Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

Interludijum
Četiri dana kasnije

Aukcijska kuća braće Borsodi nalazila se na malom trgu kod Glavne ulice,
faktički glavne arterije Novigrada, koja povezuje pijacu s hramom Večnog
ognja. Braća su na početku svoje karijere trgovala konjima i ovcama, i tada
su mogla da priušte samo šupu u podgrađu. Nakon četrdeset dve godine
od osnivanja, aukcijska kuća je zauzimala impozantnu trospratnu zgradu u
najreprezentativnijem delu grada. Stalno je ostajala u rukama porodice, ali
je predmet aukcija isključivo bilo drago kamenje, uglavnom dijamanti, kao
i umetnička dela, antikviteti i kolekcionarski predmeti. Aukcije su se
održavale jednom u tri meseca, obavezno petkom.

Danas je aukcijska sala bila ispunjena skoro do poslednjeg mesta.
Prisutno je bilo, kako je procenila Antea Deris, dobrih sto osoba.

Šum i žamor su utihnuli. Mesto za pultom zauzeo je aukcionista. Abner
de Navaret.

Abner de Navaret je, kao i obično, izgledao sjajno u crnom somotskom
kaftanu i zlatnoj brokatnoj košulji. Na plemenitim crtama i fizionomiji
mogli su mu pozavideti kneževi, a aristokrate na figuri i manirima. Bila je
javna tajna da je Abner de Navaret zaista bio aristokrata, isključen iz roda
i razbaštinjen zbog pijanstva, rasipništva i razvrata. Da nije porodice
Borsodi, Abner de Navaret bi se odao prosjačenju. Ali Borsodijevima je
bio potreban aukcionista koji je po spoljašnosti aristokrata. A nijedan od
kandidata nije se mogao meriti s Abnerom de Navaretom u pogledu
spoljašnjosti.

– Dobro veče dame, dobro veče gospodo – progovori glasom jednako
somotskim kao i njegov kaftan. – Dobro došli u Kuću Borsodijevih na
tromesečnu aukciju umetničkih dela i antikviteta. Kolekcija koja je
predmet aukcije, s kojom ste se upoznali u našoj galeriji, a koja predstavlja
unikatnu zbirku, u celosti potiče od privatnih vlasnika.

– Kako konstatujem, velika većina vas su naši stalni gosti i klijenti,
kojima nisu strana pravila naše Kuće i pravilnik obavezujući tokom

aukcije. Brošura s pravilnikom uručena je svima ovde prisutnima prilikom
ulaska. Stoga vas sve smatram informisanim u vezi s našim propisima i
svesnim konsekvencija za njihovo narušavanje. Počnimo, dakle, bez
odlaganja.

– Predmet broj jedan: nefritska figurica, grupna, predstavlja nimfu...
hmm... sa trojicom fauna. Sudeći po našim ekspertima, izradili su je
gnomovi, stara je oko stotinu godina. Početna cena dvesta korona. Vidim
dvesta pedeset. To je sve? Nudi li neko više? Ne? Prodato gospodinu s
brojem trideset šest.

Dvojica pisara, koji su radili za susednim pultom, marljivo su zapisivali
rezultate prodaje.

– Predmet broj dva: Aen N’og Mab Taedh'morc, zbirka vilenjačkih bajki i
romana u stihovima. Bogato ilustrovana. Idealno očuvana. Početna cena
petsto korona. Petsto pedeset, gos’n trgovac Hofmajer. Gos’n gradski
većnik Drofus, šeststo. Gos’n Hofmajer, šeststo pedeset. To je sve?
Prodato za šeststo pedeset korona gos’n Hofmajeru iz Hirunduma.

– Predmet broj tri: sprava od slonove kosti, oblik... hmm... obao i
izdužen, služi za... hmm... verovatno za masažu. Prekomorsko poreklo,
godina proizvodnje nepoznata. Početna cena sto korona. Vidim sto
pedeset. Dvesta, dama s maskom, sa brojem četrdeset tri. Dvesta pedeset,
dama s velom, s brojem osam. Niko ne daje više? Trista, apotekarova
supruga Foršterkranc. Trista pedeset! Nijedna ne daje više? Prodato za
trista pedeset korona dami s brojem četrdeset tri.

– Predmet broj četiri: Antidotarius magnus, unikatan medicinski traktat,
izdao ga univerzitet u Kaštel Graupijanu s početkom postojanja škole.
Početna cena osamsto korona. Vidim osamsto pedeset. Devetsto, doktor
Onzorg. Hiljadu, poštovana Marti Sodergren. To je sve? Prodato za hiljadu
korona poštovanoj Sodergren.

– Predmet broj pet: Liber de naturis bestiarum, retkost, uvezana bukovim
daščicama, bogato ilustrovana...

– Predmet broj šest: Devojčica s mačkom, portret en trois quarts, ulje na
platnu, cintrijska škola. Početna cena...

– Predmet broj sedam: zvono s drškom, mesingano, patuljački rad,
teško je proceniti starost otkrića, ali je stvar sasvim sigurno antička. Na
rubu je natpis patuljačkim runama koji glasi: „Pa zašto zvoniš, kretenu".
Početna cena...

– Predmet broj osam: ulje i tempera na platnu, nepoznat umetnik.
Remek-delo. Molim da obratite pažnju na neobičnu hromatiku, igru boja
i dinamiku svetlosti. Polumračna atmosfera i izvanredan kolorit
majestetično odane šumske prirode. A u centralnom delu, u tajanstvenom
kjaroskuru, pogledajte, glavni lik dela: jelen na rikalištu. Početna cena...

– Predmet broj devet: Ymago mundi, poznata i pod naslovom Mundus
novus. Neobično retka knjiga, oksenfurtski univerzitet poseduje samo jedan
primerak, brojni primerci su u privatnim rukama. Uvezana u koziju kožu,
kordovansku. Idealno očuvana. Početna cena hiljadu petsto korona.
Uvaženi Vime Vivaldi, hiljadu šeststo. Cenjeni sveštenik Prohaska, hiljadu
šeststo pedeset. Hiljadu sedamsto, dama s kraja sale. Hiljadu osamsto,
gos’n Vivaldi. Hiljadu osamsto pedeset, cenjeni Prohaska. Hiljadu devetsto
pedeset, gos’n Vivaldi. Dve hiljade korona, bravo, cenjeni Prohaska. Dve
hiljade sto, gos’n Vivaldi. Da li neko daje više?

– Ta knjiga je bezbožnička, ima jeretički sadržaj! Mora biti spaljena!
Hoću da je otkupim kako bih je spalio! Dve hiljade dvesta korona!

– Dve hiljade petsto! – frknu Vime Vivaldi, gladeći belu odnegovanu
bradu. – Hoćeš li dati više, pobožni ložaču?

– Skandal! Ovde bogatstvo trijumfuje nad poštenjem! Paganski patuljci
su tretirani bolje nego ljudi. Žaliću se vlastima!

– Knjiga prodata za dve hiljade petsto korona gos’n Vivaldiju – Abner
de Navaret spokojno objavi. – A cenjenog Prohasku podsećam na pravila
i propise obavezujuće u Kući Borsodijevih.

– Odlazim!

– Zbogom. Izvinite, gospodo. Unikatnost i bogatstvo ponude Kuće
Borsodijevih deluje, utiče na emocije. Nastavljamo. Predmet broj deset:
apsolutni kuriozitet, neviđen pronalazak, dva veščevska mača. Kuća je
odlučila da ih ne nudi odvojeno, već kao komplet, u čast vešca kome su
pre mnogo godina služili. Prvi mač, od čelika koji potiče od meteorita.
Oštrica iskovana i oštrena u Mahakamu, autentičnost patuljačkog žiga
potvrdili su naši eksperti.

– Drugi mač, srebrni. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice runski
znaci i glifovi koji potvrđuju originalnost. Početna cena hiljadu korona za
komplet. Hiljadu pedeset, gospodin s brojem sedamnaest. To je sve? Niko
ne daje više? Za ovakve raritete?

– To je sića, a ne novac – progunđa Nikifor Muus iz poslednjeg reda,
magistratski činovnik, naizmence stiskajući u pesnici prste uflekane
mastilom ili pročešljavajući njima retku kosu. – Znao sam da nije bilo
vredno...

Antea Deris utiša ga siktanjem.

– Hiljadu sto, gos’n grof Horvat. Hiljadu dvesta, gospodin s brojem
sedamnaest. Hiljadu petsto, poštovani Nino Ćanfaneli. Hiljadu šeststo,
gospodin s maskom. Hiljadu sedamsto, gospodin s brojem sedamnaest.
Hiljadu osamsto, grof Horvat. Dve hiljade, gospodin s maskom. Dve
hiljade sto, poštovani Ćanfaneli. Dve hiljade dvesta, gospodin s maskom.
To je sve? Dve hiljade petsto, poštovani Ćanfaneli... Gospodin s brojem
sedamnaest...

Gospodina s brojem sedamnaest iznenada uhvatiše ispod ruku dva
krepka pandura koji neopaženo uđoše u salu.

– Herosa Fuerte, zvani Probadač – procedi treći pandur, tutkajući
uhvaćenog palicom u grudi. – Najamni ubica, za njim je raspisana
poternica. Uhapšen si. Vodite ga.

– Tri hiljade! – dreknu Herosa Fuerte, zvani Probadač, uzmahujući
tablicom s brojem sedamnaest koju je i dalje držao u ruci. – Tri... hiljade...

– Žao mi je – reče hladno Abner de Navaret. – Propisi. Hapšenje
licitatora anulira njegovu ponudu. Važeća ponuda je dve hiljade petsto,
poštovani Ćanfaneli. Ko daje više? Dve hiljade šeststo, grof Horvat. To je
sve? Dve hiljade sedamsto, gospodin s maskom. Tri hiljade, poštovani
Ćanfaneli. Ne vidim dalje ponude...

– Četiri hiljade.

– Ah. Poštovani Molnar Đankardi. Bravo, bravo. Četiri hiljade korona.
Da li neko daje više?

– Hteo sam ih za sina – planu Nino Ćanfaneli. – A ti imaš samo kćerke,
Molnare. Šta će tebi ti mačevi? Ali dobro, neka ti bude. Prepuštam.

– Mačevi su prodati – objavi de Navaret – poštovanom gospodinu
Molnaru Đankardiju za četiri hiljade korona. Nastavljamo, uvažene dame,
uvažena gospodo. Predmet broj jedanaest: plašt od majmunskog krzna...

Nikifor Muus, radostan i iskežen kao dabar, klepi Anteu Deris po
lopatici. Snažno. Antea se poslednjim atomom volje suzdrža da ga ne
tresne po njušci.

