Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

Pogleda prema kupatilu još jednom. Sudeći po njenom
oklevanju mogu jedino zaključiti to da ili ne ide često u barove
ili samo nije sigurna da li želi ići u jedan sa mnom.

„Takođe poslužuju i hranu”, kažem pokušavajući da
umanjim činjenicu da sam je pozvao u bar na piće. „Uglavnom
predjela, ali su poprilično dobra, a ja umirem od gladi.”

Mora biti da je gladna jer joj oči zasjaje kada spomenem
predjela. „Da li imaju štapiće od sira?”, pita ona.

Nisam siguran da li imaju štapiće od sira, ali sam u ovom
momentu spreman da bilo šta kažem kako bih proveo par minuta
duže sa njom. „Najbolje u gradu.”

Njen izraz je opet oklevajući. Pogleda dole u telefon koji
joj je u rukama, a onda pogleda ponovo u mene. „Ja...” Ugrize
se za donju usnu, osramoćena. „Verovatno bih prvo trebala
nazvati svoju cimerku. Samo da joj javim gde sam. Obično sam
već kući do sad.”

„Naravno.”

Pogleda dole u svoj telefon i pozove broj. Čeka da se druga
osoba javi.

„Hej”, kaže u telefon. „Ja sam.” Smeje mi se ohrabrujuće.
„Doći ću kasnije večeras, idem na piće sa nekim.” Zastane na
sekundu, a onda me pogleda sa uvrnutim izrazom. „Ovaj... da,
pretpostavljam. On je upravo ovde.”

Ispruži telefon prema meni. „Ona hoće da popriča sa
tobom.”

Zakoračim prema njoj i uzmem telefon.

„Halo?”

„Kako se zoveš?”, kaže devojka na drugom kraju linije.

„Oven Gentri.”

„Gde vodiš moju cimerku?”

Grilu je me monotonim, autoritativnim glasom. „U
Harrison’s Bar.”

„U koje vreme će ona biti kod kuće?”

„Ne znam. Par sati od sada, možda?” Pogledam u Auburn
radi potvrde, ali ona samo slegne ramenima.

„Pazi na nju”, kaže ona. „Daću joj tajnu reč da kaže ako joj
budem potrebna da me zove u pomoć. I ako me ne pozove u
ponoć da me obavesti da je stigla bezbedno kući, zvaću policiju i
prijaviću njeno ubistvo.”

„Ovaj... okej”, kažem kroz smeh.

„Daj mi da pričam ponovo sa Auburn”, kaže ona.

Vratim Auburn telefon nazad, malo više nervozan nego pre.
Mogu reći po njenom zbunjenom izrazu lica da sluša za pravilo
o tajnoj reči po prvi put. Pretpostavljam da ili ona i njena
cimerka ne žive toliko dugo zajedno ili Auburn nikada ne izlazi.

„Šta?!” Kaže Auburn u telefon. „Kakva je vrsta tajne reči
‘olovkasti kurac’?”

Pukne se rukom preko usta i kaže: „Izvini”, nakon što joj
slučajno izleti. Tiha je nekoliko trenutaka, a onda se njeno lice
zbunjeno zgrči. „Ozbiljno? Zašto ne možeš izabrati normalne
reči kao grožđica ili duga?” Odmahuje glavom sa tihim
osmehom. „Okej. Zvaću te u ponoć.”

Završi poziv i nasmeje se. „Emori. Ona je malo čudna.”

Klimam glavom, slažući se sa delom da je čudna. Pokaže
na kupatilo. „Mogu li se prvo presvući?”

Kažem joj da se slobodno presvuče, sa olakšanjem što će

biti ponovo u odeći u kojoj sam je zatekao. Kada se izgubi u
kupatilu, izvučem svoj telefon i pošaljem poruku Harisonu.

Ja: Dolazim na piće. Da li služiš štapiće od sira?
Harison: Ne.
Ja: Učini mi uslugu. Kada naručim štapiće od sira,
nemoj reći da ih ne služiš. Reci samo da ti je nestalo.
Harison: Okej. Zahtev kao iz vedra neba, ali kako god.

TREĆE POGLAVLJE

Auburn

Život je čudan.
Nemam pojma kako sam došla od toga da radim jutros
u salonu, sastanka u advokatskoj kancelariji, večerašnjeg posla u
umetničkom studiju, do toga da ulazim u bar po prvi put u svom
životu.

Bilo me je suviše sramota da kažem Ovenu kako nikada
nisam bila u baru, ali sam prilično sigurna da je to mogao videti
po mom oklevanju na ulazu. Nisam znala šta da očekujem kada
je on ušao, jer ja još uvek nemam dvadeset jednu godinu.
Podsetila sam Ovena na to, a on je samo odmahnuo glavom i
rekao da to ne spominjem ako Harison bude tražio moju ličnu
kartu. „Samo mu reci da si je ostavila u studiju, a ja ću
garantovati za tebe.”

Definitivno ne izgleda kao što sam očekivala da će
izgledati jedan bar. Zamišljala sam disko kugle i ogromni,
centralni podijum za ples i Džona Travoltu. U stvarnosti, ovaj
bar je mnogo manje dramatičan nego što sam očekivala. Tiho je
i ja sigurno mogu prebrojati broj gostiju na prstima obe ruke.
Ima više stolova koji se nalaze na podijumu nego što ima mesta
za plesanje. I nema disko kugle nigde na vidiku. To me je malo
razočaralo.

Oven zaobilazi par stolova dok ne dođe do kraja slabije
osvetljene prostorije. Izvuče stolicu i pokazuje mi da sednem

dok on zauzima onu pored.

Tamo je momak na drugom kraju šanka, koji pogleda u nas
baš u trenutku kada sedam na stolicu i pretpostavljam da je to
Harison. Izgleda kao da je u kasnim dvadesetim, sa glavom
punom crvene, kovrdžave kose. Kombinacija njegove svetle puti
i činjenica da se znakovi sa detelinom sa četiri lista nalaze na
svakom ćošku, tera me na to da pomislim da je Irac ili smo želi
da bude jedan.

Znam da me ne bi trebalo iznenaditi da taj tip drži bar i
izgleda tako mlado, jer ako su svi ovde imalo kao Oven, grad
mora da je ispunjen preduzetnicima. Sjajno. Zbog toga se još
više osećam kao da ne pripadam ovde.

Harison klimne glavom u Ovenovom pravcu, a onda na
kratko pogleda u mene. Ne gleda dugo, a onda su njegove oči
nazad na Ovenu, izgledajući zbunjeno. Ne znam šta je ovog tipa
zbunilo, ali Oven ignoriše pogled koji mu je ovaj uputio i okrene
se prema meni.

„Bila si odlična večeras”, kaže on. Njegova brada je
naslonjena na njegovu ruku i on se smeje. Zbog njegovog
komplimenta se smejem i ja ili je to možda samo zbog njega.
Ima tako nevinu, šarmantnu auru oko sebe. Način na koje se
njegove oči naboraju u ćoškovima čini njegov osmeh još
iskrenijim za razliku od drugih ljudi.

„I ti takođe.” Oboje samo nastavljamo da se smeškamo
jedno drugom i shvatam da iako barovi nisu moja tipična scena,
u stvari uživam. Nisam toliko dugo i ne znam zašto se čini da
Oven izvlači na površinu čitavu drugačiju stranu mene, ali mi se
to sviđa. Takođe, znam da imam toliko drugih stvari na koje bi
trebala da se sada fokusiram, ali ovo je samo jedna noć.

Jedno piće.

Kome bi to moglo naškoditi?

Spusti svoje ruke na šank i okreće svoju stolicu dok se u
potpunosti ne okrene prema meni. Uradim isto, ali stolice su
suviše blizu tako da naša kolena završe u stisci. Namešta se sve
dok jedno moje koleno ne bude između njegova oba i jedno
njegovo između moja oba kolena. Nismo toliko blizu i nije kao
da trljamo svoje noge jedno o drugo, ali se one definitivno
dodiruju, a to je nekako intiman način da sediš sa nekim koga
jedva poznaješ. On pogleda dole na naše noge.

„Da li mi flertujemo?”

Sada ponovo gledamo jedno drugo i oboje se i dalje kezimo
i mislim da nijedno od nas nije prestalo da se kezi od kada smo
napustili studio.

Odmahujem glavom. „Ja ne znam kako da flertujem.”

Pogleda nazad na naše noge i sprema se da prokomentariše
kada se Harison približi nama. Nagne se napred i opušteno
nasloni ruke na šank, usmeravajući svoju pažnju na Ovena.

„Kako je prošlo?”

Harison je definitivno Irac. Malo fali da ga uopšte
razumem, akcent mu je toliko naglašen.

Oven se smeje u mom smeru. „Poprilično dobro.”

Harison klimne glavom i fokusira se na mene. „Ti mora da
si Hana.” Pruža mi ruku. „Ja sam Harison.”

Ne gledam u Ovena, ali ga mogu čuti kako pročišćava grlo.
Uzmem Harisonovu ruku i rukujem se. „Drago mi je da sam te
upoznala Harisone, ali ja sam zapravo Auburn.”

Harisonove oči se jako rašire i on se polako okreće prema
Ovenu. „Sranje čoveče”, kaže on, smejući se sa izvinjenjem.

„Ne mogu da te pratim.”

Oven odmahne rukom. „U redu je”, kaže on. „Auburn zna
za Hanu.”

U stvari, baš i ne znam. Pretpostavljam da je Hana devojka
koja ga je „šutnula”. Jedinu stvar koju znam je da mi je Oven
rekao da je dolazak u ovaj bar posle izložbe tradicija. Tako da
me baš interesuje kako Harison nikada nije upoznao Hanu, ako
je pre radila za Ovena na izložbama. Oven me pogleda i vidi
zbunjenost na mom licu.

„Nikada je nisam doveo ovamo.”

„Oven nije nikada nikog doveo ovamo”, Harison ponudi
odgovor. Gleda nazad u Ovena. „Šta se desilo sa Hanom?”

Oven odmahuje glavom kao da zapravo ne želi da priča o
tome. „Uobičajeno.”

