne želim da se preseliš, Ovene.”

Njegov pogled se spusti dole i on prestane da me gleda.
Njegova ruka se pomeri na moje rame i on prati nevidljivi
šablon sa vrhom svog prsta, prateći ga svojim očima. Izgleda
kao da se izvinjava i to više od činjenice što on odlazi.
Uznemiren je zbog nečeg dubljeg i mogu videti kako njegova
ispovest želi da sklizne sa vrha njegovog jezika. Nešto zadržava
u sebi.

„Nisi dobio posao”, kažem ja. „To nije gde odlaziš u
ponedeljak, zar ne?”

On još uvek ne gleda u mene. Ne treba čak ni da odgovori,
jer njegovo ćutanje to potvrđuje. Ali on ipak odgovara. „Ne.”

„Gde ideš?”

Gledam kako se malkice trzne. On ne želi da mi kaže gde
god da on to ide. Boji se toga šta ću ja misliti. I iskreno ja se
bojim onoga što ću čuti. Imala sam dovoljno negativnosti za
jedan dan.

Konačno podigne oči i sretne se sa mojima ponovo i izgled
kajanja na njegovom licu me tera da poželim da to nisam ni
spominjala. On otvori svoja usta da govori, ali ja odmahnem
glavom.

„Ne želim još uvek da znam”, kažem brzo. „Reci mi
posle.”

„Posle čega?”

„Posle ovog vikenda. Ne želim da razmišljam o
ispovestima. Ne želim da razmišljam o Lidiji. Hajde da samo
provedemo sledeća dvadeset četiri sata izbegavajući naše obe
mizerne stvarnosti.”

On se smeje sa zahvalnošću. „Zapravo mi se ta ideja sviđa.
Puno.”

Naš momenat biva prekinut glasnim krčanjem mog
stomaka. Stisnem ga svojim rukama, osramoćena. On se smeje.

„I ja sam gladan”, kaže on. On izađe iz šatora i pomogne i
meni pružajući mi svoju ruku. „Želiš li jesti ovde ili kod mene?”

Odmahujem glavom. „Nisam sigurna da mogu čekati
petnaest blokova”, kažem dok idem prema kuhinji. „Voliš li
smrznutu picu?”

***

Sve što radimo je to da pečemo picu, a to je naviše zabave koje
sam imala sam momkom još od Adama. Zatrudneti sa petnaest
godina ne pruža mnogo vremena za socijalne interakcije, pa bi
bilo za potceniti reći da sam malo neiskusna. Postajala bih
nervozna na pomisao da se približim drugom momku, ali Oven
ima sasvim suprotan efekat na mene. Osećam toliki spokoj kada
sam sa njim.

Moja majka kaže da postoje ljudi koje sretneš i upoznaš ih i
postoje ljudi koje upoznaš, a da ih već poznaješ. Osećam kao da
je Oven ovo drugo. Naše ličnosti čini se upotpunjuju jedna

drugu, kao da se poznajemo čitavog života. Do danas nisam
imala pojma koliko mi je neko potreban kao on u mom životu.
Nekog da popuni rupe koje je Lidija napravila u mom
vrednovanju same sebe.

„Da nisi bila u tolikoj žurbi da diplomiraš, koju drugu
karijeru bi izabrala umesto kozmetologije?”

„Bilo šta”, izbrbljam. „Sve.”

Oven se nasmeje. On se naslanja na kuhinjski element do
rerne, a ja sedim za šankom preko puta njega. „Užasna sam u
šišanju. Mrzim slušati tuđe probleme dok sede u frizerskoj
stolici. Kunem se, ljudi toliko stvari ne cene i slušati sve njihove
cmizdrave priče me baca u tako loše raspoloženje.”

„Ako to tako postaviš onda smo na neki način u istom
poslu”, kaže Oven. „Ja slikam ispovesti, a ti moraš da ih slušaš.”

Klimnem u znak potvrde, ali mislim da tako mogu ispasti
nezahvalna. „Ima nekoliko mušterija koje su stvarno dobre.
Ljudi kojima se radujem. Mislim da nije toliko do ljudi koji mi
se ne sviđaju, već do činjenice da sam morala izabrati nešto što
nisam želela.”

Posmatra me na momenat. „Pa, dobra vest je da si mlada.
Moj otac je znao reći da nijedna životna odluka nije trajna osim
tetovaže.”

„Mogla bih se raspraviti sa tom logikom”, kažem kroz
smeh. „Šta je sa tobom? Da li si uvek želeo da budeš umetnik?”

Alarm se upali na rerni i Oven je odmah otvori da proveri
picu. Gurne je nazad unutra. Znam da je samo smrznuta pica, ali
je na to na neki način pali kada vidite da muškarac preuzme
vodstvo u kuhinji.

Ponovo se nasloni na kuhinjski element. „Nisam izabrao da

budem umetnik. Mislim da je ono mene nekako izabralo.”

Obožavam taj odgovor. Takođe sam i ljubomorna na njega,
jer bih želela da sam se i ja rodila sa nekim talentom. Nešto što
bi mene izabralo, pa onda ne bih morala seći kosu ceo dan.

„Da li si ikada razmišljala o tome da se vratiš u školu?” pita
on. „Možda da završiš nešto što te stvarno interesuje?”

Slegnem ramenima. „Možda jednog dana. Ali sada je moj
cilj Ejdžej.”

On se pozitivno nasmeje na moj odgovor. Ne mogu smisliti
nikakva pitanja koja bi mu postavila, jer tišina je fina. Sviđa mi
se kako me gleda kada je tiho. Njegov osmeh još traje, a njegov
prodoran pogled pada preko mene kao ćebe.

Pritisnem ruke na radnu površinu ispod mene i pogledam
dole u moje noge koje vise. Odjednom mi je teško da ga
nastavim gledati, jer se plašim da može primetiti koliko mi se to
sviđa.

Bez reči počinje da smanjuje razdaljinu između nas.
Ugrizem nervozno svoju donju usnu, jer mi prilazi sa namerom i
mislim da mu nije namera da mi postavi još pitanja. Posmatram
kako dlanovi njegovih ruku susreću moja kolena i onda polako
klize ka gore. Njegove ruke okrznu moje butine sve do gore dok
ne dođu do kukova.

Kada mu pogledam oči totalno se izgubim u njima. Zuri u
mene sa dozom potrebe za koju nisam znala da sam sposobna da
proizvedem u nekome. Obavije ruke oko donjeg dela mojih leđa
i povuče me prema sebi. Stavim svoje ruke na njegove
podlaktice i jako ga stisnem, nesigurna u to šta će se sledeće
desiti, ali totalno spremna da to dozvolim.

Blagi osmeh na njegovom licu nestaje što se više njegove

usne približavaju mojima. Moji kapci zatrepere, a onda se skroz
zatvore baš kada njegove usne okrznu moje.

„Želeo sam da ovo uradim od momenta kada sam te
ugledao”, on šapuće. Njegove usne se spoje sa mojim i ispočetka
njegov poljubac je kao onaj kada sam ga ja poljubila u šatoru.
Nežan, mekan i nevin. Ali onda nevinosti nestane iste sekunde
kada jedna njegova ruka prođe kroz moju kosu na potiljku i on
sklizne svojim jezikom preko mog.

Ne znam kako se mogu osećati toliko lagano i teško u isto
vreme, ali zbog njegovog poljupca se osećam kao da sam na
oblaku. Kliznem svojim rukama oko njegovog vrata i potrudim
se da ga poljubim kao što on mene ljubi, ali bojim se da se moje
usne ne mogu ni porediti sa njegovim. Nema šanse da se on
može osećati onako kako se ja sada osećam zbog njega.

