Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

Maršal je utišao goste i progovorio, govorio je dugo, glatko prelazeći
od grandilokventnosti do bombastičnosti i obrnuto. Geralt je svu pažnju
posvetio posmatranju mase, tako da je od govora do njega doprla svaka
deseta. Kralj Belohun, maršal je davao svima i svakome na znanje, iskreno
se raduje što ste došli u tolikom broju i što može da vas pozdravi, na tako
svečan dan želi gostima isto ono što i oni njemu, ceremonija venčanja
održaće se popodne, a do tada gosti neka jedu, piju i zabavljaju se uz brojne
atrakcije isplanirane za ovu priliku.

Rika truba oglasila je kraj zvaničnog dela. Kraljevska svita krenula je da
napušta vrtove. Geralt je već stigao da među gostima spazi nekoliko grupa
koje su se dosta sumnjivo ponašale. Naročito mu se jedna nije svidela, jer
se nije klanjala sviti tako nisko kao druge, i pokušavala je da se progura ka
kapiji palate. Lagano se premestio prema špaliru plavo-crvenih vojnika.
Lita je išla pored.

Belohun je koračao pogleda prikovanog ispred sebe. Mlada se osvrtala,
povremeno klimala glavom gostima koji su je pozdravljali. Lahor vetra na
tren joj je podigao veo. Geralt je ugledao krupne plave oči. Video je kako
te oči iznenada u masi pronalaze Litu Nejd. I kako se u tim očima
razbuktava mržnja. Čista, klarifikovana, gotovo destilovana mržnja.

Sekundu je to potrajalo, potom su se razgrmele trube, svita je prošla,
gardisti odmarširali. Kako se ispostavilo, cilj sumnjive grupe bio je samo
sto sa vinom i zakuskom, koji je spopala i opustošila, preduhitrivši druge.
Na ovde-onde improvizovanim estradama otpočeli su nastupi – kapele su
zasvirale gusle, lire, svirale i frule, horovi su zapevali. Žongleri su menjali
mađioničare, atlete su ustupile mesta akrobatama, igrače na žici menjale su
razgolićene plesačice s dairama. Postajalo je sve veselije. Obrazi dama
počinjali su da crvene, čela gospode da sjaje od znoja, a govor i jednih i
drugih bio je već vrlo glasan. I pomalo nerazgovetan.

Lita ga odvuče iza paviljona. Uplašili su par koji se tamo sakrio radi
nedvosmisleno seksualnih ciljeva. Čarobnica se nije uzrujala, gotovo da
nije obratila pažnju.

– Ne znam šta se ovde sprema – kaza ona. – Ne znam, mada slutim,
zašto i zbog čega si ti ovde. Ali drži otvorene oči i sve što činiš čini
promišljeno. Kraljevska verenica nije niko drugi do Ildiko Brekl.

– Neću pitati da li je poznaješ. Video sam onaj pogled.

– Ildiko Brekl – ponovi Koral. – Tako se zove. Izbacili su je iz Aretuze
na trećoj godini. Zbog sitne krađe. Kako vidim, uspela je u životu. Nije
postala čarobnica, ali će za nekoliko sati postati kraljica. Višnjica na šlagu,
majku li mu. Sedamnaest godina? Stara budala. Ildiko ima dobrih dvadeset
pet.

– I nimalo te ne voli.
– Ni ja nju. Ona je vrsna spletkašica, uvek za sobom vuče probleme.
Ali to nije sve. Ona fregata koja je uplovila u luku pod crnim jedrima.
Znam već koji je to brod, čula sam za njega. To je ,,Aherontija“. Ima vrlo
lošu reputaciju. Tamo gde se pojavi obično se nešto dogodi.
– Šta, na primer?
– To je posada plaćenika koje je navodno moguće unajmiti za sve. A za
šta se, po tvom mišljenju, unajmljuju najamnici? Za zidarske poslove?
– Moram da idem. Oprosti, Koral.
– Šta god treba da se dogodi – kaza polako, gledajući ga u oči. – Šta god
da se desi, ja u to ne mogu da budem umešana.
– Bez brige. Nemam nameru da te zovem u pomoć.
– Nisi me dobro razumeo.
– Sasvim sigurno. Oprosti, Koral.

•

Odmah iza kolonade obrasle bršljanom naleteo je na Mozaik dok se
vraćala. Začuđujuće spokojnu i hladnu usred žege, vreve i gužve.

– Gde je Neven? Ostavio te je?
– Ostavio – uzdahnu. – Ali ljubazno se izvinio, i vama je preneo
izvinjenje. Zamolili su ga za privatan nastup. U dvorskim odajama, za
kraljicu i njene dvorske dame. Nije mogao odbiti.
– Ko ga je zamolio?
– Muškarac, po izgledu vojnik. I čudnog pogleda.
– Moram da idem. Izvini, Mozaik.
Iza paviljona okićenog šarenim trakama okupila se gomila, servirana je
hrana, paštete, losos i patka u aspiku. Geralt je krčio sebi put, tražeći
kapetana Ropa ili Feranta de Letenhova. Umesto toga, nabasao je pravo

na Febusa Ravengu. Restaurater je izgledao kao aristokrata. Bio je odeven
u brokatski dublet, a glavu je ulepšao šeširom ukrašenim kitom prekrasnih
nojevih pera. Pratila gaje kćerka Pirala Prata, otmena i elegantna u crnom
muškom odelu.

– O, Geralte – obradova se Ravenga. – Dozvoli, Antea, da ti
predstavim: Geralt iz Rivije, slavni veštac. Geralte, ovo je gđica Antea
Deris, posrednica. Popij vino s nama...

– Oprostite – izvini se – ali žurim. A gđicu Anteu sam već upoznao,
premda ne lično. Da sam na tvom mestu, Febuse, ne bih od nje ništa
kupovao.

Portik iznad ulaza u palatu neki učeni lingvista ukrasio je transparentom
koji glasi: CRESCITE ET MULTIPLICAMINI. A Geralta su zaustavile
ukrštene držalje helebardi.

– Zabranjen ulaz.

– Moram hitno da se vidim s kraljevskim javnim tužiocem.

– Zabranjen ulaz – iza helebardista se pomoli komandant straže. U
levoj ruci je držao sponton. Prljavim prstom desne ruke naciljao je Geraltu
pravo u nos. – Zabranjen, razumete li?

– Ako ne skloniš prst ispred mog lica, polomiću ti ga na nekoliko mesta.
O, tako je, odmah je bolje. A sada me vodi kod tužioca!

– Koliko god puta da naletiš na stražu, odmah sukob – odazva se iza
veščevih leđa Ferant de Letenhov, morao je ići za njim. – To je ozbiljna
mana karaktera. Može imati neprijatne posledice.

– Ne volim kada mi neko brani da uđem.

– Pa straža i čuvari služe za to. Ne bi bili potrebni kada bi ulaz svuda
bio slobodan. Pustite ga.

– Imamo naredbe od samog kralja – nabora čelo komandant straže. –
Ne smemo nikoga da puštamo bez pretresa!

– Pa pretresite ga.

Pretres je bio detaljan, stražari nisu bili lenji, detaljno su pretražili, nisu
se ograničili na površno opipavanje. Ništa nisu pronašli, Geralt na svadbu
nije poneo štilet koji je obično nosio u čizmi.

– Zadovoljni? – Tužilac pogleda komandanta s visine. – Onda se
sklonite i pustite nas.

– Oprostite, vaša milosti – procedi komandant. – Kraljeva naredba bila
je jasna. Tiče se svih.

– Šta kažeš? Nemoj da se zaboravljaš, momče! Znaš li ti pred kim stojiš?

– Niko bez pretresa. – Komandant mahnu stražarima. – Naredba je
bila jasna. Nemojte praviti neprilike. Nama... i sebi.

– Šta se ovde danas dešava?

– Za tu stvar obratite se rukovodstvu. Meni su naredili da pretresamo.

Tužilac opsova sebi u bradu i prepusti se pretresu. Kod sebe nije imao
čak ni perorez.

– Hteo bih da znam šta ovo sve treba da znači – govorio je kada su
najzad krenuli hodnikom. – Ozbiljno sam zabrinut. Ozbiljno zabrinut,
vešče.

– Video si Nevena? Navodno su ga pozvali u palatu na pevački nastup.

– Ne znam ništa o tome.

– A da li ti je poznato da je u luku uplovila „Aherontija"? Govori li ti
nešto taj naziv?

– I to mnogo. A moja zabrinutost raste. Iz minuta u minut. Požurimo!

Po vestibulu – nekadašnjem hramskom vrtu – motali su se gardisti
naoružani partizanama, plavo-crvene uniforme svetlucale su i na klaustaru.
Bat čizama i povišeni glasovi dopirali su iz hodnika.

– Hej! – Tužilac mahnu vojniku koji je prolazio. – Vodniče! Šta se ovde
događa?

– Oprostite, vaša milosti... Žurim po naredbi...

– Stoj, kažem! Šta se ovde događa? Zahtevam objašnjenje! Da li se nešto
desilo? Gde je knez Egmund?

– Gospodin Ferant de Letenhov.

Na vratima, pod barjacima s plavim delfinom, u pratnji četvorice
krupnih tipova u kožnim žaketima, stajao je kralj Belohun lično. Otarasio
se kraljevskih atributa, te nije ličio na kralja. Izgledao je kao seljak kojem
se upravo otelila krava. Donevši na svet prekrasno tele.

– Gospodin Ferant de Letenhov – u kraljevom glasu je takođe
odzvanjala radost zbog prinove. – Kraljevski javni tužilac. Odnosno, moj
tužilac. A možda nije moj? Možda mojeg sina? Pojavio si se, iako te nisam
pozvao. U suštini, prisustvo ovde u datom trenutku bila je tvoja službena
dužnost, ali nisam te pozvao. Neka se, pomislio sam, Ferant zabavlja, neka

pojede, popije, privede neku i opali je u alkovi. Ja Feranta neću pozvati, ne
želim ga ovde. Da li znaš zašto te nisam želeo? Zato što nisam bio siguran
kome služiš. Kome služiš, Ferante?

– Služim – tužilac se duboko nakloni – vašoj kraljevskoj visosti. I
potpuno sam odan vašoj visosti.

– Jeste li svi čuli? – Kralj teatralno pogleda oko sebe. – Ferant mi je
odan! Dobro, Ferante, dobro. Očekivao sam takav odgovor, kraljevski
tužioče. Možeš ostati, koristićeš. Odmah ću te natovariti zadacima koji su
savršeni za tužioca... Hej! A ovaj ovde? Ko je to? Čekaj, čekaj! Da to nije
onaj veštac što se bavio malverzacijama? Na kojeg nam je čarobnica
ukazala?

– Ispostavilo se da je nevin, čarobnica je dovedena u zabludu. Potkazali
su ga...

– Nevine ne potkazuju.

– Takva je bila odluka suda. Slučaj je odbačen usled nedostatka dokaza.

– Ali bio je slučaj, znači bilo je smrada. Odluke sudova i presude nastaju
iz fantazije i bubica sudskih činovnika, a smrad izbija iz same suštine
slučaja. Dosta s tim, neću da traćim vreme na predavanja o jurisprudenciji.
Na dan sopstvene ženidbe mogu pokazati velikodušnost, neću narediti da
ga zatvore, ali neka mi se taj veštac smesta makne s očiju. I neka mi se
nikada više ne pojavi pred očima!

– Vaša kraljevska visosti... Zabrinut sam... U luku je navodno uplovila
„Aherontija". U takvoj situaciji bezbednosni razlozi nalažu da se obezbedi
zaštita... Veštac bi mogao...

– Šta bi mogao? Da me zakloni svojim grudima? Da potuče atentatore
veščevskim činima? Ionako mu je baš takav zadatak natovario Egmund,
moj voljeni sin? Da brani oca i osigura mu bezbednost? Pođi za mnom,
Ferante. Ma, dođavola, pođi i ti, vešče. Nešto ću vam pokazati. Videćete
kako se brine o vlastitoj bezbednosti i kako se osigurava zaštita.
Osmotrićete. Poslušaćete. Možda nešto i naučite. I saznate nešto. O sebi.
Hajde, za mnom.

Pošli su, pošto ih je kralj pojurio, a vojnici u kožnim žaketima opkolili.
Ušli su u veliku salu, ispod tavanice oslikane morskim talasima i
nemanima, na podijumu, stajao je tron, Belohun je zaseo na njega. Preko
puta, ispod freske na kojoj je bila predstavljena stilizovana mapa sveta, na

klupi, pod stražom drugih vojnika, sedeli su kraljevski sinovi. Kneževi
Keraka. Crn kao gavran Egmund i svetao kao albino Ksander.

Belohun se zavali na tronu. Gledao je sinove s visine, pogledom
trijumfatora pred kojim kleče neprijatelji poraženi u borbi moleći za
milost. Na slikama koje je Geralt viđao, na licu trijumfatora ipak su obično
bili odvažnost, dostojanstvo, plemenitost i poštovanje prema poraženima.
Na Belohunovom licu uzaludno je to tražiti. Na njemu se oslikavalo
isključivo zajedljivo podrugivanje.

– Moja dvorska luda – progovori kralj – juče se razbolela. Dobio je
sraćku. Pomislio sam, maler, neće biti šale, neće biti razonode, neće biti
smešno. Varao sam se. Smešno je. Toliko smešno da me boli stomak. Zato
što ste vi, vi obojica, sinovi moji, smešni. Žalosni, ali smešni. Godinama
ću se, garantujem vam, sa svojom ženom u krevetu, posle vragolija i
ljubavnih ludovanja, kad god se setim vas dvojice i ovog dana, smejati do
suza. Zato što svakako nema ništa smešnije od budale.

Ksander se, nije bilo teško primetiti, bojao. Tumarao je pogledom po
sali i intenzivno se znojio. Egmund, sasvim suprotno, nije ispoljavao strah.
Gledao je oca pravo u oči i uzvraćao mu zajedljivost.

– Narodna mudrost glasi: nadaj se najboljem, budi spreman na najgore.
Stoga sam bio spreman na najgore. Jer može li nešto biti gore od izdaje
rođenih sinova? Među vaše najvernije komilitone ubacio sam svoje agente.
Vaši saradnici su vas izdali odmah, čim sam ih pritisnuo. Vaši faktotumi i
miljenici upravo beže iz grada.

