Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

Kalahan Gentri i njegov sin će biti okej.

***

Reći mu zbogom je gotovo isto teško kao ovaj momenat. Stojeći
ispred vrata njenog stana, pripremajući se da joj kažem zdravo.

Podignem ruku i pokucam na njena vrata.

Koraci.

Udahnem umirujući dah i čekam je da otvori vrata. Imam
osećaj da su poslednja dva minuta trajala kao dva čitava života.
Obrišem svoje dlanove o farmerke. Kada se vrata napokon
otvore, moj pogled padne na osobu koja stoji ispred mene.

On je poslednja osoba koju sam očekivao da ću videti ovde.
Videti ga na vratima Auburninog stana, kako mi se smeje, je
definitivno momenat koji ću jednog dana naslikati.

Ne znam kako si to uspela, Aubrun.

„Hej!”, kaže Ejdžej sa širokim kezom. „Sećam te se.”

Ejdžej baci pogled preko svog ramena i otvori vrata još
više. Pre nego što me pozove unutra, savije svoj prst i pita me da
se sagnem dole. Kada to uradim on se nakezi i šapuće: „Moji
mišići su stvarno veliki sada. Nisam nikome rekao za naš šator.”
Stavi svoje ruke oko usta. „I još uvek je ovde.”

Ja se nasmejem baš kada se okrene na zvuk njenih koraka
koji se približavaju.

„Dušice, nikada ne otvaraj ulazna vrata bez mene”, čujem
je kako mu govori. On otvori vrata širom i njene oči se zaustave
na mojim.

Njeni koraci se odmah zaustave.

Nisam mislio da će me ovoliko boleti da je vidim. Svaki
deo mene boli. Moje ruke čeznu da je drže. Moja usta čeznu da
dotaknu njena. Moje srce čezne da voli njeno.

„Ejdžej, idi u sobu i nahrani svoju novu ribicu.”

Njen glas je čvrst i odlučan. Još uvek se nije nasmejala.

„Već sam je nahranio”, kaže joj Ejdžej.

Njene oči napuste moje i ona pogleda u njega. „Možeš joj
dati još dve mrvice kao užinu, okej?” ona pokaže u smeru njene
sobe. On mora da zna taj pogled, jer se on odmah povuče prema
spavaćoj sobi.

Čim Ejdžej nestane, napravim brz korak nazad jer ona trči
prema meni. Ona mi skoči u naručje tako jako i brzo da sam
primoran da napravim još nekoliko koraka nazad i udarim u zid
iza mene da ne bismo pali. Njene ruke su zaključane oko mog
vrata i ona me ljubi, ljubi, ljubi me kao što nikada pre nisam bio
ljubljen. Mogu osetiti njene suze i smeh i to je neverovatna
kombinacija.

Nisam siguran koliko dugo stojimo u hodniku ljubeći se, jer
sekunde nisu dovoljno duge kada su potrošene sa njom.

Njene noge nakon nekog vremena sretnu pod i njene ruke
se obaviju oko mog struka, a njeno lice je pritisnuto na moje
grudi. Omotam svoju ruku oko pozadine njene glave i držim je
kao što planiram da je držim svakog narednog dana.

Ona plače, ne zato što je tužna, nego zato što ne zna kako
da izrazi ono što oseća. Zna da ne postoje dovoljno dobre reči za
ovaj trenutak.

Tako da nijedno od nas dvoje ne govori, jer ni za mene ne
postoje dovoljno dobre reči. Pritisnem svoj obraz na vrh njene
glave i gledam u njen stan. Pogledam u sliku na zidu njene

dnevne sobe. Nasmejem se, sećajući se prve noći kada sam ušao
u njen stan i video je po prvi put. Znao sam da mora imati tu
sliku u svom posedovanju negde, ali zapravo videti je izloženu u
njenoj dnevnoj sobi je neverovatan osećaj. Nadrealno. I želeo
sam da se okrenem prema njoj te noći i da joj kažem sve o njoj.
Hteo sam joj reći svoju povezanost sa slikom. Želeo sam da joj
kažem o svojoj povezanosti sa njom.