On povlači moje noge dok se ne zakače oko njegovog
struka i onda me podigne sa šanka i uputi nas prema dnevnoj
sobi bez prekidanja našeg poljupca. Pokušavam da ignorišem
miris pice koja zagoreva u rerni, jer ne želim da on prestane. Ali
sam takođe veoma, veoma gladna i ne želim da pica zagori.

„Mislim da pica gori”, šapnem čim dotaknemo kauč. On
me nežno spusti na moja leđa dok odmahuje glavom.

„Napraviću ti drugu.” Njegove usne se spoje sa mojim i
odjednom me baš briga za picu.

On se spusti dole na kauč, ali ne skroz na mene. On drži
čvrsto ruke pored obe strane moje glave i ne pokazuje ništa što
bi pokazalo da očekuje nešto više od ovog poljupca.

Tako da mu to i dam. Ja ga poljubim i on poljubi mene i mi
ne prestajemo dok alarm za dim ne krene da se oglašava. Čim
shvatimo da zvuk dolazi iz unutrašnjosti mog stana, oboje se

razdvojimo i skočimo. On pojuri ka rerni i otvara je dok ja
grabim karton od pice i krenem da mlatim oko alarma za dim.

Oven izvadi picu iz rerne i toliko je zagorela da je totalno
nejestiva. „Možda bi jednostavno trebali otići negde da jedemo
na putu ka mom stanu.”

Alarm za dim konačno stane i ja bacim karton od kutije za
picu na radnu površinu. „Ili možemo jesti nešto od godinu dana
vrednih zaliha hrane koju si danas kupila u Targetu.”

Skine zaštitnu rukavicu sa ruke i spusti je na rernu. Posegne
za mojom rukom i privuče me ka sebi, spuštajući svoje usne
nazad na moje.

Sigurna sam da su njegovi poljupci najbolji oblik dijete
koja postoji, jer svaki put kada njegove usne dotaknu moje ja
skroz zaboravim na činjenicu da umirem od gladi.

Čim se naši jezici spoje, iznenada se začuje glasno kucanje
na ulaznim vratima. Naše usne se razdvoje i oboje se okrenemo
da pogledamo u vrata čim se otvore. Kada ugledam Treja kako
stoji na vratima istog momenta se odmaknem od Ovena. Mrzim
to što mi je prvi instinkt da se odvojim od njega, jer poslednja
stvar koju želim da Oven pomisli je da sam u bilo kakvoj vezi sa
Trejem. Istinu reći, ja bih se odmakla od njega bez obzira ko bio
na vratima.

Samo stvarno želim da to nije Trej.

„Sranje.” Oven promrmlja. Bacim pogled na njega, a
njegovo lice je potonulo zajedno sa njegovim ramenima. Mogu
odmah reći da sigurno ima pogrešnu sliku o Treju kako uleće
kroz ulazna vrata.

Pogledam u Treja, koji se zbog nekog razloga se zaputio
prema kuhinji sa smrtnim pogledom prema Ovenu. „Šta ti radiš

ovde?”

Pogledam u Ovena, a on ne obraća pažnju na Treja. Gleda
pravo u mene. „Auburn”, kaže on. „Moramo popričati.”

Trejev osmeh me natera da se trgnem. „O čemu moraš da
razgovaraš s njom, Ovene? Zar joj već nisi rekao?”

Ovenove oči se zatvore na nekoliko sekundi, a onda ih
otvori i fiksira svoj pogled na Treja. „Kada će ti biti dosta, Trej?
Jebote.”

Moje srce tutnji u mojim grudima i imam osećaj da ću
otkriti zašto se ovako ponašaju jedan prema drugom, ali u ovom
momentu nisam sigurna da želim da znam. Ne može biti dobro.

Trej zakorači dva koraka prema Ovenu sve dok nije
nekoliko centimetara od njegovog lica. „Gubi se iz njenog stana.
Gubi se iz njenog života. Ako možeš uraditi te dve svari, onda
ću verovatno biti zadovoljan.”

„Auburn”, kaže Oven čvrsto.

Trej napravi nekoliko koraka prema meni, stajući između
Ovena i mene tako da ga ne mogu više videti. Sada pogledam
Treja u oči i ne vidim ništa osim besa.

Pokaže iza sebe. „Ovog si tipa dovela u svoj stan? Tipa kog
si pustila blizu svog sina? On je bio uhapšen zbog posedovanja
droge, Auburn.”

Odmahujem glavom sa osmehom neverice. Ne znam zašto
Trej govori ove stvari. On zakorači u stranu i ja opet mogu
videti Ovena.

Moje srce postane preteško za držati ga, jer pogled na
Ovenovom licu sve govori. Vidim izvinjenje i kajanje. Ovo je
hteo ranije da mi kaže. Ovo je ispovest za koju sam rekla da
može čekati do ponedeljka.

„Ovene?” kažem njegovo ime skoro kao šapat.

„Hteo sam da ti kažem”, kaže on. „Nije toliko loše koliko
on čini da tako zvuči, Auburn. Kunem ti se.”

Oven krene da zakorači korak prema meni, ali se Trej istog
momenta okrene i pribije ga uza zid. Njegova ruka se spoji sa
Ovenovim vratom. „Imaš pet sekundi da odjebeš napolje.”

Ovenov pogled je još uvek fiksiran sa mojim, uprkos ruci
koja je pritisnuta na njegovom vratu. On klimne glavom. „Pusti
me da uzmem svoje stvari iz njene sobe i otići ću.”

Trej ga oprezno posmatra nekoliko sekundi i onda ga pusti.
Gledam kako se Oven povlači u moju sobu da uzme svoje
„stvari”.

Znam za sigurno da se Oven nije ovde pojavio ni sa čim.

Trej me posmatra sada. „Stric tvog sina je jebeni policajac i
ti ne pomišljaš da pročešljaš pozadinu ljudi kojima dopuštaš da
uđu u tvoj život?”

Nemam odgovor na to. U pravu je.

Trej razočarano odmahuje glavom baš kada Oven izlazi iz
moje sobe. Pre nego što se Trej okrene prema njemu, Oven na
kratko baci pogled ka šatoru. Njegove oči mi govore nešto što
on ne želi da kaže naglas. Prođe pored Treja i prođe kroz ulazna
vrata bez gledanja unazad.

Trej ode do vrata i zalupi ih. Stoji sa rukama na kukovima,
okrenut ka meni, čekajući objašnjenje. Da ne znam da će se
vratiti kod Lidije i reći joj sve što se upravo dogodilo, rekla bih
mu da odjebe. Umesto toga uradim ono što uvek radim. Kažem
bilo šta što bi im udovoljilo.

„Izvini. Nisam znala.”

On dođe do mene i nežno mi stisne podlaktice dok me
gleda u oči.

„Brinem se za tebe, Auburn. Molim te ne veruj nikom dok
ih ja prvo ne proverim. Mogao sam te upozoriti na njega.”

On me zagrli i potrebna mi je sva snaga da mu uzvratim, ali
to uradim.

„Ne treba ti njegova reputacija da se ispreči između tebe i
tvog sina. To ne bi bilo dobro za tebe.”

Klimnem glavom uz njegove grudi, ali želim da ga
odgurnem od sebe zbog prerušene pretnje. On je isti kao njegova
majka. Uvek koristi moju situaciju sa Ejdžejem da bi
manipulisao sa mnom. Te me opeče i opustoši me svakog
samopouzdanja koje sam dobila istog momenta u Ovenovom
naručju.