– Da, sinovi moji. Mislili ste da sam slep i glup? Da sam star, oronuo i
nemoćan? Mislili ste da ne vidim da obojica čeznete za tronom i krunom?
Da žudite za njima kao svinja za triflama? Svinja koja nanjuši triflu
oglupavi. Od žudnje, požude, prohteva i divljeg apetita. Svinja ludi, skviči,
rije, ni na šta ne obraća pažnju, samo da se dokopa trifle. Da bi je oterao,
moraš je snažno udariti štapom. I vi ste se, sinovi, pokazali baš kao te
svinje. Nanjušili ste gljivu, poludeli ste od žudnje i apetita. Ali dobićete
šipak, a ne triflu. A štap ćete svakako okusiti. Ustali ste protiv mene, sinovi,
drznuli ste se na moju vlast i mene lično. Zdravi ljudi koji ustanu protiv
mene obično podležu naglom pogoršanju. Tu činjenicu je potvrdila
medicina.

– Sidro je u luci bacila fregata „Aherontija". Po mojoj naredbi je
doplovila ovamo, ja sam unajmio kapetana. Sud će se sastati sutra ujutru,

presuda će biti donesena pre podne. A u podne ćete obojica biti na brodu.
Dozvoliće vam da siđete sa palube tek onda kad fregata prođe svetionik u
Peiš de Maru. Što praktično znači da će vaše novo prebivalište biti Nazair.
Ebing. Maeht. Ili Nilfgard. Ili sam kraj sveta i predvorje pakla, ukoliko
svojom voljom otputujete tamo. Jer se ovde, u ove krajeve, nećete nikada
vratiti. Nikada. Ako su vam drage glave na ramenima.

– Hoćeš da nas proteraš? – zaurla Ksander. – Onako kao što si proterao
Viraksasa? Zabranićeš da se i naša imena izgovaraju na dvoru?

– Viraksasa sam prognao u besu i bez presude. Što ne znači da neću
narediti da ga pogube, ukoliko se odvaži da se vrati. Vas dvojicu će tribunal
osuditi na progonstvo. Legalno i pravosnažno.

– Toliko si uveren u to? Videćemo! Videćemo šta će reći sud na ovo
bezakonje!

– Sud zna kakvu presudu očekujem, i takvu će i doneti. Jednodušno i
jednoglasno.

– Kako da ne, jednoglasno! Sudovi su nezavisni u ovoj zemlji!

– Sudovi da. Ali sudije nisu. Glup si, Ksandere. Tvoja majka je bila
glupa kao ćuskija, dao si se na nju. Sigurno ni ovaj atentat nisi sam skovao,
sve je isplanirao neko od tvojih miljenika. Ali u suštini se radujem što si
spremio zaveru, rado ću te se otarasiti. Egmund je nešto drugo, da,
Egmund je bistar. Brižan sin unajmio vešca da štiti oca, kako si to vešto
skrivao u tajnosti, tako da su svi saznali. A onda kontaktni otrov. Vešto je
smišljen taj otrov, hranu i piće mi probavaju, ali ko bi pomislio na dršku
žarača za kamin u kraljevskoj spavaćoj sobi? Žarača koji samo ja koristim
i ne dozvoljavam nikome da ga dira? Lukavo, lukavo, sine. Samo što te je
tvoj trovač izdao, tako ti je to, izdajice izdaju izdajice. Zašto ćutiš,
Egmunde? Nemaš ništa da mi kažeš?

Egmundove oči bile su hladne, i dalje u njima nije bilo ni trunke straha.
Uopšte ga ne užasava perspektiva izgnanstva, pomisli Geralt, ne razmišlja
o progonstvu, niti o egzistenciji u tuđini, ne razmišlja o „Aherontiji“, ne
razmišlja o Peiš de Maru. Pa o čemu onda razmišlja?

– Nemaš – ponovi kralj – ništa da kažeš, sine?

– Samo jedno – procedi Egmund. – Jednu od narodnih mudrosti koje
toliko voliš. Nema većeg glupaka od starog glupaka. Seti se mojih reči, oče.
Kada dođe pravi čas.

– Odvedite ih, zatvorite i držite na oku – naredi Belohun. – To je i tvoj
zadatak, Ferante, to je uloga tužioca. A sada mi pozovite ovde krojača,
maršala i notara, svi ostali napolje. A ti, vešče... Naučio si nešto danas, zar
ne? Saznao si nešto o sebi? Da si, naime, prava naivčina? Ukoliko si to
shvatio, onda će biti neke koristi od tvoje današnje posete. Posete koja se
upravo završila. Hej, vi dvojica, ovamo! Otpratite ovog ovde vešca do
kapije i izbacite ga preko iste. Pobrinite se da pre toga ne mazne nešto od
zlatnog posuđa!

•

U hodniku iza vestibula put im je preprečio kapetan Rop. U pratnji dvojice
tipova sličnih očiju, pokreta i figura. Geralt se mogao kladiti da su sva
trojica nekada služila u istoj jedinici. Odjednom je razumeo. Odjednom je
shvatio da zna šta će se dogoditi, kako će se stvari odvijati. Stoga ga nije
začudilo kada je Rop saopštio da preuzima nadzor nad eskortovanim i
naredio gardistima da odmarširaju. Znao je da će mu kapetan narediti da
ide za njim. Da, kao što je i očekivao, dvojica koja su ostala išla su pozadi,
njemu iza leđa.

Predosećao je koga će zateći u odajama u koje su ušli.
Neven je bio bled kao mrtvak i očito prestravljen. Ali, po svemu sudeći,
nije bio povređen. Sedeo je na stolici s visokim naslonom. Iza stolice je
stajao mršav tip začešljane kose svezane u rep. Tip je u ruci držao
mizerikord s dugom, tankom, četvorogranom oštricom. Oštrica je bila
naciljana u pesnikov vrat, ispod donje vilice, koso uvis.
– Samo bez gluposti – upozori ga Rop. – Bez gluposti, vešče. Jedan
nepromišljen potez, makar i jedan drhtaj, i gos’n Samsa će zaklati
muzikanta kao vepra. Neće oklevati.
Geralt je znao da gospodin Samsa neće oklevati. Zato što su oči gos’n
Samse bile još odvratnije nego Ropove. Oči te imale su vrlo osobit izraz.
Ljudi s takvim očima mogli su se ponekad sresti u mrtvačnicama i
prosekturama. Nikako se nisu zapošljavali tamo da bi zarađivali za život,
već da bi imali priliku da realizuju skrivene sklonosti.
Geralt je već shvatio zbog čega je knez Egmund bio smiren. Zbog čega
je bez straha gledao u budućnost. I ocu u oči.

– Bitno je da budeš poslušan – kaza Rop. – Ako budeš poslušan,
obojica ćete ostati u životu.

– Ukoliko uradiš ono što ti naredimo – kapetan je i dalje lagao –
pustićemo tebe i stihoklepca na slobodu. Ako budeš pružao otpor,
ubićemo vas obojicu.

– Napravio si grešku, Rope.

– Gos’n Samsa će – Ropa nije uzbudilo upozorenje – ostati ovde s
muzikantom. Mi, to znači ti i ja, idemo u kraljevske odaje. Tamo će biti
straža. Imam, kao što vidiš, tvoj mač. Daću ti ga, a ti ćeš se pozabaviti
stražom. I pomoćnicima koje će straža stići da pozove pre no što ih sve
pobiješ. Kad čuje galamu, dvorski sobar će izvesti kralja na tajni izlaz, a
onamo će ih čekati gospoda Rihter i Tverdoruk. Koji će malo izmeniti
ovdašnju sukcesiju trona i istoriju ovdašnje monarhije.

– Napravio si grešku, Rope.

– Sada – kaza kapetan, prilazeći vrlo blizu. – Sada ćeš potvrditi da si
razumeo sve zadatke i da ćeš ih izvršiti. Ako to ne učiniš, pre nego što u
sebi izbrojim do tri, gos’n Samsa će muzikantu probiti bubnu opnu na
desnom uhu, a ja ću dalje brojati. Ako ne bude očekivanog efekta, gos’n
Samsa će probosti drugo uvo. A zatim će pesniku iskopati oko. I tako dalje,
sve do krajnjeg ishoda što će biti ubod u mozak. Počinjem da brojim,
vešče.

– Ne slušaj ga, Geralte! – Neven nekim čudom ispusti glas iz stisnutog
grla. – Neće se odvažiti da me taknu! Ja sam slavan!

– On nas – Rop hladno proceni – izgleda ne shvata ozbiljno. Gos’n
Samsa, desno uvo.

– Stoj! Ne!

– Tako je bolje – Rop klimnu glavom. – Tako je bolje, vešče. Potvrdi
da si razumeo zadatak i da ćeš ga izvršiti.

– Prvo neka udalji štilet od pesnikovog uha.

– Ha – frknu Samsa, podigavši mizerikord visoko iznad glave. – Je li
ovako dobro?

– Tako je dobro.

Geralt levom rukom zgrabi Ropa za koren šake, a desnom za rukohvat
svog mača. Privuče kapetana snažnim trzajem i iz sve snage ga udari čelom
u lice. Krenu. Veštac istrgnu mač iz korica, iz kratkog obrta odseče gos’n

Samsi podignutu ruku s mizerikordom. Samsa vrisnu i tresnu na kolena.
Rihter i Tverdoruk skočiše na vešca s potegnutim štiletima, a on ulete
među njih poluvoltom. Usput raseče Rihterov vrat, krv briznu sve do
lustera koji je visio s tavanice. Tverdoruk napade, manevrišući fintama
noža, ali spotače se o Ropa i na trenutak izgubi ravnotežu. Geralt mu nije
dao da je povrati. Kratkim ispadom poseče ga odozdo preko prepona, i
drugi put, odozgo preko vratne arterije. Tverdoruk pade i sklupča se.

Gospodin Samsa ga iznenadi. Iako bez desne ruke, iako mu je šikljala
krv iz patrljka, levom je na podu pronašao mizerikord. I zamahnu njime
na Nevena. Pesnik vrisnu, ali pokaza prisebnost. Svali se sa stolice i zagradi
se njome od napadača. A Geralt više od toga nije dozvolio gos’n Samsi.
Krv ponovo isprska tavanicu, luster i ugarke sveća u lusteru.

Neven se pridiže na kolena, nasloni čelo na zid, a potom povrati vrlo
obilno, isprskavši sve oko sebe.

U odaje ulete Ferant de Letenhov, a sa njim nekoliko gardista.

– Šta se događa? Šta se ovde zbilo? Julijane! Jesi li čitav? Julijane!

Neven podiže ruku, davši znak da će uskoro odgovoriti, jer sada nema
vremena. Posle čega ponovo povrati.

Tužilac naredi gardistima da izađu i zatvori za njima vrata. Osmotri
leševe, obazrivo, kako ne bi ugazio u razlivenu krv i pazeći da mu krv koja
je kapala s lustera ne isfleka dublet.

– Samsa, Tverdoruk, Rihter – prepozna ih. – I gos’n kapetan Rop.
Poverenici kneza Egmunda.

– Izvršavali su naredbe – veštac slegnu ramenima, gledajući mač. – Isto
kao i ti, pokorno su izvršavali naredbe. A ti o tome ništa nisi znao. Potvrdi,
Ferante.

– Ništa o tome nisam znao – tužilac ga brzo uveri i ustuknu, nasloni se
leđima na zid. – Kunem se! Valjda ne sumnjaš... Ne misliš...

– Da mislim, ti više ne bi bio živ. Verujem ti. Pa ne bi ugrozio Nevenov
život.

– Treba obavestiti kralja o tome. Bojim se da to za kneza Egmunda
može predstavljati popravke i priloge optužbi. Čini mi se da je Rop živ.
Daće iskaz...

– Sumnjam da će moći.

Tužilac osmotri kapetana koji je ležao, ispružen, u kaljuzi mokraće,
obilno balio i sve vreme drhtao.

– Šta mu je?
– Komadići nosne kosti u mozgu. I verovatno nekoliko krhotina u
očnim jabučicama.
– Udario si ga prejako.
– Tako sam i hteo. – Geralt obrisa sečivo mača salvetom sa stola. –
Nevene, kako si? Jesi li dobro? Možeš da ustaneš?
– Dobro sam, dobro sam – promumla Neven. – Već mi je bolje. Mnogo
bolje...
– Ne izgledaš kao neko kome je bolje.
– Dođavola, pa jedva sam izbegao smrt! – Pesnik ustade, pridržavajući
se za komodu. – Majku mu, u životu se nisam ovoliko bojao... Imao sam
utisak da će mi se dno guzice otkinuti. I da će iz mene sve ubrzo izleteti
dole, uključujući zube. Ali kada sam te ugledao, znao sam da ćeš me spasti.
Odnosno, nisam znao, ali sam na to mnogo računao... Majku mu, koliko
je ovde krvi... Kako smrdi ovde! Možda ću opet povratiti...
– Idemo kod kralja – kaza Ferant de Letenhov. – Daj mi tvoj mač,
vešče... I očisti se malo. Ti, Julijane, ostani...
– Kako da ne. Ni sekundu neću ostati sam ovde. Radije ću se držati
Geralta.

•

Ulaz u kraljevski antišanbr čuvali su gardisti, koji su ipak prepoznali i
propustili tužioca. Nije išlo tako lako s ulaskom u prave odaje. Nesavladivu
barijeru predstavljali su herold, dva senešala i njihova svita sastavljena od
četiri pandura.

– Kralj – saopšti herold – isprobava venčano odelo. Zabranio je da ga
uznemiravaju.

– Imamo važnu i neodložnu stvar!
– Kralj je kategorično zabranio da ga uznemiravaju. A gospodin veštac
je trebalo da napusti palatu. Šta onda još uvek radi ovde?
– Objasniću to kralju. Molim vas, pustite nas!

Ferant odgurnu herolda i ćušnu senešala. Geralt krenu za njim. Ali su
ionako uspeli da se probiju samo do praga odaja, iza leđa nekoliko tu
okupljenih dvorana. Dalji put onemogućili su im vojnici u kožnim
žaketima, priteravši ih uza zid po heroldovoj naredbi. Nisu baš bili
delikatni, ali je Geralt sledio primer tužioca i odustao od otpora.

Kralj je stajao na niskom tabureu. Krojač s čiodama u ustima
popravljao mu je pumphozne. Pored je stajao dvorski maršal i neko
odeven u crno, možda notar.

– Odmah nakon ceremonije venčanja – pričao je Belohun – objaviću
da će naslednik trona biti sin kojeg će mi roditi moja nova žena. Taj korak
treba da mi osigura njenu naklonost i blagost, he, he. Daće mi to takođe
malo vremena i spokoja. Proći će oko dvadeset godina dok usranko
dostigne uzrast u kojem počinju da se kuju zavere.

– Ali – kralj se iskrivi i namignu maršalu – ako poželim, sve ću to
opozvati i imenovaću naslednikom nekog sasvim drugog. Bilo kako bilo,
to je morganatski brak, deca iz takvih brakova ne nasleđuju titule, zar ne?
I ko je u stanju da predvidi koliko ću s njom izdržati? Kao da nema drugih
devojaka na svetu, lepših i mlađih? Prema tome, biće potrebno sastaviti
odgovarajuće dokumente, neki predbračni ugovor ili nešto u tom stilu.
Nadaj se najboljem, budi spreman na najgore, he, he, he.

