Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

SEDMO POGLAVLJE

Auburn

Želiš li da ti ponovo natočim?”
Nasmejem se i kažem „Može”, konobarici iako znam
da mi ne treba još jedno piće. Trebala bih jednostavno da odem,
ali postoji mali deo mene koji se nada da će se Lidija pojaviti.
Sigurno nije mogla zaboraviti.

Razmišljam da li da joj ponovo pošaljem poruku. Kasni
duže od sat vremena, a ja sedim ovde, patetično čekam, nadajući
se da me neće ispaliti.

Nije da je ona prva osoba koja me je ispalila. Ta nagrada
ide Ovenu Mejsonu Gentriju.

Trebala sam znati. Trebala sam biti spremna na to. Ta
čitava noć sa njim je izgledala suviše dobro da bi bila istinita i
činjenica da nisam ništa čula od njega nakon čitave tri nedelje
jedino dokazuje da je moja odluka da zaboravim na momke
ispravna.

Ipak još uvek pecka. Strašno boli, jer kada je on izašao kroz
vrata tog četvrtka osećala sam se tako punom nade. Ne samo
zato što sam ga upoznala, nego zato što sam pomislila da Teksas
i neće biti toliko loš. Pomislila sam da će možda bar jednom
stvari krenuti po mom i da će karma da mi da malo oduška.

Koliko god bolelo da shvatim koliki je seronja, biti
ispaljena od Lidije boli malo više nego biti ispaljena od Ovena,
jer bar me Oven nije ispalio na moj rođendan.

Kako je mogla da zaboravi?

Neću plakati. Neću to uraditi. Prolila sam dovoljno suza
zbog te žene i ona neće prouzrokovati još njih. Konobarica se
vraća do stola i dosipa mi piće. Moje bezalkoholno piće.

Pijem patetični sok, sedim sama u restoranu, ispaljena po
drugi put u ovom mesecu i ovo je moj dvadeset prvi rođendan.

„Molim vas račun”, kažem poraženo. Konobarica me
sažaljivo pogleda dok stavlja račun na sto. Platim ga i odem.

Mrzim što moram da prođem pored njegovog studija na
mom putu od posla do kuće. Ili u ovom slučaju na mom putu do
kuće pošto sam ispaljena. Ponekad je upaljeno svetlo na spratu u
njegovom stanu i dobijem nagon da zapalim to mesto.

Ne baš. To je malo preterano. Ne bih spalila njegove divne
umetnine.

Samo njega.

Kada dođem do njegove zgrade, zaustavim se i gledam u
nju. Možda vredi hodati blok-dva duže od sada pa na dalje samo
da ne moram proći ponovo pored nje. Pre nego što se
preusmerim, možda bih trebala da ostavim ispovest. Želim da
ostavim jednu već tri nedelje i večeras mi se sve savršeno
poravnalo da budem dovoljno ljuta da bi to napokon uradila.

Priđem ulaznim vratima njegove zgrade i zurim u sanduče,
dok izvlačim olovku iz torbe. Nemam papira pa preturam dok ne
nađem račun od fantastične rođendanske večere koju sam
malopre podelila sa samom sobom. Okrenem ga i naslonim na
staklo i počnem pisati svoju ispovest.

Upoznala sam jednog super momka pre tri nedelje.
Naučio me je kako da plešem, podsetio me na to kako se

flertuje, ispratio me do kuće, nasmejao me i onda TI SI
SERONJA, OVENE!

Pritisnem kraj hemijske olovke da je isključim. Vratim je nazad
u torbu. Za divno čudo, staviti sve to na papir mi čini da se
osećam malo bolje. Krenem da presavijem račun, ali ga ponovo
ispravim i uzmem ponovo olovku da dodam još jednu rečenicu.

p.s. Tvoji inicijali su toliko glupi.

Mnogo bolje. Gurnem ispovest u sanduče pre nego dam sebi
dovoljno vremena da o svemu bolje razmislim. Zakoračim
nekoliko koraka od zgrade i kažem joj zbogom.

Okrenem se prema svom stanu i moj telefon se oglasi.
Izvadim ga i otvorim poruku.

Lidija: Izvini! Zadržala sam se, a današnji dan je
ludnica. Nadam se da nisi dugo čekala. Vraćam se ujutru
za Pasadinu, ali bićeš u nedelju na večeri, zar ne?

Pročitam poruku i jedino što mislim je kučka, kučka, kučka,
kučka.

Toliko sam nezrela. Ali daj molim te, nije mi mogla
napisati srećan rođendan?

Bože, boli me srce.
Krenem da stavim telefon nazad u džep kada se on opet
oglasi. Možda se setila da mi je rođendan. Barem će osećati
malo krivicu zbog toga. Možda je nisam trebala nazvati kučkom.

Lidija: Sledeći put me podseti pre nego što treba da
dođem. Znaš da su mi uvek pune ruke posla.

Kučka, kučka, kučka, velika ogromna kučka.
Stisnem zube i vrisnem isfrustrirano. Ne mogu pobediti sa

njom. Nikada neću pobediti sa njom.
Ne mogu da verujem da ću ovo uraditi, ali mi je potrebno

piće. Alkoholno piće. I srećom po mene, znam gde mogu dobiti
jedno.

***

„Lagala si.”
Harison gleda u moju ličnu kartu.
Pretpostavljam da je primetio da mi je danas rođendan i da

mi nije bilo dvadeset jedna kada sam ušla ovde prvi put sa
Ovenom.

„Oven me je naterao.”
Harison odmahuje glavom i vrati mi ličnu. „Oven radi
mnogo stvari koje Oven ne bi trebao.”
Obriše šank između nas i baci krpu sa strane, ali se nadam
da će pojasniti taj komentar. „Pa šta će biti gospođice Rid? Džek
i kola ponovo?”
Odmah krenem da odmahujem glavom. „Ne hvala. Nešto
malo manje žestoko.”
„Margarita?”
Klimnem.
On se okrene da bi mi napravio moje prvo zakonsko,
alkoholno piće. Nadam se da će staviti jedan od onih slatkih
kišobrančića u njega.

„Gde je Oven?”, pita on.

Zakolutam očima. „Da li ti izgledam kao Ovenov čuvar?
Verovatno se nalazi unutar Hane.”

Harison se okrene širom otvorenih očiju. Slegnem
ramenima na moju uvredu, a on se nasmeje pre nego što vrati
pažnju na moje piće. Kada završi sa njegovom pripremom stavi
ga na šank ispred mene. Počnem da se mrštim, ali on posegne na
desnu stranu i izvadi kišobrančić iz tegle i stavi ga u piće. „Vidi
kako ti se ovo sviđa.”

Prinesem margaritu ustima i poližem prvo so, a onda
uzmem gutljaj. Moje oči se ozare, jer ovo je toliko bolje od onog
sranja koje je Oven poručio za mene. Klimnem glavom i
pokažem mu da mi napravi još jednu.

„Zašto ne popiješ prvo to”, predloži on.

„Još jedno”, kažem brišući usta. „Moj je rođendan, a ja sam
odgovorna odrasla osoba koja želi dva pića.”

Njegova ramena se podignu sa njegovim udahom vazduha i
odmahne glavom, ali radi ono što sam mu rekla. Što je dobra
stvar, jer čim završi sa pravljenjem drugog, ja već naručujem
treće. Zato što mogu. Jer mi je rođendan i potpuno sam sama, a
Portland je daleko gore u državi, a ja sam ovde dole, skroz na
dnu i Oven Mejson Gentri je veliki seronja!

A Lidija je kučka.

OSMO POGLAVLJE

Oven

Ovde se nalazi neko ko ti pripada.”
Potrebno mi je nekoliko sekundi da se priviknem na
telefonski poziv u pola noći. Uspravim se na krevetu i protrljam
oči. „Harisone?”

„Spavaš?” Zvuči šokirano. „Nije čak ni jedan ujutru.”
Zabacim noge na stranu kreveta i pritisnem svoj dlan na
čelo. „Bila je teška nedelja. Nisam puno spavao.” Ustanem i
potražim farmerke. „Zašto zoveš?”
Nastane pauza i začujem zveket na njegovoj strani linije.
„Ne. Ne možeš to dirati! Sedi dole!”
Odmaknem telefon dalje od mog uveta kako bih spasio
svoju bubnu opnu. „Ovene, bolje bi ti bilo da dovučeš svoju
guzicu ovamo. Zatvaram za 15 minuta, a ona ne prihvata dobro
zadnji poziv za fajront.”
„O čemu pričaš? O kome pričaš?”
I onda mi sine.
Auburn.
„Sranje. Eto me odmah.”
Harison prekine poziv bez pozdrava, a ja navlačim majicu
preko glave dok idem dole.
Zašto si tamo Auburn? Zašto si tamo sama?

Dođem do ulaznih vrata i šutnem sa puta nekoliko ispovesti
koje su se nagomilale ispred njih. U proseku ih dobijem desetak
radnim danima, ali gradska gužva utrostruči taj broj subotom.
Pre nego što ih pročitam obično ih sve stavim na gomilu dok ne
budem spreman da počnem novu sliku, ali jedna od ispovesti na
podu mi zapadne za oko. Primetim je jer ima moje ime na sebi,
pa je podignem.

Upoznala sam jednog super momka pre tri nedelje.
Naučio me je kako da plešem, podsetio me na to kako se
flertuje, ispratio me do kuće, nasmejao me i onda TI SI
SERONJA, OVENE!

p.s. Tvoji inicijali su toliko glupi.

Ispovesti treba da budu anonimne, Auburn. Ovo nije anonimno.
Koliko god želeo da se smejem, njena me ispovest isto podseća
na to koliko sam je izneverio i kako sam ja poslednja osoba koju
želi videti kako dolazi da je spasi iz bara.

Ali svakako pređem ulicu i otvorim vrata, tražeći je
pogledom. Harison me pometi kako se približavam i klimne
glavom prema toaletima. „Krije se od tebe.”

Uhvatim se za poleđinu svog vrata i pogledam u pravcu
toaleta. „Šta ona radi ovde?”

Harison slegne ramenima. „Proslavlja svoj rođendan,
pretpostavljam.”

Mora da me zajebavaš. Mogu li se još više osećati kao
govno?

„Rođendan joj je?” Zaputim se prema kupatilu. „Zašto me
nisi ranije zvao?”

„Naterala me je da se zakunem da neću.”

Pokucam na vrata kupatila, ali ne dobijem odgovor. Polako
ih otvorim i odmah ugledam njena stopala kako vire iz poslednje
kabine.

Sranje, Auburn.

Pojurim ka mestu gde je ona, ali se zaustavim isto tako brzo
kada vidim da se nije onesvestila. U stvari, ona je poprilično
budna. Izgleda da joj je i suviše komotno za nekog ko se opružio
po podu toaleta u baru. Naslonila je glavu na zid kabine,
gledajući gore u mene.