Ali nisam i nikada neću, jer ova ispovest nije moja da je
podelim.

Ova ispovest je pripadala Adamu.

DVADESET PETO POGLAVLJE

PET GODINA RANIJE

Oven

Sedim na podu u hodniku, pored bolničke sobe mog oca.
Gledam je kako izlazi iz susedne sobe. „Samo ćeš ih
baciti?”, ona pita u neverici. Njene reči su usmerene na ženu
koju je upravo pratila u hodniku. Znam da se žena zove Lidija,
ali još uvek ne znam kako se devojka zove. Ne zato što se nisam
trudio.

Lidija se okrene i vidim da drži kutiju u njenim rukama.
Pogleda dole u njen sadržaj, pa nazad u devojku. „Nije slikao
nedeljama. Nema više nikakve koristi od njih i samo mu
zauzimaju sobu.” Lidija se okrene i stavi kutiju na sto
medicinskih sestara. „Možete li ovo negde baciti?”, kaže
dežurnoj sestri.

Pre nego što sestra pristane, Lidija ode nazad u sobu i vrati
se nekoliko sekundi kasnije sa nekoliko praznih platna. Stavi ih
na sto pored kutije u kojoj pretpostavljam da su materijali za
slikanje.

Devojka gleda dole u kutiju čak i nakon što se Lidija vrati
nazad u bolničku sobu. Izgleda tužno. Kao da je opraštanje sa
njegovim stvarima isto tako teško kao i opraštanje sa njim.

Posmatram je nekoliko minuta dok njene emocije krenu da
teku iz nje u obliku suza. Ona ih obriše i pogleda u sestru. „Da li
ih morate baciti? Možete li jednostavno... možete li ih barem

dati nekome?”

Sestra čuje tugu u njenim rečima. Ona se toplo nasmeje i
klimne. Devojka joj klimne zauzvrat i onda se okrene i polako
zaputi nazad u bolničku sobu.

Ne poznajem je, ali bih sigurno imao istu reakciju kada bi
neko bacio stvari mog oca.

Nikada pre nisam pokušao da slikam, ali ponekad crtam.
Nađem se na nogama, prilazeći šalteru medicinskih sestara.
Pogledam u kutiju punu raznih tipova boja i četkica. „Mogu li
ja...?”

Rečenica čak i ne završi da izlazi iz mojih usta kada sestra
gurne kutiju ka meni. „Molim te”, kaže ona. „Uzmi je. Ne znam
šta da radim s njom.”

Uzmem materijale i odnesem je u očevu sobu. Postavim ih
na jedinu slobodnu površinu. Ostatak bolničke sobe je pun cveća
i biljaka koje su dostavljane tokom nekoliko nedelja. Verovatno
bih trebao uraditi nešto s njima, ali još uvek se nadam da će se
brzo probuditi pa da ih vidi.

Nakon što nađem mesta za umetnički materijal, odem do
stolice pored kreveta mog oca i sednem. Posmatram ga.

Posmatram ga satima, dok mi ne postane toliko dosadno pa
ustanem i pokušam pronaći da zurim u nešto drugo. Ponekad
gledam u prazno platno na stolu. Ne znam čak ni odakle da
počnem, pa provedem čitav naredni dan deleći svoju pažnju
između mog oca, platna i poneke šetnje oko bolnice.

Ne znam koliko još dana mogu ovo podneti. Kao da ne
mogu žaliti ni kako treba sve dok ne budem znao da će on moći
žaliti sa mnom. Mrzim što čim se probudi - ako se probudi - više
nego verovatno ću morati preći svaki detalj te noći sa njim, kada

sve što želim je da je zaboravim.

„Nikad ne gledaj u svoj telefon, Ovene”, rekao je.

„Pazi na put”, moj brat je rekao sa zadnjeg sedišta.

„Koristi žmigavac. Ruke na položaju 10h i 14h. Isključi
radio.”

Bio sam totalno nov u vožnji i svako uputstvo koje je došlo
iz njihovih usta me je podsećalo na to. Sve osim jednog uputstva
koje sam želeo da su mi dali najviše. „Pazi se pijanih vozača.”

