Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

– Poznanica. Sačekaj ovde. Razmeniću s njom koju reč i vraćam se.

Spažena devojka bila je Mozaik, koju je upoznao kod Lite Nejd.

Bojažljiva, glatko zalizana čarobničina učenica. U skromnoj, čak
elegantnoj haljini boje palisandrovine. I koturnima s potpeticom od plute,
u kojima se kretala vrlo ljupko, imajući u vidu neravnu kaldrmu prekrivenu
klizavim otpacima od povrća.

Prišao joj je, iznenadivši je kraj paradajza koji je stavljala u korpu lučno
okačenu preko lakta.

– Zdravo.

Videvši ga, blago je pobledela, pored i tako blede puti. A da nije bilo
tezge, odstupila bi za korak ili dva. Načinila je pokret, kao da je htela da
skrije korpu iza leđa. Ne, ne korpu. Ruku. Krila je podlakticu i šaku, čvrsto
obavijene svilenom maramom. .Nije propustio signal, a neobjašnjiv impuls
naredio mu je da dejstvuje. Uhvati devojčinu ruku.

– Pusti – šapnu, trudeći se da se iščupa.

– Pokaži. Insistiram.

– Ne ovde...

Dozvolila je da je otprati daleko od tržnice, do mesta gde su mogli
makar malo da budu sami. Odmotao je maramu. I nije mogao da se
suzdrži. Opsova. Oštro i gadno.

Leva devojčina ruka bila je preokrenuta. Izvrnuta u zglobu. Palac je
štrčao ulevo, vrh dlana bio je usmeren nadole. A unutrašnja strana uvis.
Linija života dugačka i regularna, proceni on mahinalno. Linija srca jasna,
ali istačkana i isprekidana.

– Ko ti je to učinio? Ona?

– Ti.

– Šta?

– Ti! – istrže ruku. – Iskoristio si me da bi se njoj narugao. Ona tako
nešto ne može da progleda kroz prste.

– Nisam mogao...

– Da predvidiš? – pogleda ga u oči. Loše ju je procenio, nije bila ni
bojažljiva, ni zastrašena. – Mogao si i trebalo je. Ali hteo si radije da se
poigraš vatrom. Da li je makar vredelo? Dobio si zadovoljštinu, popravio
si raspoloženje? Imao si čime da se hvališ drugovima u krčmi?

Nije odgovorio. Nije mogao da nađe reči. A Mozaik se, na njegovo
iznenađenje, iznenada osmehnu.

– Ne uzimam ti za zlo – reče slobodno. – Mene samu je razveselila
tvoja igra, da se nisam toliko bojala, smejala bih se. Vrati mi korpu, žurim.
Moram da kupim još namirnica. I imam zakazano kod alhemičara...

– Čekaj. Ne možemo ovo ovako da ostavimo.

– Molim te – glas Mozaik blago se izmeni. – Ne mešaj se. Samo ćeš
pogoršati...

– A ja sam se – dodade uskoro – ionako izvukla. Ponela se blago prema
meni.

– Blago?

– Mogla je da mi izvrne obe ruke. Mogla je da mi izvrne stopalo, petom
napred. Mogla je da mi zameni stopala, levu desnom i vice versa, videla sam
kako je to nekome uradila.

– Da li je...?

– Bolelo? Kratko. Pošto sam gotovo odmah izgubila svest. Što tako
gledaš? Tako je bilo. Nadam se istom kada mi bude vraćala ruku. Za
nekoliko dana, kada se nauživa u osveti.

– Idem kod nje. Odmah.

– Loša ideja. Ne možeš.

Prekinu je brzim gestom. Čuo je kako svetina šumi, video je kako se
razmiče. Vaganti prestaše svirati. Spazio je Nevena koji mu je iz daljine
davao žustre i očajničke znake.

– Ti! Veščevska štetočino! Izazivam te na dvoboj! Borićemo se!

– Neka me đavo nosi. Odmakni se, Mozaik.

Iz mase istupi nizak i zdepast tip u kožnoj maski i panciru od cuir bouilli,
učvršćene goveđe kože. Tip zatrese trozupcem koji je držao u desnoj ruci,
žestokim potezom leve ruke raširi u vazduhu ribolovačku mrežu, zamahnu
njome i zatrese je.

– Ja sam Tonton Zroga, zvani Retijarij! Izazivam te na boj, vešč...

Geralt podiže ruku i udari ga Znakom Ard, ulažući u njega onoliko
energije koliko je samo mogao. Masa vrisnu. Tonton Zroga, zvani
Ratijarijus, odlete u vazduh i ritajući se nogama, upleten u vlastitu mrežu,
počisti tezgu s đevrecima, teško grunu o zemlju i s glasnim zveketom
mlatnu glavom u statuu čučećeg gnoma od livenog gvožđa, koja je iz

nepoznatih razloga bila postavljena ispred prodavnice s priborom za
šivenje. Vaganti nagradiše let gromkim aplauzom. Ratijarijus je ležao, živ,
premda je slabo davao znake života. Geralt, ne žureći se, priđe i energično
ga šutnu u predelu jetre. Neko ga uhvati za rukav. Mozaik.

– Ne. Molim te. Molim te, ne. Ne smeš.

Geralt bi još prašio mrežara, jer je dobro znao šta se sme, šta ne sme, a
šta treba. I u takvim stvarima nije imao naviku da sluša ikoga. Pogotovo
ne ljude koji nikada nisu bili izgaženi.

– Molim te – ponovi Mozaik. – Ne sveti se na njemu. Za mene. Za nju.
I za to što si se i sam izgubio.

Poslušao ju je. Uhvati je za ramena. I pogleda u oči.

– Idem kod tvoje učiteljice – saopšti oporo.

– Ne valja – zavrte glavom. – Biće posledica.

– Po tebe?

– Ne. Ne po mene.

Wild nights! Wild nights!
Were I with thee,
Wild nights should be
Our luxury!
Emili Dikinson

So daily I renew my idle duty
I touch her here and there – I know my place
I kiss her open mouth and I praise her beauty
And people call me traitor to my face.
Leonard Koen

Sedmo poglavlje

Čarobničino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena
tetovaža, na kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba.

Nil admirari, pomisli veštac. Nil admirari.

•

– Ne verujem svojim očima – kaza Lita Nejd.
Za to što se dogodilo, za to što je ispalo tako kako je ispalo, krivicu je

snosio samo on, niko drugi. Na putu do čarobničine vile prolazio je pored
vrta, nije odoleo iskušenju da ubere jednu od frezija što su rasle u rondeli.
Sećao se mirisa koji je dominirao u njenim parfemima.

– Ne verujem svojim očima – ponovi Lita, stojeći na vratima. Lično ga
je dočekala, krupnog vratara nije bilo. Možda je imao slobodan dan.

– Da pogađam, došao si da me izgrdiš zbog Mozaičine ruke. I doneo si
mi cvet. Belu freziju. Uđi pre nego što dođe do senzacije, a gradom

odjeknu glasine. Muškarac s cvetom na mom pragu! Najstariji ljudi ne
pamte nešto takvo.

Nosila je ležernu crnu haljinu u kombinaciji svile i šifona, tananu,
talasala se pri svakom pokretu vazduha. Veštac je stajao, zagledan, i dalje
držeći freziju u ispruženoj ruci, težeći da se osmehne, ali ni za šta na svetu
nije mogao. Nil admirari, ponovi u mislima maksimu koju je pamtio s
Oksenfurta, univerziteta, s kartuša iznad ulaza na katedru filozofije.
Maksimu je ponavljao u mislima tokom celog puta do Litine vile.

– Ne viči na mene – ona uze freziju iz njegove ruke. – Popraviću
devojci ruku čim se pojavi. Bezbolno. Možda ću joj se čak izviniti. I tebi
se izvinjavam. Samo ne viči na mene.

On odmahnu glavom, ponovo pokuša da se osmehne. Nije išlo.

– Zanima me – približi freziju licu i upilji u njega svoje jadeitne oči –
da li znaš simboliku cveća? I njihov tajni govor? Znaš li šta govori ova
frezija, i potpuno svesno mi prenosiš njenu poruku? Ili je cvet čista
slučajnost, a poruka... podsvesna?

Nil admirari.

– Ali to nije važno – priđe mu, vrlo blizu. – Naime, ili mi jasno, svesno
i proračunato signaliziraš šta želiš... Ili se kriješ sa željom koju tvoja
podsvest odaje. U oba slučaja, dužna sam da ti se zahvalim. Za cvet. I za
to što on govori. Hvala ti. Revanširaću se. I ja ću tebi nešto pokloniti. O,
ovu tračicu. Povuci je. Smelo.

Šta ja radim, koji moj, pomisli, povlačeći. Pletena tračica glatko se
izvuče iz opšivenih očica. Do samog kraja. A onda je svileno-šifonska
haljina skliznula sa Lite poput vode, mekušno se namestivši oko članaka.
Na trenutak je zatvorio oči, njena nagost ga je pogodila kao iznenadan
blesak svetlosti. Šta ja radim, pomisli, obrglivši je oko vrata. Šta ja radim,
pomisli, osetivši ukus koralnog ruža na usnama. Ovo što ja radim nema
apsolutno nikakvog smisla, mislio je, delikatno je navodeći ka komodi kraj
patija i postavljajući je na malahitsku ploču.

Mirisala je na freziju i kajsiju. I na još nešto. Možda mandarinu. Možda
vetiver.

Trajalo je to neko vreme, a pred kraj se komoda dosta jako klatila.
Koral, iako ga je snažno grlila, ni na trenutak nije ispustila freziju iz ruku.
Miris cveta nije suzbijao njen miris.

– Tvoj entuzijazam mi laska – otrgnu usne od njegovih usana i tek tada
otvori oči. – I jako komplementira. Ali imam krevet, znaš?

•

Istina, imala je krevet. Ogroman. Prostran poput palube fregate. Vodila ga
je tamo, a on je išao za njom, ne mogavši da se nagleda. Nije se osvrtala.
Nije sumnjala da ide za njom. Da će bez dvoumljenja poći onamo kuda ga
vodi. Ne skidajući pogled.

Krevet je bio ogroman i imao je baldahin, posteljina je bila od svile, a
čaršav od satena.

Iskoristili su krevet, bez imalo preterivanja, u potpunosti, svaki col.
Svaki pedalj posteljine. I svaku faltu čaršava.

•

– Lita...
– Možeš me zvati Koral. Ali za sada ništa ne govori.
Nil admirari. Miris frezije i kajsije. Riđa kosa rasuta po jastuku.

•

– Lita...
– Možeš me zvati Koral. I možeš mi to uraditi još jednom.

•

Litino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena tetovaža, na
kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba, a zahvaljujući ogromnim
perajima bila je trouglastog oblika. Takve ribe, zvane skalari, bogati
skorojevići snobovi držali su u akvarijumima i bazenima. Stoga su te ribe
uvek asocirale Geralta – i ne samo njega – na snobizam i pretenciozno
pozerstvo. Zato je začudilo što je Koral izabrala baš tu, a ne neku drugu
tetovažu. Čuđenje je kratko trajalo, objašnjenje je usledilo brzo. Lita Nejd

je po spoljašnjem izgledu bila nesumnjivo vrlo mlada. Ali tetovaža je
poticala iz vremena njene istinske mladosti. Iz vremena kada su skalari,
donošeni iz prekomorskih zemalja, bili prava raritetna atrakcija, bogataša
je bilo nekolicina, nuvoriši su tek zarađivali i malo ko je imao za akvarijum.
Otuda je njena tetovaža kao krštenica, pomisli Geralt, milujući skalara
jagodicama prstiju, čudo da ga Lita i dalje nosi, umesto da ga magijski
ukloni. Šta da se radi, pomisli on, prenoseći maženje na rejone udaljene od
ribe, divna je stvar sećati se mladalačkih dana. Nije lako rešiti se takvog
mementa. Čak ni kada je već zastareo i patetično banalan.

Pridiže se na lakat i podrobno je osmotri, tražeći pogledom na njenom
telu druge, jednako nostalgične uspomene. Nije ih pronašao. Nije računao
da će pronaći, želeo je jednostavno da pogleda. Koral uzdahnu. Videlo se
da su joj dosadile apstraktne, a slabo konkretne peregrinacije njegove ruke,
zgrabila ju je i odlučno usmerila na konkretno, i po njenom ličnom
mišljenju jedino pravo mesto. I dobro je, pomisli Geralt, privlačeći
čarobnicu ka sebi i zagnjurujući glavu u njenu kosu. Prugasta riba, i to mi
je nešto. Kao da nije bilo bitnijih stvari kojima vredi posvetiti pažnju. O
kojima bi valjalo misliti.

•

Možda i modeli jedrenjaka, Koral pomisli haotično, teško ovladavajući
isprekidanim disanjem. Možda i vojne figurice, možda lovljenje riba na
veštačku mušicu. Ali ono što se računa... Šta se odista računa... To je način
na koji me grli.

Geralt je zagrli. Tako, kao da je za njega bila čitav svet.

•

Prve noći nisu mnogo spavali. A čak i kada je Lita zaspala, veštac je imao
problema s padanjem u san. Obujmila ga je rukom oko struka tako snažno,
da je teško disao, a nogu je zabacila preko njegovih butina.

Druge noći bila je manje posesivna. Nije ga držala, niti grlila tako jako
kao prethodne noći. Očigledno se više nije bojala da će u zoru pobeći.

•

– Zamislio si se. Izraz lica ti je neumoljiv i turoban. Razlog?
– Intrigira me... Hmm. Naturalizam naše veze.
– Šta kažeš?
– Rekao sam. Naturalizam.
– Upotrebio si, čini mi se, reč „veza“? Doista, začuđava me semantički

opseg tog pojma. Osim toga, stigla te je, kako čujem, postkoitalna tuga.
Zbilja prirodno stanje, pogana sva viša bića. I meni se, vešče, upravo mota
u oku neka čudna suza... Razvedri se, razvedri. Šalila sam se.

