Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

Zaustavim se na ivici puta i izađem da ga proverim. Hodam
do prednjeg dela auta da vidim koliku je štetu mogao napraviti,
ali nema nikakve. Njegovi farovi su uključeni i izgleda kao da
nije mogao skontati kako da se vrati nazad na put.

Onesvešćen je na prednjem sedištu i vrata su zaključana.

„Tata!” Lupam na prozor sve dok se konačno ne probudi.
Prčka po dugmićima na vratima i spusti prozor na pola u
pokušaju da otključa auto.

„Pogrešno dugme”, kažem mu. Posegnem kroz prozor i
otključam vrata, otvarajući ih.

„Pomeri se”, kažem mu. On nasloni svoju glavu na naslon i
gleda me sa licem punim razočarenja.

„Okej sam”, promrmlja. „Samo moram da odspavam.”

Zabijem svoje rame u njega i pomerim ga sa vozačkog
sedišta. On stenje i penje se preko sedišta i skljoka se na
suvozačeva vrata. Nažalost, ovo postaje rutina. Samo u protekloj
godini ovo je treći put da sam morao da mu dođem u pomoć.
Nekada nije bilo toliko loše kada su bile u pitanju samo pilule za
bolove, ali sada kada ih meša sa alkoholom teže mu je da to krije
od svih ostalih.

Pokušam da upalim auto, ali je još uvek menjač na poziciji
vožnje. Vratim ga na poziciju parkiranja i upalim sa lakoćom.
Ubacim u rikverc i auto bez problema izađe na put.

„Kako si uspeo da to uradiš?” kaže on. „Nije htelo kada
sam ja pokušao.”

„Bio je prebačen na poziciju za vožnju, tata. Ne možeš
upaliti auto kada je u poziciji za vožnju.”

Kada prođem pored svog auta i dalje zaustavljenog u jarku,
podignem svoje ključeve uvis i zaključam ga. Moram tražiti od

Harisona da me pokupi i vrati nazad do auta nakon što odbacim
tatu kući.

Prešli smo oko kilometar i po kada otpočne plakanje.
Skupio se uz prozor suvozača i celo telo krene da se trese od
njegovih suza. Pre me je to brinulo, ali sada sam postao imun. I
verovatno mrzim što sam postao imun na njegovu depresiju više
nego što uopšte mrzim njegovu depresiju.

„Jako mi je žao, Ovene”, izgrca iz sebe. „Pokušao sam,
pokušao sam, pokušao sam, pokušao sam.” Toliko snažno plače
da njegove reči postaju teže za razumeti, ali on nastavlja. „Samo
još dva meseca, to je sve što mi treba. Potražiću pomoć nakon
toga, obećavam.”

Nastavlja da proliva suze srama i ovo je najteži deo za
mene. Mogu podneti promene raspoloženja, prekide korišćenja,
pozive kasno u noć. Nosim se sa tim godinama.

Ono što me izjeda je gledanje njegovih suza. Gledati ga i
dalje slomljenog srca zbog te noći što me tera da prihvatim
njegove izgovore. Slušati depresiju u njegovom glasu koji vraća
nazad užas te noći i koliko god želeo da ga mrzim što je toliki
slabić, takođe ga pohvaljujem što je još uvek živ. Nisam siguran
da bih čak imao volju za životom da sam na njegovom mestu.

Njegovo plakanje se zaustavi istog trena kada svetla ispune
unutrašnjost auta. Puno puta su me zaustavljali da bih znao da su
takve stvari uglavnom rutine kada je auto napolju ovako kasno u
noć. Ali stanje u kom se moj otac trenutno nalazi čini me
nervoznim.

„Tata, dopusti da ja se pobrinem za ovo”, kažem dok se
zaustavljam sa strane puta. „Znaće da si pijan ako počneš da
govoriš.”

On klimne glavom i gleda nervozno policajca dok se
približava autu. „Gde je tvoje osiguranje?” pitam svog oca baš
kada policajac dođe do prozora. Moj otac prčka sa odeljkom za
rukavice, dok ja spuštam prozor dole.

Policajac mi istog trena izgleda poznato, ali ga ne
prepoznam odmah. Sve dok se ne savije dole i pogleda me
direktno u oči. Trej mislim da se zove. Ne mogu da verujem da
se čak toga sećam.

Odlično. Jedino bi mene zaustavio jedan i jedini tip kog
sam ikada udario.

Ne izgleda da me se seća, tako da je to pozitivna stvar.
„Vozačka i osiguranje”, kaže kruto. Izvučem vozačku iz svog
novčanika, a moj otac mi doda karticu za osiguranje. Kada ih
oboje predam Treju, on prvo pogleda moje podatke. Gotovo
istog momenta se zlobno osmehne. „Oven Getri?” Tapka mojom
vozačkom dozvolom po autu i smeje se. „Vau. Nisam mislio da
ću ikad ponovo čuti to ime.”

Pređem palčevima po volanu i odmahnem glavom. On se
definitivno seća. Nije dobro.

Trej podigne svoju baterijsku lampu i uperi je u
unutrašnjost auta, prelazeći preko zadnjeg sedišta i završavajući
na mom ocu. Moj otac zakloni svoje oči sa laktom.

„Jesi to ti Kalahane?”

Moj otac klimne, ali ne odgovara.

Trej se ponovo smeje. „Pa ovo je prava poslastica.”

Pretpostavljam da Trej poznaje mog oca jer je on branilac i
nisam siguran da je to pozitivna stvar za nas upravo sada. Nije
neobično da advokati koji brane kriminalce budu omrznuti od
strane policajaca koji hapse te kriminalce.

Trej spusti baterijsku lampu i napravi korak unazad.
„Napustite auto, gospodine.” Njegove reči su upućene meni,
tako da radim ono što kaže. Otvorim vrata i izađem napolje.
Skoro istog momenta me zgrabi za ruku i povlači dok se ja sam
voljno okrenem i postavim svoje ruke na haubu. Počne da me
pretresa. „Imaš išta u svom posedovanju o čemu bih ja trebao
znati?”

Šta kog đavola? Odmahujem glavom. „Ne. Samo vozim
svog oca kući.”

„Da li si išta pio večeras?”

Razmišljam o pićima koje sam ranije popio u baru, ali to je
bilo pre par sati. Nisam čak ni siguran da li bih to trebao
spomenuti. Oklevanje u mom odgovoru mu se ne sviđa. Okrene
me prema sebi i uperi svetlo direktno u moje oči. „Koliko si
popio?”

Odmahujem i pokušavam da skrenem pogled od
zaslepljujućeg svetla. „Samo par. To je bilo ranije.”

Zakorači unazad i kaže mom ocu da izađe iz auta. Srećom
moj otac uspe da otvori vrata. Bar je dovoljno trezan da to uradi.

„Obiđi auto i priđi.” Trej kaže mom ocu. Gleda kako moj
otac posrće sa suvozačevog sedišta, sve do mesta na kom stojim,
držeći se za kraj auta kao oslonac tokom njegovog puta.
Očigledno je da je pijan i stvarno nisam siguran da li je prekršaj
da suvozač bude pod uticajem alkohola. Što se tiče toga koliko
Trej zna, moj otac nije vozio.

„Da li imam dozvolu da pretresem vozilo?”

Pogledam u svog oca radi saveta, ali on se naslanja na auto
zatvorenih očiju. Izgleda spremno da zaspi. Razmišljam da li da
prihvatim ili odbijem pretres, ali skontam da bi to Treju dalo

samo još veći razlog da bude sumnjičav. Osim toga, moj otac
zna za posledice ako putuje sa bilo čim što bi ga moglo dovesti u
nevolju, tako da iako je bio dovoljno glup da vozi nakon što je
večeras pio, ozbiljno sumnjam da bi imao bilo šta u svojoj
svojini što bi moglo ugroziti njegovu karijeru. Opušteno
slegnem ramenima i onda kažem „Samo napred.” Samo želim da
Trej izbaci osvetu iz sebe, pa da može završiti sa tim i otići.

Trej nam naredi da ostanemo blizu zadnjeg dela vozila dok
se on naginje preko prednjeg sedišta. Moj otac je sada alarmiran,
pažljivo ga posmatrajući. Stiska svoje ruke jednu o drugu, a
njegove oči su raširene od straha. Izgled na njegovom licu mi je
dovoljan da znam će Trej veoma verovatno pronaći nešto unutar
auta.

„Tata”, šapućem razočarano. Njegove oči se sretnu sa
mojima pune izvinjenja.

Ne mogu nabrojati koliko mi je puta moj otac obećao da će
potražiti pomoć. Mislim da je previše čekao.

Moj otac zatvori oči kada se Trej zaputi prema kraju vozila.
On stavi jednu, dve, tri bočice pilula na auto. Nastavi dalje da
otvara svaku da ispita njen sadržaj.

„Izgleda kao da je Oksi14”, kaže Trej, okrećući pilulu
između palca i kažiprsta. Pogleda u mene, pa u mog oca. „Da li
ijedan od vas dvojice ima recept za ovo?”

Pogledam u svog oca, nadajući se iznad svega da u stvari
ima recept. Ali znam da je to samo moja pusta želja.

Trej se smeje. Đubre se smeje kao da je pronašao zlato.
Nasloni se laktovima na auto i krene da vraća pilule nazad u
bočice, jednu po jednu. „Znate.” Govori, ne gledajući nijednog
od nas dvojice, ali obraćajući se nama. „Oksi spada u primarnu

grupu kažnjivih droga kada se poseduje ilegalno.” Pogleda onda
u mene. „Ali ja znam da ti nisi advokat kao tvoj otac ovde, pa
dopusti da ti objasnim u laičkim terminima.” On se uspravi i
vrati poklopce nazad na bočice. „U državi Teksas, biti uhapšen
zbog primarno kažnjive grupe je automatski državni prekršaj
zbog kog se ide u zatvor.”

Zatvorim svoje oči i izdahnem. Ovo je poslednja stvar koja
je mom ocu potrebna. Ako povrh svega što je izgubio, izgubi i
svoju karijeru nema šanse da bi preživeo.

„Predlažem vam pre nego što bilo koji od vas dvojice
ponovo progovori, da uzmete u razmatranje šta bi se desilo kada
bi branilački advokat bio optužen za prekršaj. Skoro sam siguran
da bi to rezultiralo gubitkom njegove dozvole da praktikuje
pravo.”

Trej obiđe auto i stane između mene i mog oca. Osmatra
mog oca gore-dole. „Razmislite o tome na sekundu. Advokat,
čija se čitava karijera sastoji od branjenja kriminalaca, gubi
svoju karijeru i postaje kriminalac. Ironija u najboljem izdanju.”
Trej se onda okrene prema meni. „Da li si večeras radio,
Gentri?”

Nakrivim glavu, zbunjen njegovim ispitivanjem.

„Ti poseduješ onaj studio, zar ne? Zar nije večeras bila
jedna od noći kada si otvoren?”

Mrzim što zna za moj studio. Još više mrzim što pita za
njega.

