Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

Geralt obuzda u sebi silnu želju da ga odalami po labrnji. Pineti je to
sigurno primetio.

– Pax – podiže ruku. – Pax, Harlane. Nećemo da se svađamo. Okanimo
se pakosnih peckanja i zajedljivosti. Znamo da Geralt ima predrasude o
nama, čuje se to u svakoj njegovoj reči. Znamo zašto je to tako, znamo
kako ga je utukla afera s Jenefer. I reakcija sredine na tu aferu. Nećemo to
spominjati. No, Geralt je profesionalac, umeće da se izdigne iznad toga.

– Umeću – Geralt prizna oporo. – Pitanje je da li ću hteti. Pređimo
najzad na stvar. Zašto sam ovde?

– Potreban si nam – Cara reče suvo. – Baš ti.
– Baš ja. Treba li da se osećam počastvovano? Ili treba da počnem da
se bojim?
– Slavan si, Geralte iz Rivije – reče Pineti. – Faktički, opšti konsenzus
je da su tvoja dela i podvizi spektakularni i dostojni divljenja. Na naše
divljenje, kao što i sam zaključuješ, ne možeš specijalno da računaš, nismo
baš toliko orni da iskazujemo admiraciju, naročito ne nekome kao što si ti.
Ali umemo da prepoznamo profesionalizam i ukažemo poštovanje
iskustvu. Činjenice govore za sebe. Rizikovao bih tvrdnjom, ti si
izvanredan... hmm...
– Da?
– Eliminator. – Pineti pronađe reč bez muke, evidentno ju je već ranije
imao pri ruci. – Neko ko eliminiše beštije i čudovišta koja ugrožavaju ljude.
Geralt nije komentarisao. Čekao je.
– A i naš cilj, cilj čarobnjaka, jeste dobrobit i bezbednost ljudi. Prema
tome, možemo govoriti o jedinstvu interesa. Povremeni nesporazumi ne
bi smeli to da zasene. Nedavno nam je to stavio do znanja vlasnik ovog
zamka. Koji je čuo za tebe. I hteo bi lično da te upozna. Poželeo je to.

– Ortolan.
– Arhimajstor Ortolan. I njegovi najbliži saradnici. Predstavićemo te.
Kasnije. Sluga će ti pokazati tvoje odaje. Osveži se nakon putovanja.
Odmori. Uskoro ćemo poslati po tebe.

•

Geralt je razmišljao. Prisećao se svega što je ikada čuo o arhimajstoru
Ortolanu. Koji je, po opštem konsenzusu, bio živa legenda.

•

Ortolan je bio živa legenda, osoba neobično zaslužna za volšebničku
veštinu.

Njegova opsesija bila je popularizacija magije. Za razliku od većine
čarobnjaka, smatrao je da su pogodnosti i koristi koje proizlaze iz
natprirodnih moći dužne da budu na opšte dobro i da služe jačanju
zajedničke dobrobiti, komfora i sveopšte sreće. Svaki čovek, maštao je
Ortolan, mora imati zagarantovan besplatan pristup magičnim lekovima i
eliksirima. Čarobnjački amuleti, talismani i svakojaki artefakti moraju biti
dostupni za sve, i to besplatno. Privilegija svakog stanovnika moraju biti
telepatija, telekineza, teleportacija i telekomunikacija. Kako bi to postigao,
Ortolan je stalno nešto pronalazio. Odnosno – radio je na pronalascima.
Neki su bili jednako legendarni kao i on.

Stvarnost je bolno verifikovala snove starog čarobnjaka. Nijedan od
njegovih pronalazaka, čiji je cilj bio širenje i demokratizacija magije, nije
otišao dalje od faze prototipa. Sve što je Ortolan izmislio, i što je u osnovi
trebalo da bude jednostavno, pokazivalo se kao strahovito komplikovano.
Što je trebalo da bude masovno, pokazivalo se đavolski skupo. Ortolan,
ipak, nije klonuo duhom, fijaska su ga ne obeshrabrivala već podstrekivala
na dalje napore. Koji su vodili ka novom fijasku.

Sumnjalo se – samom Ortolanu takva misao očigledno nikada nije
sinula – da su pronalazačevi promašaji često bili posledica obične sabotaže.
Nije se tu radilo – barem ne jedino – o uobičajenoj zavisti čarobnjačkog
bratstva, o nevoljnosti da se popularizuje veština koju su čarobnjaci
preferirali da vide u rukama elite – odnosno sopstvenim. Više su se plašili
pronalazaka koji su imali ratni i ubilački karakter. I s pravom su se plašili.
Kao i svaki pronalazač, Ortolan je imao periode fascinacije eksplozivnim
i zapaljivim materijalima, lumbardama, oklopnim kolima, samostrelima,
samoudarima i otrovnim gasovima. Uslov za dobrobit, argumentovao je
starac, jeste opšti mir među narodima, a mir se ostvaruje naoružanjem.
Najsigurnija metoda za sprečavanje ratova jeste zastrašivanje strašnim
oružjem; što je oružje strašnije, to je mir sigurniji i dugotrajniji. Budući da

Ortolan nije navikao da sluša argumente, unutar njegove pronalazačke
ekipe pritajili su se saboteri koji su osujećivali opasne pronalaske. Gotovo
nijedan nije ugledao svetlost dana. Izuzev ozloglašenog mitraljeza, koji je
bio predmet brojnih anegdota. Bila je to vrsta telekinetičkog arbalesta s
velikim košem za olovne kuglice. Mitraljez – kako mu samo ime kaže –
trebalo je da mitraljira kuglicama u cilj, i to u čitavim serijama. Prototip je,
začudo, izašao van zidina Risberga, čak je i testiran u nekakvom okršaju.
Međutim, sa žalosnim rezultatom. Pitali su strelca koji se poslužio
pronalaskom o efektivnosti oružja, a on je odgovorio da je mitraljez kao
njegova tašta. Težak, ružan, potpuno beskoristan i dobar samo da se baci
u reku. Stari čarobnjak se nije uzrujao kada su mu to ponovili. Mitraljez je
igračka, izjavio je navodno, on već ima na stolu dosta naprednije projekte,
sposobne da masovno ranjavaju. On, Ortolan, čovečanstvu će dati
dobročinstvo mira, makar najpre morao polovinu čovečanstva da pobije.

•

Zidovi odaja u koju su ga odveli pokrivao je ogromni ćilim, remek-delo
tkačkog zanata, arkadijska verdura. Ćilim je ružio nemarno ispran trag
tečnosti, koji je podsećao na gigantsku lignju. Veštac zaključi da se neko
sasvim nedavno ispovraćao na remek-delo tkačkog zanata.

Za dugim stolom, koji je zauzimao sredinu odaje, sedelo je sedam
osoba.

– Majstore Ortolane – Pineti se blago pokloni – dozvoli da ti
predstavim Geralta iz Rivije. Vešca.

Ortolanov izgled nije začudio Geralta. Smatralo se da je bio najstariji
živi čarobnjak. Možda je tako doista bilo, možda ne, ali ostala je činjenica
da je Ortolan bio čarobnjak koji je najstarije izgledao. Zato je i bilo toliko
čudno što je upravo on, a ne neko drugi, bio pronalazač slavnog dekokta
od alraune, eliksira koji su čarobnjaci koristili kako bi zaustavili proces
starenja. Sam Ortolan, kada je konačno stvorio besprekorno delotvornu
formulu magične tečnosti, nije imao od nje mnogo koristi, pošto je već
tada bio dosta starovek. Eliksir je sprečavao starenje, ali nikako nije
podmlađivao. Zbog toga je Ortolan, premda je odavno koristio lek, i dalje
izgledao kao starkelja – pogotovo u odnosu na konfratere: postarije
čarobnjake koji su izgledali kao muškarci u najboljim godinama, i

čarobnice smoždene životom koje su izgledale kao devojčurci. Čarobnice
odišuće mladosti i lepote, kao i blago prosedi čarobnjaci, čiji su istinski
datumi rođenja nestajali u tmini vekova, čuvali su tajnu Ortolanovog
eliksira kao oči u glavi, a ponekad su čak negirali njegovo postojanje.
Ortolana su pak držali u uverenju da je eliksir svima dostupan, zahvaljujući
čemu je čovečanstvo praktično besmrtno i – što ide uz to – apsolutno
srećno.

– Geralt iz Rivije – ponovi Ortolan, gužvajući u ruci pramen sede brade.
– Dabome, dabome, čuli smo. Veštac. Defensor, priča se, branitelj, ljudima
nosi spas od Zla. Smatra se prezervativom i antidotumom za svako jezivo
Zlo.

Geralt složi skroman izraz lica i pokloni se.

– Dabome, dabome... – nastavi čarobnjak, trzajući bradu. – Znamo,
znamo. Kako bi ljude branio, sudeći po tvrdnjama, snagu ne štediš,
momče, ne štediš. I odista je tvoje zanimanje estimacije dostojno, zanat
estimacije dostojan. Dobro došao u naš zamak, drago nam je što te je
fatum ovamo doveo. Iako možda to ni sam ne znaš, ali vratio si se kao
ptica u gnezdo... Dobro velim, kao ona ptica. Radujemo ti se i smatramo
da se i ti nama raduješ. A?

Geralt je bio u problemu, nije znao kako da se obraća Ortolanu.
Čarobnjaci nisu priznavali forme učtivosti i nisu ih očekivali od drugih.
Međutim, nije znao da li to priliči u prisustvu sedokosog i sedobradog
starca, uz to i žive legende. Umesto da progovori, ponovo se poklonio.

Pineti je zatim predstavio čarobnjake što su sedeli za stolom. Geralt je
neke znao. Po čuvenju.

Aksel Esparza, šire poznat kao Rošavi Aksel, čelo i obrazi su mu
faktički bili prekriveni ožiljcima od osipa, kako vele, nije ih uklanjao iz
čistog inata. Blago prosed Majls Tretevi i nešto više prosed Stuko Zangenis
posmatrali su vešca s umerenim interesovanjem. Interesovanje Birute
Ikarti, umereno lepe plavuše, izgledalo je nešto veće. Tarviks Sandoval,
plećat, po spoljašnosti vitez pre nego čarobnjak, gledao je u stranu, u ćilim,
kao da se i on čudio tragu i ispitivao otkud se on tu stvorio i ko je krivac.

Ortolanu najbliže mesto zauzimao je, kako se činilo, najmlađi među
prisutnima. Sorel Degerlund, duge kose i, usled toga, ponešto
feminiziranog tipa lepote.

– Mi isto tako – progovori Birutai Ikarti – želimo dobrodošlicu
slavnom vešcu, branitelju ljudi. Drago nam je što si tu, budući da se i mi
ovde, u ovom zamke, pod auspicijom arhimajstora Ortolana, trudimo da
svojim postupcima život ljudi činimo bezbednijim i lakšim. Dobro ljudi je
i za nas isto glavni cilj. Godine arhimajstora ne dozvoljavaju nam da suviše
produžavamo audijenciju. Stoga ću, ako se slaže, pitati: imaš li nekakvih
želja, Geralte iz Rivije? Postoji li nešto što bismo mogli da učinimo za
tebe?

– Zahvaljujem – Geralt se ponovo pokloni – arhimajstoru Ortolanu. I
vama, poštovani. Kada me već izazivate pitanjem... Da, postoji nešto što
biste mogli učiniti za mene. Mogli biste da mi pojasnite... ovo. Ovu stvar.
Strgao sam je s vilgozaura kojeg sam ubio.

Položi na sto ovalnu pločicu veličine dečjeg dlana. S urezanim znacima.

– RISS PSREP Mk IV/002 025 – pročita glasno Rošavi Aksel. I
prosledi pločicu Sandovalu.

– Mutacija stvorena ovde, kod nas, u Risbergu – Sandoval oporo
proceni. – Na odeljenju pseudogmizavaca. Daždevnjak stražar. Četvrti
model, druga serija, dvadeset peti primerak. Zastareo, odavno
proizvodimo poboljšane. Šta tu ima još da se pojasni?

– Kaže da je ubio vilgozaura – iskrivi se Stuko Zangenis. – Znači da se
ne radi o pojašnjenju, već o pretenziji. Reklamacije, vešče, primamo i
razmatramo samo od legalnih mušterija, isključivo na osnovu dokaza o
kupovini. Isključivo na osnovu dokaza o kupovini servisiramo i uklanjamo
kvarove...

– Garancija na taj model odavno je istekla – dobaci Majls Tretevej. – A
nijedna ne obuhvata kvarove nastale usled nepravilnog korišćenja
proizvoda koje nije u skladu s uputstvima za rukovanje. Ukoliko je
proizvod nepravilno korišćen, Risberg ne snosi odgovornost. Nikakvu
odgovornost.

– A za ovo – Geralt izvuče iz džepa i baci na sto drugu pločicu – snosite
odgovornost?

Druga pločica bila je sličnog oblika i veličine kao i prethodna, ali
potamnela i patinirana. Prljavština se uvukla i ogrezla u utisnuća. Ali znaci
su još bili čitljivi.

IDR UL Ex IX 0012 BETA

Nastupila je duga tišina.

– Idaran iz Uliva – reče konačno Pineti, iznenađujuće tiho i
iznenađujuće nesigurno. – Alzurov učenik. Nisam mislio...

– Odakle ti to, vešče? – Rošavi Aksel nagnu se preko stola. – Kako si
došao do toga?

– Pitaš kao da ne znaš – odgovori Geralt. – Iščačkao sam iz oklopa
stvora kojeg sam ubio. A koji je pre toga u blizini ubio najmanje
dvadesetoro ljudi. Najmanje, pošto mislim da je ubio mnogo više. Mislim
da je godinama ubijao.

– Idaran... – promrmlja Tarviks Sandoval. – A pre njega Malaspina i
Alzur...

– Ali to nismo mi – kaza Zangenis. – Nismo mi. Nije Risberg.

– Deveti eksperimentalni model – dodade zamišljeno Biruta Ikarti. –
Verzija beta. Dvanaesti...

– Dvanaesti primerak – nadoveza se Geralt, ne bez zajedljivosti. – A
koliko je takvih ukupno bilo? Koliko ih je stvoreno? Odgovor na pitanje
o odgovornosti neću dobiti, to je jasno, jer to niste vi, nije Risberg, vi ste
čisti i hoćete da u to poverujem. Ali otkrijte makar, pošto sigurno znate,
koliko još takvih kruži po šumama i ubija ljude. Koliko takvih treba
pronaći. I ukokati. Hteo sam reći: eliminisati.

– Šta je to, šta je to? – Ortolan iznenada ožive. – Šta to imate? Pokažite!
Ah...

Sorel Degerlund se nagnuo ka starčevom uhu, dugo je šaputao. Majls
Tretevej, pokazujući pločicu, šaptao je s druge strane. Ortolan je čupao
bradu.

– Ubio? – iznenada tanko kriknu. – Veštac? Upropastio je genijalno
delo Idarana? Ubio? Nepromišljeno uništio?

Veštac nije izdržao. Frknuo je. Poštovanje prema poodmaklim
godinama i sedoj kosi potpuno ga je napustilo. Ponovo je frknuo. A zatim
se zasmejao. Iskreno i nezadrživo.

Obamrla lica čarobnjaka za stolom, umesto da ga obuzdaju, izazvaše
kod njega još veću veselost. Dođavola, pomisli, ne sećam se kad sam se
poslednji put ovako iskreno smejao. Možda u Kaer Morhenu, priseti se,
da, u Kaer Morhenu. Kada se ispod Vesemira slomila trula daska u klozetu.

