Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

Naslov originala
Andrzej Sapkowski
“SEZON BURZ”

© 2013, by Andrzej SAPKOWSKI Published by arrangement with
Literary Agency “Agence de l'Est”

Copyright © 2014 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Ilustracija i dizajn korica
Dragan Bibin

ISBN 978-86-7702-372-0

Čarobna knjiga
Beograd 2014.

Andžej Sapkovski

SEZONA OLUJA

Uvodna knjiga Sage o vešcu

S poljskog prevela
Zorana Lutovac

Čarobna
knjiga

Od aveti, od nečastivih,
od stvorova dugošapih
I od bića što noću druzgaju
Izbavi nas, dobri Bože!

Molepstvije poznato kao „Kornvalska litanija"
datirano na XIV-XV vek.

Kažu da napredak razgoni mrak. Ali uvek,
uvek će postojati tama. I uvek će u tami biti Zlo,
uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv.

Uvek će postojati bića što noću druzgaju.
A mi, vešci, postojimo da bismo ih razdruzgali.

„Onaj ko se bori s čudovištima, nek pazi da i sâm ne postane
čudovište. Kada dugo gledaš u bezdan, i bezdan gleda u tebe.“
Fridrih Niče, S one strane Dobra i Zla

„Gledanje u bezdan smatram potpunim idiotizmom. Na svetu ima
toliko stvari koje mnogo više zavređuju da se u njih gleda.“
Neven, Pola veka poezije

Prvo poglavlje

Živeo je samo za to da bi ubijao.
Ležao je na suncem zagrejanom pesku.
Osećao je podrhtavanja koja su prenosile kapilarne antene i čekinje

pritisnute uz tlo. Premda su podrhtavanja još bila udaljena, Idr ih je osećao
jasno i tačno, na osnovu njih je mogao odrediti ne samo pravac i tempo
pomeranja žrtve već i njenu težinu. Za većinu grabljivaca koji love na
sličan način, težina plena imala je prvorazredan značaj – prikradanje, napad
i gonjenje značili su gubitak snage koja je morala biti kompenzovana
energetskom vrednošću hrane. Većina grabljivaca sličnih Idru odustajala
je od napada kad je plen bio isuviše mali. Ali ne i Idr. Idr nije egzistirao da
bi jeo i održavao vrstu. Nije zbog toga stvoren. Živeo je da bi ubijao.

Premeštajući obazrivo ticala, ispuza iz jame, prepuza preko trulog
debla, u tri skoka savlada vetrolom, kao duh promače preko poljane,
zavuče se u šumsko šiblje obraslo u paprat i utopi se u gustiš. Kretao se
brzo i bešumno, čas trčeći, čas skačući poput ogromnog zrikavca.

Zađe u šiprag, priljubi se uz tlo segmentiranim pancirom trbuha.
Podrhtavanje zemlje bilo je sve izrazitije. Impulsi iz Idrovih vibrisa i
čekinja uklapali su se u sliku. U plan. Idr je već znao kojim putem da dospe
do žrtve, na kojem mestu da joj preseče put, kako da je primora na beg,
kako da dugim skokom padne na nju otpozadi, na kojoj visini da udari i

seče mandibulama oštrim poput britvi. Podrhtavanja i impulsi u njemu već
su gradili radost koju će spoznati kada se žrtva zabatrga pod njegovim
teretom, euforiju koju će mu prirediti ukus vrele krvi. Zadovoljstvo koje
će osetiti kada krik bola rascepa vazduh. Blago je podrhtavao, šireći i
skupljajući klešta i pedipalpe.

Vibracije podloge bile su vrlo izrazite i postale su izdiferencirane. Idr je
već znao da je bilo više žrtava, verovatno tri, možda četiri. Dve su tresle
zemlju na uobičajen način, podrhtavanja treće ukazivala su na malu masu
i težinu. A četvrta – ukoliko je stvarno bila neka četvrta – uzrokovala je
neregularne, slabe i nesigurne vibracije. Idr se ukipi, uspravi i isturi antene
iznad trave, ispitivao je kretanje vazduha.

Podrhtavanja zemlje najzad su signalizovala ono što je Idr čekao. Žrtve
se razdvojiše. Jedna, ona najmanja, ostade pozadi. A ona četvrta, ona
nejasna, nestade. Bio je to pogrešan signal, lažan eho. Idr ih je potcenio.

Mali plen se još više udalji od ostalih. Zemlja se jače zatrese. I bliže. Idr
uspravi zadnja ticala, odbi se i skoči.

•

Devojčica preneraženo vrisnu. Umesto da beži, obamrla je u mestu. I
neprestano vrištala.

•

Veštac se baci ka njoj izvlačeći mač u skoku. I smesta shvati da nešto nije
kako treba. Da je nasamaren.

Muškarac koji je vukao kola sa suvarcima vrisnu i na Geraltove oči
odlete za sežanj uvis, a krv šiknu iz njega široko, rasprskavši se na sve
strane. Pao je kako bi odmah ponovo odleteo, ovoga puta u dva komada
iz kojih je liptala krv. Više nije vrištao. Sada je prodorno vrištala žena, isto
kao njena kćerka, obamrla je paralisana strahom.

Mada nije verovao da će mu poći za rukom, veštac je uspeo da je spase.
Doskoči i gurnu svom snagom, odbacujući ženu isprskanu krvlju sa
droške1 u šumu, u paprat. I odmah shvati da je i ovoga puta to bila podvala.

1 Rus.: дрожки –laka otkrivena kola sa tri sedišta; niske najamne kočije. (Prim. prev.)

Smicalica. Siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik već se, naime,
odaljavao od kola i prve žrtve. Kliznu u pravcu druge. Ka devojci koja je
neprestano pištala. Geralt se baci za njim.

Da je i dalje nepomično stajala u mestu, ne bi stigao na vreme.
Devojčica ipak pokaza prisebnost i dade se u mahnit beg. Sivo čudovište
bi je ipak sustiglo brzo i bez napora – sustigao bi je, ubio i vratio se da
ubije i ženu. I tako bi i bilo da tamo nije bio veštac.

Sustiže čudovište i skoči, prignječivši potpeticom jedno od zadnjih
ticala. Da nije odmah odskočio izgubio bi nogu – sivi stvor se okrenu
neverovatno spretno, a njegova srpasta klešta škljocnuše, promašivši za
dlaku. Pre nego što je veštac povratio ravnotežu, čudovište se odbi od
zemlju i napade. Geralt se odbrani refleksnim, širokim i dosta haotičnim
udarcem mača i odbaci čudovište. Nije mu naneo povrede, ali je povratio
inicijativu.

Naglo skoči, nasrnu, zamahnuvši od uha i razvalivši pancir na
pljosnatom cefalotoraksu. Pre no što je ošamućeni stvor došao sebi,
drugim udarcem mu odseče levu mandibulu. Čudovište se baci na njega
mašući šapama, upinjući se da ga preostalom mandibulom ubode kao tur2.
Veštac mu odreže i tu drugu. Brzim povratnim rezom otfikari jednu
pedipalpu. I ponovo zviznu u cefalotoraks.

•

Konačno je do Idra doprlo da je u opasnosti. Da mora bežati. Morao je da
beži, da beži daleko, da se negde pritaji, zavuče u sklonište. Živeo je samo
za to da bi ubijao. Da bi ubijao, morao se regenerisati. Morao je bežati...
Bežati...

•

Veštac mu nije dao da pobegne. Sustiže ga, nagazi zadnji segment toraksa,
zaseče odozgo s razmahom. Ovoga puta pancir cefalotoraksa popusti, iz
pukotine briznu i pokulja gusta zelenkasta krv. Čudovište se koprcalo,
njegova ticala divljački su mlatila o zemlju.

2 Izumrla vrsta iz roda divljeg goveda. Tur je istrebljen u Evropi u XVII veku. (Prim. prev.)

Geralt zaseče mačem, ovoga puta potpuno razdvojivši pljosnatu glavu
od ostatka.

Teško je disao.
Iz daljine zagrme. Naleti vetra i nebo koje je brzo tamnelo nagoveštavali
su nadolazeću oluju.

•

Albert Smulka, novoimenovani župan opštine, već prilikom prvog susreta
podsetio je Geralta na krtolu broskve – bio je okruglast, aljkav, neotesan
i, uopšte uzev, nezanimljiv. Drugim rečima, nije se previše razlikovao od
drugih činovnika na opštinskom nivou s kojima je dolazio u kontakt.

– Ispada da je istina – reče župan. – Da nema boljeg leka za nevolje od
vešca.

– Jonas, moj prethodnik – nastavi uskoro, ne dočekavši od Geralta
nikakvu reakciju – nije mogao da te se nahvali. A kad pomislim da sam ga
smatrao lažovom. To jest, nisam mu baš verovao na reč. Znam kako stvari
mogu da prerastu u bajke. Pogotovo kod zatucanih ljudi, njima je stalno
nešto ili čudo, ili nekakav drugi veštac nadljudskih moći. A ovde se
ispostavlja da je živa istina. Onamo u šumi, preko rečice, poginuše ljudi,
ne zna im se broj. A pošto je tuda kraći put do gradića, zato su i išli,
budale... U svoju propast. Ne mareći za upozorenja. Danas je takvo vreme
da je bolje ne tumarati po pustošima, ne skitati po šumama. Svuda su
čudovišta, svuda su ljudojedi. U Temeriji, na Tukajskom pogorju, samo
što se dogodila strašna stvar, nekakva šumska utvara ubila je petnaestoro
ljudi u ugljarskom naselju. To naselje se zvalo Rogovizna. Sigurno si čuo.
Ne? Ali govorim istinu, dabogda crkô. Čak su, vele, i čarobnjaci u toj
Rogovizni vodili istragu. Ali nema tu šta da se trabunja. Mi smo danas
ovde u Ansegisu sigurni. Zahvaljujući tebi.

Izvuče iz komode škatulju. Raširi na stolu tabak papira i umoči pero u
mastionicu.

– Obećao si da ćeš ubiti strašilo – reče, ne podižući glavu. – Ispada da
nisi bacao prašinu u oči. Od reči si, barem za skitnicu... A i tim ljudima si
život spasao. Ženi i curici. Zahvališe li se makar? Padoše li ti pred noge?

Nisu pale, stisnu vilicu veštac. Zato što još nisu sasvim došle sebi. A ja
ću otići odavde pre nego što dođu sebi. Pre no što shvate da sam ih

iskoristio kao mamac, jer sam u arogantnoj samouverenosti bio ubeđen da
ću uspeti da odbranim sve troje. Otići ću pre nego što do devojčice dopre,
pre nego što uvidi da je mojom krivicom polusiroče.

Osećao se loše. Sigurno je to bila posledica eliksira koje je uzeo pre
borbe. Sigurno.

– Taj je monstrum – župan posu papir peskom, a zatim strese pesak na
pod – prava gnusoba. Osmotrio sam lešinu kad su je doneli... Šta je to bilo?

Geralt u tom pogledu nije bio siguran, ali nije nameravao to da otkrije.

– Arahnomorf.

Albert Smulka pomače usne, uzaludno pokušavajući da ponovi.

– Pih, kako se zvao nek se zvao, đavo ga odneo. Tim mačem si ga
posekao? Tom oštricom? Mogu li da pogledam?

– Ne može.

– Ha, sigurno zato što je sečivo začarano. I mora da je skupo...
Primamljiv zalogaj... No, mi ovde blebećemo, a vreme leti. Ugovor je
ispunjen, vreme je za isplatu. Ali najpre formalnosti. Potpiši se na fakturi.
Odnosno, stavi krstić ili drugi znak.

Veštac uze pruženi račun i okrenu se ka svetlu.

– Ma vid’te ga – zavrte glavom župan, mršteći se. – Šta, kao ume da
čita?

Geralt položi papir na sto, uputi se ka činovniku.

– Mala greška se – kaza spokojno i tiho – potkrala u dokumentu.
Dogovarali smo se za pedeset korona. Račun je izdat na osamdeset.

Albert Smulka sklopi dlanove, osloni bradu na njih.

– To nije greška – takođe snizi glas. – To je pre znak priznanja. Ubio si
strašno čudovište, to zasigurno nije bila laka rabota... Prema tome, svota
nikoga neće začuditi...

– Ne razumem.

– Nije nego. Ne pravi se nevinašce. Hoćeš da mi kažeš da ti Jonas, kada
je ovde upravljao, nije izdavao takve račune? Glavu dajem da...

– Da šta? – prekinu ga Geralt. – Da je povišavao cenu? A razliku, za
koju je ispraznio kraljevsku riznicu, delio sa mnom po pola?

– Po pola? – Župan iskrivi usta. – Ne preteruj, vešče, ne preteruj.
Pomislio bi neko da si mnogo važan. Od razlike ćeš dobiti jednu trećinu.
Deset korona. Za tebe je i to ionako velika premija. A meni pripada više,

makar po funkciji. Državni činovnici su dužni da budu imućni. Što je
državni činovnik imućniji, to je prestiž države viši. Uostalom, šta ti znaš o
tome. Već me zamara ovaj razgovor. Hoćeš li potpisati račun ili nećeš?

Kiša je gruvala o krov, napolju je lilo kao iz kabla. Ali više nije grmelo,
oluja se udaljavala.

Interludijum
Dva dana kasnije

– Izvolite, poštovana – gospodarski klimnu glavom Belohun, kralj Keraka.
– Izvolite, molim vas. Sluge! Stolica!