Nisam iznenađen besom u njenim očima. Verovatno ni sâm
ne bih želeo da pričam sa sobom sada. U stvari, neću je ni terati
da priča sa mnom. Samo ću zauzeti mesto pored nje ovde na
podu.

Posmatra me kako ulazim u kabinu i zauzimam mesto
direktno naspram nje. Povučem kolena na gore i stavim ruke
oko njih, a onda naslonim glavu na kabinu.

Ne skreće pogled s mene, ne govori, ne smeje se. Samo
lagano udahne i pomalo razočarano zatrese glavom.

„Izgledaš kao govno, Ovene.”

Nasmejem se, jer ne izgleda da je pijana onoliko koliko
sam mislio. Ali je verovatno u pravu. Nisam se pogledao u
ogledalu više od tri dana. To se desi kada se udubim u posao.
Nisam se brijao, tako da sigurno imam već kraću bradicu.

Ali ona ne izgleda kao govno i sigurno bih to trebao reći
naglas. Izgleda tužno i pomalo pijano, ali za devojku koja je
ispružena na podu wc-a izgleda poprilično seksi.

Znam da bi joj se trebao izvinuti za ono što sam uradio.
Znam da je to jedina stvar koja bi sada trebala da izađe iz mojih

usta, ali se bojim ako se izvinem da će početi da postavlja
pitanja, a ne želim da joj moram reći istinu. Radije bih želeo da
bude razočarana što sam je ispalio, nego da sazna istinu o tome
zašto sam je ispalio.

„Jesi li dobro?”

Zakoluta očima i fokusira se na plafon i vidim kako
pokušava da treptanjem spreči suze. Podigne ruke ka licu i
protrlja ga gore-dole u pokušaju da se otrezni ili možda što je
isfrustrirana zato što sam ja ovde. Verovatno po malo i jedno i
drugo.

„Ispaljena sam večeras.”

Nastavlja da gleda u plafon. Nisam siguran kako bi trebao
da se osećam zbog ovog njenog priznanja, jer moja prva reakcija
je ljubomora i znam da to nije fer. Samo ne volim da pomislim
da se toliko uznemiri zbog nekoga ko nije ja, kada u stvarnosti
nije moja stvar da se petljam.

„Ispali te momak pa provedeš ostatak večeri pijući u baru?
To ne zvuči kao ti.”

Njena brada se odmah spusti na grudi i pogleda me kroz
trepavice. „Nije me ispalio momak, Ovene. To je veoma
arogantno od tebe. I za tvoju informaciju, meni se sviđa da
pijem. Samo mi se ne sviđa tvoj izbor pića.”

Ne bih se trebao fokusirati na samo tu jednu reč u njenoj
rečenici, ali...

„Ispalila te devojka?” Nemam ništa protiv lezbejki, ali
molim te nemoj biti jedna od njih. Nisam tako zamišljao naš
završetak.

„Ni devojka”, kaže ona. „Ispalila me je kučka. Velika,
zlobna, sebična kučka.”

Njene me reči teraju na osmeh iako mi to nije bila namera.
Ne postoji ništa smešno vezano za njenu situaciju, ali način na
koji joj se nos smežurao, dok je vređala ko god to bio ko ju je
večeras ispalio, je bio veoma sladak.

Ispružim noge stavljajući ih oko njenih. Izgleda poraženo
kao što se i ja osećam.

Kakav smo mi par.

Toliko jako želim da joj kažem istinu, ali takođe znam da
istina ništa neće poboljšati stvari među nama nego kakve su sad.
Istina ima manje smisla nego laž i više ne znam ni šta bih trebao
izabrati.

Jedino što znam je to da bilo da je ona ljuta ili srećna ili
tužna ili uzbuđena, ona poseduje tu smirujuću energiju koja
isijava iz nje. Svaki dan u mom životu imam osećaj kao da se
borim da se popnem uz pokretne stepenice koje idu samo prema
dole. I bez obzira koliko brzo ili jako trčao da bih došao do vrha,
ja stojim na istom mestu, trčeći sprintom, ne stižući nigde. Ali
kada sam sa njom ne osećam se kao da sam na tim pokretnim
stepenicama. Osećam se kao da sam na pokretnoj stazi i da se
bez muke prenosim usput. Kao da se napokon mogu opustiti i
udahnuti i ne osećati konstantni pritisak da moram trčati kako
bih sprečio da ne padnem na dno. Njeno me prisustvo opušta,
smiruje, tera me da mislim da stvari možda nisu tako teške
onako kako izgledaju kada ona nije tu. Tako da bez obzira
koliko sada izgledamo patetično, sedeći na podu ženskog wc-a,
ne postoji nijedno mesto na kojem bi sada radije bio.

„OMG”, kaže ona, naginjući se napred da me povuče za
kosu. Njeno se lice skroz namršti i ne razumem zašto joj moja
kosa toliko sada smeta. „Moramo da popravimo ovo sranje”,
promrmlja ona.

Stavi jednu ruku na zid, a jednu na moje rame i odgurne se
ka gore. Kada ustane pruži mi ruku. „Hajde, Ovene. Popraviću
tvoje sranje.”

Ne znam da li je dovoljno trezna da bilo šta popravi. Ali to
je okej, jer sam još uvek na svojoj pokretnoj stazi, tako da ću je
bez muke pratiti gde god ona želi da ide.

„Hajde da operemo naše ruke, Ovene. Pod je užasan.” Ode
do lavaboa i špricne tečni sapun na moj dlan. Baci pogled na
mene u ogledalu i onda pogleda dole u moju ruku. „Evo ti malo
sapuna”, kaže mažući sapun preko mojih ruku.

Ne mogu je pročitati. Ne znam koliko je popila, ali nisam
očekivao ovu interakciju večeras. Naročito nakon čitanja njene
ispovesti.

Peremo ruke u tišini. Izvuče dva papirna ubrusa i doda mi
jedan. „Obriši ruke, Ovene.”

Uzmem papirni ubrus od nje i uradim kako je rekla. Sada je
samouverena i vodi glavnu reč i mislim da je najbolje da tako
ostane. Dok ne otkrijem njen nivo trezvenosti, ne želim da
uradim bilo šta što bi moglo biti okidač za bilo koju drugu
reakciju osim ove koju dobijam sada.

Odem do vrata i otvorim ih. Odmakne se od lavaboa i
vidim kako se malo zaljulja, ali se nasloni rukom na zid. Odmah
pogleda dole u svoje cipele i zuri u njih.

„Jebene štikle”, promrmlja. Samo što ona ne nosi štikle.
Nosi crne baletanke, ali ih okrivljuje u svakom slučaju.

Zaputimo se nazad u bar i Harison je već zatvorio i pogasio
neka svetla. Podigne obrvu kad prođemo pored njega.

„Harisone?”, ona kaže njemu, upirući prst u njegovom
smeru.

„Auburn”, on izgovori mirno.

Maše prstom i mogu videti kako Harison želi da se
nasmeje, ali se suzdržava. „Stavi ta divna pića meni na crtu,
okej?”

On odmahne glavom. „Sve crte se na kraju večeri plaćaju.”

Ona stavi ruke na svoje bokove i naduri se. „Ali ja nemam
novca. Izgubila sam tašnu.”

Harison se nagne i dohvati tašnu iza šanka. „Nisi je
izgubila.” Gurne je preko šanka, a ona gleda u tašnu kao da je
iznervirana što je nije izgubila.

„Pa sranje. Sada ti moram platiti.” Zakorači napred i otvori
tašnu. „Platiću ti samo za jedno piće, jer mislim da u drugo nisi
čak ni sipao alkohol.”

Harison me pogleda i zakoluta očima, a onda odgurne njen
novac. „Na račun kuće je. Srećan rođendan”, kaže on. „I samo
da se zna, imala si tri pića. I sva su bila alkoholna.”

Prebaci tašnu preko ramena. „Hvala ti. Ti si jedina osoba u
čitavoj državi Teksas koja mi je danas poželela srećan
rođendan.”

Da li je moguće da mogu sebe više mrzeti nego što sam pre
tri nedelje? Da, apsolutno jeste.

Okrene se prema meni i zavuče bradu kad mi ugleda lice.
„Zašto izgledaš tako tužno, Ovene? Popravićemo tvoje sranje,
sećaš se?” Zakorači prema meni i uzme me za ruku. „Ćao,
Harisone. Mrzim te zato što si zvao Ovena.”

Harison se nasmeje i pogleda me nervozno kao da mi bez
reči govori „Srećno”. Slegnem ramenima i dam joj da me vodi
za sobom dok idemo ka izlazu.

„Dobila sam poklone iz Portlanda danas.” Kaže kada se
približimo izlazu. „Ljudi me vole u Portlandu. Moja mama i
tata. Moj brat i sestre.”

Otvorim vrata i čekam da ona izađe prva napolje. Prvi je
septembarski dan - srećan rođendan - i noć je hladna što nije
svojstveno za Teksas.

„Ali koliko mi je ljudi iz Teksasa, koji tvrde da me vole,
dalo poklone? Čik pogodi.”

Stvarno ne želim da pogađam. Odgovor je očigledan i
želim da ispravim činjenicu da joj niko iz Teksasa nije dao
poklon danas. Rekao bih da odemo i nabavimo jedan sada, ali ne
dok je pijana i ljuta.

Vidim kako trlja golu kožu njenih ruku i pogleda ka nebu.
„Mrzim tvoje teksaško vreme, Ovene. Glupo je. Vruće je tokom
dana i hladno noću i nestabilno ostatak vremena.”

Želim da istaknem da uključivanjem i dana i noći ostavlja
vrlo malo mesta za „ostatak vremena.” Ali mislim da sada nije
pravo vreme da ulazimo u detalje. Nastavlja da me vuče u
pravcu koji nije preko puta ulice u moj studio niti u smeru
njenog stana.

„Gde idemo?”

Ispusti mi ruku i uspori sve dok ne počnemo hodati jedno
pored drugog. Želim da stavim svoju ruku oko nje da ne bi
zapela na svoje „štikle”, ali takođe znam da se verovatno polako
trezni tako da očekujem da će vrlo brzo doći sebi. Sumnjam da
me želi blizu sebe, još manje sa mojom rukom oko nje.

„Skoro pa smo tamo”, kaže preturajući po svojoj tašni.
Zatetura se nekoliko puta i svaki put moje ruke polete ka gore,
spremajući se da joj ublaže pad, ali nekako se uvek oporavi.

Izvuče ruku iz tašne i podigne je gore, tresući svežanj
ključeva tako blizu mom licu da mi dotaknu nos. „Ključevi”,
kaže ona. „Našla sam ih.”