– Još se smeje, balavac! – dreknu Ortolan. – Kliberi se kao magarac!
Glupi žutokljunče! A kad pomislim da sam te branio dok su te drugi

ogovarali! Šta ima veze, govorio sam, što se on zaljubio u malu Jenefer? I
što mala Jenefer voli njega? Srcu se ne može zapovedati, ostavite ih oboje
na miru!

Geralt presta da se smeje.

– A šta si ti uradio, najgluplji krvniče? – jako se razvika starac. – Šta si
učinio? Da li ti shvataš kakvo si ti remek-delo, kakvo si ti genetičko čudo
uništio? Ne, ne, ti, ignorant, tvojim malim razumom ne možeš to shvatiti!
Ne možeš ti da shvatiš ideje genijalnih ljudi! Takvih upravo kao Idaran, i
kao Alzur, njegov učitelj, koji su bili obdareni ekstraordinarnim genijem i
talentom! Koji su inventirali i stvarali velika dela za dobrobit čovečanstva,
i koji nisu imali u vidu profit, ni podlo koristoljublje, ni plezire ni zabave,
već napredak i sveopšte dobro! Ali šta ti od tih stvari razumevaš? Ništa ne
razumevaš, ništa, ništa, ni mrvicu!

– A i ovo ću ti reći – zabrekta Ortolan – ti si nesmotrenim ubistvom
bacio ljagu na delo sopstvenih očeva. Zato što su Kosimo Malaspina, a
posle njega njegov učenik Alzur, baš Alzur, stvorili vešce. Oni su
inventirali mutaciju zahvaljujući kojoj su kreirani tebi slični. Zahvaljujući
kojoj postojiš, zahvaljujući kojoj hodaš po svetu, nezahvalniče. Treba da
uvažavaš Alzura, njegove naslednike i njihova dela, a ne da ih uništavaš!

Stari čarobnjak naglo zaćuta, prevrnu očima i teško zastenja.

– Moram na nokšir – saopšti žalostivo. – Moram na nokšir brzo! Sorel!
Dragi dečače!

Degerlund i Tretevej skočiše s mesta, pomogoše starcu da ustane i
izvedoše ga iz odaje.

Posle nekog vremena ustade Biruta Ikarti. Ona baci na vešca pogled
koji je mnogo govorio i potom izađe bez reči. Za njom, ne gledajući uopšte
u Geralta, pohitaše Sandoval i Zangenis. Rošavi Aksel ustade, prekrsti ruke
na grudima. Dugo je gledao Geralta. Dugo i neprijatno.

– Bila je greška što smo te pozvali – kaza konačno. – Znao sam to.
Zavaravao sam se ipak da ćeš makar naterati sebe da se lepo ponašaš.

– Greška je bila što sam prihvatio vaš poziv – hladno odgovori Geralt.
– I ja sam to znao. Ali zavaravao sam se da ću dobiti odgovor na svoja
pitanja. Koliko je još numerisanih remek-dela na slobodi? Koliko su još
takvih majstorija stvorili Malaspina, Alzur i Idaran? Koliko ih je stvorio
uvaženi Ortolan? Koliko ću još stvorova što nose vaše plakete morati da
ubijem? Ja, veštac, prezervativ i antidotum? Nisam dobio odgovore i

dobro aprehendiram zbog čega. A što se tiče lepog ponašanja: jebi se,
Esparza.

Izlazeći, Rošavi tresnu vratima. Tako da se malter osuo sa štukature.
– Čini mi se – proceni veštac – da nisam ostavio dobar utisak. Ali nisam
ni očekivao da ću ostaviti, tako da nema ni razočaranja. Ali to verovatno
nije sve, ne? Toliko napora da me dovuku ovde... I to bi trebalo da bude
sve? Šta da se radi, ako je tako... Može li se na vašem podgrađu naći
nekakav lokal gde se toči piće? Mogu li već da idem?
– Ne – odgovori Harlan Cara. – Ne možeš da ideš.
– Pošto to nikako nije sve – potvrdi Pineti.

•

Odaja u koju su ga odveli nije bila tipična prostorija u kakvoj su čarobnjaci
navikli da primaju stranke. Obično su magovi – Geralt je uspeo da se
upozna s tim običajem – držali audijenciju u salama dekorisanim dosta
formalno, često strogo i deprimirajuće. Nije mogao ni pomisliti da bi
čarobnjak primio nekoga u privatnoj, ličnoj sobi, koja bi mogla da pruži
informacije o karakteru, ukusima i sklonostima volšebnika – a naročito o
vrsti i specifičnosti magije koju volšebnik upražnjava.

Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Zidove odaja krasile su brojne
grafike i akvareli, sve do jedne erotskog ili otvoreno pornografskog
karaktera. Na policama su se kočoperili modeli jedrenjaka, napajajući oči
preciznošću detalja. Malecni brodovi u flašama gordo su naduvavali
minijaturna jedra. Brojne vitrine i vitrinice bile su pune figurica vojnika,
konjice i pešadije, u raznoraznim formacijama. Pravo od ulaza, visila je,
takođe zastakljena, preparirana potočna pastrmka. Velikih razmera za
jednu pastrmku.

– Sedi, vešče. – Odmah je bilo jasno da je Pineti ovde bio gazda.
Geralt sede, zagledajući prepariranu pastrmku. Riba je za života morala
težiti dobrih petnaest funti. Osim ako to nije bila imitacija izrađena od
gipsa.
– Od prisluškivanja će nas – Pineti provuče rukom kroz vazduh –
zaštititi magija. Stoga, možemo razgovarati slobodno i napokon o pravim
razlozima zbog kojih smo te dovukli ovamo, Geralte iz Rivije. Pastrmka,

koja te toliko interesuje, upecana je na veštačku mušicu u reci Vrpci, težila
je četrnaest funti i devet unci. Pustili su je živu, u vitrini se nalazi njena
magijski sačinjena kopija. A sada se koncentriši, molim te. Na ono što ću
kazati.

– Spreman sam. Na sve.

– Zanima nas nas kakvog iskustva imaš s demonima.

Geralt podiže obrve. Na to nije bio spreman. A još nedavno je mislio
da ga ništa neće začuditi.

– A šta je to demon? Po vašem mišljenju?

Harlan Cara se namršti i žustro pomače. Pineti ga obuzda pogledom.

– Na oksenfurtskom univerzitetu – kaza – postoji katedra natprirodnih
pojava. Majstori magije borave tamo kao gostujući profesori. Predaju,
između ostalog, na temu demona i demonizma, iz mnogih aspekata te
pojave, uključujući fizički, metafizički, filozofski i moralni. Ali možda ti to
nepotrebno pričam, ti si ipak slušao ta predavanja. Sećam te se, mada si
kao slobodni slušalac obično sedeo u poslednjem redu aule. Zato ću
ponoviti pitanje o tvom iskustvu s demonima. A ti budi dobar i odgovori.
Bez mudrovanja, ako je moguće. I bez pritvornog čuđenja.

– U mom čuđenju – Geralt suvo odgovori – nema ni trunke
pritvornosti, toliko je iskreno da čak boli. Kako može da ne čudi činjenica
da za iskustvo o demonima pitate mene, prostog vešca, prost prezervativ
i još prostiji antidotum. A pitanja postavljaju majstori magije koji o
demonizmu i njegovim aspektima predaju na univerzitetu.

– Odgovori na postavljeno pitanje.

– Ja sam veštac, a ne čarobnjak. A to znači da moje iskustvo s
demonima nije ni prineti vašem. Slušao sam tvoja predavanja u
Oksenfurtu, Gvinkampe. Ono što je uistinu doprlo do poslednjeg reda
aule. Demoni su bića iz svetova drugačijih nego što je naš. Elementarnih
planova... dimenzija, sfera, vremena i prostora ili čega već. Kako bi imao
bilo kakvo iskustvo s njim, demona treba izazvati, to jest silom izvući iz
njegovog plana. To se može učiniti samo uz pomoć magije...

– Ne magije, već goetije – prekinu ga Pineti. – Razlika je elementarna.
I ne objašnjavaj nam ono što znamo. Odgovori na postavljeno pitanje.
Tražim ti to već treći put. Sam se čudim svojoj strpljivosti.

– Odgovaram na pitanje: da, imao sam posla s demonima. Dva puta su
me unajmili da ih... eliminišem. Izašao sam na kraj s dvojicom demona. S
jednim koji je ušao u vuka. I drugim koji je obuzeo čoveka.

– Izašao si na kraj.

– Izašao. Nije bilo lako.

– Ali je izvodljivo – dobaci Cara. – Uprkos onome što tvrde. A tvrde
da ne postoji način da se demon uništi.

– Nisam tvrdio da sam ikada uništio demona. Ubio sam jednog vuka i
jednog čoveka. Zanimaju vas detalji?

– Veoma.

– U slučaju vuka, koji je pre toga usred bela dana zaklao i rastrgao
jedanaestoro ljudi, radio sam zajedno sa sveštenikom, magija i mač su
trijumfovali skupa kao tim. Kada sam nakon teške borbe napokon ubio
vuka, demon koji je sedeo u njemu izašao je na slobodu u vidu velike
svetleće kugle. I uništio je velik komad šume, slažući drveće kao snoplje.
Na mene i sveštenika uopšte nije obratio pažnju, krčio je prašumu u
suprotnom smeru. A potom je iščezao, zasigurno se vratio u svoju
veličinu. Sveštenik je uporno ostajao pri tome da je to njegova zasluga, da
je egzorcizmom ekspedovao demona na onaj svet. Ja ipak mislim da je
demon otišao jer mu je prosto dodijalo.

– A onaj drugi slučaj?

– Opsednutog čoveka sam ubio – nastavi bez požurivanja. – I ništa.
Nikakvih sporednih spektakularnih efekata nije bilo. Nikakvih kugli,
svetlosti, munja, vazdušnih vrtloga, nikakvog smrada čak. Nemam pojma
šta se dogodilo s demonom. Ubijenog čoveka su proučavali sveštenici i
volšebnici, vaši konfrateri. Ništa nisu pronašli ni utvrdili. Telo je spaljeno,
jer je proces raspadanja sasvim normalno nastupio, a vladala je žega...

Zastade. Čarobnjaci se pogledaše. Lica su im bila kamena.

– Koliko sam shvatio – napokon reče Harlan Cara – to bi bio jedini
pravi način protiv demona. Ubiti, uništiti energumena, to jest opsednutog
čoveka. Naglašavam: čoveka. Treba ga odmah ubiti, bez čekanja i bez
razmišljanja. Poseći mačem iz sve snage. To je veščevska metoda?
Veščevska tehnika?

– Loše ti to ide, Cara. Ne umeš. Da bi nekoga valjano ponizio, nisu
dovoljni ogromna želja, entuzijazam i žar. Neophodna je tehnika.

– Pax, pax – Pineti nanovo spreči svađu. – Jednostavno nam je stalo da
utvrdimo činjenice. Kazao si nam da si ubio čoveka, to su tvoje vlastite
reči. Vaš veščevski kodeks tobože zabranjuje ubijanje ljudi. Tvrdiš da si
ubio energumena, čoveka kojeg je opseo demon. Nakon te činjenice, to
jest ubijanja čoveka, ponovo ću te citirati, nisi primetio nikakve
spektakularne efekte. Kako si onda siguran da to nije bio...

– Dosta – prekinu ga Geralt. – Dosta s tim, Gvinkampe, te aluzije ne
vode nikuda. Hoćeš činjenice? Molim lepo, evo ih. Ubio sam, jer je tako
trebalo. Ubio sam kako bih spasao živote drugih ljudi. A dozvolu za to
sam baš tada dobio od zakona. Dodeljena mi je hitno, pritom dosta
pompeznim rečima. Stanje više nužde, okolnost koja uključuje
nezakonitost zabranjenog čina, žrtvovanje jednog dobra u cilju spasavanja
drugog dobra, stvarna i neposredna pretnja. Istina, bilo je stvarno i bilo je
neposredno. Žalite što niste videli tog opsednutog u akciji, ono što je
pravio, za šta je bio sposoban. Malo znam o filozofskim i metafizičkim
aspektima demona, ali njihov fizički aspekt vrlo je spektakularan. Može da
zapanji, verujte mi na reč.

– Verujemo – potvrdi Pinet, iznova razmenjujući poglede s Carom. – I
te kako verujemo. Jer smo i mi ponešto viđali.

– Ne sumnjam – veštac iskrivi usne. – I nisam sumnjao u Oksenfurtu
na tvojim predavanjima. Videlo se da se razumeš u stvar. Faktički mi je
tada koristila teorijska osnova, s tim vukom i čovekom. Znao sam u čemu
je stvar. Oba ta slučaja imala su identičnu pozadinu. Kako si ti ono rekao,
Cara? Metoda? Tehnika? Onda je to bila čarobnjačka metoda i isto
čarobnjačka tehnika. Neki čarobnjak je zaklinjalicama izazvao demona,
silom ga je izvukao iz njegovog plana, s očiglednom namerom da ga
iskoristi za svoje magične ciljeve. Na tome se zasniva demonska magija.

– Goetija.

– Na ovome se zasniva goetija: izazvati demona, iskoristiti ga, a potom
osloboditi. Teorija tako kaže. Zato što se u praksi dešava da čarobnjak
demona, umesto da ga oslobodi pošto ga iskoristi, magično zatvori u telo
nekakvog nosioca. U telo vuka, na primer. Ili čoveka. Jer čarobnjak, po
uzoru na Alzura i Idarana, voli da malo eksperimentiše. Posmatra šta će
učiniti demon u tuđoj koži, kada ga pusti na slobodu. Zato što je
čarobnjak, kao i Alzur, bolesni perverznjak koji uživa i zabavlja se dok
gleda kako demon seje ubistva. Događalo se to, zar ne?

– Razne stvari su se događale – reče otegnuto Harlan Cara. – Glupo je
generalizovati, a nisko prebacivati. Da te podsetim na vešce koji se nisu
gnušali pljačke? Koji se nisu ustezali da rade kao plaćene ubice? Treba li
da te podsetim na psihopate koje su nosile medaljone s mačijom glavom,
a isto su ih tako zabavljala naokolo posejana ubistva?

– Gospodo – Pineti podiže ruku, zadržavajući vešca koji se spremao za
repliku. – Ovo nije sednica gradskog veća, stoga ne licitirajte anama i
patologijama. Valjda je razumnije priznati da niko nije savršen, svako ima
mane, a patologija nije strana čak ni nebeskim bićima. Navodno.
Usredsredimo se na problem koji imamo, a koji je potrebno rešiti.

– Goetija je – poče Pineti posle dugog ćutanja – zabranjena, jer je to
sumanuto opasna procedura. Samo izazivanje demona ne iziskuje,
nažalost, ni najveće znanje, ni najviše magijske sposobnosti. Dovoljno je
posedovati neki od nekromantskih grimoara, a njih je mnogo na crnom
tržištu. Međutim, teško je zavladati izazvanim demonom bez znanja i
umeća. Samouki goeta može da govori o sreći ukoliko se izazvan demon
jednostavno izvuče, oslobodi i pobegne. Jer mnogi od njih završe
rastrgnuti u komade. Stoga je na izazivanje demona i bilo kakvih drugih
bića iz planova elemenata i paraelemenata stavljena zabrana i zaprećene su
stroge kazne. Postoji ipak mesto koje nije obuhvaćeno kontrolom.

– Zamak Risberg. Naravno.