Odmaknem se od njega i pokušam da se nasmejem. „Ne
želim da imam ništa sa njim”, kažem. Teško mi je da kažem te
reči, jer bi zapravo u njima moglo biti istine. Ne mogu čak ni
razmišljati o tome koliko sam sada ljuta na Ovena, kada Trej još
uvek stoji preda mnom. „Hvala ti što si mi rekao”, kažem dok
idem prema vratima. Otvorim ih da bi on shvatio mig. „Želim
biti sama na neko vreme. Dan je bio dugačak.” Trej ode do vrata
i izađe unatraške. „Videću te u nedelju naveče na večeri?”

Klimnem glavom i nateram se na još jedan lažni osmeh da
bi mu udovoljila. Čim zatvorim vrata, zaključam ih i pojurim ka
svojoj sobi. Upuzim u šator i pronađem parče papira na mom
jastuku. Podignem ga i pročitam.

Molim te dođi u moj studio večeras. Moramo
razgovarati.

Toliko puta pročitam Ovenovu poruku da bi je mogla prepisati u
savršenoj kopiji njegovog rukopisa. Legnem dole na jastuk i
glasno uzdahnem, jer nemam pojma šta da radim. Ne postoji
ništa što bi opravdalo činjenicu da on ide u zatvor ili činjenicu
da me je lagao. Ali uprkos svemu što se upravo dogodilo, svaki
deo mene čezne za njim. Jedva da poznajem momka, ali nekako
mogu osetiti taj poznati stisak šake koje mi obuhvata srce.
Moram ga videti još jednom, čak i ako to bude da mu kažem
zbogom.

DVANAESTO POGLAVLJE

Oven

Trebao sam joj reći. Iste sekunde kad sam pušten iz pritvora
trebao sam otići pravo u njen stan i reći joj sve.
Užurbano koračam po studiju više od sat vremena. To
jedino radim kada sam besan, a upravo sada mislim da nikada
nisam bio ovoliko ljut. Napraviću rupu u ovom podu ako se ne
zaustavim.

Ali znam da je dosad pročitala moju poruku. Prošlo je više
od dva sata od kada sam je ostavio na njenom jastuku i počinjem
misliti da je već odustala od mene. Ne krivim je. Koliko god
želeo da je ubedim da Trej nije dobar za nju i da ja nisam toliko
loš koliko ona misli da jesam, bojim se da mi se ta prilika neće
ni pružiti. Ne može se ni znati šta joj je sve rečeno o meni dosad.

Samo što se zaputim gore uz stepenice, čujem kucanje na
staklenim vratima. Ne žurim do vrata. Nego trčim sprintom.

Kada otvorim vrata njen pogled se sretne sa mojim na
kratko pre nego što nervozno baci pogled preko svog ramena.
Dohvati vrata i brzo uđe unutra, zatvarajući ih za sobom.

Mrzim to. Mrzim što se boji da bude ovde i plaši se da ju je
neko video kako ulazi kroz vrata.

Ne veruje mi.
Ona se okrene prema meni i mrzim razočarenje koje joj
potapa oči upravo sada. Moramo razgovarati i ne želim to raditi

ovde, pa posegnem iza nje i zaključam vrata. „Hvala ti što si
došla.”

Ona ne odgovara. Čeka da kažem još nešto.

„Hoćeš li se popeti na sprat sa mnom?”

Ona baci pogled na hodnik iza mog ramena i klimne
glavom. Prati me kroz moj studio sve do mog stana. Ludo je
koliko su sada stvari drugačije među nama. Pre dva sata sve je
bilo savršeno. A sada...

Neverovatno je koliku razdaljinu može napraviti jedna
istina između dvoje ljudi.

Odem u kuhinju i ponudim joj nešto za piti. Možda ako joj
sipam piće, razgovor bi mogao trajati duže. Postoji toliko toga
što joj želim i moram objasniti, ako mi samo pruži tu priliku.

Ona ne želi piće.

Ona stoji u sredini prostorije i izgleda kao da se boji da mi
se približi. Njene oči lutaju po sobi kao da nikada pre nije bila
ovde. Mogu videti pogled na njenom licu. Sada kada zna, ona
me vidi u drugom svetlu.

Tiho je gledam kako osmatra sobu na neko vreme.
Konačno njen pogled se ponovo sretne sa mojim i nastane duga
pauza pre nego što skupi hrabrosti da me pita ono što je došla da
sazna.

„Da li si ti zavisnik, Ovene?”

Ne obilazi oko teme uopšte. Njena direktnost me tera da se
stresem, jer ništa nije jednostavni odgovor da-ili-ne. I ona ne
izgleda kao da želi da čeka na objašnjenje zbog načina na koji
posmatra stepenište.

„Kada bih rekao ne, da li bi to promenilo išta za nas?”

Nekoliko sekundi me tiho posmatra, a onda odmahne
glavom. „Ne.”

Imao sam osećaj da će to biti njen odgovor. I samo tako,
više ne osećam potrebu da objašnjavam moju stranu situacije. U
čemu bi bila svrha kada moj odgovor nije bitan? Reći joj istinu
bi samo još više zakomplikovalo stvari.

„Da li ideš u zatvor?”, ona pita. „Je li to razlog što si rekao
da se seliš?”

Nagnem flašu i naspem sebi jednu čašu vina. Dugo i polako
uzimam jedan gutljaj pre nego što odgovorim klimanjem glave.
„Verovatno. To mi je prvi prekršaj, tako da sumnjam da me neće
biti dugo.”

Ona izdahne i zatvori svoje oči. Kada ih ponovo otvori,
onda gleda dole u svoja stopala. Njene ruke se pomere na njene
kukove i ona nastavlja da izbegava kontakt očima sa mnom. „Ja
želim starateljstvo nad svojim sinom, Ovene. Oni bi tebe
koristili protiv mene.”

„Ko su oni?”

„Lidija i Trej.” Sada pogleda gore u mene. „Nikada mi neće
verovati ako znaju da sam u vezi sa tobom na bilo koji način.”

Očekivao sam nešto kao reči zbogom kada se pojavila
ovde, ali nisam očekivao bol koja je došla sa njenim rečima.
Osećam se glupo što nisam razmišljao kako bi ovo uticalo na
nju. Toliko sam se brinuo o tome šta će misliti o meni kada bude
saznala, da mi dosad nije palo na pamet da bi odnos sa njenim
sinom mogao biti ugrožen.

Naspem sebi još jednu čašu vina. Verovatno je loša ideja da
ona svedoči kako ispijam vino sada kada zna o mom hapšenju.
Očekujem da se sada okrene i ode, ali ona te ne radi. Umesto

toga napravi nekoliko koraka prema meni. „Hoće li ti dozvoliti
da umesto toga izabereš odvikavanje?”

Ispijem drugu čašu vina. „Ne treba mi odvikavanje.”
Ostavim čašu u sudoperu.

Vidim kako je obuzme razočarenje. Taj pogled mi je
poznat. Dovoljno sam ga puta do sada video da bih znao šta on
znači i ne sviđa mi se što su se njena osećanja toliko brzinom
promenila od želje za mnom do žaljenja mene.

„Nemam problema sa drogom, Auburn.” Nagnem se
napred dok nismo razdvojeni samo stopu. „Ono sa čim imam
problem je to što izgleda da si umešana sa Trejem. Možda sam
ja taj sa kriminalnim dosijeom, ali on je taj koga bi se trebala
paziti.”

Ona se nasmeje ispod daha. „On je policajac, Ovene. Ti
ideš u zatvor zbog posedovanja droge. Kome od vas dvojice
treba da verujem?”

„Tvojim instinktima”, kažem istog trena.