Svod odaje ukrašavala je tavanica, freska na kojoj je bio predstavljen
jedrenjak okružen talasima, tritonima, hipokampima i stvorenjima nalik
jastozima. Freska na jednom od zidova bila je pak mapa sveta. Kao što je
još davno zaključila Koral, apsolutno fantastična mapa koja je imala malo
toga zajedničkog sa stvarnim položajem kopna i mora. Ali lepo i s ukusom
urađena.

Dva paža dovukoše i postaviše tešku, izrezbarenu stolicu. Čarobnica
sede stavivši ruke na naslone, tako da joj se narukvice posute rubinima
dobro vide i da ne prođu nezapaženo. Na isfriziranoj kosi imala je još i
rubinsku dijademu, a na dubokom dekolteu rubinsku ogrlicu. Sve
specijalno za kraljevsku audijenciju. Želela je da ostavi utisak. I ostavljala
je. Kralj Belohun je bečio oči, ali ne zna se da li na rubine ili na dekolte.

Belohun, Osmikov sin, bio je, može se reći, kralj u prvom pokolenju.
Njegov otac je zgrnuo znatno bogatstvo u pomorskoj trgovini, a čini se
malčice i u pomorskom razbojništvu. Pošto je uništio konkurenciju i
monopolizovao kabotažnu plovidbu regiona, Osmik se proglasio za kralja.
Akt samozvane koronacije u suštini je samo formalizovao status quo, prema
tome nije porodio veće zamerke, niti je izazvao proteste. Tokom ranijih
privatnih ratova i vojni, Osmik je sredio pogranične sukobe i sporove oko
nadležnosti sa susedima, Verdenom i Cidarisom. Postalo je poznato gde
počinje Kerak, gde se završava i ko tamo vlada. A budući da vlada, on je
onda kralj – i ima pravo na takvu titulu. Prirodnim poretkom stvari titula
i vlast prelaze sa oca na sina, te nikoga nije začudilo što je posle Osmikove
smrti na tron seo njegov sin, Belohun. Doduše, Osmik je imao nekoliko
sinova, verovatno još četiri, ali su se svi odrekli prava na krunu, vele, jedan
čak dobrovoljno. Tako je Belohun vladao u Keraku već više od dvadeset
godina, profitirajući u skladu s porodičnom tradicijom od brodogradilišne
industrije, transporta, ribolova i piratstva.

A sada, na tronu, na podijumu, u samurovom kalpaku, sa žezlom u ruci,
kralj Belohun je primao u audijenciju. Majestetičan poput balegara na
kravljem izmetu.

– Poštovana i draga nam gđica Lita Nejd – pozdravi je. – Naša omiljena
čarobnica Lita Nejd. Ponovo je izvolela posetiti Kerak. I verovatno opet
na duže vreme?

– Koristi mi morski vazduh. – Koral provokativno prekrsti nogu preko
noge, demonstrirajući cipelice na modernim potpeticama od plute. – S
blagonaklonim dopuštenjem vaše kraljevske milosti.

Kralj pređe pogledom po sinovima, koji su sedeli pored. Obojica visoki
kao motke, uopšte nisu podsećali na oca, koščatog, žilavog, no ne previše
impozantnog rastom. Ni oni sami nisu izgledali kao braća. Stariji, Egmund,
crn kao vrana, Ksander, malo mlađi, plav, gotovo albino. Obojica su
gledali Litu bez simpatija. Bilo je evidentno da ih je iritirala privilegija po
kojoj su čarobnjaci sedeli u prisustvu kraljeva, a primani su u audijenciju
na stolicama. Privilegija je ipak bila široko rasprostranjena i nije je mogao
potceniti niko ko je želeo da ga smatraju civilizovanim. Belohunovi sinovi
su veoma želeli da ih smatraju takvima.

– Blagonaklono dopuštam – polako progovori Belohun. – Pod jednim
uslovom.

Koral podiže ruku i hvalisavo baci pogled na nokte. To je trebalo da
signalizuje da je baš boli uvo za Belohunove uslove. Kralj nije shvatio
signal. A ako je shvatio, onda je to vešto skrio.

– Do naših je ušiju doprlo – gnevno zasopta – da ženama što ne žele
decu da imaju, poštovana gđica Nejd omogućava magične konkokcije. A
onima što su već bremenite pomaže da pobace plod. A mi ovde u Keraku
takvu proceduru smatramo nemoralnom.

– Ono na šta žena ima prirodno pravo – suvo odgovori Koral – ne
može biti nemoralno ipso facto.

– Žena – kralj uspravi na tronu mršavu figuru – ima pravo da od muža
očekuje dva poklona: na leto trudnoću, a na zimu opanke od tankog lika.
Kako prvi, tako i drugi poklon ima zadatak da usidri ženu u kući. Naime,
kuća je odgovarajuće mesto za ženu, samom prirodom pripisano. Žena s
velikim stomakom i potomcima priljubljenim uz suknju neće se udaljiti od
kuće i neće joj na pamet padati glupe ideje, a to garantuje duševni spokoj
muškarca. Duševno spokojan muškarac može teško raditi radi

umnožavanja bogatstva i dobrobiti svojeg vladara. Muškarcu koji radi u
znoju lica svog i bez predaha i koji je spokojan po pitanju svog stada
takođe neće padati na pamet nikakve glupe ideje. A kada neko ubeđuje
ženu da može da rodi kada želi, a kada ne želi, onda ne mora, kada joj
povrh toga neko nagovesti način i sugeriše sredstvo, onda, poštovana,
onda društveni poredak počinje da se ljulja.

– Tako je – dobaci knez Ksander, koji već odavno merka priliku da se
ubaci. – Upravo tako!

– Žena koja nije naklonjena materinstvu – nastavi Belohun – žena koju
za domaćinstvo neće prikovati stomak, kolevka i dečurlija, vrlo brzo će
podleći požudi, ta to je očigledna i neizbežna stvar. A onda će muškarac
izgubiti unutrašnji spokoj i ravnotežu duha, u njegovoj dotadašnjoj
harmoniji nešto će naglo zaškripati i zasmrdeti, štaviše, ispostaviće se da
nema nikakve harmonije, niti sklada. Naročito tog sklada koji opravdava
svakodnevno dirinčenje. Kao i to što efekte tog dirinčenja zgrćem ja. A od
takvih misli je samo korak do nespokojstva. Do pobune, bunta, revolta.
Jesi li shvatila, Nejd? Ko daje ženama sredstva za sprečavanje trudnoće ili
za njen prekid taj uništava društveni poredak, podstrekava na nemire i
bunt.

– Tako je – dobaci Ksander. – Istina!

Lita nije marila za Belohunove privide autoriteta i vladalaštva, odlično
je znala da je kao čarobnica nedodirljiva, a jedino što kralj može jeste da
priča u prazno. Suzdržala se ipak da mu jasno da do znanja da u njegovom
kraljevstvu već odavno škripi i smrdi, da u njemu nema sklada ni za šupalj
zub, a jedina harmonija za koju žitelji znaju jeste muzički instrument, vrsta
harmonike. I da uplitanje u to žena, materinstva i antipatija prema njima
vode ne samo ženomrzaštvu već i kretenizmu.

– U tvom dugom izlaganju – kaza umesto toga – uporno se vraćao
motiv umnožavanja bogatstva i dobrobiti. Odlično te razumem, utoliko
što mi je moja vlastita dobrobit takođe izuzetno draga. I ni za šta na svetu
neću odustati ni od čega što mi osigurava dobrobit. Smatram da žena ima
pravo da rodi kada želi, a ne da rodi kada ne želi, ali u tom pogledu neću
početi polemiku, na kraju krajeva, svako ima pravo na nekakve poglede.
Samo ću skrenuti pažnju da za medicinsku pomoć koja se udeljuje ženama
ja ubiram taksu. To je dosta važan izvor mojih prihoda. Jer su moji prihodi,

kao što dobro znaš, ujedno i prihodi Kaptola i čitavog konfraterniteta. A
konfraternitet izuzetno loše reaguje na pokušaje smanjenja prihoda.

– Da li pokušavaš da mi pretiš, Nejd?

– Ma kakvi. Štaviše, nudim dalekosežnu pomoć i saradnju. Znaj,
Belohune, ukoliko usled tvog izrabljivanja i otimačine u Keraku izbiju
nemiri, ukoliko ovde plane, patetično govoreći, glavnja bunta, ukoliko
revoltirana rulja navali kako bi te naglavačke izvukla odavde,
detronizovala, a odmah nakon toga obesila na suvoj grani... Onda možeš
računati na moj konfraternitet. Na čarobnjake. Doći ćemo u pomoć.
Nećemo dopustiti revolt i anarhiju, jer ni nama to ne ide naruku. Stoga,
izrabljuj i povećavaj bogatstvo. Spokojno povećavaj. I ne smetaj drugima
da povećavaju. Lepo te molim i dobro ti savetujem.

– Savetuješ? – ražesti se Ksander, ustajući sa stolice. – Ti savetuješ?
Ocu? Otac je kralj! Kraljevi ne slušaju savete, kraljevi naređuju!

– Sedi, sine – iskrivi se Belohun – i budi tih. A ti, čarobnice, naćulji uši.
Imam nešto da ti kažem.

– Da?

– Uzimam novu ženu... Sedamnaest godina... Višnjica, kažem ti.
Višnjica na torti.

– Čestitam.

– Činim to iz dinastijskih razloga. Jer brinem o sukcesiji i poretku u
državi.

Egmund, dotad tih kao zaliven, podiže glavu.

– Sukcesiji? – zareža, a srdit blesak u njegovim očima ne prođe
nezapaženo kod Lite. – Kakvoj sukcesiji? Imaš šest sinova i osam kćerki,
uključujući kopilad! Malo ti je?

– Sama vidiš – Belohun mahnu koščatom rukom. – I sama vidiš, Nejd.
Moram da se pobrinem za sukcesiju. Trebalo bi da ostavim kraljevstvo i
krunu nekome ko se na takav način obraća roditelju? Na sreću, još sam živ
i vladam. I nameravam dugo da vladam. Kao što rekoh, ženim se...

– Da, i?

– Kada bi se... – Kralj se počeša iza uha, pogleda u Litu ispod naboranih
kapaka. – Kada bi se ona... moja nova ženica, ovaj... obratila tebi za ta
sredstva... Zabranjujem ti da joj daš. Zato što sam protiv takvih sredstava!
Zato što su nemoralna!

– Možemo tako da se dogovorimo – šarmantno se osmehnu Koral. –
Tvojoj višnjici, ako mi se bude obratila, neću dati. Kunem se.

– E, to razumem – ozari se Belohun. – Molim lepo, kako se sjajno
sporazumevamo. Najvažnije je uzajamno razumevanje i obostrano
poštovanje. Čak se treba i lepo razlikovati.

– Tako je – ubaci se Ksander. Egmund se razgnevi, opsova sebi u
bradu.

– U okviru poštovanja i razumevanja – Koral navi riđu loknu na prst,
pogleda uvis, u plafon – kao i brige za harmoniju i poredak u tvojoj
državi... Imam jednu informaciju. Poverljivu informaciju. Gnušam se
potkazivanja, ali prevare i lopovluka još više. A radi se, kralju moj, o
bezočnim finansijskim malverzacijama. Postoje oni koji pokušavaju da te
pljačkaju.

Belohun se nagnu na tronu, a lice mu se iskrivi kao vučje.

– Ko? Prezimena!

Kerak, grad u severnom kraljevstvu Cidaris, na ušću reke Adalate.
Nekada je bio prestonica posebnog kraljevstva K, koje je zbog nesposobne
vlasti i gašenja vladajuće linije propalo, izgubilo značaj i susedi su ga
razdelili i pripojili. Ima luku, nekoliko fabrika, svetionik i, odokativno,
2.000 stanovnika.

Efenberg i Talbot,
Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VIII

Drugo poglavlje

Zaliv se ježio od jarbola i bio pun belih i raznobojnih jedara. Veći brodovi
ležali su na sidrištu koje je bilo zaslonjeno rtom i valobranom. U samoj
luci, kraj drvenih mola, privezane su bile manje i sasvim malecne jedinice.
Na plaži su gotovo svako slobodno mesto zauzimale lađe. Ili ostaci lađa.

Na kraju rta, šiban udarima belih talasa, uznosio se svetionik od bele i
crvene cigle, obnovljeni relikt vilenjačkih vremena.

Veštac mamuzom munu kobilu po boku. Ukljeva podiže glavu, raširi
nozdrve, kao da se i ona radovala mirisu mora koji je vetar nosio. Pošto je
veštac potera, ona krenu preko dina. Ka gradu koji je već bio blizu.

Grad Kerak, glavna metropola identično nazvanog kraljevstva, smešten
na dvema obalama pri ušću reke Adalate, bio je podeljen na tri izdvojene,
vidno različite zone.

Na levoj obali Adalate bio je smešten lučki kompleks, dokovi i
industrijsko-trgovinski centar koji je obuhvatao brodogradilište i
radionice, kao i prerađivačke fabrike, magacine i skladišta, tržnice, bazare.

Suprotnu obalu reke, teren zvani Palmira, ispunjavale su prčvare i
kolibe sirotinje i radnog naroda, kuće i dućani sitnih trgovaca, klanice,
mesare kao i brojni lokali i domovi koji su oživljavali tek nakon sutona,
naime, Palmira je bila i kvart razonode i zabranjenih zadovoljstava. Ovde
se takođe, što je Geralt znao, vrlo lako mogao izgubiti šlajbok ili zaraditi
nož pod rebrima.