Sobar pruži kralju tacnu na kojoj se uzdizao nakit.

– Beži s tim – namršti se Belohun. – Neću da se kitim đinđuvama kao
neki kicoš ili skorojević. Samo ću ovo staviti. Ovo je poklon od moje
izabranice. Mali, ali ukusan. Medaljon s grbom moje zemlje, pristoji da
nosim taj grb. Ovo su njene reči: grb zemlje na vratu, dobro zemlje na
srcu.

Malo je potrajalo dok Geralt, pribijen uza zid, nije povezao.

Mačka koja udara šapom medaljon. Zlatni medaljon na lančiću. Plavi
emajl, delfin. D’or, dauphin nageant d’azur, lorré, peautré, oreille, barbé et crêté de
gueules.

Bilo je prekasno da bi mogao da reaguje. Nije stigao ni da krikne,
upozori. Video je kako se zlatni lančić naglo steže, skuplja na vratu kralja
kao garota. Belohun pocrvene, otvori usta, nije mogao ni vazduh da
udahne, ni da vrisne. Oberučke se uhvati za vrat, pokušavajući da strgne
medaljon ili makar utisne prste ispod lančića. Nije mu pošlo za rukom,
lančić se duboko zario u telo. Kralj pade s taburea, zaplesa, obali krojača.

Krojač se zatetura, zagrcnu, verovatno je progutao svoje čiode. Pade na
notara, padoše obojica. Belohun u međuvremenu pomodre, iskolači oči,
stropošta se na zemlju, ritnu se nogama nekoliko puta, ispruži se. I ukoči
se.

– Upomoć! Kralj je klonuo!

– Lekara! – povika maršal. – Zovite lekara!

– Bogovi! Šta se desilo? Šta se desilo kralju?

– Lekara! Brže!

Ferant de Letenhov prisloni dlanove na slepoočnice. Imao je čudan
izraz lica. Izraz lica nekoga ko polako počinje da shvata.

Kralja su stavili na kanape. Pozvani lekar ga je dugo pregledao. Geralta
nisu pustili blizu, nije mu dozvoljeno da pogleda. Uprkos tome, znao je da
je lančić uspeo da se opusti pre no što je doktor dotrčao.

– Apopleksija – reče lekar, ispravivši se. – Izazvana gušenjem. Rđava
vazdušna isparenja prodrla su u telo i zatrovala raspoloženje. Krive su ove
neprestane oluje koje pojačavaju vrelinu krvi. Nauka je nemoćna, ne mogu
ništa da učinim. Naš dobar i milostiv kralj je mrtav. Rastao se od ovog
sveta.

Maršal kriknu, zakloni lice dlanovima. Herold se oberučke uhvati za
beretku. Neko od dvorana zajeca. Nekoliko ih kleknu.

Hodnikom i vestibulom odjednom se prolomi eho teških koraka. Na
vratima se pojavi div, momak visok sedam stopa, ni manje ni više. U
uniformi gardiste, ali s oznakama višeg čina. Diva su pratili ljudi s
maramama na glavama i sa alkama u ušima.

– Gospodo – div progovori usred tišine – izvolite poći u prestonu
dvoranu. Smesta.

– U kakvu sad prestonu dvoranu? – podiže se maršal. – I zašto? Da li
vi shvatate, gospodine De Santis, šta se ovde upravo dogodilo? Kakva
nesreća se zadesila? Ne razumete...

– U prestonu dvoranu. To je naredba kralja.

– Kralj je mrtav!

– Živeo kralj. Izvolite, u prestonu dvoranu. Svi. Smesta.

U prestonoj dvorani, ispod morskog plafona s tritonima, sirenama i
hipokampima, okupilo se desetak muškaraca. Neki su na glavama imali

šarene marame, neki mornarske šešire s trakama. Svi su bili preplanuli, svi
su u ušima nosili alke.

Najamnici. Nije bilo teško pogoditi. Posada fregate „Alherontija“.

Na tronu na podijumu sedeo je tamnokos i tamnook muškarac
isturenog nosa. I on je bio preplanuo. Ali nije nosio alku u uhu.

Pokraj njega, na privučenoj stolici, sedela je Ildiko Brekl, još uvek u
snežnobeloj haljini i još uvek okićena brilijantima. Doskorašnja kraljevska
verenica i nevesta gledala je u tamnokosog muškarca pogledom punim
obožavanja. Geralt je već duže vreme pogađao kako razvoj događaja, tako
i njihove uzroke, povezivao činjenice i sabirao dva sa dva. Sada ipak, u
ovom trenutku, čak i neko vrlo ograničene oštroumnosti morao je videti i
shvatiti da se Ildiko Brekl i tamnokosi muškarac poznaju, i to dobro. I, po
svemu sudeći, odavno.

– Kraljević Viraksas, knez Keraka, do maločas naslednik trona i krune
– tutnjavim baritonom oglasi div, De Santis. – Od ovog trenutka kralj
Keraka, zakoniti vladar zemlje.

Prvi se poklonio, a zatim kleknuo na jedno koleno dvorski maršal. Za
njim je poštovanje izrazio herold. Poslednji koji se poklonio bio je Ferant
de Letenhov.

– Vaše kraljevsko veličanstvo.

– Za sada je dovoljno „vaše visočanstvo“ – ispravi ga Viraksas. – Imaću
pravo na punu titulu posle krunisanja. S kojim, na kraju krajeva, nećemo
odugovlačiti. Što brže, to bolje. Zar ne, gos’n maršale?

Bilo je vrlo tiho. Čulo se kako nekome od dvorana krči u stomaku.

– Moj neprežaljeni otac je mrtav – progovori Viraksas. – Otišao je kod
svojih slavnih predaka. Moja oba mlađa brata su, što me ne čudi, optuženi
za veleizdaju. Proces će se odviti u skladu s voljom pokojnog kralja, oba
brata će biti proglašena krivim i po presudi će napustiti Kerak zauvek. Na
palubi fregate „Aherontija", koju sam iznajmio ja... i moji moćni prijatelji
i protektori. Pokojni kralj, znam to, nije ostavio važeći testament, niti
zvanične naredbe po pitanju sukcesije. Poštovao bih volju kralja, da su bile
takve naredbe. Ali njih nema. Dakle, po zakonu o nasledstvu kruna
pripada meni. Da li među prisutnima ima neko ko bi hteo tome da se
usprotivi?

Niko takav nije bio među prisutnima. Svi prisutni su u dovoljnoj meri
bili obdareni razumom i instinktom samoodržanja.

– Onda molim da počnu pripreme za krunisanje, neka se time pozabave
oni u čijoj nadležnosti to leži. Krunisanje će biti spojeno s venčanjem.
Naime, rešio sam da vaskrsnem drevni običaj kraljeva Keraka, zakon
ustanovljen pre mnogo vekova. Koji glasi da se zaručnicom, ako
mladoženja umre pre venčanja, mora oženiti najbliži neoženjen rođak.

Ildiko Brekl, poznavalo se to po njenom blistavom licu, bila je spremna
da se iz istih stopa preda tom drevnom običaju. Ostali okupljeni su ćutali,
sigurno pokušavajući da se prisete ko je, kada i povodom čega ustanovio
taj običaj. I na koji način je taj običaj mogao biti ustanovljen pre mnogo
vekova, budući da kraljevstvo Kerak nije postojalo ni sto godina. Cela
dvorana, namrštena od misaonog napora, ipak se brzo izgladila. Svi su kao
jedan došli do pravog zaključka. Iako još nije bilo krunisanje i iako je on
samo njegovo visočanstvo, Viraksas je praktično već kralj, a kralj je uvek
u pravu.

– Nestani odavde, vešče – šapnu Ferant de Letenhov, tutkajući Geraltu
u ruku njegov mač. – Vodi Julijana odavde. Nestanite obojica. Ništa niste
videli, ništa niste čuli. Da vas niko ne dovodi u vezu s ovim.

– Shvatam i – Viraksas odmeri pogledom okupljene dvorane – mogu
da razumem da je situacija nekima ovde prisutnim iznenađujuća. Da za
neke previše neočekivano i naglo dolazi do promena, a da se događaji
dešavaju prebrzo. Ne mogu da isključim ni da se za neke od ovde prisutnih
stvari ne odvijaju po njihovoj zamisli i da im stanje stvari nije po volji.
Pukovnik De Santis je odmah stao na pravu stranu i zakleo mi se na
vernost. Isto očekujem od ostalih ovde prisutnih.

– Počećemo – mahnu – od vernog sluge mog neprežaljenog oca. Kao
i izvršioca naređenja mojeg brata, koji se drznuo na život oca. Počećemo
od kraljevskog javnog tužioca, gospodina Feranta de Letenhova.

Tužilac se nakloni.

– Istraga te neće zaobići – obavesti ga Viraksas. – Ona će obelodaniti
kakvu si ulogu odigrao u zaveri kneževa. Zavera je bila fijasko, a to
kvalifikuje zaverenike kao nesposobne. Grešku bih mogao oprostiti,
nesposobnost ne. Ne kod tužioca, čuvara zakona. Ali o tome kasnije,
počećemo pak od osnovnih stvari. Približi se, Ferante. Hoćemo da
pokažeš i dokažeš kome služiš. Hoćemo da nam izraziš dužno poštovanje.
Da klekneš ispred trona. I poljubiš našu kraljevsku ruku.

Tužilac poslušno krenu u pravcu podijuma.

– Nestani odavde – uspeo je još da šapne. – Nestani što pre, vešče.

•

Zabava u vrtovima uveliko je trajala.
Lita Nejd je odmah primetila krv na manžetni Geraltove košulje.

Mozaik je takođe spazila, ali je, za razliku od Lite, pobledela.
Neven zgrabi dve čaše s poslužavnika paža koji je prolazio, ispi ih

naiskap jednu za drugom. Zgrabi još dve i ponudi damama. One odbiše.
Neven popi jednu, a drugu, odugovlačeći, uruči Geraltu. Koral je, mršteći
oči, posmatrala vešca, vidno napeta.

– Šta se desilo?
– Ubrzo ćeš saznati.
Zvono na kampanili poče udarati. Udaralo je tako zloslutno, tako
mrtvo i tako žalosno, da pirujući gosti utihnuše.
Na podijum koji je podsećao na gubilište izašli su dvorski maršal i
herold.
– Obuzet tugom i patnjom – maršal progovori usred tišine – moram
vam, gospodo, saopštiti tužnu vest. Kralj Belohun Prvi, naš obožavani,
dobri i milostivi vladar, poražen surovom rukom sudbine iznenada je
umro, otišao je s ovoga sveta. Ali kraljevi Keraka ne umiru! Kralj je umro,
živeo kralj! Živelo njegovo kraljevsko veličanstvo, kralj Viraksas!
Prvorođeni sin pokojnog kralja, zakoniti naslednik trona i krune! Kralj
Viraksas Prvi! Triput: živeo! Živeo! Živeo!
Hor udvorica, ulizica i dupeuvlakuša nadoveza se na poklič. Maršal ih
primiri gestom.
– Kralj Viraksas je obrvan žalošću, kao i čitav dvor. Gozba je otkazana,
gosti se mole da napuste teren palate. Kralj planira hitno sopstveno
venčanje, tada će gozba biti ponovljena. Kako hrana ne bi propala, kralj je
naredio da se odnese u grad i iznese na pijacu. Hrana će biti darovana i
narodu Palmire. Za Kerak dolazi vreme sreće i blagostanja!
– Šta ćeš – izjavi Koral, popravljajući kosu. – Ima mnogo istine u tvrdnji
da smrt mladoženje može ozbiljno poremetiti svadbene svečanosti.
Belohun nije bio bez mana, ali nije bio ni najgori, neka počiva u miru i
neka mu je laka zemlja. Hajdemo odavde. Ionako je počelo biti dosadno.

A pošto je lep dan, hajdemo da šetamo po terasama, gledaćemo more.
Pesniče, budi ljubazan i pruži ruku mojoj učenici. Ja ću poći s Geraltom.
Jer mislim da ima nešto da mi kaže.

Bilo je kasno popodne. Tek. Nije se dalo poverovati da se toliko toga
dogodilo za tako kratko vreme.

Ratnik ne umire lako. Smrt se mora boriti da bi ga uzela. Ratnik
se smrti ne predaje tek tako.

Karlos Kastaneda, Točak vremena

Devetnaesto poglavlje

– Hej! Gledajte! – Neven iznenada povika. – Pacov!
Geralt nije reagovao. Poznavao je pesnika, znao je da običavao da se

plaši bilo čega, oduševljava bilo čime i traži senzaciju tamo gde apsolutno
ništa nije zasluživalo taj naziv.

– Pacov! – Neven nije odustajao. – O, drugi! Treći! Četvrti! Prokletstvo!
Geralte, pogledaj!

Uzdahnu, pogleda.
Podnožje urvine ispod terase vrvelo je od pacova. Teren između
Palmire i brda bio je živ, kretao se, talasao i cijukao. Stotine, možda hiljade
glodara bežalo je iz rejona luke u ušće reke, hitalo je uzbrdo, duž palisade,
u brda, u šume. I drugi prolaznici su primetili pojavu, odasvud su se
razlegali povici čuđenja i straha.
– Pacovi beže iz Palmire i luke – reče Neven – zato što su poplašeni!
Znam šta se dogodilo! Sigurno je na obalu pristigao brod pacolovaca!
Niko nije imao želju da komentariše. Geralt obrisa znoj s kapaka, žega
je bila užasna, vreo vazduh otežavao je disanje. Pogleda u nebo, prozirno,
bez ijednog oblaka.
– Ide oluja – Lita reče naglas ono što je i sam pomislio. – Jaka oluja.
Pacovi to osećaju. I ja to osećam. Osećam to u vazduhu.
I ja, pomisli veštac.
– Oluja – ponovi Koral. – Oluja će doći s mora.
– Kakva opet oluja? – Neven se ohladi šeširićem. – Otkud? Vreme je
kao naslikano, nebo je čisto, nema ni najmanjeg vetrića. Šteta, na ovakvu
žegu bi dobro došao vetrić. Morska briza...

Pre no što je završio rečenicu zaduvalo je. Laka briza nosila je miris
mora, pružala prijatno olakšanje, osvežavala. I brzo dobijala na snazi.
Zastavice na jarbolima koje su doskora ležerno i melanholično visile
pomakle su se, zalepršale.

Nebo na horizontu je potamnelo. Vetar se pojačavao. Blag šušanj
menjao se u šum, a šum je prelazio u fijuk.