Smeje se kao da je ponosna na sebe, pa se i ja smejem sa
njom. Zamahne ruku prema mojim grudima da prestanem
hodati. Pokaže na salon ispred kojeg sada stojimo, a moja ruka
istog momenta poleti prema mojoj kosi u zaštitničkom
odgovoru.

Ubaci ključ u bravu i nažalost vrata se sa lakoćom otvore.
Odgurne ih i pokazuje mi da ja uđem prvi. „Svetla su na levoj
strani pored vrata”, kaže ona. Okrenem se na levo, a ona kaže:
„Ne, O-vene. Druga leva strana.” Zadržim smeh i posegnem na
desno i upalim svetla. Gledam je kako sa namerom ide ka
jednom od odeljaka. Spusti tašnu na radnu površinu i uhvati
naslon frizerske stolice i zaokrene je prema meni. „Sedi.”

Ovo je tako loše. Koji bi još momak dozvolio pijanoj
devojci da mu priđe sa parom makaza?

Momak koji je ustao i rekao pijana devojka i krivo mu je
zbog toga.

Nervozno udahnem vazduh dok sedam. Okreće me dok ne
budem okrenut ka ogledalu. Njena ruka se zadrži nad odeljkom
češljeva i makaza kao da je hirurg u pokušaju da se odluči sa
kojim instrumentom želi da me raspori.

„Stvarno si se zapustio”, kaže dok uzima češalj. Stane
ispred mene i skoncentriše se na moju kosu dok počinje da je
češlja. „Da li se bar tuširaš?”

Slegnem ramenima. „Povremeno.”

Odmahuje razočarano glavom dok poseže iza sebe za
makazama. Kada se ponovo okrene prema meni, njen izraz je

fokusiran. Čim makaze krenu da mi prilaze, počnem da paničim
i krenem da ustajem.

„Ovene prestani”, kaže gurajući mi ramena nazad na
stolicu. Pokušam nežno da je odgurnem rukom kako bih ustao,
ali me opet gurne nazad u stolicu. Makaze su i dalje u njenoj
levoj ruci i znam da nije namerno, ali su malo preblizu mom
grkljanu da bi se osećao prijatno. Njene ruke su na mojim
prsima i mogu videti kako sam je razljutio sa mojim propalim
pokušajem da pobegnem.

„Treba ti šišanje, Ovene”, kaže ona. „U redu je. Neću ti
naplatiti, potrebna mi je praksa.” Podigne jednu nogu i pritisne
svoje koleno na moju butinu, a onda podigne drugu nogu i uradi
isto. „Budi miran.” Sada kada me je fizički prikovala za stolicu,
ona se podigne i počne da mi prčka po kosi.

Ne treba da je brine moj pokušaj bega sada kada mi je u
krilu. To se neće dogoditi.

Njene grudi su direktno ispred mene i iako njena košulja
nije uopšte razotkrivajuća, činjenica da sam ovako blizu tako
intimnom delu nje me drži prilepljenim za stolicu. Lagano
podignem ruke do njenog struka da je držim mirno.

Kada je dotaknem ona zastane sa onim što radi i pogleda
dole u mene. Nijedno od nas dvoje ne govori, ali znam da to
oseća. Suviše sam blizu njenim grudima da ne primetim njenu
reakciju. Njen dah zastane sa mojim.

Skrene pogled nervozno čim napravimo kontakt očima i
ona krene da mi seče kosu. Iskreno mogu reći da se nikada pre
nisam ovako šišao. Nisu toliko susretljivi kod berberina.

Mogu osetiti kako makaze prolaze kroz moju kosu i nju
kako puhće. „Kosa ti je baš gusta, Ovene.” Kaže to kao da je to

moja krivica i da je to nervira.

„Zar ne treba prvo da je pokvasiš?”

Njene se ruke zaustave u mojoj kosi čim joj postavim to
pitanje. Opusti se i spusti se sve dok joj butine ne dodirnu
listove. Sada smo oči u oči. Moje ruke su još uvek na njenom
stuku i ona je još uvek u mom krilu i još uvek temeljno uživam u
poziciji ovog spontanog šišanja, ali mogu videti zbog blagog
drhtanja njene donje usne da sam ja jedini koji uživao u tome.

Njene ruke mlitavo padnu sa strane i ispusti češalj i makaze
na pod. Mogu videti kako joj se stvaraju suze i ne znam šta da
uradim kako bi ih zaustavio, jer nisam siguran šta ih je
pokrenulo.

„Zaboravila sam da je pokvasim”, kaže ona sa poraženim
pućenjem. Počne da mrda glavom napred-nazad. „Ja sam najgori
frizer na svetu, Ovene.”

I sada plače. Prinese ruke svom licu u pokušaju da sakrije
svoje suze ili svoju sramotu ili oboje. Nagnem se napred i
povučem joj ruke. „Auburn.”

Neće da otvori oči kako bi me pogledala. Drži glavu
spuštenu dole i mrda je, odbijajući da mi odgovori.

„Auburn”, kažem ponovo, ovoga puta podižući ruke na
njen obraze. Držim joj lice u svojim rukama i očaran sam time
koliko je nežna. Kao kombinacija svile, satena i greha,
dodirujući moje dlanove.

Bože, mrzim što sam ovo već toliko sjebao. Mrzim što ne
znam kako da to popravim.

Povučem je prema sebi i na moje iznenađenje, ona mi
dopušta. Njene ruke su i dalje sa strane, ali njeno lice je sada
zagnjureno u moj vrat i zašto sam ovo zajebao, Auburn?

Pređem rukom preko poleđine njene glave i pomerim usne
na njeno uvo. Potrebno mi je da mi oprosti, ali mislim da to ne
može uraditi bez objašnjenja. Jedini problem je u tome što sam
ja taj koji čita ispovesti. Nisam navikao da ih pišem i sigurno
nisam navikao da ih izgovaram. Ali mi je još uvek potrebno da
zna kako želim da su stvari sada drugačije. Želeo bih da su stvari
bile drugačije pre tri nedelje.

Jako je stisnem da bi osetila iskrenost u mojim rečima.
„Žao mi je što se nisam pojavio.”

Ona se odmah ukruti u mom naručju, kao da ju je moje
izvinjenje otreznilo. Ne znam da li je to dobro ili nije.
Posmatram je dok se polako podiže sa mene. Čekam na odgovor
ili na neku reakciju od nje, ali on a je toliko zatvorena.

Ne krivim je. Ne duguje mi ništa.

Okrene glavu na levo kako bi skinula moju ruku sa njene
glave. Ja je sklonim, a ona uhvati naslon stolice i odgurne se od
nje.

„Da li si dobio moju ispovest, Ovene?”

Njen glas je čvrst, oslobođen suza koje su ga obuhvatale
pre nekoliko momenata. Kada ustane obriše svoje oči prstima.

„Jesam.”

Ona klimne glavom, stiskajući usne. Pogleda prema tašni i
zgrabi i nju i ključeve.

„To je dobro.”

Krene prema vratima. Polako ustanem, bojeći se da se
pogledam u ogledalo u nedovršeno šišanje koje je upravo
napravila. Srećom, isključi svetla pre nego što ugrabim šansu da
se vidim.

„Idem kući”, kaže ona držeći vrata otvorena. „Ne osećam
se dobro.”

DEVETO POGLAVLJE

Auburn

Imam četiri mlađe sestre i braću koji imaju od 6 do 12 godina.
Moji roditelji su me dobili kada su još bili u srednjoj školi i
čekali su nekoliko godina pre nego što su odlučili da imaju još
dece. Nijedno od mojih roditelja nije išlo na koledž, a moj otac
radi za proizvođačku kompaniju u kojoj radi od svoje
osamnaeste godine. Zbog toga smo odrasli sa određenim
budžetom. Veoma strogim budžetom. Budžetom koji nije
dozvoljavao da klima bude upaljena tokom noći. „Za to služe
prozori”, govorio je moj otac ako bi se neko požalio.

Možda sam prisvojila tu njegovu štedljivu naviku, ali od
kada sam se uselila sa Emori to nije bio problem. Ona je bila na
ivici izbacivanja nakon što joj je bivši cimer uvalio pola svog
najma za stan, tako da se stvari kao što je klima ne smatraju
preko potrebnim. Smatraju se luksuzom.

To je bilo u redu kada sam živela u Portlandu, ali pošto ceo
mesec živim u bipolarnom vremenu Teksasa morala sam da
prilagodim svoje navike u spavanju. Umesto da koristim jorgan,
koristim slojeve plahti. Na taj način ako postane prevruće tokom
noći mogu jednostavno skinuti jednu ili dve plahte sa kreveta.

Uzimajući sve to u obzir, zašto mi je onda sada tako
hladno? I zašto imam osećaj da sam umotana u nešto poput
jorgana popunjenim perjem? Svaki put kada pokušam da
otvorim oči i probudim se kako bih pronašla odgovore na moja

pitanja, odmah ponovo zaspim jer mi nikada nije bilo ovako
udobno. Imam osećaj kao da sam mali heruvim anđeo koji
mirno spava na oblaku.

Čekaj. Ne bih trebalo da se osećam kao anđeo. Jesam li ja
mrtva?

Uspravim se u krevetu i otvorim oči, suviše sam zbunjena i
uplašena da se pomerim, pa držim svoju glavu potpuno mirno i
polako pomeram svoje oči preko cele sobe. Vidim kuhinju, vrata
od kupatila, stepenice koje vode dole u studio.

Ja sam u Ovenovom stanu.

Zašto?

Ja sam u Ovenovom velikom, udobnom krevetu.

Zašto?

Istog momenta se okrenem i pogledam u podnožje kreveta,
ali Oven nije u njemu, hvala Bogu. Sledeća stvar koju proverim
je moja odeća. Još uvek sam skroz obučena, hvala Bogu.

Misli, misli, misli.

Zašto si ovde Auburn? Zašto se tvoja glava oseća kao da ju
je neko koristio kao trampolinu celu noć?

Polako mi se sve vraća. Prvo, setim se da sam bila
ispaljena. Kučka. Sećam se Harisona. Sećam se da sam otrčala u
kupatilo nakon što me je izneverio time što je pozvao Ovena.
Mrzim Harisona. Takođe se sećam da sam bila u salonu i... O,
Bože. Stvarno, Auburn?

Ja sam bila u njegovom krilu. U njegovom krilu, šišajući
njegovu prokletu kosu.

Prinesem ruku svom čelu. Gotovo je. Nikada više neću piti.
Alkohol tera ljude da rade glupe stvari, a ja sebi ne mogu

priuštiti da me neko uhvati kako radim gluposti. Pametna stvar
bi sada bila da zbrišem odavde, što je sranje jer stvarno želim da
ponesem ovaj krevet sa sobom.