Dalje od mora, na levoj obali, iza visoke palisade od debelih balvana,
bio je situiran pravi Kerak, četvrt uskih ulica među kućama bogatih
trgovaca i finansijera, faktorijama, bankama, zalagaonicama, obućarskim i
krojačkim preduzećima, radnjama i radnjicama. Ovde su se nalazile i
krčme i lokali za razonodu više kategorije, uključujući domove koji su,
doduše, nudili isto što i oni u lučkoj Palmiri, ali po znatno višim cenama.
Centar četvrti bio je četvorougaoni trg, sedište gradske većnice, pozorišta,
suda, carinske uprave i kuća lokalne elite. Ispred gradske većnice na
postolju je stajao spomenik osnivača grada, kralja Osmika, koji su užasno
zasrali galebovi. To je bila otvorena prevarancija, primorski grad postojao
je mnogo pre nego što je Osmik tu dolutao, boga pitaj odakle.

Iznad, na brdu, stajao je zamak i kraljevska palata, dosta netipičan po
formi i obliku, naime bio je to stari hram, rekonstruisan i proširen nakon
što su ga napustili sveštenici, ogorčeni na potpuno odsustvo
zainteresovanosti stanovništva. Od hrama je ostala čak i kampanila,
zvonara s velikim zvonom, a aktuelni vladar u Keraku, kralj Belohun,
naredio je da se u njega udara svakog dana u podne i – evidentno u inat
podanicima – u ponoć.

Zvono se oglasilo čim je veštac zakoračio među prve kolibe u Palmiri.

Palmira je smrdela na ribu, rublje i narodnu kuhinju, gužva na ulicama
bila je sablasna, vešca je prolazak koštao mnogo vremena i strpljenja.
Odahnuo je kad se konačno dokopao mosta i prešao na levu obalu
Adalate. Voda je vonjala i nosila klobuke pene, rezultat rada kožare
smeštene uzvodno uz reku. Odatle je već bio blizu put koji vodi ka gradu
opasanom palisadom.

Ostavio je konja u staji ispred grada, plativši unapred za dva dana i
ostavivši konjušaru bakšiš kako bi osigurao Ukljevi odgovarajuću negu.
Uputio se ka stražarskoj kuli. Do Keraka se moglo doći samo preko
stražarske kule, nakon podrvgavanja kontroli i ne baš prijatnim
procedurama koje idu uz nju. Ta nužnost je pomalo ljutila vešca, ali je
razumeo njen cilj – meštane grada iza palisade nije previše radovala
pomisao na posete gostiju iz lučke Palmire, pogotovo ne moreplovaca iz
stranih zemalja koji su tamo pristajali na kopno.

Uđe u stražarsku kulu, drvenu građevinu skeletne konstrukcije, u kojoj
je, kao što je već znao, bila smeštena kordegardija3. Mislio je da zna šta ga
čeka. Varao se.

U životu je posetio mnoge kordegardije. Male, srednje i velike, u bližim
i sasvim dalekim zapećcima sveta, u regionima koji suviše, manje ili nimalo
civilizovani. Sve kordegardije sveta vonjale su na ustajalost, znoj, kožu i
urin, kao i na gvožđuriju i maziva za njenu konzervaciju. U kordegardiji u
Keraku bilo je slično. Tačnije, bilo bi da klasične kordegardijske mirise nije
suzbijao težak, zagušujući smrad prdeža koji je sezao do tavanice. U
jelovniku osoblja ovdašnje kordegardije, u to nije bilo sumnje, dominirale
su krupnozrne mahunarke, kao što su grašak, bob i šareni pasulj.

A ekipa je bila u potpunosti ženska. Činilo ju je šest žena koje su sedele
za stolom i tonule u podnevni obrok. Sve dame su iz zemljanih zdela
proždrljivo srkale nešto što je plivalo u retkom sosu začinjenom paprikom.

Najviša od stražarki, po svoj prilici komandantkinja, odgurnu od sebe
zdelu i ustade. Geralt, koji je uvek smatrao da ne postoje ružne žene,
naprasno oseti da mora da revidira to svoje stanovište.

– Oružje na klupu!
Kao i sve prisutne, stražarka je bila ošišana na nulu. Kosa je već malo
uspela da poraste, stvorivši na ćelavoj glavi neurednu čekinju. Ispod
raskopčanog prsluka i razdrljene košulje izvirivali su trbušni mišići,
podsećajući na veliku ušniranu dimljenu šunku. Stražarkini bicepsi, da
ostanemo pri mesarskim asocijacijama, imali su razmere svinjskog buta.
– Oružje stavi na klupu! – ponovi. – Jesi gluv?
Jedna od njenih podređenih, i dalje pognuta nad zdelom, malo se
pridiže i prodorno i otegnuto prdnu. Njene drugarice se zacerekaše. Geralt
provetri vazduh rukavicom. Stražarka je posmatrala njegove mačeve.
– Hej, devojke! Ajte ‘vamo!
,,Devojke“ ustadoše, dosta mrsko, protežući se. Sve su, kako primeti
Geralt, bile obučene u slobodnom i laganom stilu, koji je pre svega
omogućavao hvalisanje muskulaturom. Jedna je na sebi imala kratke kožne
pantalone nogavica rašivenih po šavovima kako bi bedra mogla da joj

3 Od fr.: corps de garde – stražara s čuvarima na ulazu u tvrđavu; često osposobljena i za paljbu. (Prim.
prev.)

stanu. A kao odežda od struka nagore, uglavnom su joj služili ukršteni
kaiševi.

– Veštac – utvrdi. – Dva mača. Čelični i srebrni.

Druga, kao i ostale visoka i široka u ramenima, približi se, nonšalantnim
potezom razmače Geraltovu košulju, zgrabi srebrni lančić i izvuče
medaljon.

– Znak ima – potvrdi. – Na znaku vuk iskeženih zuba. Iskreno rečeno,
izgleda da jeste veštac. Da ga propustimo?

– Pravilnik nam ne zabranjuje. Mačeve je predao...

– Tako je – Geralt se smirenim glasom uključi u konverzaciju. – Predao
sam. Oba će, kako mi se čini, biti pod nadzorom? Vraćeni uz priznanicu?
Koju ću sada dobiti?

Stražarke ga, cereći se, okružiše. Jedna ga ćušnu, kao slučajno. Druga
gromko prdnu.

– Evo ti priznanice – frknu.

– Veštac! Najamni ubica čudovišta! A mačeve predao! Odmah!
Pokoran kao žutokljunac!

– I kitu bi sigurno dao kad bismo naredile.

– Pa onda da mu naredimo! Šta kažete, cure? Neka ga izvadi iz šlica!

– Da se malo divimo kakve to kite imaju vešci!

– Dosta više – zareža komandantkinja. – Zaigrale se, namiguše.
Gonšorek, ovamo! Gonšorek!

Iz susedne prostorije pomoli se ćelav stariji gospodin u mrkom ogrtaču
i s vunenom beretkom. Samo što je ušao dobi napad kašlja, skinu beretku
i stade se njome hladiti. Bez reči uze mačeve uvezane remenima i dade
Geraltu znak da pođe za njim. Veštac nije odugovlačio. U mešavini gasova
koji su ispunjavali kordegardiju, crevni gasovi već su apsolutno zavladali.

Prostoriju u koju su ušli delila je solidna čelična rešetka. Gospodin u
ogrtaču zazvecka velikim ključem na katancu. Okači mačeve na vešalicu
kraj drugih mačeva, sabalja, kordova i lovačkih noževa. Otvori iskrzan
registar i zaškraba po njemu polako i dugo, kašljući neprestano i s mukom
grabeći vazduh. Na kraju uruči Geraltu ispisanu potvrdu.

– Koliko shvatam, moji mačevi su ovde bezbedni? Pod ključem i
stražom?

Mrki gospodin, dišući teško i sopćući, zatvori rešetku i pokaza mu ključ.
Geralta to nije ubedilo. Bilo je moguće provaliti kroz bilo koju rešetku, a
zvučni efekti flatulencije dama iz straže mogli su da zagluše pokušaj
provale. Ipak, nije imao kud. Morao je u Keraku da završi ono zbog čega
je tu došao. I da napusti grad što pre.

•

Krčma, ili – kako je glasio natpis – gostionica „Natura Rerum“, nalazila se
u nevelikoj, mada otmenoj zgradi od kedrovog drveta, pokrivenoj strmim
krovom s visoko štrčećim dimnjakom. Front zgrade krasio je trem do
kojeg su vodile stepenice, okružene razgranatim alojama u drvenim
saksijama. Iz lokala su dopirali kuhinjski mirisi, uglavnom mesa pečenog
na roštilju. Mirisi su bili tako primamljivi, da se vešcu smesta učinilo da je
„Natura Rerum“ u stvari Eden, vrt zadovoljstva, ostrvo sreće, mleko i med
što teku kroz utočište blagoslovenih.

Ubrzo se ispostavilo da je ovaj eden – kao i svaki eden – bio pod
stražom. Imao je svog kerbera, stražara s ognjenim mačem. Geralt je imao
priliku da ga vidi u akciji. Kerber, momak nizak ali snažne građe, pred
njegovim očima je iz vrta zadovoljstva oterao mršavog mlađana.

Mlađan se bunio – povikivao je i gestikulirao, što je sasvim očito
nerviralo kerbera.

– Zabranjen ti je ulaz, Muuse. I ti to dobro znaš. Stoga, odstupi. Neću
ponavljati.

– Ma nabijem vas i vašu zabranu! – dreknu mlađan sa sigurne
udaljenosti. – Nemate milosti! Niste jedini, otići ću kod konkurencije!
Puvanderi! Parveni! Natpis pozlaćen, a i dalje balega na sarama! Bitni ste
mi koliko i ta balega! A govno će uvek biti govno!

Geralt se pomalo uznemiri. Proćelavi mlađan, iako izgledom odvratan,
nosio se vrlo gospodski, možda ne previše raskošno, ali u svakom slučaju
elegantnije od njega. A ako je već elegancija bila presudan kriterijum...

– A da pitam, kuda ćeš ti? – hladan kerberov glas prekinu mu tok misli.
I potvrdi strahove.

– To je ekskluzivan lokal – nastavi kerber, blokirajući telom stepenice.
– Da li shvataš značenje te reči? To je kao da je nepristupačan. Nekim
osobama.

– Zbog čega meni?
– Odelo ne čini čoveka – stojeći dva stepenika više kerber je mogao da
pogleda vešca s visine. – Ti si, stranče, hodajuća ilustracija te narodne
mudrosti. Tvoje odelo te nimalo ne čini. Može biti da te čine neki drugi
skriveni predmeti, neću da zalazim u to. Ponavljam, ovo je ekskluzivan
lokal. Ovde ne tolerišemo ljude koji su odeveni kao banditi. Niti
naoružane.
– Nisam naoružan.
– Ali izgledaš kao da jesi. Budi ljubazan i pođi negde drugde.
– Polako, Tarpe.
Na vratima lokala pojavi se crnpurast muškarac u somotskom kaftanu.
Obrve su mu bile čekinjaste, pogled pronicljiv, a nos orlovski. I povelik.
– Očigledno ne znaš – orlovski nos pouči kerbera – s kime imaš posla.
Ne znaš ko nam je stigao u posetu.
Dugotrajno kerberovo ćutanje potvrđivalo je da ne zna.
– Geralt iz Rivije. Veštac. Poznat po tome što štiti ljude i spasava im
život. Kao pre nedelju dana, ovde, u našoj okolini, u Ansegisu, gde je
spasao majku s detetom. A nekoliko meseci ranije, u Čizmaru, o čemu su
svi brujali, ubio je ljudoždera leukrota, i sam pritom zadobivši rane. Kako
bih mogao da zabranim ulaz u svoj lokal nekome ko se bavi tako čestitim
poslom? Naprotiv, drago mi je da imam takvog gosta. I čast mi je što je
poželeo da me poseti. Gos’n Geralte, gostionica „Natura Rerum“ želi vam
toplu dobrodošlicu. Ja sam Febus Ravenga, vlasnik ovog skromnog doma.
Sto za koji ga je maitre4 posadio bio je prekriven stolnjakom. Svi stolovi
u „Natura Rerumu“ – većinom zauzeti – bili su pokriveni stolnjacima.
Geralt se nije sećao kada je poslednji put video stolnjake u krčmi.
Premda radoznao, nije gledao unaokolo, ne želeći da ispadne
provincijalac i prostak. Suzdržana opservacija ipak je pokazala skromnu,
mada otmenu i prefinjenu dekoraciju. Prefinjena – mada ne uvek otmena
– bila je i klijentela, većinom trgovci i zanatlije, kako je procenio. Bili su tu
i kapetani brodova, preplanuli i bradati. Nije nedostajalo ni šareno odevene
plemićke gospode. Mirisalo je takođe milo i prefinjeno: na pečeno mesište,
češnjak, kim i gomilu novca.

4 Fr.: maître d'hôtel – šef sale; vlasnik hotela. (Prim. prev.)

Osetio je pogled na sebi. Kad ga neko posmatra, njegova veščevska čula
su to odmah signalizovala. Pogledao je, krajičkom oka i diskretno.

Ona koja je ga posmatrala – takođe vrlo diskretno, neprimetno
običnom smrtniku – bila je mlada žena lisičasto riđe kose. Pravila se da je
zaokupljena jelom – nečim što je izgledalo ukusno i što je, čak i iz daljine,
primamljivo mirisalo. Stil i govor tela nisu ostavljali sumnju. Ne za vešca.
Mogao se kladiti da je bila čarobnica.

Maitre ga roptanjem otrgnu iz misli i iznenadne nostalgije.