Pogleda dole u svoje ruke koje su prekrštene preko šanka.
Pritiska vrhove palčeva jedan od drugi. „Moj instinkt je da
uradim ono što je najbolje za mog sina.”

„Upravo to”, kažem joj. „Što je razlog tome što sam ti
rekao da veruješ svojim instinktima.”

Pogleda gore u mene i mogu videti povređenost u njenim
očima. Nisam joj trebao ovo prirediti, znam to. Tačno znam šta
oseća kada me pogleda. Frustraciju, razočarenje, bes. Vidim to
svakog puta kada se pogledam u ogledalo.

Obiđem šank i uhvatim je za ručni zglob. Povučem je ka
sebi i obavijem svoje ruke oko nje. Na nekoliko sekundi ona to
dozvoli. Ali me onda odgurne sa odlučnim odmahivanjem glave.

„Ne mogu.” To su samo dve reči, ali one znače samo jedno.

Kraj.

Ona se okrene i zaputi pravo prema stepenicama.

„Auburn, čekaj”, dozivam je.

Ona ne čeka. Dođem do vrha stepenica i slušam kako njeni
koraci odzvanjaju studijom. Nije se ovako trebalo završiti.
Odbijam da joj dopustim da ovako ode, jer ako ode sa ovakvim
osećajem biće joj lakše da se nikada ne vrati nazad.

Odmah siđem niz stepenice i potrčim za njom. Dođem do
nje baš kada njena ruka dotakne bravu na ulaznim vratima
studija. Povučem joj ruku i okrenem je, a onda pritisnem svoje
usne na njene.

TRINAESTO POGLAVJE

Auburn

On me ljubi sa ubeđenjem i izvinjenjem i besom, a to je sve
nekako obuhvaćeno nežnošću. Kada nam se jezici sretnu,
to je samo momentalno odlaganje stvarnosti našeg oproštaja.
Oboje nežno izdahnemo, jer ovo je upravo onako kakav bi
poljubac trebao biti. Moja kolena žele da pokleknu zbog osećaja
njegovih usana na mojim.

Uzvraćam mu poljubac iako znam da ovaj poljubac ne vodi
ničemu. Ništa neće popraviti. Neće ispraviti nijednu od njegovih
grešaka, ali takođe znam da će ovo biti poslednji put da se ovako
osećam i ne želim da to sebi uskratim.

Obavije ruke oko mene klizeći jednom rukom gore uz vrat i
u moju kosu. Rukom mi obuhvata glavu i kao da pokušava da
zapamti svaki aspekt osećaja kada se ljubimo, jer on zna da
nakon što prestanemo to je sve što ćemo imati. Sećanje na njega.

Pomisao da je ovo zbogom počinje da me ljuti, znajući da
mi je dao nadu i onda dopustio Treju da je skroz otrgne sa
istinom.

Poljubac između nas brzo postaje bolan i ne u fizičkom
smislu. Što se više ljubimo sve smo više svesniji da gubimo i to
boli. Plaši me što znam da postoji šansa da sam srela jednu od
nekolicinu osoba na ovom svetu zbog kojih se ovako osećam i
da već treba da je se odreknem.

Umorna sam od odricanja jedinih stvari koje želim u

životu.

On se odmakne i pogleda me u oči sa bolnim izrazom.
Pomera svoju ruku sa pozadine moje glave i prinosi je mom
obrazu, prelazeći palcem preko moje donje usne. „Ovo već
boli.”

Njegova usta se ponovo spajaju sa mojim i on mi stavlja
poljubac na usne mekan kao pliš. Polako pomera svoju glavu
dok njegove usne nisu direktno naspram mog uveta. „Da li je
ovo sve? Da li se ovako završava?”

Ja klimam glavom, iako je to poslednja stvar koju želim da
uradim. Ali ovo je kraj. Čak i da promeni kompletno svoj život,
njegovi izbori u prošlosti i dalje utiču na moj život.

„Ponekad ne dobijamo drugu šansu, Ovene. Nekad se stvari
jednostavno završe.”

On se trgne. „Mi nismo čak dobili ni prvu šansu.”

Želim da mu kažem da to nije moja krivica; njegova je
krivica. Ali ja znam da on to zna. On ne traži od mene da mu
pružim još jednu šansu. Samo je uznemiren što je već gotovo.

On pritisne svoje dlanove na staklena vrata iza mene,
formirajući kavez svojim rukama oko mene. „Žao mi je
Auburn”, kaže on. „Imaš toliko toga da rešavaš u svom životu i
ja apsolutno nisam hteo da ti otežam situaciju.” On pritisne
svoje usne na moje čelo i onda se odgurne od vrata. Odmakne se
dva koraka i nežno klimne glavom. „Razumem. I žao mi je.”

Ne mogu podneti njegov bolan izraz u njegovim očima ili
prihvatanje u njegovim rečima. Posegnem iza sebe i otključam
vrata, a onda se okrenem i odem.

Čujem kako se vrata zatvore iza mene i to postane moj
najomraženiji zvuk na celom svetu. Podignem pesnicu ka svom

srcu, jer osećam upravo ono kako je on objasnio da se oseća
kada mu neko nedostaje. I ne razumem to, jer tek sam ga
upoznala pre nekoliko nedelja.

„Postoje ljudi koje sretneš i upoznaš ih i postoje ljudi
koje upoznaš, a da ih već poznaješ.”

Briga me koliko ga dugo poznajem. Briga me ako me je lagao.
Dopustiću sebi da budem tužna i da sažaljevam samu sebe, jer
uprkos bilo čemu što je uradio u prošlosti, ni zbog koga se nisam
tako osećala kao danas zbog njega. Zbog njega sam bila ponosna
na sebe kao majku. Zbog toga činjenica da mu moram reći
zbogom je vredna nekoliko suza i neću dopustiti sebi da osećam
krivicu zato što plačem zbog toga.

Uspem preći pola puta do kuće i baš kad brišem poslednje
suze koje sam dopustila sebi da ih prolijem zbog ovog oproštaja,
auto se zaustavi pored mene i počne lagano da se kreće. Bacim
pogled na njega krajičkom oka i odmah vidim da je policijsko
auto. Prestanem hodati kada Trej spusti prozor dole i nagne se
preko sedišta. „Ulazi unutra, Auburn.”

Ne raspravljam se. Otvorim vrata i uđem unutra, a on krene
da vozi u pravcu mog stana. Ne sviđa mi se osećaj kojim
dobijam sada od njega. Ne znam da li se ponaša kao ljubomorni
momak ili previše zaštitnički nastrojen brat. Tehnički, on nije ni
jedno ni drugo.

„Da li si upravo bila u njegovom studiju?”

Gledam kroz prozor i razmišljam kako bih trebala da
odgovorim. Znaće da lažem ako kažem da nisam, a potrebno mi
je da mi Trej veruje. Od svih ljudi na svetu potrebno mi je da
Trej i Lidija vide da sve što radim, radim za Ejdžeja.

„Da. Dugovao mi je novac.”

Mogu čuti njegovo teško disanje dok udiše i izdiše.
Konačno se zaustavi na ivici puta i parkira auto. Ne želim da
gledam direktno u njega, ali ga mogu videti kako prekriva usta
svojom rukom, istiskajući frustraciju iz svoje vilice. „Upravo
sam ti rekao da je on opasan, Auburn.” Gleda direktno u mene.
„Da li si ti glupa?”

Mogu podneti sve do neke granice. Odgurnem vrata da ih
otvorim, izađem i zalupim ih. Pre nego što uspem napraviti tri
koraka, on već stoji direktno ispred mene.

„On nije opasan, Trej. On ima zavisnost. I nema ničeg
između nas, samo sam otišla da pokupim svoju zaradu kada sam
radila u studiju.”