Udareni smo sa suvozačeve strane, baš kada se upalilo
zeleno svetlo i ja sam došao na raskrsnicu. Udes nije bio moja
krivica, ali da sam imao više iskustva znao bih da trebam
pogledati prvo levo i desno čak i ako mi je svetlo dalo dozvolu
da krenem napred.

Moj brat i moja majka su poginuli na licu mesta. Moj otac
je ostao u kritičnom stanju.

Ja sam slomljen od momenta kada se to desilo.

Proveo sam većinu svojih dana i noći ovde i što duže sedim
i čekam ga da se probudi, postaje sve više usamljenije. Posete
moje porodice i prijatelja su prestale. Nisam išao u školu
nedeljama, ali to je moja najmanja briga.

Ja samo čekam.

Čekam da se pomeri.

Čekam da trepne.

Čekam da progovori.

Obično na kraju svakog dana sam toliko iscrpljen od svega
što se ne dešava. Moram napraviti predah.

Prvih nedelju ili dve večeri su bile najgori deo za mene.
Najviše zbog toga jer je to značilo da se još jedan dan privodi

kraju kako nije pokazao znakove napretka. Ali u poslednje
vreme, večeri su prerasli u nešto čemu se zapravo radujem.

I zato moram da se zahvalim njoj.

Možda je do njenog osmeha, ali takođe mislim i da je do
načina na koji voli nekoga koga posećuje što me čini ispunjenim
nadom. Ona dođe i posećuje ga svako veče od 5 do 7. Mislim da
se zove Adam. Primetim kada je ona u poseti ostali članovi
porodice napuste sobu. Pretpostavljam da Adam tako više želi
da bi bio nasamo sa njom. Ponekad osećam krivicu, sedeći ovde
u hodniku, naslonjen na zid između vrata njegove i sobe mog
oca. Ali ne postoji nigde drugo da odem, a da se osećam isto kao
kada čujem njen glas.

Njegove posete sa njom je jedini put da ga ikad čujem da se
smeje. Ili da puno priča. Čuo sam dovoljno razgovora iz njegove
sobe poslednjih nekoliko nedelja da znam koja je njegova
sudbina, tako da činjenica da se može smejati kada je sa njom
govori sve.

Mislim da njegova neposredna smrt je ono što mi daje još
malo nade. Znam da to zvuči morbidno, ali pretpostavljam da
smo Adam i ja istih godina, pa stavim sebe na njegovo mesto
puno puta kada počnem da sažaljevam sebe. Da li bih radije bio
na smrtnoj postelji sa prognozom da ću živeti još nekoliko
nedelja ili bih radije bio u sadašnjem položaju?

Ponekad, kada su veoma loši dani, kada razmišljam kako
nikada neću videti ponovo svog brata mislim da bih radije bio na
Adamovom mestu.

Ali onda postoje trenuci kada je čujem kako priča sa njim i
reči koje mu govori i mislim da sam srećan što nisam na
njegovom mestu. Jer ja još uvek imam šansu da budem voljen na
takav način jednog dana. I žao mi je zbog Adama, znajući kakvu

ljubav ona gaji prema njemu i znajući da to ostavlja iza sebe. To
mora da je teško za njega.

Ali to isto znači da je bio dovoljno srećan da je pronađe pre
nego što njegovo vreme istekne. To mora činiti smrt malo
podnošljivijom, čak i za samo jedan delić.

Vratim se u hodnik i skliznem dole na pod, čekajući na njen
smeh večeras, ali on ne dođe. Pomaknem se bliže vratima i dalje
od očevih, pitajući se zašto je večeras drugačije. Zašto večeras
nije jedna od srećnijih poseta.

„Ali pretpostavljam da isto tako mislim na naše roditelje,
što ne razumeju ovo”, čujem kako joj Adam kaže. „Što mi ne
dopuštaju da imam jednu jedinu stvar koju želim ovde sa
mnom.”

Čim shvatim da je ovo njihov oproštaj, moje srce puca
zbog nje i puca zbog Adama, iako ne znam ni jedno ni drugo.
Slušam još nekoliko minuta dok ga ne čujem kako kaže: „Reci
mi nešto o sebi što niko drugi ne zna. Nešto što mogu zadržati
samo za sebe.”