– Za danas – izjavi svečano i ne bez ponosa – predlažemo teleću
kolenicu dinstanu u povrću s pečurkama i pasuljem. Jagnjeća leđa pečena
s patlidžanom. Svinjski bekon u pivu serviran s glaziranim šljivama.
Pečenu plećku divlje svinje serviranu s jabukama u pekmezu. Pačja prsa iz
tave servirana s crvenim kupusom i brusnicama. Lignje punjene cikorijom
s belim sosom i grožđem. Grdobinu s roštilja u sosu od pavlake, serviranu
s dinstanim kruškama. I, kao i obično, naše specijalitete: guščji batak u
belom vinu, uz izbor voća pečenog na plehu, i obliš u karamelizovanom
mastilu sipe, serviran s mesom rakova.

– Ukoliko uživaš u ribi – pokraj stola se pojavi Febus Ravenga, ko zna
kada i kako – onda toplo preporučujem obliš. Jutarnji ulov, razume se
samo po sebi. Ponos i dika našeg šefa kuhinje.

– Onda obliš u mastilu – veštac savlada u sebi iracionalnu želju da
odjednom naruči nekoliko jela, svestan da bi to bilo neukusno. – Hvala za
savet. Već sam počeo da osećam muke izbora.

– Koje bi vino – upita maitre – gospodin želeo?

– Molim vas, izaberite nešto adekvatno. Slabo se razumem u vina.

– Malo ko se razume – osmehnu se Febus Ravenga. – A samo
malobrojni to i priznaju. Ne brinite, odabraćemo vrstu i godište, gos’n
vešče. Neću da vam smetam, želim vam prijatan ručak.

Želja nije mogla da se ispuni. Geralt nije ni imao priliku da se uveri koje
vino će mu izrabrati. I ukus obliša u mastilu sipe takođe je tog dana za
njega morao ostati tajna.

Riđokosa žena iznenada se okanula diskrecije i pronašla ga pogledom.
Osmehnula se. Nije mogao da se odupre utisku da je to bilo zlokobno.
Osetio je drhtavicu.

– Veštac, zvani Geralt iz Rivije?

Pitanje je zadao jedan od tri u crno odevena tipa koji su krišom prišli
stolu.

– Ja sam.

– U ime zakona, uhapšen si.

Kad ništa ne tvorim krivo,
kakve presude se imam da bojim?
Vilijam Šekspir, Mletački trgovac5

Treće poglavlje

Braniteljka dodeljena Geraltu po službenoj dužnosti izbegavala je da ga
gleda u oči. S upornošću dostojnom bolje parnice prevrtala je fasciklu s
dokumentima. Nije bilo mnogo dokumenata. Tačno dva. Gđa advokat ih
je verovatno naučila napamet. Kako bi zablistala tokom reči odbrane,
nadao se Geralt. Ali bila je to, kao što je podozrevao, uzaludna nada.

– U zatvoru si – gđa advokat konačno podiže pogled – dopustio sebi
da se potučeš s dvojicom zatvorenika. Mogu li barem da znam razlog?

– Primo, odbio sam njihove seksualne ponude, nisu hteli da shvate da
,,ne“ znači ,,ne“. Secundo, volim da tučem ljude. Tertio, to je laž. Sami su se
ispovređivali. O zidove. Kako bi mene ocrnili.

Govorio je polako i ravnodušno. Nakon sedmice provedene u zatvoru
potpuno je postao ravnodušan.

Braniteljka zatvori fasciklu. Kako bi ju je odmah ponovo otvorila.
Nakon čega popravi prefinjenu frizuru.

– Pretučeni – uzdahnu – kako mi se čini, neće podneti tužbu.
Koncentrišimo se na optužbu javnog tužioca. Asesor tribunala optužiće te
za ozbiljno krivično delo, za koje je zaprećena stroga kazna.

A kako drugačije, pomisli on, kontemplirajući o lepoti gđe advokata.
Pitao se koliko je imala godina kad je dospela u školu čarobnica. I s koliko
godina je napustila tu školu.

Obe aktivne čarobnjačke visoke škole – muška u Ban Ardu i ženska u
Aretuzi na ostrvu Taned – osim svršenih studenata i studentkinja,
proizvodile su i otpad. Uprkos gustom situ prijemnih ispita, koje

5 Prevod Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)

omogućava da se proseju i odbace beznadežni slučajevi, u principu su tek
na prvim semestrima zaista pravila selekcija i ukazivalo se na one koji su
umeli da se kamufliraju. Na one za koje je razmišljanje predstavljalo
neprijatno i opasno iskustvo. Prikrivene glupake, lenštine i mentalne
spavalice oba pola koji nisu imali šta da traže u školi magije. Nevolja je
počivala u tome što je obično posredi bila progenitura imućnih osoba ili
osoba koje su iz drugih razloga smatrane važnima. Po izbacivanju iz škole
nešto je trebalo uraditi s tom teškom omladinom. S momcima koji su
izbacivani iz škole u Ban Ardu nije bilo problema – dospevali su u
diplomatiju, čekala je na njih vojska, flota i policija, najglupljima je ostajala
politika. Magijski otpad lepšeg pola samo je prividno bilo teže kultivisati.
Premda su bile izbačene, mlade devojke su prekoračile prag čarobnjačke
visoke škole i okušale se u nekom stepenu magije. A previše je bio jak
uticaj čarobnica na vladare i sve sfere političko-ekonomskog života da bi
devojke ostavili na cedilu. Bilo im je osigurano utočište. Dospevale su u
sferu pravosuđa. Postajale su pravnice.

Braniteljka zatvori fasciklu. Zatim je otvori.

– Preporučujem ti da priznaš krivicu – kaza. – Onda bismo mogli da
računamo na blažu kaznu...

– Šta da priznam? – prekinu je veštac.

– Kada sud upita da li priznaješ, odgovori potvrdno. Priznavanje krivice
biće uzeto kao olakšavajuća okolnost.

– Kako onda nameravaš da me braniš?

Gđa advokat zatvori fasciklu.

– Idemo. Sud čeka.

Sud je čekao. Pošto su upravo izvodili iz sale prethodnog delinkventa.
Ne baš radosnog, kako je konstatovao Geralt.

Na zidu je visio štit upljuvan muvama, na njemu se video grb Keraka,
plavi delfin nageant. Ispod grba je stajao sudijski sto. Za njim su sedele tri
osobe. Slabunjavi pisar. Bledi pomoćnik sudije. I gđa sudija, po izgledu i
liku staložena žena.

Na klupi desno od sudija sedeo je asesor tribunala koji je vršio dužnost
tužioca. Izgledao je ozbiljno. Toliko ozbiljno da bi čovek izbegavao da se
sretne s njim u mračnoj ulici.

A na suprotnoj strani, levo od sudijskog sastava, nalazila se optuženička
klupa. Mesto predviđeno za njega.

Dalje je sve brzo krenulo.

– Geralt, zvani Geralt iz Rivije, po profesiji veštac, optužen je za
malverzaciju, oduzimanje i prisvajanje imovine koja pripada Koroni.
Radeći u dogovoru s drugim osobama koje je podmitio, optuženi je
uvećavao visinu izdatih računa za svoje usluge u nameri da prisvoji taj
višak. Što je rezultiralo gubicima u državnoj riznici. Dokaz je prijava, notitia
criminis, koja je optužbu priložila aktima. Ta prijava...

Snužden izraz lica i odsutan pogled sudije jasno su pokazivali da je
staložena žena u mislima negde drugo. I da je muče neka sasvim druga
pitanja i problemi – pranje, deca, boja zavesa, zamešeno testo za
makovnjaču i pukotine na zadnjici koje predskazuju bračnu krizu. Veštac
ponizno prihvati činjenicu da je manje važan. Da ne može da se takmiči s
nečim takvim.

– Krivično delo koje je izvršio optuženi – nastavi tužilac bez emocija –
ne samo da uništava zemlju već i podriva i rastače društveni poredak.
Pravni poredak zahteva...

– Prijavu uključenu u akta – prekinu ga sudija – sud mora da tretira kao
probatio de relato, dokaz na osnovu saopštenja trećeg lica. Da li tužilac može
da iznese druge dokaze?

– Drugih dokaza nema... Trenutno... Optuženi je, kao što je već
ukazano, veštac. On je mutant izolovan od ljudskog društva, koji
omalovažava ljudske zakone i stavlja se iznad njih. U svojoj kriminogenoj
i sociopatskoj profesiji dolazi u dodir s prestupničkim elementom, kao i s
neljudima, uključujući rase tradicionalno neprijateljske prema ljudima.
Veštac ima kršenje zakona u svojoj nihilističkoj prirodi. U slučaju vešca,
časni sude, nedostatak dokaza je najbolji dokaz... Dokazuje perfidiju kao
i...

– Da li optuženi – sudiju uopšte nije intrigiralo šta još dokazuje
nedostatak dokaza. – Da li optuženi priznaje krivicu?

– Ne priznajem. – Geralt zanemari očajničke signale gđe advokat. –
Nisam kriv, nisam izvršio nikakvo krivično delo.

Bio je pomalo vičan, često je imao posla s pravosuđem. Takođe,
letimice se upoznao s literaturom predmeta.

– Optužen sam zbog predrasuda...

– Prigovor! – dreknu asesor. – Optuženi drži govor!

– Odbacuje se.

-... zbog predrasuda o meni i mojoj profesiji, to jest zbog praeiudicium, a
praeiudicium unapred implicira laž. Osim toga, optužen sam na osnovu
anonimne prijave, i to jedva jedne. Testimonium unius non valet. Testis unus,
testis nullus. Ergo, to nije optužba, već pretpostavka, odnosno preasumptio. A
pretpostavka ostavlja sumnju.

– In dubio pro reo! – prenu se braniteljka. – In dubio pro reo, časni sude!

– Sud – sudija udari čekićem, probudivši bledog pomoćnika – donosi
odluku da se utvrdi imovinsko jemstvo u visini od pet stotina novigradskih
korona.

Geralt uzdahnu. Zanimalo ga je da li su oba njegova druga iz ćelije već
došli sebi i jesu li izvukli neku pouku iz onoga što se desilo. Ili će ponovo
morati da ih išiba i izgazi.

A šta je narod nego grad?
Vilijam Šekspir, Koriolan6

Četvrto poglavlje

Na samom kraju prepunog bazara stajala je tezga grubo sklepana od
dasaka, za kojom je radila bakica-starica sa slamenim šeširom, okruglasta i
rumena poput dobre vile iz bajke. Iznad bakice se video natpis: „Sreća i
radost – samo kod mene. Krastavac gratis“. Geralt se zaustavi, izvuče iz
džepa bakrenjake.

– Sipaj, baba – zatraži potmulo – pola lončeta sreće.
Udahnu vazduh, ispi na eks i izdahnu. Obrisa suze koje mu je patoka
naterala na oči.
Bio je slobodan. I ljut.
Interesantna stvar, to da je slobodan saznao je od osobe koju je
poznavao. Iz viđenja. Bio je to onaj isti oćelaveli mlađan što su ga pred
njegovim očima oterali sa stepenica gostionice „Natura Rerum“. A koji je,
kako se ispostavilo, bio sudsko piskaralo.
– Slobodan si – saopšti mu oćelaveli mlađan, splićući i rasplićući mršave
prste uflekane mastilom. – Plaćena je kaucija.
– Ko je platio?
Pokazalo se daje to poverljiva informacija, oćelavelo piskaralo odbilo je
da je saopšti. Odbio je takođe – i to drsko – da vrati rekviriranu Geraltovu
torbu. U kojoj su se, između ostalog, nalazili gotovina i bankovni čekovi.
Veščevu pokretnu imovinu, saopštio mu je ne bez zajedljivosti, vlast je
ocenila kao cautio pro expensis, akontacija na ime sudskih troškova i
predviđanih kazni.
Nije imalo svrhe ni smisla svađati se. Geralt je morao biti zadovoljan
što su mu pri izlasku barem dali stvari koje je prilikom zadržavanja imao u

6 U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)

džepovima. Lične sitnice i sitan novac. Toliko sitan da niko nije hteo da ga
ukrade.

Prebrajao je ostale bakrenjake. I osmehnuo se starici.

– Molim vas, još pola lončeta radosti. Hvala vam za krastavac.

Nakon babine patoke svet se primetno prolepšao. Geralt je znao da će
to ubrzo proći, te je ubrzao korak. Morao je da obavi neke stvari.

Ukljeva, njegova kobila, uspešno je promakla pažnji suda i nije ušla u
akontaciju cautio pro expensis. Bila je tu gde ju je i ostavio, u stajskom boksu,
zbrinuta i nahranjena. Nešto takvo veštac nije mogao ostaviti bez nagrade,
bez obzira na sopstveno materijalno stanje. Od šake srebrnih moneta, koje
su sačuvane u tajnoj pregradi ušivenoj na sedlu, nekoliko je odmah dobio
konjušar. Koga je ta štedrost čak ostavila bez daha.

Horizont na moru postajao je taman. Geraltu se činilo da opaža tamo
iskrice munja.

Pre ulaska u kordegardiju smotreno je udahnuo svež vazduh u pluća.
Nije pomoglo. Gospođe stražarke mora da su danas pojele više pasulja
nego obično. Mnogo, mnogo više pasulja. Ko zna, možda je bila nedelja.

Jedne su – kao i obično – jele. Druge su bile zauzete bacanjem kockica.
Videvši ga, ustale su od stola. I opkolile ga.

– Gledajte, veštac – reče komandantkinja, stavši vrlo blizu. – Dovukao
se.

– Napuštam grad. Došao sam da uzmem svoju svojinu.