– Namamila si me... Kao mužjaka.
– Šta kažeš?
– Ne ljuti se. Molim te, Koral.
– Ne ljutim se. Naprotiv. Razmislivši, moram priznati da si u pravu.
Da, to je naturalizam u čistom obliku. Toliko da je sasvim suprotno. Ti si
mene omamio i zaveo. Na prvi pogled. Naturalistički i animalistički si
otplesao preda mnom mužjački ples parenja. Poskakivao si, toptao,
podizao rep...
– Nije istina.
-... podizao rep i lupao krilima kao tetreb. Kreštao si i kokodakao...
– Nisam kokodakao.
– Kokodakao si.
– Ne.
– Da. Zagrli me.

•

– Koral?
– Šta je?
– Lita Nejd... Ni to nije tvoje pravo ime, zar ne?
– Moje pravo bilo je teško za upotrebu.
– Kako to?
– Pa reci brzo: Astrid Litnejd Asgeirfinbjornsdotir.

– Shvatam.
– Sumnjam.

•

– Koral?
– Aha?
– A Mozaik? Otkuda njen nadimak?
– Znaš, vešče, šta ne volim? Pitanja o drugim ženama. A još pogotovo

kada onaj što pita leži sa mnom u krevetu. I zapitkuje, umesto da se
usredsredi na ono na čemu upravo drži ruku. Ne bi se usudio na tako nešto
da si u krevetu s Jenefer.

– A ja ne volim pominjanje određenih imena. Naročito ne u trenutku
kada...

– Da prestanem?
– To nisam rekao.
Koral ga poljubi u rame.
– Kada je došla u školu zvala se Aik, ne sećam se porodičnog imena.
Nije dovoljno što je ime čudnovato, nego je još i patila od gubljenja
pigmenta kože. Obraz joj je bio isflekan svetlim pegicama, to je faktički
izgledalo kao mozaik. Izlečena je, naravno, već nakon prvog semestra,
čarobnica ne može imati nikakav ožiljak. Ali se ispočetka zloban nadimak
zadržao. I ubrzo je prestao da bude zloban. I ona sama ga je zavolela. Ali
dosta o njoj. Govori meni i o meni. Pa, hajde.
– Hajde šta?
– Govori o meni. Kakva sam. Lepa, zar ne? Pa, kaži!
– Lepa. Riđa. I pegava.
– Nisam pegava. Uklonila sam pege uz pomoć magije.
– Nisi sve. Na neke si zaboravila. A ja sam ih opazio.
– Gde si... Ah. Pa da. Istina. Znači da sam pegava. I kakva sam još?
– Slatka.
– Slatka?
– Slatka. Kao vafla s medom.
– Ne sprdaš se sa mnom?

– Pogledaj me. U oči. Vidiš li u njima makar trunku neiskrenosti?
– Ne. I to me veoma uznemirava.

•

– Sedi na kraj kreveta.
– Zbog čega?
– Hoću da se revanširam.
– Molim?
– Za pege koje si opazio tamo gde si ih opazio. Za uloženi napor i

preciznu... eksploraciju. Želim da se revanširam i odužim. Mogu li?
– I te kako.

•

Čarobničina vila, kao bezmalo sve u tom delu grada, imala je terasu s koje
se širio pogled na more. Lita je volela da sedi tamo i satima posmatra
brodove na sidrištu, za šta joj je služio dvogled na stativu velikih razmera.
Geralt nije delio njenu fascinaciju morem i onim što je po njemu plovilo,
ali voleo je da joj pravi društvo na terasi. Sedao je blizu, tik do nje, licem
tik uz njene riđe lokne, uživajući u mirisu frezije i kajsije.

– Onaj galeon što baca sidro, pogledaj – pokazivala je Koral. – Na
zastavi je plavi krst, to je „Ponos Cintre“, sigurno je na putovanju do
Kovira. A ona tamo koga je ,,Alke“ iz Cidarisa, verovatno preuzima tovar
koža. A tamo, eno, „Tetida“, transportni hulk, lokalni, dvesta lasta7
nosivosti, kabotažni, saobraća između Keraka i Nastroga. Onamo,
pogledaj, u sidrište upravo uplovljava novigradski škuner „Pandora Parvi“,
divan, divan brod. Pogledaj u okular. Videćeš...

– Vidim bez dvogleda. Ja sam mutant.
– Ah, tako je. Zaboravila sam. Eno, tamo, to je galera ,,Fuksija“, trideset
dva vesla, može da natovari četiristo lastova. A onaj graciozni trojarbolni
galeon je „Vertigo", doplovio je iz Lan Eksetera. A tamo, dalje, s
grimiznom zastavom, to je redanjski galeon ,,Albatros“, tri jarbola, sto

7 Last – stara merna jedinica, uglavnom za žito (3000-3840 litara). (Prim. prev.)

dvadeset stopa među statvama... Oh, onde, pogledaj, pogledaj, jedro diže
i izlazi na more poštanski kliper ,,Eho“, poznajem kapetana, hrani se u
„Ravenzi" kada je ovde usidren. Opet tamo, pogledaj, pod punim jedrima,
galeon iz Poviša...

Veštac razgrnu kosu s Litinih leđa. Polako, jednu po jednu, razape
kopče, smaknu haljinu s čarobničinih ramena. Posle čega je dlanove i
pažnju u potpunosti posvetio paru galeona pod punim jedrima. Galeona,
kojima je zalud tražiti slične po svim pomorskim putevima, sidrištima,
lukama i admiralitetnim registrima.

Lita se nije protivila. I nije skidala pogled s okulara dvogleda.
– Ponašaš se – reče u jednom momentu – kao petnaestogodišnjak. Kao
da ih vidiš prvi put.
– Za mene je uvek prvi put – prizna on s otezanjem. – A istinski nikada
nisam bio petnaestogodišnjak.

•

– Potičem iz Skeliga – kaza mu kasnije, u krevetu već. – More mi je u krvi.
I volim ga.

– Ponekad maštam – nastavi ona, dok je on ćutao – da isplovim. Ja
sama. Da podignem jedro i izađem na more... Daleko, daleko, iza
horizonta. Unaokolo samo voda i nebo. Prska me slana pena talasa, vetar
čupa kosu s pravom muškom nežnošću. A ja sam sama, potpuno sama,
beskrajno usamljena usred strane i neprijateljske mi stihije. Usamljenost
usred mora stranosti. Ne maštaš o njoj?

Ne, ne maštam, pomisli on. Imam je svakog dana.

•

Došao je dan letnje dugodnevice, a posle nje i magična noć, najkraća u
godini, u toku koje je po šumama cvetao cvet paprati, a nage devojke
natrljane jednolistom plesale na poljanama mokrim od rose.

Noć kratka kao treptaj oka.
Noć bezumna i obasjana munjama.

•

Jutro posle solsticija probudio se sam. U kuhinji ga je čekao doručak. I ne
samo to.

– Dobar dan, Mozaik. Lepo vreme, nije li? Gde je Lita?
– Danas si slobodan – odgovori, ne gledajući u njega. – Moja
izvanredna učiteljica biće pretrpana poslom. Do kasno. Za vreme koje je
posvetila... prijatnostima, nagomilale su se pacijentkinje.
– Pacijentkinje.
– Leči neplodnost. I druge ženske bolesti. Nisi znao? E pa, sad znaš.
Prijatan dan želim.
– Nemoj još da ideš. Hteo bih...
– Ne znam šta bi ti hteo – prekinu ga. – Ali to je prilično loša ideja.
Biće bolje da mi se ne obraćaš. Da se praviš da me uopšte nema.
– Koral te više neće povrediti, garantujem ti. Uostalom, nema je ovde,
ne vidi nas.
– Ona vidi sve što želi da vidi, za to joj je dovoljno nekoliko zaklinjalica
i artefakt. I nemoj da se zavaravaš da imaš nekakav uticaj na nju. Za to je
potrebno nešto više, nego... – Pokretom glave pokaza na spavaću sobu. –
Molim te da ne spominješ pred njom moje ime. Čak ni uzgredno. Zato što
će me podsetiti na to. Makar i za godinu dana, ali podsetiće me.
– S obzirom da te tako tretira... zar ne možeš jednostavno da odeš?
– Kuda? – ozlojedi se. – U tkačku manufakturu? Na šegrtovanje kod
krojača? Ili odmah u javnu kuću? Ja nemam nikoga. Ja sam niko. I biću
niko. Samo ona to može da promeni. Podneću sve... Ali ako možeš, ne
dolivaj ulje na vatru.
– U gradu sam – pogleda ga ubrzo – srela tvog drugara. Onog pesnika,
Nevena. Pitao je za tebe. Bio je uznemiren.
– Jesi li ga smirila? Objasnila si mu da sam bezbedan? Da mi ništa ne
preti?
– Zašto bih lagala?
– Molim?
– Ovde nisi bezbedan. Ovde si, s njom, zbog tuge za onom. Čak i kada
si prisan s njom, samo na onu misliš. Ona zna za to. Ali igra tu igru jer je

to zabavlja, a ti se sjajno pretvaraš, đavolski si ubedljiv. Jesi li ipak mislio
o tome šta će biti kada se odaš?

•

– I danas noćiš kod nje?
– Da – potvrdi Geralt.
– To je već nedelju dana, znaš li?
– Četiri dana.
Neven prevuče prstima po strunama lutnje s efektnim glisandom.

Osvrnu se po konaku. Nategnu iz krigle, obrisa nos od pene.
– Znam da to nije moja stvar – reče, jasno i kategorički, što je bilo

neobično za njega. – Znam da ne bi trebalo da se mešam. Znam da ne
voliš kada se neko meša. Ali neke stvari, prijatelju Geralte, ne bi trebalo
prećutati. Ako želiš da znaš moje mišljenje, Koral je od onih devojaka koje
moraju konstantno i na vidljivom mestu da nose etikete upozorenja. Koje
glase: „Smeš gledati, ali ne smeš dirati“. Nešto tako se u zoološkom vrtu
stavlja u terarijum, gde se drže zvečarke.

– Znam.
– Ona se igra i zabavlja s tobom.
– Znam.
– A ti najnormalnije odustaješ od Jenefer, koju ne možeš da zaboraviš.
– Znam.
– Zašto onda...
– Ne znam.

•

Uveče su izlazili. Ponekad u park, ponekad na brdo koje se izdizalo iznad
luke, ponekad su jednostavno šetali po Začinskoj pijaci.

Zajedno su posetili „Naturu rerum“. Nekoliko puta. Febus Ravenga
bio je van sebe od radosti, po njegovoj naredbi kelneri su ih obletali koliko
su god mogli. Geralt je konačno okusio ukus obliša u mastilu sipe. A
potom guščje batake u belom vinu i teleću kolenicu u povrću. Samo mu je

na početku – i to nakratko – smetalo napadno i nametljivo interesovanje
drugih gostiju iz sale. Zatim ga je, po ugledu na Litu, zanemario. Vino iz
lokalnog podruma mu je u tome veoma pomagalo.

Kasnije su se vraćali u vilu. Koral je zbacivala haljinu već u predsoblju,
sasvim naga je odlazila u spavaću sobu.

Išao je za njom. Posmatrajući. Obožavao je da je posmatra.

•

– Koral?
– Šta je?
– Priča se da uvek možeš da vidiš ono što želiš da vidiš. Dovoljno ti je

nekoliko zaklinjalica i artefakt.
– Onima što pričaju – pridiže se na lakat, pogleda ga u oči – izgleda

treba ponovo izvrnuti zglob. To bi trebalo da ih nauči da skrate jezik.
– Molim te...
– Šalila sam se – preseče ga. U njenom glasu nije bilo ni traga veselosti.
– A šta bi ti – nastavi, jer je ćutao – želeo da vidiš? Ili ti treba

predskazanje? koliko dugo ćeš živeti? Kada i kako ćeš umreti? Koji konj
će pobediti na Velikoj tretogorskoj? Koga će kolegijum elektora izabrati
za hijerarha Novigrada? S kime je sada Jenefer?

– Lita.
– Mogu li da znam šta te zanima?
Ispričao joj je za krađu mačeva.

•

Blesnulo je. A ubrzo se s treskom razlegla grmljavina.
Fontana je tiho pljuskala, bazen je mirisao na mokro kamenje.

Mermerna devojčica okamenila se u plesnoj pozi, mokra i sjajna.
– Statua i fontana – Koral požuri s objašnjenjem – ne služe da umire

moju ljubav prema pretencioznom kiču, niti su izraz potčinjavanja
snobističkom pomodarstvu. Služe za konkretnije ciljeve. Statua predstavlja
mene. U minijaturi. Kada sam imala dvanaest godina.

– Ko bi tada pretpostavio da ćeš se tako lepo razviti.

– Taj magični artefakt je snažno povezan sa mnom. Fontana pak, a
tačnije voda, služi mi za divinaciju. Mislim da znaš šta je i na čemu se
zasniva divinacija?

– U opštim crtama.

– Krađa tvog oružja odigrala se pre nekih deset dana. Za dešifrovanje i
analizu minulih događaja, čak i onih veoma davnih, najbolja je i najsigurnija
oneiromancija, ali za to je neophodan dosta redak talenat snevanja kojim
ja ne raspolažem. Sortilegija, odnosno kleromancija, neće nam biti od neke
pomoći, isto kao ni priomancija ili aeromancija, koje su uspešnije u
odgonetanju ljudskih sudbina, pod uslovom da imaš nešto što je tim
ljudima pripadalo... vlasi, nokte, delove odeće i tome slično. Za predmete,
u našem slučaju mačeve, ne može se primeniti.