Klimam glavom. „Da. Prvog četvrtka svakog meseca.”

Napravi korak bliže. „Tako sam i mislio”, kaže on. Prevrće
tri bočice pilula u svojim rukama. „Video sam kako sa nekim
napuštaš studio ranije večeras. Devojkom.”

Da li je on to mene pratio? Zašto bi me pratio? I zašto bi
me pitao za Auburn?

Moje grlo se osuši.

Ne mogu da verujem da nisam to povezao sve do ovog
momenta. Naravno da Auburn ima veze sa Trejem. Njegova
porodica je verovatno razlog zašto se vratila nazad u Teksas.

„Da”, kažem ja, pronalazeći način da to zvuči nebitno.
„Radila je večeras za mene, pa sam je otpratio kući.”

Njegov pogled se suzi na moj odgovor i on klimne. „Da”,
kaže on suvo. „Ne volim da baš radi za nekog kao što si ti.”

Znam da je policajac, ali ono što upravo sada vidim je
seronja. Mišići u mojim rukama se stegnu i njegov pogled istog
trena pada na moje stisnute pesnice. „Šta misliš time za nekoga
kao što sam ja?”

Njegove oči se ponovo susreću sa mojima, sa smejanjem.
„Pa ti i ja baš nemamo najbolju prošlost, zar ne? Napao si me
prvi put kada si me upoznao. Čim sam te večeras zaustavio,
priznao si da si vozio pod uticajem alkohola. A sada...” Pogleda
dole u pilule u svojim rukama. „Sada pronalazim ovo u vozilu
kojim ti upravljaš.”

Moj otac zakorači napred. „To su…„

„Stani!” Vičem na svog oca, zaustavljajući ga. Znam da će
upravo da kaže da su njegove, ali on nije dovoljno trezan da
shvati šta to može učiniti njegovoj karijeri.

Trej se ponovo nasmeje i iskreno mi je već muka slušajući
taj zvuk. „U svakom slučaju”, kaže on. „Ako joj je potrebna
pratnja kući, ima mene za to.”

Lupi pilulama po haubi. „Pa, kome od vas dvojice
pripadaju ove?”

Moj otac pogleda u mene. Mogu videti borbu u njegovim
očima, jer ne zna šta da kaže. Ja mu ne pružam priliku.

„Moje su.”

Zatvorim oči i mislim na Auburn, jer ovaj trenutak i
Trejeva indirektna pretnja da je se klonim će oduzeti bilo kakvu
šansu koju smo mogli imati.

Jebi me.

Moj obraz se susreće sa hladnim metalom haube.

„Imate pravo na ćutanje...”

Moje ruke su povučene iza mene i lisice su zaključane.

PETNAESTO POGLAVLJE

Auburn

Prošlo je 28 dana od kada je Oven osuđen na 90 dana
zatvora. Mnogo toga se može desiti u 28 dana.
Jače ušuškam ćebe oko njegovog tela i nagnem se da
poljubim Ejdžeja u čelo. „Vidimo se sutra nakon škole, okej?”

Ejdžej mi se nasmeje i kao svaki put kada to uradi moje
srce se istopi. Izgleda isto kao Adam. Osim što ima crvenkasti
ton u njegovoj većinom braon kosi, sve u vezi njega je
Adamovo, sve do njegovih manira. „Hoćeš li doći da jedeš sa
nama?”

Klimnem i još jednom ga zagrlim. Reći mu zbogom,
znajući da ne spava u krevetu u mojoj kući je najteži deo za
mene. Trebalo bih da ga ušuškam u krevet u domu koji zajedno
delimo.

Međutim, šta god da je Trej rekao Lidiji je upalilo, jer sam
dolazila više puta tokom nedelje i nije mi rekla nijednu
negativnu stvar.

„Spremna?” Kaže Trej iza mene.
„Laku noć, Ejdžej. Voleću te zauvek.”
On se nasmeje. „Laku noć, mama. Voleću te zauvek.”
Ugasim svetlo dok izlazim iz sobe i zatvaram vrata. Trej
posegne za mojom rukom i provuče svoje prste kroz moje dok
idemo ka dnevnoj sobi. Pogledam u naše ruke, spojene zajedno i

osećam ništa osim krivice. Pokušala sam proteklih par nedelja
da uzvratim osećanja koja on gaji prema meni, ali dosad nije
uspelo kako sam se nadala.

Zaputimo se kroz dnevnu sobu, a Lidija sedi na sofi. Njen
pogled se odmah spusti na naše ruke. Na kratko se nasmeje i
nisam sigurna šta taj osmeh znači. Trej je rekao kako nije imala
neku reakciju kada joj je rekao da me vodi na naš prvi zvanični
sastanak prošle nedelje, ali znam da mora imati mišljenje o
tome. Malo fali da pomislim da bi ona bila srećna, jer imati
povezanost sa mnom preko Treja na pozitivan način znači manju
pretnju da ću uzeti svog sina i vratiti se nazad u Portland.

„Radiš li večeras?” pita ona Treja.

On klima dok mi pušta ruku i uzima ključeve koji
otključavaju ormar u hodniku. „Noćna sam smena sledeće tri
nedelje”, kaže on. Ubaci ključ u vrata i uzme pištolj iz njegove
kutije.

Moja pažnja se sa Treja preusmeri na sliku Adama koja visi
na zidu u dnevnoj sobi. Ne može mu biti više od četrnaest na
slici. Svaki put kada dođem ovde trudim se da je ne gledam, ali
sam šokirana koliko Ejdžej liči na svog oca. Što je stariji na
Ejdžeju vidim sve više Adamovih crta. Ali znajući da Adam
nikad nije uspeo preći uzrast od šesnaest godina me tera na
razmišljanje kako bi on izgledao kao odrasla osoba. Da je sada
živ da li bi izgledao kao Trej? Da li će Ejdžej ličiti na Treja?

„Auburn.”

Trejev glas je toliko blizu da poskočim. Kada ga pogledam
njegov pogled polako pređe na Adamovu sliku i onda se okrene
prema ulaznim vratima. Izgleda razočaran što sam stajala ovde i
buljila u sliku i zbog toga nekako osećam krivicu. Mora mu biti
teško znajući da sam toliko puno osećala prema njegovom bratu.

Znam da bi mu bilo još teže kada bi znao koliko još uvek
osećam prema njegovom bratu.

„Laku noć, Lidija”, kažem dok idem ka ulaznim vratima.

Ona se smeška, ali postoji nešto u vezi njenog osmeha što
je uvek bilo čudno za mene. Kao da postoji osuda iza njega. To
je možda moja savest, ali nikada nisam prešla preko činjenice da
osećam da mi zamera za vreme koje sam provela sa Adamom
pre nego što je umro. Mislim da joj se nije sviđalo šta je Adam
osećao prema meni i sigurno znam da joj se nije sviđala količina
vremena koje je želeo da provede sa mnom.

I to me stvarno zabrinjava, jer koliko god izgledala da
podržava da smo Trej i ja u vezi, brinem se šta će se dogoditi
ako ovo ne upali među nama. Što je zapravo razlog zašto nisam
ozvaničila stvari, jer jednom kada to uradim moram biti
pripremljena na to šta bi se moglo desiti sa Ejdžejem, ako Trej i
ja ne potrajemo kao par.

***

Trej me prati do mojih vrata, kao što je radio skoro svake noći
proteklih nedelju dana. Znam da još uvek čeka da ga pozovem
unutra, ali jednostavno nisam za to spremna. Nisam sigurna
kada ću biti, ali sam mu konačno dozvolila da me sinoć poljubi,
što uopšte nije bilo ono što sam imala na umu. On je to
jednostavno nekako uradio. Ja sam otključala svoja vrata i
okrenula se prema njemu i njegove usne su bile na mojim pre
nego što sam mogla da pristanem ili se usprotivim. I želim reći
kako sam uživala, ali uglavnom sam se osećala neugodno, zbog
mnogih razloga.

Još uvek mi je neprijatno zbog činjenice da sam nekada bila

zaljubljena u njegovog brata. Možda sam još uvek zaljubljena u
njegovog brata i to možda nikada ne prođe. Takođe mi je
neprijatno zbog činjenice da je njegov brat jedina osoba sa
kojom sam imala seks. Takođe me uznemiruje to što Ejdžej zna
Treja kao svog strica čitavog života i ne želim da ga zbunjujem
ako ovo između nas postane ozbiljno.

Tu je takođe čitava stvar sa privlačnošću. Trej je
definitivno privlačan momak. On je samopouzdan i ima odličnu
karijeru. Ali postoji nešto u vezi njega što je dublje od njegove
mišićave građe ili njegove savršeno podšišane, tamne kose.
Nešto što je u potpunosti suprotno od Adama. Nešto što me u
stvari odbija.

U vezi Adama je postojala dobrota. Mir. Kada sam bila sa
njim osećala sam se sigurno.

Isti osećaj sam dobila od Ovena, što mislim da je bio razlog
zašto me je privukao. On je imao dosta sličnih kvaliteta kao
Adam.

Dosad to još nisam dobila od Treja. Pokušavam da ne
razmišljam o činjenici da možda stvaram obavezu prema
nekome za kog se plašim da nije dobra osoba. Ali povezivala
sam Treja sa Lidijom od kada ga znam, tako da možda nije u
pitanju Trejev karakter. Možda ga nisam prosudila fer samo zato
što mislim da njegova majka nije dobra osoba.

Zbog toga pokušavam da se otvorim više prema zamisli o
njemu. Što je razlog zašto sam mu dozvolila da me sinoć
poljubi, jer ponekad intimnost može dati ljudima određenu
konekciju koju inače ne bi imali.

Otključam vrata i udahnem polako vazduh pre nego što se
okrenem. Pokušavam da prebacim um na to da želim da me
poljubi, da njegov poljubac može biti dobar i uzbudljiv, ali

zasigurno znam da neću osetiti ni delić onoga što sam osetila
kada me je Oven poljubio.

To je bio poljubac.

Zatvorim oči i pokušam izbrisati misli o Ovenu iz moje
glave, ali je teško. Kada se povežete sa nekim tako brzo i osetite
toliko puno od njegovog poljupca, nije tako jednostavno da ih
samo zaboravite kada urade nešto da bi vas povredili. I iako se
ispostavilo da Oven ima problema daleko većih od onog u šta
želim da se upustim, još uvek ne mogu prestati da mislim na
njega. Možda zato što osoba koju sam uspela da upoznam i
osoba koja se ispostavilo da je on, se ne čine da bi mogle biti
jedna te ista osoba. Koliko god se trudila da ga zaboravim ne
mogu, a da ne brinem. Brinem o tome kako mu je. Brinem o
tome koliko će biti u zatvoru. Brinem za njegov studio. Brinem
za Oven-mačku jer je još uvek kod mene i znam da čim Oven
izađe, moraću da ga opet vidim da bi mu vratila njegovu mačku.

Brinem kako ću biti sposobna da to sakrijem od Treja, jer
Trej sada misli da Oven-mačka pripada Emori. Takođe misli da
se mačka zove Sparkls.