– Naravno. Risberg se ne može kontrolisati. Sistem kontrole goetije, o
kojem sam govorio, ipak je upravo ovde stvoren. Kao rezultat
eksperimenata izvođenih ovde. Zahvaljujući ovde sprovođenim testovima,
sistem se i dalje usavršava. Ovde se sprovode i druga ispitivanja, vrše se
drugi eksperimenti. Vrlo različitog karaktera. Ovde se ispituju različite
stvari i pojave, vešče. Razne stvari se ovde rade. Nisu uvek legalne i nisu
uvek moralne. Cilj opravdava sredstva. Takav natpis bismo mogli ovde
okačiti iznad kapije.

– Ali ispod inskripcije bi – dodade Cara – trebalo dodati: „Šta nastane
u Risbergu, ostaje u Risbergu“. Ovde se eksperimenti rade pod nadzorom.
Sve se kontroliše.

– Očigledno ne sve – kiselo utvrdi Geralt. – Jer vam je nešto promaklo.

– Nešto je promaklo. – Pineti je imponovao spokojem. – Trenutno u
zamku radi osamnaest majstora. Uz to, više od pola stotine učenika i
polaznika. Većinu njih od majstorskog stepena dele samo formalnosti.

Plašimo se... Imamo osnova da verujemo da je neko iz te brojne grupe
poželeo da se igra goetijom.

– Ne znate ko?

– Ne znamo. – Harlanu Cari ne zadrhta kapak. Ali veštac je znao da
laže.

– U maju i početkom juna su se – čarobnjak nije čekao dalja pitanja –
desila tri velika zločina u blizini. U blizini, što znači ovde, na Pogorju,
najmanje dvanaest, a najviše nekih dvadeset milja od Risberga. Svaki put
su u pitanju bila šumska naselja, kolonije drvoseča i drugih šumskih
radnika. U naseljima su pobijeni svi stanovnici, nije ostao niko živ.
Obdukcija leševa nas je uverila da je te zločine morao izvršiti demon.
Tačnije, energumen, nosilac demona. Demona koji je izazvan ovde u
zamku.

– Imamo problem, Geralte iz Rivije. Moramo ga rešiti. I računamo da
ćeš nam ti u tome pomoći.

Prenos materije je prefinjena, istančana i suptilna stvar, stoga se pre
pristupanja teleportaciji strogo preporučuje pražnjenje i oslobađanje
bešike.

Džefri Monk,
Teorija i praksa korišćenja teleportacionih portala

Deseto poglavlje

Ukljeva je, kao i obično, frktala i mrštila se čim je videla ašu, u njenom
frktanju odzvanjali su strah i protivljenje. Nije volela kada joj veštac
obavija glavu. Još manje je volela ono što je sledilo nakon obavijanja.
Geralt se nimalo nije čudio kobili. Zato što ni on to nije voleo. Nije mu
pristajalo, razume se, frktanje i rzanje, ali nije se suzdržavao da izrazi
negodovanje na drugačiji način.

– Zaista me čudi – začudi se po ko zna koji put Harlan Cara – tvoja
averzija prema teleportaciji.

Veštac nije nastavio diskusiju. Cara to nije očekivao.
– Prenosimo te – nastavi – već više od nedelju dana, a ti svaki put slažeš
facu kao da si osuđenik kojeg vode na gubilište. Obični ljudi, njih mogu da
razumem, za njih je prenos materije i dalje strašna i nezamisliva stvar.
Mislio sam ipak da si ti, veštac, vičniji u pitanjima magije. Ovo više nisu
vremena prvih portala Džefrija Monka! Teleportacija je danas opšta i
apsolutno bezbedna stvar. Teleporti su bezbedni. A teleporti koje ja
otvaram bezbedno su patentovani.
Veštac uzdahnu. Nekoliko puta mu se desilo da vidi efekte delovanja
bezbednih teleportova, učestvovao je i u segregaciji ostataka ljudi koji su
se koristili teleportima. Otuda je znao da se deklaracija o bezbednosti
teleportacionih portala mogla staviti u isti koš kao i tvrdnje: moj pas ne
ujeda, moj sin je dobar momak, ovaj bigos je svež, novac ću vratiti
najkasnije prekosutra, noć sam provela kod prijateljice, brinem isključivo

za dobro otadžbine kao i odgovorićeš samo na nekoliko pitanja i odmah
ćemo te pustiti.

Međutim, nije bilo izlaza ni alternative. U skladu s planom donetim u
Risbergu, Geraltov zadatak bio je da svakodnevno patrolira po odabranim
rejonima Pogorja i tamo smeštenim varošima, kolonijama, naseljima i
selima – mestima za koja su Pineti i Cara strahovali da će ih energumen
sledeće napasti. Ta naselja su bila rasejana po čitavom Pogorju, katkad vrlo
daleko jedno od drugog. Geralt je morao priznati i prihvatiti činjenicu da
bez pomoći teleportacione magije uspešno patroliranje ne bi bilo moguće.

Pineti i Cara su konstruisali portale za konspiraciju na kraju kompleksa
Risberga, u velikoj praznoj prostoriji što vapije za remontom, u kojoj je
smrdelo na plesan, paučina se lepila za lice, a isušeni mišiji brabonjci krckali
su pod čizmama. Nakon aktiviranja čini, na zidu pokrivenom tragovima i
ostacima nekakvog maziva pojavljivao se crveni svetleći obris vrata –
tačnije rečeno kapije – iza kojih se klupčala neprozirna, opalescentna
svetlost. Geralt je primorao umotanu kobilu da uđe u tu svetlost – i tada
je nastupala neprijatnost. Pred očima je bleštalo, zatim ne bi moglo da se
vidi, čuje ni oseti bilo šta – osim hladnoće. Unutar crnog ništavila, usred
tišine, bezobličja i bezvremja hladnoća je bila jedino što se osećalo, sva
ostala čula teleport je isključivao i gasio. Na sreću, samo na delić sekunde.
Delić je prolazio, realan svet bleštao je pred očima, a konj je frkćući od
užasa udarao potkovicama o tvrdu zemlju stvarnosti.

– Razumljivo je što se konj plaši – Cara još jedanput zaključi. –
Međutim, tvoj je strah, vešče, potpuno iracionalan.

Strah nikada nije iracionalan, suzdrža se Geralt od ispravke. Izuzimajući
psihičke poremećaje. To je jedna od prvih stvari kojima su učili male vešce.
Dobro je osećati strah. Osećaš strah, znači da postoji nešto čega se treba
bojati, prema tome, budi oprezan. Ne treba savlađivati strah. Dovoljno je
da mu ne podlegneš. I valja učiti od njega.

– Suve Stene.

– Postaraj se da pre zalaska sunca stigneš do Javorovine. Odatle ćemo
te mi pokupiti, ja ili Pineti. Spreman si?

– Na sve.

Cara mahnu kroz vazduh rukom i štapićem, kao da je dirigovao
orkestrom. Geraltu se čak činilo da čuje muziku. Čarobnjak pevljivo
izgovori zaklinjalicu, dugu, zvučnu kao recitovana pesma. Na zidu

blesnuše zrakaste linije, spajajući se u svetleći četvorougaoni obris. Veštac
opsova sebi u bradu, umiri pulsirajući medaljon, ćušnu kobilu petama i
primora je da kroči u mlečno ništavilo.

•

Crnilo, tišina, bezobličje, bezvremje. Hladnoća. I odjednom blesak i
potres, topot kopita o tvrdu zemlju.

Zločini za koje su čarobnjaci sumnjičili energumena, nosioca demona,
izvršeni su u okolini Risberga, na nenaseljenim terenima zvanim Tukajsko
pogorje, brdskom vencu obraslom prastarom prašumom koje deli
Temeriju od Bruge. Neki su govorili da je venac dobio naziv zahvaljujući
legendarnom junaku po imenu Tukaj, ili nečemu sasvim drugom, kako su
drugi tvrdili. Budući da u regionu nije bilo drugih brda, postao je običaj
jednostavno govoriti Pogorje, i taj skraćeni naziv se javljao na mnogim
mapama.

Pogorje se protezalo pojasom dugim nekih sto, a širokim dvadeset do
trideset milja. Pogotovo je u zapadnom delu bilo obuhvaćeno intenzivnim
uživanjem šume i šumarskom proizvodnjom. Vršena je široko zamišljena
seča, razvijali su se industrija i zanati u vezi sa sečom i šumom. Na pustoši
su nastale varoši, kolonije, naseobine i logori ljudi koji su se bavili
šumarskim zanatstvom, stalno ili provizorno, uređene kako tako ili bilo
kako, veće, srednje, manje ili sasvim malecne. Kako su čarobnjaci
procenjivali, danas je po čitavom Pogorju postojalo oko pola stotine takvih
naselja.

U tri naselja je počinjen masakr iz kojeg se niko nije živ izvukao.

•

Suve stene, kompleks niskih krečnjačkih brežuljaka opasanih gustim
šumama, bio je deo Pogorja isturen najdalje na zapad, zapadna rubež
rejona patroliranja. Geralt je već bio tu, prepoznao je teren. Na proplanku
kod šume bila je izgrađena krečana, velika peć za spaljivanje krečnjaka.
Krajnji proizvod takvog spaljivanja bio je negašeni kreč. Kada su bili tu
zajedno, Pineti mu je objašnjavao za šta služi taj kreč, ali Geralt nije
pažljivo slušao i uspeo je da zaboravi. Kreč – kakav god – nalazio se daleko

van sfere njegovih interesovanja. Ali kraj peći je nastala ljudska kolonija za
koju je pomenuti kreč bio osnova egzistencije. Poverena mu je zaštita tih
ljudi. I samo je to bilo važno.

Pekači su ga prepoznali, jedan mu je mahnuo šeširom. Uzvratio je
pozdrav. Radim svoje, pomisli. Radim ono što treba. Ono za šta će mi
platiti.

Usmeri Ukljevu ka šumi. Pred njim je bilo nekih pola sata jahanja
šumskim putem. Oko milje ga je delilo od sledećeg naselja. Zvanog
Popićeva seča.

•

U toku dana je veštac prevaljivao razdaljinu od sedam do deset milja –
u zavisnosti od okoline, to je značilo da je posećivao od nekoliko do čak
petnaestak naseobina i dospevao na ugovoreno mesto, s kojeg bi ga pre
zalaska sunca neko od čarobnjaka teleportovao nazad u zamak. Sutradan
se šema ponavljala, mada je patrolirao u drugom rejonu Pogorja. Geralt je
rejone nasumice birao, izbegavajući rutinu i šemu koja se lako mogla
dešifrovati. Osim toga, zadatak se pokazao kao dosta monoton.
Monotonija ipak nije smetala vešcu, navikao je na nju u svom poslu, u
većini slučajeva samo su strpljivost, istrajnost i konsekventnost garantovali
uspešan lov na čudovište. Uostalom, sve do sada – nije to bilo beznačajno
– niko nikada nije bio voljan da za njegovu strpljivost, istrajnost i
konsekvenciju plati jednako darežljivo kao čarobnjaci iz Risberga. Stoga
nije mogao da se žali, trebalo je da radi svoje.

Čak i ne verujući preterano u uspeh poduhvata.

•

– Čim sam došao u Risberg – skrenu pažnju čarobnjacima – predstavili ste
me Ortolanu i svim volšebnicima višeg ranga. Čak i da pretpostavimo da
nije bilo krivca za goetiju i masakr među tim čarobnjacima višeg ranga,
vest o vešcu u zamku morala se raširiti. Vaš vinovnik, ukoliko postoji,
začas će shvatiti u čemu je stvar, te će se pritajiti, obustaviće svaku radnju.
U potpunosti. Ili će sačekati da ja odem, pa će je tada nastaviti.

– Insceniraćemo tvoj odlazak – odgovori Pineti. – Tvoj dalji boravak u
zamku biće tajna. Bez brige, postoji magija koja garantuje tajnost onoga
što treba da ostane tajna. Veruj nam, uspećemo da se poslužimo takvom
magijom.

– Dakle, svakodnevno patroliranje, po vašem mišljenju, ima smisla?
– Dakle, ima. Radi svoje, vešče. Za ostalo ne brini.
Geralt svečano obeća sebi da neće brinuti. Međutim, sumnje je imao. I
nije do kraja verovao čarobnjacima. Imao je svoja podozrevanja.
Ali nije nameravao da ih otkrije.

•

U Popićevoj seči bodro su lupale sekire i škripale testere, mirisalo je na
sveže drvo i smolu. Zanesenim krčenjem šume ovde se bavio drvoseča
Popić s brojnom porodicom. Stariji članovi porodice sekli su i testerisali,
mlađi su okresivali grane s obaljenih stabala, najmlađi su nosili suvarke.
Popić ugleda Geralta, zabi sekiru u panj, obrisa čelo.

– Zdravo. – Veštac priđe bliže. – Šta ima kod vas? Sve je u redu?
Popić ga je gledao dugo i turobno.
– Loše je – napokon reče.
– Zbog?
Popić je dugo ćutao.
– Ukrali su testeru – konačno zareža. – Ukrali su testeru! Pa kako to, a?
Zašto vi idete po proplancima, gospodine, a? A zašto Torkvi! sa svojima
trči tamo-amo po šumama, a? Tobož stražarite, a? A testere kradu!
– Pozabaviću se time – Geralt glatko slaga. – Pozabaviću se tim
pitanjem. Zbogom.
Popić pljunu.

•

U narednoj Seči, ovog puta Pupavčevoj, sve je bilo u redu, niko nije
ugrožavao Pupavca i verovatno ništa nije ukradeno. Geralt čak nije ni
zaustavio Ukljevu. Uputio se ka sledećem naselju. Zvanom Varionica.

•

Premeštanje između naselja olakšavali su šumski putevi razrovani kolskim
točkovima. Geralt je često naletao na zaprege, kako na one natovarene
šumarskim proizvodima, tako i na prazne, koje tek idu po tovar. Sretao je
i grupe putnika pešaka, gužva je bila iznenađujuće velika. Čak je i u dubini
prašume retko bilo pusto. Iznad paprati, poput hrbata narvala iz morskih
talasa, ponekad se pomaljala zadnjica žene koja četvoronoške skuplja
jagode ili neki drugi šumski pokrov. Povremeno se između drveća krutim
korakom vrzmalo nešto što je po stavu i liku podsećalo na zombija, a u
stvarnosti je ipak bio dedica koji traži gljive.

Ponekad je nešto lomilo suvarke usred luđačkog vriska – bila su to deca,
podmladak drvoseča i ugljara, naoružana lukovima napravljenim uz
pomoć štapa i kanapa. Zadivljujuće je bilo koliko štete su deca mogla
pričiniti u prirodi pomoću tako primitivne opreme. Zastrašivala je
pomisao da će podmladak jednom porasti i segnuti za profesionalnom
opremom.

•

Varoš Varionica, u kojoj je takođe vladao mir i ništa nije ometalo rad ni
ugrožavalo radnike, svoj naziv – kako originalno – dobila je po potaši koja
je tu varena, sredstvu cenjenom u staklarskoj i sapunarskoj industriji. Kako
su čarobnjaci objasnili Geraltu, potaša se dobijala iz pepela drvenog uglja
koji su spaljivali u blizini. Geralt je već posetio – i nameravao je tog dana
da poseti – okolna naselja ugljara. Najbliže je nosilo naziv Hrastovac, a put
ka njemu faktički je vodio pokraj moćne skupine ogromnih hrastova starih
nekoliko stotina godina. Čak i u podne, čak i pri jarkom suncu i vedrom
nebu, pod hrastovima je uvek ležala mračna tmina.