– Prema tome – Lita skloni s čela riđu loknu – ostaje nam divinacija.
Ona, kao što sigurno znaš, omogućava da vidimo i predvidimo buduće
događaje. Pripomoći će nam stihije, jer je sezona počela vrlo olujno.
Povezaćemo divinaciju s keraunoskopijom. Približi se. Uzmi moju ruku i
ne puštaj je. Nagni se i gledaj u vodu, ali ni u kom slučaju je ne dodiruj.
Koncentriši se. Misli na svoje mačeve! Intenzivno misli na njih!

Čuo je kako skandira zaklinjalicu. Voda u bazenu je reagovala, peneći i
sve jače se talasajući posle svake izgovorene rečenice. Sa dna počeše da se
podižu veliki mehurići.

Voda se izglača i zamuti. A potom se sasvim razbistri.

Iz dubine gledaju tamne, ljubičaste oči. Lokne crne kao gavran u
kaskadama padaju na ramena, blistaju, odbijaju svetlost kao paunova pera,
uvijajući se i talasajući pri svakom pokretu...

– Na mačeve – podseti ga Koral, tiho i zajedljivo. – Trebalo je na
mačeve da misliš.

Voda se zakovitla, crnokosa i ljubičastooka žena rasplinu se u viru.
Geralt tiho uzdahnu.

– Na mačeve – siknu Lita. – Ne na nju!

Iskandirala je zaklinjalicu pod bleskom naredne munje. Statua u fontani
se obasja mlečnom svetlošću, a voda se ponovo smiri i izbistri. I onda je
ugledao.

Svoj mač. Dlanove kako ga dodiruju. Prstenje na rukama.

... od meteorita. Izvanredna balansiranost, težina oštrice precizno
jednaka težini rukohvata...

Drugi mač. Srebrni. Iste ruke.

... čelično jezgro okovano srebrom... Čitavom dužinom oštrice runski
znaci...

– Vidim ih – glasno šapnu, stiskajući Litin dlan. – Vidim svoje mačeve...
Zaista...

– Ćuti – odgovori još jačim stiskom. – Ćuti i koncentriši se.

Mačevi isčeznuše. Umesto njih on ugleda crnu šumu. Kamenit predeo.
Stene. Jedna stena, ogromna, dominantna, visoka i vitka... Isečena
vetrovima u čudnovat oblik...

Voda se kratko peni.

Prosed muškarac plemenitih crta, u crnom somotskom kaftanu i
zlatnom brokatnom prsluku, oba dlana oslanja na mahagonijev pult.
Predmet broj deset, saopštava glasno. Apsolutna retkost, neviđen
pronalazak, dva veščevska mača...

Velika crna mačka okreće se u mestu, pokušava šapom da dohvati
medaljon na lančiću koji se njiše iznad nje. Na zlatnom ovalnom
medaljonu emajlirani plavi delfin nageant.

Reka teče među drvećem, pod baldahinom grana i krošnji obešenih nad
vodom. Na jednoj grani nepomično stoji žena u dugoj i pripijenoj haljini.

Voda se kratko zapeni i gotovo smesta izglača.

Video je more trava, beskrajnu ravnicu koja je sezala do horizonta.
Video ju je iz visine, kao iz ptičje perspektive... Ili s vrha brda. Brda po
čijim padinama je silazio red nejasnih prilika. Kada su okretali glave video
je nepomična lica, slepe, mrtve oči. Oni su mrtvi, iznenada je shvatio. To
je pohod leševa...

Litini prsti opet mu stegnuše ruku. Snagom klešta.

Blesnu. Nagla silina vetra povuče im kosu. Voda u bazenu se uzburka,
uskovitla, zapenuša, uzdiše u talas velik kao zid. I svali se pravo na njih.
Oboje odskočiše od fontane, Koral se spotaknu, on je pridrža. Zagrme.

Čarobnica kriknu zaklinjalicu, mahnu rukom. U čitavoj kući zaplamteše
svetla.

Voda u bazenu, malopre uzavreli vir, sada je bila glatka, spokojna,
pokretao ju je samo mlaz fontane koji je lenjo curkao. A na njima, premda
ih je malopre polio plimni val, nije bilo ni kapljice.

Geralt teško uzdahnu. Ustade.
– Ono na kraju – promrmlja, pomažući čarobnici da ustane. – Ona
poslednja slika... Brdo i red... ljudi... Nisam raspoznao... Nemam pojma šta
je to moglo biti...
– Ni ja – odgovori ona potištenim glasom. – Ali to nije bila tvoja vizija.
Ta slika je bila namenjena meni. I nemam pojma šta je mogla da znači. Ali
imam čudan osećaj da nije ništa dobro.
Gromovi su se stišavali. Oluja je odlazila. U dubinu kopna.

•

– Cela ta njena divinacija je šarlatanstvo – ponovi Neven, štimujući vijke
na lutnji. – Prevarantska priviđenja za naivne. Moć sugestije, ništa više.
Mislio si na mačeve, pa si i video mačeve. Šta si još navodno video? Pohod
leševa? Strašan talas? Stenu čudnovatog oblika? Znači, kakvog?

– Nešto kao ogroman ključ – zamisli se veštac. – Ili heraldički krst...
Trubadur se zamisli. Zatim umoči prst u pivo. I nacrta nešto na stolu.
– Slično ovome?
– Ha. Veoma čak.
– A neka me! – Neven okinu strune, privlačeći pažnju cele krčme. –
Neka me đavo nosi! Ha-ha, prijatelju Geralte! Koliko li si me puta izvlačio
iz problema? Koliko puta si mi pomogao? Učinio mi uslugu? Ne može da
se izbroji! Pa, sada je red na mene. Možda ćeš zbog mene povratiti tvoje
slavne mačeve.
– A?
Neven ustade.
– Gđica Lita Nejd, tvoja najnovija koketa, kojoj ovim odajem čast kao
izuzetnoj vračari i nenadmašnoj vidovnjakinji, u svojoj je divinaciji, na
evidentan, jasan i nesumnjiv način, pokazala mesto koje znam. Idemo kod
Feranta. Odmah. Mora da nam ugovori audijenciju preko svojih tajnih
koneksija. I da ti izda dozvolu da napustiš grad, kroz službenu kapiju, kako

bi izbegao konfrontaciju s onim rospijama iz kordegardije. Krenućemo na
mali izlet. Mali i, u suštini, nedaleko.

– Kuda?

– Prepoznao sam stenu iz tvoje vizije. To se stručno zove kraški
brežuljak. A tamošnji meštani zovu ga Grif. Karakteristična tačka, čak
putokaz koji vodi do kuće osobe koja zaista može znati nešto o tvojim
mačevima. Mesto u koje idemo naziva se Revelin. Da li ti to nešto govori?

Ne presuđuje samo sáma izrada, sáma zanatska spretnost o
vrednosti mača veščevskog. Isto kao i zagonetne vilenjačke ili gnomske
oštrice, čija tajna iščezla je, veščevski mač tajanstvenom snagom povezan
je s rukom i umom vešca koji njime vlada. I upravo zahvaljujući tajnama
magije ove, vesma je delotvoran protiv Tamnih Sila.

Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju

Odaću vam jednu tajnu. o veščevskim mačevima. Izmišljotina je da
imaju nekakvu tajanstvenu moć. I da su tobože nekakvo izvanredno
oružje, da tobože boljeg nema. Sve je to fikcija, izmišljena forme radi.
Znam to iz apsolutno pouzdanog izvora.

Neven, Pola veka poezije

Osmo poglavlje

Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka.

•

Mesto ka kojem su se uputili bilo je manje-više na polovini puta između
Keraka i Cidarisa, malčice po strani od druma, što je povezivao oba grada
i koji se uvijao kroz šume i stenovite pustare. Put im je oduzeo neko vreme,
koje su ubijali ćaskanjem. Uglavnom u Nevenovom izvođenju.

– Narod veli – govorio je pesnik – da mačevi koje koriste vešci imaju
magijske osobine. Izuzimajući izmišljotine o impotenciji, nečeg tu mora
biti. Vaši mačevi nisu obični mačevi. Hoćeš li to da prokomentarišeš?

Geralt zauzda kobilu. Ukljeva, smorena oduženim boravkom po
stajama, svaki čas je htela da jurne u galop.

– Dakako, prokomentarisaću. Naši mačevi nisu obični mačevi.

– Tvrde da – Neven se pravio da ne čuje sprdnju – magična moć vašeg
veščevskog oružja, pogubnog za stvorove protiv kojih se borite, leži u
čeliku od kojeg su mačevi kovani. Iz same sirovine, to jest iz ruda što
potiču od meteorita palih s neba. Kako to? Meteoriti svakako nisu magični,
oni su prirodna i naučno objašnjiva pojava. Otkud onda ta magija?

Geralt pogleda u nebo, koje se smrkavalo na severu. Izgledalo je da se
sprema za narednu oluju. I da će uskoro da pokisnu.

– Ukoliko se dobro sećam – odgovori pitanjem – studirao si svih sedam
slobodnih umetnosti?

– A diplomu sam stekao summa cum laude.

– Jesi li u okviru astronomije, koja ulazi u sklop kvadrivijuma, slušao
predavanja profesora Lindenbroga?

– Starog Lindenbroga, zvanog Opušak? – zasmeja se Neven. – Pa
naravno! Stalno mi je pred očima kako se češe po turu i lupka pokazivačem
po mapama i globusima, monotono naklapajući. Sphera Mundi, eeee,
subdividitur na četiri elementarna plana: plan zemlje, plan vode, plan
vazduha i plan vatre. Zemlja zajedno s Vodom formira zemaljsku kuglu
koju sa svih strana okružuje Vazduh, to jest Aer. Nad Vazduhom se, eeee,
rasprostire Aether, vatreni Vazduh vel Vatra. A nad Vatrom su Suptilna
siderička nebesa, Firmamentum sferne prirode. Na njima su smeštene
Erratica Sydera, zvezde lutalice, i Fixa Sydera, nepokretne zvezde...

– Ne znam – frknu Geralt – čemu više da se divim, tvom talentu za
majmunisanje ili pamćenju. A kada je reč o zagonetki koja nas interesuje:
meteoriti koje je naš poštovani Opušak definisao kao zvezde padalice,
Sydera Cadens, ili tako nekako, otkidaju se od firmamenta i lete nadole kako
bi se zarile u našu staru dobru zemlju. Usput pak penetriraju sve ostale
planove, to jest površine elemenata, kao i paraelemenata, pošto i oni
navodno postoje. Elementi i paraelementi su, kao što se zna, zasićeni
snažnom energijom, izvorom svakojake magije i natprirodne moći, a
meteorit koji ih penetrira tu energiju apsorbuje i čuva. Čelik koji se može
istaliti iz meteorita, kao i sečivo koje se može iskovati iz takvog čelika,
sadrži u sebi moć elemenata. Magična je. Ceo mač je magičan. Quod erat
demonstrandum. Jesi li shvatio?

– Pa naravno.

– Onda zaboravi. Pošto je to glupost.

– Šta?

– Glupost. Izmišljotina. Meteorit se ne može naći pod svakim žbunom.
Više od polovine mačeva koje koriste vešci bilo je izrađeno od čelika iz
magnetitskih ruda. I sâm sam takve koristio. Podjednako su dobri kao i
oni od penetrirajućih elemenata siderita palih s neba. Nema apsolutno
nikakve razlike. Ali zadrži to za sebe, Nevene, molim te. Ne govori nikome
za to.

– Kako to? Moram da ćutim? Ne možeš to tražiti od mene! U čemu je
smisao znati nešto ako ne možeš tim znanjem da se pohvališ?

– Molim te. Radije bih da me drže za natprirodno biće naoružano
natprirodnim oružjem. Kao takvog me unajmljuju i kao takvom mi
plaćaju. Običnost je pak jednaka nikakvosti, a nikakvost je jeftinoća. Zato
te molim, jezik za zube. Obećavaš?

– Neka ti bude. Obećavam.

•

Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka.
Zaista, uz trunku mašte mogla se povezati s glavom grifa posađenom

na dugačak vrat. Ipak – kako je Neven primetio – više je podsećala na grif
lutnje ili nekog drugog žičanog instrumenta.

Kako se ispostavilo, Grif je bio brežuljak koji je dominirao nad
gigantskim karsnim vrelom. Karsno vrelo – Geralt se prisećao priča –
zvalo se Vilenjačka tvrđava, zbog dosta regularnog oblika koji je sugerisao
ruine prastare građevine, sa zidovima, kulama, tornjevima i svim ostalim.
Međutim, nikakve tvrđave, vilenjačke ili neke druge, nikada tu nije bilo,
oblici karsnog vrela bili su delo Prirode, delo koje je, mora se priznati, bilo
fascinantno.

– Tamo dole – pokaza Neven, ustavši u stremenima. – Vidiš? Upravo
je to naš cilj. Revelin.

Taj naziv je takođe bio tačan, kraški brežuljci iscrtavali su zadivljujuće
pravilan oblik velikog trougla isturenog ispred Vilenjačke tvrđave poput
bastiona. Unutar ovog trougla uzdizala se građevina koja je podsećala na
for. Bila je opasana nečim što je podsećalo na ograđeni utvrđeni logor.

Geralt se priseti glasina što su kružile o Revelinu. I o osobi koja je
obitavala u Revelinu.

Skrenuše s druma.

Iza prve ograde vodilo je nekoliko ulaza, sve su nadgledali stražari
naoružani do zuba; sudeći po šarenoj i raznolikoj odeći bilo je lako
prepoznati ih kao najamne vojnike. Zaustavila ih je već prva straža. Iako
se Neven glasno pozivao na ugovorenu audijenciju i jasno isticao dobre
odnose s rukovodstvom, naredili su im da sjašu s konja i čekaju. Dosta
dugo. Geralt je već počeo malo da gubi strpljenje, kada se konačno pojavio
vojnik, po spoljašnjem izgledu galeot, i naredio im da pođu za njim. Ubrzo
se ispostavilo da ih vojnik vodi kružnim putem u zadnji deo kompleksa, iz
čijeg su centra dopirali vreva i zvuci muzike.