Trej mi proučava lice, više zbog pokušaja da vidi da li ga
lažem. Izdahnem i prevrnem očima. „Da postoji išta, bila bih u
njegovom studiju duže od pet minuta. Proguram se pored njega i
krenem koračati prema svom stanu. „Isuse, Trej. Ponašaš se kao
da imaš razlog da budeš ljubomoran.”

On je ponovo ispred mene, terajući me da stanem. Zuri u
mene na nekoliko sekundi u tišini. „Ja jesam ljubomoran,
Auburn.”

Istog trena moram da progutam knedlu koja se stvorila u
mom grlu. Takođe nastavim da zurim u njega čekajući da
povuče ono što je rekao, ali on to ne radi. Gleda me samo sa
iskrenošću.

On je Adamov brat. On je Ejdžejev stric.

Ne mogu.

To je Trej.

Obiđem ga i nastavim da hodam. Samo smo jedan blok

udaljeni od mog stana, pa me ne iznenađuje kada čujem da
korača iza mene. Nastavim da hodam, pokušavajući da obradim
poslednja dva sata mog života, ali je malo teško jer ljubomorni
brat mog mrtvog dečka me uhodi.

Kada dođem do mojih vrata, otključam ih i okrenem se
prema njemu. Trejeve oči su kao noževi, ubadaju me, izdubljuju
me. Spremam se da mu kažem laku noć kada on podigne svoju
ruku i nasloni je na okvir vrata pored moje glave. „Da li ikad
razmišljaš o tome?”

Znam tačno na šta misli, ali se pravim blesava. „O čemu?”

Njegov pogled padne na moje usne. „Nama.”

Ja i Trej.

Iskreno mogu reći ne, nikad ne razmišljam o tome. Ali ne
želim da ga povredim, pa umesto toga ne odgovorim nikako.

„To ima smisla, Auburn.”

Odmahujem glavom, gotovo nepopustljivo. Ne želim da
izgledam toliko protivna, ali upravo se tako osećam. „Nema
nikakvog smisla”, ja odgovorim. „Ti si bio Adamov brat. Ti si
Ejdžejev stric. To bi ga zbunilo.”

Trej napravi korak napred. Njegovu blizinu osećam
drugačije nego kad Oven zakorači prema meni. Trejeva blizina
me guši, kao da moram da probušim rupu u atmosferi samo da
bih disala.

„Ja ga volim Auburn. Ja sam jedina očinska figura koju
tvoj maleni dečak ima”, kaže on. „On živi u mojoj kući sa
mamom i kad bismo ti i ja bili zajedno...”

Odmah se uspravim. „Nadam se da nećeš iskoristiti mog
sina kao izgovor zbog čega bih se trebala zabavljati sa tobom.”
Bes u mom glasu me iznenađuje, pa tako znam da iznenađuje i

Treja.

Prođe rukom kroz svoju kosu i izgleda da ne zna šta da
kaže. Njegov pogled odluta niz hodnik dok pokušava da
odgovori. „Gledaj”, kaže on, susrećući svoj pogled ponovo sa
mojim. „Ne pokušavam da ga koristim da bih ti se približio.
Znam da je tako zvučalo. Samo kažem... da to ima smisla. Mi
imamo smisla.”

Ja ne odgovaram, jer sve što govori ima pomalo istine u
sebi. Lidija veruje Treju više nego ikome na svetu. I da smo Trej
i ja zajedno...

„Razmisli o tome”, kaže on, ne želeći da mu odmah
odgovorim. „Možemo početi polako. Videti da li odgovaramo
jedno drugom. Povuče svoju ruku sa okvira vrata i udalji se,
dajući mi prostora da dišem. „Pričaćemo o tome u nedelju
naveče. Moram se vratiti nazad na posao. Obećaj mi da ćeš
držati vrata zaključana?”

Ja klimnem glavom i mrzim što klimam, jer ne želim da
pomisli da klimam na sve ostale stvari koje je upravo rekao.

Ali... on je u pravu. On živi u istoj kući kao Ejdžej i Lidija i
jedina stvar koju želim je više vremena sa svojim sinom. Došla
sam do toga kada me nije briga šta je potrebno da uradim da bih
imala više vremena sa Ejdžejem. Jednostavno mi je to potrebno.
Toliko mi puno nedostaje.

Ne sviđa mi se činjenica da razmatram njegovu ponudu. Ne
osećam prema Treju čak ni delić onoga što sam osećala prema
Adamu. Ne mogu to čak ni porediti sa onim što osećam prema
Ovenu.

Ali on je u pravu. Biti sa njim bi me približilo Ejdžeju. A
osećam više prema Ejdžeju nego od bilo čega i bilo koga na

svetu. Uradiću sve što je potrebno da povratim svog sina.

Šta god da je potrebno.

***

Pre nego što sam se preselila ovamo, Lidija me je uveravala da
saobraćaj u Dalasu nije toliko loš. Kada sam pitala koliko bi
trebalo od mog potencijalnog stana do njihove kuće, ona je rekla
„O, nije dalje od 16 kilometara.”

Zaboravila je da spomene da 16 km u Dalasu je vožnja
taksijem dobrih 45 minuta. Većinu večeri ne izađem sa posla do
sedam sati. Dok uđem u taksi da bih došla do njene kuće, već je
Ejdžejevo vreme za krevet. Zbog toga ona kaže da nije zgodno
da ga posećujem tokom radnih dana. „Zbog toga bude nemiran”,
kaže ona.

Jedino vreme koje dobijem sa svojim sinom su večeri
nedeljom i bilo koji drugi dan u nedelji kada uspem da je
nagovorim da mi dopusti da dođem. Naravno, razvučem nedelje
koliko god mogu. Ponekad se pojavim kad je ručak i odem tek
nakon što on ode na spavanje. Znam da je to iritira, ali me
zapravo zabole. On je moj sin i ne bih trebala da tražim dozvolu
da ga posetim.

Danas je bio izuzetno dugačak dan sa njim i uživala sam u
svakoj sekundi. Čim sam se jutros probudila, istuširala sam se i
pozvala taksi. Ovde sam još od doručka i Ejdžej se nije pomerio
od mene. Kada smo završili večeru, odvela sam ga do kauča i on
je zaspao na mom krilu nakon pola epizode crtanog filma. Ja
obično operem suđe i počistim nakon večere, ali se ovaj put se
ne nudim. Večeras samo želim da držim svog malog dečaka dok
spava.

Ne znam da li Trej pokušava da dokaže koliko on može biti
domaćin ili ga ja vidim u malo drugačijem svetlu, ali on je
zapravo preuzeo sve i očistio čitavu kuhinju. Zvuči kao da je
napunio mašinu za suđe i upalio je.

Podignem pogled kada se on pojavi između vrata kuhinje i
dnevne sobe. On se nasloni na okvir vrata i smeška se gledajući
nas zagrljene na kauču zajedno. Posmatra nas tiho na trenutak,
sve dok ne uđe Lidija i prekine miran momenat. „Nadam se da
ne spava dugo”, kaže ona posmatrajući Ejdžeja u mom naručju.
„Kada mu dozvoliš da zaspi ovako rano onda se probudi u pola
noći.”

„Zaspao je pre nekoliko minuta”, kažem joj. „Biće on u
redu.”

Ona sedne u jednoj od stolica pored kauča i pogleda u
Treja, koji još uvek stoji u prolazu. „Radiš li večeras?”, ona pita.
Trej klimne glavom i ispravi se.

„Da. U stvari trebalo bi da krenem”, kaže on. Pogleda u
mene. „Želiš li prevoz do kuće?”