„Da li radiš sutra?” pita Trej.

Okrenem se i pogledam ga. Mnogo je viši od mene i to me
ponekad zastrašuje. Klimam. „Od devet do četiri.”

On podigne ruku do mog vrata i nagne se da me poljubi.
Zatvorim oči i potrudim se da uživam u njegovim ustima kada
se naslone na moje. Na trenutak zamislim da ljubim Ovena i
mrzim što to radim.

Ovaj poljubac je kratak. On već kasni na posao, pa sam
pošteđena nelagodnosti da ga pozovem unutra.

Trej mi se nasmeje. „Ovo je drugi put da si mi dopustila da

te poljubim.”

Nasmejem se.

„Pozovi me kada sutra završiš sa poslom”, kaže on. „Onda
ćemo doći do trećeg puta.”

Klimnem ponovo i on se okrene da ode. Otvorim vrata
svog stana, ali on doziva moje ime pre nego što ih zatvorim za
sobom. Došeta nazad do vrata i pogleda me sa ozbiljnim
izrazom lica. „Pobrini se da su ti vrata večeras zaključana. Čuo
sam da je Gentri pušten ranije i ne bi me čudilo da bi pokušao da
mi se osveti svojim dolaskom ovamo.”

Sav vazduh iz mojih pluća iščezne i moram da sakrijem
svoju borbu da bih udahnula. Ne želim da vidi koliko su me
njegove reči pogodile, pa brzo klimnem glavom. „Zašto bi ti se
želeo osvetiti?”

„Zato što, Auburn, ja imam ono što on ne može imati.”

To me uznemiri, jer mi se ne sviđa što Trej misli da „me
ima”. I to je još jedna razlika između Treja i Ovena. Imam
osećaj da Oven ne bi nikada rekao da „me ima”.

„Držaću ih zaključana. Obećavam.”

Trej klimne glavom i nastavi niz hodnik. Zatvorim vrata za
sobom i zaključam ih.

Zurim u bravu.

Otključam je.

Ne znam zašto.

Oven-mačka mi prede oko nogu pa se sagnem i uzmem je i
onda odem u sobu. Prva stvar koju uradim, što je takođe prva
stvar koju sam sinoć uradila nakon ljubljenja Treja, je da operem
svoje zube. Znam da je to apsurdno, ali kada poljubim Treja

imam osećaj kao da varam Ovena.

Kada završim sa pranjem zuba, vratim se nazad u svoju
sobu i vidim kako Oven-mačka ulazi u šator. Nisam imala srca
da ga rasklopim, najviše zato što znam čim Ejdžeju bude
dozvoljeno da prespava ovde noć on će to obožavati. Zavučem
se u šator i legnem na leđa. Povučem Oven-mačku na svoj
stomak i počnem da je mazim.

Moje emocije su svuda raštrkane. Osećam nalet adrenalina,
znajući da Oven nije više u zatvoru i da će verovatno doći po
svoju mačku nekad ove nedelje. Ali sam takođe ispunjena
nervoznom energijom, jer ne znam šta će se dogoditi kada ga
ponovo vidim. I mrzim što me pomisao da ću ga možda videti
opet ispunjava sa više ushićenja nego što to čini Trejev poljubac.

Oven-mačka skoči sa mojih grudi kada moj telefon primi
poruku. Izvučem ga iz džepa i otključam.

Moje srce pokuša da pobegne iz mojih grudi kada pročitam
da je poruka od Ovena.

Haljina od mesa.

Istog trena sam na nogama i u dnevnoj sobi otvarajući ulazna
vrata. Čim nam se pogledi sretnu, moje srce kao da stiska
pesnica i cedi život iz njega.

Bože, kako mi je nedostajao.

On napravi veoma neodlučan korak napred. Ne želi da mi
je neprijatno zato što je on ovde, ali mogu videti na njegovom
izrazu lica da i on oseća isti snažan stisak oko svog srca kao što
osećam i ja.

Zakoračim nazad u stan i otvorim vrata šire, bez reči ga
pozivajući unutra. Mali trzaj osmeha zaigra na ivici njegovih

usana i on polako hoda prema vratima mog stana.

Kada pređe prag, ja se sklonim u stranu sve dok on ne uđe
skroz unutra. On stavi svoju ruku na vrata i zatvori ih, a onda se
okrene i zaključa ih. Kada se ponovo okrene prema meni, njegov
izraz je nelagodan kao da ne zna da li da se okrene i ode ili da
me uzme u naručje.

Na neki način želim da uradi i jedno i drugo.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Oven

Voleo bih kada bi znala koliko sam mislio na nju. Kako sam
se svake noći pitao da li je napetost u mojim grudima
rezultat toga što mi nedostaje ili je to bila jednostavno činjenica
da mi nije bilo dozvoljeno da je vidim. Ponekad ljudi žele ono
što ne mogu imati i to pomešaju sa osećanjima prema nekoj
osobi.

U svakom slučaju taj osećaj je tu. Pritisak, bol, sporo
naviranje u mom stomaku koje me ohrabruje da smanjim
razdaljinu među nama i uzmem joj usne sa svojima. To bih
dosad već uradio da nisam video Treja kako napušta njen stan
dok sam išao njoj. Srećom, on je nepažljivi kreten pa me nije
čak ni primetio.

Ali ja sam definitivno video njega. I pitam se šta on radi
ovde ovako kasno u noć. Nije da imam neko pravo da znam, ali
sigurno ne mogu zdrobiti svoju radoznalost.

Bio je da me poseti u zatvoru prošle nedelje. Rečeno mi je
da imam posetioca i očekivao sam da je to moj otac. Postojao je
veoma mali deo mene koji se nadao da je Auburn. Nikada nisam
očekivao od nje da dođe da me vidi dok sam u zatvoru, ali
mislim da me je misao da se to može dogoditi održala više sa
pozitivnošću nego da je bilo obrnuto.

Kada sam ušao u sobu za posete i video Treja kako tu stoji,
na prvi mah nisam mislio da je došao da vidi mene. Ali kada me

je njegov pogled prostreljao, postalo je jasno. Otišao sam do
svoje stolice i seo, a on je uradio isto.

Buljio je u mene nekoliko minuta bez ijedne reči. Ja sam
mu uzvratio zurenje. Ne znam da li je mislio da je samo njegovo
prisustvo bilo dovoljno zastrašujuće, ali on nikako nije
progovorio. Samo je sedeo u svojoj stolici čitavih deset minuta,
buljeći u mene.

Ja nikako nisam pokleknuo. Jesam poželeo da se nasmejem
par puta, ali sam uspeo da se strpim. On je napokon ustao, ali
sam ja ostao da sedim. Obišao je oko stola, spreman da se zaputi
prema izlazu iza mene, ali se umesto toga zaustavio i pogledao
me s visine.

„Kloni se moje devojke, Ovene.”

To je bio trenutak kada je izgubio kontakt očima sa mnom.
Ne zato što me je razbesnio ili me učinio nervoznim, nego zato
što su njegove reči bile bolan udarac u stomak. Činjenica da je
govorio o Auburn kao njegovoj devojci je poslednja stvar koju
sam želeo da čujem, a to nema nikakve veze sa ljubomorom i
ima sve sa mojom intuicijom u vezi Treja.

I iako mrzim da priznam da sam sjebao svoj život do te
mere da bi to negativno uticalo na nas ako bismo bili zajedno,
mrzim još više što je on može imati. Jer ona zaslužuje bolje.
Toliko puno bolje.

Ona zaslužuje mene.

Kada bi to samo znala.

Zuri u mene kao da želi da baci svoje ruke oko mene. Kao
da želi da me poljubi. I verujte mi, ako bi uradila bilo koju od te
dve stvari upravo sada ja bih to vrlo rado prihvatio.

Ona stoji sa rukama pored tela, kao da ne zna šta da radi sa

njima. Ona podigne svoju desnu ruku i podigne je preko grudi,
stiskajući biceps njene leve ruke. Njen pogled se pomeri na
njena stopala.

„Ti si dobro.” Njen glas zvuči ekstremno nesiguran. Nisam
siguran da li mi postavlja pitanje ili pravi jednostavnu
opservaciju. Ja klimnem u svakom slučaju. Nisam očekivao da
će biti zabrinuta za mene. Nadao sam se da jeste, ali nadati se i
videti to su dve totalno različite stvari.

Nisam siguran šta se dešava upravo ove sekunde, ali oboje
napravimo spontano brz korak napred. Nijedno od nas dvoje ne
staje sve dok njene ruke nisu omotane oko mog vrata, a moje
ruke oko njenih leđa i oboje stiskamo jedno drugo u očajničkom
zagrljaju. Nakrivim glavu prema njenom vratu i udahnem njen
miris. Kada bi njen miris imao boju to bi bila roza boja. Sladak i
nevin, sa trunkom ruža.

Nakon dugog, ali ipak prekratkog zagrljaja ona zakorači
unazad i uzme me za ruku. Vuče me ka svojoj spavaćoj sobi, a
ja je pratim. Kada otvori vrata, moj pogled padne na plavi šator
koji je još uvek postavljen kraj njenog kreveta. Nije ga rastavila
i to me tera da se osmehnem. Ona zatvori vrata svoje sobe za
nama i uzima jastuke sa kreveta, nežno se smeškajući dok ih
ubacuje u šator i upuzi u njega.

Ona legne u šator i ja se uvučem unutra i legnem pored nje.
Okrenemo se jedno prema dugom i jedino što radimo nekoliko
trenutaka je da se gledamo. Ja konačno podignem ruku i sklonim
loknu kose sa njenog čela, ali primetim kako se blago povuče.
Spustim ruku.

Kao da ne želi da započne razgovor zato što zna da prva
stvar koju treba da stavi na videlo je njena veza sa Trejem. Ne
želim da je stavim u čudnu poziciju, ali takođe moram da znam

istinu. Pročistim grlo i nekako ispustim reči koje ne žele
odgovore.

„Jesi li sada sa njim?”

To su prve reči koje sam joj rekao od kada sam joj prošlog
meseca rekao zbogom. Mrzim to što ovo moraju biti reči koje
biram. Trebao sam reći „nedostajala si mi” ili „izgledaš
prelepo”. Trebao sam reći reči koje bi ona cenila, ali umesto
toga sam rekao reči koje su joj teške za čuti. Znam da su joj
teške za čuti jer se njen pogled spusti na dole i ona više ne može
da me gleda.

„Komplikovano je”, kaže ona.

Kada bi samo znala.

„Voliš li ga?”

Ona odmah odmahuje svojom glavom u odgovor ne. Ovo
me ispunjava olakšanjem, ali isto tako mrzim što je sa nekim iz
pogrešnih razloga.

„Zašto si sa njim?”

Sada napravi kontakt očima sa mnom, a njen izraz je
očvrsnuo. „Zbog istog razloga zašto ne mogu biti sa tobom”, ona
zastane. „Ejdžej.”

Ovo je verovatno jedna stvar koju nisam želeo da čujem,
jer je to jedina stvar nad kojom znam da nemam kontrolu.