– Odlazimo – siknu.
– A novac?
– Po završetku aukcije i obavljanja formalnosti. To će potrajati.
Zanemarivši Muusovo gunđanje, Antea krenu ka vratima. Izazvao ju je
nečiji pogled, pogledala je krišom. Žena. Crnokosa. Odevena u crno i belo.
S opsidijanskom zvezdom na dekolteu.
Osetila je drhtavicu.

•

Antea je bila u pravu. Formalnosti su potrajale. Tek nakon dva dana mogli
su da odu u banku. Filijalu neke od patuljačkih banaka koja, kao i sve,
miriše na novac, vosak i mahagonijevu boazeriju.

– Iznos za isplatu je tri hiljade trista trideset šest korona – izjavi
činovnik. – Posle naplate provizije banke u iznosu od jednog procenta.

– Borsodi petnaest, banka jedan – obrecnu se Nikifor Muus. – Za sve
bi uzeli procenat! Sve lopov do lopova! Daj pare!

– Samo trenutak – zaustavi ga Antea. – Najpre resimo naše stvari, tvoje
i moje. Provizija i meni pripada. Četiristo korona.

– Čekaj, čekaj! – prodra se Muus, privukavši poglede drugih činovnika
i klijenata banke. – Kakvih četiristo? Od Borsodijevih sam dobio jedva
preko hiljadu...

– U skladu s ugovorom, sledi mi deset procenata od rezultata aukcije.
Troškovi su tvoj problem. I samo tebe terete.

– Šta mi ti tu...
Antea Deris ga pogleda. Bilo je dovoljno. Između Antee i njenog oca
nije bilo mnogo simpatija. Ali je Antea umela da pogleda identično kao
otac. Kao Piral Prat. Muus se zgrčio pod pogledom.
– Od sume od isplate – obavesti činovnika – molim da mi date
bankarski ček na četiristo korona. Znam da će banka uzeti proviziju,
prihvatam to.
– A moju kintu u gotovini! – magistratski činovnik pokaza na veliki
kožni ranac koji je dovukao. – Odneću kući i dobro sakriti! Nikakve
lopovske banke neće s mene derati nikakve provizije!
– To je znatna suma. – Činovnik ustade. – Molim, sačekajte.

Izlazeći iz kancelarije, činovnik samo nakratko odškrinu vrata zadnje
prostorije, ali Antea se mogla zakleti da je na momenat videla crnokosu
ženu odevenu u crno i belo.

Osetila je drhtavicu.

•

– Hvala ti, Molnare – kaza Jenefer. – Neću ti zaboraviti ovu uslugu.
– Na čemu se zahvaljuješ? – osmehnu se Molnar Đankardi. – Šta sam

to učinio, kakvu uslugu? Što sam na aukciji kupio navedeni predmet?
Plativši za njega novcem s tvog privatnog računa? A možda što sam se
okrenuo kad si maločas bacala zaklinjalicu? Okrenuo sam se jer sam s
prozora posmatrao onu posrednicu dok se odaljavala, privlačno njišući
koječime. Ne krijem, frajla jeste moj tip, iako nisam lud za ljudskim
ženama. Da li će tvoja zaklinjalica i njoj... napraviti neprilike?

– Ne – prekinu ga čarobnica. – Njoj neće ništa biti. Uzela je ček, a ne
zlato.

– Shvatam. Pretpostavljam da ćeš veščeve mačeve odmah uzeti? Ipak
su oni za njega...

– Sve – dovrši Jenefer. – Sudbinski je povezan s njima. Znam, znam,
nego kako. Pričao mi je. A ja sam čak počinjala da verujem. Ne, Molnare,
neću danas uzeti te mačeve. Neka ostanu u depozitu. Uskoro ću po njih
poslati nekoga s punomoćjem. Još danas napuštam Novigrad.

– I ja. Idem u Tretogor, prokontrolisaću i tamošnju filijalu. Zatim se
vraćam u Gors Velen.

– Pa, još jednom hvala. Zbogom, patuljče.
– Zbogom, čarobnice.

Interludijum

Tačno sto godina
od momenta preuzimanja zlata
u banci Đankardijevih u Novigradu

– Zabranjen ti je ulaz – reče izbacivač Tarp. – Dobro znaš za to. Odstupi
od stepenica.

– A ovo jesi li video, seljaku? – Nikifor Muus zamaha i zazvecka punom
kesom. – Jesi li ikada u životu video toliko zlata odjednom? Makni se s
puta, jer ide gospodin! Bogati gospodin! Mrdaj, seljoberu!

– Pusti ga, Tarp! – iz unutrašnjosti gostionice pomoli se Febus Ravenga.
– Ne želim ovde galamu, gosti su uznemireni. A ti pazi. Jednom si me
prevario, drugog puta neće biti. Bolje bi ti bilo da ovog puta imaš čime da
platiš, Muuse.

– Gospodin Muus! – Činovnik odgurnu Tarpa. – Gospodin! Pazi kome
se obraćaš, krčmaru!

– Vino! – povika, zavalivši se za sto. – Najskuplje koje imate!
– Najskuplje – odvaži se maitre – košta šezdeset korona...
– Mogu da priuštim! Daj ceo vrč, brzo!
– Tiše – opomenu ga Ravenga. – Tiše, Muuse.
– Ne utišavaj me, mamiparo! Varalico! Parvenu! Ko si ti da mene
utišavaš? Pozlaćena firma, ali i dalje balega na čizmama! A govno će uvek
biti govno! Baci pogled ovamo! Jesi li u životu video toliko zlata
odjednom? Video si?
Nikifor Muus posegnu ka kesi, izvuče šaku zlatnih moneta i kočoperno
ih baci na sto.
Monete se rasprskaše u smeđu gustu masu. Naokolo se raširi odvratan
smrad ekskremenata.

Gosti restorana „Natura Rerum“ skočiše s mesta i otrčaše ka izlazu,
gušeći se i pokrvajući noseve salvetama. Maitre se pognu u vomitivnom
refleksu. Neko kriknu, neko opsova. Febus Ravenga nije ni trepnuo. Stajao
je poput kipa, prekrstivši ruke na grudima.

Muus, zgranut, zavrte glavom, razgorači i obrisa oči, blenući u smrdljivu
gomilu na stolnjaku. Napokon se trgnu i posegnu ka kesi. I izvuče ruku
punu guste mase.

– U pravu si, Muuse – progovori ledenim glasom Fabus Ravenga. –
Govno će uvek biti govno. Izbacite ga napolje.

Magistratski činovnik nije čak ni pružao otpor dok su ga vukli, bio je
previše ošamućen onim što se zbilo. Tarp ga dovuče do zahoda. Na
Ravengin znak, sluge skinuše drveni poklopac kloake. Videvši to, Muus
ožive, stade vrištati, opirati se i ritati. Nije mu to mnogo pomoglo. Tarp ga
dovuče do septičke jame i baci ga dole. Mlađan pljusnu u retku izmetinu.
Ali nije tonuo. Raširio je ruke i noge i nije tonuo, na površini kaše držali
su ga tamo bačeni svežnjevi slame, krpice, prutići i zgužvane strane
iscepane iz raznih mudrih i pobožnih knjiga.

Febus Ravenga skinu sa zida ostave drvene vile za seno, napravljene od
jedne račvaste grane.

– Govno je bilo, jeste i ostaće govno – kaza. – I uvek će na kraju završiti
u govnima.

Pritisnu vilama i potopi Muusa. Sa sve glavom. Muus se s pljuskom
iščupa na površinu, ričući, kašljući i pljujući. Ravenga mu dozvoli da se
malo nakašlje i dođe do daha, a zatim ga ponovo potopi. Ovoga puta zaista
duboko.

Ponovivši operaciju još nekoliko puta, baci vile.

– Ostavite ga tamo – naredi. – Neka se sam iskobelja.

– To neće biti lako – oceni Tarp. – I malo će potrajati.

– I nek potraje. Ne žurimo nigde.

A mon retour, hé! je m'en désespere,
Tu ma's reçu d’un baiser tout glacé.
Pjer de Ronsar

Šesnaesto poglavlje

Upravo je na sidrište pod punim jedrima uplovio novigradski škuner
„Pandora Parvi“, u suštini lep brodić. Lep i brz, pomisli Geralt, silazeći niz
stepenice na prometno priobalje. Video je škuner u Novigradu, raspitivao
se, znao je da je isplovio iz Novigrada čitava dva dana kasnije nego galera
,,Stinta“, na koju se i sam ukrcao. Uprkos tome, stigao je u Kerak praktično
u isto vreme. Možda je trebalo da sačekam i ukrcam se na škuner, pomisli.
Dva dana duže u Novigradu, ko zna, možda bih ipak dobio neke
informacije?

Uzaludne divagacije, oceni. Možda, ko zna, šta ako. Šta se dogodilo,
dogodilo se, ništa to više neće promeniti. I nema šta da se raspreda o tome.

Pozdravi pogledom škuner, svetionik, more i horizont koji se smrkavao
od olujnih oblaka. Nakon čega žustrim korakom krenu prema gradu.

•

Nosači su ispred vile upravo iznosili lektiku, filigransku konstrukciju sa
zavesicama lila boje. Mora da je bio utorak, sreda ili četvrtak. Tim danima
je Lita Nejd primala pacijentkinje, a takve lektike su koristile upravo
pacijentkinje, obično imućne dame iz viših slojeva.

Vratar ga pusti bez reči. I dobro je. Geralt nije bio u najboljem
raspoloženju i sigurno bi se rečju revanširao. A možda čak i dvema ili
trima.

Patio je bio prazan, voda u fontani tiho je žuborila. Na malahitskom
stoliću stajala je boca i peharčići. Geralt je bez cifranja nalio sebi.

Kada je podigao glavu, ugledao je Mozaik. U belom mantilu i kecelji.
Bledu. Sa zalizanom kosom.

– To si ti – kaza ona. – Vratio si se.

– To sam sasvim sigurno ja – potvrdi suvo. – Sasvim sigurno sam se
vratio. A ovo vino je sasvim sigurno malo prokislo.

– I ja se radujem što te vidim.

– Koral? Tu je? A ako jeste, gde je?

– Maločas sam je videla – slegnu ramenima – među nogama
pacijentkinje. Sasvim sigurno je i dalje tamo.

– Faktički nemaš izlaza, Mozaik – odgovori spokojno, gledajući ju u
oči. – Moraš postati čarobnica. Stvarno, imaš ogromne predispozicije i
izglede. Tvoj oštar humor ne bi umeli da cene u tkačkoj manufakturi. A
kamoli u bordelu.

– Učim i razvijam se. – Nije spustila pogled. – Više ne plačem u ćošku.
Otplakala sam svoje. Ta etapa je već iza mene.

– Ne, nije, lažeš samu sebe. Još je mnogo toga pred tobom. I sarkazam
te neće spasiti od toga. Pogotovo zato što je veštački i loše iskopiran. Ali
dosta o tome, nije na meni da ti delim životne lekcije. Pitao sam, gde je
Koral?