Harison ne pita šta je to „uobičajeno”, pa pretpostavljam da
razume šta se desilo sa Hanom. Samo bih želela da ja znam šta
je značilo „uobičajeno”.

„Šta bih želela da popiješ, Auburn?”, pita Harison.

Pogledam u Ovena malo raširenih očiju, jer nemam pojma
šta želim da naručim. Nikada pre nisam naručivala piće
uzimajući u obzir da nemam dovoljno godina da bih to uradila.
Razume moj izraz i odmah se okrene prema Harisonu. „Donesi
nam dva Džeka i dve Kole”, kaže on. „I jednu porciju štapića od
sira.”

Harison lupne šakom po šanku i kaže: „Stiže odmah.”
Počinje da se okreće, ali se opet okrene prema Ovenu. „O,
nestalo nam je štapića od sira. Strahota. Može pomfrit sa
sirom?”

Pokušam da se ne namrštim, ali sam se stvarno obradovala

štapićima od sira. Oven me pogleda i ja klimnem glavom.
„Zvuči dobro”, kažem.

Harison se nasmeje i krene da se okreće, ali onda se opet
okrene prema meni. „Imaš preko dvadeset i jednu godinu, zar
ne?”

Brzo klimam glavom i na sekundu vidim sumnju u
njegovoj izrazu lica, ali se okrene i ode bez traženja moje lične
karte.

„Užasan si lažov.” Oven se smeje.

Ispustim dah. „Obično ne lažem.”

„Vidim i zašto”, kaže on.

Namesti se u svojoj stolici i naše noge se opet očešu jedna
o drugu. On se smeje. „Koja je tvoja priča Auburn?”

I evo ga, idemo. Momenat kada obično odlučim da završim
veče pre nego što veče uopšte započne.

„Ouuu”, kaže on. „Čemu takav izraz?”

Shvatim da mora da se mrštim kada to kaže. „Moja priča je
ta da je moj život veoma privatan i ne volim da pričam o tome.”

On se smeje, što nije reakcija koju sam očekivala. „Zvuči
dosta kao moja priča.”

Harison se vrati sa pićem, spašavajući nas od onoga što bi
moglo postati užasan razgovor. Oboje uzmemo piće u isto
vreme, ali njegovo mnogo lakše sklizne niz grlo nego moje.
Uprkos tome što sam maloletna, pila sam nekoliko puta u
prošlosti sa prijateljima nazad u Portlandu, ali ovo je malo
prejako za moj ukus. Pokrijem usta zbog kašljanja i naravno,
Oven se ponovo smeje.

„Pa, s obzirom da nijednom od nas baš nije do razgovora da

li barem plešeš?” Baci pogled preko ramena na mali, prazan
podijum za ples na suprotnoj strani prostorije.

Istog momenta odmahujem glavom.

„Kako li sam znao da će to biti tvoj odgovor?” Ustane.
„Hajde.”

Odmahujem opet glavom i gotovo istog momenta mi se
promeni raspoloženje. Nema šanse da ću plesati sa njim,
naročito na ovu baladu koja je upravo počela. Zgrabi me za ruku
i pokuša da me povuče da ustanem, ali se ja čvrsto držim za
stolicu sa drugom rukom spremna da se borim s njim ako je
potrebno.

„Stvarno ne želiš da plešeš?”, pita on.

„Stvarno ne želim da plešem.”

Zuri u mene tiho nekoliko sekundi i sedne ponovo na svoju
stolicu. Nagne se napred i pokazuje mi da mu se približim. Još
uvek me drži za ruku i osetim kako njegov palac ovlaš pređe
preko mog. Nastavlja da se naginje prema meni dok njegova
usta nisu tik do mog uveta. „Deset sekundi”, šapuće. „Daj mi
samo deset sekundi na plesnom podijumu. Ako i dalje ne budeš
htela da plešeš nakon što istekne moje vreme, možeš se udaljiti.”

Naježila sam se po rukama i nogama i vratu, a njegov glas
je tako mio i ubedljiv da osetim kako već klimam glavom pre
nego što shvatim na šta pristajem.

Ali deset sekundi je jednostavno. Mogu izdržati deset
sekundi. Deset sekundi nije dovoljno dugo da se osramotim. I
nakon što njegovo vreme istekne, vratiću se i sešću i onda će me
ostaviti na miru u vezi plesanja, nadam se.

On ponovo stoji, vuče me prema podijumu. Olakšanje je
što mesto relativno prazno. Iako ćemo mi biti jedini koji plešu,

mesto je dovoljno napušteno da se neću osećati kao da sam u
centru pažnje.

Dođemo do plesnog podijuma, a on sklizne rukom na donji
deo mojih leđa.

„Jedan.” Ja šapućem.

On se smeje kada shvati da ja zapravo odbrojavam. Koristi
svoju drugu ruku da stavi moje ruke oko svog vrata. Videla sam
dovoljno parova kako plešu da znam barem kako da stojim.

„Dva.”

Odmahuje glavom sa smehom i stavi svoju slobodnu ruku
na dno mojih leđa, dok me privlači ka sebi.

Počinje da se njiše i to je trenutak u kom plesanje za mene
postaje zbunjujuće. Nemam pojma šta sledeće da uradim.
Pogledam dole u naša stopala u nadi da ću dobiti ideju šta bi
trebalo da uradim sa svojim. On nasloni svoje čelo na moje i
takođe gleda dole u naša stopala. „Samo me prati”, kaže on.
Njegove ruke skliznu oko mog struka i on polagano vodi moje
kukove u pravcu u kom želi da se pomeram.

„Četiri.” Šapućem dok se pomeram zajedno sa njim.

Osećam kako se malo opustio kada vidi da sam uspela da
ga pratim. Njegove ruke ponovo skliznu na moja leđa i privuče
me još bliže. Prirodno, moje ruke se malo olabave i ja se
naslonim na njega.

Njegov miris je opijajući i pre nego što shvatim šta radim,
moje oči su zatvorene i ja udišem njegov miris. Još uvek miriše
kao da se tek istuširao iako su već prošli sati.

Mislim da mi se plesanje sviđa.

Osećaj je veoma prirodan, kao da je plesanje deo ljudske

biološke svrhe. U stvari, veoma je slično seksu. Imam iskustva
sa seksom otprilike toliko koliko i sa plesanjem, ali se
definitivno sećam svakog momenta provedenog sa Adamom.
Može biti veoma intimno, način na koji se dva tela spoje i
nekako baš znaju šta da rade i kako da odgovaraju jedno drugom
dok to rade.

Osećam kako mi se puls ubrzava i kako se toplina širi kroz
mene, a prošlo je toliko dugo od kada sam se ovako osećala.
Pitam se da li se ovako osećam zbog plesanja ili zbog Ovena.
Nikada pre nisam plesala tako da nemam nijedan drugi ples s
kojim bi ga uporedila. Jedini osećaj prema kom mogu meriti
ovaj osećaj je način na koji sam se osećala zbog Adama, a ovo je
veoma blizu tome. Prošlo je dugo vremena od kada sam poželela
da me neko poljubi.

Ili je samo prošlo dugo vremena od kada sam dopustila
samoj sebi da se ovako osećam.

Oven podiže svoju ruku na moj potiljak i prinosi svoje usne
mom uvetu. „Prošlo je deset sekundi”, šapuće. „Želiš li da
prestaneš?”

Blago odmahujem glavom.

Ne mogu mu videti lice, ali znam da se smeje. Privuče me
na svoje grudi i nasloni svoju bradu na vrh moje glave.
Zatvaram oči i udišem ga ponovo.

Plešemo ovako dok se pesma ne završi i nisam sigurna da li
ja treba da ga pustim prva ili on treba da me pusti prvi, ali
nijedno od nas dvoje to ne radi. Počinje druga pesma i srećom,
opet je balada kao i prošla, tako da samo nastavljamo da se
pomeramo kao da se prva pesma nije ni završila.

Ne znam u kom momentu je Oven počeo da pomera svoju

ruku sa mog potiljka, ali se polako spušta niz moja leđa, čineći
time da se moje ruke i noge osećaju tako slabo da se zapitam da
li uopšte postoje. Zatičem sebe kako želim da me podigne u
naručje i odnese, bilo bi poželjno pravo u njegov krevet.

Njegovi inicijali baš odgovaraju načinu na koji se osećam
zbog njega. Želim da šapućem, ‘OMG’ opet i opet.

Odvojim se od njegovih grudi i pogledam gore u njega.
Sada se ne smeje. Probada me svojim očima koje izgledaju
hiljadu nijansi mračnije nego kada je ušetao u ovaj bar.

Otpustim svoje ruke i kliznem jednom rukom po njegovom
vratu. Iznenađuje me što sam tako komotna da ovo uradim i još
više iznenađena njegovom reakcijom. On lagano ispusti dah i
mogu osetiti kako se trnci polako pojavljuju po njegovom vratu
dok se njegove oči sklapaju, a njegovo se čelo susretne sa
mojim.

„Poprilično sam siguran da sam se zaljubio u ovu pesmu”,
kaže on. „A ja mrzim ovu pesmu.”

Nasmejem se malo i on me privuče bliže, naslanjajući moju
glavu sebi na grudi. Ne pričamo i ne prestajemo plesati dok se
pesma ne završi. Počinje treća pesma i nije nešto na šta sam
voljna plesati, uzimajući u obzir da nije balada. Kada oboje
prihvatimo da je ples završen, istovremeno udahnemo vazduh i
počinjemo da se odvajamo jedno od drugog.

Njegov izraz lica je pun napregnute koncentracije i koliko
god želela da se nasmejem, takođe mi se veoma dopada kada me
ovako gleda. Moje ruke napuste njegov vrat, a njegove ruke
napuste moj struk i oboje stojimo na plesnom podijumu, čudno
zureći jedno u drugo i nisam sigurna šta sada da radim.

„Stvar u vezi plesanja,”, kaže dok prekršta ruke preko

grudi, „je ta da bez obzira koliko god bio dobar osećaj dok traje,
veoma je čudan kada se završi.”