Pogledam dole u Ejdžeja koji mi je u naručju, nikako
spremna da odem još uvek, ali nisam sigurna da bi trebala
uraditi ono što treba sa Ejdžejem koji još uvek spava na mojim
rukama. Prikupljala sam hrabrosti da pričam sa Lidijom o našem
dogovoru, a večeras je dobra prilika. „U stvari sam se nadala da
mogu razgovarati sa tvojom mamom o nečemu pre nego što
odem”, kažem Treju.

Mogu osetiti kako me Lidija gleda, ali ne joj ne uzvraćam
pogled. Neko bi pomislio da nakon toliko vremena što sam
živela sa njom da se ne bih toliko plašila nje. Ali teško je ne
bojati se nekoga kada oni drže svu moć nad jednom stvari koju
želiš u životu.

„Šta god da je u pitanju, to može sačekati Auburn”, kaže
Lidija. „Ja sam iscrpljena, a Trej mora na posao.”

Prođem rukom kroz Ejdžejevu kosu. Ima kosu na svog oca.
Mekanu i lepu, kao svila. „Lidija”, kažem tiho. Pogledam je, sa
čvorovima u stomaku i srcem u grkljanu. Uvek me isključi svaki
put kada želim da pričam sa njom o ovome, ali moram to
završiti. „Želim da pričam sa tobom o starateljstvu. I stvarno bi
cenila ako bi mogli pričati o tome večeras, jer me ubija da ga ne
viđam onoliko koliko sam navikla.”

Kada sam živela sa njima u Portlandu viđala sam ga svakog
dana. Tada starateljstvo nije bilo toliki problem, jer sam se
svakog dana vraćala iz škole u istu kuću u kojoj je moj sin. Iako
je Lidija imala poslednju reč o svemu što je uključivalo Ejdžeja,
još uvek sam se osećala kao njegova majka.

Međutim, pošto ga je uzela i preselila se u Dalas pre
nekoliko meseci, osećala sam se kao najgora majka na svetu.
Nikad ne mogu da ga vidim. Svaki put kada pričam sa njim
telefonom budem u suzama kada dođe vreme da prekinem. Ne
mogu se oteti osećaju da razdvojenost koju stavlja među nas je
namerna.

„Auburn, znaš da si dobrodošla da ga vidiš kada god
poželiš.”

Odmahujem glavom. „Ali o tome se radi”, kažem joj.
„Nisam.” Moj glas je slab i mrzim što upravo sada zvučim kao
dete. „Ne sviđa ti se kada ga posećujem večerima kada ide u
školu i nisi mu čak dopustila da provede noć sa mnom.”

Lidija prevrne očima. „Zbog dobrog razloga”, kaže ona.
„Kako bih ja trebala da verujem ljudima koje puštaš u svoj stan?
Poslednji kojeg si imala u svojoj spavaćoj sobi je osuđeni
kriminalac.”

Moj pogled padne na Treja i on odmah prekine kontakt
očima sa mnom. On zna da govoreći joj o Ovenovoj prošlosti je
upravo postavio rascep između Ejdžeja i mene. On može videti
bes na mom licu, pa zakorači u dnevnu sobu. „Ja ću staviti
Ejdžeja u krevet”, kaže on.

Bar sam zbog toga zahvalna. Ejdžej ne treba da se probudi i
čuje razgovor koji se sada odvija oko njega. Predam Ejdžeja
Treju i okrenem se Lidiji ovaj put.

„Ne bih mu dopustila da ostane u istom stanu sa Ejdžejem”,
kažem u svoju odbranu. „On čak ne bi ni bio u mom stanu da
sam znala da dovodiš Ejdžeja.”

Njene usne su skupljene, a njene oči su uski procepi
neodobravanja. Mrzim način na koji me gleda.

„Šta tražiš od mene Auburn? Da li želiš da tvoj sin prenoći
u tvom stanu? Da li želiš da se pojaviš svake noći baš pre
njegovog vremena za spavanje i da ga uzbudiš to te mere da ne
želi otići u krevet?” Ona ustane, ogorčena. „Podigla sam tog
dečaka od rođenja, pa ne možeš očekivati od mene da budem
okej sa tim da je on okružen totalnim strancima.”

I ja ustanem. Neće me nadvisiti i učiniti da se osećam
podređenom. „Mi smo ga podigle od rođenja, Lidija. Ja sam bila
tamo na svakom koraku. On je moj sin. Ja sam njegova majka.
Ne bih trebalo da te pitam za dozvolu kada želim da provodim
vreme sa njim.”

Lidija zuri u mene, nadam se upijajući moje reči i
prihvatajući ih. Mora videti koliko nije fer.

„Auburn”, kaže ona lepeći lažan osmeh preko svog lica. „Ja
sam podizala ranije decu, tako da znam koliko su važne rutine i
rasporedi za razvoj deteta. Ako želiš da ga posetiš, to je savršeno

u redu. Ali ćemo morati smisliti više dosledan raspored tako da
ne utiče negativno na njega.”

Trljam rukama gore-dole po licu, pokušavajući da olakšam
bar malo frustraciju koju osećam. Izdahnem i mirno stavim ruke
na kukove. „Negativan uticaj?”, kažem ja. „Kako on može biti
pod negativnim uticajem ako ga njegova majka ušuška u krevet
svake noći?”

„Njemu je potrebna doslednost, Auburn.”

„To je ono što pokušavam da mu pružim, Lidija!” Kažem
glasno. Čim povisim svoj glas, prestanem da govorim. Nikada
nisam podigla svoj glas na nju. Nijednom.

Trej ušeta nazad u sobu i Lidija baca pogled od njega ka
meni. „Dopusti da te Trej odveze kući”, kaže ona. „Kasno je.”

Ona čak ne kaže ni zbogom niti pita da li je razgovor
završen. Ona izađe iz sobe kao da ga je privela kraju, bilo da
sam ja završila ili ne.

„Ufff!” zastenjem, totalno nezadovoljna kako je ovaj
razgovor prošao. Ne samo da joj nisam rekla da želim da moj sin
živi sa mnom, nisam mogla čak nešto da uradim u moju korist.
Ona uvek spominje „doslednost” i „rutine” kao da ja pokušavam
da ga izvučem iz kreveta u ponoć da jede palačinke svako veče.
Sve što želim je da viđam češće svog sina nego što mi ona
dopušta. Ne mogu razumeti kako ona ne može da vidi koliko me
to boli. Trebala bi biti zahvalna što želim da ispunim svoju
ulogu. Sigurna sam da postoje ljudi u njenoj situaciji koji bi
voleli da roditelji njihovih unučića brinu više.

Otrgnuta sam od svojih misli Trejevim smehom. Okrenem
se prema njemu, a na njegovom licu je osmeh. Nikada u životu
nisam više želela da smaknem nekom osmeh sa lica, ali da

postoji više nepristojno vreme da sada za smeh ne bih volela da
to vidim.

On može videti da me njegovo smejanje ne zabavlja, ali on
to ne krije. On odmahuje glavom i posegne u ormar na ulazu da
uzme svoje stvari. „Upravo si vikala na moju majku”, kaže on.
„Vau.”

Streljam ga pogledom dok on kači svoju futrolu za pištolj
na policijsku uniformu. „Drago mi je da te moja situacija
zabavlja”, kažem hladno. Prođem pored njega i izađem kroz
ulazna vrata. Kada dođem do njegovog auta, uđem unutra i
zalupim vrata. Čim sam sama u tami, počnem plakati.