– Ovde. Zdravo.

Čarobnica se kao duh pomoli iza zavese. Kao i Mozaik, bila je u belom
lekarskom mantilu, a njenu pripetu riđu kosu krila je pletena kapica, koja
bi mu u normalnim uslovima bila smešna. Ali uslovi nisu bili normalni i
smeh nije bio na mestu, bila mu je potrebna sekunda da to shvati.

Prišla je i bez reči ga poljubila u obraz. Usne su joj bile hladne. A oči s
kolutovima.

Mirisala je na lekove. I na to nešto čime je dezinfikovala. Bio je to
gadan, odbojan, bolestan miris. Miris u kojem je bilo straha.

– Videćemo se sutra – predupredi ga. – Sutra ćeš mi sve ispričati.

– Sutra.

Pogledala ga je, a bio je to pogled izdaleka, preko provalije vremena i
događaja koja ih je delila. Bila mu je potrebna sekunda da shvati koliko je
duboka provalija i koliko udaljeni događaji ih dele.

– Možda je bolje prekosutra. Idi u grad. Sastani se s pesnikom, bio je
veoma zabrinut za tebe. Ali sada idi, molim te. Moram da se pozabavim
pacijentkinjom.

Kada je otišla, pogledao je u Mozaik. Sigurno dovoljno rečito, jer nije
odugovlačila s objašnjenjem.

– Jutros smo imali porođaj – reče, a glas joj se blago izmeni. – Težak.
Odlučila se za klešta. I sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu.

– Shvatam.
– Sumnjam.
– Doviđenja, Mozaik.
– Dugo te nije bilo. – Podiže glavu. – Mnogo duže, nego što je
očekivala. U Risbergu ništa nisu znali, ili su se pravili da ne znaju. Nešto
se dogodilo, zar ne?
– Nešto se dogodilo.
– Shvatam.
– Sumnjam.

•

Neven ga je zadivio dovitljivošću. Potvrdivši činjenicu na čiju se
očiglednost Geralt još uvek nije privikao. I nije je sasvim prihvatio.

– Kraj, ne? Prohujalo s vihorom? Pa očigledno, bio si potreban njoj i
čarobnjacima, uradio si svoje, možeš da ideš. I znaš šta? Drago mi je što
je gotovo. Jednom je svakako morala da se okonča ta čudnovata romansa,
a što je duže trajala, to je opasnije konsekvencije implicirala. I ti bi, ako
hoćeš da znaš moje mišljenje, trebalo da se raduješ što si to skinuo s glave
i što je tako glatko prošlo. Zato bi trebalo da namestiš radostan osmeh na
lice, a ne mračnu i sumornu grimasu, koja ti, veruj mi, uopšte ne stoji na
licu, s njom jednostavno izgledaš kao teško mamuran čovek, koji se, povrh
toga, otrovao mezeom i ne seća se čime i kada je polomio zub, niti odakle
mu ti tragovi semenja na pantalonama.

– A možda – nastavi bard, nimalo obeshrabren odsustvom reakcije s
veščeve strane – tvoja utučenost proizlazi iz nečeg drugog? Možda iz
činjenice da su te ostavili napolju dok si ti planirao finale u sopstvenom
stilu? Ono s begom u zoru i cvećem na stočiću? Ha-ha, u ljubavi je kao u

ratu, prijatelju, a tvoja draga je postupila kao iskusan strateg. Dejstvovala
je unapred, preventivnim napadom. Mora da je čitala Istoriju ratova maršala
Peligrama. Peligram navodi mnogo primera pobeda postignutih uz pomoć
sličnog lukavstva.

Geralt i dalje nije reagovao. Izgledalo je da Neven nije očekivao
reakciju. Ispio je pivo i mahnuo krčmarici da donese naredno.

– Uzevši gorenavedeno u obzir – nastavi, okrećući vijke lutnje – ja
generalno jesam za seks na prvom sastanku. Preporučujem ti za ubuduće,
u svakom slučaju. To eliminiše potrebu za daljim sastancima s tom istom
osobom, što može biti zamorno i gubljenje vremena. Kada smo već kod
toga, gđa advokat, koju si ti obasuo pohvalama, faktički se pokazala
vrednom truda. Nećeš verovati...

– Verovaću – veštac nije izdržao, prekinu ga dosta drsko. – Verovaću
bez pričanja, pa ga se možeš okanuti.

– Pa da – konstatova bard. – Utučen, ojađen i mučen brigama, zbog
čega je zajedljiv i naprasit. To nije samo žena, čini mi se. Tu ima još nešto.
Znam, majku mu. I vidim. U Novigradu nije bilo uspešno? Nisi povratio
mačeve?

Geralt uzdahnu, premda je obećao sebi da neće uzdisati.

– Nisam ih vratio. Zakasnio sam. Bilo je komplikacija, dogodilo se baš
svašta. Uhvatila nas je oluja, potom je u našu lađu počela da nadire voda...
A zatim se jedan kožar teško razboleo... Ah, neću te gnjaviti detaljima.
Ukratko govoreći, nisam stigao na vreme. Kada sam dospeo u Novigrad,
aukcija je već bila prošla. U kući Borsodijevih su me se brzo kurtalisali.
Aukcije su obavijene tajnom prodaje, koja ujedno štiti i prodavce i kupce.
Stranim licima firma ne daju se nikakve informacije, bla, bla, bla, doviđenja
gospodine. Nisam ništa saznao. Ne znam da li su mačevi prodati, da li je
lopov uopšte stavio mačeve na aukciju. Svakako je mogao zanemariti
Pratov savet, mogla je da mu naleti druga prilika. Ništa ne znam.

– Maler. – Neven je klimao glavom. – Niz nesrećnih okolnosti. Istraga
rođaka Feranta je, kako mi se čini, takođe stala na mrtvoj tački. Kada smo
već kod njega, rođak Ferant me stalno ispituje o tebi. Gde si, imam li neke
vesti od tebe, kada ćeš se vratiti, da li ćeš bar stići na kraljevsku svadbu i
da nisi zaboravio na obećanje koje si dao knezu Egmundu. Naravno, ni
reč mu nisam rekao, ni o tvojim poduhvatima, ni o aukciji. Ali, podsećam
te, praznik Lamaš je sve bliže, ostalo je deset dana...

– Znam. Ali možda se nešto desi za to vreme? Nešto povoljno, recimo?
Nakon niza nesrećnih okolnosti dobro bi došla neka promena.

– Ne poričem. A ako...
– Razmisliću i doneti odluku. – Geralt nije dao bardu da dovrši. – Ništa
me u suštini ne obavezuje da se na kraljevskoj svadbi pojavim kao telesna
straža. Egmund i javni tužilac nisu vratili moje mačeve, a to je bio uslov.
Ali uopšte ne isključujem da ću ispuniti kneževu želju. U prilog tome
govore, na primer, materijalni razlozi. Knez se hvalisao da neće štedeti
novac. A sve ukazuje na to da će mi biti potrebni potpuno novi mačevi,
izrađeni po specijalnoj narudžbini. A to će mnogo koštati. Ah, šta tu ima
da se priča. Hajdemo negde nešto da pojedemo. I popijemo.
– Kod Ravenge, u ,,Naturu“?
– Ne danas. Danas želim proste stvari, prirodne, nekomplikovane i
iskrene. Ako znaš na šta mislim.
– Naravno da znam. – Neven ustade. – Hajmo na more, u Palmiru.
Znam jedno mesto. Tamo poslužuju haringu, votku i čorbu od ribe koja
se zove krkotajka. Ne smej se. Zaista se tako zove!
– Neka se zove kako hoće. Idemo.

•

Most na Adalati bio je blokiran, preko njega se upravo kotrljala kolumna
natovarenih kola i grupa konjanika koja je vukla neosedlane konje. Geralt
i Neven su morali da sačekaju, da se pomere s puta.

Kavalkadu je zatvarao osamljen jahač na doratastoj kobili. Kobila
zabaci glavu i pozdravi Geralta otegnutim rzanjem.

– Ukljeva!
– Zdravo, vešče. – Jahač skinu kapuljaču, otkri lice. – Ja baš krenuo kod
tebe. Mada se nisam nadao da ćemo tako brzo naleteti jedan na drugog.
– Zdravo, Pineti.
Pineti skoči iz sedla. Geralt primeti da je naoružan. Bilo je to dosta
čudno, volšebnici su vrlo retko nosili oružje. Čarobnjakov pojas okovan
mesingom otežavao je mač u bogato ukrašenim koricama. Bio je tamo i
štilet, solidan i širok.

Preuze od čarobnjaka Ukljevine vođice, pogladi kobilu po nozdrvama
i grivi. Pineti svuče rukavice i zadenu ih za pojas.

– Oprosti mi, maestro Nevene – kaza – ali hteo bih da ostanem nasamo
s Geraltom. Ono što imam da mu kažem namenjeno je isključivo njegovim
ušima.

– Geralt – nakostreši se Neven – nema tajni preda mnom.

– Znam. Mnoge detalje iz njegovog privatnog života saznao sam iz
tvojih balada.

– Ali...

– Nevene – prekinu ga veštac. – Idi prošetaj.

– Hvala ti – kaza mu kada su ostali sami. – Hvala što si doveo ovamo
mojeg konja, Pineti.

– Primetio sam – odgovori čarobnjak – da si bio vezan za njega. Pa kad
smo ga već pronašli u Borovini...

– Bili ste u Borovini?

– Bili smo. Pozvao nas je konstabl Torkvil.

– Jeste li videli...

– Videli smo – Pineti ga oštro prekinu. – Sve smo videli. Ne mogu da
shvatim, vešče. Ne mogu da shvatim. Zašto ga onda nisi posekao? Tamo,
na mestu? Dozvoliću sebi da to kažem, nisi baš najmudrije postupio.

Znam, Geralt se suzdrža od priznanja. Znam, nego šta. Ispao sam
isuviše glup da iskoristim šansu koju mi je sudbina dala. Šta bi mi to pa
škodilo, jedan leš više na spisku. Kakvog to značaja ima za plaćenog ubicu.
A to što mi je bilo odvratno da budem vaše oruđe? Pa ja sam uvek nečije
oruđe. Trebalo je da stisnem zube i uradim šta je trebalo.

– Sigurno će te ovo iznenaditi – Pineti ga pogleda u oči – ali smesta
smo pohitali da te spasemo, ja i Harlan. Pretpostavili smo da si očekivao
pomoć. Sutradan smo ulovili Degerlunda, dok se raspravljao s nekom
slučajnom bandom.