Osećam se dobro jer znam da nisam jedino ja ta koja ne zna
šta sada da radi. Njegova ruka dotakne moje rame i pogura me
nazad prema šanku. „Moramo popiti piće.”

„I pojesti pomfrit”, ja dodam.

***

Nije me ponovo pitao da plešemo. U stvari, čim smo se vratili za
šank on je bio u žurbi da odemo odatle. Pojela sam većinu
pomfrita dok je on još malo ćaskao sa Harisonom. Mogao je
videti da mi se baš nije svidelo piće tako da ga je on dovršio
umesto mene. Sada izlazimo napolje i osećaj je opet čudan, kao
kad se završio ples. Sada se završava veče i mrzim to što stvarno
ne želim još uvek da se oprostim sa njim. Ali sigurno neću
predložiti da se vratimo nazad u njegov studio.

„U kom pravcu je tvoj stan?” pita on.

Moj pogled se podigne ka njegovom i ja sam šokirana
njegovom neustručavanju. „Nećeš svratiti tamo”, odmah mu
kažem.

„Auburn”, kaže smejući se. „Kasno je. Nudim se da te
ispratim do kuće, a ne da provedem noć tamo.”

Udahnem, osramoćena svojom pretpostavkom. „Oh.”
Pokažem na desno. „Ja sam otprilike 15 blokova u tom pravcu.”

On se nasmeje i mahne rukom u tom pravcu i oboje
krenemo da hodamo. „Ali ako bih te pitao da provedem tamo
noć...”

Ja se nasmejem i odgurnem ga zaigrano. „Rekla bih ti da

odjebeš.”

ČETVRTO POGLAVLJE

Oven

Da ponovo imam jedanaest godina, protresao bih svoju
magičnu kuglu sa brojem 89 i postavio blesavo pitanje
kao: „Da li se sviđam Auburn Mejson Rid? Da li misli da sam
sladak?” I možda pravim pretpostavke sudeći po načinu na koji
me sada gleda, ali očekujem da bi odgovor bio „To je sigurno
tako.”

Nastavimo da se udaljavamo od bara, prema njenom stanu i
pošto je udaljen dosta blokova, verovatno mogu smisliti
dovoljno pitanja odavde do tamo kako bi je bolje upoznao.
Jedna stvar koju sam najviše želeo da saznam od kada sam je
video kako stoji ispred mog studija je zašto se vratila nazad u
Teksas?

„Nisi mi rekla zašto si se preselila u Teksas?”
Izgleda začuđeno mojim komentarom, ali ne znam zašto.
„Nikada ti nisam rekla da ja nisam iz Teksasa.”
Nasmejem se da bih prikrio svoju grešku. Ne bih trebao da
znam da ona nije iz Teksasa, jer koliko je ona upućena, ja o njoj
ne znam ništa osim onoga što mi je rekla večeras. Trudim se da
sakrijem ono što mi stvarno prolazi kroz glavu, jer ako bih hteo
sada da joj sve priznam izgledalo bi kao da nešto krijem od nje
većinu večeri. I krijem, ali je sada prekasno da to sada priznam.
„Nisi mi ni morala reći. Tvoj akcenat mi je rekao.”
Pažljivo me posmatra i mogu videti da mi neće odgovoriti

na pitanje, tako da smišljam neko drugo koje bi zamenilo to, ali
sledeće pitanje je još više ishitreno. „Da li imaš momka?”

Ona brzo pogleda u stranu i zbog toga me zažiga srce, jer
zbog nekog razloga ona izgleda kao krivac. Pretpostavljam da to
znači da ima momka, a plesanje kao ono koje sam upravo delio
sa njom ne bi trebalo da se desi sa devojkama koje imaju
momka.

„Ne.”

Moje se srce istog momenta oseća bolje. Smejem se
ponovo, čini mi se već milion puta od kada sam je prvi put
video. Ne znam da li ona to još uvek zna u vezi sa mnom, ali ja
se veoma retko smejem.

Čekam da mi ona postavi pitanje, ali ona je tiha. „Da li ćeš
me pitati da li ja imam devojku?”

Ona se smeje. „Neću. Ona je raskinula sa tobom prošle
nedelje.”

O, da. Zaboravio sad da smo se već pozabavili tom temom.
„Baš sam srećković.”

„To baš nije lepo”, kaže ona namršteno. „Sigurna sam da je
to bila teška odluka za nju.”

Odmahivanjem glave pokazujem kako se ne slažem sa
njom. „Bila je laka odluka za nju. Bila je laka odluka za sve
njih.”

Zastane na sekundu ili dve, posmatrajući me oprezno pre
nego što opet krene da hoda. „Sve njih?”

Shvatam da zbog toga ne ispadam dobar, ali je neću lagati.
Jer ako joj kažem istinu, možda će nastaviti da mi veruje i
postavi mi još više pitanja.

„Da. Često me ostavljaju.”

Zaškilji očima i namršti nos na moj odgovor. „Šta misliš
zašto je to tako, Ovene?”

Pokušavam da ublažim okrutnost rečenice koja će napustiti
moja usta tako što ću je nežnije izgovoriti, ali to nije činjenica
koju bih joj rado priznao. „Nisam veoma dobar momak.”

Pogleda u stranu, verovatno ne želeći da ja vidim
razočarenje u njenim očima. Ali video sam ga svakako. „Šta te
čini lošim momkom?”

Siguran sam da postoji mnogo razloga, ali se fokusiram na
one najočiglednije. „Stavljam na prvo mesto dosta drugih stvari
umesto vezu. Ne biti prioritet je za većinu devojaka je veoma
dobar razlog da završe vezu.”

Bacim pogled na nju da vidim da li se još uvek mršti ili me
osuđuje. Umesto toga, ona ima zamišljen pogled na svom licu i
klima glavom.

„Znači Hana je raskinula sa tobom zato što nisi hteo da
odvojiš vreme za nju?”

„Da, do toga je na kraju došlo.”

„Koliko ste dugo vas dvoje bili zajedno?”

„Ne dugo. Par meseci. Tri možda.”

„Da li si je voleo?”

Hoću da je pogledam da vidim izraz na njenom licu dok mi
postavlja ovo pitanje, ali ne želim da ona vidi izraz na mom licu.
Ne želim da pomisli kako moje mrštenje znači da patim, jer ne
patim. Ako išta, tužan sam što nisam mogao da je volim.

„Mislim da je ljubav teška reč za definisanje”, kažem joj.
„Možeš voleti dosta stvari u vezi osobe, ali da ipak ne voliš

osobu u celini.”

„Da li si plakao?”

Zbog njenog pitanja se nasmejem. „Ne, nisam plakao. Bio
sam besan. Ulazim u vezu sa tim devojkama koje tvrde da mogu
da se nose s tim da mi je potrebno da se osamim na nedelju
dana. A onda kada se to stvarno desi, provedemo zajedničko
vreme svađajući se o tome kako ja više volim svoju umetnost od
njih.”

Okrene se i hoda unazad kako bi me mogla zakovati svojim
pogledom. „Da li voliš? Voliš li svoju umetnost više?”

Pogledam ovog puta pravo u nju. „Apsolutno.”

Njene usne se saviju u oklevajući osmeh i ne znam zašto je
zadovoljna sa ovim odgovorom. Većini ljudi to smeta. „Trebao
bih da više volim ljude nego što volim da stvaram, ali do sad se
to još nije desilo.”

„Koja je najbolja anonimna ispovest koju si dobio?”

Nismo dugo hodali. Nismo došli čak ni do kraja ulice, ali
pitanje koje je upravo postavila bi moglo okrenuti razgovor koji
bi mogao trajati danima.

„To je teško pitanje.”

„Da li ih sve čuvaš?”

Klimam glavom. „Nikada nisam nijednu bacio. Čak ni one
užasne.”

To joj zaokupi pažnju. „Definiši užasno?”

Pogledam preko ramena ka kraju ulice i pogledam u svoj
studio. Ne znam zašto mi uopšte misao da joj pokažem pada na
pamet, jer nikada nisam podelio ispovesti ni sa kim.

Ali ona nije bilo ko.

Kada je ponovo pogledam, njene oči su pune nade. „Mogu
ti pokazati neke”, kažem.

Njen osmeh se poveća sa mojim rečima i ona istog
momenta prestane ići u smeru njenog stana i krene prema mom
studiju.

***

Kada se popnemo gore, otvorim vrata i pustim je da pređe preko
praga koji do sad nije prešao niko osim mene. Ovo je soba u
kojoj slikam. Ovo je soba u kojoj držim ispovesti. Ovo je soba
koja predstavlja najintimniji deo mene. Na neki način se može
reći da ova soba čuva moju ispovest.

Ovde se nalazi nekoliko slika koje nisam nikome pokazao.
Slike koje nikada neće ugledati svetlost dana - kao ona u koju
upravo gleda. Dotakne platno i pređe prstima preko lica
muškarca koji je na slici. Prati linije njegovih očiju, njegovog
nosa, njegovih usana.

„Ovo nije ispovest”, kaže ona dok čita sa papira koji je
prikačen za nju. Pogleda u mene. „Ko je ovo?”

Došetam do mesta gde je ona i gledam u sliku sa njom.
„Moj otac.”

Tiho uzdahne, prelazeći prstima preko reči napisanih na
papiru. „Šta znači Ništa osim plavetnila?”

Njeni prsti sada prelaze preko oštrih belih linija na slici i pitam
se da li joj je iko ikada rekao da umetnici ne vole kada im dirate
slike.

To nije istina u ovom slučaju, jer želim da je gledam kako
dodiruje sve i jednu. Obožavam to kako ne može da pogleda
jednu, a da je ne oseća i očima i svojim rukama. Pogleda me u
iščekivanju čekajući da joj objasnim šta znači naslov ove slike.

„Znači: ništa drugo osim laži.” Odem pre nego što može
videti izraz na mom licu. Podignem tri kutije koje držim u ćošku
i stavim ih na sredinu sobe. Sednem na betonski pod i pokažem
joj da uradi isto.

Ona sedne prekrštenih nogu ispred mene sa naslaganim
kutijama između nas. Uzmem dve manje kutije sa vrha i ostavim
ih sa strane, a onda otvorim poklopac one veće. Ona zaviri

unutra i zavuče ruku u hrpu ispovesti, izvalačeći nasumično
jednu. Pročita je naglas.