Prešli su preko mosta. Odmah iza mosta ležao je čovek, polusvesno
opipavajući rukama oko sebe. Lice mu je bilo okrvavljeno i tako natečeno
da su mu se oči gotovo gubile u oteklini. Teško je disao, a svaki dah je
nadimao krvave mehuriće ispod razbijenog nosa. Vojnik koji ih je vodio
nije mu posvetio nimalo pažnje, stoga su se i Geralt i Neven pravili da
ništa ne vide. Nalazili su se na teritoriji gde nisu smeli da ispoljavaju
preteranu radoznalost. Nije bilo preporučljivo zabadati nos u stvari
Revelina – u Revelinu, kako se pričalo, zabodeni nos se obično rastajao od
vlasnika i ostajao tamo gde je bio zaboden.

Vojnik ih je vodio kroz kuhinju u kojoj su kuvari leteli kao muve bez
glave. Klokotali su kotlovi u kojima su se, kako je zapazio Geralt, spremale
krabe, jastozi i langusti. Uvijale su se u kacama jegulje i murinje, dinstale
su se u loncima ostrige i dagnje. Cvrčalo je mesište na ogromnim tiganjima.
Sluge su grabile tacne i poslužavnike natrpane gotovim jelima da bi ih
iznosili u hodnike.

Sledeće prostorije je, za promenu, napajao miris damskih parfema i
kozmetike. Ispred reda ogledala, brbljajući neprestano, ulepšavalo se
petnaestak žena u različitim stadijumima negližea, uključujući i onaj
potpuni. Ovde su Geralt i Neven takođe sačuvali kamena lica i nisu
dozvolili da im pogledi preterano šaraju.

U sledećoj prostoriji bili su podvrgnuti detaljnoj reviziji. Osobe koje su
to radile bile su ozbiljne po izgledu, profesionalne u ponašanju i odlučne
u radu. Geraltov štilet podlegao je konfiskaciji. Nevenu, koji nikada nije
nosio nikakvo oružje, uzeše češalj i vadičep. Ali su mu – nakon razmišljanja
– ostavili lutnju.

– Ispred svetosti stoje stolice – obavestiše ih na kraju. – Na njih ćete
sesti. Sedite i ne ustajte sve dok njegova svetost ne naredi. Ne prekidajte
njegovu svetost dok govori. Ne govorite dok njegova svetost ne da znak
da možete. A sada uđite. Na ova vrata.

– Svetost? – progunđa Geralt.

– Nekada je bio sveštenik – odgunđa pesnik. – Ali ne boj se, nije stekao
navike. Podređeni ipak moraju nekako da ga titulišu, a ne podnosi da ga
nazivaju šefom. Mi ne moramo da ga titulišemo.

Kada su ušli, odmah im je nešto preprečilo put. Nešto je bilo veliko
poput planine i intenzivno je smrdelo na mošus.

– Š’a ima, Mikita – Neven pozdravi planinu.

Div, nazvan Mikita, evidentno telohranitelj presvetlog šefa, bio je
mestik, rezultat ukrštanja pastuva i patuljka. Efekat je bio ćelavi patuljak
visine preko sedam stopa, bez vrata, kudrave brade, sa zubima koji su
štrčali kao u vepra i rukama koje su sezale do kolena. Nisu se često viđali
slični ukrštenici; ove vrste, kako se smatralo, skroz su se genetski
razlikovale – nešto kao Mikita nije moglo nastati prirodnim putem. Nije se
to dešavalo bez pomoći izuzetno snažne magije. Uzgred budi rečeno,
zabranjene magije. Kružile su glasine da mnogo čarobnjaka ne mari za
zabranu. Geralt je upravo imao pred očima dokaz o istinitosti tih glasina.

Seli su, u skladu sa tu važećim protokolom, na dve vrbove stolice.
Geralt pogleda oko sebe. U najdaljem uglu sobe, na velikom šezlongu, dve
razgolićene gospođice bavile su se jedna drugom. Posmatrao ih je, hraneći
psa, mali, neugledan, pogrbljen i nikakav muškarac u ležernom, kitnjasto
izvezenom ruhu i s fesom s kićankom. Nahranivši psa poslednjim
parčetom jastoga, muškarac obrisa ruke i okrenu se.

– Zdravo, Nevene – progovori, sevši ispred njih na nešto što je
neverovatno podsećalo na tron, iako je bilo od vrbe. – Moje poštovanje,
gospodine iz Rivije.

Presvetli Piral Prat, smatran – ne bez osnova – šefom organizovanog
kriminala čitavog regiona, izgledao je kao penzionisani trgovac svilom. Na
pikniku penzionisanih trgovaca svilom ne bi upadao u oči i ne bi mogao
biti identifikovan kao neko van branše. Barem ne iz daljine. Opservacija s
manje distance omogućava da se kod Pirala Prata vidi ono što trgovci
svilom nisu imali. Star i izbledeo ožiljak na jagodičnoj kosti, trag uboda

nožem. Neprijatna i zlokobna grimasa uzanih ustiju. Svetle, žućkaste oči,
nepomične kao u pitona.

Niko nije dugo prekidao ćutanje. Odnekud iza zida dopirala je muzika,
čula se vreva.

– Drago mi je što vas vidim i pozdravljam vas obojicu – odazva se
konačno Piral Prat. U njegovom glasu se jasno mogla osetiti stara i
nerđajuća ljubav prema jeftinom i slabo destilovanom alkoholu.

– Naročito mi je drago tebe da pozdravim, muzikantu. – Presvetli se
osmehnu Nevenu. – Nismo se videli od svadbe moje unuke, koju si
uveličao svojim nastupom. A ja sam baš mislio na tebe, jer se mojoj drugoj
unuci nešto žuri da se uda. Gajim nadu da me radi starog prijateljstva ni
ovoga puta nećeš odbiti. Pa? Hoćeš li zapevati na svadbi? Ne moram da te
molim onako dugo kao prošli put? Neću morati da te... ubeđujem?

– Zapevaću, zapevaću – Neven požuri s uveravanjem, blago
pobledevši.

– A danas si – nastavi Prat – kako mislim, svratio da pitaš za moje
zdravlje? Eto, sranje je ovo moje zdravlje.

Neven i Geralt nisu prokomentarisali. Ogropatuljak je smrdeo na
mošus. Piral Prat teško uzdahnu.

– Dobio sam – obavesti ih – čir na želucu i sitofobiju, tako da draži
stola nisu više za mene. Dijagnosticirali su mi bolesnu jetru i zabranili da
pijem. Navukao sam diskopatiju, u jednakoj meri vratnih i slabinskih
pršljenova, a to mi je iz liste razonoda eliminisalo lov i druge ekstremne
sportove. Lekovi i kure gutaju mnoštvo novca koji sam ranije navikao da
dajem na hazardne igre. Naravno, recimo da mi frula još uvek stoji, ali
koliko mi treba posla oko nje da bi stajala! To pre zamori, nego što
obraduje... I šta mi onda preostaje? A?

– Politika?

Piral Prat se zasmeja, čak mu se zatrese kićanka na fesu.

– Bravo, Nevene. Kao i obično, pravo u srž. Politika, o da, to je sada
nešto za mene. U početku nisam bio naklonjen tome. Pre sam mislio da
se angažujem oko prostitucije i investiram u javne kuće. Motao sam se
među političarima i brojne sam upoznao. I uverio sam se da je bolje da se
petljam s kurvama, jer kurve imaju barem neki ponos i nekakve principe.
Ipak, s druge strane, iz kupleraja ne možeš vladati kao iz gradske većnice.

A hteo bih da vladam, ako ne svetom, kako se kaže, onda bar srezom.
Stara izreka glasi: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se...

Zastade, pogleda u šezlong, istežući vrat.

– Ne zabušavajte, devojke! – dreknu. – Ne pravite se! Više, više
entuzijazma! Hmm... Gde sam ono stao?

– Kod politike.

– A, da. Ali politika je politika, a tebi su, vešče, tvoji slavni mačevi
ukradeni. Zar zbog toga imam čast da te pozdravim?

– Baš zbog toga, dakako.

– Ukrali su mačeve – Prat je klimao glavom. – Držim da je to bolan
gubitak? Očito je bolan. I nenadoknadiv. Ha, uvek sam tvrdio da je u
Keraku sve lopov do lopova. Tamošnji ljudi, samo im daj priliku, poznata
stvar, ukrašće sve što nije čvrsto zakucano ekserima. A za slučaj da dođu
u kontakt sa zakucanim stvarima, uvek uz sebe imaju ćuskiju.

– Istraga, gajim nadu, traje? – nastavi nakon časka. – Ferant de
Letenhov radi? Pogledajte ipak istini u oči, gospodo. Ne treba očekivati
čuda od Feranta. Bez uvrede, Nevene, ali tvoj rođak bi bio bolji
knjigovođa, nego što je islednik. Nema on ništa, samo knjige, kodekse,
paragrafe, pravilnike, da, i te njegove dokaze, dokaze i iznova dokaze. Kao
u onoj anegdoti o kozi i kupusu. Ne znate je? Zatvorili jednom kozu u
oboru s glavicom kupusa. Ujutru ni traga od kupusa, a koza sere zeleno.
Ali nema dokaza i nema svedoka, stoga je postupak obustavljen, causa
finita. Ne bih želeo da budem loš prorok, vešče Geralte, ali pitanje krađe
tvojih mačeva može zadesiti sličan kraj.

Geralt ni ovoga puta nije prokomentarisao.

– Prvi mač je – Piral Prat protrlja bradu rukom ukrašenom prstenjem
– čelični. Sideritni čelik, ruda koja potiče iz meteorita. Kovan u Mahakamu,
u patuljačkim livnicama. Ukupna dužina četrdeset i po cola, sama oštrica
duga dvadeset sedam i četvrt. Izvanredna balansiranost, težina oštrice
precizno jednaka težini rukohvata, težina celog oružja sigurno ispod
četrdeset unci. Izrada rukohvata i nakrsnice jednostavna ali elegantna.

– I drugi mač, slične dužine i težine, srebrn. Delimično, naravno.
Čelična srž okovana srebrom, oštrice su takođe čelične, čisto srebro je
previše meko da bi se naoštrilo. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice
runski znaci i glifovi, za koje moji eksperti smatraju da je nemoguće
dešifrovati ih, ali da su nesumnjivo magični.

– Precizan opis. – Geraltu je lice bilo kao od kamena. – Kao da si video
mačeve.

– Zato što ih i jesam video. Doneli su mi ih i ponudili da kupim.
Posrednik, koji predstavlja interese sadašnjeg vlasnika, osoba besprekorne
reputacije i koju lično poznajem, jemčio mi je da su mačevi nabavljeni
legalnim putem, da potiču s nalazišta u Fen Karnu, drevne nekropole u
Sodenu. U Fen Karnu su iskopali bezbroj dragocenosti i artefakata, pa zato
u suštini nije bilo osnova da se dovodi u pitanje verodostojnost. Ja sam
ipak sumnjao. I nisam kupio mačeve. Slušaš li me, vešče?

– Napeto. Čekam zaključak. I detalje.

– Zaključak je sledeći: nešto za nešto. Detalji koštaju. Informacija ima
etiketu s cenom.

– Pa znaš – brecnu se Neven. – Ja kod tebe zbog starog prijateljstva, s
prijateljem na muci...

– Posao je posao – prekinu ga Piral Prat. – Kazao sam, informacija koju
posedujem ima svoju cenu. Ako hoćeš da saznaš nešto o sudbini svojih
mačeva, vešče iz Rivije, moraš platiti.

– Koja je cena na etiketi?

Prat izvuče ispod ruha veliku zlatnu monetu i uruči je ogropatuljku.
Ovaj je pak bez vidnog napora, slomi među prstima kao da je čajni kolutić.
Geralt odmahnu glavom.

– Banalnost na nivou vašarskog pozorišta – procedi. – Daš mi pola
monete, a neko će se, nekada, možda čak za nekoliko godina, pojaviti s
drugom polovinom. I zatražiti da ispunim njegovu želju. Koju ću morati
bezuslovno da ispunim. Ništa od toga. Ako je to trebalo da bude cena,
onda se nećemo pogoditi. Causa finita. Idemo, Nevene.

– Nije ti stalo da povratiš mačeve?

– Ne toliko.

– Pretpostavio sam. Ali nije bilo na odmet da pokušam. Daću ti drugu
ponudu. Ovoga puta nećeš odbiti.

– Idemo, Nevene.

– Izaći ćeš – Prat pokaza pokretom glave – ali na druga vrata. Ova.
Najpre ćeš se skinuti. Ostaćeš samo u dugim gaćama.

Geraltu se činilo da kontroliše svoje lice. Sigurno se varao, jer
ogropatuljak naglo zariča i krenu prema njemu, podižući šape i smrdeći za
dvojicu.

– Ovo mora da je neka sprdnja – Neven glasno izjavi, kao i obično,
junačan i jezičav dok stoji kraj vešca. – Teraš šegu s nama, Pirale. Zato
ćemo se sada oprostiti i izaći. I to na ova ista vrata kuda smo i ušli. Ne
zaboravi ko sam ja! Izlazim!

– Ne bih rekao – odmahnu glavom Piral Prat. – To da nisi specijalno
mudar, već smo davno ustanovili. Ali si za to da sada pokušaš da izađeš
premudar.

Kako bi istakao težinu šefovih reči, ogropatuljak im pokaza stisnutu
pesnicu. Veličine lubenice. Geralt je ćutao. Već duže vreme je zagledao
džina, merkajući na njemu mesto osetljivo na udarac nogom. Pošto je
izgledalo da ga bez udarca nogom neće zaobići.