Osećam da ove ispovesti trebaju ostati između njih dvoje.
Imam osećaj da ako bih ikada čuo jednu od njih, Adam ih ne bi
imao samo za sebe zato što bih imao i ja takođe. Što je razlog
zašto uvek ustanem i odem od ovakvih momenata, iako želim da
znam njene tajne više od ičega na svetu.

Odem do čekaonice pored liftova i sednem. Čim sednem
vrata lifta se otvore i Adamov brat izađe. Znam da je to njegov
brat i da se zove Trej. Takođe znam, samo na osnovi kratkih
poseta svom bratu, da mi se on ne sviđa. Video sam ga par puta
kako prođe pored nje u hodniku i ne sviđa mi se način kako se
okrene i gleda je kako odlazi.

On gleda u svoj sat, žureći prema sobi u kojoj ona i Adam
govore jedno drugom svoje poslednje zbogom. Ne želim da on
čuje njihove ispovesti i ne želim da prekine njihov oproštaj, pa
uhvatim sebe kako ga pratim govoreći mu da stane. On skrene
za ćošak u hodnik pre nego što shvati da mu se obraćam. On se
okrene i osmotri me od glave do pete, odmeravajući me.

„Daj im još nekoliko minuta”, kažem mu.

Mogu videti po promeni u njegovim očima da sam ga
razljutio kada sam to rekao. Nisam hteo, ali on izgleda kao tip
momka kojeg razljuti gotovo sitnica.

„Ko si ti dođavola?”

Istog momenta mi se ne svidi. Ne sviđa mi se što izgleda
ljut, jer je on očigledno stariji i veći od mene i mnogo, mnogo
zlobniji od mene.

„Oven Gentri. Prijatelj tvog brata”, kažem, lažući mu. „Ja
samo...” pokažem dole niz hodnik ka sobi u kojoj su ona i
Adam. „Potrebno mu je još nekoliko minuta sa njom.”

Trej izgleda kao da ga zaboli dupe koliko je Adamu
potrebno minuta sa njom. „Pa, Ovene Gentri, ona mora da stigne
na avion”, kaže on iznerviran što mu traćim vreme. On nastavi
da ide hodnikom i uđe u sobu. Sad mogu čuti njene jecaje. To je
prvi put da sam čuo njen jecaj i ne mogu podneti da ga čujem.
Okrenem se i vratim u čekaonicu, osećajući njen i Adamov bol u
sopstvenim grudima.

Sledeća stvar koju čujem su njene molbe za više vremena i
njene izjave „volim te” dok je Trej povlači za ruku kroz hodnik.

Nikada nisam želeo toliko jako da nekog povredim u
čitavom svom životu.

„Stani”, kaže joj Trej, iznerviran što se ona još uvek

pokušava vratiti u Adamovu sobu. On obavije svoje ruke oko
njenog struka ovaj put i privuče je sebi kako ne bi mogla da
pobegne. „Žao mi je, ali moramo ići.”

Ona mu dopusti da je drži i znam da je to jedino zbog toga
što je ona sada toliko slomljena. Ali način na koji se njegove
ruke spuštaju niz njena leđa teraju me da stisnem naslon stolice
u kojoj sam da ga ne bih fizički odvojio od nje. Njena leđa su
okrenuta meni, što znači da je on sada okrenut meni licem kada
ima svoje ruke oko nje. Najmanji zlobni osmeh zaigra na
njegovim ustima kada primeti bes na mom licu i onda mi
namigne.

Đubre mi je upravo namignulo.

Kada se vrata napokon otvore i on je pusti, ona baci pogled
nazad ka Adamovoj sobi. Mogu videti njeno oklevanje dok Trej
čeka da ona prva uđe u lift. Ona napravi korak nazad, želeći da
se vrati nazad Adamu. Ona je uplašena jer zna da ga nikada više
neće videti opet ako zakorači u taj lift. Ona pogleda u Treja i
kaže: „Molim te. Samo mi dozvoli da mu kažem zbogom. Još
jedan poslednji put.” Ona šapuće, jer zna da ako pokuša da
govori glasnije njen glas neće funkcionisati.