– Ako dozvolimo – druga stražarka ga ćušnu laktom, tobož nehotice –
šta će nam dati zauzvrat? Treba se iskupiti, brale, iskupiti! A, devojke? Šta
da mu naredimo da radi?

– Nek svaku u golo dupe poljubi!

– I jezikom nek poliže!

– Ama! Još će nečim da nas zarazi!

– Ali mora da nam priredi – sledeća navali na njega poprsjem tvrdim
kao stena – nekakvo zadovoljstvo, zar ne?

– Pesmu nek’ nam zapeva – druga prdnu gromko. – A melodiju neka
podesi prema ovom mom tonu!

– Ili prema mom! – druga prdnu još glasnije. – Jer je moj zvučniji!

Ostale dame se pokidaše od smeha.

Geralt prokrči sebi put, trudeći se da ne pretera s upotrebom sile. U
tom trenutku se otvoriše vrata magacina depozita i na njima se pojavi
gospodin u mrkom ogrtaču i bereci. Depozitar, Gonšorek, valjda. Videvši
vešca, širom otvori usta.

– Vi? – progunđa. – Kako to? Vaši mačevi...

– Upravo. Moji mačevi. Dajte mi ih.

– Ali... Ali... – Gonšorek se zagrcnu, uhvati za grudi, teško je hvatao
vazduh. – Ali ja te mačeve nemam!

– Molim?

– Nemam... – Gonšorekovo lice pocrvene. I zgrči se, kao u nastupu
bola. – Pa odneli su ih...

– Kako to? – Geralt oseti kako ga obuzima hladan bes.

– Odne... li...

– Kako odneli? – ščepa depozitara za revere. – Ko ih je, majku mu,
odneo? – Šta to, dođavola, treba da znači?

– Priznanicu...

– Baš tako! – oseti na ramenu čeličan hvat. Komandantkinja straže ga
odgurnu od zagrcnutog Gonšoreka.

– Baš tako! Priznanicu pokaži!

Veštac nije imao priznanicu. Priznanica iz spremišta oružja ostala je u
njegovoj torbi. Torbi koju je rekvirirao sud. Kao akontaciju na ime
troškova i predviđanih kazni.

– Priznanicu!

– Nemam. Ali...

– Nema priznanice, nema depozita – komandantkinja mu nije dala da
završi. – Mačevi su odneseni, čuješ li? Verovatno si ih sam odneo. A sada
ovde praviš cirkus? Hoćeš nešto da iskamčiš? Ništa od toga. Tornjaj se
odavde.

– Neću izaći pre nego...

Komandantkinja, ne popuštajući hvat, odvuče Geralta i okrenu ga.
Licem ka vratima.

– Gubi se.

Geralt se suzdržavao da udari ženu. Međutim, nimalo se nije ustručavao
pred nekim ko ima pleća kao rvač, stomak kao dimljenu šunku i listove

kao bacač diska, a uz sve to prdi kao mula. Odgurnu komandantkinju i iz
sve snage je odalami po njušci. Svojim omiljenim desnim krošeom.

Ostale obamreše, ali samo na sekundu. Još pre nego što se
komandantkinja strovalila na sto, raspršivši naokolo pasulj i sos od
paprike, već su mu bile za vratom. Jednoj bez razmišljanja rascopa nos,
drugu tako odalami da su joj čak zubi zapucketali. Dve je počastio Znakom
Ard, kao lutke su poletele na stalak s helebardama, obalivši sve s
neopisivim hukom i treskom.

Dobio je u uvo od komandantkinje s koje je kapljao sos. Druga
stražarka, ona s tvrdim poprsjem, uhvati ga straga u medveđi zagrljaj.
Udari je laktom tako da je zaurlala. Komandantkinju gurnu na sto, tresnu
je energičnim krošeom. Onu s rascopanim nosom tresnu u pleksus solaris
i obali na zemlju, čuo je kako povraća. Druga, udarena u slepoočnicu,
mlatnu podšišanim potiljkom o stub, omlitavi, a oči joj se odmah
zamagliše.

Ali na nogama su se držale još četiri. I dođe kraj njegovoj nadmoći.
Dobio je u potiljak, odmah posle toga u uvo. A posle toga u krsta. Neka
mu podmetnu nogu, a kada je pao dve se svališe na njega, prignječiše ga,
lupajući pesnicama. Ostale nisu žalile udarce nogama.

Udarcem čelom u lice eliminisao je jednu od prignjetačica, ali smesta ga
je pritisnula druga. Komandantkinja, prepoznao ju je po sosu koji je kapao
s nje. Udarcem odozgo šljisnu ga po zubima. Pljunu joj krv pravo u oči.

– Nož! – razdrala se, bacajući glavu tamo-amo. – Nož mi dajte! Jaja ću
mu odseći!

– Šta će ti nož! – vrisnu druga. – Ja ću mu ih odgristi!

– Stoj! Mirno! Šta to treba da znači? Mirno, kažem!

Stentorski glas koji primorava na poslušnost prodro je kroz borbeni
žagor, obuzdao stražarke. Pustile su Geralta iz zagrljaja. Ustao je s
naporom, pomalo žalostan. Kad je sagledao bojno polje, raspoloženje mu
se malo popravilo. Ne bez likovanja osmotri svoja dostignuća. Stražarka
koja je ležala kraj zida već je otvorila oči, ali i dalje nije bila u stanju ni da
sedne. Druga, pognuta, ispljuvavala je krv i prstom opipavala zube. Treća,
ona s rascopanim nosom, pokušavala je da ustane, ali svaki čas je padala,
klizajući se u kaljuzi sopstvene bljuvotine od pasulja. Od cele šestorke,
samo polovina se držala na nogama. Prema tome, rezultat je mogao biti
zadovoljavajući. Čak i u svetlu činjenice da bi on sam, da nije bilo

intervencije, iskusio ozbiljne povrede i ko zna da li bi bio u stanju da ustane
svojim snagama.

A taj koji je intervenisao bio je bogato obučen muškarac plemenitih crta
koji je zračio autoritetom. Geralt nije znao ko je to. S druge strane, odlično
je poznavao njegovog druga. Kicoš u neobičnom šeširiću s udenutim
perom egreta, plave kose peglom isfrizirane koja je sezala do ramena.
Nosio je dublet boje crvenog vina i košulju s čipkanim žaboom. S
nerazdvojnom lutnjom i nerazdvojnim drskim osmehom na usnama.

– Zdravo, vešče! Kako to izgledaš? S tom razbijenom facom! Pući ću
od smeha!

– Zdravo, Nevene. I ja se radujem što tebe vidim.
– Šta se ovde dešava? – Muškarac plemenitih crta se podboči. – Pa? Šta
je s vama? Redovni izveštaj! Odmah!
– On je! – komandantkinja istrese iz ušiju ostatke sosa i optuživački
pokaza na Geralta. – On je kriv, cenjeni gospodine tužioče! Pravio je scene
i besneo, a posle je prešao na batine. A sve zbog nekih mačeva iz depozita
za koje nije imao priznanicu. Gonšorek će potvrditi... Hej, Gonšorek, što
si se skupio tamo u ćošku? Usrao si se? Mrdaj dupe, ustani, kaži cenjenom
tužiocu... Ej, bre! Gonšorek? Šta ti je?
Dovoljno je bilo pažljivije pogledati kako bi odgonetnuli šta je
Gonšoreku. Nije bilo potrebno proveravati puls, bilo je dovoljno baciti
pogled na lice belo kao kreda. Gonšorek je bio mrtav. Prosto i jednostavno
nije bio živ.

•

– Sprovešćemo istragu, gospodine iz Rivije – kaza Ferant de Letenhov,
javni tužilac kraljevskog tribunala. – Pošto podnosite formalnu žalbu i
tužbu, moramo je sprovesti, tako nalaže zakon. Saslušaćemo sve koji su
prilikom hapšenja i u sudu imali pristup tvojim stvarima. Uhapsićemo
osumnjičene...

– One iste, kao i obično?
– Molim?
– Ništa, ništa.

– U redu. Problem će sigurno biti rešen, a krivci za krađu mačeva biće
pozvani na odgovornost. Ukoliko je zaista došlo do krađe. Uveravam vas
da ćemo razjasniti zagonetku i da će istina izaći na videlo. Pre ili kasnije.

– Radije bih da to bude pre – vešcu se nije previše dopao glas javnog
tužioca. – Moji mačevi su moja egzistencija, bez njih ne mogu da obavljam
svoj posao. Znam da mnogi percipiraju moju profesiju kao lošu, a ja lično
imam štete zbog te negativne slike. Zasnovane na predubeđenjima,
predrasudama i ksenofobiji. Računam na to da ta činjenica neće imati
uticaja na istragu.

– Neće imati – odgovori suvo Ferant de Letenhov. – Zato što ovde
postoji vladavina prava.

Kada su pomoćnici izneli telo mrtvog Gonšoreka, po naredbi javnog
tužioca izvršena je revizija magacina oružja i čitavog skladišta. Kao što je
bilo lako pogoditi, tamo nije bilo ni traga veščevim mačevima. A
komandantkinja straže, još besna na Geralta, pokazala im je postolje s
probadačem na koji je pokojnik stavljao realizovane depozitne priznanice.
Među njima su ubrzo pronašli veščevu priznanicu. Komandantkinja
prelista registar i ubrzo im ga gurnu pod nos.

– Pogledajte – pokaza trijumfalno – lepo piše, priznanica o prijemu.
Potpis: Gerland iz Riblije. Pa govorila sam vam da je veštac bio ovde i sam
uzeo svoje mačeve. A sada muljari, verovatno da bi izvukao odštetu! Zbog
njega je Gonšorek otegao papke! Od muke mu se žuč izlila i šlog ga strefio!

Ipak, niti se ona, niti se ijedna druga stražarka odlučila da posvedoči da
je zaista videla Geralta kad je uzimao mačeve. Stalno se tu neko mota,
glasilo je objašnjenje, a one su bile zauzete, jer su jele.

Iznad krova zgrade suda kružili su galebovi, drečeći prodorno. Vetar je
oterao na jug olujni oblak iznad mora. Izašlo je sunce.

– Hteo bih da vas unapred upozorim – reče Geralt – da su moji mačevi
obloženi čarima. Samo vešci mogu da ih dodiruju, drugima oduzimaju
vitalnu snagu. To se uglavnom ispoljava u gubljenju muške snage. To jest
polnoj nemoći. Potpunoj i permanentnoj.

– Imaćemo to u vidu – klimnu glavom javni tužilac. – Za sada bih vas
ipak zamolio da ne napuštate grad. Voljan sam da zažmurim na skandal u
kordegardiji. Uostalom, tamo redovno dolazi do skandala pošto stražarke
vrlo lako podležu emocijama. A budući da Julijan... to jest gos’n Neven
jemči za vas, siguran sam da će se i vaš problem u sudu uspešno razrešiti.

– Moj problem – veštac zažmiri – nije ništa drugo do mučenje.
Šikaniranje zasnovano na predubeđenjima i netrpeljivosti...

– Ispitaćemo dokaze – preseče ga javni tužilac. – I na osnovu njih ćemo
preduzeti dalje mere. Tako nalaže vladavina prava. Ista ona zahvaljujući
kojoj ste na slobodi. Uz jemstvo, dakle uslovno. Dužni ste, gospodine iz
Rivije, da se pridržavate tih uslova.

– Ko je platio to jemstvo?

Ferant de Letenhov je hladno odbio da otkrije inkognito veščevog
dobročinitelja, pozdravio se i zajedno s pomoćnicima uputio ka ulazu u
sud. Neven je samo to čekao. Samo što su napustili trg i ušli u uličicu,
otkrio je sve što je znao.

– Pravi niz nesrećnih okolnosti, druže Geralte. I baksuznih incidenata.
A što se tiče kaucije, uplatila ju je za tebe nekakva Lita Nejd, među svojima
poznata kao Koral, zbog boje ruža za usne koji koristi. Ona je čarobnica
koja se dodvorava Belohunu, ovdašnjem kralju. Svi lupaju glavu zašto je
to učinila. Zato što te je niko drugi već upravo ona poslala iza rešetaka.

– Šta?

– Pa kažem ti. Koral te je potkazala. To baš nikoga nije začudilo, opšte
je poznato da su čarobnjaci kivni na tebe. A onda odjednom senzacija:
čarobnica iznebuha plaća jemstvo i izvlači te iz tamnice u koju si zbog nje
bačen. Čitav grad...

– Opšte? Čitav grad? Šta to trabunjaš, Nevene?

– Koristim metafore i perifraze. Ne pravi se da ne znaš, poznaješ ti
mene. Jasno je da nije „čitav grad“, već isključivo malobrojna dobro
informisana lica koja su bliska vladajućim krugovima.

– I ti si isto taj, tobože blizak?

– Pogodio si. Ferant je moj rođak, sin brata moga oca. Svratio sam ovde
kod njega u posetu, kao kod rođaka. I saznao sam za tvoju aferu. Odmah
sam se zauzeo za tebe, valjda ne sumnjaš u to. Garantovao sam za tvoju
čestitost. Ispričao sam o Jenefer...

– Hvala ti od srca.

– Okani se sarkazma. Morao sam da ispričam o njoj kako bih objasnio
rođaku da te ovdašnja magičarka kleveće i ocrnjuje zbog ljubomore i
zavisti. Da je čitava ta optužba lažna, da se ti nikada ne ponižavaš
finansijskim mućkama. Usled mog zauzimanja, Ferant de Letenhov,

kraljevski javni tužilac, pravni izvršitelj najvišeg ranga, već je uveren u
tvoju nevinost...