– No, dobro. – Prat gestom ukroti telohranitelja. – Popustiću malo,
pokazaću dobru volju i želju za kompromisom. Danas se ovde okupila
čitava lokalna industrijska i trgovačka elita, te finansijeri, političari, plemići,
sveštenstvo, čak i jedan knez, inkognito. Obećao sam im spektakl kakav
nisu videli, a vešca u gaćama sigurno nisu videli. Ali nek ide život,
napraviću mali ustupak: izaći ćeš go do pojasa. U zamenu za to, dobićeš
obećane informacije, i to odmah. Osim toga, kao bonus...

Piral Prat podiže sa stola tabak papira.

– Kao bonus, dvesta novigradskih korona. Za veščevski penzijski fond.
Izvoli, to je ček na donosioca, u banci Đankardijevih, za naplatu u svakoj
njihovoj filijali. I šta kažeš na to?

– Zašto pitaš? – Geralt se namršti. – Već si mi, čini se, dao do znanja
da ne mogu da odbijem.

– Dobro ti se čini. Kazao sam da ponuda ne može da se odbije. Ali ona
je, po mom mišljenju, obostrano korisna.

– Nevene, uzmi ček. – Geralt raskopča i skinu jaknu. – Govori, Prate.

– Ne radi to – Neven još više poblede. – Ili ti znaš šta te tamo čeka, iza
tih vrata?

– Govori, Prate.

– Kao što sam već napomenuo – presvetli se zavali na svom tronu –
odbio sam da kupim mačeve od posrednika. Ali pošto je to bila, kao što

sam već rekao, meni dobro poznata i poverljiva osoba, predložio sam
drugi, vrlo isplativ način za njihovo unovčavanje. Posavetovao sam ga da
ih sadašnji vlasnik stavi na aukciju. U aukcijskoj kući braće Borsodi u
Novigradu. To je najveća i na najboljem glasu kolekcionarska aukcija, iz
celog sveta tamo dolaze ljubitelji rariteta, antikviteta, retkih umetničkih
dela, unikatnih proizvoda i svakojakih kurioziteta. Kako bi se dokopali
nekog fenomena za svoju kolekciju, ti čudaci licitiraju kao sumanuti, razne
egzotične ekscentričnosti prolaze kod Borsodijevih za gotovo
astronomske sume. Nigde se ne može skuplje prodati.

– Govori, Prate. – Veštac svuče košulju. – Slušam te.

– Aukcije u kući Borsodijevih odvijaju se jednom u tri meseca. Najbliža
će biti održana u julu, petnaestog. Lopov će se zacelo pojaviti tamo s
tvojim mačevima. Uz trunku sreće, uspećeš da mu ih oduzmeš pre nego
što ih stavi na aukciju.

– I to je sve?

– To uopšte nije malo.

– Identitet kradljivca? Ili posrednika?

– Ne znam identitet kradljivca – prekinu ga Prat. – A posrednika neću
otkriti. Posao je to, obavezuju nas zakoni, propisi i ništa manje važne
uzanse. Izgubio bih obraz. Dosta sam ti otkrio, sasvim dovoljno za ono
što od tebe tražim. Isprati ga u arenu, Mikita. A ti hodi sa mnom, Nevene,
i mi ćemo gledati. Šta čekaš, vešče?

– Koliko sam shvatio, treba da izađem bez oružja? Nije dovoljno što
sam go do pojasa, već moram da budem i goloruk?

– Obećao sam gostima nešto – pojasni Prat, polako, kao detetu – što
dosad nisu videli. Već su viđali vešca s oružjem.

– Shvatam.

Našao se u areni, na pesku, u krugu obeleženom balvanima ukopanim
u zemlju, oblivenom svetlom brojnih lampiona obešenih na gvozdenim
žipkama. Čuo je krike, pokliče, aplauze i zvižduke. Video je nad arenom
lica, otvorena usta, uzbuđene oči.

Pravo ispred njega, na suprotnom kraju arene, nešto se pomače. I skoči.

Geralt je jedva stigao da složi ruke u Znak Heliotropa. Čarolija odbi i
odbaci napadajuću beštiju. Publika vrisnu u jedan glas.

Dvonogi daždevnjak podsećao je na vivernu, ali bio je manji od nje,
veličine oveće doge. S druge strane, imao je znatno veću glavu nego
viverna. Mnogo zubatiju čeljust. I dosta duži rep, pri vrhu tanak kao bič.
Daždevnjak je tim repom energično vitlao, čistio njime pesak, sekao
balvane. Pognuvši glavu, ponovo skoči na vešca.

Geralt je bio spreman, udari ga Znakom Arda i odbaci. Ali daždevnjak
je uspeo da ga ošine vrhom repa. Publika ponovo zavriska. Žene zapištaše.
Veštac oseti kako mu na golom ramenu raste i otiče valjak debeo kao
kobasica. Sada je znao zašto mu je naređeno da se skine. Prepoznao je i
protivnika. To je bio vigilozaur, specijalno uzgajan, magijski mutiran
daždevnjak, koristili su ga za nadgledanje i zaštitu. Stvar nije izgledala
najbolje. Vigilozaur se odnosio prema areni kao prema mestu koje mu je
povereno u zaštitu. A Geralt je bio uljez kojeg je valjalo onesposobiti. A u
slučaju potrebe, eleminisati.

Vigilozaur napravi krug oko arene, otirući se o balvane, besno sikćući.
I napade, brzo, ne ostavivši vremena za Znak. Veštac okretno odskoči iz
dometa zubate čeljusti, ali nije uspeo da izbegne udarac repom. Osetio je
kako mu, pored prethodnog, počinje da otiče drugi valjak.

Znak Heliotropa opet je blokirao napadajućeg vigilozaura. Daždevnjak
je uz fijuk mlatarao repom. Geralt ulovi uhom promenu u fijuku, čuo ju je
sekundu pre nego što ga je vrh repa šljusnuo preko leđa. Bol ga čak oslepe,
a po leđima mu poteče krv. Publika je ludela.

Znaci su slabili. Vilgozaur je tako brzo kružio oko njega, da ga je veštac
jedva stizao. Pošlo mu je za rukom da izbegne dva udarca repom, treći nije
izbegao, opet je dobio u lopaticu i opet oštrim vrhom. Krv je po leđima
već lila u potocima.

Publika je hučala, gledaoci su se drali i poskakivali. Jedan se, kako bi
bolje video, jako nagnuo preko balustrade, oslanjajući se o čeličnu šipku s
lampionom. Šipka se polomi i zajedno s lampionom ljusnu na arenu. Šipka
se zabi u pesak, a lampion pade na vigilozaurovu glavu i buknu.
Daždevnjak ga zbaci, rasipajući naokolo kaskadu iskri, pa zaskiča, trljajući
glavom o balvane arene. Geralt za tili čas opazi priliku. Izvuče šipku iz
peska, skoči iz kratkog zaleta i žestoko nabi železo u daždevnjakovu
lobanju. Šipka je skroz prošla. Vigilozaur se zakoprca, nepovezano vitlajući
prednjim šapama pokušavao je da se reši gvožđa što mu je bušilo mozak.
Konačno je u nekoordinisanim skokovima grunuo o balvane i zario se u

drvo. Neko vreme se bacakao u grčevima, noktima rio pesak i šibao
repom. Na kraju je prestao da se miče.

Zidovi su podrhtavali od pokliča i aplauza.

Izašao je iz arene kada su spustili lestvice. Oduševljeni gledaoci opkoliše
ga sa svih strana. Neko ga potapša po otečenom ramenu, jedva se suzdržao
da ga ne odvali po zubima. Mlada žena ga poljubi u obraz. Druga, još
mlađa, obrisa mu krv s leđa svilenom maramicom koju je odmah
odmotala, trijumfalno je pokazujući drugaricama. Druga, dosta starija,
skinu s izboranog vrata ogrlicu, pokušavala je da mu je uruči. Zbog izraza
njegovog lica povuče se u masu.

Zasmrdelo je na mošus, a kroz svetinu se, poput broda kroz sargasume,
probijao ogropatuljak Mikita. Zaklonio je svojim telom vešca i izveo ga.

Pozvani lekar je pregledao Geralta, stavio šavove. Neven je bio vrlo
bled. Piral Prat spokojan. Kao da se ništa nije dogodilo. Ali veščevo lice
mora da je opet mnogo govorilo, pošto je požurio s objašnjenjem.

– Uzgred budi rečeno – kaza on – ona šipka, prethodno zasečena i
naoštrena, pala je u arenu po mojoj naredbi.

– Hvala što je pala tako brzo.

– Gosti su bili na sedmom nebu. Čak je i gradonačelnik Kopenrata bio
zadovoljan, prosto je blistao, a seronju je teško zadovoljiti, na sve mreška
nos, sumoran je kao bordel u ponedeljak ujutru. Ha, već imam osigurano
mesto gradskog većnika. A možda ću sesti i na više mesto, ukoliko... Da li
bi nastupio za nedelju dana, Geralte? U sličnom spektaklu?

– Samo ako – veštac gnevno pomače bolno rame – umesto vigilozaura
ti, Prate, budeš u areni.

– Šališ se, ha-ha. Jesi li čuo, Nevene, kakav je šaljivdžija?

– Čuo sam – potvrdi pesnik, gledajući Geraltova leđa i stiskajući zube.
– Ali to nije bila šala, to je bilo sasvim ozbiljno. I ja ti, podjednako ozbiljno,
saopštavam da svečanost venčanja tvoje unuke neću uveličati svojim
nastupom. Posle ovakvog tvog ophođenja prema Geraltu, možeš da
zaboraviš na to. Kao i na druge eventualne prilike, uključujući krštenja i
pogrebe. Samim tim i tvoj vlastiti.

Piral Prat ga pogleda, a u njegovim očima gmizavca nešto zablesnu.

– Ne iskazuješ poštovanje, pevaču – procedi. – Ponovo ne iskazuješ
poštovanje. Tražiš lekciju u tom pogledu. Opomenu...

Geralt se približi i stade pred njega. Mikita zasopta, podiže pesnicu,
zasmrde na mošus. Piral Prat mu gestom naredi da se smiri.

– Gubiš obraz, Prate – reče veštac polako. – Napravili smo dogovor,
klasično, prema pravilima i ništa manje važnim uzansima. Tvoji gosti su
zadovoljeni spektaklom, a ti si stekao prestiž i perspektivu za funkciju u
gradskom veću. Ja sam dobio potrebnu informaciju. Nešto za nešto. Obe
strane su zadovoljene, pa sada treba da se rastanemo bez tuge i gneva.
Umesto toga, ti se hvataš za pretnje. Gubiš obraz. Idemo, Nevene.

Piral Plat blago poblede. Zatim im okrenu leđa.
– Imao sam želju – dobaci preko ramena – da vas ugostim na večeri.
Ali izgleda da se žurite. Stoga vas pozdravljam. I budite srećni što vam
obojici dozvoljavam da nekažnjeno napustite Revelin. Naime, navikao
sam da kažnjavam nedostatak poštovanja. Ali neću vas zadržavati.
– Vrlo ispravna odluka.
Prat se okrenu.
– Šta kažeš?
Geralt ga pogleda u oči.
– Premda voliš da misliš drugačije, nisi specijalno mudar. Ali si za to
što si pokušao mene da zadržiš premudar.

•

Jedva da su prošli karsno vrelo i došli do prvih kraj putnih topola, kad
Geralt zauzda konja i naćulji uvo.

– Idu za nama.
– Sto mu gromova! – Neven zaškrguta zubima. – Ko? Pratove
vucibatine?
– Nije važno ko. Dalje, jaši što brže možeš do Keraka. Sakrij se kod
rođaka. U samu zoru idi s čekom u banku. Potom ćemo se naći „Kod
Krabe i Iglice“.
– A ti?
– Ne brini se ti za mene.
– Geralte...
– Ne brbljaj, samo obodi konja. Pokret, leti!

Neven posluša, nagnu se u sedlu i primora konja na galop. Geralt se
okrenu, čekao je spokojno.

Iz mraka se pomoliše jahači. Šest jahača.

– Veštac Geralt?

– Taj sam.

– Poći ćeš s nama – zahripta najbliži. – Samo bez gluposti, u redu?

– Pusti vođice, inače ću te povrediti.

– Bez gluposti! – jahač povuče ruku. – I bez nasilja. Mi smo predstavnici
zakona i poretka. Nismo nikakve secikese. Dolazimo po nalogu kneza.

– Kakvog kneza?

– Saznaćeš. Hajde s nama.

Pošli su. Knez, prisećao se Geralt, nekakav knez bio je gost u Revelinu,
inkognito, kako je Prat tvrdio. Stvari nisu izgledale baš najbolje. Kontakti
s kneževima retko su bili prijatni. I skoro nikad se nisu dobro završavali.

Nisu otišli daleko. Samo do krčme na raskrsnici koja je mirisala na dim
i bleštala od svetiljki s prozora. Ušli su u kafansku prostoriju koja je bila
gotovo prazna, ako ne računamo nekoliko trgovaca na kasnoj večeri. Ulaz
u alkovu čuvala su naoružana dvojica u plavim plaštevima, identičnim po
boji i kroju onima koje je nosila Geraltova eskorta. Ušli su unutra.

– Vaša kneževska visosti...

– Izlazite. A ti sedi, vešče.

Muškarac koji je sedeo za stolom nosio je plašt nalik njegovoj vojsci, ali
je bio bogatije izvezen. Lice je zaklanjao kapuljačom. Nije morao. Uljanica
na stolu osvetljavala je samo Geralta, a zagonetni knez se krio u tami.