Zastavice na jarbolima naglo zašuštaše i zalepršaše. Zaškripaše
vetrokazi na krovovima i kulama, zaškrgutaše i zazvoniše limeni poklopci
na dimnjacima. Zalupaše prozorska okna. Uzleteše oblaci prašine.

Neven oberučke uhvati šeširić, u poslednjem trenutku, inače bi odleteo
s vetrom.

Mozaik uhvati haljinu, nagli lahor zadiže šifon visoko, gotovo do
bedara. Pre nego što je savladala tkaninu trzanu vetrom, Geralt sa
zadovoljstvom osmotri njene noge. Zapazila je njegov pogled. Nije
skrenula pogled.

– Oluja... – Koral, kako bi mogla da govori, morala je da se okrene,
vetar je već toliko duvao da je prigušivao reči. – Oluja! Ide oluja!

– Za ime bogova! – kriknu Neven, koji nije verovao ni u kakve bogove.
– Za ime bogova! Šta se zbiva? Da li je ovo kraj sveta?

Nebo se brzo smrkavalo. A horizont je iz tamnoplave prelazio u crnu
boju.

Vetar je narastao, sablasno fijučući.

Na sidrištu iza rta more je bujalo zapenušanim valovima, talasi su
udarali u valobran, rasprskavala se bela pena. Šum mora se pojačavao.
Postalo je mračno kao da je noć.

Među brodovima poredanim u sidrištu moglo se videti komešanje.
Posada nekoliko brodova, uključujući poštanski kliper ,,Eho“ i novigradski
škuner „Pandora Parvi“, užurbano je dizala jedra, spremna da pobegne na
otvoreno more. Ostali brodovi spuštali su jedra, ostavši na sidrima. Geralt
se sećao nekih, posmatrao ih je s terase Koraline vile. ,,Alke“, koga iz
Cidarisa. ,,Fuksija“, nije se sećao odakle. I galeoni: „Ponos Cintre“ pod
zastavom s plavim krstom. Trojarbolni „Vertigo“ iz Lan Eksetera.
Redanjski „Albatros", koji ima dvadeset stopa između statvi. Nekoliko
drugih. Među njima i fregata „Aherontija“ pod crnim jarbolima.

Vetar nije više fijukao. Zavijao je. Geralt je video kako iz kompleksa
Palmire u nebo poleće prvi krov, kako se raspada u vazduhu. Nije morao

dugo čekati drugi. Treći. I četvrti. A vetar je konstantno jačao. Lepršanje
zastavica prešlo je u neprestani tresak, prozori su tutnjali, krovovi i oluci
padali kao kiša, dimnjaci su se svaljivali, saksije su se razbijale o kaldrmu.
Zvono na kampanili pokrenuto vetrom počelo je udarati, isprekidanim,
prestrašenim, zloslutnim zvukom.

A vetar je duvao, duvao je sve jače. I terao ka obali sve veće talase. Šum
mora je rastao, postajao sve glasniji. Uskoro to više nije bio šum. Bio je to
monoton i gluv huk, kao tutnjanje neke đavolske mašine. Talasi su rasli,
valovi ovenčani belom penom kotrljali su se ka obali. Zemlja je drhtala
pod nogama. Vetar je zavijao.

,,Eho“ i „Pandora Parvi“ nisu uspeli da pobegnu. Vratili su se u sidrište
i bacili sidra.

Krici ljudi okupljenih na terasama odjekivali su glasnije, puni čuđenja i
preneraženi. Ispružene ruke pokazivale su ka moru.

Morem je išao veliki talas. Kolosalni vodeni zid. Izgledalo je kao da se
uznosi podjednako visoko kao jarboli galeona.

Koral zgrabi vešca za ruku. Govorila je nešto, bolje reći pokušavala da
govori, vihor joj je uspešno zapušavao usta.

– ... žimo! Geralte! Moramo da bežimo odavde!

Talas se svali na luku. Ljudi su vrištali. Pod pritiskom mase vode molo
se razlete u paramparčad, poleteše grede i daske. Dok se strovali, slomiše
se i padoše kranovi i piloni dizalica. Lađe i barkase postavljene uz obalu
odleteše uvis kao dečje igračke, kao čamčići od kore koje puštaju uličari u
slivnicima. Kolibe i šupe koje su stajale bliže plaži jednostavno su
počišćene, od njih nije ostao ni trag. Talas se probio do ušća reke,
momentalno ga promenivši u pakleni vrtlog. Iz potopljene Palmire bežale
su gomile ljudi, većina je uzmicala ka Gornjem gradu, ka stražarskoj kuli.
Oni su preživeli. Deo je izabrao obalu reke kao put za beg. Geralt je video
kako ih voda guta.

– Drugi talas! – Neven je kričao. – Drugi talas!

Istina, bio je drugi. A potom treći. Četvrti. Peti. I šesti. Vodeni zidovi
kotrljali su se ka sidrištu i luci.

Talasi su ogromnom snagom udarili u usidrene brodove, a oni su se
divljački trzali na lancima. Geralt je video kako s paluba padaju ljudi.

Brodovi okrenuti pramcima nasuprot vetru hrabro su se borili. Neko
vreme. Gubili su jarbole, jedan za drugim. Zatim su talasi počeli da ih
prekrivaju. Nestajali su u peni i izronjavali, nestajali i izranjavali.

Prvi je prestao da izranjava poštanski kliper „Eho“. Jednostavno je
iščezao. Ubrzo je ista sudbina zadesila ,,Fuksiju“, galera se prosto raspala.
Nategnut sidreni lanac rastrgao je trup ,,Alke“, koja je za tren oka nestala
u bezdanu. Kljun i pramčani kaštel „Albatrosa" odvalili su se pod
pritiskom, a razlupani brod krenuo je na dno kao kamen. Sidro „Vertiga"
otkinulo se, galeon je zaplesao na hrbatu talasa, okrenuo se i razlupao o
valobran.

„Aherontija“, „Ponos Cintre“, „Pandora Parvi“ i dva Geraltu
nepoznata galeona bacili su sidra, talasi su ih poneli ka obali. Intervencija
je samo naizgled bila očajnički samoubilačka. Kapetani su mogli da biraju
između sigurne pogibije na sidrištu ili rizičnog manevra ulaska u ušće reke.

Nepoznati galeoni nisu imali šansi. Nijedan nije uspeo ni da se postavi
kako treba. Oba su se razlupala o gat.

„Ponos Cintre“ i ,,Aherontija“ takođe nisu održali upravljivost.
Naletele su jedna na drugu, sudarile se, talasi su ih gurnuli na obalu i razneli
u komade. Delove je ponela voda.

„Pandora Parvi“ plesala je i skakala po talasima kao delfin. Ali je držala
kurs, nošena pravo u ušće Adalate u kojem je vrilo kao u kotlu. Geralt je
čuo krike ljudi, kako bodre kapetana.

Koral vrisnu, pokazujući.

Išao je sedmi talas.

Prethodne, ravne jarbolima brodova, Geralt je procenio na nekih pet,
šest sežnjeva, trideset do četrdeset stopa. Ono što je sada išlo s mora,
pokrivajući nebo, bilo je dvostruko više.

Ljudi koji su bežali iz Palmire, okupljeni oko stražarske kule, počeli su
da vrište. Vihor ih je obaljivao, bacao na zemlju, gnječio uz palisadu.

Talas se survao na Palmiru. I prosto ju je satro, zbrisao s lica zemlje.
Voda je za tren oka dosegla do palisade, progutavši tamo zbijene ljude.
Gomila trupaca nošena talasom svalila se na palisadu, izlomivši pritke.
Strovalila se i zaplutala stražarska kula.

Neobuzdani vodeni taran udario je u urvinu. Brdo se tako zatreslo da
su Neven i Mozaik pali, a Geralt je s najvećim naporom održao ravnotežu.

– Moramo da bežimo! – kriknu Koral, zalepivši se za balustradu. –
Geralte! Bežimo odavde! Idu novi talasi!

Talas se survao na njih, potopio ih. Ljudi s terase, oni koji nisu ranije
otperjali, sada su perjali. Bežali su usred vriske, više, što više, na brdo,
prema kraljevskoj palati. Malobrojni su ostali. Geralt je među njima
prepoznao Ravengu i Anteu Deris.

Ljudi su kričali, pokazivali. Talasi su podlokali urvinu desno od njih,
kod naselja vila. Prva vila složila se kao kuća od karata i skliznula niz nagib,
pravo u vrtlog. Za prvom je krenula druga, treća, četvrta.

– Grad se raspada! – zaurla Neven. – Razleće se!

Lita Nejd podiže ruku. Izgovori zaklinjalicu. I nestade.

Mozaik se prilepi uz Geraltovu ruku. Neven urliknu.

Voda je već bila ispod njih, ispod terase. A u vodi su bili ljudi. Odozgo
su im pružali motke, kuke, bacali su im užad, izvlačili ih. Nedaleko od njih
snažno građen muškarac skoči u uskomešanu masu, plivajući se baci u
pomoć ženi koja je tonula.

Mozaik kriknu.

Video je fragment krova kolibe kako pleše na talasu. I decu koja su se
držala za krov. Troje dece. Skinuo je mač s leđa.

– Drži, Nevene!

Zbacio je jaknu. I skočio u vodu.

To nije bilo obično plivanje i obične plivačke veštine tu nisu bile od
pomoći. Talasi su ga bacali gore, dole i na stranu, uskovitlane grede, daske
i nameštaj udarali su u njega, nadiruća masa trupaca pretila je da od njega
napravi kašu. Kada je najzad doplivao i uhvatio se za krov, već je bio jako
izubijan. Krov je skakao i okretao se na talasu kao čigra. Deca su se drala
različitim glasovima.

Troje, pomisli. Nikako neću moći da ponesem sve troje.

Osetio je ruku kraj ruke.

– Dvoje! – Antea Deris ispljunu vodu i zgrabi jedno dete. – Dvoje uzmi!

Nije to bilo tako jednostavno. Dečaka je povukao, metnuo pod pazuh.
Uspaničena devojčica se tako jako zakačila za gredu da on dugo nije mogao
da odvoji njenu ruku. Pomogao mu je talas, potopivši ih i nakrivivši.
Potopljena devojčica pusti gredu, a Geralt ju gurnu pod drugi pazuh. A

zatim sve troje počeše da tonu. Deca su grgotala i koprcala se. Geralt se
borio.

Nije znao na koji način, ali izronio je. Talas ga je gurnuo o zid terase,
izbivši mu vazduh. Nije ispustio decu. Ljudi odozgo su vikali, pokušavali
da pomognu, da im pruže nešto za šta bi se mogli uhvatiti. Nisu uspeli. Vir
ih je povukao i poneo. Sudario se s nekim, bila je to Antea Deris sa
devojčicom u rukama. Borila se, ali video je da je i ona pri kraju snage.
Teško je iznad vode držala detetovu i svoju glavu.

Pored pljuskanje, teško disanje. Mozaik. Istrgla mu je jedno dete i
zaplivala. Video je kako ju je udarila greda nošena talasom. Kriknula je, ali
dete nije pustila.

Talas ih je opet bacio na zid terase. Ovoga puta su ljudi odozgo bili
pripremljeni, doneli su čak i merdevine, visili su na njima ispruženih ruku.
Uzeli su decu od njih. Video je kako Neven hvata i povlači Mozaik na
terasu.

Antea Deris ga je pogledala. Imala je lepe oči. Osmehnula se.

Talas je udario u njih masom trupaca. Velikim pritkama odvaljenim s
palisade.

Jedna pritka udarila je Anteu Deris i pribila je uz terasu. Antea je
ispljunula krv. Mnogo krvi. Zatim je obesila glavu na grudi i nestala pod
vodom.

Geralta su udarile dve pritke, jedna u leđa, druga u bedro. Udari su ga
paralizovali, momentalno i potpuno umrtvili. Zagrcnuo se vodom i krenuo
ka dnu.

Neko ga je uhvatio, gvozdenim, bolnim hvatom, i povukao nagore, ka
blistavoj površini. Posegnuo je i napipao snažan biceps tvrd kao stena.
Atleta je radio nogama, sekao vodu kao triton, slobodnom rukom
odgurivao je plutajuće trupce i utopljenike koji su se obrtali u kovitlacu.
Izronili su odmah pored terase. Odozgo usklici, pokliči. Ispružene ruke.

Uskoro je ležao u bari vode, kašljući, pljujući i rigajući na kamene ploče
terase. Pokraj njega je klečao Neven, bled kao krpa. S druge strane Mozaik.
Takođe bez rumenila. Ali drhtavih ruku. Geralt je jedva seo.

– Antea?

Neven odmahnu glavom, okrenu lice. Mozaik spusti glavu na kolena.
Video je kako se trese od plača.

Pored je sedeo izbavitelj. Atleta. Tačnije, atletkinja. Neuredna čekinja
na glavi ošišanoj na nulu. Trbuh kao zašnirana dimljena šunka. Ramena
kao u rvača. Listovi kao u bacača diska.

– Dugujem ti život.

– Ma ajde... – Komandantkinja iz kordegardije nehajno mahnu rukom.
– Nema tu šta da se priča. A ti si svejedno šupak i besne smo na tebe, ja i
devojke, zbog one tuče. Zato nam bolje ne izlazi na oči, inače ćemo te
ugaziti. Jasno?

– Jasno.

– Ali moram ti priznati – komandantkinja živahno pljunu, istrese vodu
iz uva – odvažan si ti šupak. Odvažan si ti šupak, Geralte iz Rivije.

– A ti? Kako se zoveš?

– Violeta – kaza komandantkinja i odjednom se natmuri. – A ona? Ta...

– Antea Deris.

– Antea Deris – ponovi, iskrivivši usne. – Šteta.

– Šteta.

Na terasu su pristigli ljudi, nastala je gužva. Nije više bilo opasno,
razvedrilo se, vihor je prestao, zastavice se obesile. Talasi su slabili, voda
se povlačila. Ostavljajući bojište i ruine. I leševe po kojima su već milele
krabe.

Geralt je s naporom ustao. Svaki pokret i svaki dublji udah odazivali su
se tupim bolom u slabinama. Koleno ga je užasno bolelo. Oba rukava
košulje bila su mu pokidana, nije mogao da poveže kada ih je tačno
izgubio. Koža na levom laktu, desnom ramenu i verovatno na lopatici bila
mu je odrana do živog mesa. Krvario je iz mnogih plitkih posekotina. U
suštini, ništa ozbiljno, ništa zbog čega bi trebalo brinuti.

Sunce se probilo kroz oblake, zasijali su odblesci na stišavajućem moru.
Blesnuo je krov svetionika s kraja rta, svetionika od bele i crvene cigle,
relikta iz vilenjačkih vremena. Relikta koji je već preživeo mnogo takvih
oluja. I činilo se da će ih još mnogo preživeti.