„Zbog njega si bliže Ejdžeju, a ja činim upravo suprotno.”

Ona jedva klimne glavom.

„Osećaš li išta prema njemu? Ikako?”

Ona zatvori oči kao da je posramljena. „Kao što sam
rekla...komplikovano je.”

Posegnem preko i uzmem je za ruku. Privučem je svojim

ustima i poljubim je u gornju stranu dlana. „Auburn, pogledaj
me.”

Pogleda opet u mene i više nego išta želim da se nagnem
napred i poljubim je. Ali to je poslednja stvar koja joj je
potrebna. To bi samo dodalo još više komplikacija u njenom
životu.

„Žao mi je”, šapuće.

Ja odmah odmahujem glavom. Ne želim da čujem kako joj
je žao što ne možemo biti zajedno. Razlozi zbog čega ne
možemo biti zajedno su totalno moja krivica. Ne njena.

„Razumem. Nikada ne bih želeo biti deo nečega što bi te
držalo podalje od tvog sina. Ali moraš razumeti da Trej nije
rešenje. On nije dobra osoba i ne želiš da Ejdžej odraste uz njega
kao njegov uzor.”

Ona se okrene na leđa i gleda gore. Ne sviđa mi se
razdaljina koju je sada napravila između nas, ali isto tako znam
da moje reči nisu nikakva novost za nju. Znam da zna kakva je
on osoba.

„On voli Ejdžeja. Dobar je prema njemu.”

„Koliko dugo?”, pitam je. „Koliko dugo mora da glumi da
bi te osvojio? Jer to neće potrajati Auburn.”

Ona prinese ruke svom licu i njena ramena krenu da se
tresu. Ja odmah omotam svoju ruku oko nje i privučem je na
svoje grudi. Nisam hteo da se pojavim ovde i rasplačem je.

„Izvini”, ja šapućem. „Ne govorim ti ništa što već sama ne
znaš. Siguran sam da si odmerila svoje opcije i da je ovo jedina
koja ti odgovara i ja to razumem. Samo mrzim to za tebe.”

Pređem rukom preko njene kose i poljubim je u vrh glave.
Dopusti mi da je držim nekoliko minuta i ja uživam u svakoj od

tih minuta jer oboje znamo da sledeća stvar koju će mi reći će
biti zbogom.

Ne želim da ona to mora da kaže, pa je još jednom
poljubim u vrh glave. Poljubim joj obraz, a onda okrznem joj
vilicu sa svojim prstima, podižući joj lice ka mom. Nagnem se
napred i nežno naslonim svoje usne na njene. Ne pružam joj
vreme da previše razmišlja o tome. Zatvorim oči, pustim je i
izađem iz šatora.

Ona je napravila svoj izbor i iako to nije izbor koji želi
ijedno od nas dvoje, to je jedini izbor koji joj sada odgovara. A
ja to moram da poštujem.

***

Ostavim svoju mačku u studiju i odlučim da ne postoji bolje
vreme od ponoći da odem i posetim svog oca. Ispoštovao je
moju želju i nije me posećivao niti zvao dok nisam bio tu.
Iznenađen sam da me nije posetio, ali mali deo mene se nada da
nije zato što je video da je njegov sin bio u zatvoru zbog
njegovih grešaka pa je to možda bio njegov pad na dno.

Naučio sam tokom godina da ne dopustim sebi da se
previše nadam, ali bih lagao kada bih rekao da se svaki deo
mene moli da je otišao na odvikavanje dok sam bio odsutan.

Očekivao sam da će ili spavati ili ga neće biti, pa sam
poneo svoje ključeve od kuće sa sobom. Sva svetla su pogašena.

Kada uđem u kuću odmah spazim taj blagi odsjaj
televizora. Okrenem se prema dnevnoj sobi i vidim svog oca
kako leži licem na dole na kauču. Saznanje da nije na
odvikavanju šalje kroz mene talas razočarenja, ali ne mogu
zanemariti mali nalet nade da on zapravo leži na kauču zato što

ne diše.

A to nije nešto što bi sin trebao da oseća prema ocu.

Sednem na stolić, nekoliko koraka od njega.

„Tata.”

Ne probudi se odmah. Posegnem sa svoje strane i
podignem bočicu sa pilulama. Činjenica da sam upravo proveo
mesec dana u zatvoru zbog njega bi trebalo da bude više nego
dovoljno da ne dotakne više ikad jednu od ovih. Uviđajući da
nije, dođe mi da napustim ovu kuću i nikada se više ne osvrnem
nazad.

Moj otac je dobra osoba. Znam to. Da nije dobra osoba,
bilo bi lakše da odem od njega. Uradio bih to odavno. Ali znam
da nema kontrolu nad sobom. Nije je imao već godinama.

Nakon nesreće je imao velike bolove, fizički i
emocionalno. Ne pomaže ni to što je čitav mesec bio u komi
kada su ga dopingovali lekovima.

Kada se konačno probudio i počeo da se oporavlja, pilule
su bile jedine stvari koje su mu olakšale bol. Kada je počelo da
mu bude potrebno više nego što je prepisano, doktori su odbili
njegov zahtev.

Nedeljama sam morao da ga gledam kako se pati. Nije
radio, nije hteo da ustane iz kreveta, bio je u konstantnom stanju
agonije i depresije. Tada nisam mislio da je moj otac sposoban
za to da dopusti nečemu sitnom kao što je pilula da ga
kompletno obuzme, ali sam bio naivan. Jedina stvar koju sam
video kada bih ga gledao je bio čovek koji je bio u bolovima i
kome je bila potrebna moja pomoć. Ja sam bio za volanom auta
koji je odneo živote njegovom sinu i ženi i uradio bih bilo šta da
to popravim. Da ispravim ono što se dogodilo. Nosio sam dosta

krivice dugo vremena zbog te nesreće iako sam znao da me moj
otac ne krivi. To je jedina stvar koju je uradio dobro. Stalno mi
govorio da nije moja krivica.

Ali ipak je teško ne osećati krivicu kada si dete od šesnaest
godina. Samo sam želeo da učinim to lakše po njega. To je
počelo sa propisanim lekovima za bolove za mene. Bilo je
veoma lako da glumim bol nakon nesreće tolikih razmera, pa je
to bilo upravo ono što sam uradio. Nakon nekoliko meseci
njegovog neprekidnog bivanja u sve većim bolovima, došlo je
do toga da čak moje dodatne pilule nisu bile dovoljne za njega.

To je isto trenutak kada je moj doktor ukinuo pilule i odbio
da mi da još jedan recept. Mislim da je znao šta se dešava i nije
želeo da pridoda zavisnošću mog oca.

Imao sam par prijatelja u školi koji su znali kako da nabave
pilule koje su bile potrebne mom ocu, pa je počelo sa mojim
donošenjem lekova od ljudi koje samo znao. To je trajalo dve
godine dok ti prijatelji nisu prerasli pljačkanje zaliha njihovih
roditelja ili su otišli na koledž. Od tada sam ih nabavljao od mog
jedinog preostalog izvora, koji je u stvari Harison.

Harison nije diler, ali pošto je u prisustvu alkoholičara
većinu svakog dana, vrlo lako mu je omogućeno da zna koga da
kontaktira kada neko nešto treba. Takođe zna da pilule nisu za
mene, što je jedini razlog zašto je bio voljan da mi ih dâ.

Sada kada zna da sam išao zbog tih istih pilula u zatvor
koje je on nabavljao za mog oca, odbija da nabavlja više za
njega. Harison je završio sa tim, a ja sam se nadao da će to biti
kraj za mog oca što bi značilo završetak njegove nabavke.

Ali evo ga ovde sa još pilula. Nisam siguran kako ih je
dobio, ali me čini nervoznim to da neko tamo osim mene i
Harisona zna za njegovu zavisnost. Sada je postao nepažljiv.

Koliko sam god pokušavao da nagovorim svog oca na
odvikavanje, on se boji šta bi se moglo desiti sa njegovom
karijerom ako ode i to postane javno poznato. Upravo sada
njegova zavisnost je toliko velika da mu uništava njegov
privatni život. Međutim, došlo je do tačke kada će uništiti
njegov profesionalni život. Samo je pitanje vremena, jer alkohol
počinje da igra veliku ulogu i incidenti iz kojih sam ga spašavao
ove protekle godine postaju sve češći i češći. A ja znam da se
zavisnosti jednostavno ne poprave. Protiv njih se ili aktivno bori
ili se aktivno hrane. I upravo sada on ne radi nijednu prokletu
stvar da se bori protiv njegove.

Otvorim poklopac i sipam njegove pilule u svoj dlan i
počnem da ih brojim.

„Oven?”, moj otac promrmlja. Podigne se u sedeći položaj.
Pažljivo posmatra pilule u mojoj ruci, više fokusiran na to šta ću
da uradim sa njima nego na činjenicu da sam pušten ranije.

Stavim pilule pored sebe na stolić. Spojim svoje ruke
između kolena i nasmejem se svom ocu.

„Upoznao sam skoro jednu devojku.”

Izraz lica moga oca kaže sve. On je totalno zbunjen.

„Njeno ime je Auburn.” Ustanem i odem do okvira kamina.
Pogledam u poslednju porodičnu fotografiju koju smo uslikali.
Bilo je više od godinu dana pre nesreće i mrzim što je to
poslednja uspomena koju imam o tome kako oni izgledaju.
Želim skorije sećanje o njima u svojoj glavi, ali sećanja izblede
mnogo brže nego fotografije.

„To je dobro, Ovene”, mrmlja moj otac. „Ali prošla je
ponoć. Zar mi nisi mogao to reći sutra?”

Vratim se na mesto gde on sedi, ali ovoga puta je ne

sednem. Umesto toga gledam ga sa visine. U čoveka koji je
nekad bio moj otac.

„Veruješ li u sudbinu, tata?”

On trepne.

„Sve dok je nisam video, ja nisam. Ali ona je to promenila
iste sekunde kada mi je rekla svoje ime.” Grizem unutrašnjost
obraza na trenutak pre nego što nastavim. Želim mu dati
vremena da upije sve što govorim. „Ona ima isto srednje ime
kao ja.”

On podigne obrvu iznad njegovog krvavo-crveno oka.
„Imati isto srednje ime ne mora značiti da je sudbina, Ovene. Ali
ja sam srećan, ako si ti srećan.”

Moj otac trlja svoju glavu, još uvek zbunjen mojim
prisustvom. Siguran sam da se ne dešava da svako veče sin budi
oca nakon ponoći iz njegovog drogom-indukovanog sna da bi se
hvalio o devojci koju je upoznao.

„Želiš li znati šta je najbolje u vezi nje?”

Moj otac slegne ramenima. Znam da mi želi reći da
odjebem, ali čak i on zna da je veoma ružno reći nekom da
odjebe nakon što su zbog tebe proveli mesec dana u zatvoru.

„Ona ima sina.”

Ovo ga malo više razbudi. Pogleda u mene. „Da li je tvoj?”