Tiho izađem iz njega i zaputim se u kupatilo. Zatvorim
vrata za sobom i odmah počnem da preturam po fiokama u nadi
da ću pronaći novu četkicu za zube, ali završim praznih ruku.
Umesto toga koristim svoj prst, malo paste za zube i sramnu
količinu predivne wintergreen vodice za ispiranje usta. Oven
ima odličan ukus što se tiče kupatilskih proizvoda, to je
zasigurno.

Gde je on u svakom slučaju?

Kada završim sa kupatilom potražim svoje cipele i
pronađem svoje Tomsovke kod podnožja kreveta. Mogla bih se
zakunuti da sam u nekom momentu sinoć bila u štiklama. Da,
definitivno više ne pijem.

Dođem do stepenica, nadajući se da Oven nije u studiju.
Izgleda da nije ovde, pa je možda otišao da bi izbegao da se
suoči sa mnom kada se probudim. Očigledno ima svoje razloge
zašto se nije pojavio, tako da sumnjam da je promenio mišljenje
o tome šta oseća. Što znači da je ovo verovatno savršena prilika
da se izgubim odavde i nikada ne vratim.

„Ne možeš me stalno izbegavati, Ovene. Moramo
razgovarati o ovome pre ponedeljka.”

Zaustavim se u podnožju stepenica i naslonim se leđima na
zid. Sranje. Oven je još uvek ovde i ima društvo. Zašto, zašto,
zašto? Samo želim da odem.

„Znam koje su moje opcije, tata.”

Tata? Odlično. Poslednja stvar koju sada želim da uradim
je hod srama pred njegovim jebenim ocem. Ovo nije dobro.

Čujem kako se koraci približavaju, pa odmah počnem da se
penjem ponovo uz stepenice, ali koraci utihnu istom brzinom.

Zaustavim se, ali onda se koraci začuju još glasnije.
Popnem se na još dva stepenika, ali koraci opet utihnu.

Ko god da šeta, samo korača napred-nazad. Nakon
nekoliko napred i nazad, zaustave se.

„Moram da pripremim zatvaranje studija”, kaže Oven.
„Možda će proći nekoliko meseci nakon što ga ponovo budem
mogao otvoriti, tako da se želim fokusirati samo na to danas.”

Zatvori studio? Zateknem sebe kako se polako šunjam po
podnožju stepenica da čujem bolje razgovor. Toliko sam
nekarakteristično radoznala, da se sada pomalo osećam kao
Emori.

„Ovaj studio je poslednja stvar za koju bi trebao sada da
brineš”, kaže njegov otac ljutito.

Još koračanja.

„Ovaj stvar je jedina stvar za koju sada brinem”, kaže Oven
glasno. Zvuči još ljuće nego svoj otac. Koračanje se zaustavi.

Njegovo otac toliko glasno uzdahne, kunem se da se mogao
čuti eho u studiju. Nastane duga pauza pre nego što ponovo
progovori. „Imaš opcije Ovene. Samo pokušavam da ti
pomognem.”

Ne bih trebala da ovo slušam. Nisam tip osobe koja se
upliće u nečiju privatnost i osećam krivicu zato što sam to
uradila. Ali života mi, ne mogu se naterati da se ponovo popnem
uz stepenice.

„Pokušavaš da mi pomogneš?” Oven kaže, smejući se sa
nevericom. Očigledno nije zadovoljan sa tim što njegov otac
govori. Ili onim što ne govori. „Želim da odeš, tata.”

Moje srce preskoči jedan čitav otkucaj. Mogu ga osetiti u
grlu. Moj stomak mi govori da pronađem alternativu u planu
bega.

„Ovene...”

„Odlazi!”

Zatvorim oči. Ne znam koga da sada žalim, Ovena ili
njegovog oca. Ne znam oko čega se raspravljaju i naravno da me
se ne tiče, ali ako ću se suočiti licem u lice sa Ovenom želim da
se pripremim za bilo kakvo raspoloženje u kom će on biti.

Koraci. Čujem opet korake, ali neki dolaze i neki odlaze i...

Polako otvorim jedno oko, a onda i drugo. Pokušam da mu
se nasmešim, jer izgleda toliko poraženo dok stoji u podnožju
stepenica, gledajući u mene. Nosi plavi bejzbol kačket koji
podigne i okrene ga naopačke nakon što pređe rukom preko
svoje glave. Stisne pozadinu svog vrata i izdahne. Nikada ga pre
nisam videla sa kačketom, ali mu dobro stoji. Nekako je teško je
zamisliti umetnika kako nosi bejzbol kačket. Ali on je umetnik i
on sigurno čini da to funkcioniše.

Ne izgleda ni približno ljuto kako je zvučao pre minut, ali
definitivno izgleda da je pod stresom. Ne izgleda kao isti naivni
momak kojeg sam upoznala na vratima pre tri nedelje.

„Izvini", kažem pripremajući se za izgovor za to što stojim
ovde i prisluškujem. „Htela sam da odem i onda sam te čula...”

Popne se na nekoliko prvih stepenica, prilazeći mi bliže i ja
prestanem govoriti.

„Zašto odlaziš?”

Njegove oči pretražuju moje i on izgleda razočarano.
Zbunjena sam njegovom reakcijom, jer sam pretpostavila da on
želi da ja odem. I iskreno, ne znam zašto ga zbunjuje moja

odluka da odem nakon što me nije kontaktirao pre tri nedelje. Ne
može očekivati od mene da želim da provedem ovde dan sa
njim.

Slegnem ramenima, ne znajući šta bih mu odgovorila. „Ja
samo... ja sam se samo probudila... želim da odem.”

Oven stavi ruku na dno mojih leđa i pogura me uz
stepenice. „Ne ideš nigde”, kaže on.

Pokuša da me popne uz stepenice sa sobom, ali ja
odgurnem njegovu ruku sa sebe. Može više nego dobro videti
mojim šokiranim licem da neću primati naredbe od njega.
Otvorim usta da progovorim, ali me on prestigne.

„Ne dok mi ne popraviš kosu”, doda on.

Oh.

Skine svoj kačket i prođe rukom kroz svoju iseckanu kosu.
„Nadam se da bolje šišaš kada si trezna.”

Pokrijem usta sa svojom rukom da prigušim smeh. Fale dva
pozamašna pramena kose, jedan napred i jedan u sredini.
„Toliko mi je žao.”

Rekla bih da smo sada kvit. Uništiti tako lepu kosu kao što
je njegova bi definitivno bilo dovoljno da nadoknadi njegov
seratorski potez koji je napravio pre tri nedelje. Kada bi samo
sada mogla da mi dopadne šaka Lidijina kosa, osećala bih se
mnogo bolje.

Vrati kačket nazad na glavu i krene da se penje gore. „Hoće
ti smetati da odemo sada?”

Danas mi je slobodan dan tako da sam slobodna da
popravim štetu koju sam napravila njegovoj kosi, ali je nekako
bezveze što moram ići u salon kada to u suprotnom slučaju ne
bih morala. Emori je označila slobodan vikend na mom

rasporedu pošto mi je juče bio rođendan. Verovatno je to uradila
jer većina dvadeset jednogodišnjaka rade zabavne stvari na svoj
rođendan i žele vikend da bi proslavili. Živim s njom već mesec
dana, pa ako dosad nije primetila, uskoro će otkriti da ja nemam
život i da mi nisu potrebni „specijalni dani za oporavljanje”
zabeleženi na kalendaru.

Shvatim da stojim na stepenicama dok je Oven na spratu,
pa se vratim nazad u njegov stan. On je u procesu menjanja
majica. Okrenut je leđima meni i povlači svoju bojom isprskanu
majicu preko glave. Posmatram kako se njegovi mišići u
ramenima pomeraju i grče i pitam se da li je ikada naslikao auto-
portret.

Kupila bih ga.

Uhvati me kako ga posmatram kada se okrene da uzme
drugu majicu. Uradim onu stvar kada brzo skrenem pogled i
učinim toliko očiglednim da sam buljila, pošto sada gledam u
ništa osim praznog zida i znam da me gleda i oh, reči moja,
želim samo da odem.

„Da li je to okej?”, pita me vraćajući moju pažnju opet na
njega.

„Da li je šta okej?” kažem brzo sa olakšanjem zvuka naših
glasova, koji sada uklanjaju neugodnost u kojoj sam se umalo
udavila.

„Možemo li ići odmah? Da popravimo moju kosu?”

Obuče čistu majicu i ja sam razočarana što sada moram da
zurim u dosadno sivu majicu umesto remek dela koje je ispod
nje.

Kakve su ovo besmislene, plitke misli koje mi zaposedaju
mozak? Nije me briga za mišiće ili trbušnjake ili za kožu koja

izgleda bez mane, što me tera da pojurim za njegovim ocem i
nabacim mu pet što je stvorio tako besprekornog sina.

Pročistim svoje grlo. „Da, možemo ići sada. Nemam
nikakve planove.”

Još bolji način da izgledaš još više patetično, Auburn.
Priznaj kako nemaš ništa da radiš subotom dok gutaš očima
njegovo polugolo telo. Baš privlačno.

Podigne kačket i stavi ga nazad pre nego što se obuje.
„Spremna?”

Klimnem i okrenem se da se zaputim nazad prema
stepenicama. Počinjem da mrzim ove stepenice.

Kada otvori ulazna vrata, sunce je toliko jako da počinjem
da preispitujem svoju sopstvenu moralnost i zabavim se idejom
da sam možda postala vampir preko noći. Pokrijem oči svojim
rukama i prestanem hodati. „Dođavola, kako je svetlo.”

Ako je ovo mamurluk onda nemam pojma kako neko može
postati alkoholičar.

Oven zatvori vrata i napravi nekoliko koraka prema meni.
„Evo”, kaže on. Stavi svoj kačket na moju glavu i navuče ga
dole blizu mojih očiju. „To bi trebalo pomoći.”

On se nasmeje i ja dobijem mali uvid na njegov iskrivljeni
sekutić i to me tera na osmeh, uprkos činjenici da me moja glava
mrzi što pomeram bilo koji facijalni mišić. Podignem ruku i
namestim kačket, navlačeći ga još malo dole. „Hvala ti.”

Oven otvori vrata i ja spustim pogled na svoja stopala kako
bih sprečila napad sunca. Zakoračim napolje i čekam ga da
zaključa, a onda krenemo da hodamo. Srećom hodamo u
suprotnom smeru od sunca, tako da mogu podići pogled gore i
obratiti pažnju kuda idem.

„Kako se osećaš?” kaže Oven.

Potrebno mi je oko šest koraka da mu odgovorim.
„Zbunjeno”, kažem. „Zašto za ime sveta ljudi piju ako se ovako
osećaju narednog dana?”

Nastavim brojati korake i potrebno mu je otprilike osam da
mi odgovori. „To je beg”, kaže on.