Savladavši već spokojno ušće reke, mada jako zatrpano plutajućim
smećem, sa sidrišta je isplovljavao škuner „Pandora Parvi“, pod punim
jedrima, kao na paradi. Masa je klicala.

Geralt je pomogao Mozaik da ustane. Ni na devojci nije ostalo mnogo
odeće. Neven joj je dao plašt da se pokrije. I nakašljao se značajno.

Pred njima je stajala Lita Nejd. S lekarskom torbom na ramenu.
– Vratila sam se – reče, gledajući vešca.
– Ne – ospori. – Otišla si.
Pogledala je u njega. Hladnim, stranim očima. A odmah potom je
koncentrisala pogled na nešto vrlo daleko, smešteno vrlo daleko iza
desnog veščevog ramena.
– Znači tako to želiš da privedeš kraju – utvrdi hladno. – Takvu
uspomenu da ostaviš. Šta ćeš, tvoja volja, tvoj izbor. Mada si mogao da
izabereš malo manje patetičan stil. Zbogom onda. Idem da pomognem
ranjenima i potrebitima. Tebi očigledno ne treba moja pomoć. Ni ja sama.
Mozaik!
Mozaik odmahnu glavom. Uze Geralta pod ruku. Koral frknu.
– Znači tako? Tako hoćeš? Na taj način? Ma, tvoja volja. Tvoj izbor.
Zbogom.
Okrenula se i otišla.

•

U masi, koja je počela da se okuplja na terasi, pojavio se Febus Ravenga.
Mora da je učestvovao u spasilačkoj akciji, pošto je mokra odeća visila s
njega u komadima. Jedan uslužni faktotum priđe i dade mu šešir. Tačnije
rečeno, ono što je od njega ostalo.

– Šta sada? – upita neko iz mase. – Šta sada, gos’n većniče?
– Šta sada? Šta da radimo?
Ravenga ih pogleda. Dugo je gledao. Zatim se uspravi, iscedi šešir i stavi
ga na glavu.
– Sahranićemo umrle – kaza. – Pobrinućemo se za žive. I bacićemo se
na obnovu.

•

Udari zvono na kampanili. Kao da je htelo da istakne da je preživelo. Da
su određene stvari, premda se mnogo toga izmenilo, nepromenjene.

– Hajdemo odavde. – Geralt izvuče iz okovratnika mokru travuljinu. –
Nevene? Gde je moj mač?

Neven se zagrcnu, pokazujući prazno mesto kod zida.

– Maločas... Maločas su bili ovde! Tvoj mač i tvoja jakna! Ukrali su ih!
Majku li im njihovu! Ukrali su! Hej, ljudi! Ovde je bio mač! Vratite ga!
Ljudi! Ah, vi kurvini sinovi! Dabogda pocrkali!

Vešcu se odjednom slošilo. Mozaik ga pridrža. Slab sam, pomisli.
Mnogo sam slab ako moraju da me pridržavaju devojke.

– Dosta mi je ovog grada – reče. – Dosta mi je svega što je ovaj grad. I
svega što on predstavlja. Hajdemo odavde. Što pre. I što dalje.

Interludijum
Dvanaest dana kasnije

Fontana je tiho popljuskivala, oplata je mirisala na mokar kamen. Mirisalo
je cveće, mirisao je bršljan, patio koji se penjao po zidovima. Mirisale su
jabuke u činiji na mermernoj ploči stola. Dva pehara znojila su se od
ohlađenog vina.

Za stolom su sedele dve žene. Dve čarobnice. Da se pukim slučajem u
blizini našao neko ko je umetnički nastrojen, ko je pun slikarske mašte i
darovit za lirske alegorije, ne bi imao nikakvih problema da ih obe
predstavi. Vatrenoriđa Lita Nejd u cinober-zelenoj haljini bila je kao
zalazak sunca u septembru. Jenefer iz Vengerberga, crnokosa, odevena u
crno-belu kombinaciju, podsećala je na decembarsko jutro.

– Većina susednih vila – Jenefer prekinu tišinu – leži u ruševinama u
podnožju urvine. A tvoja je netaknuta. Nije pao čak nijedan crep. Prava si
srećnica, Koral. Savetujem ti da razmotriš kupovinu loto tiketa.

– Sveštenici – osmehnu se Lita Nejd – ne bi to nazvali srećom. Kazali
bi da je to protekcija božanstava i nebeskih sila. Božanstva pružaju
protekciju pravednima i čuvaju čestite. Nagrađuju dobrodušnost i
poštenje.

– Naravno. Nagrađuju. Ako požele i ako su baš u blizini. Nazdravlje,
prijateljice.

– Nazdravlje, prijateljice. Mozaik! Sipaj gđici Jenefer. Prazan joj je
pehar.

– A što se tiče vile – Lita pogledom otprati Mozaik – može da se kupi.
Prodajem, jer... Jer moram da se odselim. Aura Keraka mi više ne služi.

Jenefer podiže obrve. Lita joj nije dopustila da čeka.
– Kralj Viraksas je – reče s jedva čujnom ironijom – započeo vladavinu
s potpuno kraljevskim ediktima. Primo, dan njegovog krunisanja obeležava
se u kraljevstvu Kerak kao državni praznik i neradan dan. Secundo,
proglasio je amnestiju... za kriminalce, politički zatvorenici i dalje sede, i to
bez prava na posete i korespondenciju. Tertio, carina i lučke takse

povećavaju se za sto procenata. Quarto, u periodu od dve nedelje Kerak
moraju napustiti svi neljudi i mešanci koji štete državnoj ekonomiji i
oduzimaju poslove ljudima čiste krvi. Quinto, u Keraku se zabranjuje
bavljenje bilo kakvom magijom bez saglasnosti kralja i ne dozvoljava se
volšebnicima da poseduju zemlju i nepokretnosti. Čarobnjaci koji stanuju
u Keraku moraju da se reše nepokretnosti i dobiju licencu. Ili da napuste
kraljevstvo.

– Sjajan znak zahvalnosti – frknu Jenefer. – A priča se da su baš
čarobnjaci postavili Viraksasa na presto. Da su organizovali i finansirali
njegov povratak. I potpomogli mu u preuzimanju vlasti.

– Dobro se priča. Viraksas će za to bogato platiti Kaptolu, upravo zbog
toga i podiže carine i računa na konfiskaciju imovine neljudi. Edikt se tiče
mene lično, nijedan drugi čarobnjak nema u Keraku kuću. To je osveta
Ildiko Brekl. Kao i revanš za medicinsku pomoć koju sam ukazivala
ovdašnjim ženama, a koju su savetnici Viraksasa proglasili nemoralnom.
Kaptol bi mogao u mom slučaju izvršiti pritisak, ali neće to učiniti. Kaptolu
nisu dovoljne trgovačke privilegije, učešća u brodogradilištu i pomorskim
kompanijama koje je dobio od Viraksasa. Pregovara dalje i ne misli da
oslabi svoju poziciju. Pošto su me proglasili za personu non grata, moram da
emigriram u potrazi za novim pasištima.

– Što ćeš, kako ja ipak smatram, učiniti bez velikog tugovanja. Smatram
da, pod trenutnom vlašću, Kerak nema velike šanse u konkursu za
najsimpatičnije mesto pod suncem. Tu vilu ćeš prodati, kupićeš drugu.
Makar i u Liriji, u planinama. Sada su u modi lirijske planine. Mnoštvo
čarobnjaka se preselilo tamo, jer je tamo i lepo i porezi su razumni.

– Ne volim planine. Više volim more. Ne brini se, pronaći ću neko
utočište bez velikog truda, uz moju specijalnost. Žene su svuda i svima
sam potrebna. Pij, Jenefer. Nazdravlje.

– Podstičeš me da pijem, a sama jedva kvasiš usta. Da nisi bolesna? Ne
izgledaš najbolje.

Lita teatralno uzdahnu.

– Poslednji dani su bili teški. Dvorski prevrat, ona strašna oluja, ah...
Uz to ove jutarnje mučnine... Znam, proći će nakon prvog tromesečja. Ali
to su još čitava dva meseca...

U tišini koja je zavladala moglo se čuti zujanje ose koja je kružila nad
jabukom.

– Ha-ha – Koral prekinu tišinu. – Šalila sam se. Šteta što ne možeš da
vidiš svoju facu. Nasela si! Ha-ha.

Jenefer pogleda uvis, u vrh zida obrastao bršljanom. I dugo ga je
posmatrala.

– Nasela si – nastavi Lita. – I kladim se da ti je odmah proradila mašta.
Priznaj, odmah si povezala moje blagosloveno stanje sa... Ne pravi face,
ne pravi face. Vesti su sigurno dospele do tebe, glasine su se sigurno raširile
kao krugovi u vodi. Ali budi spokojna, nema u glasinama ni trunke istine.
Šanse da ostanem trudna su mi manje nego tebi, ništa se u tom pogledu
nije promenilo. A s tvojim vešcem me je vezivao samo posao.
Profesionalne stvari. Ništa više.

– Ah.

– Prost narod kao prost narod, voli tračeve. Vide ženu s muškarcem i
odmah od toga prave ljubavnu aferu. Priznajem, veštac je veoma često
boravio kod mene. I dakako, viđali su nas zajedno u gradu. Ali, ponavljam,
radilo se samo o poslu.

Jenefer odloži pehar, nasloni laktove na sto, spoji vrhove prstiju,
složivši dlanove u krović. I pogleda riđokosoj čarobnici u oči.

– Primo – Lita se blago nakašlja, ali ne spusti pogled – nikada ne bih
ništa slično uradila prijateljici. Secundo, tvoj veštac uopšte nije bio
zainteresovan za mene.

– Nije? – Jenefer podiže obrve. – Zaista? Kako to objasniti?

– Možda su – Koral se blago osmehnu – prestale da ga zanimaju žene
u poodmaklim godinama. Bez obzira na njihov aktuelan izgled. Možda
više voli istinski mlade? Mozaik! Dođi ovamo kod nas. Samo pogledaj,
Jenefer. Mladost u cvatu. I donedavno nevinost.

– Ona? – Jenefer se brecnu. – On sa njom? S tvojom učenicom?

– De, Mozaik. Izvoli. Ispričaj nam o tvojoj ljubavnoj avanturi.
Radoznale smo da čujemo. Obožavamo romanse. Priče o nesrećnim
ljubavima. Što nesrećnije, to bolje.

– Gđice Lita... – Devojka, umesto da pocrveni, poblede kao leš. –
Molim vas... Pa već ste me kaznili za to... Koliko puta ćete me kazniti za
istu krivicu? Nemojte mi narediti...

– Pričaj!

– Ostavi je, Koral – Jenefer mahnu rukom. – Ne muči je. Uostalom,
uopšte nisam radoznala.

– U to baš i ne verujem. – Lita Nejd se zlurado osmehnu. – Ali dobro,
oprostiću devojci, faktički sam joj već odredila kaznu, krivicu sam joj
oprostila i dozvolila sam joj da nastavi školovanje. I već su prestala da me
zabavljaju njena izmumlana priznanja. Skratiću: zatreskala se u vešca i
pobegla s njim. A on ju je, kada mu je dosadilo, jednostavno ostavio.
Jednog jutra probudila se sama. Od ljubavnika ostala hladna postelja i
izgubio mu se trag. Otišao je jer je morao. Raspršio se kao dim. Prohujalo
s vihorom.

Mozaik, iako je to izgledalo nemoguće, poblede još više. Ruke su joj se
tresle.

– Ostavio je cveće – tiho reče Jenefer. – Buketić cveća. Zar ne?

Mozaik podiže glavu. Ali nije odgovorila.

– Cveće i pismo – ponovi Jenefer.

Mozaik je ćutala. Ali rumenilo joj se polako vraćalo na lice.

– Pismo – reče Lita Nejd, posmatrajući devojku ispitivački. – Nisi mi
kazala za pismo. Nisi to spomenula.

Mozaik stisnu usne.

– A znači zato – dovrši Lita naizgled spokojno. – Zato si se vratila, iako
si mogla očekivati strogu kaznu, mnogo strožu od ove koju si na kraju
dobila. On ti je rekao da se vratiš. Da nije, ne bi se vratila.

Mozaik nije odgovorila. Jenefer je takođe ćutala, namotavajući crnu
loknu na prst. Naglo podiže glavu, pogleda devojci u oči. I osmehnu se.

– Kazao ti je da se vratiš kod mene – reče Lita Nejd. – Kazao ti je da
se vratiš, iako je mogao da pretpostavi šta možeš da očekuješ od mene.
Priznajem, to nisam očekivala od njega.

Fontana je popljuskivala, mirisala je na mokar kamen. Mirisalo je cveće,
mirisao je bršljan.

– Ovim me je iznenadio – ponovi Lita. – Nisam to od njega očekivala.

– Zato što ga nisi poznavala, Koral – mirno odgovori Jenefer. – Uopšte
ga nisi poznavala.

What you are I cannot say;
Only this I know full well –
When I touched your face today
Drifts of blossom flushed and fell.
Zigfrid Sasun

Dvadeseto poglavlje

Konjušar je već uveče dobio pola korone, konji su čekali osedlani. Neven
je zevao i češao se po vratu.

– Za ime bogova, Geralte... Zar zaista moramo tako rano? Pa još je
mračno...

– Nije mračno. Baš je kako treba. Sunce će izaći najkasnije za sat.
– Tek za sat – Neven se uspentra na sedlo paripa. – A taj sat bih radije
odspavao...
Geralt skoči na sedlo, razmislivši, uruči konjušaru drugu monetu od
pola korone.
– Avgust je – kaza. – Od izlaska do zalaska ima nekih četrnaest časova.
Hteo bih za to vreme otići što dalje.
Neven zevnu. I kao da je tek sada video neosedlanu žeravastu kobilu
koja je stajala u boksu iza pregrade. Kobila mahnu glavom, kao da je htela
da opomene na sebe.
– Evo, sad ću – urazumi se pesnik. – A ona? Mozaik?
– Ona ne ide dalje s nama. Rastajemo se.
– Kako to? Ne razumem... Možeš li ljubazno da mi objasniš...
– Ne mogu. Ne sada. Kreni, Nevene.
– Da li ti sigurno znaš šta radiš? Potpuno si svestan?
– Ne. Nisam potpuno. Ni reči više, ne želim sada da razgovaram o
tome. Idemo.

Neven uzdahnu. Potera paripa. Osvrnu se. I uzdahnu još jednom. Bio
je pesnik, te je imao pravo da uzdiše koliko je hteo.

Kafana „Tajna i šapat“ vrlo lepo se prezentovala na fonu rumenila na
nebu, u maglovitoj svetlosti praskozorja. Pomislio bi da je to dvor
volšebnice koji tone u slez, obavijen poponcem i bršljanom, šumski hram
tajanstvene ljubavi. Pesnik se zamisli.