Upravo je kraj hrastova, pre nepunih nedelju dana, Geralt prvi put
naišao na konstabla Torkvila i njegov odred.

•

Kada su u galopu istrčali iza hrastova i opkolili ga sa svih strana, u zelenim
maskirnim odelima, s dugačkim lukovima na leđima, Geralt ih je odmah
okarakterisao kao Šumare, članove proslavljene lovačke paraformacije,
koji su sami sebe nazivali Stražarima prašume, a bavili su se lovom na
neljude, naročito vilenjake i drijade, i ubijanjem pomenutih na prefinjen
način. Dešavalo se da su Šumari optuživali šumske putnike da su u dosluhu
s neljudima ili da trguju s njima, i za jedno i za drugo su im pretili linčom,
a dokazati nevinost bilo je teško.

Stoga je susret kraj hrastova imao izgleda da bude drastično žustar –
Geralt je odahnuo s olakšanjem kad se ispostavilo da su zeleni jahači u
stvari čuvari zakona koji ispunjavaju svoje obaveze. Komandant, crnpurast
tip prodornog pogleda, predstavivši se kao konstabl u službi bajlifa iz Gors
Velena, drsko i nabusito je zatražio Geraltu da mu otkrije ko je, a kada je
saznao, poželeo je da vidi veščevski znak. Medaljon sa zubatim vukom ne
samo što je prihvaćen kao zadovoljavajući dokaz već je pobudio izrazito
divljenje čuvara zakona. Činilo se da je uvažavanje obuzelo i samog
Geralta. Konstabl je sjahao s konja, zamolio Geralta da učini isto i pozvao
ga da na trenutak porazgovaraju.

– Ja sam Frans Torkvil. – Konstabl zbaci sa sebe privid nadobudnog
službenika i pokaza se kao spokojan i konkretan čovek. – A ti si veštac
Geralt iz Rivije. Onaj isti Geralt iz Rivije koji je pre mesec dana u Ansegisu
spasao od smrti ženu i dete, ubivši čudovište ljudoždera.

Geralt stisnu usne. Već je uspešno zaboravio na Ansegis, na čudovište
s pločicom i na čoveka koji je poginuo njegovom krivicom. Dugo ga je to
jelo, napokon je uspeo da ubedi sebe da je uradio koliko je mogao, da je
dvoje spasao, a čudovište više nikoga neće ubiti. Sada se sve vratilo.

Frans Torkvil verovatno nije primetio kako se veščevo lice smračilo
nakon njegovih reči. A ukoliko je i primetio, nije se potresao.

– Vešče, ispada da – nastavi – obojica iz istih razloga jašemo ovim
čestarima. Loše stvari su od proleća počele da se dešavaju na Tukajskom
pogorju, ovde je došlo do vrlo rđavih zbivanja. Vreme je da se stavi tačka
na to. Nakon masakra u Krivuljama savetovao sam čarobnjacima iz
Risberga da unajme vešca. Kako vidim, poslušali su me, premda ne vole
da slušaju.

Konstabl skinu šešir i otrese ga od iglica i semenja. Nosio je kapu
identičnog kroja kao i Neven, samo što je filc bio slabijeg kvaliteta. I
umesto perom egreta, ukrašena je bila repnim perom lovnog fazana.

– Već dosta vremena brinem o zakonu i redu na Pogorju – nastavi,
gledajući Geralta u oči. – Bez hvalisanja, ali mnogo zločinaca sam ulovio,
s mnogima od njih sam zakitio suve grane. Ali ovo što se danas ovde radi...
Za to je dodatno potreban neko takav kao ti. Neko ko se snalazi u činima
i ko se u čudovišta razume, ko se neće ni stvora, ni aveti, ni aždaje uplašiti.
Dobro je, zajedno ćemo stražariti i štititi ljude. Ja za moju bednu platu, ti
za novac čarobnjaka. Zanima me, koliko ti plaćaju za taj posao?

Petsto novigradskih korona, prenesenih avansom na bankovni račun,
Geralt nije imao nameru da otkriva. Za toliko su čarobnjaci iz Risberga
kupili moje usluge i moje vreme. Petnaest dana mojeg vremena. A po
isteku petnaest dana, bez obzira na ono što se dogodi, uplaćuju mi još
dvaput toliko. Darežljivo. Više nego zadovoljavajuće.

– Dabome, sigurno ne plaćaju malo. – Frans Torkvil brzo shvati da
odgovor neće dočekati. – Mogu to da priušte. A tebi će samo reći: nikakav
novac ovde nije prevelik. Jer to je užasna stvar, vešče. Užasna, mračna i
neprirodna. Glavu dajem da je zlo koje je ovde ludovalo došlo iz Risberga.
Ako ništa, čarobnjaci su pobrkali nešto u toj njihovoj magiji. Jer ta njihova
magija je kao vreća zmija: koliko god jako da zavežeš, na kraju uvek ispuza
nešto otrovno.

Konstabl krišom pogleda u Geralta, bio mu je dovoljan taj pogled da
shvati da mu veštac neće odati ništa, nikakve detalje dogovora s
čarobnjacima.

– Upoznali su te s detaljima? Ispričali su ti šta se zbilo u Tisama,
Krivuljama i Rogovizni?

– Donekle.

– Donekle – ponovi Torkvil. – Tri dana posle Beleteina, varoš Tise,
ubijeno devet drvoseča. Polovina maja, naseobina testeraša u Krivuljama,
ubijenih dvanaestoro. Početak juna, Rogovizna, kolonija ugljara. Petnaest
žrtava. Takvo je donekle stanje do današnjeg dana, vešče. Jer to nije kraj.
Glavu dajem da nije kraj.

Tise, Krivulje, Rogovizna. Tri masovna zločina. Dakle, nije nesreća na
poslu, nije demon koji se otrgao i pobegao, kojeg goeta fušer nije uspeo

da savlada. To je premeditacija, planirana akcija. Neko je tri puta zatvorio
demona u nosiocu i tri puta ga poslao da ubija.

– Ja sam već mnogo toga video. – Mišići na konstablovim vilicama silno
zaigraše. – Mnogo bojišta, vrlo mnogo leševa. Napade, otimačine, najezde
bandita, krvave rodovske osvete i nasrtaje, čak i jednu svadbu s koje su
izneli šest mrtvaka, uključujući i mladoženju. Ali da neko seče tetive da bi
zatim obogaljene klao? Da skalpira? Zubima pregriza grla? Žive raskida, iz
trbuha izvlači creva? A na kraju, od odsečenih glava piramide slaže? Pitam,
sa čime mi to imamo posla ovde? To ti čarobnjaci nisu kazali? Nisu ti
pojasnili za šta će im veštac?

Za šta je veštac potreban čarobnjacima iz Risberga? Toliko da su ga
ucenom morali naterati na saradnju? Čarobnjaci bi svakako spretno izašli
na kraj sa svakim demonom, sa svakim nosiocem, i to bez specijalnog
truda. Fulmen sphaericus, Sagitta aurea, prve dve čini, što na pamet padaju, od
mnogih čijem se dejstvu može izložiti energumen s razdaljine od sto
koraka i upitno je da li bi preživeo dejstvo. Ali ne, čarobnjaci više vole
vešca. Zbog čega? Odgovor je jednostavan: čarobnjak je postao
energumen, konfrater, kolega. Neko od kolega po profesiji izaziva
demone, dozvoljava im da uđu u njega i naređuje im da ubijaju. Već je tri
puta to uradio. Ali čarobnjaci nikako ne mogu da spale kolegu loptastom
munjom niti da ga probuše zlatnom strelom. Za kolegu je potreban veštac.

Nije mogao, niti je hteo to da kaže Torkvilu. Nije mogao i nije hteo da
mu govori ono što je kazao čarobnjacima u Risbergu. A na šta su oni
reagovali s omalovažavanjem. Sasvim primerenim banalnosti.

•

– I dalje to radite. I dalje se bavite tom, kako je ono zovete, goetijom.
Izazivate ta bića, izvlačite ih iz njihovih sfera, iza zatvorenih vrata. Stalno
ista pesma: kontrolisaćemo ih, savladati, primoraćemo ih na poslušnost,
upregnućemo ih u posao. Stalno isto opravdanje: saznaćemo njihove tajne,
nateraćemo ih da obelodane tajne i zagonetke zahvaljujući čemu ćemo
umnogostručiti moć sopstvene magije, lečićemo i isceljivati, eliminisaćemo
bolesti i elementarne katastrofe, učinićemo svet boljim, a čoveka srećnijim.
I stalno se ispostavlja da je to laž, da vas samo zanima sopstvena moć i
vlast.

Videlo se da je Cara pucao od želje da ripostira, ali Pineti ga je zaustavio.
– A što se tiče bića iza zatvorenih vrata – nastavi Geralt – što ih zbog
praktičnosti zovemo demonima, sigurno znate isto što i mi, vešci. Ono što
smo utvrdili još odavno, što je zapisano u veščevskim protokolima i
hronikama. Demoni vam nikada, ama baš nikada neće odati nikakve tajne
niti zagonetke. Nikad vam neće dati da ih upregnete u posao. Oni
dopuštaju da ih izazivate i dovodite u naš svet samo s jednim ciljem: žele
da ubijaju. Jer to vole. I vi to znate. Ali im to omogućavate.
– Da možda – reče Pineti nakon dužeg ćutanja – pređemo s teorije na
praksu. Mislim da je u veščevskim protokolima i hronikama zapisano
ponešto i o njoj. A barem od tebe, vešče, ne očekujemo moralne traktate,
već pre praktična rešenja.

•

– Drago mi je što smo se upoznali. – Frans Torkvil pruži ruku Geraltu. –
A sada na posao, u obilazak. Da stražarimo, ljude da štitimo. Za to smo
stvoreni.

– Za to.
Već u sedlu, konstabl se nagnu.
– Kladim se – reče tiho – da ovo što ću ti sada reći i sam vrlo dobro
znaš. Ali kazaću to uprkos svemu. Pazi, vešče. Budi oprezan. Nećeš da
pričaš, ali ja znam svoje. Čarobnjaci su te sasvim sigurno unajmili da
popraviš ono što su oni pokvarili, da počistiš prljavštinu koju su sami
naneli. Ali ako nešto pođe po zlu, oni će tražiti žrtvenog jarca. A ti si veoma
podoban za to.

•

Nebo nad šumom poče se smrkavati, iznenadni vetar zašume u krošnjama
drveća. Zatutnji daleki grom.

•

– Ako nije oluja, onda su poplave – utvrdi Frans Torkvil pri njihovom
narednom susretu. – Svaki drugi dan grmi i pada. A posledice su takve da
je sve tragove koje tražiš kiša zatrla. Zgodno, zar ne? Baš kao po
porudžbini. I to mi miriše na čarobnjaštvo, konkretno na Risberg. Vele da
čarobnjaci umeju da umese vreme. Da izazovu magični vetar, a prirodni
da začaraju kako bi duvao kada oni žele. Da pojuruju oblake, bude kišu ili
grad, a i oluju da podstaknu na njihov poziv. Kada im to ide naruku. Kako
bi, na primer, izbrisali tragove. Šta kažeš ti na to, Geralte?

– Istina je da čarobnjaci mogu dosta toga – odgovori. – Vremenom su
upravljali oduvek, od Prvog iskrcavanja, koje se navodno nije okončalo
katastrofalno samo zahvaljujući činima Jana Bekera. Ali kriviti volšebnike
za sve nesreće i nepogode jeste preterivanje. Na kraju krajeva, govoriš o
prirodnim pojavama, Frans. Jednostavno je takva sezona. Sezona oluja.

•

Poterao je kobilu. Sunce se već naginje ka zapadu, pre sumraka je
nameravao da obavi patrolu u još nekoliko naselja. Najbliža je bila kolonija
ugljara, smeštena na poljani zvanoj Rogovizna. Kada je bio tamo prvi put,
društvo mu je pravio Pineti.

•

Teren masakra, na Geraltovo iznenađenje, umesto da bude sumorno i u
širokom luku zaobilaženo utočište, pokazao se kao mesto puno ljudi gde
je cvetao posao. Ugljari – sami su sebe zvali prašinarima – upravo su
naporno radili na izgradnji nove ugljare, konstrukcije koja služi za
spaljivanje drvenog uglja. Ova ugljara bila je kupolasto formirana gomila
drva, ne nekakva neuredna hrpa, već brižljivo i ravno složena gomila. Kada
su Geralt i Pineti skrenuli na poljanu, zatekli su ugljare kako oblažu ovu
gomilu mahovinom i revnosno je posipaju zemljom. Druga ugljara, ranije
izgrađena, već je radila, to jest uveliko se dimila. Čitava poljana bila je
obavijena dimom koji je nagrizao oči, oštar miris smole napadao je
nozdrve.

– Koliko je vremena prošlo... – veštac se nakašlja. – Koliko si rekao da
je vremena prošlo otkad je došlo...

– Ravno mesec dana.

– A ljudi ovde rade kao da ništa nije bilo?

-.Postoji velika potreba za drvenim ugljem – objasni Pineti. – Samo
drveni ugalj omogućava da se pri spaljivanju dobije temperatura koja
omogućava topljenje metala. Topioničke peći kod Dorijana i Gors Velena
ne bi mogle da rade bez uglja, a metalurgija je najvažnija i najrazvijenija
grana industrije. Zahvaljujući potražnji, ugljarstvo je unosno, a ekonomija
je, vešče, kao priroda, ne podnosi vakuum. Ubijene ugljare su sahranili
tamo, eno, vidiš li kurgan? Svež pesak se još žuti. A na njihovo mesto su
došli novi. Ugljara se dimi, život ide dalje.

Sjahali su s konja. Ugljari im nisu posvetili pažnju, bili su previše
zauzeti. Ako su nekoga i interesovali, onda su to bile žene i deca koja su
trčkarala među kolibama.

– Dabome. – Pineti pogodi pitanje, pre nego što ga veštac postavi. –
Među sahranjenima ispod kurgana bila su i deca. Troje. Tri žene. Devet
muškaraca i momaka. Hajde sa mnom.

Ušli su između hvatova drva koja su se sušila.

– Nekoliko muškaraca je – govorio je čarobnjak – ubijeno na mestu,
smrskane su im glave. Ostali su bili paralisani i neutralisani, oštrim
predmetom su im presečene tetive na nogama. Mnogima su, uključujući i
svu decu, bile polomljene ruke. Paralisane su poubijali. Rastrgnuta su im
grla, rasporeni trbusi, otvoreni grudni koševi. Odrana im je koža s leđa,
skalpirani su. Jednoj ženi...

– Dovoljno je. – Geralt je gledao u crne tragove krvi koji su se i dalje
videli na brezovim stablima. – Dovoljno je, Pineti.

– Valja da znaš s kim... sa čim imamo posla.

– Već znam.

– Još samo poslednji detalj. Nedostaju tela. Svim ubijenim ljudima
odsečene su glave. I složene su u piramidu, ovde, baš na ovom mestu.
Glava je bilo petnaest, tela trinaest. Dva tela su nestala.

– Prema skoro identičnoj šemi su se – nastavi čarobnjak nakon kratke
pauze – obračunali sa stanovnicima dveju drugih naseobina, Tisa i
Krivulja. U Tisama je ubijeno devetoro ljudi, a u Krivuljama dvanaestoro.
Sutra ću te odvesti tamo. Danas ćemo još skoknuti u Novu Smolarnicu,
nije daleko. Videćeš kako izgleda proizvodnja drvne smole i katrana. Kada
ti sledeći put dođe da nešto mažeš katranom, znaćeš otkuda potiče.