Bacim pogled na njega, ali ga brzo vratim napred jer
okretanje moje glave takođe ne izgleda seksi. „Razumem to, ali
da li je bekstvo na nekoliko sati stvarno vredno sutrašnjeg
mamurluka?”

Tih je osam koraka. Devet. Deset. Jedanaest.

„Pretpostavljam da bi to zavisilo od realnosti od koje želiš
pobeći.”

To je dubokoumno, Ovene.

Pomislila bih da je moja realnost poprilično loša, ali
definitivno ne tolika da trpim ovo svakog jutra. Ali to bi možda
moglo objasniti zašto ljudi postaju alkoholičari. Piješ da bi
pobegao od emotivne boli koju imaš i onda sledećeg dana to sve
ponoviš da bi se rešio fizičke patnje. Pa tako piješ više i piješ
češće i ubrzo si stalno pijan i to postane podjednako loše, ako ne
čak i gore od realnosti od koje si pokušao da pobegneš u prvom
slučaju. Samo što ti je sada potrebno bekstvo od bekstva, pa tako
pronađeš nešto još jače od alkohola. I možda je to razlog zašto
alkoholičari postaju zavisnici.

Okrutni krug.

„Želiš li pričati o tome?”, pita on.

Ne ponavljam svoju grešku da ga opet pogledam, ali me
interesuje šta je naumio sa svojim pitanjem.

„Pričati o čemu?”

„Od čega si pokušavala da pobegneš sinoć”, kaže bacajući
pogled na mene.

„Odmahnem glavom. „Ne, Ovene. Ne želim.” Ovoga puta
ga pogledam, iako me glava boli da bi to uradila. „Želiš li da
pričaš o tome zašto zatvaraš studio?”

Moje ga pitanje zatekne. Mogu to videti u njegovim očima
pre nego što skloni pogled. „Ne, Auburn. Ne želim.”

Oboje prestanemo da hodamo kada dođemo do salona.
Stavim ruku na vrata i skinem njegov kačket sa glave. Vratim ga
nazad na njegovu glavu, iako se moram podići na vrhove prstiju
da bih to uradila.

„Super razgovor. Hajde da sada umuknemo i sredimo ti
kosu.”

Pridrži mi vrata kako bih ušla prva. „Zvuči dosta slično
onome što sam ja imao na umu.”

Uđemo u salon i ja mu pokažem da me prati. Sada znam da
će njegova kosa mnogo više sarađivati ako je mokra, pa ga
odvedem odmah nazad u prostoriju sa šamponjerama. Mogu
osetiti kako me Emori posmatra dok prolazimo pored nje i čudi
me kako nije odlepila kada se sinoć nisam vratila ili bar nazvala
sa sigurnosnom reči.

Pre nego što uhvati priliku da viče na mene, ponudim joj
izvinjenje dok prolazim pored njene radne jedinice. „Izvini što
nisam sinoć zvala”, kažem tiho.

Ona baci pogled na Ovena koji ide iza mene. „Bez brige.
Neko se pobrinuo da znam da si živa.”

Odmah se okrenem da pogledam u Ovena i očigledno je sa
njegovim sleganjem ramena da je on odgovoran za to što je

Emori obaveštena. Nisam sigurna da mi se to sviđa, jer je to
samo još jedna pažljiva stvar koju on radi, što mi još više
otežava da se ljutim na njega.

Kada dođemo u zadnju prostoriju sve šamponjere su
slobodne, pa odem do one najudaljenije. Podesim joj visinu pa
pozovem Ovena da sedne. Podesim temperaturu vode i
posmatram ga kako naslanja glavu na ulegnuće šamponjere.
Zadržavam pažnju na bilo šta osim njegovog lica dok počinjem
da mu kvasim kosu. On drži svoje oči usmerene na mene celo
vreme dok rukama prolazim kroz nju, stvarajući gustu penu sa
šamponom. Ovo radim već mesec dana i većina mušterija ovog
salona su žene. Nikada nisam primetila koliko pranje nečije kose
može biti intimno.

Ali niko tako besramno ne zuri dok pokušavam da radim.
Znajući da posmatra svaki moj potez me čini izuzetno
nervoznom. Moj puls se ubrza i moje ruke postanu drhtave.
Posle nekog vremena on otvori usta kako bi progovorio.

„Da li si ljuta na mene?” pita tiho.

Moje ruke se zaustave nad onim što rade. To je tako
detinjasto pitanje koje postavlja. Imam osećaj kao da smo deca i
da ne pričamo jedno s drugim. Ali za tako jednostavno pitanje,
toliko je teško za odgovoriti.

Bila sam ljuta na njega pre tri nedelje. Bila sam ljuta na
njega sinoć. Ali upravo sada se ne osećam ljuto. U stvari, biti
blizu njega i videti kako me gleda tera me da pomislim da je
imao veoma valjan izgovor zašto se nije pojavio i da to nema
nikakve veze sa njegovim osećanjima prema meni. Samo bih
želela kad bi mi mogao objasniti.

Slegnem ramenima kada ponovo počnem da mu
šamponiram kosu. „Bila sam”, kažem mu. „Ali ti me jesi

upozorio, zar ne? Rekao si da sve ostalo dolazi ispred devojka.
Tako da je možda pregrubo reći da sam ljuta. Razočarana, da.
Iznervirana, da. Ali zapravo nisam ljuta.”

To je bilo preopširno objašnjenje. Onakvo kakvo on u
stvari nije zaslužio.

„Jesam rekao da je posao moj prioritet broj jedan, ali
nikada nisam rekao da sam seronja. Unapred obavestim devojku
ako mi je potreban prostor da bih radio.”

Pogledam ga na kratko, a onda usmerim pažnju na bočicu
sa regeneratorom. Sipam malo na svoje ruke i onda stavim na
njegovu kosu.

„Znači imaš učtivosti da upozoriš svoje devojke da
nameravaš nestati, ali nemaš učtivosti da upozoriš devojke koje
se ne jebu sa tobom?” Utrljavam mu regenerator na kosu, ali ni
približno nežno koliko bih trebala.

Mislim da sam se predomislila... sada sam ljuta.

Odmahuje glavom i uspravi se, okrećući se da se me
pogleda. „To nije ono na šta sam mislio, Auburn.” Voda kaplje
na bočnim stranama njegovog lica. Niz njegov vrat. „Mislio sam
da te nisam ispalio zbog svoje umetnosti. Nije bila takva
situacija. Ne želim da misliš kako se nisam želeo vratiti, jer
jesam.”

Moja vilica je napeta i stiskam zube. „Kaplješ svuda”,
kažem dok ga povlačim nazad na šamponjeru. Uzmem tuš i
počnem da mu ispiram kosu. Njegove su oči, ponovo, na meni
celo vreme, ali ja ne želim da ostvarim kontakt očima sa njim.
Ne želim da mi je stalo do toga koji je njegov izgovor, jer
iskreno ne želim da sada budem u vezi ni sa kim. Ali
prokletstvo, stalo mi je. Želim da znam zašto se nije pojavio i

zašto se uopšte nije potrudio da stupi u kontakt sa mnom od
tada.

Završim sa ispiranjem njegove kose i isperem sapunicu niz
odvod. „Možeš se uspraviti.”

On se uspravi, a ja uzmem peškir i istisnem višak vode iz
njegove kose. Bacim peškir u korpu na drugoj strani sobe i
krenem da ga zaobilazim, ali me on zgrabi za ručni zglob i
zaustavi. On ustane, držeći me oko zgloba.

Ne pokušavam da se odmaknem od njega. Znam da bih
trebala, ali sam suviše radoznala da vidim koji je njegov sledeći
potez umesto da brinem o tome šta bih trebala da radim. Takođe
ne uzmičem jer obožavam kako i najmanji njegov dodir me tera
na to da ostanem bez daha.

„Lagao sam te”, kaže tiho.

Ne volim te reči i za sigurno ne volim istinitost na
njegovom licu upravo sada.

„Nisam...” Njegove oči se skupe u razmišljanju dok polako
izdiše. „Nisam se vratio jer nisam video poentu. Ja se selim u
ponedeljak.”

Kaže ostatak rečenice najbrže što može. Ne sviđa mi se ova
ispovest. Uopšte.

„Seliš se?” Moj glas je pun razočarenja. Osećam se kao da
sa sam upravo ostavljena, a zapravo ni ne znam da imam
momka.

„Seliš se?” pita Emori.

Okrenem se, a ona vodi jednu od mušterija do šamponjera
gledajući u Ovena, čekajući odgovor. Okrenem se ponovo prema
Ovenu i vidim kako je ovaj momenat istine završen za sada.
Odšetam dalje od njega i krenem izlaziti iz prostorije, ka mojoj

radnoj jedinici. On me tiho prati.

Nijedno od nas dvoje ne progovara dok mu češljam kosu i
pokušavam da skontam kako ću popraviti ovaj nered koji sam
sinoć napravila. Moraću većinu kose da odsečem. Izgledaće
toliko drugačije i nisam sigurna da sam srećna što će imati toliko
kraću kosu.

„Biće kratka”, kažem. „Poprilično sam je uništila.”

On se nasmeje, a njegov osmeh je upravo ono što mi je
potrebno u ovom momentu. Podiže težinu sa onoga što se
dešavalo u zadnjoj sobi. „Zašto si mi dopustio da ti ovo
uradim?”

Nasmeje mi se. „Bio je tvoj rođendan. Uradio bih bilo šta
da si tražila.”

Flertujući Oven se vratio nazad i u isto vreme to volim i
mrzim. Zakoračim unazad kako bih osmotrila njegovu kosu.
Kada sam uverena da znam kako da je popravim, okrenem se i
uzmem makaze i češalj koji se nalaze tamo gde trebaju. Sećam
se da sam ih ispustila sinoć na pod i pada mi na pamet da je
Emori najverovatnije jutros zatekla nered. Pre nego što smo
otišli nisam počistila kosu koju sam odsekla Ovenu, ali nje nema
tako da ću joj se kasnije morati zahvaliti.

Krenem da ga šišam i trudim se da fokusiram na to, a
manje na njega. Negde između početka šišanja i ovog trenutka,
Emori se vratila u svoju radnu jedinicu. Sada sedi u svojoj
frizerskoj stolici, posmatra nas. Odgurne se nogom od svoje
ladice i krene da se okreće.

„Da li se seliš zauvek ili samo na kratko?”, pita Emori.
Oven pogleda u mom pravcu i podigne obrvu.

„Oh”, kažem shvatajući da se još uvek nisu formalno

upoznali. Pokažem prema Emori. „Ovene, ovo je Emori. Moja
čudna cimerka.”