Dopustim sebi da plačem najjače što mogu, dok ne vidim
Treja kako izlazi iz kuće nakon nekoliko minuta. Istog trena
prekinem plakati i obrišem oči. Kada se on nađe u autu sa
zatvorenim vratima, ja buljim kroz prozor i nadam se da je
očigledno da nisam raspoložena za razgovor.

Mislim da razume da me je razljutio, jer ne priča celim
putem do moje kuće. I iako nema saobraćaja na putu do kuće,
put od dvadeset minuta je dugačak kada je tišina.

Kada se zaustavi ispred mog stana, on izađe iz auta i prati
me unutar zgrade. Još uvek sam besna kada dođem do svojih
vrata, ali moj pokušaj da pobegnem unutar mog stana bez da mu
kažem zbogom je osujećen kada me zgrabi za ruku i primora me
da se okrenem.

„Žao mi je”, kaže on. „Nisam se smejao tvojoj situaciji,
Auburn.” Odmahujem glavom i mogu osetiti kako se tenzija
smešta u mojoj vilici. „Ja samo... ne znam. Niko nikada ne viče
na moju majku i mislio sam da je smešno.” Zakorači mi bliže
jedan korak i podigne ruku na okvir vrata. „U stvari”, kaže on
„stvarno sam pomislio da je na neki način to bilo seksi. Nisam te

pre video ljutu.”

Moje oči se u sekundi sretnu sa njegovim. „Da li si ti
ozbiljan sada, Trej?” Kunem se Bogom, ako je ikada postojala
neka šansa da sam smatrala da mi je on privlačan, on je to
upravo upropastio sa ovim komentarom.

On zatvori oči i zakorači unazad. Podigne ruke uvis kao da
se predaje. „Nisam ništa time mislio”, kaže on. „To je bio
kompliment. Ali ti očigledno nisi raspoložena za komplimente,
pa možda možemo ovo pokušati neki drugi put.”

Srdačno prihvatim njegov odlazak sa brzim mahanjem dok
se okrećem i zatvaram vrata za sobom. Nekoliko sekundi prođe
pre nego što čujem Treja kako doziva moje ime kroz vrata.
„Auburn”, kaže on tiho. „Otvori vrata.”

Prevrnem očima, ali se okrenem i otvorim vrata. On stoji
pred vratima ruku prekrštenih preko grudi. Njegov izraz se
promenio u kajanje. On nasloni svoju glavu na okvir vrata i to
me podseti na noć kada je Oven stajao u ovoj potpuno istoj
poziciji. Mnogo više mi se sviđalo kada je Oven ovde stajao.

„Popričaću sa mojom majkom”, kaže Trej. Zbog tih reči se
zaustavim i zapravo mu pružim svoju potpunu pažnju. „U pravu
si Auburn. Trebalo bi da provodiš više vremena sa Ejdžejem, a
ona ti samo otežava.”

„Pričaćeš sa njom? Stvarno?”

On zakorači bliže sve dok ne stoji u prolazu vrata. „Nisam
želeo da te uznemirim ranije”, kaže on. „Pokušao sam da te
oraspoložim, ali pretpostavljam da sam to učinio na pogrešan
način. Nemoj biti ljuta, okej? Ne znam mogu li podneti da si
ljuta na mene.”

Progutam njegovo izvinjenje i odmahnem glavom. „Nisam

ljuta na tebe Trej. Ja samo…”, udahnem i izdahnem polako.
„Tvoja mama me ponekad toliko jebeno isfrustrira.”

On se smeje slažući se. „Znam na šta misliš”, kaže on.
Odigne sebe sa okvira vrata i baci pogled niz hodnik. „Moram
na posao. Pričaćemo kasnije, okej?”

Klimnem glavom i dam mu iskren osmeh. Činjenica da je
voljan da priča sa Lidijom zbog mene vredi osmeh ili dva.
Udalji se nekoliko koraka unazad pre nego što se okrene i ode.
Zatvorim vrata svog stana nakon što on nestane iza ćoška u
hodniku. Kada se okrenem moje srce skoči u grlo kada ugledam
Emori da stoji na par koraka od mene.

Držeći mačku.

Veoma poznatu mačku.

Pokažem na Oven-mačku. „Šta...” Spustim svoju ruku
totalno zbunjena. „Kako?”

Ona pogleda dole u mačku i slegne ramenima. „Oven je
svratio pre sat vremena”, kaže ona. „Ostavio je ovo i poruku.”

Odmahnem glavom. „Ostavio je svoju mačku?”

Ona se okrene i ode prema dnevnoj sobi. „I poruku. Rekao
je da ćeš znati gde da je nađeš.”

Uđem u svoju sobu i istog trena se spustim na kolena i
uđem u šator. Tu je presavijeno parče papira na jednom od
jastuka. Podignem ga i legnem dole i onda ga otvorim.

Aubrun,

Znam da tražim puno od tebe da zadržiš Ovena, ali
nisam imao nikoga drugog. Moj otac je alergičan na
mačke, što je možda razlog zašto sam je uopšte i nabavio.

Harison se neće vratiti u grad do utorka, ali ako moraš
onda je možeš ostaviti tamo.

Znam da sam to već dovoljno puta rekao, ali stvarno mi
je žao. Zaslužuješ nekoga ko ti može pružiti ono što ti je
potrebno i upravo sada taj neko nisam ja. Da sam znao da
ćeš se jednog dana pojaviti na mojim vratima, sve bih
uradio drugačije.

Sve.

Molim te ne dozvoli nikome da te natera da se osećaš
manje vrednom nego što jesi.

Čuvaj se.

PS: Znam da ćeš jednog od ovih dana morati pustiti
nekoga da koristi tvoj toalet. Samo mi učini uslugu i skloni
te slatke male sapune u obliku školjki. Pomisao da neko
drugi voli te sapune onoliko kao ja je previše za podneti.

PPS: Trebaš nahraniti Ovena samo jednom dnevno.
Ona je poprilično laka da je održiš u životu. Hvala unapred
što ćeš se brinuti o njoj, bez obzira na koliko dugo ili
kratko se odlučiš da to uradiš. Znam da će biti u dobrim
rukama, jer sam te video kao majku i ti si prokleto dobra u
tome.

Oven

Šokirana sam suzama koje padaju niz moje obraze. Zatvorim
pismo i odmah izađem iz sobe. Kada dođem do Emori u dnevnoj
sobi, pokupim Oven-mačku u naručje i odnesem je u svoju sobu.
Zatvorim vrata za sobom i zavučem se u krevet sa njom. Ona to
sve prihvata i leže pored mene, kao da je ovo upravo mesto gde
ona treba da bude.

Vrlo rado ću se brinuti o njoj koliko god Ovenu to bilo
potrebno. Jer imati nju me povezuje sa njim. I zbog bilo kojeg
razloga osećam da mi je potrebna ta veza sa Ovenom, jer me
zbog toga malo manje bol i u grudima kada mislim na njega.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Oven

Pogledam u svog oca koji stoji u prolazu vrata sobe za
zadržavanje u pritvoru, osećajući krivicu. Sedim za stolom
veoma sličnim kao onaj za kojim sam sedeo kada sam uhapšen.
Samo što sada plaćam cenu za to hapšenje.

Pogledam dole u svoje zglobove i pomerim lisice par
centimetara dole da olakšam malo pritisak. „Čemu služi tvoja
advokatska diploma ako me ne možeš čak rešiti ni ovoga?”

Znam da je to bio nizak udarac, ali ja sam besan. Frustriran.
U stanju šoka zbog činjenice da sam upravo osuđen na
devedeset dana zatvora, uprkos tome što je ovo moj prvi
prekršaj. Znam da je to imalo veze sa činjenicom što je sudija
Korli predsedavao ovim slučajem. Čini mi se da sam takve sreće
u poslednje vreme. Moja sudbina je u rukama jednog od očevih
površnih prijatelja.