– Imam pitanje.
– Reci.
– Stvarno ste morali da pribegnete uceni? Niste verovali da ću svojom
voljom doći u Risberg?
– Mišljenja su bila podeljena.
– Čija je ideja bila da me u Keraku smestite u tamnicu, zatim oslobodite,
ali konstantno držite u šaci sa sudom? Kome je to palo na pamet? Koral,
zar ne?
Pineti ga pogleda. Dugo ga je posmatrao.
– Istina – napokon prizna. – To je bila njena ideja. I njen plan. Da te
smestimo, oslobodimo, držimo u šaci. A na kraju da sredimo da postupak
bude obustavljen. Sredila je to odmah nakon tvog odlaska, kartoteka u
Keraku ti je čista kao suza. Imaš li druga pitanja? Ne? Onda hajmo u Novu
Smolarnicu, bacićemo pogled na katran. Potom ću otvoriti teleport i
vratićemo se u Risberg. Hteo bih još uveče da skočim s mušicom do moje
rečice. Vodeni cvetovi se roje, pastrmka će tražiti hranu... Jesi li pecao
nekada, vešče? Privlači li te pecanje?
– Pecam kada imam merak na ribu. Uvek nosim konopac sa sobom.
Pineti je dugo ćutao.
– Konopac – konačno prozbori čudnim tonom. – Uže opterećeno
komadom olova. S mnogo udica. Na koje stavljaš crve.
– Da. A što?
– Ništa. Pitam onako.

•

Kretao se ka Borovini, sledećem ugljarskom naselju, kada je šuma
iznenada zaćutala. Zanemeše kreje, utihnuše krici svraka kao nožem
presečeni, naglo prestade kuckanje detlića. Šuma je zamrla u užasu. Geralt
potera kobilu u galop.

Smrt je naš večiti saputnik. Uvek nam je s leve strane, nadohvat
ruke iza nas. Ona je jedini mudar savetodavac na kojeg ratnik može
računati. Ako mu se čini da sve ide na zlo i da će za tren biti uništen,
ratnik se može obratiti smrti i upitati da li je zaista tako. Smrt će mu
tada reći da se vara, da se samo njen dodir računa. A ja te još nisam
dodirnula, kazaće.

Karlos Kastaneda, Put u Ikstlan

Jedanaesto poglavlje

Ugljara u Borovini izgrađena je u blizini krčevine, ugljari su iskorišćavali
drvni otpad preostao od seče. Ovde je spaljivanje nedavno počelo, s vrha
kupole, kao iz vulkanskog kratera, udarao je stub žućkastog i strašno
smrdljivog dima. Taj vonj nije prigušivao miris smrti koji se izdizao iznad
poljane.

Geralt je skočio s konja. I izvukao mač.
Prvi leš, bez glave i oba stopala, ugledao je odmah pored ugljare, krv je
isprskala zemlju na humci. Nešto dalje ležala su druga tri tela,
izmasakrirana tako da se ne mogu identifikovati. Krv je prodrla u porozan
šumski pesak, ostavivši crvene mrlje.
Bliže središtu poljane i ognjištu obloženom kamenjem ležala su sledeća
dva leša – muškarca i žene. Muškarcu je bilo iskidano grlo, rastrgano tako
da su se videli vratni pršljenovi. Žena je gornjim delom tela ležala u vatri,
u pepelu, ulepljena kašom iz prevrnutog kazana.
Nešto dalje, kraj hvata drva, ležalo je dete, dečkić, možda
petogodišnjak. Bio je raskidan napola. Neko – bolje reći nešto – uhvatilo
ga je za obe noge i raskidalo.
Opazio je sledeći leš, trbuh mu je bio rasporen i creva iščupana. Celom
dužinom, to jest neki sežanj debelog creva plus preko tri tankog.
Creva su se ravnom, svetlucavom, modroružičastom linijom protezala
od leša do kolibe od četinarskih grana i nestajala u njoj.

Unutra, na primitivnom brlogu, ležao je poleđuške mršav muškarac.
Odmah je padalo u oči da nikako tu ne pripada. Njegova bogata odeća bila
je sva u krvi, kompletno natopljena. Ali veštac nije primetio da je brizgalo,
šiktalo ili curilo iz nekog od osnovnih krvnih sudova.

Prepoznao ga je, iako mu je lice bilo prekriveno osušenom krvlju. Bio
je to onaj dugokosi, mršavi i pomalo feminiziran lepotan Sorel Degerlund,
predstavili su mu ga na audijenciji kod Ortolana. I tada je na sebi imao
slično opšiven plašt i izvezen dublet, kao i drugi čarobnjaci, sedeo je s
drugima za stolom i isto kao i drugi posmatrao vešca s loše skrivenom
antipatijom. A sada je ležao, bez svesti, u ugljarskoj kolibi, sav u krvi, a
koren šake bio mu je obmotan ljudskim crevima. Izvučenim iz trbušne
duplje leša koji je ležao ni deset koraka dalje.

Veštac proguta pljuvačku. Da ga ubijem, pomisli, dok je bez svesti? To
očekuju Pineti i Cara? Da ubijem energumena? Da eliminišem goetu koji
se bavi izazivanjem demona?

Iz zamišljenosti ga probudi jauk. Izgledalo je da Sorel Degerlund dolazi
svesti. Podiže glavu, zajauka, ponovo pade na brlog. Pridiže se i baci
unaokolo izgubljen pogled. Ugleda vešca, otvori usta. Pogleda u svoj trbuh
isprskan krvlju. Podiže ruku. Vide šta u njoj drži. I stade kričati.

Geralt je posmatrao mač, Nevenov poklon s pozlaćenom nakrsnicom.
Pogledao je tanak čarobnjakov vrat. Nabreklu žilu na njemu.

Sorel Degerlund odlepi i strže crevo s ruke. Prestao je kričati, samo je
stenjao, tresao se. Ustade, najpre četvoronoške, potom na noge. Ispade iz
kolibe, osvrnu se, zavrišta i dade se u beg. Veštac ga uhvati za okovratnik,
zaustavi u mestu i obali na kolena.

– Šta... ovde... – promumla Degerlund, tresući se i dalje. – Šta se... Šta
se ovde desi... desilo?

– Mislim da znaš šta.

Čarobnjak glasno proguta pljuvačku.

– Kako sam... Kako sam se našao ovde? Ničega... Ničega se ne sećam...
Ničega se ne sećam! Ničega!

– U to baš ne verujem.

– Invokacija... – Degerlund se uhvati za glavu. – Invocirao sam... On
se pojavio. U pentagramu, u krednom krugu... I ušao je. Ušao je u mene.

– Verovatno nije prvi put, ne?

Degerlund zarida. Pomalo teatralno. Geralt se nije mogao odupreti
takvom utisku. Kajao se što nije zaskočio energumena pre nego što ga je
demon napustio. Shvatio je da kajanje nije bilo baš racionalno, svestan je
bio koliko je mogla biti opasna konfrontacija s demonom, trebalo bi da
bude srećan što ju je izbegao. Ali nije bio srećan. Zato što bi tada barem
znao šta da čini.

Zar sam morao ja ovamo dospeti, pomisli. Kako nije naleteo Frans
Torkvil sa svojim odredom. Konstabl se ne bi ustručavao, niti bi imao
skrupula. Umrljan krvlju, zatečen s iznutricama žrtve u ruci, čarobnjak bi
smesta dobio omču oko vrata i zanjihao se na prvoj grani na koju se naiđe.
Torkvila ne bi zaustavila kolebanja niti sumnje. Torkvil ne bi razmišljao da
li bi feminizirani i, bolje reći, žgoljavi čarobnjak ikako bio u stanju da se
okrutno obračuna s tolikim ljudima, i to za tako kratko vreme da
okrvavljena odeća nije uspela da se osuši, niti da se ukruti. Da li bi stigao
da raspoluti dečaka golim rukama. Ne, Torkvil ne bi bio u nedoumici.

A ja jesam.

Pineti i Cara su bili ubeđeni da neću biti.

– Nemoj da me ubiješ... – zaječa Degerlund. – Nemoj da me ubiješ,
vešče... Ja više nikada... Nikada više...

– Začepi.

– Kunem se da nikada...

– Začepi. Dovoljno si svestan da koristiš magiju? Da prizoveš ovde
čarobnjake iz Risberga?

– Imam sigil... Mogu... mogu da se teleportujem u Risberg.

– Ne sam. Zajedno sa mnom. Bez trikova. Ne pokušavaj da ustaneš,
ostani na kolenima.

– Moram ustati. A ti... Ako misliš da teleportacija uspe, onda moraš da
staneš blizu mene. Vrlo blizu.

– Ma šta kažeš? Pa, šta čekaš? Izvlači taj amulet.

– To nije amulet. Kazao sam da je to sigil.

Degerlund raskopča okrvavljeni dublet i košulju. Na mršavim grudima
imao je tetovažu, dva međusobno ispresecana kruga. Krugovi su bili posuti
tačkama različite veličine. Izgledalo je to pomalo kao šema orbita planeta
kojoj se Geralt divio u školi u Oksenfurtu.

Čarobnjak izgovori pevljivu zaklinjalicu. Krugovi zasvetleše plavom
bojom, tačke crvenom. I počeše se okretati.

– Sada. Stani blizu.
– Blizu?
– Još bliže. Prosto se pribij uz mene.
– Molim?
– Pribij se uza mene i zagrli me.
Degerlundov glas se izmeni. Njegove maločas suzave oči užasno
zaplamteše, a usne se gadno iskriviše.
– Tako, tako je dobro. Snažno i nežno, vešče. Kao da sam ona tvoja
Jenefer.
Geralt je shvatio šta se sprema. Ali nije stigao ni da odgurne
Degerlunda, niti da ga odalami balčakom mača, nid da ga šljusne oštricom
po vratu. Jednostavno nije stigao.
U očima mu zablešta prelivajuća svetlost. U deliću sekunde potonu u
crno ništavilo. U prodornu hladnoću, u tišinu, bezobličje i bezvremje.

•

Tvrdo su se prizemljili, pod od kamenih ploča kao da im je skočio u susret.
Silina ih je razdvojila. Geralt nije uspeo ni da se osvrne kako valja. Osetio
je intenzivan smrad, vonj prljavštine pomešan s mošusom. Povelike i
moćne ručerde zgrabiše ga pod pazuh i za vrat, debeli prsti se bez muke
sklopiše na bicepsima, palčevi tvrdi kao železo bolno se zariše u nerve, u
ručni splet. Sav je obamro, ispusti mač iz paralisane ruke.

Pred sobom ugleda grbonju odvratne njuške obasute čirevima, glave
pokrivene retkim pramenovima krute kose. Grbonja, široko raširivši krive
noge, nišanio je na njega iz velikog samostrela, a tačnije iz arbalesta s dva
čelična luka smeštena jedan povrh drugog. Obe četvorograne oštrice strela
uperene u Geralta bile su široke dobra dva cola i naoštrene kao britve.

Sorel Degerlund stade pred njega.
– Kao što si već verovatno shvatio – kaza – nisi dospeo u Risberg.
Dospeo si u moje sklonište i kuću. Mesta na kojima zajedno s mojim
učiteljem vršim eksperimente za koje u Risbergu ne znaju. Kao što sigurno

znaš, ja sam Sorel Albert Amador Degerlund, magister magicus. Ono što još
ne znaš jeste da sam ja onaj koji će ti naneti bol i smrt.

Nestaše prividan strah i odglumljena panika, kao da ih je vetar oduvao,
nestaše svi prividi. Sve ono, tamo na ugljarskoj poljani, bilo je lažno. Ispred
Geralta, obešenog u parališućem zahvatu čvornovatih šapurina, stajao je
potpuno drugačiji Sorel Degerlund. Likujući Sorel Degerlund, sav gord i
uobražen. Sorel Degerlund koji se zlurado ceri. Osmehom što tera na
pomisao o skolopendrama dok se provlače kroz proreze ispod vrata. O
raskopanim grobovima. O belim crvima što se vrzmaju po crkotini. I
masnim konjskim muvama što mrdaju nožicama u tanjiru supe.

Čarobnjak priđe bliže. U ruci je držao čelični špric s dugačkom iglom.

– Namagarčio sam te kao dete, tamo na poljani – procedi. – Pokazao
si se naivnim poput deteta. Veštac Geralt iz Rivije! Iako ga instinkt nije
varao, nije me ubio, pošto nije bio siguran. Zato što je on dobar veštac i
dobar čovek. Da ti kažem, dobri vešče, ko su dobri ljudi. To su oni kojima
je sudbina uskratila šansu da iskoriste blagodeti zla. Ili oni koji su imali
takvu šansu, ali su bili previše glupi da bi je iskoristili. Nije važno u koju
grupu spadaš. Dozvolio si da ti se približim, upao si u zamku i garantujem
ti da iz nje nećeš izaći živ.

Podiže špric. Geralt oseti ubod, a odmah za njim i oštar bol. Bol koji je
probadao i mračio pred očima, naprezao čitavo telo, tako užasan bol da se
s najvećim naporom suzdržao od vriska. Srce poče da mu udara kao
sumanuto, u odnosu na njegov uobičajen puls, četiri puta sporiji od pulsa
običnog čoveka, bile su to izuzetno neprijatne tegobe. Pred očima mu
potamne, svet oko njega se zakovitla, razmaza i rasplinu.

Vukli su ga, blesak magičnih kugli plesao je po oštrim zidovima i
tavanicama. Jedan od zidova, skroz pokriven tragovima krvi, bio je okićen
oružjem, video je široko zakrivljene handžare, velike srpove, gizarme,
sekire, jutarnje zvezde. Sva su nosila tragove krvi. To su koristili u Tisama,
Krivuljama i Rogovizni, pomisli svesno. Time su masakrirani ugljari u
Borovini.

Potpuno je utrnuo, prestao je da oseća bilo šta, nije osetio ni gnječeći
stisak ručerdi koje su ga držale.

– Buaah-hhhaaa-aaaaahhh-buaaaah! Buaah-haah!

Nije odmah shvatio da je to što čuje u stvari radosno kikotanje.

Geralt je bio blizu gubitka svesti.

Brutalno su ga posadili u fotelju s visokim naslonom. Napokon je
mogao da vidi one koji su ga tu dovukli, sve vreme mu ručerdama satirući
pazuhe.

Sećao se divovskog ogropatuljka Mikite, telohranitelja Pirala Prata. Ova
dvojica su ga pomalo podsećala na njega, mogli bi kako-tako da prođu kao
bliski rođaci. Bili su sličnog rasta kao Mikita, slično su smrdeli, slično su
bili bez vratova, slično su im, kao u divljih svinja, štrčali zubi ispod donjih
usana. Mikita je ipak bio ćelav i bradat, ova dvojica nisu imali brade, a ćube
jajastih glava ukrašavalo je nešto što je izgledalo kao zamršena kučina. Oči
su im bile sitne i zakrvavljene, uši velike, špicaste i strašno maljave.

Na njihovoj odeći bilo je tragova krvi. A dah im je vonjao kao da su se
danima hranili isključivo belim lukom, govnom i crknutim ribama.

– Buaaaah! Buaah-haah-haah!

– Bue, Bang, dosta smejanja, na posao, obojica. Paštore, izađi. Ali budi
u blizini.

Oba gorostasa izađoše, kloparajući velikim stopalima. Grbonja po
imenu Paštor požuri za njima.