Ne odgovorim na to. Da me je slušao čuo bi me da sam
rekao da sam je skoro upoznao. Zvanično upoznao, u svakom
slučaju.

Sednem ispred njega. Gledam ga direktno u oči. „Ne. On
nije moj. Ali da jeste, ja ti garantujem da ga nikada ne bih stavio
u poziciju u koju si ti stavio mene poslednjih nekoliko godina.”

Pogled mog oca se spusti na pod. „Ovene…”, kaže on.
„Nikada nisam tražio od tebe...”

„Nikada nisi tražio da to ne uradim!” Vičem. Ponovo
stojim, gledajući dole u njega. Nikada nisam osećao ovoliki bes
prema njemu. Ne sviđa mi se to.

Zgrabim bočicu sa pilulama i odem u kuhinju. Izručim ih u
sudoperu i pustim vodu. Kada sve pilule nestanu, zaputim se u
njegovu kancelariju. Čujem ga kako ide za mnom kada shvati
šta radim.

„Ovene!”, on viče.

Znam da takođe dobija legalan recept, pored onoga što sam
u mogućnosti da mu nabavim, pa odem iza stola i izvučem
fioku. Pronađem još jednu polu-praznu bočicu pilula. Zna da mu
je pametnije da ne pokušava da me fizički zaustavi, pa se skloni
u stranu dok me moli da to ne radim.

„Ovene, znaš da su mi potrebne. Znaš šta se desi ako ih ne
uzmem.”

Ne slušam ovog puta. Počnem da ih prosipam u odvod,
boreći se s njim dok to radim.

„Trebaju mi te!” On viče, stalno, pokušavajući da ih zgrabi
dok one nestaju niz odvod. On zapravo uhvati jednu između
svojih prstiju i gurne je u svoja usta. Od toga me zaboli stomak.
Toliko malo nalikuje na ljudsko biće kada je ovako očajan i slab.

Kada ode i poslednja pilula, okrenem se prema njemu. On
je toliko postiđen da neće ni da me pogleda. On spusti svoje
laktove na radnu površinu i spusti glavu u svoje ruke. Napravim
korak bliže njemu i naslonim se na kuhinjski element dok mu
smireno govorim.

„Posmatrao sam je sa njenim sinom. Video sam šta žrtvuje

zbog njega”, kažem. „Video sam dokle roditelj ide da bi
osigurao da njegovo dete ima najbolji život koji mu može
pružiti. A kada je vidim sa njim pomislim na tebe i mene i kako
smo toliko sjebani, tata. Sjebani smo od te noći. I svakog trena
od tada jedina stvar koju sam želeo da vidim tebe kako
pokušavaš da se popraviš. Ali nisi. Samo se pogoršalo, a ja ne
mogu da sedim ovde i budem deo toga. Ubijaš se, a ja neću više
dopustiti da krivica što te gledam kako se patiš bude izgovor za
stvari koje radim za tebe.”

Okrenem se i zaputim ka ulaznim vratima, ali ne pre nego
što prođem pored okvira kamina i uzmem uramljenu sliku.
Prođem pored njega i izađem kroz ulazna vrata.

„Ovene čekaj!”

Zastanem pre nego što siđem niz stepenice i okrenem se
prema njemu. On stoji u prolazu vrata čekajući da vičem
ponovo. To ne uradim. Istog trena kada ugledam njegove
beživotne oči, krivica se ponovo vrati u moju dušu.

„Čekaj”, kaže ponovo.

Nisam siguran ni da li zna šta me pita. On samo zna da
nikada ranije nije video ovu stranu mene. Odlučnu stranu.

„Ne mogu čekati, tata. Čekam već godinama. U meni nije
preostalo ništa više da pružim.”

Okrenem se i odem od njega.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Auburn

Ejdžej, hoćeš li sa komadićima čokolade ili borovnicu?”
U prodavnici smo, kupujemo namirnice. Ejdžej, Trej i
ja. Poslednji put kada sam bila u ovom Targetu je bilo sa
Ovenom, a od toga je dosta prošlo. Gotovo tri meseca da budem
precizna. Nije da brojim. Ja definitivno brojim. Radim sve što
mogu da bih to prestala. Pokušavala sam da se fokusiram na ovu
stvar koja se razvija između Treja i mene, ali ga stalno
upoređujem sa Ovenom.

Jedva da sam poznavala dečka, ali nekako on je dotakao
deo mene koji nije niko dotakao još od kada sam bila sa
Adamom. I uprkos stvarima koje je Oven učinio, ja znam da je
on dobra osoba. Koliko god pokušavala da pređem preko toga
kakav je osećaj u mojim grudima kada mislim na njega,
osećanja su još uvek tu i ja ne znam kako da ih nateram da
nestanu.

„Mamice”, kaže Ejdžej, povlačeći kraj moje majice. „Mogu
li?”

Trgnem se iz svog transa. „Možeš li šta?”
„Dobiti igračku?”
Počnem da odmahujem glavom, ali Trej odgovori pre nego
što ja imam priliku. „Možeš, hajde da odemo pogledati igračke.”
Uzme Ejdžeja za ruku i krene hodati unazad. „Nađi se sa nama
kod igračaka kada završiš”, kaže on okrećući se.

Posmatram ih. Obojica se smeju i Ejdžejeva mala ruka je
obuhvaćena Trejevom i zbog toga mrzim sebe, zato što se ne
trudim više. Trej voli Ejdžeja i Ejdžej očigledno voli Treja, a
evo mene totalno sebične samo zato što ne osećam istu
povezanost sa Trejem kao što sam imala sa Ovenom. Provela
sam dva dana sa Ovenom. To je sve. Verovatno bih pronašla
nešto što mi se nije svidelo kod njega da sam provela više
vremena sa njim, tako da je moguće da sam zanesena idejom o
Ovenu nego što imam stvarne osećaje prema njemu.

Osećam se bolje kada to posmatram na taj način. Možda
nisam imala instant konekciju sa Trejem, ali ona definitivno
raste. Naročito zbog načina kako se odnosi prema Ejdžeju.
Svako ko može usrećiti Ejdžeja, usrećuje i mene.

Po prvi put nakon dugo vremena, uhvatim sebe kako se
smeškam na pomisao o Treju više nego na pomisao o Ovenu.
Uzmem većinu stavki sa liste pre nego što se zaputim prema
odeljku sa igračkama. Krenem prečicom kroz odeljak sa
sportskom opremom i odmah se zaustavim čim skrenem za
ćošak.

Ako se sudbina šali, ovo je apsolutno najgora šala.

Oven zuri u mene sa toliko neverice na njegovom licu,
koliko sam sigurna da ima i na mom. Za trenutak sve što sam
pokušavala da osećam prema Treju je umanjeno desetosrtuko i
sve je upućeno prema Ovenu. Stisnem kolica svojim rukama i
razmišljam da li da se okrenem ili ne u suprotnom pravcu bez da
mu kažem ijednu reč. On bi razumeo, sigurna sam.

On mora da ima istu unutrašnju borbu, jer smo oboje
prestali da hodamo čim smo spazili jedno drugo. Nijedno od nas
dvoje ne govori. Nijedno od nas se ne povlači.

Oboje samo zurimo.

Moje celo telo oseća njegov pogled i ja fizički čeznem u
svakom delu sebe. Glavni razlog zbog kog sam sumnjala ono što
se dešava između mene i Treja stoji upravo ispred mene,
podsećajući me kako je osećati iskrena osećanja prema nekome.

Oven se nasmeje i ja odjednom poželim da smo na odeljku
za čišćenje, jer neko će morati da me džogerom pokupi sa ovog
poda.

On baci pogled na svoju levu stranu, pa na desnu pre nego
što njegov pogled se vrati opet na mene. „Raf broj 13”, kaže on
sa kezom. „Mora da je sudbina.”

Ja se nasmejem, ali moj osmeh je ukraden zvukom
Ejdžejevog glasa. „Mamice, pogledaj!”, kaže on dok ubacuje
dve igračke u kolica. „Trej je rekao da mogu dobiti obe.”

Trej.

Trej, Trej, Trej, koji je verovatno sada iza mene sudeći po
Ovenovoj reakciji. On se ukoči i uspravi se, stiskajući svoja
kolica sa obe ruke. Njegov pogled je na nekom iza mene.

Ruka klizne oko mog struka, stiskajući me posesivno. Trej
stane pored mene i mogu osetiti kako odmerava Ovena. Pomeri
ruku na donji deo mojih leđa i onda njegove usne dotaknu moj
obraz. Zatvorim oči jer ne želim videti izraz na Ovenovom licu.
„Hajmo, lutko”, kaže Trej terajući me da se okrenem. Nikada
pre me nije nazvao lutko. Znam da samo koristi taj termin pred
Ovenom da bi ispalo da je naša veza više od onoga što jeste.

Nakon još jednog povlačenja moje ruke, ja se napokon
okrenem i krenem sa Trejem.

Završimo sa tim što uzmemo još par preostalih stvari sa
moje liste. Trej uopšte ne priča sa mnom celo vreme dok
kupujemo. Razgovara sa Ejdžejem, ali mogu videti da je ljut.

Moj stomak je klupko živaca, jer nikada pre mi nije dao tretman
ćutanja i ne znam šta da očekujem.

Tretman ćutanja se nastavlja i na redu za kasu, sve do
njegovog auta. On utovara namirnice u gepek dok ja vežem
Ejdžeja na zadnjem sedištu. Kada ga vežem u njegovoj sedalici
zatvorim vrata i kada se okrenem zateknem Treja kako
naslonjen na auto posmatra mene. Toliko je miran, da izgleda
kao da uopšte ne diše.

„Jesi li pričala sa njim?”

Odmahujem glavom. „Ne. Samo sam skrenula za ćošak pre
nego što ste došli ti i Ejdžej.”

Trejeve ruke su prekrštene preko njegovih grudi, a njegova
vilica je napeta. Na nekoliko sekundi gleda preko mog ramena
pre nego što ponovo vrati pogled na mene.

„Da li si se jebala s njim?”

Stanem uspravnije, šokirana njegovim pitanjem. Naročito
zbog toga što stojimo upravo ispred Ejdžejevih vrata. Bacim
pogled unutar auta na Ejdžeja, ali on je fokusiran na svoje
igračke i nimalo na nas dvoje. Kada ponovo pogledam u Treja
mislim da sam besnija od njega.

„Ne možeš biti ljut na mene što sam naletela na nekoga u
prodavnici, Trej. Ja ne kontrolišem ko ovde kupuje.”

Pokušam da prođem pored njega, ali on me zgrabi za ruku i
gurne me na auto sa težinom svojih grudi naslonjene na moje.
Podigne ruku do bočne strane moje glave i spusti svoja usta do
mog uveta. Moje srce lupa ubrzano, jer nemam pojma šta će
uraditi.

„Auburn”, kaže on, njegov glas zvuči kao duboki, preteći
šapat. „On je bio u tvom stanu. On je bio u tvojoj spavaćoj sobi.