– Video sam te u areni kod Prata – kaza. – Prizor je zaista bio
impozantan. Onaj skok i udarac odozgo, osnažen čitavom težinom tela...
Iako je to bila samo nekakva šipka, železo je prošlo kroz lobanju aždaje
kao kroz puter. Po mom mišljenju, da je to bila, recimo, bojna rogatina ili
koplje, onda bi prošla i kroz verižnjaču, možda čak i kroz lim... Šta ti
misliš?

– Već je kasna noć. Kada me muči san, nikako ne mogu da mislim.

Muškarac iz tame frknu.

– Onda da ne dangubimo. Pređimo na stvar. Potreban si mi. Ti, veštac.
Za veščevski posao. A tako se nekako čudno složilo da sam i ja tebi
potreban. Možda čak i više...

– Ja sam kraljević Ksander, knez Keraka. Čeznem, i to silno, da budem
Ksander Prvi, kralj Keraka. U ovom trenutku, na moju žalost i na štetu
zemlje, kralj Keraka je moj otac, Belohun. Starac je još u punoj snazi, može
da kraljuje, pu-pu, pomeri se s mesta, još dvadeset godina. Nemam niti
vremena, niti želje da čekam tako dugo. Ma! Čak i ako bih čekao, nisam
uopšte siguran u sukcesiju, matorac u svakom trenutku može da odredi
drugog naslednika trona, ima obimnu kolekciju potomaka. I upravo sada
se sprema da začne novog, za praznik Lamaš isplanirao je kraljevsku
svadbu uz pompu i raskoš koje ova zemlja ne može sebi da priušti. On,
cicija koja zbog nužde ide u park ne bi li uštedeo emajl na nokširu, daje za
svadbenu gozbu brdo zlata. Ruinirajući riznicu. Ja ću biti bolji kralj. Caka
je u tome što to odmah želim biti. Što je pre moguće. I za to si mi ti
potreban.

– U sklopu usluga koje pružam nema izvršavanja dvorskih prevrata.
Niti kraljeubistava. A vi ste jamačno to imali na umu.

– Želim da budem kralj. Kako bih mogao to da postanem, moj otac
mora prestati to da bude. A moja braća moraju biti eliminisana iz sukcesije.

– Kraljeubistvo plus bratoubistvo. Ne, kneževska visosti. Moram da
vas odbijem. Žao mi je.

– Nije istina – kraljević zareža iz tame. – Nije ti žao. Još ne. Ali biće ti
žao, obećavam.

– Vi biste morali primiti na znanje da ničemu ne vodi to što me
zastrašujete smrću.

– Ko ovde govori o smrti? Ja sam kraljević i knez, a ne ubica. Govorim
o izboru. Moja ili milost, ili nemilost. Uradiš li ono što od tebe tražim,
uživaćeš u mojoj milosti. A baš ona ti je, veruj mi, preko potrebna. Sada,
kada se čeka proces i presuda za finansijsku prevaru. Ima izgleda da ćeš
narednih nekoliko godina provesti za veslom na galiji. Ti si, čini mi se,
mislio da si se već izvukao? Da je tvoj postupak obustavljen, da će veštica
Nejd, koja se iz hira kreše s tobom, povući tužbu i gotovo? Grešiš. Iskaz
je dao Albert Smulka, župan iz Ansegisa. Taj iskaz te uvaljuje u nevolju.

– Taj iskaz je lažan.

– To će biti teško dokazati.

– Treba dokazati krivicu. A ne nevinost.

– Dobar vic. Zaista smešan. Ali ne bih se smejao da sam u tvojoj koži.
Baci pogled na ovo. Ovo su – kraljević baci na sto svitak papira –

dokumenti. Posvedočeni iskazi, priče svedoka. Naselje Čizmar, unajmljeni
veštac, ubijena laukrota. Na fakturi sedamdeset korona, u stvarnosti je
isplaćeno pedeset pet, višak podeljen po pola s lokalnim mastiljarom.
Varoš Sotonin, ogroman pauk. Ubijen, sudeći po računu, za devedeset, a
u stvari, prema iskazu seoskog kneza, za šezdeset pet. U Tibergjenu je
ubijena harpija, fakturisano sto korona, u stvarnosti isplaćeno sedamdeset.
I tvoji pređašnji izgredi i prevare: vampir iz zamka Petrelštajn, koji uopšte
nije postojao, a koštao je burgrafa okruglo hiljadu orena. Vukodlak iz
Gvameza, za sto korona tobože odmađijan i volšebno odvukodlačen, vrlo
sumnjiv slučaj, jer je to nešto prejeftino za takvo skidanje čini. Ehinops,
bolje reći, nešto što si doneo lokalnom knezu u Martindelkampo i nazvao
ehinopsom. Gule s groblja kod naselja Zgragen, koje su koštale opštinu
osamdeset korona, premda niko nije video leševe, jer su ih, ha-ha, spalile
druge gule. Šta kažeš na to, vešče? To su dokazi.

– Varate se – Geralt se spokojno usprotivi. – To nisu dokazi. To su
isfabrikovane klevete, pritom neuspešno isfabrikovane. Nikada me nisu
unajmili u Tibergjenu. Za varoš Sotonin čak nisam ni čuo. Dakle, svi računi
odande su javni falsifikati, neće biti teško to dokazati. A gule iz Zgragena
jesam ja ubio i, dabome, spalile su ih, ha-ha, druge gule, jer su takvi, a ne
drugačiji, ha-ha, gulski običaji. A pokojnici sahranjeni na tamošnjem
groblju od onda nisu uznemiravani i u prah se pretvaraju, jer su se preživele
gule odselile odande. A ostale besmislice sadržane u tim papirima ne želim
ni da komentarišem.

– Na osnovu tih papira – kraljević položi ruku na dokumente – protiv
tebe će biti pokrenut proces. On će trajati dugo. Da li će se dokazi pokazati
istinitim? Ko to može znati? Kakva će na kraju biti presuda? A koga briga
za to? To nije važno. Važan je smrad koji će se raširiti. A koji će se vući za
tobom do kraja tvog života.

– Neki ljudi su te se gnušali – nastavi – ali bili su primorani da te tolerišu
kao manje zlo, kao ubicu stvorova koji ih ugrožavaju. Neki nisu mogli da
te podnesu kao mutanta, osećali su gađanje i abominaciju kao prema
neljudskom stvoru. Drugi su te se panično bojali i mrzeli te zbog svog
sopstvenog straha. Sve će to otići u zaborav. Glas o spretnom ubici i
reputacija zlog čarobnjaka odleteće s vetrom kao perje, biće zaboravljeni
gađenje i strah. Zapamtiće te isključivo kao gramzivu lopurdu i mamiparu.
Onaj ko se juče bojao tebe i tvojih zaklinjalica, ko je skretao pogled, ko je
videvši te pljuvao ili sezao za amuletima, sutra će se grohotom nasmejati,

ćušnuće pajdaša laktom. Gledaj, ide veštac Geralt, ona bedna bitanga i
protuva! Ukoliko se ne prihvatiš zadatka koji ću ti poveriti, uništiću te,
vešče. Uništiću ti reputaciju. Ako mi ne učiniš uslugu. Odluči. Da ili ne?

– Ne.

– Nemoj da se uzdaš u to da će ti u bilo čemu pomoći koneksije, Ferant
de Letenhov ili riđa ljubavnica čarobnica. Javni tužilac neće ugroziti
sopstvenu karijeru, a veštici će Kaptol zabraniti da se angažuje u krivičnim
delima. Niko ti neće pomoći kada te sudska mašina uvuče u svoje
zupčanike. Naredio sam ti da odlučiš. Da ili ne?

– Ne. Definitivno ne, milostivi kneže. Ovaj što se sakrio u alkovi može
sad da izađe.

Na Geraltovo čuđenje, kraljević prasnu u smeh. I udari šakom o sto.
Škripnuše vratanca, a iz susedne alkove promoli se figura. Uprkos mraku,
poznata.

– Dobio si opkladu, Ferante – reče knez. – Javi se sutra mom sekretaru
za dobitak.

– Hvala vam, vaša kneževska milosti – odgovori s blagim naklonom
Ferant de Letenhov, kraljevski javni tužilac – ali prema opkladi sam se
ophodio isključivo kao prema simboličkoj kategoriji. Kako bih naglasio do
koje mere sam uveren u svoje argumente. Uopšte mi nije bilo do novca....

– Novac koji si osvojio – prekinu ga knez – za mene je isto samo
simbol, isti kao utisnut na njemu znak novigradske kovnice i profil
aktuelnog hijerarha. I znaj, obojica znajte, da sam i ja isto pobedio.
Povratio sam nešto što sam smatrao nepovratno izgubljenim. Naime, veru
u ljude. Geralte iz Rivije, Ferant je bio apsolutno siguran u tvoju reakciju.
A ja sam, priznajem, mislio da je naivan. Bio sam ubeden da ćeš
pokleknuti.

– Svi su nešto osvojili – Geralt kiselo konstatova. – A ja?

– I ti si – knez se uozbilji. – Kaži mu, Ferante. Objasni mu o čemu je
bila reč.

– Njegova visost, ovde prisutni knez Egmund – pojasni tužilac – hteo
je da se na neko vreme otelotvori u Ksandera, svog mlađeg brata. Kao i,
simbolično, u ostalu braću, pretendente na tron. Knez je sumnjao da će
Ksander, ili neko drugi od potomaka, da bi došao do trona, poželeti da se
posluži vešcem dok mu je pri ruci. Stoga smo doneli odluku da tako
nešto... insceniramo. I sada znamo da kada bi do toga zaista došlo... Ako

bi ti neko zaista dao nečastan predlog, ti ne bi naseo na kneževsku milost.
I da se nećeš uplašiti pretnji, niti ucene.

– Razumem – veštac klimnu glavom. – Odajem poštovanje talentu.
Knez se savršeno uživeo u ulogu. Nisam osetio glumačku igru u tome kako
je govorio o meni, u mišljenju koje je imao o meni. Sasvim suprotno.
Osetio sam samo iskrenost.

– Maskarada je imala svoj cilj – Egmund prekinu neugodnu tišinu. –
Postigao sam ga i ne pomišljam da se pred tobom pravdam. A korist ćeš i
ti imati. Finansijsku. Baš zato stvarno nameravam da te unajmim. I da
bogato platim za tvoje usluge. Kaži mu, Ferante.

– Knez Egmund – reče tužilac – plaši se atentata na svog oca, kralja
Belohuna, do kojeg može doći tokom kraljevske svadbe planirane za
praznik Lamaš. Knez bi bio spokojniji kada bi o bezbednosti kralja tada
brinuo... ko drugi nego veštac. Da, da, ne prekidaj me, znamo da vešci nisu
čuvari, niti telohranitelji, da je smisao njihovog postojanja zaštita ljudi od
opasnosti koje im prete od strane volšebnih, natprirodnih i neprirodnih
čudovišta...

– Tako je sudeći po knjizi – knez ga nestrpljivo prekinu. – Bivalo je
raznih stvari u životu. Vešce su unajmljivali za odbranu karavana koji su
putovali kroz pustoši i guštare uzavrle od nemani. Dešavalo se, ipak, da su
umesto čudovišta trgovce napadali pljačkaši, a vešci nisu bili spremni da
se uhvate u koštac s njima. Imam osnova da strepim da tokom kraljevske
svadbe mogu napasti... basilisci. Hoćeš li se prihvatiti odbrane od basiliska?

– Zavisi.

– Od čega?

– Od toga da li inscenacija i dalje traje. I da nisam baš ja objekat naredne
provokacije. Nekog od ostale braće, na primer. Kladim se da talenat za
izvrsnu realizaciju uloge nije retkost u porodici.

Ferant se prenu. Egmund tresnu pesnicom o sto.

– Ne prelazi granicu – zareža. – I ne zaboravljaj se. Pitao sam da li ćeš
se prihvatiti. Odgovori!

– Mogao bih – Geralt klimnu glavom – da se prihvatim zaštite kralja
od hipotetičkih basiliska. Nažalost, u Keraku su mi pokrali mačeve.
Kraljevske službe još nisu uspele da nalete na trag kradljivca i verovatno
ne čine mnogo u tom pravcu. Bez mačeva neću moći nikoga da odbranim.
Stoga vas moram odbiti iz objektivnih razloga.

– Ukoliko se radi samo o mačevima, onda neće biti problema.
Povratićemo ih. Zar ne, gos’n tužioče?

– Apsolutno.
– Vidiš i sam. Kraljevski javni tužilac apsolutno potvrđuje. Pa kako će
biti?
– Najpre da ja povratim mačeve. Apsolutno.
– Baš si tvrdoglav tip. Ali neka ti bude. Napominjem da ćeš dobiti platu
za svoje usluge i uveravam te da me nećeš oceniti kao škrticu. A što se tiče
drugih pogodnosti, neke ćeš odmah dobiti, u neku ruku kao avans, kao
dokaz moje dobre volje. Tvoj postupak u sudu možeš već smatrati
obustavljenim. Formalnosti moraju da se ispoštuju, a birokratija nema
pojma šta je žurba, ali već možeš sebe da smatraš osobom slobodnom od
sumnji i koja ima slobodu kretanja.
– Neizmerno sam zahvalan. A iskazi i fakture? Leukrota iz Čizmara,
vukodlak iz Gvameza? Šta je s dokumentima? Onim dokumentima kojima
se knez poslužio kao... pozorišnim rekvizitima?
– Dokumenti će – Egmund ga pogleda u oči – privremeno ostati kod
mene. Na bezbednom mestu. Apsolutno.

•

Kada se vratio, zvono kralja Belohuna je oglasilo ponoć.
Koral, treba joj odati priznanje, videvši njegova leđa sačuva uzdržanost

i smirenost. Umela je da se kontroliše. Čak joj se ni glas nije promenio.
Gotovo da se nije promenio.