Trej odmahne svojom glavom i kaže: „Već si rekla
zbogom. Moramo ići.”

On nema srca.

On drži vrata da ona uđe i ona razmišlja o tome. Ali onda
sledeće sekunde, ona krene da trči sprintom u suprotnom pravcu.
Moje srce se smeje zbog nje, zato što želim da mu može ponovo
reći zbogom. Znam da bi i Adam to isto želeo. Znam koliko bi
mu značilo da je vidi kako trči nazad u njegovu sobu još jedan
poslednji put i da mu još jedan poslednji poljubac i dozvoli mu
da kaže: „Voleću te zauvek, čak i kada ne budem mogao.” još

jedan poslednji put.

Vidim u Trejevim očima da ima svaku nameru da je
zaustavi. On se okrene da potrči za njom, da je povuče nazad, ali
ja sam iznenada ispred njega blokirajući ga. On me odgurne, a ja
ga udarim, što znam da nije ispravno da uradim, ali to uradim
svakako znajuću da ću dobiti udarac zauzvrat. Ali jedan udarac
je vredan toga, jer će joj to dati dovoljno vremena da se vrati
nazad u Adamovu sobu i kaže mu ponovo zbogom.

Čim njegova ogromna pesnica dodirne moju vilicu, ja
padnem na pod.

Dođavola, to boli.

On zakorači preko mene da bi trčao za njom. Ja ga zgrabim
za gležanj u povučem, gledajući kako pada na pod. Medicinska
sestra čuje pometnju i dođe trčeći iza ćoška, baš kada me udari u
rame i kaže mi da odjebem. On je ubrzo ponovo na svojim
nogama i trči niz hodnik, a ja sada stojim.

Skoro sam nazad blizu očeve sobe kada je čujem da kaže
Adamu: „Voleću te zauvek. Čak i kada to ne bih trebala.”

Zbog toga se nasmejem, iako me usta bole i prekrivena su
krvlju.

Uđem u očevu sobu i odem pravo do vitrine gde su složeni
materijali za slikanje. Uzmem prazno platno i vršljam kroz
kutiju, pregledajući sve ostale materijale.

Ko bi pomislio da će moja prva tuča zbog devojke biti zbog
devojke koja čak nije ni moja?

Još uvek je mogu čuti kako plače dok je povlači ponovo
kroz hodnik, za šta znam da je stvarno poslednji put. Sednem na
stolicu i zurim u kutiju punu umetničkih materijala. Počnem da
ih vadim jedan po jedan.

***

Prošlo je osam sati i skoro sva dnevna svetlost kada sam
napokon završio sliku. Stavim je sa strane da se suši i zaspem
kad se smrači. Znam da ona neće biti u njegovoj sobi večeras i
to me čini tužnim zbog njih oboje i čak pomalo sebično tužnim
zbog mene.

Stojim pred njegovim vratima neko vreme, čekajući da
pokucam, želeći da se osiguram da njegov brat nije u sobi.
Nakon nekoliko minuta tišine, pokucam lagano na vrata.

„Napred”, kaže on, iako je njegov glas slab večeras, moram
da se napregnem da ga čujem. Otvorim vrata i napravim
nekoliko koraka unutar sobe. Kada me vidi i ne uspe da me
prepozna, pokuša da se uspravi nekoliko centimetara. To izgleda
teško za njega.

Bože, tako je mlad.

Mislim, znam da je otprilike istih godina kao ja, ali smrt ga
čini još mlađim. Smrt jedino treba biti upoznata sa starim.

„Hej”, kažem ja dok polako koračam u njegovoj sobi.
„Izvini što ti smetam, ali...” bacim pogled nazad na vrata i onda
opet na njega. „Ovo je čudno, pa ću jednostavno to reći. Ja... ja
sam napravio nešto za tebe.”

Držim platno u svojoj ruci, u strahu da ga okrenem da bi ga
mogao videti. Njegov pogled padne na njegovu pozadinu, a on
udahne vazduh i pokuša da se odgurne uspravno na krevetu.
„Šta je?”