„Smršala sam više od 45kg prošle godine. Svi misle da je
razlog taj što sam pronašla novi i zdraviji način života,
ali stvarnost je ta da patim od depresije i anksioznosti i
ne želim da to iko zna.”

Vrati ispovest u kutiju i uzme drugu. „Da li ćeš ikad koristiti
neku od ovih za slike? Je li to razlog zašto ih ovde držiš?”

Odmahujem glavom. „Ovde držim one koje sam video u
jednoj ili drugoj formi. Ljudske tajne su iznenađujući veoma
slične.”

Ona pročita još jednu.

„Mrzim životinje. Nekad kada moj muž donese novo
štene za našu decu, sačekam nekoliko dana i onda ga
odnesem kilometrima od kuće. Pa se onda pravim kao da
je pobegao.”

Namršti se na tu ispovest.
„Isuse”, kaže ona, uzimajući ih još nekoliko. „Kako zadržiš

veru u čovečanstvo nakon čitanja ovih svaki dan?”
„Lako”, kažem. „To me u stvari tera da više cenim ljude,

znajući da svi imamo tu neverovatnu sposobnost da stavimo
masku. Naročito pred onima koji su nam najbliži.”

Prestane da čita ispovest u svojim rukama i njen pogled se
susretne sa mojim. „Oduševljava te to što ljudi tako dobro
lažu?”

Odmahujem glavom. „Ne. Samo mi je olakšanje što znam

da svi to rade. Zbog toga mi se čini da možda moj život nije tako
sjeban koliko sam mislio.”

Posmatra me sa tihim osmehom i nastavlja da kopa po
kutiji. Posmatram je. Neke od ispovesti su je naterale na smeh.
Neke je teraju da se namršti. Neke je teraju na to da poželi da ih
nikad nije pročitala.

„Koja je najgora koju si dobio?”
Znao sam da ovo sledi. Skoro pa poželim da sam joj lagao i
rekao da dosta njih bacim, ali umesto toga pokažem na manju
kutiju. Nagne se napred i dodirne je, ali je ne privuče sebi.
„Šta se u ovoj nalazi?”
„Ispovesti koje ne želim više ikad da pročitam.”
Pogleda dole u kutiju i polako skine poklopac sa nje. Uzme
jednu od ispovesti sa vrha.

„Moj otac je...”

Njen glas oslabi i pogleda me obeshrabrujući tužno. Mogu videti
nežno pokretanje njenog grla dok ona guta i pogleda nazad u
ispovest.

„Moj otac je imao seksualne odnose sa mnom od moje
osme godine. Sada imam 33 godine, udata sam i imam
svoju decu, ali se još uvek bojim da mu kažem ne.”

Ona ne stavi ispovest nazad u kutiju. Ona je zgužva u stisnutoj
šaci i baci ispovest na kutiju, kao da je ljuta na nju. Stavi
poklopac nazad na nju i odgurne kutiju nekoliko stopa dalje.
Vidim da mrzi tu kutiju koliko i ja.

„Evo”, kažem joj dok joj dodajem kutiju koju još nije

otvorila. „Pročitaj nekoliko ovih. Osećaćeš se bolje.”
Oklevajući uzme jednu od ispovesti. Pre nego što je

pročita, ona se ispravi i protegne leđa, a onda udahne duboko.

„Svaki put kada izađem da jedem, tajno platim nečije
jelo. Ne mogu to sebi priuštiti. Ali osećam se dobro kada
zamislim kako izgleda taj momenat za njih, kada saznaju
da je totalni stranac uradio nešto lepo za njih bez ikakvih
očekivanja zauzvrat.”

Ona se smeje, ali joj je potrebna još jedna dobra. Preturam po
kutiji dok ne naiđem na jednu odštampanu na plavom,
građevinskom papiru. „Pročitaj ovu. Ta mi je omiljena.”

„Svako veče nakon što moj sin zaspi, sakrijem potpuno
novu igračku u njegovoj sobi. Svako jutro kad se probudi
i pronađe je, pretvaram se da ne znam kako je tu
dospela. Jer Božić bi trebao biti svakog dana i ne želim
da moj sin ikada prestane verovati u čaroliju.”

Ona se nasmeje i pogleda u mene zahvalno. „Taj klinac će biti
tužan kada se probudi u svom studentskom domu po prvi put i
ne pronađe novu igračku.” Vrati je nazad u kutiju i počne polako
da pretura po njima. „Da li ovde ima i tvojih?”

„Ne. Nikada nisam napisao nijednu.”
Pogleda me šokirano. „Nikada?”
Odmahujem glavom, a ona svoju nakrivi zbunjeno. „To
nije u redu, Ovene.” Ona odmah ustane i napusti sobu. Zbunjen
sam trenutnim događanjem, ali pre nego što se uspem podići i
krenuti za njom, ona se vraća. „Evo”, kaže ona, dok mi daje

parče papira i olovku. Sedajući nazad na pod ispred mene, cimne
glavom prema papiru i ohrabruje me da napišem.

Pogledam dole u papir kada je čujem da kaže: „Napiši
nešto o sebi što niko drugi ne zna. Nešto što nikada nikome nisi
rekao.”

Nasmejem se kada to kaže, jer postoji toliko toga što bih joj
mogao reći. Toliko toga što mi ne bi čak ni poverovala i toliko
toga za šta nisam siguran da želim da ona sazna.

„Evo.” Pocepam papir na pola i dam deo njoj. „I ti moraš
da napišeš jednu.”

Ja napišem svoju prvi, ali čim završim ona mi uzima
olovku. Ona piše svoju bez oklevanja. Presavije ju i krene da je
ubaci u kutiju, ali je zaustavim. „Moramo da se zamenimo.”

Ona odmah odmahuje glavom. „Nećeš pročitati moju”, ona
čvrsto kaže.

Toliko je nepopustljiva da me to tera da još više želim da je
pročitam. „To nije ispovest ako je niko ne pročita. To je samo
jedna nepodeljena tajna.”

Zabije ruku u kutiju i ispusti svoju ispovest sa hrpom
ostalih ispovesti. „Ne moraš je pročitati preda mnom da bi se
ona smatrala ispovešću.” Zgrabi papir iz moje ruke i gurne ga u
kutiju zajedno sa svojim i ostalim. „Ne čitaš ni ostale čim ih
napišu.”

U pravu je, ali sam veoma razočaran što ne znam šta je
upravo napisala. Želim da prospem sadržaj kutije na pod i
pretražujem ispovesti dok ne pronađem njenu, ali ona ustane i
posegne za mojom rukom.

„Otprati me kući, Ovene. Već je kasno.”

***

Većinu puta do njenog stana provedemo u potpunoj tišini. Ali ni
u kom slučaju to nije neprijatna tišina. Mislim da smo oboje tihi
jer nijedno od nas dvoje još uvek nije spremno da kaže zbogom.

Ona ne zastane ispred njene zgrade kako bi se oprostila sa
mnom. Ona nastavlja da hoda očekujući da ću je pratiti.

Pratim je.

Idem iza nje, sve do stana 1408. Gledam u kalajnu pločicu
sa brojem na njenim vratima i želim da je pitam da li je ikad
gledala horor film 1408, sa Džonom Kjuzakom. Ali se plašim
ako nikada nije čula za njega, da joj se neće svideti pomisao da
postoji horor film sa istim imenom kao broj njenog stana.

Ubacuje ključ u bravu i otvara vrata. Nakon što se otvore
okrene se prema meni, ali ne pre nego što pokaže na broj stana.
„Jezivo, a? Jesi li ikada pogledao film?”

Klimam glavom. „Nisam hteo da spominjem.”

Pogleda u broj i uzdahne. „Pronašla sam svoju cimerku
onlajn, tako da je ona već živela ovde. Verovao ili ne, Emori je
imala izbor između tri stana i izabrala je baš ovaj zbog jezive
povezanosti sa filmom.”

„To je malo bolesno.”

Ona klimne i udahne vazduh. „Ona je... drugačija.”

Pogleda dole u svoja stopala.

Ja udahnem i pogledam gore u plafon.

Naše oči se sretnu u sredini i mrzim ovaj momenat. Mrzim
ga jer još nisam završio razgovor sa njom, ali je vreme da ona
ode. Još uvek je prerano za poljubac, ali neprijatnost završetka

prvog izlaska je prisutna. Mrzim ovaj momenat jer mogu osetiti
koliko joj je neprijatno dok čeka da joj ja poželim laku noć.

Radije nego da uradim ono što se očekuje, pokažem na
unutrašnjost njenog stana. „Da li bi ti smetalo da se poslužim
toaletom pre nego što krenem nazad?”

To je dovoljno platonski, ali daje mi izgovor da pričam sa
njom još malo. Pogleda ka unutra i mogu videti kako joj blesak
sumnje pređe preko lica jer me ne poznaje i ne zna da je ja nikad
ne bih povredio, a ona želi da uradi ispravnu stvar i zaštiti sebe.
To mi se sviđa. Zbog toga malo manje brinem, znajući da ima
svest o samoočuvanju.

Nevino se nasmejem. „Već sam ti obećao da te neću mučiti,
silovati ili ubiti.”

Ne znam zašto se zbog toga oseća bolje, ali ona se nasmeje.
„Pa, pošto si obećao…”, ona kaže, držeći vrata širom otvorena,
dopuštajući mi da uđem u stan. „Ali za svaki slučaj, trebao bi
znati da sam jako glasna. Mogu vrištati kao Džejmi Li Kurtis.”

Ne bih trebao razmišljati o tome kako ona zvuči kada je
glasna. Ali sama je spomenula.

Uputi me u pravcu kupatila i ja uđem unutra zatvarajući
vrata za sobom. Zgrabim ivicu njenog lavaboa dok gledam u
ogledalo. Pokušavam reći sebi da ovo nije ništa više od
slučajnosti. To što se ona pojavila večeras na mom pragu. Njena
povezanost sa mojom umetnošću. To što ona ima isto srednje
ime kao i ja.