Blago klimne glavom i pogleda u njenom pravcu, a da se ne
okrene puno. Mislim da je nervozan jer misli da ću mu još više
upropastiti kosu, pa je miran koliko god je to moguće.
„Verovatno na nekoliko meseci”, kaže joj u odgovor. „Nije
trajno. Zbog posla.”

Emori se namršti. „To je baš šteta”, kaže ona. „Ti mi se već
mnogo više sviđaš za razliku od onog drugog momka.”

Moje oči se rašire i moja glava se okrene u njenom pravcu.
„Emori!”

Ne mogu da verujem da je to upravo rekla.

Oven polako vrati svoju pažnju na mene i podigne obrvu.
„Drugi momak?”

Odmahnem glavom i mahnem rukom ka njoj. „Nije
informisana. Ne postoji drugi momak.” Streljam je pogledom.
„Ne može postojati drugi momak kada uopšte ne postoji nijedan
momak.”

„Daj molim te.” Zaustavi se nogom na ladicama i prestane
da se okreće. Pokaže na Ovena. „On je momak. Momak sa
kojim si očigledno provela prethodnu noć. Momak za kojeg
mislim da je mnogo bolji od drugog momka i momak zbog kog
mislim da si tužna što se seli.”

Šta nije u redu sa ovom devojkom? Mogu osetiti kako
Oven zuri u mene, ali me je previše sramota da ga pogledam.
Umesto toga ponovo streljam očima Emori. „A baš sam počela
da te poštujem zato što ti nikada ne tračaš.”

„To nije tračanje ako vam govorim oboma pravo u lice. To
se zove razgovor. Diskutujemo o tome kako vas dvoje privlačite

jedno drugo i želite da se zaljubite kao... kao... dva...” Zastane
na momenat i onda odmahne glavom. „Loša sam sa metaforama.
Želite da se zaljubite, ali sada on mora da se seli i ti si tužna. Ali
ti ne moraš biti tužna jer zahvaljujući meni sada znaš da se seli
samo na nekoliko meseci. Ne zauvek. Samo se nemoj predati
drugom momku prvo.”

Oven se smeje, ali ja ne. Zgrabim fen da prigušim njene
reči i završim stilizovanje njegove sada kratke kose, koja
zapravo izgleda veoma dobro. Njegove oči se još više ističu.
Mnogo više. Izgledaju sjajnije. Toliko da pronalazim da mi je
teško da ne zurim u njih.

Isključim fen, a Emori odmah počinje ponovo sa pričom.
„Pa kada se seliš, Ovene?”

Gleda u mene dok joj odgovara. „Ponedeljak.”

Emori pljesne ručku na stolici. „To je savršen tajming”,
kaže ona. „Auburn ima slobodan dan danas i sutra. Možete
provesti čitav vikend zajedno.”

Ne kažem joj da ućuti, jer znam da je to neće zaustaviti.
Zakoračim iza Ovena i odvežem zaštitni materijal koji je oko
njega i onda ga ubacim u fioku, dok je pritom posmatram
smrtonosnim pogledom.

„Zapravo mi se ta ideja sviđa”, kaže Oven.

Zbog njegovog glasa se plašim za sigurnost sveta, jer ja
sama smanjujem snabdevanje kiseonikom sa svim dubokim
uzdasima koje uzimam svakog puta kada ga čujem. Pogledam ga
u ogledalu, a on se naginje napred u frizerskoj stolici, zureći u
moj odraz.

Želi provesti vikend sa mnom? Dođavola ne. Ako se to desi
to znači da će se i druge stvari desiti, a ja ne znam da li sam još

uvek spremna za druge stvari. Pored toga, biću zauzeta sa...
Sranje. Nisam uopšte zauzeta. Ovo je vikend kada Lidija ide u
Pasadenu. Tako nestade taj izgovor.

„Gledaj je kako pokušava da pronađe izgovore.” Emori
zabavljeno kaže.

Oboje bulje u mene, čekajući na mene da odgovorim.
Zgrabim Ovenov kačket i stavim ga na svoju glavu i zaputim se
pravo prema ulaznim vratima. Ne dugujem Ovenu vikend i
definitivno ne dugujem Emori predstavu. Otvorim vrata
zamahom i krenem da hodam u pravcu mog stana, što je takođe
u pravcu Ovenovog studija, tako da nisam iznenađena kada se
pojavi pored mene.

Naši koraci se usklade i ja počnem da ih brojim. Pitam se
da li ćemo doći do studija, a da ne progovorimo.

Trinaest, četrnaest, petnaest...

„O čemu razmišljaš?” tiho pita.

Prestanem brojati naše korake jer više ne hodam. Oven
takođe ne hoda jer Oven stoji tačno ispred mene, gledajući me
tim velikim, Ovenovim očima koje je upravo proizvela ova
frizura.

„Neću provesti vikend sa tobom. Ne mogu da verujem da
bi to čak predložio.”

On odmahuje glavom. „Nisam to predložio. Tvoja
nepristojna cimerka je predložila. Samo sam rekao da mi se
sviđa ta ideja.”

Brecnem se i prekrstim ruke preko grudi. Pogledam dole u
trotoar između nas i pokušavam da otkrijem zašto sam sada
toliko ljuta. Otići od njega me neće učiniti ništa manje ljutom,
jer u tome je zapravo problem. Uzbuđuje me razmišljanje o

provođenju vikenda sa njim i ljuti me činjenica što ne mogu
izmisliti razlog zašto je to loša ideja. Pretpostavljam da još uvek
mislim da mi duguje opširnije obrazloženje. Ili veće izvinjenje.
Da ga Harison nije sinoć pozvao ja ga verovatno nikada ne bih
ni videla ni čula. To je malo poražavajuće za moje
samopouzdanje, tako da mi je teško da prihvatim to da on
odjednom želi da provede vreme sa mnom.

Izvučem ruke i stavim ih na kukove, a onda ga pogledam.
„Zašto mi barem nisi rekao da se seliš pre nego što si me
ispalio?”

Znam da je ranije pokušao da objasni, ali nije bilo dovoljno
dobro jer sam još uvek uznemirena zbog toga. Dobro, sigurno
nije hteo ništa započinjati ako se seli, ali ako je to bilo u pitanju
onda mi uopšte nije trebao reći da se vratiti sledeće večeri.

Njegova ekspresija ostane nepromenjena, ali on se približi
jedan korak bliže. „Nisam se pojavio sledeće večeri jer mi se
sviđaš.”

Zatvorim oči i spustim glavu dole u razočarenju. „To je
tako glupav odgovor”, promrmljam.

Zakorači još jedan korak bliže i on je baš ovde, baš ispred
mene. Kada ponovo progovori njegov glas je toliko dubok da ga
mogu osetiti u stomaku. „Znao sam da se selim i sviđaš mi se.
Te dve stvari ne prave veoma dobru kombinaciju. Trebao sam ti
javiti da se neću vratiti, ali nisam imao tvoj broj.”

Lep pokušaj. „Znao si gde živim.”

Ne daje nikakav odgovor na moj, osim uzdaha. Prebacuje
težinu s jedne noge na drugu i ja konačno dopustim svojim
očima da se hrabro upute do njegovog lica. On zapravo izgleda
kao da mu je žao, ali znam bolje nego da verujem ekspresiji na

licu muškarca. Jedina stvar koja je vredna verovanja su dela i
dosad se nije dokazao verodostojnim.

„Zabrljao sam”, kaže on. „Žao mi je.”

Bar mi ne daje izgovor. Pretpostavljam da je potrebno malo
iskrenosti da bi mogao priznati kada nisi u pravu, čak i ako nisi
veoma otvoren sa obrazloženjem zašto. Tako to funkcioniše za
njega.

Nisam sigurna kada mi se ovoliko približio, ali on je tako
blizu-veoma blizu - da bi prolaznicima izgledalo kao da smo
usred raskida ili ćemo se početi ljubiti.

Obiđem ga i krenem hodati dok ne dođemo do njegovog
studija. Nisam sigurna zašto se zaustavim kada dođem do
njegovih vrata. Trebalo bi da nastavim. Trebalo bi da hodam sve
do mog stana, ali to ne radim. On otključa svoja vrata i baci
pogled preko ramena da se uveri da sam još uvek tu.

Ne bih trebala. Trebala bih odvojiti sebe od onoga za šta
znam da bi mogla biti najbolja dva dana koja već dugo nisam
imala, ali će biti praćena jednim od najgorih ponedeljaka koje
već dugo nisam imala.

Ako provedem vikend sa njim biće isto kao moje
pijančenje sinoć. Biće zabavno i uzbudljivo dok se dešava i
zaboraviću na sve ostalo dok sam s njim, ali onda će doći
ponedeljak. On će se odseliti i ja ću ostati sa mamurlukom za
Ovenom koji će biti mnogo gori nego mamurluk za Ovenom
koji ću imati ako upravo sada odem od njega.

On otvori vrata svog studija i nalet hladnog vazduha me
okruži, mameći me unutra. Pogledam unutra, a onda u Ovena.
On može videti razumevanje u mojim očima i posegne dole za
mojom rukom. Uvede me u studio i zbog nekog razloga ja se ne

odupirem. Vrata se zatvore za nama i mi smo obavijeni tamom.

Slušam eho svog srca, jer sam sigurna da toliko glasno
kuca da ga je moguće čuti. Mogu ga osetiti kako stoji blizu
mene, ali nijedno do nas dvoje se ne pomera. Mogu osetiti
njegov dah, osetim njegovu blizinu, osetim čisti miris
regeneratora pomešan sa onim što ga čini da miriše na kišu.

„Da li je pomisao da provedeš vikend sa nekim koga jedva
poznaješ ono što te tera da sumnjaš? Ili je samo pomisao da
provedeš vikend baš sa mnom?”

„Ne plašim se zato što si u pitanju ti, Ovene. Razmatram to
jer si ti u pitanju.”

On zakorači unazad, a moje su se oči taman privikle na
mrak da mu sada jasno mogu videti lice. On se nada. Uzbuđen
je. Smeje se. Kako mogu reći ne tom licu?

„Šta ako pristanem da za sada provedem dan sa tobom? A
dalje ćemo videti.”

Nasmeje se na moj predlog, kao da misli da je blesavo da ja
ne bih htela provesti čitav vikend nakon provedenog dana sa
njim.

„To je simpatično, Auburn”, kaže on. „Ali okej.”

Njegov kez je ogroman kada me privuče sebi. Stavi svoje
ruke oko mene i podigne me sa poda, istiskujući vazduh iz
mene. Spusti me ponovo nazad i otvori vrata. „Hajde. Idemo u
Target.”

Zastanem. „Target?”

On se nasmeje i namesti svoj kačket na mojoj glavi dok me
ponovo gura na sunce. „Nemam ništa čime bih te nahranio.
Idemo u kupovinu namirnica.