Uzdahnu, zevnu, nakašlja se, pljunu, ogrnu se plaštom i ponagli konja.
Tokom tih nekoliko trenutaka zamišljenost je ostavio iza sebe. Geralta je
već jedva video u magli.

Veštac je brzo jahao. I nije se osvrtao.

•

– Izvolite, evo vina – krčmar postavi na sto vrč od fajansa. – Jabukovo
vino iz Rivije, po vašoj želji. A žena me je zamolila da vas priupitam kako
vam se čini svinjetina?

– Iskopavamo je u kaši – odgovori Neven. – Svako malo. Ne tako često
kako bismo hteli.

Krčma u koju su stigli pred kraj dana bila je, što je saopštavala slikovita
firma, krčma „Kod divlje svinje i jelena“. Ali to je bila jedina divljač koju
je kafana nudila, u jelovniku je ne bi našao. Ovdašnji specijalitet bila je kaša
s komadićima masne svinjetine i gustim sosom od crnog luka. Neven je,
verovatno iz principa, malo prćio nos na, po njegovom mišljenju, previše
plebejsko jelo. Geralt se nije žalio. Nije se moglo naći mnogo zamerki
svinjetini, sos je bio podnošljiv, a kaša dokuvana – a pogotovo ovo
poslednje nije u tolikoj meri uspevalo kuvaricama svake drumske krčme.
Mogli su i gore da prođu, naročito što je izbor bio ograničen. Geralt se
zainatio da za dana prevali što veću distancu, i nije hteo da se zaustavlja
kod kafana pored kojih su ranije prolazili.

Kako se ispostavilo, krčma „Kod divlje svinje i jelena“ nije se samo za
njih pokazala kao poslednja etapa dnevnog putovanja. Jednu od klupa kod
zida zauzimali su prolazni trgovci. Savremeni trgovci, za razliku od
tradicionalnih, nisu omalovažavali sluge i nisu smatrali da je sramota ako
zajedno s njima sednu za sto. Savremenost i tolerancija su, svakako, imale
svoje granice – trgovci su zauzimali jedan kraj stola, sluge drugi, bilo je
lako primetiti demarkacionu liniju. Po danu takođe. Sluge su jele svinjetinu

u kaši, specijalitet lokalne kuhinje, a jelo zalivale razvodnjenim pivom.
Gospoda trgovci su dobili po pile i nekoliko boca vina.

Za suprotnim stolom, ispod preparirane glave divlje svinje, večerao je
par: svetlokosa devojka i stariji muškarac. Devojka je bila bogato odevena,
veoma ozbiljno, nimalo na devojački način. Muškarac je izgledao kao
činovnik, i to ne baš najvišeg stepena. Par je zajedno večerao, vodili su
dosta živ razgovor, ali to je bilo skorašnje poznanstvo i po svoj prilici
slučajno, moglo se to zaključiti upravo po ponašanju činovnika, koji se
uporno dodvoravao devojci s evidentnom nadom za nešto više, što je
devojka uzimala s učtivom, ali izrazito ironičnom rezervom.

Jednu od kraćih klupa zauzimale su četiri sveštenice. Putujuće
isceliteljke, što se lako moglo poznati po sivoj odeždi i tesnim kapicama
koje su im skrivale kosu. Obrok koji su jele bio je, kako je Geralt primetio,
više nego skroman, nešto poput ječmene kaše bez masti. Sveštenice nikada
nisu tražile naknadu za lečenje, lečile su sve i besplatno, običaj je nalagao
da im se u zamenu za to pruže gostoprimstvo i prenoćište, ako bi zatražile.
Krčmar iz „Divlje svinje i jelena" znao je običaj, ali je očigledno imao
nameru da se izvuče što jeftinije može.

Na susednoj klupi, ispod jelenskih parožaka, bila su zavaljena trojica
lokalaca, preokupirani flašom ražane votke, evidentno ne prvom. Naime,
namirivši već kako-tako večernje potrebe, tražili su zabavu. Razume se,
brzo su je našli. Sveštenice su bile malerozne. Mada su sigurno već bile
navikle na takve stvari.

Sto u uglu izbe zauzimao je samo jedan gost. Isto kao i sto skriven u
tami. Kako je Geralt primetio, gost nije ni jeo, ni pio. Sedeo je nepomično,
naslonjen leđima na zid.

Trojica lokalaca nisu odustajala, njihova zadirkivanja i šale upućene na
adresu sveštenica postajala su sve vulgarnija i nepristojnija. Sveštenice su
se držale stoički mirno, uopšte nisu obraćale pažnju. Lokalce je to očito
počelo da iritira, tim više što je manje votke bilo u flaši. Geralt je počeo
brže da radi kašikom. Rešio je da pijandurama razbije njuške, a nije hteo
da mu se zbog toga ohladi kaša.

– Veštac Geralt iz Rivije.

U uglu, u tami, iznenada blesnu oganj.

Osamljeni muškarac za stolom podiže ruku iznad ploče. Iz njegovih
prstiju prasnuše talasajući jezičci plamena. Muškarac približi ruku

svećnjaku koji je stajao na stolu i redom zapali sve tri sveće. Dopustio je
da ga dobro osvetle.

Kosa mu je bila siva kao pepeo, na slepoočnicama protkana
snežnobelim pramenovima. Mrtvački bledo lice. Kukast nos. I svetložute
oči s vertikalnom zenicom.

Na vratu mu je, izvučen ispod košulje, pod svetlom sveća bleštao
srebrni medaljon.

Glava mačke kako kezi zube.

– Veštac Geralt iz Rivije – ponovi muškarac u tišini koja je zavladala u
izbi. – Na putu ka Vizimi, zar ne? Po nagradu koju ti je obećao kralj
Foltest? Po dve hiljade orena? Dobro sam pogodio?

Geralt nije odgovorio. Nije ni trepnuo.

– Neću da pitam da li znaš ko sam. Zato što sigurno znaš.

– Malo vas je ostalo – Geralt spokojno reče. – Zato je lakše izbrojati.
Ti si Brehen. Zvani Mačor iz Jeloa.

– Vidi, vidi – frknu muškarac s mačijim medaljonom. – Slavni Beli Vuk
zna moje ime. Kakva čast. A to što nameravaš da mi ukradeš nagradu, i to
bi trebalo da smatram čašću? Možda treba da ti prepustim prvenstvo, da
odstupim i izvinim se? Kao u vučjem čoporu, da odstupim od plena i
čekam, mašući repom, sve dok se vođa čopora ne zasiti? Sve dok mi
ljubazno ne ostavi ostatke?

Geralt je ćutao.

– Neću ti ustupiti prvenstvo – nastavi Brehen, zvani Mačor iz Jeloa. –
I neću da podelim s tobom. Nećeš otići u Vizimu, Beli vuče. Nećeš mi
ukrasti nagradu. Priča se da je Vesemir doneo presudu protiv mene. Imaš
priliku da je izvršiš. Izađi ispred krčme. Na trg.

– Neću se boriti s tobom.

Muškarac s mačijim medaljonom ustade od stola pokretom tako brzim
da se razmazao pred očima. Blesnu mač podignut sa stola. Muškarac
uhvati jednu od sveštenica za okovratnik, svuče je s klupe, baci na kolena
i prisloni joj oštricu uz vrat.

– Borićeš se sa mnom – reče hladno, gledajući u Geralta. – Izaći ćeš na
trg, pre no što izbrojim do tri. U suprotnom, krv sveštenice će isprskati
zidove, plafon i nameštaj. A onda ću zaklati ostale. Redom. Da se niko nije
mrdnuo! Da niko nije ni trepnuo!

Nastao je tajac, gluva i potpuna tišina. Svi su se skamenili. I buljili
otvorenih usta.

– Neću se boriti s tobom – Geralt smireno ponovi. – Ali ako povrediš
tu ženu, umrećeš.

– Jedan od nas će umreti, to je sigurno. Tamo, na trgu. Ali to po svoj
prilici neću biti ja. Priča se da su ti ukradeni tvoji slavni mačevi. A kako
vidim, nisi se pretrgao da se opremiš novim. Uistinu, treba biti vrlo gord
da bi išao nekome da ukradeš nagradu ne naoružavši se prvo. A možda je
Beli Vuk toliko dobar da mu ne treba čelik?

Zaškripa pomerena stolica. Svetlokosa devojka ustade. Podiže ispod
stola podugačak zavežljaj. Stavi ga ispred Geralta i povuče se na mesto,
sevši pored činovnika.

Znao je šta je to. Još pre nego što je odvezao remen i odmotao sukno.

Mač od sideritnog čelika, ukupna dužina četrdeset i po colova, oštrica
duga dvadeset sedam i četvrt. Težina trideset sedam unci. Rukohvat i
nakrsnica jednostavni, ali elegantni.

Drugi mač, slične dužine i težine, srebrni. Delimično, naravno, čisto
srebro je previše meko da bi se dobro naoštrilo. Na nakrsnici magijski
glifovi, čitavom dužinom sečiva ugravirani runski znaci.

Eksperti Pirala Prata nisu umeli da ih dešifruju, samim tim izvrgavši
ruglu svoju stručnost. Prastare rune tvorile su natpis. Dubhenn haern am
glândeal, morc’h am fhean aiesin. Moj blesak probiće tamu, moja svetlost
razagnaće mrak.

Geralt ustade. Izvuče čelični mač iz korica. Laganim i monotonim
potezom. Nije gledao u Brehena. Gledao je u sečivo.

– Pusti ženu – kaza spokojno. – Smesta. U suprotnom ćeš umreti.

Brehenova ruka uzdrhta, niz vratu sveštenice poteče tanak mlaz krvi.

Sveštenica nije ni jauknula.

– Potreban mi je novac – zaskiča Mačak iz Jeloa. – Ta nagrada mora
biti moja.

– Pusti ženu, rekao sam. U suprotnom ću te ubiti. Ne na trgu, već ovde,
na licu mesta.

Brehen se zgrbio. Teško je disao. Oči su mu zlokobno bleštale, usne su
mu se grozno krivile. Beleli su mu zglobovi prstiju pritisnutih na
rukohvatu. Odjednom pusti sveštenicu, odgurnu je. Ljudi u krčmi

zadrhtaše kao da su se probudili iz košmara. Razlegoše se uzdasi i duboko
disanje.

– Doći će zima – Brehen jedva reče. – A ja za razliku od nekih nemam
gde da zimujem. Prijatan i topao Kaer Morhen nije za mene!

– Nije – reče Geralt. – Nije za tebe. I dobro znaš šta je razlog za to.

– Kaer Morhen je samo za vas, dobre, poštene i pravedne, zar ne?
Usrani hipokriti. Vi ste iste ubice kao i mi, ni po čemu se ne razlikujete od
nas!

– Izađi – kaza Geralt. – Napusti ovo mesto i idi svojim putem.

Brehen skloni mač. Ispravi se. Dok je išao kroz izbu oči su mu se
menjale. Zenice su ispunjavale cele dužice.

– Laž je – kaza Geralt kada je Brehen prolazio pokraj njega – da je
Vesemir tobože doneo presudu protiv tebe. Vešci se ne bore s vešcima,
ne ukrštaju s njima mačeve. Ali ako se ikada ponovi ono što se desilo u
Jelou, ako do mene dođe vest o nečemu sličnom... Onda ću napraviti
izuzetak. Pronaći ću te i ubiti. Ozbiljno shvati upozorenje.

Gluva tišina vladala je u krčmi još dobrih nekoliko trenutaka nakon što
su se za Brehenom zatvorila vrata. Nevenov uzdah pun olakšanja učinio
se vrlo glasnim u toj tišini. Ubrzo nakon toga počelo je komešanje. Lokalni
alkosi kradom su zbrisali, i ne ispivši votku do kraja. Trgovci su ostali,
mada su utihnuli i pobledeli, ali su naredili slugama da odu od stola,
evidentno im davši zadatak da budno nadgledaju kola i konje koji su bili u
opasnosti kada je takvo podozrivo društvo u blizini. Sveštenice su
pregledale povređen vrat drugarici, zahvalile se Geraltu ćutljivim
naklonima i krenule na počinak, verovatno u ambar, teško da bi im krčmar
dao pristup krevetu u spavaonici.

Geralt naklonom i gestom pozva za sto svetlokosu, zahvaljujući kojoj
je dobio nazad mačeve. Prihvatila je poziv vrlo rado, bez ikakvog kajanja
je napustila dotadašnjeg pratioca, onog činovnika, ostavivši ga
namrgođenog lica.

– Ja sam Ticijana Frevi – predstavi se, pruživši Geraltu ruku i muški je
stisnuvši. – Drago mi je.

– Veliko mi je zadovoljstvo.

– Bilo je malo napeto, ne? Večeri u drumskim kafanama su dosadne, a
danas je bilo interesantno. U jednom momentu sam čak počela malčice da
se bojim. Ali, kako mi se čini, bilo je to samo muško nadmetanje? Dvoboj

testosteronom? Ili međusobno poređenje čiji je duži? Nije bilo realne
opasnosti?

– Nije bilo – slagao je. – Uglavnom zahvaljujući mačevima koje sam
povratio zahvaljujući tebi. Hvala ti za njih. Ali ne mogu nikako da shvatim
kako su se našli kod tebe.

– To je trebalo da ostane tajna – pojasni slobodno. – Poverili su mi da
ti krišom i neopaženo poturim mačeve, a zatim nestanem. Ali uslovi su
naglo podlegli promeni. Morala sam, jer je to iziskivala situacija, da ti javno
dam oružje, sa skinutom maskom, da se tako izrazim. Bilo bi neljubazno
da sada odbijem da ti pojasnim. Zato neću odbiti i prihvatam odgovornost
za odavanje tajne. Mačeve sam dobila od Jenefer iz Vengerberga. To se
odigralo u Novigradu, pre dve nedelje. Ja sam dvimveandra. Slučajno sam
srela Jenefer, kod učiteljice, kod koje sam baš završila praksu. Kada je
saznala da idem na jug, i kada je moja učiteljica zajemčila za mene, gđica
Jenefer mi je poverila tu misiju. I dala mi je pismenu preporuku za poznatu
volšebnicu iz Maribora, kod koje sad nameravam učiti zanat.

– Kako... – Geralt proguta pljuvačku. – Kako je ona? Jenefer? Je li sve
u redu kod nje?

– Mislim da je sve u najboljem redu. – Ticijana Frevi ga pogleda ispod
trepavica. – Sjajno je, izgleda tako da joj se može pozavideti. I da budem
iskrena, zavidim joj.

Geralt ustade. Priđe krčmaru, koji se od straha umalo nije onesvestio.

– Ma nije trebalo... – skromno reče Ticijana, kada je krčmar uskoro
pred njih stavio bocu Est Esta, najskupljeg belog iz Tusena. I nekoliko
dodatnih sveća, umetnutih u grkljane starih buteljki.