On je bio u tom jebeno glupom šatoru sa tobom. Sada mi je
potrebno da mi kažeš da li je on ikada bio u tebi.”

Odmahujem glavom, radim bilo šta da bi ga smirila, jer je
Ejdžej samo na korak od nas u autu. On stiska moj ručni zglob
sa svojom desnom rukom, čekajući da mu dam verbalni
odgovor. Reći ću sve što moram da kažem da bi osigurala da on
sada ne razbesni.

„Ne”, šapućem. „Nije bilo tako. Jedva sam ga poznavala.”

Trej se odmakne nekoliko centimetara i pogleda me u oči.
„Dobro”, kaže on. „Jer sam pomislio drugačije po načinu na koji
te je gledao.” On pritisne svoje usne na moje čelo i otpusti malo
pritisak oko mog zgloba. Nežno mi se nasmeje, ali osmeh ima
sasvim suprotan efekat. Prestravljuje me to što se njegov
temperament može promeniti tako brzo kao sad. Povuče me u
zagrljaj i nasloni svoje lice u moju kosu. On udahne, pa izdahne
blago.

„Izvini”, šapuće. „Hajdemo odavde.”

Otvori mi vrata suvozača i zatvori ih nakon što uđem
unutra. Ja izdahnem sa olakšanjem što se ovaj momenat završio,
ali dobro znajući da je ova reakcija jedna ogromna crvena
zastavica.

Kao da je moja pažnja prizvana, moj pogled padne na auto
preko puta parkinga. Oven stoji pored njega, gledajući u mom
pravcu. Izgled na njegovom licu čini očiglednim to da je
svedočio svemu što se upravo dogodilo. Međutim, s preke strane
parkinga bi moglo izgledati i kao nežan momenat nego ono što
je zapravo bilo. Što bi samim tim objasnilo bolan izraz na
Ovenovom licu.

On otvara vrata svog auta baš kada Trej otvara svoja.

Držim svom pogled fokusiran na Ovena dovoljno dugo da ga
vidim kako podiže svoju ruku ka srcu i stisne je u pesnicu. Reči
koje mi je rekao kada mi je pričao o tome koliko mu nedostaju
majka i brat se ponavljaju u mojoj glavi. „Ponekad mi toliko
nedostaju da me boli baš ovde. Osećam kao da neko stiska moje
srce sa snagom čitavog prokletog sveta.”

Trej se isparkira sa parking mesta i taman pre nego što je
Oven van mog vidika, ja neupadljivo podignem svoju pesnicu na
moje grudi. Naši pogledi ostanu zaleđeni sve dok više nisu u
mogućnosti.

***

Incident koji se juče dogodio u prodavnici nije više spominjan.
Trej i Ejdžej su proveli čitavo veče u mojoj kući i Trej se
ponašao kao da je sve u redu dok je pravio Ejdžeju palačinke sa
komadićima čokolade. U stvari, Trej se ako ništa drugo ponašao
kao da je super raspoložen. Ne znam da li je to bilo pretvaranje
da se iskupi za bes koji je ispoljio na parkingu ili da li stvarno
uživa da provodi vreme sa nama dvoma.

Njegovo iznenada dobro raspoloženje bi takođe moglo biti
jer je znao da me neće videti četiri dana i nije hteo da ode, a da
smo posvađani. Otišao je na konferenciju u San Antonio jutros i
mogla sam videti kada mi je sinoć rekao zbogom da je bio
uznemiren što me ostavlja. Stalno me je pitao za moj raspored i
koje planove imam za vikend. Lidija vodi Ejdžeja u Pasadenu u
vikend posetu njenoj familiji. Da danas nisam morala na posao,
otišla bih sa njima.

Ali nisam otišla i evo me sada sa celim vikendom preda
mnom bez ičega da radim; mislim da to čini Treja nervoznim.
Očigledno ima problem sa poverenjem kada je u pitanju Oven.

I to sa pravom. Uostalom, evo me dva sata nakon što je
Trej napustio grad Dalas, a ja stojim pred Ovenovim studijom.
Svakog dana kada prođem pored njegovog studija ja diskretno
ubacim parče papira u odeljak. Ostavila sam preko dvadeset
ispovesti u proteklih nekoliko nedelja. Znam da je preplavljen sa
ispovestima, tako da nema šanse da je mogao znati koje su moje.
Ali se osećam bolje kada ih ostavim. Većina ispovesti su
trivijalne stvari koje nemaju nikakve veze sa njim. Obično imaju
veze sa Ejdžejem i nikada ih ne pišem na takav način da bi Oven
mogao skontati da sam to bila ja. Sigurna sam da nikada ne bi ni
pretpostavio da ih ja ostavljam. Ali je osećaj kao neka vrsta
terapije. Pogledam dole u ispovest koju sam upravo napisala.

Mislim na tebe svaki put kada me on poljubi.

Presavijem je dva puta i gurnem kroz otvor, ne razmišljajući dva
put o tome. Još uvek ga mogu osetiti od onog momenta među
nama juče u prodavnici. Želim da mu ponovo čujem glas. Želim
da mu ponovo vidim osmeh. Uporno govorim sebi da je
ostavljanje ove ispovesti samo način da raskrstim sa ovim kako
bih mogla ići dalje sa Trejem, ali znam da je iz čisto sebičnih
razloga.

Uzmem još jedno parče papira iz moje torbe i brzo
našvrljam reči na njemu.

On je van grada ovog vikenda.

Gurnem papirić kroz otvor da ga uopšte nisam ni presavila. Čim
mi se nađe van dohvata, moje grudi se stegnu i ja odmah
požalim ono što sam upravo napisala. To nije bila ispovest; to je
bio poziv. Jedan koji moram da opozovem. Upravo sad. Ja

nisam takav tip devojke.
Zašto sam to upravo učinila?
Pokušam da gurnem svoje prste kroz otvor znajući da je

dosad papir već pao na pod. Uzmem još je dan papir iz moje
torbe i napišem nešto da proprati poslednju ispovest.

Ignoriši tu ispovest. To nije bio poziv. Ne znam zašto sam
to napisala.

Gurnem to parče papira kroz otvor i istog trena zažalim to još
više nego prethodni put. Sada samo izgledam kao idiot. Ponovo
otkinem parče papira i pišem na njemu, znajući da bih nekako
trebala da uklonim iz svoje blizine ovaj papir i olovku.

Stvarno bi trebao postojati način da ljudi povuku nazad
svoje ispovesti. Kao na primer 20 sekundi mogućnosti
povrata.

I taj ubacim kroz vrata i gurnem papir i olovku nazad u torbu.
Šta sam to upravo uradila?
Povučem kaiš svoje torbe na moje rame i nastavim prema

salonu. Kunem se da ovo mora biti najposramljujuća stvar koju
sam ikada uradila. Možda ih neće pročitati do ponedeljka i
vikend će proći.

***

Prošlo je osam sati od moje greške od jutros kada sam prolazila
pored Ovenovog studija. Imala sam dosta vremena da razmislim
zašto bih uopšte pomislila da je okej da mu ostavim tako nešto
da pročita. Znam da je to bio trenutak slabosti, ali nije fer od

mene to da mu radim. Ako je stvarno razvio osećanja prema
meni u tom kratkom periodu u kom sam ga znala, činjenica da
odbijam da budem sa njim je van njegove kontrole. I onda ja
odem i ostavim glupe poruke koje ostavljam proteklih nekoliko
nedelja, iako je danas bio prvi dan da sam zapravo ostavila
ispovesti koje se odnose na nas dvoje.

Ali ja sam donela svoju odluku, iako ne osećam prema
Treju na način koji oseća prema meni, nikada ga ne bih izdala.
Kada se jednom obavežem prema nekome ja sam takav tip
osobe koja će poštovati tu obavezu.

Imali smo razgovor o ne viđanju drugih ljudi, iako ja i dalje
ne osećam da se mi čak viđamo. To znači da nekako moram
pronaći način da pređem preko misli o Ovenu. Moram prestati
da se brinem za njega. Moram prestati da prolazim pored
njegovog studija kada znam da postoje drugi putevi kojima bih
mogla ići. Moram da usmerim svoj fokus i energiju na svoju
vezu sa Trejem, jer ako želim da Trej bude figura u Ejdžejevom
životu moram se posvetiti tome da ta veza uspe.

A Trej je bio dobar prema meni. Znam da me je njegov
ljubomorni nastup juče uplašio, ali ne mogu ga kriviti. Videti
mene i Ovena zajedno ga je sigurno ispunilo nesigurnošću, pa
onda naravno da je ljut. I on je dobar prema Ejdžeju. On nam
može obezbediti ono što ja ne mogu sama. Ne postoji nijedan
razlog na svetu zašto ne bih želela da ovo uspe sa Trejem, osim
moje sopstvene sebičnosti.

„Odlazim”, kaže Dona, vireći iza ćoška. „Hoće li ti biti
problem da ti zaključaš?”

Dona je najnovija radnica i ovde je već oko dve nedelje.
Ona već ima više mušterija nego što ja imam i radi mnogo bolje
posao. Nije da sam ja loša u onome što radim, jednostavno

nisam toliko odlična. Teško je biti odličan u nečemu što mrziš.

„Nema problema.”

Ona mi kaže zbogom, a ja završim sa pranjem činija za
farbanje u šamponjerama. Nekoliko minuta nakon što ona ode,
zvono zazvoni, najavljujući da je neko ušao u salon. Zakoračim
van pregrade kako bih rekla tome ko god da je ušao da ne
radimo više danas, ali moje reči zapnu u mom grlu kada ga
ugledam.

Stoji pored ulaznih vrata, razgledajući po salonu. Kada
njegov pogled završi na meni, pesma koja se čuje iz zvučnika
iznad glave se završi i teška tišina ispuni prostoriju.

Kad bih mogla osećati prema Treju samo delić onoga kako
se osećam zbog Ovena samo tako stojeći preko puta mene,
verovatno bi mogla ta veza funkcionisati bez problema.

Ali se ne osećam ovako ni sa kim drugim. Samo sa
Ovenom.

On krene da hoda prema meni sa tihom sigurnošću. Ja se
uopšte ne pomičem. Nisam čak sigurna ni da mi se srce pomiče.
Znam da mi se pluća ne pomeraju, jer nisam udahnula od kada
sam zakoračila iza ćoška i videla ga kako tamo stoji.

On se zaustavi kada se nađe na pet koraka od mene. Njegov
pogled nije nijednom odstupio, a ja više ne mogu kontrolisati
očigledno dizanje i spuštanje mojih grudi. Njegovo prisustvo
prouzrokuje stvarni, fizički nemir.

„Ćao”, kaže on. Njegov izraz je oprezan. Ne odaje ni
trunku emocija. Ne znam da li je ljut zbog mojih ispovesti, ali on
je ovde tako da očigledno zna da su od mene. Kada ne uspem da
mu uzvratim pozdrav, on baci pogled na kratko preko svog
ramena. Prođe rukom kroz kosu i onda se ponovo okrene prema

meni.

„Imaš li vremena za šišanje?”, pita me.