– Nisam stekao takav utisak – utvrdi Geralt. – Upravo suprotno. Osetio
sam da mi ne veruje. Niti po pitanju tobožnjih malverzacija, niti po pitanju
nestanka mačeva. Jesi li čuo šta je govorio o dokazima? Dokazi su za njega
fetiš. Prema tome, dokaz prevare biće potkazivanje, a dokaz mistifikacije
s krađom mačeva potpis Gerlanda iz Riblije u registru. Uz to, onaj izraz
lica kada me je upozoravao da ne napuštam grad...

– Nepravedno sudiš o njemu – odgovori Neven. – Poznajem ga bolje
od tebe. To što ja jemčim za tebe njemu više vredi nego tuce napumpanih
dokaza. A s pravom te je upozoravao. Šta misliš, zbog čega smo obojica,
on i ja, požurili u kordegardiju? Da bismo te sprečili da napraviš glupost!
Kažeš, neko te uvaljuje u to, fabrikuje lažne dokaze? Onda nemoj da daješ
nekome u ruke nepobitne dokaze. A takav dokaz bi bio beg.

– Možda si i u pravu – složi se Geralt. – Ali instinkt mi govori nešto
drugo. Trebalo bi da kidnem pre nego što me ovde skroz priteraju uza zid.
Najpre hapšenje, zatim kaucija, odmah posle toga mačevi... Šta će biti
sledeće? Sto mu gromova, bez mača se osećam kao... Kao puž bez kućice.

– Previše se uzrujavaš, po mom mišljenju. Uostalom, malo li je ovde
prodavnica? Digni ruke od tih mačeva i kupi sebi druge.

– A da je tebi ukradena tvoja lutnja? Koju si, koliko se sećam, dobio u
dosta dramatičnim okolnostima? Ne bi se uzrujao? Digao bi ruke? I otišao
da kupiš sebi drugu u prodavnici iza ugla?

Neven instinktivno stegnu šakama lutnju i pređe unaokolo uplašenim
pogledom. Međutim, niko od prolaznika nije izgledao kao potencijalni
pljačkaš lutnji niti i ispoljavao nezdravo interesovanje za njegovu unikatnu
lutnju.

– U redu – odahnu. – Razumem. Tvoji su mačevi, kao i moja lutnja,
jedinstveni i nezamenljivi. Povrh toga... kako si ono rekao? Začarani?
Izazivaju magičnu impotenciju... Prokletstvo, Geralte! Sada mi to govoriš?
Pa ja sam često boravio u tvom društvu, imao sam te mačeve nadohvat
ruke! A ponekad i bliže! Sada je sve jasno, sve razumem... U poslednje
vreme sam, dođavola, imao poteškoće...

– Smiri se. To je izmišljotina, to s impotencijom. Izmislio sam to na licu
mesta, računajući da će spletka da se raširi. Da će lopov da se uplaši...

– Čim se uplaši, baciće mačeve na đubrište – trezveno konstatova bard,
i dalje blago ubledeo. – I nikada ih nećeš vratiti. Bolje se osloni na mog
rođaka Feranta. On je ovde godinama javni tužilac, ima čitavu armiju
šerifa, agenata i špijuna. Pronaći će lopova za tren, videćeš.

– Ukoliko je još uvek ovde – veštac zaškrguta zubima. – Mogao je da
odmagli dok sam sedeo u bajboku. Kako reče da se zove ta čarobnica,
zahvaljujući kojoj sam dospeo tamo?

– Lita Nejd, nadimak Koral. Naslućujem šta nameravaš, prijatelju. Ali
ne znam da li je to najbolja ideja. Ona je čarobnica. Volšebnica i žena u
jednoj osobi, rečju strana vrsta koja ne podleže racionalnoj spoznaji i
funkcioniše po mehanizmima i principima nepojmljivim običnim
muškarcima. Uostalom, šta ima da ti govorim o tome, i sam to dobro znaš.
Svakako imaš na tom polju prebogatu eksperijenciju... Kakva je to galama?

Lutajući ulicama bez cilja, stigli su blizu trga kojim se neprestano
razlegalo treskanje čekića. Ovde je, kako se ispostavilo, radila velika
bačvarska radionica. Uz samu ulicu, pod krovom, uznosili su se ravni
hvatovi isušenih dasaka. Odatle su daske nosili bosi dečaci i prenosili ih na
stolove, gde su ih pričvršćivali za specijalne kobilice i obrađivali makijama.
Obrađene daske išle su kod drugih zanatlija, oni su ih dorađivali na dugim
blanjačkim klupama, stojeći nad njima opkoračke do članaka u iverju.
Gotove daske dospevale su u ruke bačvara koji su ih slagali na gomilu.
Geralt je neko vreme posmatrao kako pod pritiskom originalnih mengela
i zatega stezanih zavrtnjima nastaje oblik bačve, odmah učvršćivan
pomoću čeličnih obruča prikivanih na proizvod. Na ulici je čak kuljala para
iz velikih kotlova u kojima su ih parili. Iz unutrašnjosti radionice, iz
dvoriša, doletao je miris drveta pečenog na vatri – tamo su bačve ojačavane
pre dalje obrade.

– Svaki put kada vidim bačvu – izjavi Neven – pije mi se pivo. Hajmo
iza ćoška. Znam tamo jedan simpatičan bife.

– Idi sam. Ja ću posetiti čarobnicu. Čini mi se da znam koja je, već sam
je video. Gde ću je naći? Ne pravi face, Nevene. Ona je, kako mi se čini,
praizvor i prauzrok mojih problema. Neću čekati razvoj događaja, poći ću
i otvoreno pitati. Ne mogu da sedim ovde, u ovom gradiću. Barem ne zbog
toga što sam tanak s parama.

– Za to ćemo – reče ponosno trubadur – pronaći remedijum. Podržaću
te finansijski... Geralte? Šta se dešava?

– Vrati se kod bačvara i donesi mi dasku.

– Šta?

– Donesi mi dasku. Brzo.

Uličicu zagradiše tri snažna dripca odvratnih, nedobrijanih i
neumivenih njuški. Jedan, toliko plećat da je bio gotovo kvadratan, držao
je u ruci okovanu batinu, debelu kao rukohvat kabestana. Drugi, u kaputu
od prevrnute kože, nosio je tesak, a za pojasom je imao palubnu sekiru.
Treći, opaljen suncem kao moreplovac, bio je naoružan dugim i odvratnim
nožem.

– Hej, ti tamo, rivijski smradu! – započe onaj kvadratni. – Kako se
osećaš bez mačeva na leđima? Kao gologuz na vetru, a?

Geralt se nije uključio u diskusiju. Čekao je. Čuo je kako se Neven
prepire s bačvarima oko daske.

– Nemaš više očnjake, čudače, pogani veščevski gmazu – nastavi
kvadratni, od cele trojke izrazito najvičniji oratorskoj veštini. – Niko se
neće uplašiti gada bez očnjaka! Jer on je samo insekt ili kojekakva gmizava
paklara. Mi takvu gamad čizmama gazimo i pravimo kašu od nje. Tako da
se više nikad ne osmeli da zalazi u naše gradove, među poštene ljude.
Nećeš, nitkovu, svojom sluzi naše ulice kaljati! Udrite ga, delije!

– Geralte! Hvataj!

Uhvati u letu bačenu mu dasku, izmače se od udarca batinom, odalami
kvadratnog bočno u glavu, zavrte se, tresnu razbojnika u kožuhu u lakat,
razbojnik vrisnu i ispusti tesak. Veštac ga udari u prevoj kolena i obali ga,
te se provuče pored i raspali daskom u slepoočnicu. Ne čekajući da
razbojnik padne, i ne prekidajući pokret, ponovo se izvi ispod batine
kvadratnog, odalami ga po prstima stegnutim na močugi. Kvadratni zariča
od bola i ispusti batinu, a Geralt ga udari redom u uho, u rebra i u drugo
uho. A zatim ga energično šutnu u međicu.

Kvadratni pade i postade loptast, uvijajući se, grčeći se i dodirujući
zemlju čelom.

Opaljen, najokretniji i najbrži od trojke, zaplesa oko vešca. Vešto
prebacujući nož iz ruke u ruku, napade na povijenim nogama, ošinuvši
unakrst. Geralt je bez muke izbegavao udarce, odstupao je, čekao sve dok
ne produži korak. A kada se to dogodilo, snažnim udarcem daske odbi
nož, piruetom okruži napadača i mlatnu ga u potiljak. Bandit pade na
kolena, a veštac ga lupi u desni bubreg. Ovaj zakriča i uspravi se, a veštac

ga tada odrapi daskom ispod uva, u nerv. Poznat medicinarima kao
parotidni splet.

– Uh! – kaza, stavši iznad ovog što se izvijao, grcao i davio od krika. –
To mora da je bolelo.

Razbojnik u kožuhu izvuče iz pojasa sekiru, ali nije ustajao s kolena,
nesiguran šta da čini. Geralt rasprši njegove sumnje, tresnuvši ga daskom
u vrat.

Uličicom su dotrčavali pomoćnici iz gradske straže, odgurujući
zazjavala koja su se okupljala. Neven ih je umirivao, pozivajući se na
koneksije, grozničavo objašnjavao ko je bio napadač, a ko se borio u
samoodbrani. Veštac gestovima prizva barda.

– Postaraj se da – reče mu – hulje odvedu u ćuzu. Utiči na rođaka
tužioca da ih čvrsto pritisne. Ili su sami umešali prste u krađu mačeva, ili
ih je neko unajmio. Znali su da nisam naoružan, zbog toga su se odvažili
da napadnu. Dasku daj bačvarima.

– Morao sam da kupim tu dasku – priznade Neven. – I verovatno sam
dobro uradio. Kao što sam znao, ne vladaš loše daskom. Trebalo bi stalno
da je nosiš.

– Idem kod čarobnice. U posetu. Treba li da idem s daskom?

– Za čarobnicu bi – iskrivi se bard – dobro došlo nešto teže. Na primer
levča. Jedan poznati filozof mi je govorio: kad ideš kod žene, ne zaboravi
da poneseš sa sobom...

– Nevene.

– Dobro, dobro, objasniću ti kako da stigneš do volšebnice. Ali najpre,
ako smem da dam savet...

– Da?

– Poseti kupatilo. I berberina.

Čuvajte se razočaranja, jer izgled vara. Onakvima, kakvima se čine
da jesu, stvari retko bivaju. A žene nikada.

Neven, Pola veka poezije

Peto poglavlje

Voda u bazenu fontane zakovitla se i zakipe, rasprskavajući zlataste
kapljice. Lita Nejd, zvana Koral, čarobnica, ispruži ruku, izgovori
stabilizujuću zaklinjalicu. Voda se izglača kao polivena uljem, zatutnji i
zablešta. Slika, isprva nejasna i maglovita, dobi oštrinu i prestade drhtati i,
iako malo izobličena pokretima vode, bila je jasna i čitka. Koral se pognu.
Videla je u vodi Začinsku pijacu, glavnu ulicu grada. I muškarca bele kose
kako prelazi ulicu. Čarobnica se zagledala. Posmatrala je. Tražila je
smernice. Nekakve podrobnosti. Detalje koji bi joj omogućili
odgovarajuću evaluaciju. I omogućili da predvidi šta će se dogoditi.

O tome šta je pravi muškarac, Lita Nejd je imala izgrađeno mišljenje,
formirano tokom godina iskustva. Umela je da prepozna pravog muškarca
u čoporu manje ili više uspešnih imitacija. U tu svrhu nipošto nije morala
da pribegava fizičkom kontaktu, uostalom takav način testiranja muškosti
smatrala je, kao i većina čarobnica, ne samo trivijalnim nego i varljivim
načinom koji vodi na stranputicu. Neposredna degustacija, kako je utvrdila
nakon ogleda, možda i jeste neka tamo kontrola ukusa, ali suviše često
ostavlja neprijatan ukus. Dispesiju. I gorušicu. A ponekad i povraćanje.

Lita je umela da prepozna pravog muškarca čak iz daljine, na osnovu
tričavih i naizgled beznačajnih pretpostavki. Pravi muškarac, čarobnica je
proverila u praksi, pasionirano se bavi ribolovom, ali isključivo na veštačku
mušicu. Kolekcionar je vojnih figurica, erotske grafike i svojeručno
izrađenih modela jedrenjaka, uključujući i one u flašama, a praznih flaša
od skupih pića nikada ne nedostaje u njegovom domaćinstvu. Ume
izvrsno da kuva, polazi mu za rukom da napravi prava remek-dela
kulinarske veštine. A i, uopšte uzevši, sam prizor njega dovodi u iskušenje.

Veštac Geralt, o kome je čarobnica dosta čula, o kome je dobila mnogo
informacija, a koga je upravo posmatrala u vodi bazena, ispunjavao je,
kako se činilo, samo jedan od gorenavedenih uslova.

– Mozaik!
– Tu sam, učiteljice.
– Imaćemo gosta. Neka mi sve bude spremno i na nivou. Ali, najpre
mi donesi haljinu.
– Ružu mesečarku? Ili morsku vodu?
– Belu. On je obučen u crno, priredićemo mu jin i jang. I cipele, izaberi
nešto uz boju haljine, samo neka budu sa štiklom od najmanje četiri cola.
Ne mogu da dozvolim da me gleda s preterane visine.
– Učiteljice... Ta bela haljina...
– Da?
– Tako je...
– Skromna? Bez ukrasa i drangulija? Eh, Mozaik, Mozaik. Zar nikada
nećeš naučiti?