– Previše se mučiš, zaista – dodade, kada su ubrzo na sto stigli tanjiri,
jedan s kriškama sirove prosušene šunke, drugi sa sušenom pastrmkom,
treći s asortimanom sireva. – Osim toga, istrošićeš se, vešče.

– Zgodna je prilika. I sjajno je društvo.

Zahvalila se klimanjem glave. I osmehom. Krasnim osmehom.

Svaka čarobnica koja je završavala školu magije bila je pred izborom.
Mogla je da ostane u školi kao asistentkinja učiteljica-preceptorica. Mogla
je da zamoli neku od nezavisnih učiteljica da je primi pod krov u svojstvu
stalnog praktikanta. Ili je mogla da izabere put dvimveandre.

Sistem je bio pozamljen od esnafa. U mnogim od njih, učenik koji je
proizveden u kalfu imao je obavezu da krene na putovanje tokom kojeg

se prihvatao privremenog posla, u raznim radionicama, kod raznih
majstora, čas ovde, čas onde, najzad se posle nekoliko godina vraćao kako
bi aplicirao za polaganje ispita i majstorsku promociju. Razlike su ipak
postojale. Kalfe koje su bile prinuđene na putovanje, a nisu mogle da
pronađu posao, vrlo često su gledale gladi u oči, a putovanje je često
postajalo potucanje. One su po sopstvenoj volji postajale dvimveandre, a
Kaptol čarobnjaka je za putujuće volšebnice obrazovao specijalan
stipendijski fond, i po onome što je Geralt čuo, on uopšte nije bio mali.

– Onaj zastrašujući tip je – pesnik se uključi u razgovor – nosio
medaljon sličan tvom. Ono je bio jedan od Mačora, zar ne?

– Da. Ne želim da razgovaram o tome, Nevene.

– Ozloglašeni Mačori – pesnik se obrati čarobnici. – Vešci, ali neuspeli.
Neuspele mutacije. Luđaci, psihopate i sadisti. Sami su se prozvali
Mačorima, jer su faktički kao mačke, agresivni, okrutni, nepredvidivi i
neuračunljivi. A Geralt, kao i obično, bagateliše kako bi nas umirio. Jer
opasnosti je bilo, i to velike. Čudo da se završilo bez pokolja, krvi i leševa.
Bio bi masakr, kao pre četiri godine u Jelou. U svakom trenutku sam
očekivao...

– Geralt je zamolio da ne govorimo o tome – prekinu ga Ticijana Frevi,
ljubazno, ali odlučno. – Poštujmo to.

Pogledao ju je sa simpatijom. Činila mu se dragom. I lepom. Čak vrlo
lepom.

Kao što je znao, čarobnicama su popravljali lepotu, prestiž profesije
iziskivao je da volšebnica budi divljenje. Ali ulepšavanje nikada nije bilo
perfektno, uvek je nešto ostajalo. Ticijana Frevi nije bila izuzetak. Na
njenom čelu, odmah ispod linije kose, trag je ostavilo nekoliko jedva
primetnih tragova ospi, koje je verovatno dobila u detinjstvu, dok još nije
imala imunitet. Mali talasast ožiljak iznad gornje usne malčice je kvario kroj
lepih usta. Geralt po ko zna koji put oseti bes, bes prema svom pogledu,
očima koje ga teraju da primećuje tako beznačajne pojedinosti, detaljiće
koji ionako nisu bili ništa u odnosu na činjenicu da je Ticijana sedela s njim
za jednim stolom, pila Est Est, jela dimljenu pastrmku i osmehivala mu se.
Veštac je video i poznavao zaista malo žena je čiju lepotu bilo moguće
smatrati besprekornom, a šanse da mu se neka od njih osmehne osnovano
je mogao držati ravnim nuli.

– Govorio je o nekoj nagradi... – Nevena je bilo teško primorati na
odustajanje kada bi se uhvatio neke teme. – Neko od vas zna o čemu se
radilo? Geralte?

– Nemam pojma.

– A ja znam – pohvali se Ticijana Frevi. – I čudim se da niste čuli, jer
svi bruje o tome. Dakle, Foltest, kralj Temerije, odredio je nagradu. Za
skidanje uroka s kćerke, koja je začarana. Ubodena je vretenom i spava
večnim snom, jadnica, kako se priča, leži u kovčegu u kaštelu obraslom
glogom. Prema drugoj priči, kovčeg je od stakla i smešten je na vrhu
staklene planine. Prema drugoj, princeza je pretvorena u labuda. Prema
drugoj, u strašno čudovište, u strigu. Zbog kletve, jer je princeza plod
rodoskrvne veze. Te glasine tobože izmišlja i raznosi Vizimir, kralj
Redanje, koji sa Foltestom ima teritorijalni konflikt, jako se posvađao s
njim i svesrdno se trudi da mu se popne na glavu.

– To stvarno izgleda kao izmišljotina – oceni Geralt. – Zasnovana na
bajci ili legendi. Začarana i pretvorena princeza, kletva kao kazna za
rodoskvrnuće, nagrada za skidanje čini. Klasika i banalnost. Taj koji je to
smislio nije se previše potrudio.

– Slučaj ima – dobaci dvimveandra – evidentan politički kontekst, zbog
toga je Kaptol zabranio čarobnjacima da se angažuju oko njega.

– Bajka ili ne, ali taj vaš Mačor je verovao u to – reče Neven. –
Evidentno je žurio u Vizimu baš kod te začarane princeze, kako bi skinuo
uroke i uzeo nagradu koju je obećao kralj Foltest. Posumnjao je da i Geralt
ide tamo i da hoće da ga pretekne.

– Bio je u zabludi – Geralt suvo odgovori. – Ne idem u Vizimu.
Nemam nameru da guram prste u taj politički kotao. Taj posao je baš za
nekog kao što je Brehen, pošto mu je, kao što je i sâm rekao, novac preko
potreban. Meni novac ne treba. Mačeve sam dobio nazad, ne moram da
se trošim na nove. Sredstva za život imam. Zahvaljujući čarobnjacima iz
Risberga...

– Veštac Geralt iz Rivije?

– Dabome. – Geralt odmeri pogledom činovnika namrgođena lica koji
je stajao pored. – A ko pita?

– To nije važno. – Činovnik zabaci glavu i napući usta, pokušavajući da
ispadne važan. – Važan je sudski poziv. Koji vam sada uručujem. Pred
svedocima. U skladu sa zakonom.

Činovnik uruči vešcu svitak papira. Posle čega izađe, ne propustivši da
Ticijani Frevi uputi pogled pun prezira.

Geralt otkinu pečat, odmota svitak.
– Datum ex Costello Rissberg, die 20 mens. Jul, anno 1245 post Resurrectionem
– pročita. – Gradskom sudu u Gors Velenu. Tužilac: građansko društvo
Kompleks Risberg. Tuženi: Geralt iz Rivije, veštac. Tužba zbog: povraćaj
sume od 1.000, slovima hiljadu, novigradskih korona. Zahtevamo, primo:
da se tuženom Geraltu iz Rivije naloži povraćaj sume od hiljadu
novigradskih korona zajedno s pripadajućim kamatama. Secundo: da se
tuženom dosudi da plati sudske troškove u korist tužioca u skladu s
propisanim pravilima. Tertio: da se donese odluka o hitnom sprovođenju
presude. Obrazloženje: tuženi je iznudio od građanskog društva Kompleks
Risberg sumu od hiljadu novigradskih korona. Dokaz: kopije bankovnih
uplatnica. Suma je predstavljala isplatu na ime akontacije za uslugu koju
tuženi nikada nije izvršio i zlom voljom nije imao nameru izvršiti...
Svedoci: Biruta Ana Market Ikarti, Aksel Migel Esparza, Igo Tarviks
Sandoval... Kurvini sinovi.
– Vratila sam ti mačeve – Ticijana spusti pogled. – A ujedno sam sebi
navukla probleme za vrat. Taj sudski pozivar me je prešao. Jutros je
prislušnuo kako se raspitujem o tebi na stanici trajekta. I odmah zatim se
prilepio kao čičak. Sada znam zbog čega. Ja sam kriva za taj poziv.
– Biće ti potreban advokat – Neven potmulo konstatova. – Ali ne
preporučujem ti gđu advokata iz Keraka. Ona se bolje pokazuje van
sudnice.
– Mogu da zaboravim na advokata. Jesi li obratio pažnju na datum
poziva? Kladim se da je rasprava već gotova i da je doneta presuda u
odsustvu. I da su mi već preuzeli račun.
– Stvarno se izvinjavam – reče Ticijana. – To je moja krivica. Oprosti
– Nemam šta da ti oprostim, nisi ni za šta kriva. A oni nek se podave,
Risberg zajedno sa sudovima. Gazda! Bocu Est Esta, ako može!

•

Uskoro su bili jedini gosti u izbi, uskoro im je krčmar demonstrativnim
zevanjem davao do znanja da je vreme da završavaju. Prva je krenula u
sobu Ticijana, a ubrzo za njom požuri Neven.

Geralt nije krenuo u sobicu u kojoj je bio smešten zajedno s pesnikom.
Umesto toga, tiho je zakucao na vrata Ticijane Frevi. Odmah je otvorila.

– Čekala sam – promrmlja, povukavši ga unutra. – Znala sam da ćeš
doći. A da nisi došao, pošla bih da te tražim.

•

Morala ga je uspavati magijom, inače bi se sigurno probudio kada je
izlazila. A morala je da izađe pre zore, dok je još bilo mračno. Za njom je
ostao miris. Delikatan miris irisa i bergamota. I još nečega. Ruže?

Na stočiću, na njegovim mačevima, stajao je cvet. Ruža. Jedna od belih
ruža iz saksije postavljene ispred krčme.

•

Niko se nije sećao šta je bilo to mesto, ko ga je sagradio i za šta je služilo.
Iza krčme, u kotlini, sačuvale su se ruine prastare građevine, nekada
velikog i sigurno bogatog kompleksa. Od zgrada praktično ništa nije
ostalo, ostaci temelja, zagrmljene jame, tu i tamo kameni blok. Ostalo je
razneseno i razgrabljeno. Građa je bila dragocena, ništa nije smelo
propasti.

Stupili su pod komade polupanog portala koji je nekada bio
impozantan luk, a danas izgleda kao vešala: utisak je pojačavao bršljan
obešen kao odsečena omča. Išli su alejom okruženom drvećem.
Usahnulim, sakatim i nakaznim drvećem, kao da je savijeno zbog tereta
kletve koja pritiska ovo mesto. Aleja je vodila ka vrtu. Tačnije rečeno, ka
onome što je nekada bio vrt. Rondele šimširika, žutilica i ruža penjačica,
nekada sigurno ukrasno potkresane, danas su bile divlja i neuredna zbrka
grana, bodljikavih puzavica i suvih stabljika. Iz zbrke su izvirivali ostaci
kipova i rezbarija, većinom, činilo se, u punoj veličini. Ostaci su bili toliko
sićušni, da nije bilo moguće ni približno odrediti koga su – ili šta –
predstavljali kipovi. Uostalom, nije to bilo od velikog značaja. Kipovi su
bili prošlost. Nisu opstali, znači da su prestali da se računaju. Ostala je
ruina i ona će, činilo se, trajati dugo, ruine su večne.

Ruina. Spomenik zdruzganom svetu.

– Nevene.

– Da?

– U poslednje vreme, sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu.
I čini mi se da sam ja to sve zakuvao. Čega god sam se dotakao u poslednje
vreme nije dobro ispalo.

– Tako ti se čini?

– Tako mi se čini.

– Pa, onda je sigurno tako. Ne očekuj komentare. Dosadilo mi je da
komentarišem. A sada, ako nije problem, sažaljevaj sebe u tišini. Upravo
stvaram, tvoje jadikovanje me dekoncentriše.

Neven sede na srušenu kolumnu, zabaci šešir na potiljak, prekrsti nogu
preko noge, uvrnu vijke lutnje.

Treperi sveća, oganj zgasnu

Vetar hladni dunu osetno...

Stvarno dunu vetar, naglo i silovito. A Neven presta da svira. I duboko
uzdahnu.

Veštac se okrenu.

Stajala je na ulazu u aleju, između napuklog podnožja neraspoznatljivog
kipa i upletenog gustiša usahlog drena. Visoka, u tesnoj haljini. S glavom
sivkaste nijanse, više karakterističnom za korzake nego za srebrne lisice.
Sa špicastim ušima i izduženom njuškom.

– Najavila sam da ću doći. – U njušci lisice zasijaše redovi očnjaka. –
Jednog dana. Danas je taj dan.

Geralt se nije pomerio. Na leđima je osećao poznat teret oba svoja
mača, teret koji mu je nedostajao mesec dana. Koji mu je obično davao
spokoj i sigurnost. Danas, u tom trenutku, teret je bio samo teret.

– Došla sam... – Aguara blesnu zubima. – Ni sama ne znam zašto sam
došla. Možda da se oprostim. Možda da njoj dozvolim da se oprosti s
tobom.

Iza lisice se pomoli vitka devojčica u tesnoj haljinici. Njeno bledo i
neprirodno nepomično lice još je bilo napola ljudsko. Ali možda ipak već
više lisičje nego ljudsko. Promene su se brzo odvijale.

Veštac odmahnu glavom.

– Izlečila si... Oživela si je? Ne, to je nemoguće. Ona je, dakle, bila živa
tamo, na brodu. Živa. Pravila se da je mrtva.

Aguara glasno zakevta. Bilo mu je potrebno neko vreme da shvati da je
to bio smeh. Da se lisica smeje.

– Nekada smo mogle mnogo toga! Iluzije magičnih ostrva, plešući
zmajevi na nebu, vizije moćne armije koja se približava zidinama grada...
Nekada, davno. Sada se svet promenio, naše sposobnosti su se smanjile...
a mi smo zakržljale. Više smo lisice, nego aguare. Ali još uvek je i najmanja,
čak i najmlađa lisica sposobna da iluzijom prevari vaše primitivne ljudske
umove.

– Prvi put u životu mi je – reče ubrzo – drago što sam prevaren.
– Nije istina da si sve loše uradio. A kao nagradu možeš da dotakneš
moje lice.
Nakašlja se, gledajući u oštre zube.
– Hmm...
– Iluzije su ono o čemu razmišljaš. Čega se plašiš. I o čemu maštaš.
– Molim?
Lisica tiho zakevta. I preobrazi se.
Tamne, ljubičaste oči, usplamtele na bledom, trouglastom licu. Kao
gavran crne lokne, zatalasane kao oluja, u kaskadama padaju na ramena,
sijaju, odbijaju svetlost kao paunovo perje, uvijajući se i talasajući pri
svakom pokretu. Usta, čudesno uska i bleda ispod ruža. Na vratu crna
somotska traka, na traci opsidijanska zvezda koja se iskri i šalje naokolo
hiljade refleksa...
Jenefer se osmehnu. A veštac joj dodirnu obraz.
A onda procveta suvi dren.
A potom dunu vetar, trgnu žbunje. Svet iščeznu iza zastora vrtložećih
belih latica.
– Iluzija – začu aguarin glas. – Sve je iluzija.