Ulovili ste ga, veštac se suzdržao da ne ponovi. I bez oklevanja ste mu
zavrnuli šiju? A budući da ste mudriji od mene, niste ponovili moju grešku?
Nije nego. Da je tako bilo ne bi imao takvu facu, Gvinkampe.

– Mi nismo ubice. – Čarobnjak pocrvene, zamucnu. – Odveli smo ga u
Risberg. I nastala je frka... Svi su bili protiv nas. Ortolan je, za divno čudo,
bio suzdržan, a baš smo od njega očekivali najgore. Ali Biruta Ikarti,

Rošavi, Sandoval, čak i Zangenis, koji nam je ranije bio naklonjen...
Saslušali smo predugačku predikaciju o solidarnosti zajednice, o bratstvu,
o lojalnosti. Saznali smo da samo poslednje bitange huškaju najamnog
ubicu na konfratera, da treba pasti veoma nisko da bi se unajmio veštac
protiv sabrata. Iz niskih pobuda. Iz ljubomore na talenat i prestiž sabrata,
iz zavisti prema naučnim dostignućima i uspesima.

Pozivanje na incidente iz Pogorja, na četrdeset četiri leša, nije dalo ništa,
veštac se suzdrža od konstatacije. Ako ne računamo sleganje ramenima. I
verovatno predugačko predavanje o nauci koja iziskuje žrtve. O cilju koji
opravdava sredstva.

– Degerlund je – nastavi Pineti – stao pred komisiju i saslušao strog
ukor. Za bavljenje goetijom, za ljude koje je pobio demon. Bio je nadmen,
očito je računao na Ortolanovu intervenciju. Ali Ortolan kao da je
zaboravio na njega, potpuno se predavši svojoj najnovijoj strasti:
izrađivanju formule vrlo efikasnog i univerzalnog đubriva koje bi trebalo
da revolucioniše zemljoradnju. Prepušten sam sebi, Degerlund udari u
drugi ton. Plačljiv i žalostan. Napravio je od sebe poniženog. Žrtvu, kako
sopstvenih ambicija tako i magijskog talenta, zahvaljujući kojem je demona
izazvao tako snažno da je bilo nemoguće savladati ga. Zakleo se da će
odustati od goetije, da je se nikada više neće dotaći. Da će se u potpunosti
posvetiti istraživanjima na usavršavanju ljudske vrste, na transhumanizmu,
specijaciji, introgresiji i genetskoj modifikaciji.

I poverovali su mu, veštac se suzdrža od konstatacije.

– Poverovali su mu. Na to je uticao Ortolan, koji se iznenada, odišući
đubrivom, pojavio pred komisijom. Nazvao je Degerlunda voljenim
mladićem koji je, doduše, dopustio sebi greške, ali ko je još bez grešaka.
Nije sumnjao da će se mladić popraviti i on je za to garantovao. Molio je
komisiju da ublaži svoj gnev, pokaže kompasiju i ne osuđuje mladića. Na
kraju je proglasio Degerlunda svojim naslednikom i sukcesorom, u
potpunosti mu je ustupio Citadelu, svoju privatnu laboratoriju. On sam je
izjavio da mu laboratorija ne treba, budući da je rešio da radi i egzercira
pod otvorenim nebom, na poljima i lejama. Biruti, Rošavom i ostalima se
svidela ideja. Citadela, imajući u vidu njenu nepristupačnost, mogla je
uspešno poslužiti kao kaznena ustanova. Degerlund je upao u sopstvenu
zamku. Našao se u kućnom pritvoru.

A afera je gurnuta pod tepih, veštac se suzdrža.

– Pretpostavljam da je – Pineti ga brzo pogleda – uticaj na to imao i
odnos prema tebi, prema tvojoj ličnosti i reputaciji.

Geralt podiže obrve.

– Vaš veščevski kodeks – nastavi čarobnjak – navodno zabranjuje
ubijanje ljudi. Ali za tebe kažu da se prema tom kodeksu ophodiš bez
preteranog poštovanja. Da se svašta dešavalo, da se najmanje nekoliko
osoba rastalo sa životom zbog tebe. Birutu i ostale je obuzeo strah. Da ćeš
se vratiti u Risberg i završiti posao, a da će usput i oni dobiti svoje. A
Citadela je sto posto bezbedno sklonište, stara gnomska planinska tvrđava
preinačena u laboratoriju, danas magijski zaštićena. Niko ne može da
dopre do Citadele, ne postoji način za to. Prema tome, Degerlund ne samo
što je izolovan, već je i bezbedan.

Risberg je takođe bezbedan, veštac se suzdrža. Zaštićen od skandala i
kompromitacije. Degerlund u izolaciji, afere nema. Niko neće saznati da
je prevejanac i karijerista prevario i nasankao čarobnjake iz Risberga, koji
sebe smatraju elitom magijskog bratstva i izdaju se za nju. Da je, koristeći
se naivnošću i glupošću te elite, degenerik i psihopata mogao bez prepreka
da ubije četrdeset i nešto ljudi.

– U Citadeli će – čarobnjak i dalje nije spuštao pogled s njega –
Degerlund biti pod kontrolom i opservacijom. Više neće izazvati nijednog
demona.

Nikada nije bilo nijednog demona. I ti, Pineti, to dobro znaš.

– Citadela je – čarobnjak skrene pogled, pogleda u brodove u sidrištu
– smeštena u steni kompleksa planine Kremora, u podnožju koje leži
Risberg. Pokušaj da se probije do tamo bio bi jednak samoubistvu. Ne
samo zbog magijske zaštite. Sećaš li se o čemu si nam onda pričao? O
opsednutom čoveku što si ga nekoć ubio? U uslovima krajnje nužde,
spasavajući jedno dobro na račun drugog, samim tim isključivši
nezakonitost zabranjenog dela? No, valjda shvataš da su sada okolnosti
potpuno drugačije. Izolovani Degerlund ne predstavlja stvarnu i direktnu
pretnju. Ako ga makar prstom dotakneš, počinićeš zabranjeno i
nezakonito delo. Ako pokušaš da ga ubiješ, ići ćeš pred sud za pokušaj
ubistva. Neki od naših se, znam to, nadaju da ćeš pokušati. I da ćeš završiti
na gubilištu. Zato ti savetujem: ostavi se toga. Zaboravi na Degerlunda.
Pusti stvari da idu svojim tokom.

– Ćutiš – Pineti potvrdi činjenicu. – Suzdržavaš se od komentara.

– Zato što i nemam šta da komentarišem. Samo me jedno interesuje.
Ti i Cara. Ostaćete u Risbergu?

Pineti se zasmeja. Suvo i neiskreno.

– Obojici su nam, i meni i Harlanu, zatražili ostavke, na sopstveni
zahtev, zbog zdravstvenog stanja. Napustili smo Risberg, nikada se više
tamo nećemo vratiti. Harlan namerava da ide u Povis, u službu kod kralja
Rida. Ja se ipak odlučujem za još dalji put, U Carstvo Nilfgarda, čuo sam
da tretiraju volšebnike utilitarno i bez preteranog poštovanja. Ali da im
dobro plaćaju. A kada je već o Nilfgardu reč... Zaboravio bih. Imam za
tebe oproštajni poklon, vešče.

Otkopča remen, obavi njime korice i uruči Geraltu mač.

– To je za tebe – predupredi ga, pre no što je veštac stigao da progovori.
– Dobio sam ga za šesnaesti rođendan. Od oca koji nije mogao da preboli
što sam se odlučio za školu magije. Računao je da će poklon uticati na
mene, da ću se, ako posedujem takav mač, osetiti obaveznim da održim
porodičnu tradiciju i izaberem vojnu karijeru. Šta ćeš, izneverio sam oca.
U svemu. Nisam voleo da lovim, više sam voleo da pecam. Nisam se
oženio jedinom kćerkom njegovog srdačnog prijatelja. Nisam postao
ratnik, mač je skupljao prašinu na polici. Ne treba mi. Tebi će bolje
poslužiti.

– Ali... Pineti...

– Uzmi, ne prenemaži se. Znam da su tvoji mačevi nestali i da si u
nevolji.

Geralt uze gušterski rukohvat i dopola izvuče sečivo iz korica. Col iznad
nakrsnice video se žig u obliku sunca sa šesnaest zraka, naizmenično
pravih i talasastih, u heraldici simbolizujućih za sunčev blesak i sunčanu
žegu. Dva cola iza sunca počinjala je inskripcija izrađena lepo stilizovanim
fontom, slavan zaštitni znak.

– Sečivo iz Virolede – konstatova činjenicu. – Ovoga puta original.

– Molim?

– Ništa, ništa. Divim se. I još ne znam smem li da prihvatim...

– Smeš da prihvatiš. U suštini si već prihvatio, ipak ti je u ruci.
Dođavola, ne prenemaži se, rekao sam ti. Dajem ti mač kao znak simpatije.
Kako bi shvatio da ti nije svaki čarobnjak neprijatelj. A meni će više
koristiti udice. Reke u Nilfgardu su lepe i čiste, u njima je mnoštvo
pastrmki i lososa.

– Hvala. Pineti?
– Da?
– Daješ mi taj mač samo kao znak simpatije.
– Kao znak simpatije, nego šta – čarobnjak snizi glas. – Ali možda ne
samo toga. Uostalom, šta se mene tiče šta će se ovde dogoditi, za kakve
ciljeve će ti ovaj mač poslužiti? Opraštam se od ovih krajeva, nikada se
ovamo neću vratiti. Vidiš li onaj divni galeon u sidrištu? To je ,,Eurijala“,
matična luka Bakala. Isplovljavam prekosutra.
– Stigao si malo ranije.
– Da... – volšebnik blago zamucnu. – Hteo bih prvo da se ovde...
oprostim od nekog.
– Sa srećom. Hvala za mač. I za konja, još jednom. Zbogom, Pineti.
– Zbogom. – Čarobnjak bez razmišljanja stisnu pruženu mu ruku. –
Zbogom, vešče.

•

Pronašao je Nevena, a kako drugačije nego u lučkom bifeu, kako iz zdele
srče riblju čorbu.

– Odlazim – kratko izjavi. – Odmah.
– Odmah? – Neven se ukipi s kašikom na pola puta. – Sada? Mislio
sam...
– Nije važno šta si mislio. Idem smesta. Umiri rođaka tužioca. Vratiću
se na kraljevsku svadbu.
– A šta je to?
– A na šta ti liči?
– Mač, naravno. Odakle ti? Od čarobnjaka, zar ne? A onaj što si dobio
od mene? Gde je?
– Izgubio se. Vrati se u gornji grad, Nevene.
– A Koral?
– Šta Koral?
– Šta treba da kažem ako pita...
– Neće pitati. Neće naći vremena za to. Opraštaće se od nekoga.