To bi mogla biti sudbina, znaš.

PETO POGLAVLJE

Auburn

Kog đavola ja radim? Ja ne radim ovakve stvari. Ja ne
pozivam momke u moj dom.
Teksas me pretvara u kurvu.
Pristavim bokal kafe, vrlo dobro znajući da mi kofein ne
treba. Ali nakon ovakvog dana sigurna sam da svakako neću
moći zaspati, pa onda ko ga šiša!

Oven izađe iz kupatila, ali se ne zaputi nazad prema
vratima. Umesto toga, za oko mu zapadne slika koja se nalazi na
udaljenom zidu u dnevnoj sobi. Polako hoda do nje i proučava
je.

Bolje bi mu bilo da ne kaže ništa negativno za nju. Ipak, on
je umetnik. Verovatno će je kritikovati. Ono što on ne shvata je,
da je ta slika poslednja stvar koju mi je Adam napravio pre nego
što je preminuo i znači mi više nego išta drugo što posedujem.
Ako je Oven bude kritikovao isteraću ga napolje. Kakvo god
bilo ovo flertovanje među nama, završiće se brže pre nego što je
počelo.

„Da li ovo tvoje?”, pita me, pokazujući na sliku.
I idemo.
„Pripada mojoj cimerki”, lažem.
Osećam da će biti iskreniji u kritici ako ne bude mislio da
pripada meni.

Pogleda u mene i posmatra me nekoliko sekundi pre nego
što se ponovo vrati slici. Pređe prstima preko njene sredine, gde
se dve ruke razdvajaju. „Neverovatno”, on kaže tiho, kao da se i
ne obraća meni.

„Bio je”, kažem ispod daha, znajući da me može čuti, ali
me baš briga. „Hoćeš šolju kafe?”

Kaže da hoće bez okretanja prema meni. Zuri u sliku još
malo, a onda nastavi da posmatra duž cele dnevne sobe upijajući
sve. Srećom, pošto je većina mojih stvari još uvek u Oregonu,
jedini trag mene u ovom stanu je ta slika, tako da neće moći
naučiti još nešto o meni.

Sipam mu šolju kafe i gurnem je preko šanka. Uđe u
kuhinju i zauzme mesto, povlačeći šolju ka sebi. Dodam mu
mleko i šećer kada ja završim sa njima, ali on odmahne rukom i
uzme srk.

Ne mogu da verujem da sedi ovde u mom stanu. Ono što
me još više šokira je to što se ja donekle osećam komotno u vezi
s tim. On je sigurno jedini momak posle Adama sa kojim sam
imala potrebu da flertujem.

Nije da nisam izlazila s momcima od tada. Izašla sam na
nekoliko sastanaka. Pa zapravo dva. I samo jedan od njih se
završio poljupcem.

„Rekla si da si upoznala svoju cimerku online?”, pita me.
„Kako se to dogodilo?”

Izgledalo je da samo želi da pređe na stvar sa svojim teškim
pitanjima, pa mi je olakšanje što mi je napokon postavio neko
laganije. „Prijavila sam se online za posao kada sam odlučila da
se preselim iz Portlanda ovde. Pričala je sa mnom putem
telefona i pred kraj razgovora pozvala me je da se uselim kod

nje i podelimo zakup.”

On se smeje. „Mora da je to bio odličan prvi utisak.”

„Nije bilo to”, kažem. „samo joj je bio potreban neko s kim
će podeliti kiriju ili bi u suprotnom bila izbačena.”

Smeje se. „Pričaj mi o savršenom tajmingu.”

„Možeš to reći opet.”

„Pričaj mi o savršenom tajmingu”, kaže ponovo sa kezom
na usnama.

Smejem mu se. On nije ono čemu sam se prvobitno nadala
kada sam prvi put ušla u studio. Pretpostavila sam da su
umetnici tiha, tmurna i emotivna stvorenja. Oven u stvari
izgleda veoma sabran. On je definitivno zreo za svoje godine,
uzimajući u obzir da vodi uspešan posao, ali je takođe i veoma
prizeman i... zabavan. Njegov život izgleda ima dobru ravnotežu
i to je za mene verovatno najprivlačnija stvar u vezi njega.

A ipak, proždiru me osećanja koja su konfliktu, jer mogu
videti u kom smeru ovo ide. I za tipičnu devojku u njenim
dvadesetim ovo bi bilo uzbudljivo i zabavno. Nešto o čemu bi
izveštavala svoju najbolju drugaricu porukama. Hej, upoznala
sam jednog privlačnog, uspešnog tipa i on za divno čudo izgleda
normalno.

Ali moja situacija je sve osim tipičnog, što objašnjava
količinu oklevanja koje raste uz moju nervozu i iščekivanje.
Zatičem sebe kako se interesujem za njega i tu i tamo uhvatim
sebe kako buljim u njegove usne ili njegov vrat ili te njegove
ruke koje izgledaju sposobno za izvođenje dosta drugih,
zanimljivih stvari, osim slikanja.

Ali za oklevanje koje osećam sam velikim delom
odgovorna ja i moje neiskustvo, jer nisam sigurna da bih znala

šta treba da radim sa svojim rukama ako bi došlo do toga.
Pokušavam da se prisetim scena iz filmova ili knjiga u kojima se
momak i devojka privlače i kako krenu od tog početnog
momenta privlačnosti do momenta... kada urade nešto povodom
toga. Prošlo je toliko dugo vremena od kada sam bila sa
Adamom, da sam zaboravila šta dolazi sledeće.

Naravno da neću spavati sa njim večeras, ali prošlo je tako
prokleto dugo vremena od kada sam se osećala dovoljno
opušteno da bih smatrala nekog vrednim poljupca. Samo ne
želim da se moje neiskustvo samo razotkrije, jer sam sigurna da
već jeste.

Ovaj nedostatak samopouzdanja stvarno preprečuje put
mojih misli, izgleda i naš razgovor, jer ja ne govorim, a on samo
bulji u mene.

A meni se to sviđa. Sviđa mi se kako bulji u mene, jer
prošlo je dosta vremena od kako sam se osećala lepom u tuđim
očima. A upravo sada, on me tako pažljivo posmatra i sa tako
zadovoljnim, vrućim pogledom u njegovim očima da bi bilo
sasvim u redu kada bismo proveli ostatak noći radeći upravo ovo
i ne pričali uopšte.

„Želim da te naslikam”, kaže on prekidajući tišinu. Njegov
glas je pun samopouzdanja koje meni fali.

Izgleda da je moje srce zabrinuto da sam zaboravila da ono
postoji, jer mi daje glasan i brz podsetnik svog prisustva u
mojim grudima. Dajem sve od sebe da progutam, a da on ne
primeti. „Želiš da me naslikaš?” Pitam ga sramotno slabašnim
glasom.

Polako klima glavom. „Da.”

Smejem se i pokušam da odglumim da se ne vidi činjenica

da su njegove reči upravo postale najerotičnija stvar koju mi je
muškarac ikada rekao. „Ja ne...” Izdahnem u pokušaju da se
umirim. „Da li bih bila... znaš... obučena? Jer neću pozirati
gola.”

Očekujem da će se smejati ovom komentaru, ali on to ne
radi. Ustane polako i prinese svoju šolju kafe nazad svojim
ustima. Sviđa mi se kako pije svoju kafu. Kao da je njegova kafa
toliko bitna da zaslužuje svu njegovu pažnju. Kada završi ostavi
je na šank i fokusira se na mene, fiksirajući me oštrim
pogledom. „Ne moraš čak ni da budeš tamo kada te budem
slikao. Samo želim da te naslikam.”

Ne znam zašto sada stoji, ali to me čini nervoznom.
Činjenica da stoji znači da će ili otići ili će napraviti prvi korak.
Ni za jedno još uvek nisam spremna.

„Kako ćeš me naslikati ako ja nisam tamo?” Mrzim što ne
mogu odglumiti samopouzdanje koje ga okružuje kao aura.

On potvrđuje moj strah da će napraviti prvi korak jer
polako prilazi meni zaobilazeći šank. Posmatram ga celo vreme
sve dok moja leđa nisu uz kuhinjski element, a on stoji direktno
ispred mene. On podiže svoju levu ruku, i da - znam da si unutra
srce, i njegovi prsti lagano pređu ispod moje brade, polako
podižući moje lice na gore. Ja uzdahnem. Njegov pogled prvo
padne na moje usne pre nego što polagano skenira moje crte
lica, zadržavajući se na svakoj, dajući kompletnu i totalnu
pažnju svakom delu mene od vrata pa na gore. Posmatram
njegove oči kako se pomeraju od moje vilice, do mojih jagodica,
do mog čela i ponovo nazad na moje oči.

„Naslikaću te iz mog sećanja”, kaže dok pušta moje lice.
Zakorači dva koraka unazad dok se ne susretne sa kuhinjskim
elementom iza njega. Ne shvatam koliko teško dišem dok ne

vidim kako mu pogled na kratko pada na moje grudi. Ali iskreno
nemam vremena da brinem o tome da li je ili nije moja reakcija
njemu očigledna, jer jedina stvar na koju se sad mogu fokusirati
je kako da povratim kiseonik nazad u svoja pluća i glas nazad u
moje grlo. Udahnem drhtavo vazduh i shvatim da kafa nije ono
što mi je sada potrebno. Nego voda. Ledena voda. Idem prema
njemu i otvaram ormarić i krenem da sipam sebi čašu vode. On
stavi svoje ruke na radnu površinu iza sebe i prebaci jednu nogu
preko druge, kezeći mi se celo vreme dok ispijam čašu vode.

Zvuk koji čaša proizvede kada je stavim na radnu površinu
je malo glasan i dramatičan i to ga nasmeje. Obrišem svoja usta i
psujem samu sebe što sam toliko očigledna.

Njegov smeh je kratkog veka kad mu zazvoni telefon. On
se brzo uspravi i izvadi ga iz džepa. Pogleda ekran, utiša zvuk i
vrati ga nazad u džep. Njegov pogled pređe još jednom po
dnevnoj sobi pre nego što ponovo završi na meni. „Verovatno
bih trebao poći.”