DESETO POGLAVLJE

Oven

Gubim se u lažima koje joj govorim, a lagati nekome kao što
je ona nije nešto što bih obično uradio. Ali nisam znao
kako da joj kažem istinu. Bio sam uplašen da je pustim i uplašen
da priznam da se ja zapravo ne selim u ponedeljak, prava istina
je da ću u ponedeljak biti na sudu. I nakon mog saslušanja ja ću
biti ili u zatvoru ili na odvikavanju, u zavisnosti ko postigne ono
što želi. Ja ili Kalahan Gentri.

Kada je moj otac jutros svratio u studio, bio sam oprezan da
ne bih rekao previše jer sam znao da bi Auburn mogla slušati.
Ali pokazati da sam okej je bilo mnogo teže nego što sam
zamišljao. Samo sam želeo da vidi šta mi ova situacija čini.
Želeo sam da ga zgrabim za ruku i odvučem gore uz stepenice i
pokažem na nju, kako spava na mom krevetu. Želeo sam da
kažem: „Pogledaj je, tata. Pogledaj koliko me košta tvoja
sebičnost.”

Umesto toga uradio sam ono što uvek uradim. Dozvolio
sam da me sećanje na moju mamu i brata odgovore od toga da
mu se suprotstavim. Oni su moj izgovor. Oni su njegov izgovor.
Oni su bili naš izgovor poslednjih nekoliko godina i bojim se
ako ne prestanem da koristim tu noć kao moj izgovor, onda
Kalahan i Oven Gentri nikada više neće biti otac i sin ponovo.

Ali ništa me dosad nije nateralo da prestanem ovako živeti
kao što je ona. Koliko god sam se trudio i koliko god mislio o

tome i koliko me porazilo svaki put kada moja krivica pobedi,
nisam se nikada osećao jačim nego kada sam sa njom. Nikada
nisam osećao da imam svrhu koju osećam kada sam sa njom.

Razmišljam o prvim rečima koje sam joj rekao kada se
pojavila na mojim vratima: „Da li si ti ovde da me spasiš?”

Jer, da li si Auburn? Definitivno je takav osećaj i prošlo je
toliko puno vremena od kada sam osetio bilo kakvu sličnost
nadi.

„Gde ideš?”, ona me pita.

Njen glas bi se mogao koristiti kao forma terapije. Ubeđen
sam u to. Ona bi mogla ući u prostoriju punu veoma depresivnih
ljudi i sve što bi trebala uraditi da ih izleči je da otvori knjigu i
čita naglas.

„Target.”

Gurne me u rame i nasmeje se i drago mi je da vidim da se
ova strana nje vratila nazad. Jedva da se nasmejala ceo dan.

„Ne mislim na upravo sada, blesice. Mislim na ponedeljak.
Gde ideš? Gde se seliš?”

Bacim pogled preko ulice.

Pogledam u nebo.

Fokusiram se na svoja stopala.

Pogledam u sve osim u njene oči, jer ne želim da je ponovo
lažem. Već sam je jednom slagao danas i ne mogu to ponoviti.

Posegnem i uzmem njenu ruku u svoju. Ona mi dozvoljava
i jednostavna činjenica da mi ne bi dozvolila da je držim za ruku
kada bi znala istinu tera me da se kajem što sam je uopšte morao
slagati na početku. Ali što duže čekam da joj priznam istinu,
postaje sve teže.

„Auburn, stvarno ne želim da odgovorim na to pitanje,
okej?”

Nastavim da zurim u svoja stopala, ne želeći da mi vidi na
licu da mislim da je luda što je pristala da provede vikend sa
mnom, jer ona zaslužuje mnogo bolje od onoga što joj ja mogu
pružiti. Ali kako god bilo, mislim da ne zaslužuje boljeg od
mene. Mislim da bi ona bila savršena za mene i ja bih bio
savršen za nju, ali ono što ona ne zaslužuje je da bude deo svih
loših izbora koje sam napravio u životu. Tako da dok god ne
budem shvatio kako da ispravim sve svoje greške, dva dana sa
njom je zapravo sve ono čega sam dostojan. I znam da je rekla
da ćemo se fokusirati na danas pre nego što odluči da li će
provesti ceo vikend, ali mislim da oboje znamo da je to sranje.

Ona stisne moju ruku. „Ako mi nećeš reći zašto se seliš,
onda ti ja neću reći zašto sam se preselila ovamo.”

Nadao sam se da ću ovog vikenda saznati sve što postoji o
njoj. Imao sam posložena pitanja, spremna za ispaljivanje i sada
se moram povući jer ne postoji teoretska šansa da ću joj pričati o
svom životu. Bar ne sada, u svakom slučaju.

„To je fer”, kažem, konačno u mogućnosti da je pogledam.

Ona se nasmeje i ponovo mi stisne ruku i jebeno ne mogu
podneti koliko prelepo izgledaš upravo sada, Auburn.
Oslobođena brige, oslobođena besa, oslobođena krivice. Vetar
oduva pramen njene kose preko njenih usta i ona ga odmakne
svojim prstima.

Naslikaću ovaj momenat kasnije.

Ali upravo sada, vodim je u Target. Zbog namirnica.

Jer ona ostaje kod mene.

Ceo vikend.

***

Ona je skromna u mnogo područja, ali definitivno nije skromna
kada je u pitanju hrana. Znam da razume da će biti u mom stanu
samo na dva dana, ali nargabila je toliko hrane da može biti za
dve nedelje.

Ja je pustim, jer želim da joj ovo bude najbolji vikend koji
je imala i smrznuta pica i pahuljice će mi sigurno pomoći da to
omogućim.

„Mislim da smo završili.” Ona gleda u kolica, kopa po
njima, uveravajući se da je uzela sve što je htela. „Ali moraćemo
uzeti taksi nazad do tvog stana. Ne možemo sve ovo nositi.”

Okrenem kolica nazad taman pred kasu.

„Nešto smo zaboravili”, kažem ja.

„Kako? Kupili smo celu prodavnicu.”

Zaputim se u suprotnom smeru. „Tvoj rođendanski
poklon.”

Očekujem od nje da otrči iza mene i protestvuje, kao što bi
većina devojaka verovatno uradila. Umesto toga, ona počne da
tapše. Mislim da je upravno malo i ciknula. Zgrabi moju ruku sa
obe svoje i kaže:

„Koliko mogu potrošiti?”

Njeno uzbuđenje me podseća na jedan put kada je tata
poveo Kerija i mene u Toys „R” Us12. Keri je bio dve godine
stariji, ali naše rođendane je delilo samo nedelju dana. Naš otac
je radio takve stvari, pre kada je Kalahan Gentri znao kako da
bude otac. Naročito se sećam jednog putovanja, želeo je da
pretvori kupovanje poklona u igru. Rekao nam je da izaberemo
broj rafova i broj police i rekao nam je da možemo izabrati bilo

šta sa baš te određene police. Keri je išao prvi i završili smo na
polici sa Lego igračkama, što je bila tipična sreća za Kerija.
Kada je bio red na mene, nisam prošao tako dobro. Moji brojevi
su nas odveli do Barbie rafova i bilo je za potceniti reći da sam
bio iznerviran. Keri je bio tip brata koji, kada me ne bi tukao, je
bio veoma zaštitnički nastrojen prema meni. Pogledao je u mog
oca i rekao: „Šta ako bi preokrenuo brojeve? Možda umesto rafa
4 i police broj 3, trebalo bi da budemo na rafu 3 i polici broj 4.”

Moj otac se ponosno nakezio. „To je poprilično advokatski
od tebe Keri.” Prešli smo na raf broj 3, koji je bio sportski raf.
Čak se i ne sećam šta sam na kraju izabrao. Samo se sećam dana
i kako, uprkos momentu užasa na Barbie rafu, je to na kraju
postalo jedno od mojih omiljenih sećanja nas trojice.

Uzmem njenu ruku u svoju i prestanem gurati kolica.
„Izaberi broj rafa.”

Podigne obrvu i pogleda iza sebe, pokušavajući da proviri
na oznake rafova pa joj blokiram pogled. „Bez varanja. Izaberi
broj rafa i broj police. Kupiću ti šta god želiš sa police ispred
koje završimo.”

Ona se nasmeje. Sviđa joj se ova igra.

„Srećna trinaestka”, kaže mi. „Ali kako ću znati koliko
polica ima?”

„Samo nagađaj. Možda ti se posreći.”

Ona stisne svoju donju usnu palcem i kažiprstom,
koncentrišući svoj pogled na mene. „Ako kažem polica broj
jedan, da li to znači gornja ili donja?”

„Donja.”

Ona se nasmeje i njene oči se ozare. „Red broj trinaest i
polica broj 2.” Toliko je uzbuđena da se pitam da li joj je iko pre

dao poklon. Takođe grize svoju donju usnu da bi sakrila koliko
je uzbuđena.

Bože, tako je preslatka.

Ja se okrenem i mi stojimo na suprotnoj strani prodavnice
od reda broj trinaest. „Izgleda da je ili sportska oprema ili
elektronika.”

Ona malo poskoči i kaže: „Ili nakit.”

O, sranje. Nakit je blizu elektronike. Ovo bi možda mogao
biti najskuplji rođendanski poklon koji sam ikada kupio. Ona
pusti moju ruku i uhvati kraj kolica, povlačeći ih brže. „Požuri,
Ovene.”

Da sam znao da je rođendanski pokloni ovoliko uzbuđuju,
kupio bih joj jedan onoga dana kada sam je upoznao. I svakog
narednog dana od tada.

Još uvek hodamo kada prođemo nakit, onda elektroniku,
eliminišući obe mogućnosti. Zaustavimo se pored rafa broj
dvanaest i iako stojimo pored sportske opreme, ona još uvek
izgleda ushićeno.

„Toliko sam nervozna”, kaže ona dok na prstima ide prema
trinaestom rafu. Ona prva skrene na ćošku i proviri na raf.
Pogleda nazad u mene i široko se nakezi. „Šatori!”

I onda ona nestane.

Pratim je i skrenem sa kolicima na ćošku, ali ona već
izvlači jedan sa police. „Želim ovaj”, kaže ushićeno. Ali onda ga
gurne nazad na policu. „Ne, ne, želim ovaj”, promrmlja sama
sebi. „Plava je njegova omiljena boja.” Ona zgrabi plavi i ja bih
joj pomogao, ali nisam siguran da se još uvek mogu pomeriti.
Još uvek pokušavam da upijem njene reči.

„Plava je njegova omiljena boja.”

Želim da je pitam ko je on i zašto razmišlja o kampovanju
sa nekim kome je omiljena boja plava, plava, ništa osim plave.
Ali ne kažem ništa, jer nemam prava bilo šta kažem. Ona mi
daje dva dana, ne večnost.

Dva dana.