U veščevom vidnom polju pojavi se Sorel Degerlund. Preobučen,
opran, očešljan i feminiziran. Privuče stolicu, sede preko puta, okrenuvši
se leđima prema stolu natrpanom knjigama i grimoarima. Posmatrao je
vešca, ružno se osmehujući. Uz to se zabavljao klateći medaljon na
zlatnom lančiću koji je obmotavao sebi oko prsta.

– Počastio sam te – reče ravnodušno – ekstraktom otrova belih
škorpija. Neprijatno, zar ne? Ni rukom, ni nogom, ni prstom čak ne možeš
da makneš? Niti da namigneš, progutaš pljuvačku? Ali to još nije ništa.
Uskoro će početi nekontrolisani pokreti očnih jabučica i oštećenje vida.
Zatim ćeš osetiti grčenje mišića, zaista snažno grčenje, sigurno će ti se
istegnuti međurebarne tetive. Nećeš uspeti da savladaš škrgutanje zubima,
nekoliko zuba ćeš slomiti, to je sigurno. Nastupiće salivacija, i najzad
poteškoće u disanju. Ako ti ne dam protivotrov, ugušićeš se. Ali ne brini
se, daću ti. Preživećeš, za sada. Mada mislim da ćeš se ubrzo kajati što si
preživeo. Objasniću ti u čemu je stvar. Imamo vremena. Ali pre toga bih
želeo još da gledam kako postaješ modar.

– Posmatrao sam te – nastavi ubrzo – onda, poslednjeg dana juna, na
audijenciji. Razmetao si se pred nama arogancijom. Pred nama, ljudima
stoput boljim od tebe, ljudima kojima nisi ni do kolena. Video sam,

zabavljalo te je i uzbuđivalo igranje vatrom. Još tada sam odlučio da ti
dokažem da se igranje vatrom mora završiti opekotinama, a guranje nosa
u magijske i volšebničke stvari ima podjednako bolne konsekvence.
Uskoro ćeš se uveriti u to.

Geralt je hteo da se pomeri, ali nije mogao. Ekstremiteti i celo telo bili
su mu paralizovani i neosetljivi. U prstima na rukama i nogama osećao je
neprijatne žmarce, lice mu je kompletno utrnulo, usne kao zašnirane. Sve
lošije je video, oči mu je prekrivala i lepila nekakva mutna sluz.

Degerlund prebaci nogu preko noge, zanjiha medaljon. Na njemu je
bio znak, amblem, plavi emajl. Geralt nije mogao da raspozna. Sve lošije
je video. Čarobnjak nije lagao, oštećenje vida se pojačavalo.

– Shvataš, stvar je u tome – Degerlund nastavi bezvoljno – što planiram
da se visoko popnem u čarobnjačkoj hijerarhiji. U tim namerama i
planovima oslanjam se na Ortolana lično, koji ti je poznat iz posete u
Risbergu i nezaboravne audijencije.

Geralt je imao utisak da mu jezik otiče i ispunjava celu usnu duplju.
Pribojavao se da to nije samo utisak. Otrov bele škorpije bio je
smrtonosan. On sam nikada nije bio izložen njegovom dejstvu, nije znao
kakve posledice bi mogao imati za organizam vešca. Ozbiljno se uzrujao,
boreći se iz sve snage s razarajućim toksinom. Situacija nije izgledala
najbolje. Izgledalo je da spas ne može očekivati niotkuda.

– Pre nekoliko godina – Sorel Degerlund se i dalje napajao tonom svog
glasa – postao sam Ortolanov asistent, na to mesto me je designirao
Kaptol, a to je potvrdio istraživački tim Risberga. Trebalo je da, kao i moji
prethodnici, špijuniram Ortolana i sabotiram njegove sve opasnije ideje.
Tu dužnost nisam dugovao samo magijskom talentu, već i lepoti i ličnom
šarmu. Kaptol je, naime, starcu dodeljivao asistente kakve je on voleo.

– Možda to ne znaš, ali u vreme Ortolanove mladosti među
čarobnjacima je bujala mizoginija i bila su moderna muška prijateljstva,
koja su vrlo često prelazila u nešto više, a čak i mnogo više. Dešavalo se
pak da mladi učenik ili polaznik nije imao izbora, morao je da sluša starije
i u tom pogledu. Nekima se to nije previše sviđalo, ali su trpeli to kao neku
vrstu pogodnosti. A neki su to zavoleli. U te je spadao, kao što već sigurno
pretpostavljaš, Ortolan. Dečačić, kojem je tada pristajao njegov ptičji
nadimak8, nakon iskustava sa svojim preceptorom, tokom čitavog svog

8 Lat.: Emberiza hortulana – vrsta ptice, kod nas poznata kao vrtna strnadica. (Prim. prev.)

dugog života ostao je, kako kažu pesnici, entuzijasta i pristalica plemenitih
muških prijateljstava i plemenitih muških ljubavi. Kao što znaš, prozom se
stvari definišu u kraćim i dosadnijim crtama.

O čarobnjakov list očeša se, glasno predući, velika crna mačka repa
nakostrešenog poput četke. Degerlund se sagnu, pomazi je i zanjiha pred
njom medaljon. Okrenu se, davši znak da mu je igračka dosadna i baci se
na lizanje krzna na grudima.

– Kao što si nesumnjivo primetio – nastavi čarobnjak – natprosečne
sam lepote, dešava se da me žene zovu efeb. Dabome, volim žene, ali
protiv pederastije u suštini ništa nisam imao i nemam. Pod jednim
uslovom: ako je već prisutna, onda mora da mi pomogne u građenju
karijere.

– Moja muška strast sa Ortolanom nije iziskivala preteranu
požrtvovanost, starac je već odavno prekoračio kako granicu godina u
kojima se može, tako i onih u kojima se hoće. Ali postarao sam se da misle
drugačije. Da misle da je do kraja izgubio glavu za mnom. Da nema stvari
koju bi odbio svom lepom ljubavniku. Da imam njegove šifre, da imam
pristup njegovim tajnim knjigama i skrivenim beleškama. Da mi poklanja
artefakte i talismane koje pre toga nikome nije otkrio. I da me uči
zabranjenim zaklinjalicama. Uključujući i goetiju. I ako su me donedavno
mnogi iz Risberga potcenjivali, sada su odjednom počeli da me uvažavaju,
porastao sam u njihovim očima. Poverovali su da radim ono o čemu i sami
maštaju. I da imam uspeha u tome.

– Znaš li šta je transhumanizam? Šta je specijacija? Radijaciona
specijacija? Introgresija? Ne? Nemaš zbog čega da se stidiš. Ni ja ne znam
mnogo. Ali svi smatraju da znam dosta. Da pod nadzorom i okriljem
Ortolana radim istraživanja na usavršavanju ljudskog roda. S uzvišenim
ciljem da ih popravim i poboljšam. Da poboljšam kondiciju ljudi,
eliminišem bolesti i neravnopravnost, da eliminišem starenje, bla, bla, bla.
Evo šta je cilj i zadatak magije. Ići putem starih velikih majstora:
Malaspine, Alzura i Idarana. Majstora hibridizacije, mutiranja i genetske
modifikacije.

Oglasivši dolazak mjaukanjem, crna mačka se opet pojavi. Skoči na
čarobnjakova kolena, protegnu se, zaprede. Degerlund ju je ritmično
mazio. Mačka zaprede još glasnije, izbacivši kandže uistinu tigrovskih
razmera.

– Sasvim sigurno znaš šta je hibridizacija, jer to je drugi termin za
ukrštanje. Proces dobijanja ukrštenika, hibrida, kopiladi, zovi to kako
hoćeš. U Risbergu aktivno eksperimentišu s tim, već su proizveli
bezbrojne čudotvorine, strašila i monstrume. Mali broj je bio za praktičnu
široku upotrebu, kao recimo parazojgl, koji čisti gradska smetlišta,
paradetlić, koji uništava parazite u drveću, ili mutirana gambuzija, koja
proždire larve malaričnih komaraca. Ili vilgozaur, daždevnjak stražar, čijim
ubistvom si se hvalio tokom audijencije. Ali oni to smatraju sitnicama,
sporednim proizvodima. Ono što njih zaista interesuje jeste hibridizacija i
mutacija ljudi i humanoida. Nešto takvo je zabranjeno, ali Risbergu se
fućka za naredbe. A Kaptol zatvara oči. Ili, što je još verovatnije, ogrezao
je u blaženom i tupom neznanju.

– Malaspina, Alzur i Idaran su počeli rad, to je dokumentovano, na
malim i običnim stvorenjima kako bi od njih stvorili gigante, kao što su
one njihove vije, pauci, košeji i đavo će ga znati šta još. Pa šta onda, pitali
su, stoji na putu da se uzme mali i običan bednik i preradi u titana, u nekog
snažnog ko bi mogao da radi dvadeset sati dnevno, koga neće bolesti, ko
u punoj kondiciji doživljava stotu? Zna se da su hteli to da učine, navodno
su to i činili, navodno su bili uspešni. Ali su tajnu svojih hibrida odneli u
grob. Čak je i Ortolan, koji je život posvetio proučavanju njihovog rada,
malo postigao. Bue i Bang, oni što su te ovamo dovukli, osmotrio si ih?
Oni su hibridi, magični ukrštenici ogrova i trolova. Nepogrešivi
samostrelac Paštor? Ne, on zapravo jeste, da tako kažem, po slici i prilici,
potpuno prirodan rezultat ukrštanja skaradne ženturače s gadnim
seljakom. Ali Bue i Bang, ha, oni su izašli pravo iz Ortolanovih epruveta.
Pitaćeš: šta će, dovraga, nekome takve gnusobe, zašto, kog đavola, stvarati
nešto takvo? Ha, doskora ni sam to nisam znao. Dok nisam video kako se
obračunavaju s drvosečama i ugljarima. Bue jednim trzajem može da
otkine glavu od vrata, Bang rastrgne dečaka kao da je pečeno pile. A ako
im daš neka oštra oruđa, ha! Onda mogu da naprave pokolj da ti pamet
stane. Ortolan, kad ga pitaju, priča da je hibridizacija tobože put ka
eliminaciji naslednih bolesti, naklapa o povećanju otpornosti na zarazne
bolesti, to su ti staračke trice i kučine. Ja znam šta pričam. I ti znaš.
Primerci kao što su Bue i Bang, kao i ono sa čega si strgao Idaranovu
pločicu, valjaju samo za jedno: za ubijanje. I dobro je, jer su meni baš bila
posebna oruđa za ubijanje. U tom pogledu nisam bio siguran u svoje
vlastite sposobnosti i mogućnosti. Neosnovano, kako se posle ispostavilo.

– Ali čarobnjaci iz Risberga ukrštaju, mutiraju i genetski modifikuju
decu, od sumraka do svitanja. I imaju brojna dostignuća, naproizvodili su
takve hibride da čak zastaje dah. Sve su to, po njihovom mišljenju, korisni
hibridi koji treba da olakšaju i učine prijatnom ljudsku egzistenciju. Doista,
na korak su od stvaranja žene idealno ravnih leđa, kako bi mogao da je
krešeš otpozadi i da istovremeno imaš gde da staviš čašu šampanjca i slažeš
pasijans.

– Ali vratimo se ad rem, to jest mojoj naučnoj karijeri. Budući da ne
mogu da se pohvalim opipljivim uspesima, morao sam da stvorim privide
tih uspeha. Lako je krenulo.

– Znaš li da postoje svetovi drugačiji od naših, pristup kojima nam je
odsekla Konjukcija sfera? Univerzumi zvani planovi elemenata i
paraelemenata? Koje nastanjuju bića zvana demoni? Dostignuća Alzura et
consortes tumačena su time da su oni dobili pristup tim planovima i bićima.
Da su uspeli da izazovu ta bića i učine ih poslušnima sebi, da su izvukli od
demona njihove tajne i znanje i ovladali njima. Mislim da su to gluposti i
izmišljotine, ali svi u to veruju. A šta učiniti kada je vera tako jaka? Kako
bi me smatrali nekim ko je blizu otkrivanja tajne starih majstora, morao
sam čvrsto uveriti Risberg da umem da izazivam demone. Ortolan, koji se
nekada zaista uspešno bavio goetijom, nije hteo da me nauči toj veštini.
Dozvolio je sebi da dâ uvredljivo nisku ocenu mojim magijskim veštinama
i preporučio mi je da zapamtim gde mi je mesto. Šta ću, za dobro
sopstvene karijere ću zapamtiti. Do određenog vremena.

Crna mačka, zamorena maženjem, skoči s čarobnjakovih kolena.
Odmeri vešca studenim pogledom zlatnih, široko otvorenih očiju. I ode,
zadigavši rep.

Geralt je sve teže disao, osećao je oštru drhtavicu tela kojom ni na koji
način nije mogao da ovlada. Situacija nije izgledala najbolje i samo dve
okolnosti bile su obećavajuće, dve su ulivale nadu. Kao prvo, i dalje je bio
živ, a dok je živ ima i nade, kako je govorio njegov preceptor u Kaer
Morhenu.

Druga obećavajuća okolnost bio je Degerlundov naduvani ego i
njegova samouverenost. Ispadalo je da se čarobnjak zaljubio u sopstvene
reči u ranoj mladosti, i najverovatnije je to bila ljubav njegovog života.

– Pošto nisam mogao da postanem goeta – pričao je čarobnjak, vrteći
medaljon i neprestano se naslađujući svojim glasom – morao sam da se

pravim da sam goeta. Da simuliram. Poznato je da demon koga goeta
izazove često izleće i seje destrukciju. Pa sam posejao. Nekoliko puta.
Poklao sam ljude u nekoliko naselja. A oni su poverovali da je to demon.

– Začudio bi se koliko su oni lakoverni. Jednom sam uhvaćenom
seljaku odsekao glavu i biorazgradivim katgutom sam na to mesto prišio
glavu velikog jarca, zamaskiravši šav gipsom i farbom. Nakon čega sam ga
demonstrirao mojim učenim kolegama kao teriocefala, rezultat neviđeno
teškog eksperimenta u oblasti stvaranja ljudi sa životinjskim glavama,
eksperimenta koji je, nažalost, bio uspešan samo delimično, jer pomenuti
rezultat nije preživeo. Zamisli, poverovali su. Još više sam porastao u
njihovim očima! I dalje čekaju da stvorim nešto što će opstati. Učvršćujem
ih u tom mišljenju, prišivajući svaki čas nekakvu glavu za bezglavi leš.

– Ali to je bila digresija. Šta sam ono pričao? Aha, o poklanim naseljima.
Kao što sam očekivao, majstori iz Risberga su to shvatili kao dela demona
ili energumena koje su oni obuzeli. Ali napravio sam grešku, preterao sam.
Niko se ne bi uzrujao zbog jednog naselja drvoseča, ali mi smo poklali
nekoliko. Uglavnom su radili Bue i Bang, ali i ja sam doprineo prema
svojim mogućnostima.

– U onoj prvoj koloniji, u Tisama, ili kako već, nisam se preterano
istakao. Kada sam video šta Bue i Bang rade, povratio sam, isprskao sam
ceo plašt. Morao sam da ga bacim. Plašt od najbolje vune, presvučen
krznom od srebrnog nerca, koštao je skoro sto korona. Ali posle mi je sve
bolje išlo. Kao prvo, oblačio sam se adekvatno, u radničkom stilu. Kao
drugo, zavoleo sam te akcije. Ispostavilo se da je veliko zadovoljstvo
odseći nekome noge i posmatrati kako krv brizga iz patrljka. Ili iskopati
nekome oko. Ili istrgnuti iz rasporenog stomaka punu šaku još toplih
creva... Biću kratak. Zajedno s današnjim rezultat je bezmalo pola stotine
osoba oba pola različitih godišta.