Priđem mu bliže i pokažem na stolicu, tražeći dozvolu da
sednem. Adam klimne glavom. Ne pokažem mu sliku odmah.
Osećam kao da bih prvo trebao da objasnim ili da objasnim
sebe, u najmanju ruku da se predstavim.

„Ja sam Oven”, kažem mu nakon što sednem na stolicu.
Pokažem na zid iznad njegove glave. „Moj otac je u susednoj
sobi nekoliko nedelja.”

Adam me posmatra na momenat i onda kaže: „Šta nije u
redu sa njim?”

„On je u komi. Saobraćajna nesreća.”

Njegove oči postanu iskreno saosećajne i zbog toga mi se
gotovo odmah svidi. To mi takođe daje na znanje da on nije
nimalo kao njegov brat.

„Ja sam vozio”, dodam.

Ne znam zašto mu to pojašnjavam. Možda da bih mu
pokazao da iako ja nisam taj koji umire, moj život nije nešto na
čemu bi mi trebalo zaviditi.

„Tvoja usta”, kaže on, slabašno se trudeći da pokaže na
modricu koja se formirala od moje sinoćne tuče. „Jesi li ti bio ti
bio taj koji se potukao sa mojim bratom?”

Na kratko ostanem bez reči, šokiran da on zna za to.
Klimnem.

On se malo nasmeje. „Sestra mi je rekla za to. Rekla mi je
da si ga srušio u hodniku kada je pokušao da zaustavi Auburn da
mi kaže još jednom zbogom.”

Nasmejem se. Auburn. Nikada nisam čuo da se još neko
tako zove, savršeno joj pristaje.

„Hvala ti za to”, kaže Adam. Njegove reči izađu u bolnom
šapatu. Mrzim što ga forsiram da priča toliko kada znam da ga
boli.

Podignem sliku malo više i pogledam u nju.

„Sinoć, nakon što je ona otišla”, kažem, „pretpostavljam da

se može reći da sam bio inspirisan da ovo naslikam za tebe. Ili je
možda za nju. Za vas oboje, pretpostavljam.” Odmah pogledam
u njega. „Nadam se da to nije čudno.”

On slegne ramenima. „Zavisi o tome šta je?”

Ustanem i odnesem sliku do njega, okrećući je da je može
videti.

Na prvi mah nema nikakvu reakciju na nju. Samo zuri u
nju. Dam mu je da je drži i udaljim se, pomalo postiđen što sam
pomislio da bi on hteo nešto poput toga. „To je moj prvi pokušaj
slikanja”, kažem, opravdavajući činjenicu da on verovatno misli
da je užasna.

Njegove oči se odmah sretnu sa mojima i izraz na
njegovom licu je sve osim ravnodušnosti. On pokaže na nju.
„Ovo je tvoj prvi pokušaj?”, on kaže u neverici. „Ozbiljno?”

Ja klimnem. „Da. Verovatno i moj poslednji, takođe.”

On odmah odmahne svojom glavom. „Nadam se da nije”,
kaže on. „Ovo je neverovatno.” On posegne za daljinskim
upravljačem i pritisne dugme da podigne glavu kreveta za
nekoliko centimetara. On pokaže na sto pored stolice. „Uzmi
hemijsku.”

Ne preispitujem ga. Dodam mu hemijsku i gledam kako
okreće sliku i piše nešto na pozadini platna. On posegne ka
noćnom stoliću pored svog kreveta i otkine parče papira iz
notesa. Napiše nešto na notesu i doda mi i sliku i parče papira.

„Učini mi uslugu”, kaže on dok uzimam oboje iz njegovih
ruku. „Hoćeš li poslati ovo njoj? Od mene?” On pokaže na parče
papira u mojim rukama. „Njena adresa je na vrhu, a povratna
adresa je na dnu.”

Pogledam u parče papira u svojim rukama i pročitam njeno

puno ime.

„Auburn Mejson Rid”, kažem naglas.

Koje su šanse?

Nasmejem se i pređem palcem preko slova njenog srednjeg
imena. „Imamo isto srednje ime.”