•

Na vratima ga ćutljivo dočeka krupan i trbušast klipan slomljenog nosa i
očiju male svinje. Odmeri Geralta od glave do pete i još jedanput, obrnuto.
Potom se odmače, davši mu znak da može da uđe.

U predsoblju je čekala devojka glatko začešljane, čak zalizane kose. Bez
reči, samo gestom, pozva ga unutra.

Ušao je, pravo na cvetni patio s popljuskujućom fontanom na sredini.
U središtu fontane stajala je mermerna statua nage, plešuće devojke, ili
bolje reći devojčice, s obzirom na slabo razvijene sekundarne polne
atribute. Osim što je bila izvajana dletom majstora, statua je privlačila
pažnju još jednim detaljem – za postolje ju je vezivala samo jedna tačka:
palac stopala. Ni na koji način, oceni veštac, takva konstrukcija ne bi mogla
da se uravnoteži bez pomoći magije.

– Geralt iz Rivije. Pozdrav. I dobro došao.
Kako bi mogla važiti za klasično lepu ženu, čarobnica Lita Nejd imala
je veoma oštre crte lica. Rumenilo u nijansi tople breskve, kojim su
delikatno bile dodirnute njene jagodične kosti, ublažavalo je tu oštrinu, ali

je nije skrivalo. Usne istaknute koralnim ružom imale su pak tako idealan
kroj, da je bio preidealan. Ali to se nije računalo.

Lita Nejd je bila riđa. Klasično i prirodno riđa. Istonirano, svetloriđe
crvenilo njene kose budilo je asocijacije na letnje krzno lisice. Kada bi –
Geralt je bio apsolutno uveren u to – uhvatio riđu lisicu i posadio je pored
Lite, pokazalo bi se da su obe obojene na isti način i da se ne mogu
razlikovati. A kada je čarobnica pomerala glavu, usred crvenila su se
rasplamsavali svetliji, žućkasti akcenti, istovetno kao kod lisičje dlake. Uz
taj tip riđe boje po pravilu su išle pege, i po pravilu u izobilju. Međutim,
one se nisu mogle konstatovati kod Lite.

Geralt oseti nemir koji je bio zaboravljen i uspavan, ali koji se
odjednom probudio negde tamo u dubini. U prirodi mu je bila čudna i
teško objašnjiva sklonost ka riđokosama, već ga je nekoliko puta baš ta
pigmentacija naterala da napravi glupost. Stoga je valjalo biti na oprezu, i
veštac je to čvrsto odlučio. Uostalom, zadatak mu je bio olakšan. Upravo
se navršilo godinu dana od kada je pravljenje takvih gluposti prestalo da
ga iskušava.

Erotski stimulišuća riđa kosa nije bila jedini privlačan atribut
čarobničin. Snežnobela haljina bila je skromna i bez ikakvih ukrasa, a to je
imalo svoj cilj, opravdan i, bez i najmanje sumnje, isplaniran cilj.
Jednostavnost nije rasejavala pažnju posmatrača, usredsređivao ju je na
atraktivnu figuru. I na dubok dekolte. Kratko govoreći, u „Dobroj knjizi“
proroka Lobode, u ilustrovanom izdanju, Lita Nejd bi uspešno mogla da
pozira za gravuru koja prethodi poglavlju „O nečistoj žudnji“.

Još kraće govoreći, Lita Nejd je bila žena s kojom bi samo kompletni
idiot mogao da bude u vezi dužoj od dva dana. Zanimljivo je bilo to što
su upravo za takvim ženama obično jurile horde muškaraca spremnih da
se vežu na duže vreme.

Mirisala je na freziju i kajsiju.

Geralt se pokloni, posle čega se pravio da ga više zanima statua u
fontani od čarobničine figure i dekoltea.

– Dobro došao – ponovi Lita, pokazujući na sto s malahitskom pločom
i dve vrbove fotelje. Sačekala je da sedne, a ona sama se, sedajući, pohvali
skladnim listom i cipelicom od gušterove kože. Veštac se pravio da čitavu
njegovu pažnju apsorbuju boce i činija s voćem.

– Vino? Ovo je Nuragus iz Tusena, po mom mišljenju je zanimljiviji od
izvikanog est esta. Imamo i kot du blesur, ukoliko preferiraš crveno. Sipaj
nam, Mozaik.

– Hvala. – Uze od zalizane devojke pehar, osmehnu joj se. – Mozaik.
Lepo ime.

Opazi u njenim očima strah.

Lita Nejd metnu pehar na stočić. S treskom koji je trebalo da privuče
njegovu pažnju.

– Šta to – pomače glavu i riđe lokne – dovodi slavnog Geralta iz Rivije
u moju skromnu kuću? Umirem od znatiželje.

– Uplatila si za mene kauciju – kaza sasvim ravnodušno. – To jest
jemstvo. Zahvaljujući tvojoj darežljivosti, izašao sam iz hapsa. U koji sam
dospeo takođe zahvaljujući tebi. Zar ne? Zbog tebe sam proveo nedelju
dana u ćeliji?

– Četiri dana.

– Četiri dana i noći. Hteo bih, ukoliko je to moguće, da saznam razloge
kojima si se rukovodila. Oba.

– Oba? – Podiže obrve i pehar. – Postoji samo jedan. I stalno jedan te
isti.

– Aha. – Pravio se da svu pažnju posvećuje Mozaik, koja se motala na
suprotnoj strani patija. – Dakle, iz tog istog razloga zbog kojeg si me
potkazala i strpala u ćuzu, posle si me izvukla iz ćuze?

– Bravo.

– Pitam onda: zbog čega?

– Da bih ti dokazala da mogu.

On popi gutljaj vina. Uzgred, veoma dobrog.

– Dokazala si – klimnu glavom – da možeš. U suštini, mogla si to
jednostavno da mi saopštiš, makar i da si me srela na ulici. Poverovao bih.
Htela si na drugačiji i ubedljiviji način. Pitam, dakle: šta dalje?

– I sama se pitam – pohlepno ga pogleda ispod trepavica. – Ali pustimo
da stvari idu svojim tokom. Za sada, recimo da radim u ime i u korist
nekoliko mojih konfratera. Čarobnjaka koji imaju neke planove u vezi s
tobom. Ti čarobnjaci, kojima nisu strani moji diplomatski talenti,
prepoznali su me kao pravu osobu koja će te informisati o njihovim
planovima. To je za sada sve što mogu da ti otkrijem.

– To je vrlo malo.

– U pravu si. Ali trenutno, stid me je da priznam, ni sama ne znam više,
nisam očekivala da ćeš se pojaviti tako brzo, da ćeš tako brzo otkriti ko je
platio jemstvo. Što je trebalo, kako su me uveravali, da ostane tajna. Kada
budem znala više, otkriću ti više. Budi strpljiv.

– A slučaj mojih mačeva? To je deo te igre? Tih tajnih čarobnjačkih
planova? Ili još jedan dokaz da možeš?

– Ništa ne znam o slučaju tvojih mačeva, šta god to trebalo da znači i
čega god da se tiče.

Nije poverovao do kraja. Ali nije produbljivao temu.

– Tvoji konfrateri čarobnjaci – reče – u poslednje vreme se utrkuju u
ispoljavanju antipatije i neprijateljstva prema meni. Zapinju iz sve snage ne
bi li mi dojadili i zgadili mi život. U svakoj neprijatnoj avanturi koja me
zadesi imam pravo da tražim otiske njihovih umešanih prstiju. Niz
nesrećnih okolnosti. Bacaju me u zatvor, zatim puštaju, zatim saopštavaju
da imaju planove u vezi sa mnom. Šta će tvoji konfrateri izmisliti ovoga
puta? Bojim se čak i da pravim pretpostavke. A ti, priznajem vrlo
diplomatski, kažeš mi da budem strpljiv. Ali ja ionako nemam izlaz.
Moram svakako da čekam da stvar izazvana tvojim potkazivanjem dospe
na razmatranje.

– A u međuvremenu – osmehnu se čarobnica – možeš u potpunosti
uživati slobodu i koristiti se njenim beneficijama. Na sudu ćeš se braniti sa
slobode. Ako predmet uopšte bude razmatran, što nimalo nije sigurno. A
ako bude, onda, veruj mi, nemaš razloga za brigu. Imaj poverenja u mene.

– S poverenjem – revanšira se osmehom – može biti teško. Postupci
tvojih konfratera su u poslednje vreme mnogo narušili moje poverenje. Ali
potrudiću se. A sada već idem. Da verujem i strpljivo čekam. Moj naklon.

– Ne klanjaj se još. Samo trenutak. Mozaik, vino.

Promenila je poziciju na fotelji. Veštac se i dalje tvrdoglavo pretvarao
da ne vidi ono što je bilo uočljivo u razrezu haljine – kolena i butine.

– Ajde – reče ubrzo – nema šta da okolišamo. Vešci se nikada nisu
dobro kotirali u našoj sredini, ali bilo nam je dovoljno da vas ignorišemo.
Tako je bilo do pre izvesnog vremena.

– Vremena – bilo mu je dosta vrdanja – kada sam stupio u vezu s
Jenefer.

– Ma ne, varaš se – upilji u njega oči boje jadeita. – I to dvostruko.
Primo, nisi ti stupio u vezu s Jenefer, nego ona s tobom. Secundo, ta veza je
malo koga uzrujavala, nisu takve ekstravagancije kod nas bile retkost.
Prelomni momenat bio je vaš rastanak. Kada se to dogodilo? Pre godinu
dana? Ah, kako brzo prolazi to vreme...

Napravi efektnu pauzu, računajući na njegovu reakciju.

– Tačno godinu dana – nastavi, kada je postalo jasno da neće biti
reakcije. – Deo sredine... ne previše velik, ali uticajan... tada je obratio
pažnju na tebe. Nije svima bilo jasno šta se zapravo zbilo među vama.
Neki od nas su smatrali da je Jenefer, došavši sebi, raskinula s tobom i
najurila te kao psa. Drugi su imali smelosti da suponiraju da si ti, otvorivši
oči, njoj dao korpu i pobegao bogu iza tregera. Kako sam već pomenula,
kao rezultat toga postao si predmet interesovanja. Kao i, kako si tačno
pogodio, antipatije. Štaviše, bilo je onih koji su hteli nekako da te kazne.
Na tvoju sreću, većina je zaključila da to nije vredno truda.

– A ti? Kojem delu sredine si pripadala?

– Onom – Lita iskrivi koralne usne – kojem je tvoja ljubavna afera,
zamisli, bila isključivo zabavna. Ponekad smešna. Ponekad nam je zbilja
obezbeđivala hazardne provode. Lično ti se zahvaljujem na znatnom
prilivu gotovine, vešče. Kladili smo se koliko ćeš dugo izdržati s Jenefer,
ulozi su bili visoki. Moja je opklada, kako se ispostavilo, bila najispravnija.
I ubola sam premiju.

– U tom slučaju, biće bolje da krenem. Ne bi trebalo da te posećujem,
ne bi trebalo da nas vide zajedno. Pomisliće da smo isplanirali opkladu.

– Brine te šta će pomisliti?

– Pomalo. A tvoj dobitak me raduje. Mislio sam da ti refundiram petsto
korona koje si uplatila kao jemstvo. Ali pošto si ubola premiju kladeći se
na mene, više se ne osećam obaveznim. Neka to bude kompenzacija.

– Pomen o povraćaju jemstva – u zelenim očima Lite Nejd pojavi se
ljutit blesak – ne odaje, nadam se, nameru da se izmakneš i zbrišeš? Nećeš
da čekaš sudsku raspravu? Ne, ne, nemaš ti takvu nameru, ne možeš imati.
Ipak dobro znaš da bi te takva namera poslala nazad u ćorku. Znaš to, zar
ne?

– Ne moraš da mi dokazuješ da možeš.

– Volela bih da ne moram, govorim ti to iskreno.

Položila je ruke na dekolte, s očiglednom namerom da tamo privuče
njegov pogled. Pravio se da nije primetio, opet je pogledao prema Mozaik.
Lita se nakašlja.

– A što se tiče poravnanja, odnosno podele dobitka u opkladi – kaza –
faktički si u pravu. Pripada ti. Neću se odvažiti da ti ponudim novac... Ali
šta kažeš na neograničen kredit u „Naturi Rerum“? Za vreme tvog boravka
ovde? Zbog mene se tvoja prethodna poseta u gostionici završila pre nego
što je počela, pa sada...

– Ne, hvala. Cenim želju i nameru. Ali hvala, ne.

– Siguran si? Dabome, nesumnjivo jesi. Bez potrebe sam spomenula...
slanje u ćorku. Isprovocirao si me. I zbunio. Tvoje oči, te čudne mutirane
oči, naizgled tako iskrene, neprestano lutaju... I mame. Ti nisi iskren, o ne.
Znam, znam, iz usta čarobnice to je kompliment. Upravo si to hteo da
kažeš, zar ne?

– Bravo.

– A da li bi mogao da budeš iskren? Ukoliko bih to zatražila?

– Kada bi to zatražila.

– Ah. Neka tako i bude. Onda, molim lepo. Zašto baš Jenefer? Zašto
baš ona, a ne neko drugi? Da li bi mogao to da definišeš? Nazoveš?

– Ako je ovo opet predmet opklade...

– Nije predmet opklade. Zašto baš Jenefer iz Vengerberga?

Mozaik se pojavi kao sena. S novom bocom. I kolačićima. Geralt ju
pogleda u oči. Ona smesta okrenu glavu.