– Ko ti je to učinio?
– Vigilozaur. Daždevnjak...
– Daždevnjak ti je stavio te šavove? Dozvolio si daždevnjaku da te šije?
– Šavove je stavio lekar. A daždevnjak...
– Dođavola s daždevnjakom! Mozaik! Skalpel, makazice, pinceta! Igla i
ketgut! Eliksir Pulchellum! Uvarak od aloje! Unguentum ortolani! Tampon i
sterilisan zavoj! I pripremi oblogu od meda i slačice! Mrdaj, devojko!
Mozaik se razmaha u tempu dostojnom divljenja. Lita se spremila za
operaciju. Veštac je sedeo i trpeo u tišini.

– Lekarima koji se ne razumeju u magiju – procedi čarobnica, stavljajući
šavove – ipak treba zabraniti da obavljaju praksu. Da predaju na
univerzitetu – svakako. Da zašivaju posmrtne ostatke nakon obdukcije –
da. Ali ne treba ih puštati na žive pacijente. Ali to sigurno neću dočekati,
sve ide u suprotnom smeru.

– Ne leči samo magija – Geralt se odvaži na mišljenje. – A neko mora
da leči. Ima šačica specijalizovanih magova iscelitelja, a obični čarobnjaci
ne žele da leče. Nemaju vremena ili smatraju da nije vredno.

– S pravom tako smatraju. Posledice prenaseljenosti mogu biti fatalne.
Šta je to? To čime se zanimaš?

– Vigilozaur je time bio označen. Bilo mu je čvrsto pričvršćeno za kožu.

– Strgao si to s njega kao zaslužen pobednički trofej?

– Strgao sam kako bih ti pokazao.

Koral se zagleda u ovalnu mesinganu plaketu veličine dečjeg dlana. I
znak otisnut na njoj.

– Zanimljiv sticaj okolnosti – reče ona, prilepljujući mu na leđa oblogu
od slačice. – Uzevši u obzir činjenicu da ti baš nameravaš da pođeš tamo.

– Nameravam? Ah, da, istina, zaboravio sam. Tvoji konfrateri i njihovi
planovi u vezi sa mnom. Da li bi se ti planovi konkretizovali?

– Nikako drukčije. Primila sam poruku. Pozvan si da dođeš u zamak
Risberg.

– Pozvan sam, kako dirljivo. U zamak Risberg. Rezidencija slavnog
Ortolana. Pretpostavljam da poziv ne mogu da odbijem.

– Ne bih ti savetovala. Zamolili su da dođeš hitno. Uzevši u obzir tvoje
ozlede, kada ćeš moći da kreneš?

– Uzevši u obzir ozlede, ti mi kaži. Lekarko.

– Kazaću. kasnije... A sada... Neće te biti neko vreme, nedostajaćeš mi...
Kako se sada osećaš? Da li ćeš moći... To je sve, Mozaik. Idi u svoju sobu
i ne smetaj nam. Šta je trebalo da znači taj osmeh, devojčuro? Treba li da
ti ga zamrznem na ustima zauvek?

Interludijum
Neven, Pola veka poezije

(fragment koncepta, tekst koji nikada nije ušao u zvanično izdanje)

Uistinu, veštac mi je mnogo dugovao. Svakim danom sve više.
Poseta Piralu Pratu u Revelinu završila se, kao što znate, burno i krvavo,

ali je ipak donela i neku dobit. Geralt je naleteo na trag kradljivca svojih
mačeva. U neku ruku mojom zaslugom, zato što sam ja, zahvaljujući svojoj
dovitljivosti, usmerio Geralta ka Revelinu. A sutradan sam ja, a ne neko
drugi, opremio Geralta novim oružjem. Nisam mogao da gledam kako ide
bez oružja. Kazaćete da veštac nikada ne ide bez oružja? Da je to mutant
uvežban za svaku vrstu borbe, dva puta snažniji i deset puta brži od
normalnog čoveka? Koji za tren oka bačvarskom hrastovom daskom
obara na zemlju trojicu naoružanih dripaca? Da povrh toga vlada magijom,
svojim Znacima, koji uopšte nisu loše oružje? Istina. Ali mač je mač. Stalno
mi je ponavljao jedno te isto, da se bez mačeva oseća kao da je nag. Zato
sam ga opremio mačem.

Prat nam se, kao što već znate, obojici finansijski odužio, ne baš
darežljivo, ali opet... Kao što mi je Geralt naložio, sutradan ujutru sam sa
čekom pohitao u filijalu Đankardijevih. Dao sam ček za naplatu. Stojim,
osvrćem se. I vidim da me neko pažljivo posmatra. Žena, ne odveć stara,
ali ni previše mlada, u otmenoj i elegantnoj odeći. Ne čudi me ushićen
ženski pogled, dosta žena nalazi da im je moja muška i predatorska lepo ta
neodoljiva.

Žena iznenada prilazi, predstavlja se kao Etna Asider i kaže da me zna.
Jaka mi senzacija, mene svi znaju, slava me pretiče kuda god da se uputim.

– Stigla je do mene vest – kaže – o rđavoj zgodi koja je zadesila tvog
druga, gos’n pesniče, vešca Geralta iz Rivije. Znam da je izgubio oružje i
da mu je novo hitno potrebno. Takođe znam koliko je teško naći dobar
mač. Situacija je takva da ja raspolažem takvim mačem. Od pokojnog
muža, bogovi da mu dušu proste. Baš sam svratila u banku da mi unovče
taj mač, jer šta će udovici mač? Banka je procenila mač i hoće da ga prime

u komision. Ali meni je hitno potreban gotov novac, pošto moram
pokojnikove dugove poplaćati, inače će me rastrgnuti poverioci. Stoga...

Nakon tih reči žena uzima navlaku od damasta i odmotava mač iz nje.
Čudo, kažem vam. Lagan kao pero. Korice fine i elegantne, rukohvat od
gušterove kože, nakrsnica pozlaćena, na sečivu jaspis kao golubije jaje.
Vadim iz korica i ne verujem svojim očima. Na oštrici, tik iznad nakrsnice,
žig u obliku sunca. A odmah tu inskripcija: „Bez razloga ne vadi, bez časti
ne vraćaj“. Što znači da je sečivo kovano u Nilfgardu, u Viroledi, mestu
koje je širom sveta poznato po oružarskim kovačnicama. Dodirujem
oštricu jagodicom palca – kao britva, kažem vam.

Nikako ne pokazujem da mi nije svraka mozak popila, ravnodušno
gledam kako se bankarski službenici vrzmaju, a nekakva bakica polira
mesingane kvake.

– Banka Đankardijevih je – reče udovica – procenila mač na dvesta
korona. U komisionu. Ali, ako je za gotovinu na ruke, daću za sto pedeset.

– Ho, ho – ja ti na to. – Sto pedeset je džak novca. Za toliko mogu
kuću da kupim. Ako je mala. I u predgrađu.

– Ah, gos’n Nevene – žena krši ruke, suze roni. – Podsmevate mi se.
Vi ste okrutan čovek, tako se ophodite prema udovici. Ali pošto sam u
škripcu, nek vam bude: za sto.

I tako sam ja, dragi moji, rešio veščev problem.

Pojurim „Kod Krabe i Iglice“, Geralt već sedi tamo, nad kajganom s
bekonom, ha, sigurno je kod riđe veštice za doručak opet bio sir i vlašac.
Prilazim i – tres! – mač na sto. Kako se zabezeknuo. Baci kašiku, vadi
oružje iz korica, gleda. Lice mu kao od kamena. Ali ja sam se navikao na
njegove mutacije, znam da njega neće emocije. Makar bio, ne znam,
ushićen i srećan, ne dopušta da se primeti.

– Koliko si dao za to?

Hteo sam da odgovorim da to nije njegova stvar, ali sam se na vreme
setio da sam to platio njegovim sopstvenim novcem. Stoga sam priznao.
On mi stisnuo ruku, reč nije kazao, izraz lica nije promenio. Takav je.
Jednostavan, ali iskren.

I govori mi da odlazi. Sam.

– Želeo bih da – predupredi moje prigovore – ostaneš u Keraku. I da
ovde držiš otvorene oči i uši.

Ispričao je šta se juče dogodilo, o svom noćnom razgovoru s knezom
Egmundom. A sve vreme se igrao viroledskim mačem, kao dete novom
igračkom.

– Ne planiram da – zaključi on – služim knezu. Niti da učestvujem u
avgustovskoj kraljevskoj svadbi u svojstvu telohranitelja. Egmund i tvoj
rođak su uvereni da će uskoro uhvatiti kradljivca mojih mačeva. Ne delim
njihov optimizam. I to mi, u suštini, ide na ruku. Egmund bi me imao u
šaci da ima moje mačeve. Radije bih da sam ščepam kradljivca, u
Novigradu, u julu, pre aukcije kod Borsodijevih. Povratiću mačeve i više
se neću pojaviti u Keraku. A ti, Nevene, drži jezik za zubima. Niko ne sme
da sazna ono što nam je rekao Prat. Niko. Uključujući tvog rođaka javnog
tužioca.

Zakleo sam se da ću ćutati kao zaliven. On me je pak čudno gledao.
Kao da nije posve verovao.

– A pošto svašta može da se desi – nastavi – moram imati rezervni plan.
Zato bih želeo da što više znam o Egmundu i njegovim potomcima, o
svim potencijalnim pretendentima na tron, o samom kralju, o celoj
kraljevskoj porodici. Želeo bih da znam šta nameravaju i smišljaju. Ko drži
čiju stranu, koje frakcije su tu aktivne i tako dalje. Shvataš?

– Pretpostavljam – ja na to – da u to nećeš da mešaš Litu Nejd. I
smatram da je to ispravno. Riđokosa lepotica se sigurno odlično snalazi u
stvarima koje te interesuju, ali previše toga je vezuje s ovdašnjom
monarhijom da bi se odlučila na dvostruku lojalnost, to je pod jedan. Pod
dva, nemoj da joj govoriš da ćeš ubrzo nestati i da se više nećeš pojaviti.
Zato što reakcija može biti žestoka. Čarobnice, kao što si već uspeo da
proveriš u praksi, ne vole kada neko nestaje.

– U pogledu ostalog – dao sam reč – možeš računati na mene. Uši i oči
će mi biti u pripravnosti i uperene gde treba. Već sam upoznao ovdašnju
kraljevsku porodicu i dosta sam se, takođe, naslušao glasina. Milostivo
vladajući Belohun stekao je brojno potomstvo. Vrlo često i lako je menjao
žene, čim bi ugledao novu, stara bi prigodno napuštala ovaj svet, čudnom
voljom sudbine iznenada bi onemoćala, a medicina bi bila bespomoćna u
njenom slučaju. Kralj na taj način do dana današnjeg ima četiri zakonita
sina, svaki od druge majke. Mnoštvo kćerki ne računam, budući da ne
mogu da pretenduju na tron. Takođe, ne računam kopilad. Vredi, ipak,
napomenuti da sva značajna mesta i funkcije u Keraku zauzimaju muževi

kćerki, rođak Ferant je izuzetak. A nevenčani sinovi upravljaju trgovinom
i industrijom.

Veštac, posmatram, pažljivo sluša.

– Četiri zakonita sina su, po starosnom redosledu – pričam dalje –
prvorođeni, ne znam ime, na dvoru nije dopušteno da se pominje, nakon
svađe s ocem otišao je i izgubio mu se svaki trag, niko ga više nije video.
Drugi, Elmer, umno je bolestan pijanac koga drže zatvorenog, tobože je
to državna tajna, ali u Keraku je svako zna. Realni pretendenti su Egmund
i Ksander. Mrze se, a Belohun to vešto odigrava, obojicu drži u stalnoj
neizvesnosti, a kad je reč o sukcesiji, često ima običaj da demonstrativno
favorizuje i mami obećanjima nekog od kopiladi. A sada se šuška da je
krunu obećao sinu kojeg je dobio s novom ženom, baš onom s kojom će
se zvanično venčati na Lamaš.

– Rođak Ferant i ja – govorim dalje – ipak mislimo da su to prazna
obećanja, kojima stari lisac misli da nagovori mladu devojku na čarolije
kreveta. Da su Egmund i Ksander jedini realni naslednici trona. A ukoliko
to bude iziskivalo coup d’etat, onda neka to učini neko od njih dvojice.
Upoznao sam obojicu preko rođaka. Obojica su... stekao sam takav
utisak... klizava kao govno u majonezu. Ako znaš šta time želim da kažem.

Geralt potvrdi da zna, da je i sam stekao takav utisak razgovarajući s
Egmundom, samo što nije to umeo podjednako lepo da pretoči u reči.
Potom se duboko zamisli.

– Uskoro ću se vratiti – najzad progovara. – A ti ovde delaj i motri na
stvari.

– Pre nego što se oprostimo – ja na to – budi drug, ispričaj mi nešto
malo o učenici tvoje volšebnice. Onoj zalizanoj. Ona je pravi pupoljak
ruže, malčice poradiš oko njega, a on se prekrasno rascveta. Zato sam
naumio da se ja posvetim...

A njemu se tu lice izmeni. I tako grunu pesnicom o sto da su krigle
poskočile.

– Drži šape podalje od Mozaik, muzikantu – tako on meni, bez trunke
respekta. – Izbaci je sebi iz glave. Zar ne znaš da je učenicama čarobnica
strogo zabranjen čak i najneviniji flert? Koral će je za najmanji takav
prestup oceniti kao nedostojnu učenja i poslaće je u školu, a to je za
učenicu strašna kompromitacija i gubitak obraza, čuo sam i za samoubistva
na toj osnovi. A s Koral nema šale. Nema smisla za humor.

Hteo sam da ga posavetujem da pokuša da je zagolica kokošijim perom
po urezu na zadnjici, takav zahvat će razveseliti i najveću namćorku. Ali
sam prećutao, jer ga poznajem. Ne podnosi da se nepromišljeno govori o
njegovim ženama. Čak i onim za jednu noć. Stoga sam se zakleo u čast da
ću čestitost zalizane polaznice precrtati s dnevnog reda i da čak neću ni
očijukati.