Interludijum

POVERLJIVO
Illustrissimus et Reverendissimus
Magnus Magister Narzes de la Roš
Predsednik Kaptola dara i veštine
Novigrad

Datura ex Costello Rissberg,
die 15 mens. Jul. anno 1245 post Resurrectionem

Re:
Majstora veština mons. mg
Sorela Alberta Amadora Degerlunda

Honoratissime Arhimajstore,
U Kaptol su nesumnjivo dospele glasine o incidentima koji su se

odigrali u leto anno currente na zapadnim granicama Temerije, usled kojih
je, kao što se naslućuje, život izgubilo oko četrdeset – ne može se tačno
utvrditi – osoba, uglavnom nekvalifikovanih šumarskih radnika. Ti
incidenti se, na naše žaljenje, dovode u vezu s Majstorom Sorelom
Albertom Amadorom Degerlundom lično, članom istraživačkog tima
Kompleksa Risberg.

Istraživački tim Kompleksa Risberg duboko saoseća s porodicama
žrtava incidenata, iako žrtve, koje se nalaze veoma nisko u društvenoj
hijerarhiji, preterano piju alkohol i vode nemoralan život, sigurno nisu bile
ni u kakvim porodičnim vezama.

Želimo da podsetimo Kaptol da je majstor Degerlund, učenik i štićenik
Arhimajstora Ortolana, izvrstan naučnik, specijalista u oblasti genetike,
koji beleži ogromna, gotovo neprocenjiva dostignuća u području
transhumanizma, introgresije i specijacije. Istraživanja koja majstor

Degerlund sprovodi mogu biti ključna za razvoj i evoluciju ljudske rase.
Kao što je poznato, ljudska rasa zaostaje za neljudskim rasama u pogledu
mnogih fizičkih, psihičkih i psihomagijskih karakteristika. Eksperimenti
majstora Degerlunda koji se zasnivaju na hibridizaciji i vezivanju genskog
fonda imaju za cilj najpre da izjednače ljudsku rasu s neljudskim rasama, a
u dugoročnom planu – putem specijacije – dominaciju nad njima i njihovo
potpuno potčinjavanje. Sigurno ne moramo da objašnjavamo koliko
kapitalan značaj ima ta stvar. Bilo bi neuputno da nekakvi sitni incidenti
uspore ili zaustave napredak gorenavedenih naučnih radova.

Što se tiče samog majstora Degerlunda, istraživački tim Kompleksa
Risberg preuzima punu odgovornost za medicinsku brigu o njemu. Kod
majstora Degerlunda su već ranije dijagnozirane narcisoidne sklonosti,
nedostatak empatije i blagi emocionalni poremećaji. U vremenu koje je
prethodilo delima za koja mu se zamera to stanje se intenziviralo sve do
pojave simptoma afektivnog bipolarnog poremećaja. Može se konstatovati
da u trenutku izvršenja pripisanih mu dela, majstor Degerlund nije
kontrolisao svoje emocionalne reakcije i da mu je bila narušena
sposobnost razlikovanja dobra od zla. Može se prihvatiti da je majstor
Degerlund bio non compos mentis, eo ipso privremeno izgubio zdrav razum,
stoga ne može snositi krivičnu odgovornost za pripisana mu dela, budući
da impune est admittendum quod per furorem alicuius accidit.

Majstor Degerlund smešten je ad interim na mestu sa skrivenom
lokalizacijom, gde se leči i nastavlja svoja istraživanja.

Smatrajući pitanje zatvorenim, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu na
konstabla Torkvila, koji vodi istragu u vezi s incidentima u Temeriji.
Konstabl Torkvil, podređeni bajlifa iz Gors Velena, povrh toga poznat kao
savestan funkcioner i zagriženi zaštitnik zakona, u pitanjima incidenata u
gorenavedenim naseljima pokazuje preteranu revnost i sledi, s naše tačke
gledišta, nesumnjivo pogrešan trag. Trebalo bi uticati na njegove
pretpostavljene kako bi malo smirili njegove strasti. A ukoliko to ne bi
imalo dejstva, valjalo bi prekontrolisati kartoteke konstabla, njegove žene,
roditelja, baba i deda, dece i daljih članova familije polazeći od ličnog
života, prošlosti, krivičnih dosijea, imovinskih pitanja i seksualnih
preferencija. Predlažemo kontakt s advokatskom kancelarijom Kodringer i
Fen, čije usluge ste, ukoliko smemo da podsetimo Kaptol, koristili pre tri
godine radi diskreditovanja i kompromitovanja svedoka u slučaju
poznatom kao „žitna afera".

Item, želimo da skrenemo pažnju Kaptolu da je u predmetni slučaj,
nažalost, bio upleten veštac, zvani Geralt iz Rivije. On je imao neposredan
uvid u incidente u naseljima. Takođe, imamo osnova da verujemo da on
ove događaje dovodi u vezu s majstorom Degerlundom lično. Tog vešca
bi takođe trebalo utišati ako bi počeo previše duboko da kopa po ovom
slučaju. Skrećemo pažnju da asocijalan stav, nihilizam, emocionalno
rastrojstvo i haotična ličnost spomenutog vešca mogu dovesti do toga da
se samo upozorenje može pokazati non sufficit i da će neophodna biti
ekstremna sredstva. Veštac je pod našim stalnim nadzorom i spremni smo
da takva sredstva primenimo – ako, naravno, Kaptol to odobri i naredi.

U nadi da će gorenavedeno pojašnjenje biti dovoljno za Kaptol da
zatvori slučaj, bene valere optamus i ostajemo

S dubokim poštovanjem,

u ime istraživačkog tima Kompleksa Risberg
semper fidelis vestrarum bona amica

Biruta Ana Market Ikarti manu propria

Udarcem za udarac uzvrati, prezirom za prezir, smrću za smrt, ali
sve to uzvrati s debelom kamatom! Oko za oko, zub za zub, ma
četvorostruko, stostruko!

Anton Sandor Levej, Satanistička biblija

Sedamnaesto poglavlje

– U pravi čas – reče potmulo Frans Torkvil. – Baš si stigao na predstavu,
vešče. Ubrzo će početi.

Ležao je u krevetu, poleđuške, bled kao okrečen zid, s kosom mokrom
od znoja i prilepljenom za čelo. Imao je na sebi samo grubu lanenu košulju,
koja je Geralta odmah asocirala na samrtničku. Leva butina, od prepona
sve do kolena, bila je obavijena zavojem natopljenim krvlju.

Nasred izbe postavljen je bio sto i pokriven čaršavom. Nizak tip u
crnom kaftanu bez rukava postavljao je na sto oruđe, redom, jedno za
drugim. Noževe. Klešta. Dleta. Testere.

– Samo jedno žalim – Torkvil zaškrguta zubima. – Što nisam uspeo da
ih se domognem, kurvini sinovi. Božija volja, nije mi bilo suđeno... I neće
više biti.

– Šta se desilo?
– Isto, majku mu, što i u Tisama, Rogovizni, Borovini. Samo što nije
bilo tipično, na samom kraju prašume. I ne na poljani, već na drumu.
Zaskočili su putnike. Troje su ubili, dvoje dece oteli. Puka slučajnost što
sam s odredom bio u blizini, odmah smo krenuli u poteru, ubrzo smo ih
jurili po izgledu. Dvojicu mangupa velikih kao bikovi i jednog nezgrapnog
grbonju. I taj grbonja je opalio u mene iz samostrela.
Konstabl stisnu zube, kratkim gestom pokaza na zavijeno uvo.
– Naredio sam mojima da me ostave i jure njih. Nisu poslušali, kreteni.
I ishod je takav da su pobegli. A ja? Šta imam od toga što su me spasli?
Kada će mi danas odseći nogu? Više bih voleo, dovraga, da sam skapao
tamo, ali da još vidim ove kako koprcaju nogama na vešalima, pre nego

što mi se oči sklope. Nisu poslušali naredbu, mangupi. Sada sede tamo,
stide se.

Konstablovi podređeni, faktički svi kao jedan s indiferentnim izrazima
lica, zaposeli su klupu kod zida. Društvo im je pravila naborana starica koja
nikako nije išla uz društvo, s vencem na glavi koji apsolutno nije išao uz
sivilo.

– Možemo početi – kaza tip u crnom kaftanu. – Stavite pacijenta na
sto, svežite ga snažno kaiševima. Neka ostali napuste izbu.

– Neka ostanu – zareža Torkvil. – Hoću da znam da gledaju. Biće me
sramota da vrištim.

– Ček, ček. – Geralt se ispravi. – Ko je doneo odluku da je operacija
neophodna?

– Ja sam tako odlučio. – I crni tip se ispravi, ali da bi pogledao Geralta
u lice svejedno je morao jako zabaciti glavu. – Ja sam mesje Lupi, lekar
bajlifa iz Gors Velena, specijalno su me poslali ovde. Analizom sam
utvrdio da je rana zaražena. Moram da odsečem nogu, drugog spasa nema.

– Koliko uzimaš za intervenciju?

– Dvadeset korona.

– Imaš ovde trideset. – Geralt izvuče iz vrećice tri monete od deset
korona. – Skupi instrumente, pakuj se, vraćaj se kod bajlifa. Ako pita,
pacijentu će biti bolje.

– Ali... Moram da izrazim protest...

– Pakuj se i vraćaj. Koju od ovih reči nisi razumeo? A ti, baba, dolazi
ovamo. Odmotaj zavoj.

– On mi je – starica pokaza na lekara – zabranio da diram ranjenika.
Zato što sam navodno nadrilekarka i veštica. Pretio je da će me potkazati.

– Ignoriši ga. On ionako upravo odlazi.

Baba, u kojoj je Geralt odmah prepoznao travarku, posluša. Oprezno
je odmotavala zavoj, iako je Torkvil vrteo glavom, posiktavao i stenjao.

– Geralte... – zastenja. – Šta si to smislio? Lekar je kazao da spasa
nema... Bolje je da izgubim nogu, nego život.

– To je sranje. Uopšte nije bolje. A sada začepi.

Rana je odvratno izgledala. Ali Geralt je viđao i gore.

Izvuče iz vreće kutiju s eliksirima. Mesje Lupi je, već spakovan,
zagledao, mahao glavom.

– Tu ne vrede dekokti – reče. – Ne vredi kvazimagija i nadrilekarski
trikovi. Šarlatanstvo i tačka. Kao lekar, moram da iskažem protest...

Geralt se okrenu i pogleda ga. Lekar izađe. Užurbano. Spotakao se o
prag.

– Četvorica kod mene. – Veštac otčepi bočicu. – Pridržite ga. Stisni
zube, Franse.

Eliksir preliven preko rane jako zapeni. Konstabl prodorno zastenja.
Geralt sačeka neko vreme, pa preli drugi eliksir. I taj drugi se zapenio, a uz
to je šištao i dimio se. Torkvil zakriča, zatrza glavom, ispruži se, prevrnu
očima i onesvesti se.