•

Neven završi s pevanjem. Ali nije odlagao lutnju. Sedeo je na komadu
obaljene kolumne. Gledao je u nebo.

Geralt je sedeo pored. Razmatrao je razne stvari. Razne stvari je
sređivao u sebi. Bolje reći, pokušavao da sredi. Kovao je planove. Većinom

potpuno nerealne. Obećavao je sebi razne stvari. Jako sumnjajući da će
bilo koje od obećanja moći da održi.

– Kako to – Neven se iznenada odazva – da mi ti nikada nisi čestitao
na baladama. Toliko sam ih uz tebe sastavio i otpevao. A ti mi nikada nisi
kazao: „To je bilo lepo. Želeo bih da to opet odsviraš”. Nikada to nisi
rekao.

– Slažem se. Nisam rekao da bih želeo. Hoćeš li da znaš zbog čega?
– Zbog čega?
– Zato što nisam želeo.
– To je tolika žrtva? – bard nije odustajao. – Toliki napor? Da kažeš:
„Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi".“
– Odsviraj to još jedanput, Nevene. Odsviraj „Kako vreme prolazi".
– Nisi to rekao nimalo ubedljivo.
– I šta s tim? Pa ionako ćeš odsvirati.
– Da znaš.

Treperi sveća, oganj zgasnu
Vetar hladni dunu osetno

I teku dani
I prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Još si pokraj mene i još nas
Nešto veže, iako nije idealno
Jer teku dani
Jer prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Sećanje na pređene pute i staze
Ostaće u nama nepovratno
Iako teku dani
Iako prolazi vreme
U tišini i neprimetno
Zato, draga, još jednom,
ponovimo refren trijumfalno

Tako teku dani
Tako prolazi vreme
U tišini i neprimetno

Geralt ustade.
– Vreme je da krenemo, Nevene.
– Je li? A kuda?
– Zar nije svejedno?
– U suštini jeste. Hajdemo.

Epilog

Na brežuljku su se beleli ostaci građevine pretvorene u ruinu toliko davno
da je potpuno zarasla. Bršljan je obavio zidine, mlado drveće probijalo se
kroz raspukle podove. Nekada je to – Nimue to nije mogla znati – bio
hram, sedište sveštenika nekog zaboravljenog božanstva. Za Nimue je to
bila samo ruina. Gomila kamenja. I putokaz. Znak da ide pravim putem.

Odmah iza brežuljka i ruina drum se, naime, račvao. Jedan put vodio je
na zapad, preko vresišta. Drugi, koji je išao na sever, nestajao je u gustoj i
mračnoj šumi. Uronjavao je u crn gustiš, tonuo u sumornom mraku,
rasplinjavao se u njemu.

I to je bio njen put. Na sever. Kroz ozloglašenu Sojkinu šumu.
Priče kojima su pokušali da je zastraše u Ivalu nisu je naročito uzrujale,
tokom putovanja je nekoliko puta imala posla s nečim sličnim, svaki kraj
je imao svoj strašan folklor, lokalne užase i horore koji su služili da se
prolaznicima utera strah. Nimue je već bila strašena rusalkama u jezerima,
bereginjama u rekama, vihtovima na raskrsnicama i vampirima na
grobljima. Svaki drugi most trebalo je da bude skrovište trolova, svaka
druga grupa krivih vrba strigina stražara. Nimue se na kraju privikla,
banalizovani strahovi prestali su da budu strašni. Ali nikako nije mogla da
savlada čudan nemir koji ju je obuzimao pre nego što bi kročila u mračnu
šumu, na putić između kurgana u magli ili stazu usred močvara prekrivenih
parom.
Sada je takođe, ispred mračnog zida šume, osećala taj nemir koji joj je
izazivao žmarce po vratu i sušio joj usta.
Put je utaban, ponavljala je u sebi, sav je u brazdama od kola, ugažen
kopitima konja i volova. Šta s tim što ta šuma izgleda strašno, nije to
nikakav divlji čestar, to je prometan put do Dorijana što vodi kroz
poslednji deo prašume koji je preživeo sekire i testere. Mnogi putuju tuda,
mnogi hodaju tuda. I ja ću proći. Ne bojim se.
Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin.
Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan,
Anhor, Gors Velen.

Pogledala je oko sebe da neko slučajno ne nailazi. Bilo bi, pomisli,
sigurnije u društvu. Ali drum, kao za inat, baš danas, baš sada, nije hteo da
bude prometan. Bio je, štaviše, opusteo.

Nije bilo izlaza. Nimue otkašlja, popravi zavežljaj na ramenu i snažno
stisnu štap. I zakorači u šumu.

U drvostaju su dominirali hrastovi, brestovi kao i stari, posrastani
grabovi, bilo je i borova i ariša. Dole je prevladavala gusta šikara,
isprepleteni glogovi, leske, sremze i orlovi nokti. Takva šikara obično je
vrvela od šumskih ptica, u ovoj šumi je ipak vladala zlokobna tišina. Nimue
je koračala pogleda zarivenog u zemlju. Odahnula je s olakšanjem kada je
u jednom trenutku negde u dubini šume zakuckao detlić. Ovde ipak nešto
živi, pomisli, nisam potpuno sama.

Zaustavila se i naglo okrenula. Nije spazila nikoga niti išta, a na trenutak
je bila uverena da neko ide za njom. Osetila je da je neko posmatra. Tajno
prati. Strah joj je stegnuo grlo, kao drhtavica joj se spustio niz leđa.

Ubrzala je korak. Kako joj se učinilo, šuma je počela da se proređuje,
postalo je svetlije i zelenije, pošto je u drvostaju počela preovlađivati breza.
Još jedna okuka, još dve, grozničavo pomisli, još malo i šuma će se završiti.
Ostaviću ovu šumu iza sebe, zajedno s tim što se prikrada iza mene. A ja
ću poći dalje.

Grotlo, Guado, Sibel, Bruga...

Nije čula ni šum, kretanje je ulovila krajičkom oka. Iz gustiša paprati
izlete siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik. Nimue vrisnu,
videvši škljocajuća klešta, velika kao kose. Sape naježene šiljcima i
čekinjama. Brojne oči koje opasuju glavu poput krune.

Osetila je snažan trzaj koji ju je podigao i silovito odbacio. Strovalila se
leđima na elastične izdanke leske, uhvativši se za njih, gotova da skoči i
pobegne. Zamrla je, posmatrajući divlji ples koji se odvijao na putu.

Mnogonogi stvor je skakao i okretao se, okretao se neverovatno brzo,
uzmahujući šapama i kloparajući užasnim mandibulama. A oko njega, još
brže, tako brzo da se razmazivao pred očima, plesao je čovek. Naoružan s
dva mača.

Pred očima Nimue, skamenjene od straha, u vazduh je najpre poletela
jedna, potom druga, a potom treća odsečena šapa. Udarci mačeva pali su
na pljosnati trup, iz kojeg su šiknuli mlazevi zelene mase. Stvor se teturao
i bacao, najzad se divljim skokom bacio u šumu, u beg. Nije daleko

pobegao. Čovek s mačevima ga je stigao, nagazio, energično prikucao za
zemlju šiljcima oba sečiva odjednom. Stvor je dugo mlatio po zemlji
ticalima, dok se najzad nije ukočio.

Nimue je pritisnula ruke uz grudi, pokušavši da na taj način umiri
lupanje srca. Videla je kako se njen izbavitelj spušta na kolena kod ubijenog
čudovišta, kako uz pomoć noža otkida nešto s njegovog pancira. Kako
briše sečiva mačeva i stavlja ih u korice na leđima.

– Sve u redu?

Malo je potrajalo dok je do Nimue doprlo da nju to pita. Ali ionako nije
mogla da ispusti glas, niti da ustane iz leske. Njen izbavitelj nije žurio da je
izvuče iz grmlja, na kraju je morala sama da se iskobelja. Noge su joj se
toliko tresle da je jedva stajala. Suvoća u ustima nikako nije htela da
popusti.

– Loša je ideja da sama putuješ kroz šumu – kaza izbavitelj, prilazeći
bliže.

Skinuo je kapuljaču, snežnobela kosa gotovo je zableštala usred
šumskog polumraka. Nimue umalo nije kriknula, mahinalnim pokretom
prislonila je pesnice na usta. To je nemoguće, pomisli, to je apsolutno
nemoguće. Verovatno sanjam.

– Ali od sada – nastavi belokosi, gledajući pocrnelu i patiniranu metalnu
pločicu koju je držao u ruci. – Od sada će ovuda moći bezbedno da se
hoda. Jer šta ovde imamo? IDR UL Ex IX 0008 BETA. Ha! Nedostajala
si mi u računici, osmice. Ali sada su računi poravnati. Kako si, devojko?
Ah, oprosti. Praznina u ustima, a? Oduzeo ti se jezik? Znam to, znam.
Izvoli, gucni.

Uze pruženu čuturu u drhtave ruke.

– Kuda to putuješ?

– U D... U D...

– U?

– U... Dorijan. Šta je to bilo? Ono... tamo?

– Remek-delo... Majstorsko delo broj osam. Uostalom, nije važno šta
je to bilo. Važno je da je prestalo da bude. A ko si ti? Kuda ideš?

Klimnu glavom, proguta pljuvačku. I odvaži se. I sama iznenađena
svojom hrabrošću.

– Ja sam... Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin. Iz Dorijana idem u
Anhor, odande u Gors Velen. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu
Taned.

– Oho. A odakle putuješ?

– Iz sela Grotlo. Preko Guada, Sibela, Bruge, Kasterfurta...

– Znam tu trasu – prekinu je. – Uistinu si proputovala pola sveta.
Nimue, kćeri Vledira. U Aretuzi bi trebalo da ti to priznaju kao bodove na
prijemnom ispitu. Ali po svoj prilici neće. Zacrtala si sebi ambiciozan cilj,
devojko iz sela Grotlo. Vrlo ambiciozan. Hajde sa mnom.

– Dobri... – Nimue je i dalje kruto držala noge. – Dobri gospodine...

– Da?

– Hvala što ste me spasli.

– Ja tebi treba da se zahvalim. Već dobrih nekoliko dana tražim ovde
nekog kao što si ti. Ko god je ovuda išao, išao je u brojnim grupama, glasno
i naoružano, a naše remek-delo nije se usuđivalo da napadne takve, nije
pomaljalo nos iz skrovišta. Ti si ga iz njega izmamila. Čak je i s velike
razdaljine mogao da prepozna lak plen. Nekog ko putuje sam. I ko je
nevelik. Bez uvrede.

Kako se ispostavilo, rub šume je bio odmah tu. Napred, pokraj zasebne
grupe drveća, čekao je konj belokosog. Doratasta kobila.

– Odavde do Dorijana – reče belokosi – ima nekih četrdeset milja. Za
tebe tri dana puta. Tri i po, računajući ostatak današnjeg. Svesna si toga?

Nimue oseti iznenadnu euforiju koja je nivelirala otupelost i druge
posledice straha. Ovo je san, pomisli. Verovatno sanjam. Jer ovo ne može
biti java.

– Šta ti je? Dobro se osećaš?

Nimue se odvaži.

– Ta kobila... – od uzbuđenja je jedva uspela da artikuliše. – Ta kobila
se zove Ukljeva. Jer se svaki tvoj konj tako zove. Jer ti si Geralt iz Rivije.
Veštac Geralt iz Rivije.

Dugo ju je posmatrao. Ćutao je. Nimue je takođe ćutala, pogleda
zarivenog u zemlju.

– Koja je godina?

– Hiljadu trista... – podiže zamišljene oči. – Hiljadu trista sedamdeset
treća posle Preporoda.

– Ako je tako – belokosi obrisa lice dlanom u rukavici – onda Geralt iz
Rivije odavno nije živ. Umro je pre sto pet godina. Ali mislim da bi mu
bilo drago da... Bilo bi mu drago što ga se posle tih sto pet godina ljudi
sećaju. Što se sećaju ko je on bio. Ma sećaju se čak i imena njegovog konja.
Da, mislim da bi mu bilo drago... Kada bi mogao to da zna. Hodi.
Otpratiću te.

Dugo su išli u tišini. Nimue je grizla usne. Postiđena, odlučila je da više
ne progovara.

– Ispred nas su – belokosi prekinu napetu tišinu – raskršća i drum. Put
do Dorijana. Stići ćeš bezbedno...

– Veštac Geralt nije umro! – odbrusi Nimue. – Samo je otišao, otišao
je u Zemlju jabuka. Ali vratiće se... Vratiće se, jer tako kaže legenda.

– Legende. Mitovi. Bajke. Predanja i priče. Mogao sam da naslutim,
Nimue iz sela Grotlo, koja ideš u školu čarobnica na ostrvu Taned. Ne bi
se odvažila na tako sumanut pohod da nije legendi i bajki na kojima si
odrasla. Ali to su samo bajke, Nimue. Samo bajke. Već si previše daleko
otišla od kuće da to ne shvatiš.

– Veštac će se vratiti s onog sveta! – nije odustajala. – Vratiće se da
brani ljude kada se Zlo ponovo razulari. Dokle bude postojala tama, dotle
će biti potrebni vešci. A tama stalno postoji!

Dugo je ćutao, gledajući u stranu. Napokon je okrenuo lice ka njoj. I
osmehnuo se.

– Tama stalno postoji – potvrdi on. – Uprkos postignutom napretku
koji, kako nam nalažu da verujemo, treba da rasvetljava mrak, eliminiše
pretnje i tera strahove. Sve dosad, napredak nije imao velikog uspeha u toj
stvari. Sve dosad, napredak nam samo sugeriše da je tama isključivo
sujeverje koje zasenjuje svetlost, da nema čega da se bojimo. Ali to nije
istina. Imamo čega da se bojimo. Zato što će uvek, uvek postojati tama. I
uvek će u tami biti razulareno Zlo, uvek će u tami biti očnjaci i kandže,
ubistvo i krv. I uvek će biti potrebni vešci. I kamo sreće da se uvek
pojavljuju tamo gde su preko potrebni. Tamo odakle dopire poziv u
pomoć. Tamo odakle ih prizivaju. Kamo sreće da se, kada su pozvani,
pojavlju s mačem u ruci. Mačem čiji blesak probija tamu, čija svetlost
razgoni mrak. Lepa bajka, zar ne? I dobro se završava, kao što bi svaka
bajka i trebalo.