Vau. Ovo je prošlo dobro.

Klimnem glavom i uzmem njegovu šolju kada je gurne
prema meni. Okrenem se i krenem da je perem. „Pa, hvala ti za
posao”, kažem. „I što si me ispratio kući.”

Ne okrenem se da vidim kako odlazi. Osećam kako je moje
očigledno neiskustvo upravo ubilo sve ono što je započelo među
nama. I nisam ljuta na sebe zbog toga; ljuta sam na njega. Ljuta
sam zato što mu se ne sviđa činjenica što nisam direktnija i što
se ne bacam na njega. Ljuta sam jer on dobije jedan telefonski
poziv, vrlo verovatno od Hane, i odmah to koristi kao priliku da
šmugne odavde.

To je upravo razlog zašto ne radim ovakve stvari.

„Nije bila devojka.”

Njegov glas me preplaši i ja se istog momenta okrenem i
zatičem ga kako stoji ispred mene. Krenem da mu odgovorim,
ali ne znam šta da kažem tako da samo začepim svoja usta.
Osećam se glupo što sam se toliko razljutila malopre, iako on
nema pojma šta je prolazilo kroz moju glavu.

Zakorači jedan korak bliže, a ja se pribijem uz element iza
mene ostavljajući malo prostora između nas koji mi je potreban
kako bih ostala razumna.

„Ne želim da misliš da odlazim samo zato što me je druga
devojka nazvala”, kaže on objašnjavajući svoj potez u više
detalja.

Obožavam što je to upravo rekao i to čini da nestanu sve
negativne misli koje sam imala o njemu. Možda sam pogrešila.
S vremena na vreme imam iracionalne reakcije.

Okrenem se ponovo prema sudoperi jer ne želim da vidi
koliko mi je drago što nije izmišljao izgovore kako bi otišao.
„Nije moje da se mešam u to ko te zove, Ovene.”

Još uvek sam okrenuta ka sudoperi kada njegove ruke
zgrabe radnu površinu sa obe moje strane. Njegovo lice se
približi bočno mom licu i mogu osetiti njegov dah na svom
vratu. Ne znam kako se to desilo, ali moje celo telo se
nenamerno pomera sve dok njegove grudi nisu tik uz moja leđa.
Nismo ni približno blizu kao kada smo plesali, ali je osećaj
daleko više intimniji uzimajući u obzir da zapravo ne plešemo.

On nasloni svoju bradu na moje rame, a ja zatvorim svoje
oči i udahnem. Zbog njega se osećam toliko preemotivno,
shvatam da mi je teško da ostanem na nogama. Stiskam radnu
površinu i nadam se da neće primetiti koliko su mi pobeleli prsti.

„Želim opet da te vidim”, on šapuće.

Ne razmišljam o svim razlozima zašto je to toliko loša
ideja. Ne razmišljam o tome šta bi trebao da bude moj centar
pažnje. Umesto toga, razmišljam o tome koliko je dobar osećaj
kada mi je on ovako blizu i kako želim toliko više toga. Svi loši
delovi mene mu odgovaraju i nateraju da moj glas izgovori
„Okej”, jer svi dobri delovi mene su preslabi da bi ponudili
odbranu.

„Sutra uveče”, kaže on. „Hoćeš li biti kući?”

Razmišljam o sutra i na nekoliko sekundi nemam pojma ni
koji je sada mesec, a kamoli koji je dan ili nedelja. Nakon što mi
dođe u glavu gde sam i ko sam i setim se da je sada još uvek
četvrtak, a sutra petak, zaključim da zapravo jesam slobodna
sutra uveče.

„Hoću”, šapnem.

„Dobro”, kaže on. Gotovo sam sigurna da se sada smeška.
Mogu to čuti u njegovom glasu.

„Ali...” okrenem se prema njemu. „Mislila sam da si naučio
lekciju o mešanju posla i zadovoljstva. Zar to nije razlog zašto si
se našao u ovoj situaciji danas?”

On se nakezi i veoma suptilno nasmeje. „Smatraj sebe
otpuštenom.”

Smejem se, jer nisam sigurna da sam se ikada osećala
ovoliko srećnom što sam dobila otkaz. Izabrala bih svakog dana
njegov dolazak sutra uveče naspram posla od sto dolara po satu.
I to me iznenađuje. Puno.

On se okrene i zaputi prema ulaznim vratima. „Vidimo se
sutra naveče, Auburn Mejson Rid.”

Oboje se smejemo kada nam se spoje pogledi na dve

sekunde koje su mu potrebne da zatvori vrata za sobom. Srušim
se napred i naslonim glavu na ruke, udišući pravo u pluća sav
vazduh koji mi je falio večeras.

„O.M.G”, izdahnem. Ovo je definitivno bilo odstupanje od
moje uobičajene rutine.

Iznenadno kucanje na mojim vratima me preplaši, a ja se
uspravim taman kada vrata krenu da se otvaraju. On se ponovo
pojavljuje na vratima. „Hoćeš li zaključati svoja vrata kad
odem? Ne živiš baš u najboljem kraju.”

Ne mogu odoleti da se ne nasmejem njegovom zahtevu.
Odem do vrata, a on ih otvori još malo šire. „I još jedna stvar.”,
on dodaje. „Ne bi trebalo da tako brzo pristaješ da pratiš strance
u kojekakve zgrade. To baš nije pametno za nekog ko ne zna
ništa o Dalasu.”

Suzim pogled prema njemu. „Pa onda ti ne bi trebao da
budeš tako očajan za radnicima”, kažem u sopstvenu odbranu.
Podignem ruku ka bravi na vratima, ali umesto da ih zatvori on
ih otvori još više.

„I ne znam kako je u Portlandu, ali takođe ne bi trebalo da
puštaš strance u svoj stan.”

„Ispratio si me kući. Nisam mogla odbiti tvoj zahtev da
koristiš kupatilo.”

On se smeje. „Hvala ti. Cenim to. Samo nemoj dopustiti
nekom drugom da koristi tvoje kupatilo, okej?”

Nakezim mu se flertujući, ponosna što sam uopšte
sposobna za tako nešto. „Nismo ni izašli na sastanak, a već
pokušavaš da mi naređuješ ko sme, a ko ne sme da koristi moje
kupatilo?”

Uzvraća mi isti kez. „Ne mogu ništa protiv toga ako sam

malo posesivan. Bilo je stvarno lepo kupatilo.”

Prevrnem očima i krenem da zatvaram vrata. „Laku noć,
Ovene.”

„Ozbiljan sam”, kaže on. „Imaš čak i one slatke sapune u
obliku školjke. Obožavam ih.”

Oboje se sada smejemo dok se gledamo kroz procep
između vrata. Baš kada zatvorim vrata i povučem lanac da
zaključam, on ponovo kuca. Odmahujem glavom i otvorim
vrata, ali se zaustave sa lancem na vratima.

„Šta je sad?”

„Ponoć je!” kaže on mahnito, udarajući dlanom vrata.
„Zovi je. Zovi svoju cimerku!”

„O, sranje”, mumlam. Izvadim telefon i krenem da zovem
Emori.

„Upravo sam htela da zovem 91110.” Emori kaže u
odgovor.

„Izvini, umalo smo zaboravili.”

„Da li moraš koristiti tajnu reč?” pita me.

„Ne, u redu sam. Već sam mu zaključala vrata, tako da
mislim da me neće ubiti večeras.”

Emori uzdahne. „To je baš sranje”, kaže ona. „Ne to što te
nije ubio.” Ona brzo doda. „Samo sam stvarno htela da čujem
kako izgovaraš tajnu reč.”

Smejem se. „Žao mi je što te moja sigurnost razočarala.”

Ponovo uzdiše. „Molim te? Samo reci jednom, za mene.”

„Dobro.” Kažem stenjući. „Haljina od mesa. Jesi li
srećna?”

Nastane tiha pauza pre nego što kaže. „Ne znam. Sada
nisam sigurna da li si rekla tajnu reč da mi udovoljiš ili si
stvarno u opasnosti.”

Smejem se. „Dobro sam. Vidimo se kada se vratiš kući.”
Prekinem vezu i pogledam u Ovena kroz delić otvorenih vrata.
Njegove obrve su podignute, a glava nakrivljena.

„Vaša tajna reč je bila haljina od mesa? To je baš
morbidno, zar ne?”

Smejem se, jer nekako i jeste. „Takođe je i biranje stana
prema povezanosti sa horor filmom. Rekla sam ti da je Emori
drugačija.”

On klima glavom slažući se sa mnom.

„Bilo mi je zabavno večeras”, kažem mu.

Smeje se. „Meni je bilo zabavnije.”

Oboje se smejemo, gotovo onako otrcano, dok se ne
uspravim i odlučim da ovog puta stvarno zatvorim vrata za
Ovenom.

„Laku noć, Ovene.”

„Laku noć, Auburn”, kaže on. „Hvala ti što nisi ispravila
moju gramatiku.”

„Hvala tebi što me nisi ubio”, kažem u odgovor.

Njegov osmeh iščezne. „Još uvek.”

Ne znam da li treba da se smejem na taj komentar.

„Šalim se” kaže mi čim vidi oklevanje na mom licu. „Moje
šale uvek propadnu kada pokušavam da impresioniram
devojku.”

„Ne brini”, kažem mu da ga razuverim. „Bila sam već
impresionirana čim sam večeras ušetala u tvoj studio.”

Smeje se zahvalno i proturi svoju ruku kroz otvor pre nego
što ih opet zatvorim. „Čekaj”, kaže on mrdajući prstima. „Daj
mi svoju ruku.”

„Zašto? Da bi mogao da mi čitaš bukvicu kako ne bi trebala
da dodirujem ruke stranaca kroz zaključana vrata?”

Odbaci moje pitanje odmahivanjem glave. „Auburn, mi
smo daleko od stranaca. Daj mi svoju ruku.”

Polako podignem prste gore i jedva dodirnem njegove.
Nisam sigurna šta radi. Njegov pogled padne na naše prste i on
nasloni svoju glavu na okvir vrata. Ja uradim isto i oboje
gledamo u naše ruke dok on upliće svoje prste među moje.