– Zašto Jenefer? – ponovi on, zagledan u Mozaik. – Zašto baš ona?
Odgovoriću iskreno: ni sam ne znam. Postoje takve žene... Dovoljan je
jedan pogled...

Mozaik otvori usta, delikatno odmahnu glavom. Odrično i
zaprepašćeno. Znala je. I preklinjala da prestane. Ali on je već daleko
dogurao u igri.

– Postoje žene – i dalje je lutao pogledom po devojčinoj figuri – koje
privlače. Kao magnet. S kojih je nemoguće skinuti pogled...

– Ostavi nas, Mozaik – u Litinom glasu mogla se čuti škripa ledene krvi
koja se tare o gvožđe. – A tebi, Geralte iz Rivije, hvala. Za posetu. Za
strpljenje. I za iskrenost.

Veščevski mač (fig. 40) odlikuje se time što je, kao kompleksija
drugih mačeva, peta esencija onoga što je kod drugoga oružja najbolje.
Prvoklasan čelik i način kovanja svojstven patuljačkim železarama i
kovačnicama, daju oštrici lakoću, ali i gipkost izuzetnu. Oštren je
veščevski mač isto na patuljački način, takoreći, tajni način, a koji će
ostati tajni zanavek, jer gorski su kepeci vesma na tajne svoje ljubomorni.
Mačem pak od patuljaka naoštrenim moguće je napola preseći maramicu
u vazduh bačenu. Istu tu veštinu, znamo to iz priča očevidaca, svojim
mačevima uspeše vešci dokazati.

Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju

Šesto poglavlje

Kratka jutarnja oluja i kiša osvežili su nakratko vazduh, zatim je smrad
otpadaka, prigorele masti i pokvarenih riba, nošen brizom od Palmire,
ponovo postao nesnosan.

Geralt je prenoćio u Nevenovom konaku. Sobica koju je zauzeo bard
bila je udobna. U doslovnom smislu – da bi se došlo do kreveta, moralo
se čvrsto priljubiti uza zid. Na sreću, krevet je bio za dvoje i moglo se na
njemu spavati, iako je užasno praštalo, a slamarica je bila polutvrdo
nabijena od pridošlih trgovaca, poznatih ljubitelja intenzivnog vanbračnog
seksa.

Geraltu se, iz nepoznatih razloga, u san javila Lita Nejd.
Pošli su da doručkuju na obližnjoj pijaci, u dućan gde su, kao što je bard
uspeo da ispita, služili fenomenalne sardine. Neven je častio. Geraltu to
nije smetalo. Na kraju krajeva, veoma često je bivalo obrnuto – Neven se,
kada je bio švorc, koristio njegovom štedrošću.
Seli su, naime, za grubo orendisan sto i dohvatili se sardina isprženih
do hrskavosti, koje su im doneli na drvenom tanjiru, velikom poput točka
od kolica. Kako je veštac primetio, Neven se svaki čas bojažljivo osvrtao.

I zamirao kad bi mu se učinilo da ih neki prolaznik previše nametljivo
promatra.

– Mislim da bi – konačno promrmlja – ipak trebalo da te snabdemo
nekakvim oružjem. I da ga nosiš na vidnom mestu. Valjalo bi izvući lekciju
iz jučerašnjeg izgreda, zar ne misliš tako? O, pogledaj, vidiš onamo
izložene štitove i verižnjače? To je oružarska radionica. Sasvim sigurno
imaju i mačeve tamo.

– U ovom gradu – Geralt odgrize hrbat sardine i ispljunu peraje –
oružje je zabranjeno, pridošlicama se oružje oduzima. Izgleda da ovde
samo banditi mogu da šetaju naoružani.

– Mogu i šetaju. – Bard pokretom glave pokaza na bitangu s velikim
nadžakom na ramenu što je prolazila pored njih. – Ali u Keraku Ferant de
Letenhov, koji je, kao što znaš, moj brat od strica, izdaje naredbe,
opominje ljude da ih poštuju i kažnjava ih za njihovo kršenje. A budući da
je familijarnost sjajan zakon prirode, obojici može da nam se fućka za
ovdašnje naredbe. Ovim utvrđujem da smo ovlašćeni da posedujemo i
nosimo oružje. Hajde da završimo doručak i odemo da ti kupimo mač.
Gazdarice! Izvanredne su vam ove ribice! Molim vas, ispržite još deset!

– Jedem ove sardine – Geralt baci ogriženu kičmu – i konstatujem da
gubitak mačeva nije ništa, samo kazna za lakomost i snobizam. Za to što
mi se prohteo luksuz. Iskrsao mi je neki posao u blizini, te sam naumio da
svratim u Kerak i pogostim se u „Naturi Rerum“, krčmi o kojoj se bruji u
celom svetu. A mogao sam gde bilo pojesti škembiće, kupus sa graškom
ili riblju čorbu...

– Uzgred budi rečeno – Neven obliza prste – „Natura Rerum“, mada
je kuhinja zasluženo slavna, samo je jedna od mnogih. Ima lokala gde ne
daju goru hranu, a dešava se da bude i bolja. Barem „Šafran i biber“ u Gors
Velenu, ili „Hen Cerbin“ u Novigradu, sa sopstvenom pivarom. Ili
„Sonatina" u Cidarisu, nedaleko odavde, najlepši plodovi mora na celoj
obali. ,,Rivoli“ u Mariboru i tamošnji tetreb na brokilonski način, solidno
nadeven slaninom, njam. „Žrvanj“ u Aldersbergu i njihova slavna rebarca
od zeca sa smrčcima a la kralj Videmont. ,,Hofmajer“ u Hirundumu, eh,
svratiti tamo u jesen, nakon Saovina, na pečenu gusku u sosu od krušaka...
Ili „Dva čikova“, nekoliko milja od Ard Karajga, obična krčma na
raskrsnici, a služe najbolje svinjske kolenice koje sam u životu jeo... Ha!

Pogledaj ko nam je došao u posetu! Mi o vuku! Zdravo, Ferante...
Odnosno, hmm... gos’n javni tužioče...

Ferant de Letenhov se sam približi, gestom pokazavši pomoćnicima da
ostanu na ulici.

– Julijane. Gospodine iz Rivije. Dolazim s vestima.

– Ne krijem – odgovori Geralt – da već nisam počeo da gubim
strpljenje. Šta su izjavili prestupnici? Oni što su me juče napali, iskoristivši
to što nisam naoružan? Govorili su o tome vrlo glasno i otvoreno. To je
dokaz da su umešali prste u krađu mojih mačeva.

– Dokaza za to, nažalost, nema – tužilac slegnu ramenima. – Trojica
uhapšenih su obične hulje, uz to ne baš bistri. Činjenica je da su izvršili
napad, ohrabreni time što si bio bez oružja. Glasina o krađi se neverovatno
brzo pročula, zaslugom, kako se čini, gospode iz kordegardije. I odmah su
se našli voljni... Što uostalom ne čudi mnogo. Ne pripadaš osobama koje
su naročito cenjene... I ne nastojiš da pridobiješ simpatije i popularnost. U
zatvoru si dopustio sebi da se pobiješ sa suzatvorenicima...

– Naravno – veštac klimnu glavom. – Sve je to moja krivica. Ovi
jučerašnji su takođe bili povređeni. Nisu se žalili? Nisu zatražili odštetu?

Neven se zasmeja, ali odmah ućuta.

– Svedoci jučerašnjeg incidenta su – jetko reče Ferant de Letenhov –
izjavili da su ona trojica tučena bačvarskom daskom. I da su tučeni
neobično okrutno. Toliko okrutno da se jedan od njih... uneredio.

– Sigurno od uzbuđenja.

– Tučeni su – tužilac nije promenio izraz lica – čak i onda kada su već
bili klonuli i nisu predstavljali pretnju. A to predstavlja prekoračenje
granice samoodbrane.

– A ja se ne bojim. Imam dobrog advokata.

– Može sardina? – Neven prekinu teško ćutanje.

– Obaveštavam vas – tužilac najzad progovori – da je istraga u toku.
Lica koja su juče uhapšena nisu umešana u krađu mačeva. Saslušano je
nekoliko osoba koje su mogle učestvovati u prestupu, ali dokazi nisu
pronađeni. Informatori nisu mogli da ukažu ni na jedan trag. Poznato je,
ipak... i to je glavna stvar zbog koje dolazim... da je kod lokalnog polusveta
glasina o mačevima izazvala uzbuđenje. Pojavili su se, navodno, i došljaci
željni da odmere snage s vešcem, naročito nenaoružanim. Stoga,

preporučujem opreznost. Ne mogu da isključim dalje incidente. Takođe,
nisam siguran, Julijane, da li je u ovoj situaciji društvo gospodina iz Rivije...

– U društvu Geralta – trubadur ga ratoborno prekinu – bivao sam na
dosta opasnijim mestima, u neprilikama kojima ovdašnja manguparija nije
ni dorasla. Obezbedi nam, rođače, ukoliko smatraš to celishodnim,
oružanu pratnju. Nek deluje zastrašujuće. Jer kada Geralt i ja propisno
izlemamo sledeći ološ, onda će početi kuknjava o prekoračenju granice
samoodbrane.

– Ako je to stvarno ološ – reče Geralt. – A ne plaćeni razbojnici koje
je neko unajmio. Da li se istraga vodi i iz tog ugla?

– Uzete su u obzir sve eventualnosti – reče Ferant de Letenhov. –
Istraga će biti nastavljena. Dodeliću vam eskortu.

– Radujemo se.
– Doviđenja. Srećno.
Nad krovovima grada drali su se galebovi.

•

Kako se ispostavilo, mogli su da batale i posetu oružaru. Geraltu je bilo
dovoljno da samo baci pogled na ponuđene mačeve. A kada je saznao
njihovu cenu, slegnuo je ramenima i bez reči napustio prodavnicu.

– Mislio sam – Neven dodade na ulici – da se razumemo. Trebalo je da
kupiš bilo šta, samo da ne izgledaš nenaoružano!

– Neću da ćerdam novac na bilo šta. Čak ni ako je to tvoj novac. Ono
je smeće, Nevene. Primitivni mačevi masovne proizvodnje. I paradni
dvorski mali mačevi pogodni za bal pod maskama, ako bi poželeo da se
maskiraš u mačevaoca. A procenjeni tako da samo izazivaju prazan smeh.

– Hajde da pronađemo drugu prodavnicu! Ili radionicu!
– Svuda će biti isto. Potražnja je za bilo kakvim i jevtinim oružjem koje
treba da posluži u jednoj poštenoj tuči. I ne treba da posluži onima koji
pobeđuju, zate što oružje pokupljeno s bojnog polja nije više za upotrebu.
Potražnja je i za šljaštećim drangulijama s kojima paradiraju kicoši. A
kojima se ni kobasica ne može iseći. Možda jedino džigernjača.
– Preteruješ kao i obično.
– Iz tvojih usta to je kompliment.

– Neplaniran! Reci, gde onda da uzmemo dobar mač? A da nije gori od
onih koji su ukradeni? Ili bolji?

– Ima, dabome, majstora oružarskog faha. Možda bi se i našlo kod njih
neko valjano sečivo u magacinu. Ali ja moram da imam mač prilagođen
mojoj ruci. Iskovan i izrađen po narudžbini. To traje nekoliko meseci, a
ponekad i godinu dana. Nemam toliko vremena.

– Nekakav mač ipak treba da nabaviš – bard trezveno napomenu. – I
to, po mom mišljenju, što pre. Šta nam onda preostaje? Možda...

Snizi glas, osvrnu se.

– Možda... Možda Kaer Morhen? Tamo sigurno...

– Sasvim sigurno – prekinu ga Geralt, stiskajući vilice. – Nego kako.
Tamo uvek ima dovoljno oštrica, bogat izbor, uključujući i srebrne. Ali
daleko je, a gotovo da nema dana bez oluje i pljuska. Reke su nabujale,
putevi su razmekšani. Put bi mi oduzeo mesec dana. Osim toga...

Šutnu ljutito iskidanu korpu koju je neko bacio na ulicu.

– Dozvolio sam da me pokradu, Nevene, da me nasamare i pokradu
kao poslednju naivčinu. Vesemir bi me nemilosrdno ismejao, drugovi bi,
da su se baš tada zadesili u Tvrđavi, takođe imali u čemu da uživaju, terali
bi šegu sa mnom godinama. Ne. To ne dolazi u obzir, dovraga. Moram da
pronađem drugi izlaz. I to sam.

Začuli su flautu i doboš. Izašli su na trg na kojem se nalazila pijaca s
povrćem, a grupa vaganata izvodila je predstavu. Imali su prepodnevni
repertoar, što znači primitivno glup i nimalo smešan. Neven je kročio
među tezge, tamo se s poznavanjem dostojnim divljenja i neočekivanim
od pesnika smesta pozabavio ocenjivanjem i degustacijom krastavaca,
cvekle i jabuka koji su se šepurili na tezgama, svaki put zapodevši razgovor
i flertujući s trgovkinjama.

– Kiseli kupus! – kaza, zahvatajući pomenuti kupus iz kace pomoću
drvenih štipaljki. – Probaj, Geralte. Izvrstan je, zar ne? Ovakav kupus je
ukusna i blagotvorna stvar. Zimi, kada nedostaje vitamina, čuva od
skorbuta. Osim toga, on je savršeno antidepresivno sredstvo.

– Kako to?

– Pojedeš lonac kiselog kupusa, zaliješ loncem kiselog mleka... i
depresija ubrzo postaje tvoja najmanja briga. Zaboravljaš na depresiju.
Ponekad na duže vreme. Koga tako posmatraš? Ko je ta devojka?