Starica izvuče iz zavežljaja posudu, odatle zahvati pregršt zelene smese,
debeli sloj stavi na komad složenog platna i prekri ranu.

– Gavez – pogodi Geralt. – Obloga od gaveza, arnike i nevena.
Odlično, bakice, vrlo dobro. Dobro bi došao i kantarion, hrastova kora...

– Vid’te ga – prekinu ga baba, ne podižući glavu s konstablove noge. –
On će mene učiti travarstvu. Ja sam, sinko, lečila travama još dok si ti
prskao dadilju kašicom s mlekcem. A vi, klipani, maknite se, zaklanjate mi
svetlo. I nesnosno smrdite. Menjati treba obojke, menjati. Svako malo.
Odlazite iz izbe, kome ja govorim?

– Nogu treba imobilisati. Staviti u dugačke podloške...

– Ne uči me, rekla sam ti. I ti se nosi napolje. Zašto još stojiš tu? Šta
čekaš? Zahvalnost što si velikodušno žrtvovao svoje magične veščevske
lekove? Obećanje da ti on to neće zaboraviti do kraja života?

– Želim nešto da ga pitam.

– Zakuni se, Geralte – potpuno neočekivano se odazva Frans Torkvil
– da ćeš ih uhvatiti. Da im nećeš dozvoliti...

– Daću mu nešto za san i protiv groznice, pošto bunca. A ti, vešče,
izađi. Sačekaj ispred kolibe.

Nije dugo čekao. Baba izađe, povuče haljinu i popravi nakrivljeni venac.
Sede pored njega na nasip. Protrlja stopalo o stopalo. Bila su joj neobično
mala.

– Spava – obavesti ga. – I verovatno će preživeti, ako se ništa loše ne
desi, pu, pu. Kost će zarasti. Spasao si mu nožurdu veščevskim činima.
Doveka će ćopati i, čini mi se, na konja više nikada neće sesti, ali dve noge
su dve noge, he, he.

Maši se nedara, pod vezeni jelek, zbog čega još više zamirisa na bilje.
Izvuče drvenu kutijicu i otvori je. Nakon malo dvoumljenja, pruži je
Geraltu.

– Hoćeš da ušmrkneš?
– Ne, hvala. Ne koristim fisteh.
– A ja... – Travarka uvuče narkotik u nos, najpre u jednu, potom u
drugu nozdrvu. – A ja i te kako, s vremena na vreme. Prokleto je dobar.
Za razbistravanje uma. Za dugovečnost. I lepotu. Samo pogledaj mene.
Pogledao je.
– Hvala ti za veščevski lek za Fransa – baba protrlja suzavo oko,
ušmrknu – neću zaboraviti. Znam da ljubomorno čuvate one vaše
dekokte. A ti si mu ih posudio, bez razmišljanja. Iako mogu tebi samom
da zafale u nevolji. Ne plašiš se?
– Plašim se.
Okrenu glavu u profil. U suštini, sigurno je nekada bila lepa žena. Ali
prokleto davno.
– A sada – okrenu se – pričaj. Šta si hteo da pitaš Fransa?
– Nije važno. Spava, a meni je vreme da pođem.
– Pričaj.
– Planina Kremora.
– Mogao si odmah reći. Šta hoćeš da znaš o toj planini?

•

Koliba se nalazila daleko iza sela, kod samog zida šume koja je počinjala
odmah iza ograde vrta punog mladog drveća teškog od jabuka. Ostalo nije
odstupalo od seoske klasike – ambar, šupa, kokošinjac, nekoliko košnica,
povrtnjak, gomila đubriva. Iz dimnjaka se probijala traka svetlog dima
prijatnog mirisa.

Prve su ga spazile misirke, koje su se vrzmale kraj tarabe, alarmirale su
okolinu paklenom drekom. Dečurlija koja su se vrzmala po dvorištu – njih
troje – pojurila je prema kolibi. Na vratima se pojavila žena. Visoka,
plavokosa, s pregačom na lanenoj haljini. Prišao je bliže, sjahao s konja.

– Zdravo živo – pozdravi je. – Da li je domaćin kod kuće?

Deca, devojčice sve do jedne, prilepiše se za maminu haljinu i pregaču.
Žena je posmatrala vešca, a u pogledu bi uzaludno bilo tražiti simpatiju.
Ništa čudno. Dobro je videla rukohvat mača iznad veščevog ramena.
Medaljon na vratu. Srebrne bodlje na rukavicama koje veštac uopšte nije
krio. Štaviše, demonstrirao ih je.

– Domaćin – ponovi. – To jest Oto Dusart. Imam neka posla s njim.

– Kakva?

– Lična. Tu li je?

Zurila je ćutke u njega, blago nakrivivši glavu. Kako je procenio, njena
lepota bila je rustikalnog tipa, to jest mogla je imati između dvadeset pet i
četrdeset pet godina. Preciznija evaluacija, kao u slučaju većine žiteljki sela,
nije bila moguća.

– Tu li je?

– Nije.

– Onda ću sačekati – prebaci kobiline vođice preko pritke – da se vrati.

– To može da potraje.

– Izdržaću nekako. Mada bih, doduše, radije čekao u izbi, nego kod
plota.

Žena ga je na trenutak odmeravala pogledom. Njega i njegov medaljon.

– Gost u kući – izgovori napokon – uvek je dobrodošao.

– Prihvatam poziv – odgovori uobičajenim ljubaznim rečima. – Neću
narušiti pravila gostoprimstva.

– Nećeš narušiti – ponovi otegnuto. – Ali nosiš mač.

– Takva mi je profesija.

– Mačevi nanose povrede. I ubijaju.

– Kao i život. Šta će na kraju biti s tim pozivom?

– Izvolite u izbu.

Ulazilo se, kao i obično u sličnim naseljima, kroz trem, mračan i
prenatrpan. Sama koliba pokazala se kao vrlo prostrana, svetla i čista, samo
su zidovi u blizini kuhinje i dimnjaka nosili tragove čađi, na svakom
drugom mestu ushićivali su belinom i šarenim ćilimima, svuda je visio i
razni pribor za domaćinstvo, strukovi bilja, vitice belog luka, venci paprike.
Istkan zastor pregrađivao je izbu od komore. Mirisalo je na kuhinju.
Tačnije, na kupus.

– Izvolite sesti.

Domaćica je još uvek stajala, gužvajući pregaču. Deca su se šćućurila
oko šporeta, na niskoj klupici.

Medaljon na Geraltovom vratu je podrhtavao. Snažno i neprestano.
Koprcao se ispod košulje kao uhvaćena ptica.

– Taj mač je trebalo – progovori žena, prilazeći kuhinji – da ostavite na
tremu. Nepristojno je s oružjem sesti za sto. Samo razbojnici to rade. Ti si
razbojnik?

– Dobro znaš ko sam – prekinu je. – A mač će ostati tu gde jeste. Da
me podseća.

– Na šta?

– Na to da nesmotrene radnje imaju opasne posledice.

– Ovde nigde nema nikakvog oružja, stoga...

– Dobro, dobro – drsko je prekinu. – Ne zavaravajmo se, gazdarice.
Seljačka koliba i gazdinstvo su arsenal, mnogi su već pali od motike, a da
ne pominjem cepove i vile. Čuo sam za jednog što je ubijen štapom od
bućkalice za maslac. Ako hoćeš, možeš svačim naneti povredu. Ili ako
moraš. Kada smo već kod toga, ostavi na miru taj lonac s vrelom vodom.
I makni se od kuhinje.

– Nisam imala nikakvu nameru – brzo izgovori žena, slagavši sasvim
očigledno. – A ovde nije vrela voda, nego boršč. Htela sam da te ugostim...

– Hvala. Ali nisam gladan. Stoga, ne diraj lonac i pomeri se od šporeta.
Sedi onamo, kraj dece. I lepo ćemo sačekati gazdu.

Sedeli su u tišini koju je prekidalo samo zujanje muva. Medaljon je
podrhtavao.

– U šporetu se dokuvava kotlić s kupusom – žena prekinu tešku tišinu.
– Treba ga skloniti, promešati, inače će zagoreti.

– Neka to ona učini – Geralt pokaza na najmanju devojčicu.

Devojčica polako ustade, piljeći u njega ispod plave grive. Uze viljušku
na dugoj dršci i sagnu se ka vratancima šporeta. I naglo skoči na Geralta
kao mačka. Nameravala je da mu viljuškom prikuca vrat za zid, ali on se
pognuo, trgnuo dršku i obalio je na glineni pod. Počela je da se
preobražava, još pre nego što je pala.

Žena i druge dve devojčice već su stigle da se preobraze. Na vešca su u
skoku letela tri vuka, siva vučica i dva mladunčeta, zakrvavljenih očiju i

iskeženih očnjaka. U skoku su se razdvojile, doista na vučji način,
napadajući sa svih strana. Odskočio je, na vučicu gurnuo klupu, mladunčad
odbacio udarcima pesnica u rukavicama okovanim srebrom. Zacvileše,
padoše na zemlju, iskezivši očnjake. Vučica zverski zaurla, ponovo skoči.

– Ne! Edvina! Ne!

Svalila se na njega, pribivši ga uza zid. Ali već u ljudskom obliku.
Preobražene devojčice smesta otperjaše, šćućuriše se kod šporeta. Žena
ostade, klečeći ispred njegovih kolena, posmatrajući postiđenim
pogledom. Nije znao da li se stidi napada ili toga što nije uspeo.

– Edvina! Kako tako? – zagrme bradati muškarac kršne građe,
podbočivši se. – Šta radiš?

– To je veštac! – frknu žena, još na kolenima. – Razbojnik s mačem!
Došao je po tebe! Ubica! Miriše na krv!

– Ćuti, ženo. Ja ga poznajem. Oprostite, gos’n Geralte. Jeste li dobro?
Oprostite. Nije znala... Mislila je, ako ste veštac...

Zastade, pogleda uznemireno. Žena i devojčice se okupiše oko šporeta.
Geralt bi se zakleo da čuje tiho režanje.

– Ništa se nije desilo – kaza. – Ne uzimam za zlo. Ali pojavio si se u
pravi čas. Nisi zakasnio ni sekundu.

– Znam – bradonja se primetno strese. – Znam, gos’n Geralte. Sedite,
sedite za sto... Edvina! Daj pivo!

– Ne. Izađimo, Dusarte. Da prozborimo.

Nasred dvorišta sedela je riđa mačka koja, videvši Geralta, za tren oka
šmugnu i sakri se u koprive.

– Neću da ti nerviram ženu i plašim decu – izjavi Geralt. – Osim toga,
radije bih o tome u četiri oka. Vidiš, radi se o jednoj usluzi.