Nalazimo se na suprotnim stranama zaključanih vrata, tako
da nemam pojma kako samo jednostavan dodir njegove ruke me
tera da se naslonim na zid radi oslonca, a to je upravo ono što
radim. Trnci mi se penju rukom i ja zatvorim oči.

Njegovi prsti nežno pređu preko mog dlana i prave svoj put
oko moje ruke. Moji udasi su drhtavi, a moja ruka još drhtavija.
Moram da zaustavim sebe kako ne bih otključala vrata, kako bih
ga povukla unutra i preklinjala da to što radi mojoj ruci uradi i
ostatku mene.

„Osećaš li to?”, šapuće.

Klimam glavom, jer znam da gleda pravo u mene. Osećam
njegov pogled. Ne progovara ponovo, a njegova ruka se
eventualno umiri na mojoj i ja polako otvorim oči. Još uvek me
posmatra kroz otvor pored vrata, ali čim se moje oči skroz
otvore on brzo podigne svoju glavu sa okvira vrata i povuče
svoju ruku, ostavljajući moju praznom.

„Jebiga”, kaže uspravljajući se. Prođe rukom kroz kosu i
onda se uhvati za poleđinu svog vrata. „Izvini. Stvarno sam

smešan.” Otpusti stisak na vratu i stisne jako kvaku. „Idem sad
stvarno. Pre nego što te uplašim i oteram od sebe”, kaže sa
osmehom.

Nakezim se. „Laku noć, OMG.”

On polako mrda glavom napred-nazad dok se njegov
pogled zaigrano suzi. „Imaš sreće što mi se sviđaš, Auburn
Mejson Rid.”

Sa tim on zatvori vrata.

„O, moj Bože”, šapnem. Mislim da sam se zaljubila u tog
dečka.

***

„Auburn.”

Zastenjem, još uvek nespremna da ustanem, ali nečija ruka
je na mom ramenu i drma me.

Nepristojno.

„Auburn, probudi se.” To je Emorin glas. „Policija je
ovde.”

Odmah se okrenem na stranu i vidim je kako stoji nada
mnom. Ima razmrljanu maskaru ispod očiju, a njena plava kosa
štrči u svakom smeru. Njeno neočekivano, neuredno prisustvo
me plaši više nego činjenica što je rekla da je policija ovde.
Uspravim se u krevetu. Pokušavam pronaći svoj sat za alarm da
vidim koliko je sati, ali moje oči ne mogu da se dovoljno otvore
da bi videle. „Koliko je sati?”

„Prošlo je devet.”, kaže ona. „I... da li si me čula? Rekla
sam ti da je policajac ovde. Traži tebe.”

Ustanem sa kreveta i potražim svoje farmerke. Pronađem ih

zgužvane na podu sa druge strane kreveta. Čim ih zakopčam,
posegnem u ormar da uzmem majicu.

„Jesi li u nekoj nevolji?” Pita me Emori, dok sada stoji
pored vrata.

Sranje. Zaboravila sam da ona ne zna ništa o meni.

„Nije policija”, kažem joj. „To je samo Trej, moj dever.”

Mogu videti kako je još uvek zbunjena i to ima smisla
obzirom da on zapravo i nije moj dever. Ponekad lakše da ga
tako oslovljavam. I nemam pojma zašto je ovde. Otvorim vrata
svoje vidim Treja kako stoji u kuhinji, praveći sebi kafu.

„Da li je sve u redu?”, pitam ga. On se okrene i čim
ugledam njegov osmeh znam da je samo došao u posetu.

„Sve je dobro”, kaže on. „Smena se upravo završila i bio
sam u kraju. Palo mi je na pamet da ti donesem doručak.”
Podigne kesu i zabaci je prema meni na šank. Emori prođe pored
mene i uzme kesu, otvarajući je.

„Da li je istina?”, pita ona gledajući u Treja. „Da li
policajci stvarno dobijaju koliko kod žele krofni besplatno?”
Ona zgrabi jedno od peciva i strpa ga u usta dok ide ka dnevnoj
sobi. Trej je prezirno posmatra, ali ona to ne primećuje. Pitam se
da li je svesna da se danas nije pogledala u ogledalo. Sumnjam
da joj je stalo. To volim kod nje.

„Hvala ti na doručku”, kažem mu. Sednem za šank,
zbunjena time što je uopšte pomislio da je okej da se
nenajavljeno pojavi. Naročito ovako rano ujutru. Ali mu ne
kažem ništa pošto sam sigurna da sam samo nadrndana zbog
moje duge noći i nedovoljnog sna. „Jel’ Lidija stiže danas
kući?”

Odmahuje glavom. „Sutra ujutru.” Ostavi svoju šolju na

šank. „Gde si bila sinoć?”

Nakrivim glavu, pitajući se zašto bi me to uopšte pitao.
„Kako to misliš?”

Pogleda u mene. „Kaže da si je zvala sat kasnije.”

Sada shvatam zašto je ovde. Uzdahnem. „Da li si stvarno
želeo da mi doneseš doručak ili to koristiš samo kao izgovor da
bi me proveravao?”

Uvređeni pogled koji mi uputi me natera da se pokajem što
sam komentarisala. Ogorčeno izdahnem i stavim ruke na šank.
„Radila sam”, kažem mu. „Zamenila sam nekog u umetničkoj
galeriji za dodatnu zaradu.”

Trej stoji na identičnom mestu na kom je Oven sinoć
stajao. Trej i Oven su verovatno iste visine, ali iz nekog razloga
Trej izgleda više zastrašujuće. Ne znam da li je to zato što je
stalno obučen u policijsku uniformu ili zbog njegovih grubih
crta lica. Njegove tamne oči uvek izgledaju namršteno, dok
Oven ne može prestati da se smeje. Samo kad pomislim na
Ovena i na činjenicu da ću ga opet videti večeras, čine me
odmah raspoloženijom.

„Umetnička galerija? Koja?”

„Ona na Pearlu, blizu mog posla. Zove se Ispovesti.”

Trejeva vilica se stegne i on ostavi svoju šolju na radnu
površinu. „Znam tu”, kaže on. „Sin Kalahana Gentrija poseduje
tu zgradu.”

„Trebam li znati ko je Kalahan Gentri?”

Odmahne glavom i prospe kafu u sudoperu. „Kal je
advokat”, kaže on. „A njegov sin je nevolja.”

Trgnem se na njegovu uvredu, jer je ne razumem. Oven je

poslednja osoba koju bi povezala sa reči nevolja. Trej zgrabi
svoje ključeve sa šanka i krene da izlazi iz kuhinje. „Ne sviđa mi
se ideja da radiš za njega.”

Nije da mi Trejevo mišljenje znači u bilo kom pogledu, ali
me je malo zateklo što je uopšte to komentarisao. „Ne moraš se
brinuti za to”, kažem. „Otpuštena sam sinoć. Pretpostavljam da
nisam bila radnik kakvog je tražio.” Ne govorim mu pravi razlog
zbog čega sam sinoć otpuštena. Sigurna sam da bi ga to još više
uznemirilo.

„Dobro”, kaže. „Dolaziš na večeru u nedelju uveče.”

Pratim ga do vrata. „Ni jednom dosad nisam propustila, zar
ne?”

Trej se okrene prema meni nakon što otvori vrata. „Pa tako
isto nisi nikad propustila telefonski poziv i vidi šta se sinoć
desilo.”

Touché, Trej.

Mrzim suočavanja, a moj stav će započeti jedno ako ne
odustanem. Poslednja stvar koja mi je potrebna je tenzija sa
Lidijom i Trejem. „Izvini”, promrmljam. „Kasno sam ostala
budna sinoć pošto sam radila dva posla juče. Hvala ti za
doručak. Ponašaću se bolje kada se sledeći put pojaviš
nenajavljen.”

On se nasmeje i krene rukom prema gore da mi zatakne
pramen kose iza uha. To je intiman gest i ne sviđa mi se što je
toliko slobodan da to uradi. „U redu je Auburn.” Spusti ruku i
izađe u stubište. „Vidimo se u nedelju veče.”

Zatvorim vrata i naslonim se na njih. Dobijam drugačiji
vajb od njega u poslednje vreme. Kada sam živela u Portlandu
nikad ga nisam viđala. Ali zbog selidbe u Teksas se nalazim

češće u njegovom prisustvu i nisam sigurna da smo na istoj
talasnoj dužini kada je u pitanju definisanje našeg prijateljstva.

„Ne sviđa mi se”, kaže Emori. Pogledam prema dnevnoj
sobi, a ona sedi na kauču, jede svoj krofnu dok prelistava
časopis.

„I ne poznaješ ga”, kažem u Trejevu odbranu.

„Mnogo mi se više sviđao tip koji je sinoć bio.” Ne trudi se
da podigne pogled dok lista magazin i osuđuje me.

„Bila si ovde sinoć?”

Klimne glavom i uzme dug gutljaj soka, opet ne trudeći da
me pogleda u oči. „Da.”

Šta? Zašto ona misli da je to okej?

„Da li si bila ovde kad sam te zvala zbog tajne reči?”

Ona ponovo klima glavom. „Bila sam u svojoj sobi. Vrlo
sam dobra u prisluškivanju”, kaže ona mirno.

Klimnem jednom i zaputim se nazad prema svojoj spavaćoj
sobi. „To je lepo znati, Emori.”

ŠESTO POGLALVJE

Oven

Da sam pametniji sada bih bio u svom stanu i oblačio se.
Da sam pametniji sada bih se mentalno pripremao da
se pojavim kod Auburn u njenom stanu, obzirom da sam joj
obećao da ću to uraditi večeras.

Da sam pametniji sada ne bih sedeo ovde. Čekajući da moj
otac uđe kroz vrata i vidi moje ruke zaključane lisicama na
leđima.

Stvarno ne znam kako bih se trebao osećati sada, ali
otupljenost sigurno nije odgovarajući odgovor. Samo znam da
će se svake sekunde pojaviti na tim vratima i poslednja stvar
koju želim da uradim je da ga pogledam u oči.