To neće biti dovoljno za mene, Auburn. Već mogu videti. I
kome god je omiljena boja plava neće imati šansu u ovom
šatoru, jer ja ću se pobrinuti da jedina stvar na koju će ikada
pomisliti kada pogleda ponovo ovaj šator bude - Oh Moj Bože.

***

Sve namirnice natovarim u taksi i okrenem se da uzmem šator.
Ona mi ga uzme iz ruku pre nego što uspem da ga stavim u
gepek. „Ja ću ovo poneti. Želim da odem u svoj stan na kratko
pre nego što odem u tvoj, pa ću ga samo poneti sa sobom.”

Pogledam u namirnice pa ponovo u nju. „Zašto?” zatvorim
gepek i posmatram kako joj se obrazi zacrvene kada slegne
ramenima.

„Možeš li me samo odbaciti tamo prvo? Naći ću se sa
tobom u tvom stanu za par sati.”

Ne želim da je odbacim. Može se predomisliti. „Da”,
kažem. „Naravno.” Odem do zadnjeg dela i otvorim joj vrata.
Mislim da može videti kako ne želim da ona ide kući, ali
pokušavam da sakrijem svoje razočarenje. Kada uđem u taksi
uzmem je za ruku i zatvorim vrata. Ona kaže vozaču taksija
svoju adresu.

Gledam kroz prozor kada osetim kako mi stiska ruku.
„Ovene?”

Okrenem se prema njoj i njen osmeh je toliko sladak da me
zbog toga boli vilica.

„Samo se stvarno želim istuširati i da uzmem nešto odeće
pre nego što dođem kod tebe. Ali obećavam da i dalje dolazim,
okej?” Njen izraz je uveravajući.

Klimnem glavom, još uvek nesiguran u to da li da joj
verujem. Ovo može biti njen način da mi vrati što sam je ispalio.
Ona još uvek može videti oklevanje u mojim očima, pa se
nasmeje.

„Ovene Mejsone Gentri”, ona kaže odgurujući šator iz svog
krila na sedište pored nje. Ona sklizne na moje krilo i ja je
zgrabim za struk, totalno nesiguran u to šta je sa ovim namerila,
ali nedovoljno zabrinut da bi to zaustavio. Ona me gleda u oči
dok drži obe strane mog lica. „Bolje bi ti bilo da prestaneš da se
duriš. I sumnjaš.”

Nakezim se. „To se rimovalo13.”

Ona se glasno nasmeje i da li sam već spomenuo da je
volim? Ne, nisam. Zato što bi to bilo ludo. I nemoguće.

„Ja sam kraljica rime”, kaže ona sa kezom. „Sve je u
tajmingu.” Njene ruke se spuste na moje grudi i na trenutak
pogleda gore u krov auta, smišljajući sledeću rečenicu pre nego
što spusti pogled na moj. „Pa Ovene veruj mi. Moja želja za
tobom nadolazi.”

Ona pokušava da bude zavodljiva i to pali, ali ona isto tako
ne može prestati da se smeje sama sebi, što je čak i bolje.

Taksi se zaustavi ispred njenog stana. Ona posegne za
šatorom, ali je ja uzmem za lice i povučem je nazad sebi,
pomerajući svoje usne na njeno uvo. „Idi, istuširaj se sad. Vrati
se za sat. Onda ću tebe, Auburn Mejson Rid, ja kompletno

prožderati.”

Kada se povučem nazad i pogledam je, njenog osmeha
nema. Ona dramatično proguta i kezim se zbog njene reakcije na
moje reči. Otvorim zadnja vrata i ona se probudi iz transa. „A ti
baš moraš da budeš bolji u rimovanju, Ovene.” Nagne se nad
sedištem i dohvati svoj šator. Nakon što izađe iz taksija, ja joj se
nasmejem i ona se nasmeje meni, ali nijedno od nas dvoje ne
kaže zbogom. Reći ću joj zbogom samo jednom, a to neće biti
do ponedeljka ujutru.

***

Upravo ću pozvoniti na njeno zvonce. Znam da je prošao samo
sat i da nije čak ni imala vremena da se vrati nazad u moj studio,
ali nisam mogao prestati razmišljati o tome da ceo taj put
prepešači sama. Mrzim što mora da pređe taj put dva puta kada
ide na posao.

Ali ne želim da je požurujem i ne želim da ispadne kako
sam se pojavio jer sumnjam u nju. Možda bi trebao da sedim na
stepenicama i sačekam je da otvori vrata. Tako bi izgledalo da
sam upravo došao kada je ona krenula. I takođe, ako nikada ne
otvori vrata, onda ću za par sati znati da se predomislila. Ako se
to desi, mogu jednostavno otići i ona neće čak ni znati da sam
bio ovde.

Ali šta ako je već otišla, a ja sam se mimoišao sa njom zato
što je ona uzela taksi? Ona bi mogla biti kod mene i ja sam sada
napravio idiotsku odluku da se pojavim kod nje. Sranje.

„Želiš li ući unutra?”

Brzo se okrenem i Emori stoji na vratima, buljeći u mene.
U jednoj ruci drži torbu, a u drugoj ključeve.

„Je li Auburn još uvek tu?”

Emori klimne i otvori vrata širom. „Ona je u svojoj sobi.
Upravo se istuširala.”

Oklevam, ne osećajući se komotno da uđem u njen stan bez
njenog znanja. Emori može videti oklevanje na mom licu, pa se
nagne nazad prema stanu. „Auburn! Onaj tip s kojim bi totalno
trebala da spavaš je ovde! Ne policajac, nego onaj drugi.”

Policajac.

Emori se okrene ponovo prema meni i klima glavom kao da
mi kaže - nema na čemu. Rekao bih da mi se sviđa, ali svaki put
kada progovori ona spominje „drugog” momka. Pitam se da li je
on taj koji voli plavu boju.

Čujem Auburn kako zastenje u unutrašnjosti stana. „Kunem
se bogom, Emori. Trebaju ti časovi za društvene veštine.” Ona
se pojavi na vratima i Emori se provuče napolje, idući ka izlazu.
Kosa joj je vlažna i presvukla se. Još uvek je u farmerkama i
jednostavnoj majici, ali su drugačiji od onih koje je imala ranije.
Sviđa mi se što je toliko opuštena. Odmerava me gore-dole.
„Nije čak prošao ni sat, Gospodine Nestrpljivi.”

Ne izgleda iznervirano, što je dobro. Pokaže mi da uđem
unutra, pa je pratim u unutrašnjost stana. „Hteo sam da čekam
napolju”, kažem.

Ona uđe u svoju spavaću sobu i izađe sa rancem. Baci ga
na šank i okrene se i pogleda me sa očekivanjem.

„Bilo mi je dosadno”, kažem. „Mislio sam da prošetam sa
tobom do mog studija.”

Njene usne se izviju u kez. „Previše ti se sviđam, Ovene.
Ponedeljak neće biti dobar za tebe.”

Ona kaže to kao da se šali, ali nema pojma koliko je u

pravu.

„Oh!” Okrene se prema dnevnoj sobi i uzme šator sa kauča.
„Pomozi mi da postavim šator pre nego što odemo.” Ona ode u
svoju sobu sa šatorom u rukama. „Sićušan je, neće trebati puno
vremena.”

Odmahujem glavom, totalno zbunjen time zašto želi da
postavi šator u svojoj sobi. Ali čini se da joj to ne smeta, pa je ne
ispitujem. Jer koja devojka još ne zaslužuje šator u svojoj sobi?

„Želim ga ovamo.” Ona pokaže na mesto blizu njenog
kreveta dok šutira prostirku za jogu sa puta. Razgledam po
njenoj sobi, pokušavajući da je skontam, a da joj ne moram
postavljati pitanja.

Nema nikakvih slika na njenim zidovima ili vitrini, a vrata
njenog ormara su zatvorena. Kao da je jednog dana odlučila da
napušta Portland i nije ponela nijednu stvar sa sobom kada je
došla. Pitam se zašto je to tako? Jel’ ovo nije trajno preseljenje
za nju?

Pomognem joj da raspakuje šator. Nisam primetio u
prodavnici, ali stvarno je mali šator. Mogu stati dve osobe i ima
opciju pregrade po sredini unutra. Postavimo ga za manje od pet
minuta, ali jednostavno ga postaviti očigledno nije dovoljno
dobro za nju. Ona ode do svog ormara i uzme dva ćebeta koji su
na gornjoj polici. Stavi ih dole u šator i upuzi unutra.

„Uzmi dva jastuka sa mog kreveta”, kaže ona. „Moramo
leći unutra na par minuta pre nego što odemo.”

Uzmem jastuke i kleknem dole ispred šatora. Gurnem ih
unutra i ona ih uzme od mene. Povučem poklopac dole i upuzim
sa njom, ali odem na svoju stranu za razliku od onoga što
stvarno želim da uradim, što je da se legnem na nju.

Prevelik sam za šator i moje noge vire izvan njega, ali i
njene isto.

„Mislim da si kupila šator za likove iz fikcije.”

Ona odmahne glavom i podigne se na laktove. „Nisam ga
ja kupila; ti si ga kupio. I ovo je šator za decu, Ovene. Naravno
da ne možemo stati.”

Njen pogled se pomeri na rajsferšlus na vrhu šatora.
„Pogledaj.” Ona ga uhvati i krene da zakopčava. Mrežica se
spusti sa vrha i ona nastavi da zakopčava sve dok nas mrežica ne
razdvoji. Ona nasloni glavu na svoju ruku i nasmeje mi se.
„Osećam se kao da smo u ispovedaonici.”

Okrenem se na stranu i naslonim svoju glavu na ruku i
posmatram je. „Ko se od nas dvoje ispoveda?”

Ona suzi svoj pogled i podigne prst, pokazujući na mene.
„Mislim da sigurno možemo reći kako duguješ svetu nekoliko
svojih ispovesti.”

Podignem ruku i dotaknem joj prste preko mrežice. Ona
otvori svoj dlan i nasloni ga na moj. „Mogli bismo biti ovde
čitave noći, Auburn. Ja imam puno ispovesti.”

Mogao bih joj reći kako je poznajem. Učinim da shvati
zašto imam ovako preku potrebu da je zaštitim. Ali neke tajne ću
poneti u svoj grob, a to je definitivno jedna od njih.

Umesto toga ja joj dam drugačiju ispovest. Jednu koja mi
ne znači toliko. Dam joj nešto što je sigurno. „Imam tri broja u
mom telefonu. Mog oca. Harisonov. Mog rođaka Rajlija, ali
nisam pričao s njim više od šest meseci. To je to.”

Ona je tiha. Ne zna šta da kaže, jer ko još ima samo tri
broja na svom telefonu? Neko ko ima problema, očigledno.

„Zašto nemaš više telefonskih brojeva?”