Moj pogled se pomeri na njegovu kosu i poprilično je
dugačka naspram zadnjeg mog poslednjeg šišanja.

„Imaš poverenja u mene da ti ponovo šišam kosu?”
Šokirana sam zaigranošću u mom glasu. Bez obzira na okolnosti
stvari sa njim jednostavno izgledaju lagano.

„To zavisi. Da li si trezna?”

Nasmejem se sa olakšanjem jer on uspeva da uzvrati
zadirkivanje usred našeg hladnog rata. Klimnem glavom i
pokažem na zadnji deo salona, gde su šamponjere. On hoda
prema meni, a ja ga zaobiđem idući prema ulaznim vratima da ih
zaključam. Poslednja stvar koja mi je potrebna je da neko uđe ko
ne bi trebao da ga vidi ovde.

Kada se vratim u zadnji deo salona, on već sedi u istoj
stolici gde sam mu poslednji put prala kosu. I baš kao zadnji put,
njegov pogled nikada ne skrene sa mog lica. Testiram vodu pre
nego što je pustim preko njegove kose. Nakon što je pokvasim,
sipam šampon u svoj dlan i utrljavam rukama u njegovu kosu
sve dok ne zapeni. Na nekoliko sekundi njegove oči se zatvore,
a ja iskoristim tu priliku da zurim u njega.

On ih ponovo otvori čim počnem da ispiram njegovu kosu,
pa brzo sklonim pogled.

Volela bih da nešto kaže. Ako je ovde postoji razlog zašto
je tu. I nije da bi gledao u mene.

Kada završim sa pranjem njegove kose, mi u tišini odemo u
prednji deo prostorije. Sedne u moju salonsku stolicu, a ja mu
prosušim kosu peškirom. Nisam sigurna da li dišem celo vreme
dok mu sečem kosu, ali radim što mogu da bi se fokusirala ne

njegovu kosu, a ne na njega. Salon nije nikada bio ovako tih.

Takođe nikada nije bio ovako bučan.

Ne mogu zaustaviti misli koje mi jurcaju kroz glavu. Misli
o tome kako je bilo kada me on ljubi. Misli o tome kako sam se
osećala kada su njegove ruke bile oko mene. Misli o tome kako
su naši razgovori bili toliko spontani i stvarni da sam želela da
se nikad ne završe.

Kada završim sa poslednjim potezom makaza, raščešljam
njegovu kosu i onda ga očistim. Uklonim zaštitni materijal i
protresem ga. Savijem ga i stavim u fioku.

On ustane i izvadi svoj novčanik. Stavi novčanicu od 50$
na radnu površinu i vrati novčanik nazad u džep.

„Hvala ti”, kaže sa osmehom. Okrene se da ode, a ja istog
trena odmahujem glavom ne želeći da on ode. Nismo čak ni
pričali o ispovestima. Nije mi čak ni rekao zašto je svratio.

„Čekaj”, dozivam ga. Baš kada dođe do vrata okrene se,
polako. Pokušavam da smislim šta da mu kažem, ali ništa što
stvarno želim reći neće izaći napolje. Umesto toga, pogledam
dole u novčanicu od 50$ i uzmem je, držeći je uvis. „Ovo je
previše novca, Ovene.”

On tiho posmatra, čineći se čitavu večnost, pre nego što
otvori vrata i ode bez reči.

Ja padnem u svoju salonsku stolicu, totalno zbunjena
svojom reakcijom. Šta sam želela da uradi? Da li sam želela da
napravi korak? Da li sam želela da me pozove nazad kod sebe u
stan?

Ne bi mi bilo okej sa bilo kojom od tih stvari i činjenica da
sam uznemirena što se nijedna od njih nije dogodila tera me da
se osećam kao da sam užasna osoba.

Pogledam dole u novčanicu od 50$ u svojoj ruci. Po prvi
put primetim da ima natpis na poleđini. Okrenem je i pročitam
poruku koja se nalazi preko napisana sa crnom olovkom.

Potrebna mi je bar jedna noć sa tobom. Molim te.

Stisnem pesnicu i držim je na svojim grudima. Ludo kucanje
mog srca i brzo širenje mojih pluća kako bih napravila mesta za
još vazduha su jedine dve stvari na koje se sada mogu fokusirati.

Bacim pare na radnu površinu i zabijem glavu u svoje ruke.
O moj Bože.
O moj Bože.
Nikada u svom čitavom životu nisam više želela da uradim
pogrešnu stvar.

***

Kada se zaustavim ispred njegovog studija, razmišljam od
donošenju odluke na koju se sutra neću ponositi. Ako uđem
unutra znam šta će se desiti između nas. I iako znam da je
veoma mala verovatnoća da ikad sazna za ovo, pošto znam da je
Trej izvan grada, i dalje se oseća ispravnim.

Pomisao na to da on sazna za ovo takođe ne umanjuje želju
da ovo ne uradim.

Pre nego što uspem da donesem sama odluku, vrata se
otvore i Ovenova ruka posegne za mojom. Povuče me unutar
mračnog studija i zatvori vrata za mnom, okrećući bravu na
svoje mesto. Čekam da se moje oči priviknu na tamu i moju
savest da se privikne na činjenicu da sam ovde. Unutar njegovog
studija.

„Ne bi trebala da tako stojiš napolju”, kaže on. „Neko bi te
mogao videti.”

Nisam sigurna na koga misli, ali ne postoji šansa da me
Trej vidi večeras, uzimajući u obzir da je u San Antoniju. „On je
izvan grada.”

Oven stoji na manje od dva koraka od mene, gledajući me
sa glavom nakrivljenom u stranu. Mogu videti kako blagi osmeh
prođe preko njegovih usana. „Tako mi je rečeno.”

Pogledam dole u svoja stopala, osramoćena. Zatvorim oči i
pokušam samu sebe odgovoriti od ovoga. Sve rizikujem time što
sam ovde. Znam kada bih mogla isključiti misli koje prolaze
kroz moju glavu, bila bih u mogućnosti da vidim da ovo nije
pametno. Bilo da nas uhvate ili ne, biti sa njim neće ništa
popraviti. Samo će sve pogoršati, jer ću ga sigurno više želeti
nakon večeras.

„Ne bih trebala biti ovde”, kažem tiho.

Gleda me sa istim nepokolebljivim izrazom. „Ali jesi.”

„Samo zato što si me uvukao unutra bez pitanja.”

On se tiho nasmeje. „Stajala si ispred mojih vrata
pokušavajući da odlučiš šta da radiš. Ja sam ti samo pomogao u
donošenju odluke.”

„Još uvek nisam donela nikakvu odluku.”

On klimne. „Da, jesi Auburn. Donela si mnogo odluka.
Izabrala si da budeš sa Trejem na duge staze. A sada biraš da
budeš sa mnom na jednu noć.”

Zagrizem donju usnu i skrenem pogled s njega. Ne sviđa
mi se njegov komentar, bez obzira koliko on istinit bio. Ponekad
istina boli i kada on sve tako postavi sve se čini više crno-belim
nego što jeste.

„Nisi fer.”

„Ne, ja sam sebičan”, kaže on.

„To je ista stvar.”

Napravi korak prema meni. „Ne, Auburn, nije. Ne bi bilo
fer da ti dajem ultimatum. Biti sebičan je uraditi nešto kao ovo.”
Njegove usne se spoje sa mojima sa snagom i svrhom. Njegove
ruke se zavuku u moju kosu i zamotaju oko pozadine moje
glave. On me ljubi kao da mi daje svaki poljubac što je želeo da
mi je mogao pružiti u prošlosti i svaki poljubac koji bi želeo da
mi da u budućnosti. Sve njih, sve odjednom.

Njegove ruke se spuste na moja leđa i on me privuče sebi.
Nisam sigurna gde mi se ruke nalaze u ovom momentu. Mislim
da se držim za njega kao za dragi život, ali svaki deo mene osim
mojih usana je upravo otupeo. Jedina stvar koje sam u
potpunosti svesna su njegove usne na mojima. Njegov poljubac
je sve što znam u ovom momentu.

Sve o čemu želim da mislim.

Ali prokletstvo ako se Trej ne sili ući u moje misli. Nije me
briga koliko su jaka moja osećanja prema Ovenu, moja odanost
je okrenuta prema Treju. Ovenove reakcije su me prinudile da
napravim izbor i sada oboje moramo da živimo sa posledicama.

Odvojim se od njega, pronalazeći snagu da se odgurnem o
njegove grudi. Naša usta se razdvoje, ali moje ruke ostanu
naslonjene na njega. Mogu osetiti duboko dizanje i spuštanje
njegovih grudi i znajući da on oseća ono što ja osećam je gotovo
dovoljno za mene da ga povučem nazad do mojih usana.

„Trej”, kažem bez daha. „Ja sam sada sa Trejem.”

Oven stisne i zatvori svoje oči, kao da je zvuk njegovog
imena bolan da ga čuje. Toliko teško diše da mora da uzme

vazduha pre nego što odgovori. On otvori oči i fiksira svoj
pogled na moj. „Tvoja obaveza je jedina stvar koja je sa
Trejem.” On podigne ruku i pritisne svoj dlan preko moje
majice, na moje srce. „Svaki drugi deo tebe je sa mnom.”

Njegove reči me pogađaju više nego njegov poljubac.
Pokušam da udahnem, ali njegova ruka pritisnuta na moje srce
to ne dopušta. On napravi korak bliže sve dok nismo prislonjeni
jedno na drugo. Njegov dlan je još uvek pritisnut na moje grudi,
ali je sada njegova druga ruka omotana oko donjeg dela mojih
leđa.

„Tvoje srce se ne oseća ovako zbog njega, Auburn. On ga
ne čini toliko ludim da pokušava da probije zidove tvojih grudi.”

Zatvorim svoje oči i naslonim se na njega. Mislim da moje
telo donosi odluku za mene, jer je moj um sigurno izgubio svu
kontrolu. Prislonim lice na njegov vrat i slušam polako kako
naši uzdasi ne uspevaju da uspore. Što duže ovde stojimo i što
više on govori to je sve veća naša potreba. Mogu to osetiti u
načinu na kojim me drži. Mogu to čuti u očajničkoj molbi u
njegovom glasu. Mogu to osetiti u svakom podizanju i spuštanju
njegovih grudi.

„Razumem zašto si izabrala njega”, kaže on. „Ne sviđa mi
se, ali razumem. Takođe znam da pružiti jednu noć meni ne
uklanja činjenicu da ćeš možda njemu dati zauvek. Ali kao što
sam rekao...sebičan sam. I ako je jedna noć sa tobom sve što
mogu da dobijem, onda ću je uzeti.” Podigne moju glavu sa
svog ramena i podigne moje lice ka njegovom. „Uzeću šta god si
spremna da mi daš. Jer znam da ako izađeš kroz ta vrata, onda
za deset godina od sada... dvadeset godina od sada... poželećemo
da smo poslušali svoja srca kada se setimo ove noći.”

„To je ono što me plaši”, kažem mu. „Bojim se ako jednom

poslušam svoje srce, da ga više nikada neću moći ponovo
ignorisati.”