– Šta god poželite – ispravi se bradonja. – Samo recite. Ispuniću svaku
vašu želju, samo ukoliko je u mojoj moći. Imam dug prema vama, veliki
dug. Zahvaljujući vama po svetu hodam živ. Zato što ste me onda
poštedeli. Vama dugujem...

– Ne meni. Sebi. Što si čak i u vučjem obliku ostao čovek i nikada
nikoga nisi povredio.

– Nisam, istina je. I šta mi je to donelo? Postavši sumnjičavi, susedi su
mi navukli vešca za vrat. Mada su bednici skupljali paru po paru kako bi
vas unajmili protiv mene.

– Razmišljao sam o tome – prizna Geralt – da im vratim novac. Ali to
bi moglo da probudi sumnje. Garantovao sam im veščevskom rečju da
sam sa tebe skinuo vukodlački urok i da sam te u potpunosti izlečio od
likantropije, da si sada najnormalniji na svetu. Takav podvig mora da košta.
Ako za nešto plaćaju, ljudi onda u to veruju: ono što je plaćeno postaje
istinito i legalno. Što je skuplje, to bolje.

– Podilaze me žmarci kad se setim tog dana. – Dusart poblede uprkos
preplanulosti. – Samo što nisam onda umro od straha kada sam vas
ugledao sa srebrnim sečivom. Pomislio sam, moj poslednji čas je otkucao.
Malo li je što su kružile priče? O vešcima ubicama što uživaju u krvi i
mučenju? A vi ste, pokazalo se, pošten čovek. I dobar.

– Ne preterujmo. Ali poslušao si moj savet, napustio si Gvamez.

– Morao sam – potmulo reče Dusart. – U Gvamezu su tobože
poverovali da su s mene skinute čini, ali bili ste u pravu, bivšem vukodlaku
nije lako među ljudima. Bilo je onako kako ste kazali: ono što si bio kod
ljudi ima veći značaj nego ono što jesi. Morao sam da odem odande, da
putujem u tuđinske krajeve, gde me niko nije poznavao. Tumarao sam,
tumarao... Sve dok na kraju nisam ovamo dospeo. I ovde sam upoznao
Edvinu...

– Retko se dešava – Geralt odmahnu glavom – da se dvoje terijantropa
spoji. Još ređe je da takvi parovi imaju potomstvo. Ti si srećnik, Dusarte.

– E, da znate – vukodlak iskezi zube. – Dečurlija su kao sa slike, rastu
u lepe gospođice. A Edvina i ja smo se našli kao dve kapi vode. S njom ću
biti do kraja života.

– Odmah je u meni prepoznala vešca. I odmah je bila spremna za
odbranu. Nećeš verovati, htela je da me sredi uzavrelim borščem. Sigurno
se i ona naslušala vukodlačkih bajki o krvoločnim vešcima koji uživaju u
mučenju.

– Oprostite joj, gos’n Geralte. A taj boršč ćemo uskoro probati. Edvina
kuva izvanredan boršč.

– Možda je bolje – veštac odmahnu glavom – da se ne namećem. Ne
želim da plašim decu, a kamoli da nerviram tvoju suprugu. Za nju sam i
dalje razbojnik s mačem, ne mogu da očekujem da odmah stekne
poverenje u mene. Kazala je da mirišem na krv. U prenesenom značenju,
koliko sam shvatio.

– Ne baš. Bez uvrede, gos’n vešče, ali grozno zaudarate na krv.

– Nisam imao kontakt s krvlju već...
– Već nekih dve nedelje, rekao bih – dovrši vukodlak. – To je zgrušana
krv, mrtva krv, dodirivali ste nekog okrvavljenog. Ima i ranije krvi, od pre
mesec dana. Hladna krv. Krv priča. I sami ste krvavili. Iz rane, živom
krvlju.
– Zadivljen sam.
– Mi, vukodlaci – Dusart se gordo ispravi – imamo njuh malčice
osetljiviji od ljudskog.
– Znam – osmehnu se Geralt. – Znam da je vukodlačko čulo mirisa
pravo čudo prirode. Zbog toga sam i došao kod tebe da te zamolim za
uslugu.

•

– Rovčice – onjuši Dusart. – Rovčice, to jest rovke. I poljske voluharice.
Mnogo voluharica. Izmet. Mnogo izmeta. Uglavnom kune. I lasice. Ništa
više.

Veštac uzdahnu, potom pljunu. Nije krio razočaranje. Bila je to već
četvrta pećina u kojoj Dusart nije nanjušio ništa osim glodara i predatora
koji love glodare. I obilja izmeta i jednih i drugih.

Prešli su u naredni otvor koji je zjapio u stenovitom zidu. Kamenje se
izmicalo ispod nogu, padalo na sipar. Bilo je strmo, teško su hodali. Geralt
je već počinjao da oseća umor. Dusart se u zavisnosti od terena menjao u
vuka ili ostajao u ljudskom obliku.

– Medvedica. – Zaviri u narednu špilju, onjuši. – S mladuncima. Bila je,
ali je otišla, nema je više ovde. Ima mrmota. Rovčica. Žderonja. Mnogo
izmeta.

Sledeća špilja.
– Tvorica. U teranju je. Tu je i žderonja... Ne, dva. Par žderonja.
– Podzemni izvor, voda malo sumporna. Gremlini, čitava grupa, možda
deset komada. Neki gmizavci, možda salamanderi... Slepi miševi...
S negde visoko smeštenog ispusta u steni stuštio se ogroman orao,
kružio je nad njima, krešteći. Vukodlak podiže glavu, pogleda u planinske
vrhove. I tamne oblake koji su plovili iza njih.

– Ide oluja. To ti je leto, gotovo da nema dana bez oluje... Šta dalje,
gos’n Geralte? Naredna rupa?

– Naredna rupa.

Kako bi dospeli do te naredne, morali su da se probiju kroz vodopad
koji se svaljivao niz liticu i koji je bio ne prevelik, ali dovoljan da ih solidno
pokvasi. Stene obrasle mahovinom bile su tu klizave kao sapun. Dusart se,
da bi kako-tako išao, promeni u vuka. Geralt, okliznuvši se opasno
nekoliko puta, primora sebe, opsova i četvoronoške savlada tešku deonicu.
Dobro je da Neven nije ovde, pomisli, opisao bi to u baladi. Napred
likantrop u vučjem obliku, iza njega veštac na sve četiri. Uživali bi ljudi.

– Idemo dalje. Do sledeće.

– Trolovi... Isti trolovi kao i malopre. Pećine su povezane.

– Medved. Meče. Bio je ovde, ali je otišao. Nedavno.

– Mrmoti. Slepi miševi. Ljiljci.

Vukodlak odskoči od naredne pećine kao oparen.

– Gorgon – prošapta. – U dubini jame sedi veliki gorgon. Spava. Tamo
nema ničega osim njega.

– Ne čudi me – progunđa veštac. – Hajdemo. Tiho. Samo što se nije
probudio...

Otišli su, osvrćući se nespokojno. Sledećoj špilji, koja se srećom nalazila
daleko od gorgonove loge, približavali su se vrlo polako, svesni da
opreznost nije naodmet. Nije naodmet, ali se ispostavilo da je nepotrebna.
Sledećih nekoliko pećina nije u svojim čeljustima krilo ništa osim šišmiša,
mrmota, miševa, voluharica i rovčica. I čitavih slojeva izmeta.

Geralt je bio umoran i rezigniran. Sasvim očigledno i Dusart. Ali se,
valja mu to priznati, držao samouvereno, nije ispoljio bezvoljnost ni rečju,
ni gestom. Međutim, veštac se nije zanosio. Vukodlak je sumnjao u uspeh
operacije. U skladu s onim što je Geralt jednom čuo, a što je potvrdila
baba travarka, planina Kremora bila je šuplja kao sir sa istočne, strme
strane, izbušena nebrojenim pećinama. Naravno, pronašli su bezbroj
pećina. Ali Dusart uopšte nije verovao da će uspeti da nanjuši i pronađe
onu pravu, koja je podzemni prolaz ka unutrašnjosti stenovitog kompleksa
Citadele.

Da bude veće zlo, sevnu. Zagrme. I poče kiša. Geralt je imao iskrenu
nameru da pljune, opsuje i proglasi kraj poduhvata. Savladao se.

– Krećemo, Dusarte. Sledeća rupa.
– Kako želite, gos’n Geralte.
I odjednom, kod narednog otvora koji je zjapio u steni, nastupi – baš
kao u lošem romanu – preokret u radnji.
– Slepi miševi – obavesti vukodlak, njušeći. – Slepi miševi i... I mačka.
– Ris? Divlja mačka?
– Mačka – ispravi se Dusart. – Obična domaća mačka.

•

Oto Dusart je radoznalo zagledao buteljkice eliksira, posmatrao je kako ih
veštac ispija. Gledao je promene koje se odvijaju u Geraltovom izgledu, a
oči su mu se širile od čuđenja i straha.

– Nemojte mi tražiti – kaza – da uđem s vama u tu pećinu. Bez uvrede,
ali neću poći. Od straha šta tamo može biti sve mi se krzno ježi...

– Nije mi ni palo na pamet da ti to tražim. Vrati se kući, Dusarte, ženi
i deci. Učinio si mi uslugu, uradio si ono što sam te zamolio, više ne mogu
da ti tražim.

– Sačekaću – usprotivi se vukodlak. – Sačekaću da izađete.
– Ne znam – Geralt popravi mač na leđima – kada ću odande izaći. I
da li ću uopšte izaći.
– Ne govorite tako. Sačekaću... Sačekaću do sumraka.

•

Dno pećine pokrivao je debeo sloj guana slepih miševa. Sami slepi miševi
– trbušasti šišmiši – u čitavim grozdovima su visili pod stropom, vrpoljeći
se i popiskujući. Strop je u početku bio visoko iznad Geraltove glave, po
ravnom dnu mogao je ići relativno brzo i komforno. Međutim, komoditet
se okončao brzo – najpre je morao početi da se saginje, da se saginje sve
niže i niže, dok napokon nije preostalo ništa drugo nego da se kreće
četvoronoške. A na kraju da puzi.

Nastupio je trenutak kada se zaustavio, odlučan da se vrati, tesan
prostor ozbiljno je pretio zaglavljivanjem. Ali začuo je šum vode, a na licu

kao da je osetio dašak hladnog vazduha. Svestan da rizikuje, progurao se
kroz pukotinu i odahnuo s olakšanjem kada je počela da se širi. Hodnik je
iznenada postao kosina niz koju je sišao dole, pravo u korito podzemnog
potoka koji je izvirao ispod jedne stene, a nestajao ispod naspramne.
Negde odozgo probijalo se slabo svetlo i odatle su – s velike visine –
dopirali dašci hladnoće.