Moj otac zatvara vrata sobe za zadržavanje, zaključavajući
nas obojicu. To je naša poslednja poseta pre nego što me odvedu
u moju zatvorsku ćeliju i iskreno više bih želeo da nije ni sada
ovde.

Zakorači tri spora koraka u prostoriju i onda se zaustavi
kada me nadvisi. „Zašto si dođavola odbio odvikavanje?” on
reži.

Zatvorim oči, razočaran zbog njegovog fokusa. „Ne treba
mi odvikavanje.”

„Sve što je trebalo da uradiš je da se malo strpiš na
odvikavanju i cela ova stvar bi bila izbrisana iz tvog dosijea.”

On je ljut. Viče. Njegov plan za mene je bio da prihvatim
odvikavanje, ali znam zasigurno da je to bio njegov način da se
on oseća bolje zbog činjenice da sam uhapšen. Ako bih proveo
svoje vreme na odvikavanju radije nego u zatvoru to bi bilo
lakše za njega da svari. Možda sam izabrao zatvor samo da mu
prkosim.

„Mogu popričati sa sudijom Korli. Reći ću mu da si doneo
pogrešnu odluku i videti da li će on to razmotriti.”

Odmahujem glavom. „Samo idi, tata.”

Njegov izraz je čvrst. Ne povlači se iz prostorije.

„Idi!” Kažem ovoga puta glasnije. „Odlazi! Ne želim da me
posećuješ. Ne želim da me zoveš. Ne želim da govorim sa
tobom dok sam tamo, jer se Bogom nadam da ćeš poslušati svoj
sopstveni savet.”

On se i dalje ne pomiče, pa napravim korak prema njemu,
onda oko njega. Lupam na vrata. „Pustite me napolje!” kažem
sudskom izvršitelju.

Moj otac stavi svoju ruku na moje rame, a ja je otresem.
„Nemoj, tata. Jednostavno... ne mogu sada.”

Vrata se otvore i ja sam ispraćen niz hodnik, dalje od mog
oca. Kada su moje lisice uklonjene i rešetke se bučno zatvore iza
mene, ja sednem na krevet. Naslonim glavu na ruke i razmišljam
o vikendu kada sam završio ovde. Vikend kada sam sve trebao
da uradim drugačije.

Da samo mogao pronaći snage u sebi da sagledam da to što
radim ne štiti nikoga. Ne pomaže nikome.

Ja omogućavam i to radim godinama. I sada plaćam

najveću cenu, jer me to košta tebe Auburn.

TRI NEDELJE RANIJE

Bacim pogled dole na svoj telefon i stresem se kada vidim broj
moga oca. Ako me ovako kasno zove to može značiti samo
jedno.

„Trebao bih ići”, kažem dok utišavam telefon i ubacim ga u
zadnji džep. Gurnem šolju ka njoj i vidim kako se snuždi sa
njenim klimanjem glave, ali se brzo okrene da to sakrije.

„Pa, hvala ti za posao”, kaže ona. „I što si me ispratio
kući.”

Nagnem se napred prema šanku i spustim glavu na svoje
dlanove. Trljam ih preko svog lica, kada u stvarnosti želim da
zviznem samog sebe. Stvari su se tako dobro odvijale između
nas i iste sekunde kada primim poziv od svog oca, ja se
isključim i to izgleda totalno suprotno od onoga što zapravo
jeste.

Ona misli da odlazim zato što me je pozvala neka devojka.
To je najudaljenija stvar od istine i iako mrzim što sam je upravo
razočarao, volim što je upravo sada ljubomorna. Ljudi nisu
ljubomorni osim ako u igri nisu uključenja skrivena osećanja.

Pretvara se da je uposlena perući moju šoljicu od kafe i ne
uspe da primeti da joj prilazim s leđa.

„Nije bila devojka”, kažem joj. Blizina mog glasa je
preplaši i ona se okrene, gledajući gore u mene širom otvorenih
očiju. Ne uspeva da odgovori, pa napravim korak bliže i kažem
ponovo da se uverim da razume i da mi veruje. „Ne želim da
misliš da odlazim zato što me je druga devojka nazvala.”

Mogu videti olakšanje u njenim očima i mali osmeh

pokušava da se formira na njenim usnama, ali ona se ponovo
okrene prema sudoperi u nadi da ja ne primetim. „Nije moje da
se mešam u to ko te zove, Ovene.”

Ja se kezim, iako me ne može videti. Naravno da nije njeno
da se meša, ali ona to želi baš onoliko koliko i ja. Smanjim
udaljenost između nas stavljajući moja oba dlana na radnu
površinu sa obe njene strane. Naslonim svoju bradu na njeno
rame i želim da se zavučem u njen vrat i udišem je, ali stisnem
radnu površinu i ostanem gde jesam. Postane sve teže da
kontrolišem svoje nagone kada je kako se naslanja na mene.

Postoji toliko stvari koje želim upravo sada. Želim da je
obavijem svojim rukama. Želim da je ljubim. Želim da je
podignem i odnesem u svoj krevet. Želim da provede noć sa
mnom. Želim joj priznati sve stvari koje sam držao zatvorene od
kada se ona pojavila na mom pragu.

Želim to sve tako jako da sam voljan da uradim poslednju
stvar koju želim, a to je da usporim da je ne bih uplašio.

„Želim te ponovo videti.”

Kada ona kaže „Okej” potrebna mi je sva snaga koju imam
da je ne podignem i okrenem je ukrug. Nekako ostanem smiren i
pribran, čak i kada me prati do svojih vrata i kažemo zbogom
jedno drugom.

I kada konačno zatvori vrata poslednji put, želim ponovo da
kucam na njih. Želim da je nateram da ih otvori četvrti put, da
bih mogao pritisnuti svoje usne na njene i dobijem osećaj onoga
od čega će se, nadam se, sastojati naša budućnost.

Pre nego što odlučim da li da odem i čekam do sutra ili da
je nateram da otvori vrata da je mogu poljubiti večeras, moj
telefon donese odluku za mene. Izvučem ga iz džepa nakon što

počne da zvoni i odgovorim na poziv svog oca.
„Da li si dobro?” pitam ga.
„Ovene... sranje... ovo....”
Mogu reći po njegovom glasu da je pio. Promrmlja nešto

neprepoznatljivo i onda... ništa.
„Tata?”
Tišina. Kada izađem ispred zgrade, pritisnem rukom uvo da

pokušam da ga bolje čujem.
„Tata!” vičem.
Čujem šuškanje i onda još mrmljanja. „Znam da nisam to

trebao uraditi. Izvini, Ovene, jednostavno nisam mogao...”
Zatvorim oči i pokušam ostati miran, ali ništa ga ne

razumem.
„Reci mi gde si. Na putu sam.”
On promrmlja ime ulice koja nije daleko od njegove kuće.

Kažem mu da ne mrda nigde i trčim celim putem do mog stana
kako bih uzeo svoj auto.

Nemam pojma šta ću zateći kada dođem do njega. Nadam
se samo da nije uradio nešto glupo da bi ga mogli uhapsiti. Imao
je sreće do sada, ali niko ne može imati toliko sreće koliko je on
imao i da nastavi da se izvlači.

***

Kada se zaustavim na ulici ne vidim ništa. Tu je nekoliko
raštrkanih kuća, ali je uglavnom pusto područje blizu naselja u
kom on živi. Kada se približim kraju puta, konačno mogu videti
auto. Izgleda kao da je sleteo autom sa puta.