Oven spusti svoje usne na moje i kroz šapat kaže: „Kada
bih ja bio te sreće.” Njegove usne se ponovo spoje sa mojim i
ovoga puta sam veoma svesna svakog dela sebe. Vučem ga ka
sebi toliko očajnički koliko i on mene. Njegove usne su svugde
dok me ljubi sa olakšanjem, znajući da je ovaj poljubac moj
pristanak na bilo šta što traži od mene. To je moj način da mu
kažem da može imati ovu noć.

„Potrebna si mi gore na spratu”, kaže on. „Odmah.”

Zaputimo se putem studija, ali nijedno od nas dvoje ne
može držati naša usta ili ruke podalje jedno od drugog, tako da
nam je potrebno duže vremena. Kada dođemo do stepenica on
počne da se penje unazad, čineći još težim da se nastavimo
ljubiti. Kada vidi da ne stižemo nikuda, on napokon zgrabi moju
ruku i okrene se, vukući me uz stepenice sve dok se ne nađemo
u njegovom stanu.

Kada njegove usne ponovo sretnu moje, to je totalno
drugačiji poljubac nego onaj koji smo malopre delili. On
obuhvati moju glavu sa obe svoje ruke i ljubi me polako. Nežno
i duboko i prepuno uspona i padova i dubine.

Ljubi me kao da sam njegovo platno.

Zgrabi obe moje ruke i ispreplete svoje prste sa mojima.
Njegovo čelo se sretne sa mojim kada poljupcu dođe kraj.

Nikada ni zbog koga nisam osećala ovoliko puno. Čak ni
zbog Adama. I možda osećaj biti poljubljena od njega je toliko
redak osećaj, da je to nešto što više nikada neću doživeti nakon
večeras.

Ta pomisao me straši i takođe pečati moju sudbinu do sutra

ujutru, jer ono što osećam sa Ovenom ne treba se uzeti zdravo za
gotovo. Čak ni zbog odanosti prema Treju.

I iskreno me baš briga kakvom me to osobom čini.

„Bojim se da se nikada više neću ovako osećati ni sa kim
drugim”, ja šapućem.

On stisne moje ruke. „Ja se bojim da hoćeš.”

Odmaknem se i pogledam ga, jer mi je potrebno da zna da
moja osećanja prema Treju nikada neće dostići ovo. „Ja nikada
neću imati ovo sa njim, Ovene. Čak ni približno.”

On napravi izraz lica koji nije pun olakšanja kao što sam
očekivala. U stvari, izgleda kao da sam rekla nešto što ne želi
čuti. „Želeo bih kada bi mogla”, kaže on. „Ne želim da mislim
kako moraš provesti čitav život sa nekim ko te ne zaslužuje.”

Omota svoje ruke oko mene, a ja ponovo zagnjurim svoje
lice u njegov vrat. „To nije ono što sam mislila”, kažem ja. „Ne
kažem da me išta manje zaslužuje nego ti. Samo osećam
drugačiju povezanost sa tobom i to me plaši.”

Njegove ruke stisnu poleđinu mog vrata i on pomeri svoja
usta do mog uveta. „Možda ne misliš da te on zaslužuje manje
nego ja, ali to je upravo ono što govorim Auburn.” Njegove ruke
se spuštaju sve dok ne stisnu moje butine i onda me on podigne.
Nosi me preko sobe i spusti me dole na krevet. On se spusti na
mene, okružujući moju glavu sa svojim podlakticama. Nežno me
poljubi u čelo, onda ponovo na vrh mog nosa. Njegove oči se
sretnu sa mojima i gleda me sa toliko iskrenosti i poštenja koje
nikada pre nisam videla u njima. „Niko te ne zaslužuje kao ja.”

Njegove ruke se nađu na dugmetu mojih farmerki i on ih
otkopča. Njegove usne su naslonjene na moj vrat dok nastavlja
da me ubeđuje sa svojim rečima da je ovo upravo tamo gde

trebamo biti. „Niko te ne vidi kao ja.”

Zatvorim oči i slušam zvuk njegovog glasa. Čekam dok ne
skine moje farmerke, iščekivajući dodir njegove ruke na mojoj
koži. Njegove ruke klize na gore sa bočnih strana mojih nogu i
onda se njegova usta ponovo nađu na mojim.

„Niko te ne razume kao ja.”

Pritisne sebe o mene u isto vreme kada njegov jezik sklizne
u moja usta. Ja zastenjem i soba počne da se okreće, a
kombinacija njegovih reči i njegovog dodira i njegovog tela na
mom su kao benzin na vatri. On krene da vuče moju majicu i
grudnjak preko moje glave, a ja ne radim ništa kako bih mu
pomogla ili ga zaustavila. Ja sam beskorisna zbog njegovog
dodira.

„Ni zbog koga ti srce ne kuca tako kao zbog mene.”

Ljubi me, zaustavljajući se samo da skine svoju majicu. Ja
nekako povratim kontrolu nad svojim čulima kada shvatim da
moje ruke vuku njegove farmerke, pokušavajući da ih skinem
kako bih ga osetila koža na koži.

On pritisne svoj dlan na moje srce. „I niko drugi ne
zaslužuje da bude u tebi, ako pre toga ne može da dopre ovamo
prvo.”

Njegove reči kaplju nad mojim usnama kao kapi kiše.
Nežno me poljubi i onda se podigne sa kreveta. Moje oči ostanu
zatvorene, ali čujem kako njegove farmerke padaju na pod i
čujem cepanje omota. Osećam njegove ruke na svojim
kukovima dok on zavlači svoje prste ispod mojih gaćica i
povlači ih dole. Kada se on popne na mene, ja tada konačno
pronađem snage da otvorim svoje oči.

„Kaži to”, on šapuće dok me gleda odozgo. „Želim da te

čujem kako kažeš da te ja zaslužujem.”

Ja pređem rukama uz njegove ruke, preko krivina njegovih
ramena, do bočnih strana njegovog vrata i u njegovu kosu.
Pogledam ga direktno u oči. „Ti me zaslužuješ, Ovene.”

On spusti svoje čelo na bočnu stranu moje glave i uzme
moju nogu, podižući je, stavljajući je oko svog struka. „I ti
zaslužuješ mene, Auburn.”

On gurne sebe u mene i nisam sigurna šta je glasnije,
njegovo stenjanje ili moj nagli izliv „O moj Bože.”.

On se zabije duboko u mene i stane mirno. Pogleda dole u
mene bez daha i nasmeje se. „Ne znam da li si to rekla zato što
je ovo neverovatno dobar osećaj za tebe ili opet ismevaš moje15
inicijale.”

Ja se nasmejem između uzdaha. „Oboje.”

Naši osmesi izblede kada on ponovo počne da se kreće.
Drži svoje usne blizu mojih, ali dovoljno daleko da može gledati
u moje oči. Ulazi unutar i van mene, polako, dok njegove usne
ostavljaju nežne poljupce kao perje po mojim usnama. Ja
stenjem i potrebno mi je više nego išta da ne zatvorim oči, ali
način na koji me gleda je nešto čega se želim sećati svakog puta
kada udahnem vazduh. Ponovo se povuče i gurne se u mene u
isto vreme kada njegove usne dodirnu moj obraz. On počinje da
pronalazi ritam između svakog poljupca, a svoje oči drži
fokusirane na mojima sa svakim prodorom.

„Želim da ovo zapamtiš, Auburn”, kaže on nežno. „Ne
želim da se sećaš kakav je osećaj kada sam u tebi. Želim da se
setiš kakav je osećaj kada te gledam.”

Njegove usne okrznu moje tako delikatno, da ih skoro i ne
osetim. „Želim da se setiš kako tvoje srce reaguje svakog puta

kada te poljubim.”

Njegove usne okrznu moje, a ja pokušam da urežem svaki
osećaj koji dobijem njegovim poljupcem i njegove reči u svoje
sećanje. Njegova ruka prođe kroz moju kosu i malo odigne od
kreveta moju glavu, ispunjavajući me dubokim poljupcem.

On se odmakne kako bismo uspeli uzeti vazduha. Gledajući
ponovo u moje oči, on kaže: „Želim da se sećaš mojih ruku i
kako te one ne mogu prestati dodirivati.”

Polako usnama prelazi po mojoj vilici, dok ne dođe do mog
uveta. „I potrebno mi je da se setiš da svako može voditi ljubav.
Ali ja sam jedini koji zaslužuje da vodi ljubav sa tobom.”

Na te reči moje ruke se sklope oko njegovog vrata i
njegova usta se sudare sa mojima. Uđe u mene, jako, i ja želim
da vrištim. Želim da plačem. Želim ga preklinjati da nikada ne
prestane, ali ono što želim još više je ovaj poljubac. Želim se
sećati svakog njegovog dela. Želim urezati njegov ukus na mom
jeziku.

Sledećih nekoliko minuta su zamućeni stenjanjima,
poljupcima, znojem, rukama i ustima. On je na meni, a onda
sam ja na njemu, a onda je on ponovo na meni. Kada osetim da
se toplina njegovih usta susretne sa mojom dojkom, totalno se
pogubim. Zabacim glavom unazad i moje se oči zatvore, a moje
srce padne direktno na dlanove njegovih ruku.

Toliko sam napaljena, toliko mi se vrti u glavi, toliko sam
zahvalna što sam donela odluku da ostanem da čak ne mogu ni
skontati da je gotovo. Još uvek dišem tako duboko, a moje srce
udara o moje grudi. Nisam sigurna da jednostavno dosegnuti
vrhunac sa Ovenom znači kraj ovog iskustva. Jer dolaziti sebi
nakon što sam bila s njim se oseća isto tako neverovatno kao i
kad se to dešavalo.

Ležim na njegovim grudima i njegove ruke su omotane oko
mene i mislila sam da nikada neću biti ponovo u ovoj poziciji.
Poziciji u kojoj znam da sam upravo tamo gde pripadam, ali ne
postoji ništa što bih mogla uraditi da bih se tu zadržala.

To me podseća na dan kada sam morala reći zbogom
Adamu. Znam da smo osećali mnogo više nego što su nam ljudi
verovali i trebala mi je večnost da prebolim to što sam otrgnuta
od njega pre nego što sam bila spremna.

I sada se ista stvar dešava sa Ovenom. Nisam spremna da
kažem zbogom. Bojim se reći zbogom.

Ali moram reći zbogom i to pakleno boli.

Da znam kako da zaustavim suze, uradila bih to. Ne želim
da me čuje kako plačem. Ne želim da zna koliko sam
uznemirena što ovo ne možemo imati svakog dana naših života.
Ne želim da me pita šta nije u redu.

Kada oseti moje suze kako padaju na njegove grudi on ne
radi ništa kako bi ih zaustavio. Umesto toga, on me samo drži sa
mnogo jačim stiskom i nasloni svoj obraz na vrh moje glave.
Njegova ruka nežno prolazi kroz moju kosu.

„Znam, dušo”, šapuće. „Znam.”