– Risberg je shvatio da treba da me zaustave. Ali kako? Neprestano su
verovali u moju moć kao goete i bojali su se mojih demona. I bojali su se
da ne razbesne Ortolana zaljubljenog u mene. Dakle, trebalo je da ti budeš
rešenje. Veštac.

Geralt je disao kratko. Postajao je optimističniji. Već je mnogo bolje
video, drhtavica se povlačila. Bio je otporan na većinu poznatih toksina, a
otrov bele škorpije, za običnog smrtnika smrtonosan, nije bio, kako se
ispostavilo, izuzetak. Bojazan, isprva zastrašujuća, s vremenom je slabila i

nestajala, veščev organizam, kako se ispostavljalo, bio je u stanju da dosta
brzo neutralizuje otrov. Degerlund to nije znao, ili je to zanemario usled
uobraženosti.

– Saznao sam da žele da te pošalju na mene. Ne krijem, obuzeo me je
jedva primetan strah, čuo sam ponešto o vešcima, a o tebi u detaljima.
Otrčao sam kod Ortolana koliko me noge nose, spasavaj me, moj voljeni
majstorčiću. Voljeni majstor me je najpre izgrdio i ispsovao, rekao mi da
je vrlo ružno ubijati drvoseče, da to nije lepo i da mi to bude poslednji put.
Ali posle mi je savetovao kako da te prevarim i namamim u klopku. Kako
da te ulovim, koristeći teleportacioni sigil koji mi je sam pre nekoliko
godina istetovirao na mom muškom torzu. Međutim, zabranio mi je da te
ubijem. Nemoj da misliš da je to zbog dobrote. Potrebne su mu tvoje oči.
Tačnije: stalo mu je do tapetum lucidum, sloja tkiva kojim je postavljena
unutrašnjost tvojih očnih jabučica, tkiva koje pojačava i odbija svetlost
usmerenu na fotoreceptore, zahvaljujući čemu vidiš poput mačke, po noći
i u tami. Najnovija Ortolanova idée fixe jeste opremanje čitavog
čovečanstva sposobnošću mačijeg vida. U okviru priprema za tako uzvišen
cilj, namerava da implantira tvoj tapetum lucidum nekoj novoj mutaciji koju
stvara, a tapetum za presađivanje mora biti uzet sa živog davaoca.

Geralt oprezno pomače prste i dlan.

– Ortolan, moralan i milosrdan mag, nakon što ti ukloni očne jabučice,
u svojoj neizmernoj dobroti namerava da ti daruje život. Smatra da je bolje
biti slepac nego pokojnik, a osim toga, trese se od pomisli na uvećavanje
bola tvoje ljubavnice, Jenefer iz Vengerberga, prema kojoj gaji veliku, ali u
njegovom slučaju čudnu simpatiju. Povrh toga, Ortolan je već nadomak
izrade magične regenerativne formule. Za nekoliko godina moći ćeš da mu
se javiš, a on će ti vratiti oči. Raduješ se? Ne? S pravom. Šta? Hoćeš nešto
da kažeš? Slušam, govori.

Geralt se pravio da teško pomera usne. Uostalom, uopšte nije morao
da se pretvara da je teško. Degerlund se pridiže sa stolice i sagnu se nad
njim.

– Ništa ne razumem – iskrivi se. – Na kraju krajeva, baš me briga šta
imaš da kažeš. Ja, s druge strane, imam još ponešto da ti saopštim. I tako
znaj da je među mojim brojnim talentima i vidovitost. Sasvim jasno vidim
da će, kada Ortolan tebi, oslepljenom, vrati slobodu, Bue i Bang već čekati.
Tada ćeš završiti u mojoj laboratoriji, ovoga puta definitivno. Viviseciraću

te. Uglavnom radi zabave, mada me pomalo intriga ono što imaš u sebi. A
kada završim, sprovešću, da se poslužim mesarskom terminologijom,
čerečenje zaklane životinje. Tvoje ostatke ću deo po deo slati u Risberg,
kao opomenu, neka vide šta čeka moje neprijatelje.

Geralt prikupi svu snagu. Nije je mnogo imao.

– A što se tiče te Jenefer – čarobnjak se sagnu još više, veštac oseti
mentu u njegovom dahu – mene pak, za razliku od Ortolana, neizmerno
raduje pomisao na uvećanje njene patnje. Zato ću odseći taj fragment koji
je kod tebe najviše cenila, i poslaću joj ga u Vengerb...

Geralt složi prste u Znak i dodirnu čarobnjakovo lice. Sorel Degerlund
se zagrcnu i pade na stolicu. Zabrekta. Oči mu pobegoše negde u dubinu
lobanje, glava mu se obesi na ramenu. Lančić medaljona iskliznu iz
nepokretnih prstiju.

Geralt skoči – bolje reći, pokušao je da skoči, jedino što mu je uspelo
jeste da padne sa stolice na pod, glavom tik kraj Degerlundovih čizama.
Ispred samog nosa mu je bio medaljon koji je čarobnjak ispustio. Na
zlatnom ovalu plavi emajlirani delfin nageant. Grb Keraka. Nije imao
vremena da se divi i razmišlja. Degerlund poče glasno krkljati, videlo se da
će se ubrzo probuditi. Znak Somne je delovao, ali slabo i kratkotrajno,
veštac je bio previše oslabljen dejstvom otrova.

Ustade, držeći se za sto, rušeći s njega knjige i svitke.

U prostoriju ulete Paštor. Geralt nije ni pokušavao sa Znacima. Zgrabi
sa stola grimoar obložen kožom i mesingom i njime odalami grbonju u
grlo. Paštor energično sede na pod i ispusti arbalest. Veštac ga udari još
jedanput. I ponovio bi, ali inkunabula mu iskliznu iz skočanjenih prstiju.
Dohvati flašu koja je stajala na knjigama i razbi je Paštoru o čelo. Grbonja,
iako obliven krvlju i crvenim vinom, nije posustao. Baci se na Geralta, i ne
otresavši komadiće kristala s kapaka.

– Buaaa! – prodra se, zgrabivši vešca za kolena. – Baaang! Dolazi!
Dola...

Geralt ščepa sa stola drugi grimoar, težak, s koricama inkrustiranim
fragmentima ljudske lobanje. Raspali njime grbonju da čak poleteše
krhotine kostiju.

Degerlund zabrekta, trudeći se da podigne ruku. Geralt je shvatio da
pokušava da baci zaklinjalicu. Sve bliži topot teških stopala svedočio je da

Bue i Bang dolaze. Paštor se kobeljao po podu, opipavao oko sebe, tražio
samostrel.

Geralt ugleda na stolu svoj mač, dohvati ga. Zatetura se, zamalo pade.
Zgrabi Degerlunda za okovratnik, prinese mu oštricu uz grlo.

– Tvoj sigil! – dreknu mu na uvo. – Teleportuj nas odavde!

Bue i Bang, naoružani handžarima, sudariše se na vratima i zaglaviše u
njima, kompletno se zakucaše. Nijedan nije ni pomislio da popusti
drugom. Okvir vrata je pucketao.

– Teleportuj nas! – Geralt uhvati Degerlunda za kosu, povuče mu glavu
unazad. – Odmah! Inače ću ti prerezati grlo!

Bue i Bang ispadoše iz vrata zajedno s okvirom. Paštor pronađe
samostrel i podiže ga.

Degerlund drhtavom rukom raskopča košulju, dreknu zaklinjalicu, ali
pre nego što ih okruži tama, otrže se vešcu i odgurnu ga. Geralt ga ščepa
za čipkanu manžetnu i pokuša da ga privuče, ali u tom momentu portal
poče delovati i sva čula, uključujući i dodir, nestaše. Oseti kako ga neka
elementarna sila usisava, trza i okreće ga kao u viru. Hladnoća ga je
paralisala. Na delić sekunde. Jedan od dužih i odvratnijih delića u
njegovom životu.

Tresnuo je o zemlju da je zatutnjalo. Nauznak.

Otvori oči. Unaokolo je vladao crn mrak, gusta tama. Oslepeo sam,
pomisli. Izgubio sam vid?

Nije ga izgubio. Jednostavno je bila vrlo tamna noć. Njegov – kako ga
je učeno nazvao Degerlund – tapetum lucidum je proradio, uhvatio je svu
svetlost koju je u tim uslovima mogao da uhvati. Uskoro je oko sebe
raspoznavao obrise nekih stabala, žbunja i šikara.

A iznad glave, kada su se razišli oblaci, ugleda zvezde.

Interludijum
Sutradan

Moralo im se odati priznanje: građevinari iz Findentana su se razumeli u
svoj posao i nisu bili lenji. Pored toga što ih je danas nekoliko puta video
u akciji, Ševlov je zainteresovano posmatrao postavljanje naredne makare.
Tri spojene grede činile su direk, na vrhu kojeg je okačen točak. Na točak
je nabacivan konopac, a na njega je pričvršćivan masivan okovan trupac,
stručno nazvan malj. Uzvikujući ritmično, građevinari su vukli konopac,
podizali malj pod sam vrh direka, nakon čega su ga brzo puštali. Malj je
žestoko padao na stup posađen u jami, zabijajući ga duboko u zemlju. Bila
su dovoljna tri, najviše četiri udarca maljem, kako bi stub stajao kao uzidan.
Građevinari su očas demontirali makaru i tovarili njene elemente na kola,
u tom momentu se jedan od njih penjao uz merdevine i zakucavao u stub
emajliranu ploču sa grbom Redanje – srebrni orao na crvenom polju.

Zahvaljujući Ševlovu i njegovoj nezavisnoj kompaniji – kao i
zahvaljujući makarašima i njihovim uslugama – provincija Prirečje, koja
ulazi u sklop kraljevstva Redanje, danas je povećala svoj areal. Znatno
povećala.

Prišao je majstor građevinara, brišući čelo kapom. Oznojio se, mada
ništa nije radio, ako izuzmemo teranje u tri lepe. Ševlov je znao šta će
majstor da upita, jer je to svaki put pitao.

– Gde je sledeći? Gos’n zapovedniče?
– Pokazaću vam. – Ševlov okrenu konja. – Krenite za mnom.
Kočijaši ošinuše volove, vozila građevinara tromo krenuše grebenom
brda, zemljom nešto omekšalom posle jučerašnje oluje. Ubrzo su se našli
kraj narednog stuba ukrašenog crnom pločom ofarbanom u lila. Stub je
već ležao, otkotrljan u žbunje, Ševlova kompanija već je uspela da se
pobrine za to. Eto kako pobeđuje napredak, pomisli Ševlov, eto kako
trijumfuje tehnička misao. Vešto postavljen temerijski stub čupa se i
obaljuje očas posla. Redanjski stub, zabijen makarom, neće tako lako
izvući iz zemlje.

Mahnu rukom, pokazujući građevinarima pravac. Nekoliko staja na jug.
Van sela.

Jahači iz Ševlove kompanije već su na trgu okupili stanovnike sela –
ukoliko nekoliko koliba i šupa zaslužuje taj naziv – vrteli su se naokolo,
podižući prašinu, kidisali konjima na okupljene. Eskajrak, uvek plahovit,
nije žalio udarce korbačem. Drugi su kružili konjima oko domaćinstava.
Psi su lajali, žene kukale, deca vrištala.

Trojica konjanika su kasom dojahala do Ševlova. Suv kao saraga, Jan
Malkin, zvani Žarilo. Prospero Basti, poznatiji kao Speri. I Ajleah Mor-
Dhu, zvana Friga, na sivoj kobili.

– Okupljeni su, kao što si naredio – reče Friga, zabacivši na potiljak
kalpak od risovine. – Celo selo.

– Neka ih utišaju.

Okupljeni utihnuše, ne bez pomoći nagajki i motki. Ševlov priđe bliže.

– Kako se zove ova rupa?

– Volja.

– Opet Volja? Seljačine nemaju ni trunke mašte. Odvedi građevinare
dalje, Speri. Pokaži im gde treba da zabiju stub, pošto će opet pobrkati
mesta.

Speri zviznu, potera konja. Ševlov priđe okupljenima. Friga i Žarilo
stadoše uz njega.

– Žitelji Volje! – Ševlov ustade u stremenima. – Pazite šta ću reći! Po
volji i naredbi njegovog veličanstva milostivo vladajućeg kralja Vizimira,
objavljujem vam da od sada ova zemlja, sve do graničnih stubova, pripada
kraljevstvu Redanje, a njegova visost kralj Vizimir vaš je monarh i
gospodar! Dugujete mu čast, poslušnost i danak. A s rentom i porezom
kasnite! Po naredbi kralja morate smesta namiriti dug. Ovde prisutnom
komorniku stavite u škatulju.

– Kako to? – prodra se neko iz svetine. – Kako doplatimo? Mi smo već
platili!

– Pa već su od nas oteli danak!

– Oteli su vam temerijski komornici. Ilegalno, jer ovde nijeTemerija,
već Redanja. Pogledajte gde stoje stubovi.

– Ali još juče je – zavika neko od varošana – ovde bila Temerija! Kako
sad to? Platismo kako nam narediše...

– Nemate prava!

– Ko? – dreknu Ševlov. – Ko je to rekao? Ja imam prava! Imam
kraljevsku naredbu! Mi smo kraljevska vojska! Kazao sam, ko želi da
ostane ovde na gazdinstvu, mora da isplati danak do poslednjeg groša! Ko
se bude opirao, biće prognan! Platili ste Temeriji? Vidi se da se osećate kao
Temerijci! Onda napolje, napolje, tamo preko granice! Ali samo s onim što
može da vam stane u dve ruke, jer imanje i inventar pripadaju Redanji!

– Otimačina! To je otimačina i tiranija! – kriknu, istupivši, krupan
momak s bujnom grivom. – A vi niste kraljeva vojska, već razbojnici!
Nemate pra...

Eskajrak priđe i mlatnu vikača korbačem. Vikač pade. Druge su smirili
dršcima kopalja. Ševlova kompanija je umela da izađe na kraj sa seljacima.
Već nedelju dana su premeštali granice i gušili pobune u mnogim
naseljima.

– Neko dolazi. – Friga pokaza nagajkom. – Da to nije Fiš?

– On je – Ševlov zasloni oči. – Naredi da skinu čudakinju s kola i
dovedu je ovamo. Sama pak uzmi nekoliko momaka i obiđite okolinu.
Naseljenici sede sami po poljanama i proplancima, treba i njih obavestiti
kome sada moraju plaćati rentu. A ako se neko bude bunio, znate šta vam
je činiti.

Friga se svirepo osmehnu, blesnuše joj zubi. Ševlov je saosećao s
naseljenicima koje će posetiti. Iako ga nije preterano brinula njihova
sudbina.

Pogledao je u sunce. Trebalo bi da požurimo, pomisli. Do podneva bi
valjalo srušiti još nekoliko temerijskih stubova. I zabiti nekoliko naših.

– Ti, Žarilo, za mnom. Izađimo gostima u susret.

Bilo je dvoje gostiju. Jedan je imao slameni šešir na glavi, jako isturenu
vilicu i izbačenu bradu, a čitavo lice mu je bilo pocrnelo od višednevnog
nebrijanja. Drugi je bio snažnije građe, pravi gorostas.