– Ako ti je baš toliko zapelo – on na to, razveselivši se, na rastanku –
znaj da sam u ovdašnjem sudu upoznao jednu advokaticu. Izgledala mi je
kao da je raspoložena. Njoj se udvaraj.

Kako duhovito. Šta, treba da ševim sudstvo?

Ali s druge strane...

Interludijum

Mnogopoštovana gospođa
Lita Nejd
Kerak, Gornji grad
Vila „Ciklama“

Zamak Risberg, 1. jul 1245. p. R.

Draga Koral,
Nadam se da će te moje pismo zateći u dobrom zdravlju i raspoloženju.

I da se sve odvija po tvojoj zamisli.
Žurim da te obavestim da se veštac zvani Geralt iz Rivije konačno

pojavio u našem zamku. Odmah po dolasku, za manje od sat vremena,
pokazao se kao iritantno nesnosan i uspeo je da okrene protiv sebe
apsolutno sve, uključujući uvaženog Ortolana, osobu koja može važiti za
otelotvorenje dobronamernosti i svakome naklonjenu. Kako se
ispostavilo, mišljenja koja kruže o toj individui nisu ni u najmanjoj meri
preterana, a antipatija i neprijateljstvo s kojima se ovaj svuda sreće imaju
svoje duboko opravdanje. Ali za ono za šta mu ipak treba odati čast, ja ću
biti prvi koji će to i učiniti, sine ira et studio. Ta individua je profesionalac u
svakom pogledu i u svom fahu apsolutno pouzdana. Izvršava ono čega se
prihvati, ili pada pokušavajući da izvrši, sumnje ne može biti.

Prema tome, cilj našeg poduhvata treba smatrati ostvarenim, uglavnom
zahvaljujući tebi, draga Koral. Zahvaljujemo ti se za trud, uvek ćemo ti biti
dužni za to. A posebno imaš moju zahvalnost. Kao tvoj stari prijatelj, koji
pamti ono što nas je vezivalo, više nego drugi razumem tvoje odricanje.
Shvatam kako si morala da trpiš blizinu ove individue koja je ipak
konglomerat mana koje ti ne podnosiš. Cinizam proistekao iz dubokih
kompleksa, narogušena i introvertna priroda, neiskren karakter, primitivan
um, prosečna inteligencija, monstruozna arogancija. Zaobići ću činjenicu
da ima prljave ruke i neuredne nokte kako te ne bih iritirao, draga Koral,

znam koliko mrziš takve stvari. Ali, kako kažu, došao je kraj tvojim
patnjama, mukama i brigama, ništa te više ne sprečava da okončaš odnose
s ovom individuom i prekineš svaki kontakt s njim. Time ćeš definitivno
staviti tačku i odupreti se lažnim klevetama koje šire zli jezici što od tvoje
prividne i lažne ljubaznosti prema vešcu otvoreno pokušavaju da stvore
jeftinu romansu. Ali dosta više o tome, ta stvar nije vredna razmatranja.

Bio bih najsrećniji čovek na svetu, draga Koral, kada bi htela da me
posetiš u Risbergu. Ne moram reći da je dovoljna jedna tvoja reč, jedan
gest, jedan osmeh, da dotrčim kod tebe koliko me noge nose.

S dubokim poštovanjem tvoj,
Pineti

P. S. Zli jezici koje sam spomenuo suponiraju da tvoja naklonost prema
vešcu proizlazi iz tvoje želje da nerviraš našu konfraterku Jenefer, navodno
još uvek zainteresovanu za vešca. Zaista je žalosna naivnost i neznanje tih
spletkaroša. Ipak je opšte poznato da je Jenefer u strasnoj vezi s izvesnim
mladim preduzetnikom iz juvelirske branše, a za vešca i njegove prolazne
flertove briga ju je koliko i za lanjski sneg.

Interludijum

Mnogopoštovani gospodin
Algernon Gvinkamp
Zamak Risberg

Ex urbe Kerak,
die 5 mens. Jul. anno 1245p. R.

Dragi Pineti,
Hvala ti za pismo, odavno mi nisi pisao, šta da se radi, očigledno nisi

imao o čemu i nije imalo svrhe.
Dirnuta sam tvojom brigom za moje zdravlje i raspoloženje, kao i za to

da li se sve odvija po mojoj zamisli. Sa zadovoljstvom te obaveštavam da
mi se sve odvija onako kako treba da se odvija, trudim se svim silama, pa
ipak je, kao što je poznato, svako sam kormilar svog broda. Znaj da ja svoj
brod vodim sigurnom rukom kroz olujne vetrove i grebene, visoko
uzdignute glave, koliko god oluja oko mene zahučalo.

Što se tiče zdravlja, u suštini me služi. Fizičko kao i obično, psihičko
isto, odnedavno, otkad imam ono što mi je tako dugo nedostajalo. Koliko
mnogo mi je nedostajalo saznala sam tek kada je prestalo da mi nedostaje.

Drago mi je što vaš poduhvat, koji zahteva veščevo učešće, teži ka
uspehu, ponosom me ispunjava moj skromni udeo u poduhvatu.
Međutim, uzalud tuguješ, dragi Pineti, misleći da je to bilo povezano s
odricanjima, patnjama, mukama i brigama. Nije bilo toliko loše. U suštini,
Geralt jeste pravi konglomerat mana. Otkrila sam kod njega ipak – sine ira
et studio – i vrline. Povelike vrline, uveravam te, mnogi bi se zbunili da
znaju. I mnogi bi mu pozavideli.

Svi smo se navikli na glasine, tračeve, sašaptavanja i intrige o kojima si
pisao, dragi Pineti, i znamo kako da izađemo na kraj s njima, a recept je
prost: zanemariti ih. Zacelo se sećaš glasina o tebi i Sabrini Glevisig u

vreme kada nas je nešto tobože vezivalo? Zanemarila sam ih. Sada tebi
savetujem isto.

Bene vale,
Koral

P. S. Preokupirana sam poslom. Naš eventualni susret izgleda mi nemoguć
u doglednoj budućnosti.

Po raznim zemljama tumaraju, a sklonosti i ćudi njihove nalažu im
da odbace potčinjenost svakojaku. Znači to da vlast nikakvu, ni ljudsku
ni božansku, ne priznaju, da nikakve zakone i pravila ne štuju, da
nikome i ničemu poslušnost ne duguju i sebe nekažnjivima smatraju.
Budući po prirodi varalice, žive od vradžbina kojima narod prost
obmanjuju, služe za špijune, kolportiraju lažne amulete, prevarantske
medikamente, napitke i narkotike, bave se i kuplerajem, to jest cure
bestidne podvode radi nečasnog uživanja onih što plaćaju. Kad ih beda
zadesi, prosjačenja se ne stide, niti upuštanja u krađu uobičajenu, ali
draži su im varanje i podvala. Obmanjuju naivne, tobož ljude brane,
tobož radi njihove bezbednosti čudovišta ubijaju, ali i to je davno
dokazano, na radost sopstvenu to čine, jer ubistvo je za njih zabava
prvoklasna. Pripremajući se za akcije svoje, nekakve mađije volšebne
čine, ali to je samo varka za oči posmatrača. Sveštenici pobožni začas tu
obmanu i opsenarstvo otkriše, zbunivši te sluge đavolje što se vešcima
zovu.

Anonim, Monstrum ili opisanije vešca

Deveto poglavlje

Risberg nije izgledao ni zastrašujuće, ni impozantno. To vam je zamak
kakvih je mnogo, srednje veličine, spretno uglavljen u strme planinske
padine, prislonjen uz urvinu, svetlim bedemom kontrastiran s večnim
zelenilom smrekove šume, nad vrhovima drveća izdignut krovovima dveju
četvorougaonih kula, jedne više, druge niže. Bedem koji opasuje zamak,
kako se izbliza činilo, nije bio previše visok niti ovenčan krenelacijom, a
kulice smeštene na uglovima i iznad kapije imale su više dekorativan nego
odbrambeni karakter.

Put koji se uvijao oko brda nosio je tragove intenzivnog korišćenja.
Zato što je i bio korišćen, i to vrlo intenzivno. Ubrzo je veštac morao da
pretiče kola, kočije, pojedinačne jahače i pešake. Mnogo putnika išlo je i iz

suprotnog smera, iz pravca zamka. Geralt je naslućivao svrhu putovanja.
Bio je u pravu, pošto se ispostavilo da je jedva izašao iz šume.

Ravan vrh brda pod kurtinom bedema zauzimalo je mestašce
konstruisano od drveta, trske i slame – čitav kompleks manjih i većih
građevina i nadstrešnica, okružen plotom i ogradama za konje i inventar.
Otuda je dopirala vreva i vladalo dosta živo kretanje, baš kao na bazaru ili
vašaru. To je i bio vašar, bazar, velika pijaca, samo što se tu nije trgovalo
živinom, ribom i povrćem. Roba ponuđena kod zamka Risberg bila je
magija – amuleti, talismani, eliksiri, opijati, filteri, dekokti, ekstrakti,
destilati, konkokcije, tamjan, eterična ulja, praškovi i masti, a uz to i razni
praktični, začarani predmeti, oruđa, pokućstvo, ukrasi, pa čak i igračke za
decu. Upravo taj asortiman je tu dovlačio gomilu mušterija. Bilo je
potražnje, a bilo je i ponude – očito je bilo da biznis ide kao podmazan.

Put se račvao. Veštac pođe putem što je vodio ka kapiji zamka, znatno
manje utabanim od drugog, što je usmeravao interesente na tržnicu.
Prešao je preko popločanog prilaza kapiji, sve vreme idući kroz špalir
menhira specijalno tu postavljenih, većinom znatno viših nego što je on
na konju. Ubrzo ga je dočekao kapidžik karakterističan više za palatu nego
za zamak, s ukrašenim pilasterima i frontonom. Veščev medaljon snažno
zadrhta. Ukljeva zarza, lupnu potkovicom o kaldrmu i stade kao ukopana.

– Podaci i svrha posete.

Podiže glavu. Škripav i odjekujući, ali nesumnjivo ženski glas dopro je
iz, kako se činilo, široko otvorenih usta harpijine glave predstavljene na
timpanonu. Medaljon je podrhtavao, kobila je frktala. Geralt oseti
čudnovat pritisak na slepoočnicama.

– Podaci i svrha posete – ponovo se razleže iz rupe u reljefu. Malo
glasnije nego prethodni put.

– Geralt iz Rivije, veštac. Očekuju me.

Harpijina glava ispusti zvuk nalik trubljenju. Nestade magija koja je
blokirala portal, pritisak na slepoočnicama momentalno popusti, a kobila
bez požurivanja krenu napred. Kopita su lupkala po kamenju.

Iz portala je izašao na klaustrima opasan cul-de-sac. Smesta su k njemu
pritrčala dvojica sluga, momci u praktičnoj mrkoj odeći. Jedan se
pozabavio konjem, a drugi je poslužio kao vodič.

– Ovuda, gospodine.

– Kod vas je uvek ovako? Ovakva užurbanost? Tamo ispred zamka?

– Ne, gospodine – sluga baci na njega poplašen pogled. – Samo sredom.
Sreda je pijačni dan.

Na arkadnom vencu narednog portala video se kartuš, a na njemu
sledeći bareljef, sigurno isto tako magičan. Na njemu je bila predstavljena
čeljust amfisbene. Portal je zatvarala dekorativna i solidna rešetka, koja se
ipak lako i glatko otvorila kad ju je sluga gurnuo.

Drugo dvorište bilo je znatno veće površine. I tek odatle je bilo moguće
valjano proceniti zamak. Kako se ispostavilo, pogled iz daljine bio je vrlo
varljiv.

Risberg je bio znatno veći nego što bi se činilo na prvi pogled. Naime,
moćno se utiskivao u planinsku strminu, urezivao se u nju kompleksom
zgrada, nedovršenih i prljavih zdanja kakva se obično nisu sretala u
arhitekturi zamkova. Zgrade su izgledale kao fabrike i verovatno su to i
bile. Štrčali su iz njih, naime, dimnjaci i ventilacione cevi. Mogli su se
nanjušiti paljevina, sumpor, i amonijak, a moglo se osetiti i blago vibriranje
tla, dokaz rada nekakvih podzemnih mašina.

Sluga frktanjem odvuče Geraltovu pažnju s fabričkog kompleksa.
Naime, morali su ići na drugu stranu – ka kuli zamka, onoj nižoj,
uzdignutoj nad zgradama koje su bile klasičnijeg, dvorskog karaktera.

I unutrašnjost se pokazala klasično dvorskom – mirisalo je na prašinu,
drvo, vosak i starež. Bilo je osvetljeno – podno tavanice, trome poput riba
u akvarijumu, plivale su magične kugle okružene aureolama svetla,
standardno osvetljenje čarobnjačkih rezidencija.

– Zdravo, vešče.

Dočekala su ga dva čarobnjaka. Znao je obojicu, mada ne lično. Jenefer
mu je jednom pokazala Harlana Caru, zapamtio ga je pošto je bio
verovatno jedini volšebnik koji je brijao glavu. Algernona Gvinkampa,
zvanog Pineti, sećao se iz Oksenfurta. S akademije.

– Dobro došao u Risberg – pozdravi ga Pineti. – Radujemo se što si
hteo da dođeš.

– Sprdaš se sa mnom? Nisam ovde svojom voljom. Ne bi li me
primorala da dođem, Lita Nejd me je strpala u zatvor...

– Ali te je kasnije iz njega izvukla – prekinu ga Cara. – I bogato
nagradila. Rekompenzovala je neprijatnosti s velikom, hmm, predanošću.
Priča se da si s njom već nekih nedelju dana u veoma dobrim... odnosima.