Vrata se otvaraju.
Skrenem pogled u stranu.
Čujem njegove korake dok polako ulazi u prostoriju.
Vrpoljim se na svom mestu, ali jedva da se mogu pomeriti od
usecanja metala u moje zglobove. Zagrizem svoju donju usnu
kako bih sprečio sebe da kažem nešto zbog čega ću se pokajati.
Toliko je jako zagrizem da osećam krv u ustima. Nastavim sa
izbegavanjem da ga pogledam i odlučim se da se fokusiram na
poster koji visi na zidu. To su slike vremenskog perioda koje
oslikavaju uticaj korišćenja meta11 tokom deset godina. Zurim u
njih, svestan činjenice da je na svih deset slika isti čovek i sve

one su zatvorske snimke. Što znači da je lik bio uhapšen
najmanje deset puta.

Ima ih devet više nego ja.

Moj otac uzdahne sa mesta na kome sedi, direktno preko
puta mene. Toliko jako uzdahne da njegov dah dođe do mene
preko stola. Pomerim se unazad nekoliko centimetara.

Ne želim čak ni da znam šta mu trenutno prolazi kroz
glavu. Samo znam šta prolazi kroz moju, a to nije ništa drugo do
ogromnog nezadovoljstva. Ne toliko zbog mog hapšenja, nego
zbog činjenice da sam izneverio Auburn. Izgleda kao da ona živi
život u kojem su je mnogi izneverili i mrzim to što ću ja upravo
postati jedan od njih.

Mrzim.

„Ovene”, moj otac kaže zahtevajući moju pažnju.

Ne pružam mu je. Čekam da završi, ali on ne kaže ništa
drugo osim mog imena.

Ne sviđa mi se što jedino što je rekao je bilo samo moje
ime, jer znam da dođavola postoji mnogo drugih stvari koje on
želi da mi sada kaže. Postoji sigurno puno stvari koje ja želim da
kažem njemu, ali Kalahan Gentri i njegov sin nisu najbolji
komunikatori.

Još od noći kada je Oven Gentri postao jedini sin Kalahana
Gentrija.

To je sigurno jedini dan u mom čitavom životu koji ne bih
menjao za ovaj. Taj dan je razlog zašto i dalje nastavljam da
pravim sranja koja inače radim. Taj dan je razlog zašto sedim
ovde, kada treba da popričam sa mojim ocem u vezi sa mojim
opcijama.

Ponekad se pitam da li nas Keri još uvek može videti.

Pitam se šta bi rekao o tome šta smo postali. Skrenem pogled sa
met postera i zurim u svog oca. Usavršili smo umetnost ćutanja
tokom poslednjih nekoliko godina. „Misliš li da nas Keri sada
može videti?”

Lice mog oca ostaje i dalje bezizražajno. Jedina stvar koju
vidim u njegovim očima je razočarenje i ne znam da li je
razočaran zbog toga što nije uspeo biti pravi otac ili razočarenje
što se ja nalazim u ovakvoj situaciji ili je samo razočarenje što
sam spomenuo Kerija.

Nikad ne spominjem mog brata. Moj otac nikad ne
spominje mog brata. Ne znam onda zašto to sada radim.

Nagnem se napred i zakujem svoj pogled sa njegovim.

„Šta misliš da on misli o meni, tata?”, kažem tiho. Tako
tiho, da je moj glas boja, bio bi bela.

Vilica mog oca se stegne pa ja zatim nastavim.

„Misliš li da je razočaran u moju nesposobnost da
jednostavno kažem ne?”

Moj otac udahne i pogleda u stranu, prekidajući kontakt
očima sa mnom. Zbog mene mu je neprijatno. Ne mogu se više
nagnuti napred nego što već jesam, pa privlačim stolicu prema
njemu dok moja prsa ne dodirnu sto između nas. Približio sam
se najviše što mogu.

„Šta misliš šta Keri misli o tebi, tata?”

Ta rečenica bi bila obojena crnom bojom.

Pesnica mog oca se sudari sa stolom, a njegova stolica
padne unazad kada naglo ustane. Hoda užurbano po sobi, dva
puta, i šutne stolicu koja udari o zid. Nastavi da užurbano hoda
sa jednog kraja male prostorije na drugi kraj, koja je dugačka
otprilike dva metra. Toliko je besan da mi je žao što se nalazimo

u ovako maloj sobi. Čoveku je potreban prostor da se oslobodi
sve svoje agresije. Trebalo bi da uzmu u razmatranje ovakav tip
situacija kada uhapse ljude i stave ih u ove sićušne sobe da se
sastanu sa svojim advokatima. Jer nikada ne znaš da li je
advokat takođe i otac i da je ocu potreban prostor u koji bi
mogao da stane sav njegov gnev.

Udahne duboko nekoliko puta, unutra-napolje, unutra-
napolje. Baš kao što je učio Kerija i mene kada smo bili mali.
Obzirom da smo braća, stalno smo se tukli. Ne više nego druga
braća, ali u to vreme kada je Kalahan Gentri bio otac, uradio bi
sve što je u njegovoj moći da nas nauči da se nosimo sa svojim
besom iznutra radije nego fizički.

„Jedino vi možete kontrolisati svoje reakcije”, govorio nam
je. „Niko drugi. Vi kontrolišete svoj bes i vi kontrolišete svoju
sreću. Dovedite se u red, momci.”

Pitam se da li ja sada treba njemu da ponovim te reči.

Dovedi se u red, tata.

Verovatno ne. On ne želi da ga prekidam dok on u tišini
pokušava da ubedi sam sebe da ja nisam mislio to što sam rekao.
Pokušava to reći sebi da sam to jedino rekao zato što sam pod
velikim stresom.

Kalahan Gentri je veoma uspešan u laganju samog sebe.

Da treba sada da ga naslikam, naslikao bi ga sa svakom
nijansom plave boje koju imam. Polako spušta dlanove na sto
između nas. Gleda u svoje ruke i ne uspostavlja kontakt očima
sa mnom. Udahne jedan dugačak, spor udah, a onda ga još
sporije izdahne. „Tražiću kauciju za tebe čim budem mogao.”

Želim da misli kako mi je svejedno. Ali mi nije svejedno.
Ne želim da sam ovde, ali ne postoji ništa što bih mogao uraditi

povodom toga.

„Nije kao da imam negde preče da budem”, kažem mu.

Mislim, nemam, zar ne? Već bih kasnio i da se nekako
pojavim i još nema ni šanse da bi se sad mogao pojaviti i reći
Auburn gde sam bio. Ili zašto. Osim toga, sinoć sam manje-više
upozoren da je se klonim tako da postoji i to.

Pa eto. Kome je još potrebna kaucija? Meni ne.

„Nije kao da imam negde preče da budem”, ponovim.

Pogled mog oca se susretne sa mojim i to je prvi put da
primetim suze. Sa tim suzama se pojavljuje i nada. Nada da je
dostigao svoju tačku pucanja. Nadu da je ovo bila poslednja
slamka. Nada da će konačno reći „Kako ti mogu pomoći,
Ovene? Kako ovo mogu popraviti za tebe?”

Ali nijedna od tih stvari se ne desi i moja nada nestane kao
i suze u njegovim očima. Okrene se i krene prema vratima.
„Pričaćemo večeras. Kod kuće.”

I on ode.

***

„Koji ti se đavo dogodilo?” Harison me pita. „Izgledaš kao
govno.”

Sednem za šank. Nisam spavao više od 24 sata. Čim je
moja kaucija odobrena pre nekoliko sati, otišao sam pravo u svoj
studio. Nisam se ni trudio da odem u kuću mog oca da
popričamo o ovoj situaciji, jer mi je potrebno još vremena pre
nego što se suočim sa njim.

Skoro je ponoć, tako da znam da Auburn verovatno spava
ili je previše besna da bi spavala, jer se nisam pojavio večeras

kao što sam joj obećao. Verovatno je tako najbolje. Moram da
sredim svoj život dovoljno da bi ona htela da bude deo njega.

„Uhapšen sam sinoć.”

Harison istog momenta prestane da sipa pivo u čašu koju je
hteo da mi doda. Ispravi ramena i okrene se skroz prema meni.
„Izvini, da li si upravo rekao uhapšen?”

Klimnem glavom i posegnem preko šanka uzimajući do
pola natočeno pivo.

„Nadam se da ćeš mi pojasniti”, kaže mi dok me gleda
kako uzimam dugačak gutljaj. Ostavim čašu na šank i obrišem
usta.

„Uhapšen zbog posedovanja droge.”

Harisonov izraz postane mešavina besa i nervoze. „Sačekaj
sekund”, kaže on. Nagne se napred i snizi glas do šapata. „Nisi
im rekao da ja...”

Uvređen sam što me to uopšte pita, pa ga prekinem pre
nego što završi pitanje. „Naravno da ne”, kažem. „Odbio sam da
kažem bilo šta u vezi porekla pilula. Nažalost, to neće pomoći u
mojoj situaciji kada se pojavim na sudu. Izgleda da ti se skinu
malo sa grbače kada cinkariš ljude.” Nasmejem se i odmahnem
glavom. „To je sjebano, a? Učimo decu da tužakanje nije u redu,
ali kao odrasli nagrađujemo zbog toga.”

Harison ništa ne odgovara. Mogu videti sve reči koje želi
da kaže, a on se samo trudi da ih zadrži u sebi.

„Harisone”, kažem naginjući se napred. „U redu je. Biće
sve u redu. To je moj prvi prekršaj, tako da sumnjam da ću
dobiti puno...”

Odmahuje glavom. „Nije u redu, Ovene! Već godinu dana
ti govorim da prekineš sa tim sranjem. Znao sam da će te sustići

i mrzim da budem onaj koji će ti reći „rekao sam ti”, ali sam ti
jebeno rekao prokletih milion puta.”

Izdahnem vazduh. Previše sam umoran da ovo slušam sada.
Ustanem i stavim novčanicu od deset dolara na šank, okrenem
se i odem.

On je ipak u pravu. Rekao mi je. I on nije jedini, jer sam
sâm sebi govorio da će me ovo sustići prokleto duže nego što mi
je Harison govorio.