– Fiše.

– Gos’n naredniče.

Ševlov se razgnevi. Javil Fiš je – s nekim razlogom – aludirao na staro
poznanstvo, vremena zajedničkog službovanja u regularnoj vojsci. Ševlov
nije voleo uspomene na ta vremena. Nije želeo da se seća ni Fiša, ni službe,
ni govnarske podoficirske plate.

– Vidim, nezavisna kompanija – Fiš mahnu u pravcu sela, odakle su i
dalje dopirali vriska i plač – radi? Kaznena ekspedicija, je li? Palićeš?

– Moja je stvar šta ću.

Neću, pomisli. Sa žalom, jer je voleo da pali sela, kompanija je takođe
volela. Ali nisu im naredili. Naredili su da poprave granicu i da uzmu danak
od naseljenika. Neposlušne da proteraju, ali imovinu da ne diraju.
Poslužiće novim naseljenicima koje će tu dovući. Sa severa, gde je tesno
čak i na ugaru.

– Uhvatio sam i držim čudakinju – izjavi. – Po porudžbini. Vezana je.
Nije bilo lako, da sam znao, obračunao bih više. Ali dogovorili smo se za
petsto, onda neka bude petsto.

Fiš mahnu, gorostas priđe i uruči Ševlovu dve vrećice. Na podlaktici je
imao istetoviranu zmiju, uvijenu u S oko oštrice štileta. Ševlov je znao tu
tetovažu.

Pojavi se jahač iz kompanije, sa zarobljenikom. Čudakinja je imala na
glavi džak koji je sezao do kolena, omotan kanapom tako da joj je držao i
ruke. Ispod džaka su štrčale gole noge, mršave kao štapići.

– Šta je to? – pokaza Fiš. – Dragi gos’n naredniče? Petsto novigradskih
korona, malo preskupo za mačku u džaku.

– Džak je gratis – Ševlov odgovori hladno. – Isto kao dobar savet. Ne
odvezuj i ne zaviruj unutra.

– Zašto?

– Rizično je. Može da ugrize. Ili čak da urekne.

Gorostas podiže zarobljenika na sedlo. Čudakinja, do tog trenutka
spokojna, zakoprca se, ritnu, zacvile ispod džaka. Nije joj to mnogo
pomoglo, džak ju je efikasno držao.

– Kako da znam – upita Fiš – da je to ono za šta ću platiti? A ne nekakva
slučajna devojčura? Možda je čak iz ovog seoceta?

– Misliš da lažem?

– Nikako, nikako. – Fiš se obuzda, u tome mu je pomogao prizor Žarila
koji je gladio dršku sekire obešene o sedlo. – Verujem ti, Ševlove. Znam,
tvoje reči nisu prazne. Ipak se znamo, zar ne? U stara dobra vremena...

– Žurim, Fiše. Obaveze zovu.

– Zbogom, naredniče.

– Baš me zanima – odazva se Žarilo, gledajući kako odlaze. – Baš me
zanima šta će im ona. Ona je čudakinja. Nisi pitao.

– Nisam pitao – Ševlov hladno prizna. – Takve stvari se ne pitaju. Malo
je saosećao sa čudakinjom. Za njenu sudbinu nije bio mnogo zabrinut. Ali
pretpostavljao je da će biti bedna.

U svetu gde je smrt lovac, nema vremena za kajanje i sumnje. Ima
vremena samo za odluke. Nije važno kakve su odluke, nijedna nije više
ili manje ozbiljna od drugih. U svetu gde je smrt lovac, nema malih ili
velikih odluka. Postoje samo odluke koje ratnik donosi pred neizbežnom
smrću.

Karlos Kastaneda, Točak vremena

Dvanaesto poglavlje

Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su
pokazivale četiri strane sveta.

•

Zora ga je zatekla tamo gde je pao, gde ga je portal izbacio, na travi mokroj
od rose, u šipražju kraj močvare ili jezerceta zarojenog pticama, čije ga je
gakanje i kvakanje probudilo iz teškog i mučnog sna. Uveče je popio
veščevski eliksir, promućurno ga je uvek imao uz sebe, u srebrnom flakonu
u tajnoj pregradi prišivenoj za pojas. Eliksir, zvani Vuga, smatran je
efikasnom panacejom, osobito protiv svake vrste trovanja, zaraza i
posledica delovanja svakojakih otrova i toksina. Geralt se spasao Vugom
više puta nego što se mogao setiti, ali ispijanje eliksira nikada nije
uzrokovalo takve posledice kao sada. Sat vremena nakon uzimanja borio
se s grčevima i neviđeno jakim vomitivnim refleksom, svestan da ne sme
da povrati. Iako je pobedio u bici, rezultat toga bio je dubok san u koji je
izmoren pao. Uostalom, san je mogao biti i posledica mešavine škorpijinog
otrova, eliksira i teleportacionog puta.

Što se tiče puta, nije bio siguran šta se zbilo, kako i zbog čega ga je
portal koji je Degerlund stvorio izbacio baš tu, na taj močvarni pustinjak.

Upitno je da li je to bio precizan čarobnjakov čin, verovatnija je bila
obična teleportaciona havarija, nešto čega se plašio već nedelju dana. Ono

za šta je mnogo puta čuo, a čega je bio svedok nekoliko puta – kad portal,
umesto da ga pošalje tamo gde treba, izbaci putnika negde drugo, na
sasvim nasumično mesto.

Kada je došao sebi, u desnoj ruci je držao mač, a u stisnutoj levoj imao
je komad tkanine koji je ujutru identifikovao kao manžetnu košulje.
Tkanina je bila glatko odsečena, kao nožem. Međutim, nije bilo tragova
krvi na njoj, znači da teleport nije odsekao ruku, već samo čarobnjakovu
košulju. Geralt je žalio što je to bila samo košulja.

Na početku svoje veščevske karijere, Geralt je bio svedok najgore
havarije portala, havarije koja ga je zauvek odvratila od portala. Među
nuvorišima, bogatim gospodičićima i zlatnom mladeži tada je vladalo
pomodarstvo odašiljanja s mesta na mesto, a neki čarobnjaci su za
basnoslovne sume pružali takvu zabavu. Jednog dana – veštac je baš tada
bio prisutan – odašiljani ljubitelj teleportacije pojavio se u portalu precizno
prepolovljen duž vertikalne ravni. Izgledao je kao otvorena futrola za
kontrabas. Zatim je sve iz njega ispalo i prolilo se. Nakon tog nesrećnog
slučaja, fascinacija teleportima primetno je oslabila.

U poređenju s nečim takvim, pomisli, prizemljenje u močvaru je prosto
luksuz.

Još uvek nije povratio punu snagu, stalno je osećao vrtoglavicu i
dosadu. Za odmor ipak nije imao vremena. Znao je da portali ostavljaju
tragove, čarobnjaci su imali načine da uđu u trag putu teleporta. Ako je to
ipak bio, kako je sumnjao, defekt portala, praćenje tragova puta graničilo
se s nemogućnošću. Ali i tako je bilo nerazumno ostati previše dugo u
blizini mesta prizemljenja.

Krenuo je živahnim maršem kako bi se zagrejao i razmrdao. Počelo je
od mačeva, pomisli, gacajući kroz kaljugu. Kako je ono Neven formulisao?
Niz nesrećnih okolnosti i baksuznih incidenata? Najpre sam izgubio
mačeve. Nije prošlo ni tri nedelje, a izgubio sam konja. Ukljevu, koju sam
ostavio u Borovini, poješće vuci, sem ako je neko ne pronađe i ne prisvoji.
Mačevi, konj. Šta je sledeće? Strah me i da pomislim.

Posle sat vremena prelaženja preko močvara domogao se suvljeg
terena, a posle drugog sata izašao je na ugažen drum. A nakon još pola
sata marša, drumom je dospeo na raskrsnicu.

•

Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su
pokazivale četiri strane sveta. Sve su bile zasrane od ptica selica i gusto
osute rupama od strela. Izgledalo je da se svaki prolaznik osećao
obaveznim da strelja putokaz iz samostrela. Kako bi posle pročitao
natpise, trebalo je da priđe vrlo blizu.

Veštac je prišao. I dešifrovao pravce. Daska koja je pokazivala na istok
– prema položaju sunca – nosila je natpis Hipira, a druga naspram nje
vodila je ka Tegmondu. Treća daska pokazivala je put ka Findetanu,
četvrta pak ko zna gde, jer je neko premazao natpis smolom. Uprkos tome,
Geralt je već otprilike znao gde se nalazi.

Teleport ga je izbacio na međurečje koje su činila dva rukavca reke
Pontar. Južni krak je čak, imajući u vidu razmere, dočekao kod kartografa
sopstveni naziv – na mnogim mapama se pojavljivao kao Embla. A zemlja
– bolje reći zemljica – koja se nalazila između rukavaca zvala se Emblonija.
To jest, zvala se nekada, pre mnogo vremena. I pre mnogo vremena je
prestala tako da se zove. Kraljevstvo Emblonije prestalo je da postoji pre
nekih pola veka. A bilo je razloga za to.

U većini kraljevstava, kneževina i drugih oblika organizacije vlasti i
društvenih kolektiva u zemljama poznatim Geraltu, stvari su – u načelu se
tako moglo konstatovati – relativno dobro stajale. Istina, sistem je nekada
posrtao, ali je funkcionisao. U dominantnijem delu društvenih kolektiva
vladajuća klasa je vladala, umesto da samo krade i naizmenično se bavi
hazardnim igrama i prostitucijom. Društvena elita je samo u malom
procentu bila sastavljena od ljudi koji su smatrali da je higijena ime
prostitutke, a gonoreja ptica iz porodice ševa. Radni narod i zemljoradnike
samo su malim delom činili kreteni koji žive isključivo za danas i današnju
votku, nesposobni da svojim zaostalim razumom shvate nešto tako
neshvatljivo kao što je sutra i sutrašnja votka. Sveštenici većinom nisu
izmamljivali novac od naroda i nisu kvarili maloletne, već su boravili u
hramovima, u celosti se posvećujući pokušajima da reše nerešive
zagonetke vere. Psihopate, čudaci, budale i idioti nisu se gurali u politiku i
na važna mesta u vladi i administraciji, već su se bavili destrukcijom
sopstvenog porodičnog života. Seoski glupaci su sedeli po selima, iza

ambara, ne trudeći se da izigravaju narodne tribune. Tako je bilo u većini
država.

Ali kraljevstvo Emblonije nije pripadalo većini. Bilo je manjina u
svakom od gorepomenutih pogleda. I u mnogim drugim.

Zato je i propalo. I na kraju iščezlo. Za to su se postarali moćni susedi,
Temerija i Redanja. Emblonija, iako politički promašena tvorevina,
raspolagala je ipak određenim bogatstvom. Naime, nalazila se u aluvijalnoj
dolini reke Pontar, koja je tu od davnina taložila mulj nošen bujicama. Iz
njega su nastale naplavnice – neobično plodno i visoko produktivno
zemljište. Pod vlašću vladara Emblonije naplavnice su brzo počele da se
pretvaraju u neplodnu zemlju obraslu močvarnim livadama, na kojoj se
malo toga moglo posaditi, a još manje ubrati. Temerija i Redanja su u
međuvremenu beležile značajan porast stanovništva, i zemljoradnička
proizvodnja postajala je pitanje od životnog značaja. Privlačile su ih
naplavnice Emblonije. Stoga su dva kraljevstva razdvojena rekom Pontar
bez suvišnog prenemaganja podelili između sebe Embloniju, a naziv
izbrisali s mapa. Deo koji je anektirala Temerija nazvan je Pontarija, a deo
koji je pripao Redanji postao je Prirečje. Na muljevito zemljište dovedena
je masa naseljenika. Pod nadzorom efikasnih upravnika, kao rezultat
razumnih plodoreda i melioracije areala, iako malo, uskoro je postalo pravi
zemljoradnički rog izobilja.

Uskoro su počele i prepirke. Što su pontarske naplavnice davale obilniji
plod, to su prepirke bile žešće. Traktat kojim su obeležene granice između
Temerije i Redanje sadržao je zapise koji su omogućavali najrazličitije
interpretacije, a mape uključene u traktat nisu bile ni za šta, jer su kartografi
zabrljali stvar. Sama reka je takođe učinila svoje – nakon dužih kišnih
perioda uspela je da promeni i premesti svoje korito za dve ili čak i tri
milje. I tako se rog izobilja pretvorio u kost razdora. Nikakve rezultate nisu
dali planovi o diplomatskim brakovima i savezima, počele su diplomatske
note, carinski ratovi i trgovačke retorzije. Granični konflikti dobijali su na
snazi, činilo se da je krvoproliće neizbežno. I na kraju je došlo do toga. A
potom je redovno dolazilo do toga.

Na svojim putovanjima u potrazi za poslom Geralt je obično izbegavao
terene na kojima je često dolazilo do naoružanih sukoba, jer je na takvim
mestima bilo teško naći posao. Upoznavši se jednom ili dvaput s
regularnom vojskom, najamnicima ili maroderima, zemljoradnici su se
uveravali da su vuk koji hara u blizini, striga, trol ispod mosta ili drekavac

iz kurgana, u suštini mali problem i mala pretnja i da je šteta trošiti novac
na vešca. Da postoje hitnije stvari, kao recimo obnova kolibe koju je vojska
spalila i kupovina novih kokošaka u zamenu za one što su ih vojnici pokrali
i pojeli. Iz tih razloga Geralt je slabo poznavao terene Emblonije – ili,
sudeći prema novijim mapama, Pontarije i Prirečja. Nije uopšte imao
pojma koje bi mesto od pokazanih na putokazu bilo najbliže i kuda bi
trebalo da krene s raskrsnice kako bi se što pre oprostio od pustoši i
pozdravio s bilo kakvom civilizacijom.

Geralt se odlučio za Findetan, to jest za sever. Naime, otprilike u tom
pravcu se nalazio Novigrad, tamo je morao da stigne i to, ukoliko je mislio
da vrati svoje mačeve, obavezno pre petnaestog jula.

Nakon manje-više sat vremena žustrog marša, naleteo je pravo na ono
što je toliko hteo da izbegne.

•

U neposrednoj blizini proseka bilo je seosko gazdinstvo, koliba pokrivena
slamom i nekoliko ćumeza. Prodoran lavež psa i besan žagor živine
objavljivali su da se tamo nešto dešava. Vrisak deteta i plač žene. Psovke.

Priđe, proklinjući u sebi i svoju profesiju i svoje skrupule.
U vazduhu je letelo perje, jedan od naoružanih vezivao je za sedlo
uhvaćenu perad. Drugi naoružani je hajkačkim bičem šibao seljaka koji se
valjao po zemlji. Drugi se tukao sa ženom u pocepanoj odeći i detetom
prilepljenim uz ženu.
Priđe, bez prenemaganja i priče zgrabi podignutu ruku s bičem, zavrnu
je. Naoružani zaurla. Geralt ga gurnu o zid kokošinjca. Uhvativši drugog
za kragnu, odvuče ga od žene i gurnu na plot.
– Gubi se – kratko objavi. – Odmah.
Brzo izvuče mač davši znak da ga tretiraju na način prikladan
ozbiljnosti situacije. I da ih jasno podseti na moguće konsekvencije
neprikladnog ponašanja.
Jedan od naoružanih se glasno zasmeja. Drugi mu se pridruži, uhvativši
rukohvat mača.
– Kome ti to, vucibatino? Smrt tražiš?
– Kazao sam da se gubite odavde.