Pogledam nazad u Adama, a on ponovo spušta svoj krevet
sa blagim osmehom na licu. „To bi mogla biti sudbina, znaš.”

Mrdam glavom, odbacujući njegov komentar. „Poprilično
sam siguran da je ona tvoja sudbina. Ne moja.”

Njegov glas je napregnut i potreban mu je izuzetan napor
da se okrene na stranu. On zatvori svoje oči i kaže. „Nadajmo se
da će ona imati više od jedne sudbine, Ovene.”

Ne otvori ponovo svoje oči. Zaspao je ili možda mu je
samo potrebna pauza od pričanja. Pogledam dole u njeno ime i
razmišljam o rečima koje je on upravo rekao.

Nadajmo se da će ona imati više od jedne sudbine.

Osećam se dobro što znam da koliko god je on voli, takođe
zna da će ona nastaviti dalje posle njegove smrti i on to prihvata.
Čak izgleda da on to želi za nju. Nažalost, ako je ovo zaista bila
sudbina bili bismo stavljeni zajedno pod drugačijim okolnostima
i sa mnogo boljim tajmingom.

Pogledam u njega ponovo i njegove oči su još uvek
zatvorene. On povuče prekrivač preko svojih ruku, pa se ja tiho
povučem iz sobe sa slikom u ruci.

Poslaću joj ovu sliku, zato što je on to tražio od mene. A
onda ću baciti njenu adresu. Pokušaću da joj zaboravim ime,
iako znam da nikada neću.

Ko zna? Ako nam je suđeno da budemo zajedno i sudbina

zaista postoji, možda će ona jednog od ovih dana završiti na
mom pragu. Možda će Adam na neki način biti taj koji će to
omogućiti.

Dok taj dan ne dođe poprilično sam siguran da ću imati
čime biti okupiran. Mislim da sam upravo otkrio svoj poziv sa
nenamernom pomoći nje i Adama.

Pogledam u sliku u mojim rukama i okrenem je. Pročitam
poslednje reči koje će joj Adam ikad napisati.

Voleću te zauvek. Čak i kada to ne budem mogao.

Kada ponovo okrenem licem sliku prema sebi, pređem prstima
preko nje. Dodirnem prostor između dve ruke i razmišljam o
svemu što razdvaja njih dvoje.

I nadam se, zbog nje, da je Adam u pravu. Nadam se da će imati
još jednu sudbinu. Zato što je zaslužuje.

NAPOMENE

[←1] Plava kosa koja vuče na riđe, crveno.

[←2] OMG-u ovom slučaju su inicijali njegovog imena Oven
Mejson Gentri, a takođe je skraćenica za Oh My God (O, moj
Bože).

[←3] King size - bukvalan prevod kraljevska veličina; najveća
veličina bračnog kreveta.

[←4] Hana - na engleskom se piše Hannah.

[←5] Palindromi su reči, izrazi, rečenice, brojevi ili drugi nizovi
znakova i simbola (i od njih sačinjene veće celine) koji imaju
određeno značenje bilo da se čitaju unapred, bilo unazad.

[←6] U ovom slučaju upotrebljena reč na eng. DID, ne poklapa
se sa našim prevodom tako da ne označava palindrom u
prevodu.

[←7] Dennis-Sinned; sin-greh

[←8] Pottery Barn - lanac trgovina koji se bavi opremanjem
domaćinstva.

[←9] Magic 8 Ball - Crna kugla sa brojem 8 kao u bilijaru, kad
je protresete daje odgovore kao što su DA, NE, MOŽDA i
slično. Smisao je da zamislite neko pitanje i kad protresete kuglu
ona vam da odgovor.

[←10] 911 - hitni pozivi

[←11] met - metamfetamin je sintetička droga iz skupine
spojeva feniletilamina koja brzo izaziva ovisnost.

[←12] Prodavnica igračaka

[←13] Na engleskom jeziku se rimovalo: pouting-doubting

[←14] Oksi-Oksikodon je oralni lek koji se generalno propisuje
za olakšavanje umerenog do jakog bola.

[←15] OMG - Oh My God (engl), prevod na naš jezik je O moj
Bože. Ovenovi inicijali su OMG (Oven Mejson Gentri)