Ponor u kojem je nestajao potok izgledao je kao potpuno preliven
vodom, a veštac, iako je nagađao da je tamo sifon, nije goreo od želje da
zaroni. Izabrao je put uzvodno uz potok, uz brzu struju, po kosini koja je
vodila uvis. Pre nego što se s kosine dokopao velike sale bio je mokar do
gole kože i zamazan muljem krečnjačkog taloga.

Sala je bila ogromna, sva u majestetičnim muzgama, glazurama,
stalagmitima, stalaktitima i stalagnatima. Potok je tekao po dnu, duboko
izdubljenim meandrom. I odozgo se takođe probijala svetlost i osećala
slaba promaja. Osećalo se još nešto. Veščevo čulo mirisa nije moglo da se
takmiči s vukodlakovim njuhom, ali sada je i veštac osetio isto što i
vukodlak pre toga – slab vonj mačije mokraće.

Stajao je malo, pogledao oko sebe. Vazdušna struja ukazala mu je na
izlaz, otvor, nešto kao dvorski portal s bočnim stubovima moćnih
stalagmita. Odmah pored ugledao je korito ispunjeno sitnim peskom.
Upravo je od tog korita zaudaralo na mačku. Na pesku su se videli brojni
otisci mačijih šapa.

Okačio je preko leđa mač, koji je morao da skine zbog tesnih pukotina.
I zakoračio među stalagmite.

Hodnik koji je lagano vodio naviše bio je visoko zasvođen i suv. Dno
je prekrivalo kamenje, ali moglo se ići. Išao je. Do trenutka kada su mu put
preprečila vrata. Solidna i zakatančena.

Do tog trenutka uopšte nije bio siguran da li je išao za pravim tragom,
nimalo nije bio uveren da li je bar ušao u pravu pećinu. Činilo se da vrata
potvrđuju da jeste.

U vratima, kraj samog praga, bio je mali, sasvim nedavno isečen otvor.
Prolaz za mačku.

Gurnuo je vrata – nisu ni zadrhtala. Međutim, zadrhtao je – neznatno
– veščev amulet. Vrata su bila magična, osigurana činima. Slabo
podrhtavanje medaljona ipak je signalizovalo da to nisu bile jake čini.
Približio je lice vratima.

– Prijatelj.

Vrata su se bešumno otvorila na podmazanim šarkama. Kao što je
precizno pogodio, standardno su ih opremili slabom magijskom zaštitom
i fabričkom šifrom; kod serijske produkcije niko – na njegovu sreću – nije
hteo u njih da instalira nešto rafiniranije. Trebalo je da razdvoje od
kompleksa pećina i od bića nesposobnih da se posluže čak i tako prostom
magijom.

Iza vrata – koje je radi sigurnosti obezbedio kamenom – završavale su
se prirodne pećine. Počinjao je hodnik trnokopima uklesan u steni.

Uprkos svim okolnostima, i dalje nije bio siguran. Sve do trenutka kada
je pred sobom ugledao svetlo. Trepćuće svetlo baklje ili uljanice. A ubrzo
je začuo dobro mu poznat smeh. Kikotanje.

– Buaah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah!

Kako se ispostavilo, svetlo i kikotanje dopirali su iz velike prostorije
osvetljene lučem zadenutim u gvozdeni stalak. Uza zidove su se uznosile
škrinje, kutije i burad. Kraj jedne od škrinja, imajući burad kao stolice,
sedeli su Bue i Bang. Kockali su se. Kikotao se Bang, očigledno bacivši
više okaca.

Na škrinji pored stajao je balon votke. A pored njega zakuska.

Ispečena ljudska noga.

Veštac izvuče mač iz korica.

– Dobar dan, momci.

Bue i Bang su neko vreme zurili u njega otvorenih ustiju. Potom
zarikaše, poskakaše, obalivši burad, i uhvatiše se za oružje. Bue za kosu,
Bang za široki handžar. I baciše se na vešca.

Iznenadiše ga, premda je računao da to neće biti šala. Ali nije očekivao
da će nezgrapne grdosije biti tako hitre.

Bue nisko mahnu kosom, da nije skočio uvis izgubio bi nogu. Jedva je
izbegao Bangov udarac, handžar iskresa varnicu iz kamene stene.

Veštac je umeo da izađe na kraj s hitrim tipovima. S velikim takođe.
Hitri ili spori, veliki ili mali, svi su imali mesta osetljiva na bol.

I nisu imali pojma koliko je brz veštac nakon što popije eliksire.

Bue zaurla, uboden u lakat, a Bang, uboden u koleno, zaurla još glasnije.
Veštac ga zavara brzom voltom, preskoči iznad oštrice kose i samim
vrhom sečiva poseče Bua po uvu. Bue zariča, tresući glavom, zavrte kosom

i napade. Geralt namesti prste u Znak Ard. Pogođen činima, Bue klepi
zadnjicom o pod, a zubi mu čujno zazvoniše.

Bang se široko razmaha handžarom. Geralt okretno zagnjuri pod
oštricu, usput šljisnu džina u drugo koleno, zavrte se, doskoči do Bua koji
je pokušavao da ustane i udari ga preko očiju. Bue ipak stiže da izmakne
glavu, udarac promaši, pogodi u lukove obrva, a krv momentalno obli lice
ogrotrola. Bue zariča, skoči, baci se na Geralta naslepo, Geralt odskoči,
Bue pade na Banga i sudari se s njim. Bang ga odgurnu i, besno ričeći,
jurnu na vešca, sleva udarivši handžarom. Geralt izbegnu oštricu brzom
fintom i poluokretom, poseče ogrotrola dva puta, u oba lakta. Bang zaurla,
ali handžar nije ispustio, ponovo se razmaha i udari široko i haotično.
Geralt se izvi iz dometa oštrice. Finta ga odnese iza Bangovih leđa, nije
mogao da ne iskoristi takvu šansu. Okrenu mač i fiknu odozdo, vertikalno,
ravno između guzova. Bang se uhvati za stražnjicu, zaurla, zaskviča,
zatapka nogama, savi kolena i upiša se.

Oslepljeni Bue razmaha se kosom. Pogodi. Ali ne vešca, koji se izvinuo
u pirueti. Pogodi svog druga koji se i dalje držao za stražnjicu. I počisti mu
glavu sa ramena. Iz posečenog dušnika s glasnim siktanjem iziđe vazduh,
krv iz arterije briznu poput lave iz kratera vulkana, visoko, sve do tavanice.

Bang je stajao, štrckajući krvlju, poput bezglave statue u fontani,
stabilizovane vertikalno na ogromnim ravnim stopalima. Ali napokon se
presavi i pade poput klade.

Bue protrlja oči oblivene krvlju. Zarika kao bivo kada je najzad do njega
doprlo šta se zbilo. Zatopta nogama, zavrte kosom. Okrenu se u mestu,
tražeći vešca. Nije ga pronašao. Zato što je veštac bio iza njegovih leđa.
Posečen ispod pazuha, ispusti kosu iz ruku, baci se na Geralta golim
rukama, krv mu opet obli oči, te se sudari sa zidom. Geralt doskoči i
zaseče.

Bue najverovatnije nije znao da mu je presečena arterija. I da je već
odavno trebalo da umre. Rikao je, vrteo se u mestu, mahao rukama. Sve
dok se pod njim ne slomiše kolena, i ne kleknu u kaljugu krvi. I dalje je
klečeći rikao i mahao, ali sve tiše i tromije. Kako bi završio, Geralt priđe i
probode ga ispod grudne kosti. To je bila greška.

Ogrotrol zastenja i ščepa sečivo, nakrsnicu i veščevu ruku. Oči su mu
se već zamagljivale, ali stisak nije popuštao. Geralt mu prisloni čizmu na
grudi, odupre se, trgnu. Iako mu je krv šikljala iz ruke, Bue nije pustio.

– Ti glupi kurvin sine – Paštor procedi, ulazeći u kavernu i odmerivši
vešca svojim dvolučnim arbalestom. – Dopuzao si ovde po smrt. Gotov
si, vražije kopile. Drži ga, Bue!

Geralt se napregnu. Bue je stenjao, ali nije pustio. Grbonja isceri zube
i pritisnu obarač. Geralt se zgrči radi eskivaže, teška strela okrznu
zakrilcima njegov bok i grunu u zid. Bue pusti mač, ležeći na stomaku,
zgrabi vešca za noge i zaustavi ga. Paštor trijumfalno zakrešta i podiže
samostrel.

Ali nije uspeo da opali.
U kavernu upade, poput sive granate, ogroman vuk. Udari Paštora na
vučji način, u noge, otpozadi, pokidavši potkolenične tetive i arterije.
Grbonja vrisnu, pade. Zakevta tetiva ispuštenog arbalesta, Bue zabrekta.
Strela ga pogodi pravo u uvo i uđe sve do zakrilaca. A vrh izađe kroz drugo
uvo.
Paštor zaurla. Vuk razjapi zastrašujuću vilicu i zgrabi ga za glavu.
Urlanje se promeni u krkljanje.
Geralt odgurnu od nogu konačno mrtvog ogrotrola.
Dusart, već u ljudskom obliku, podiže se iznad Paštorovih ostataka,
obrisa usne i bradu.
– Četrdeset dve godine sam vukodlak i – kaza, srevši veščev pogled –
napokon mi je iskrslo da nekoga prosto zakoljem.

•

– Morao sam doći – opravda se Dusart. – Znao sam, gos’n Geralte, da
moram da vas upozorim.

– Na njih? – Geralt obrisa sečivo i pokaza na nepokretna tela.
– Ne samo na njih.
Veštac uđe u prostoriju koju je vukodlak pokazivao. I refleksno se
povuče.
Kameni pod bio je crn od skorele krvi. Nasred prostorije zjapila je crna
ozidana rupa. Pored se uzdizala hrpa leševa. Nagih i osakaćenih, isečenih,
raščerečenih, poneki oderane kože. Bilo je teško proceniti koliko.
Iz rupe, iz dubine, jasno se čulo, dopirali su zvuci krckanja, tresak
drobljenja kostiju.

– Ranije to nisam mogao da osetim – promrmlja Dusart glasom punim
gađenja. – Tek što su neka vrata otvorili, tamo dole, nanjušio sam...
Bežimo odavde, gospodine. Dalje od ove mrtvačnice.

– Imam ovde još nešto da obavim. Ali ti idi. Hvala ti mnogo što si
došao u pomoć.

– Ne zahvaljujte. Imao sam dug prema vama. Srećan sam što sam
mogao da ga namirim.

•

Naviše su vodile kružne stepenice, uvijajući se kroz cilindrično okno
probijeno u steni. Bilo je teško precizno oceniti, ali Geralt je otprilike
izračunao da, kada bi to bile stepenice standardne kule, uspeo bi se na prvi,
možda drugi sprat. Izbrojao je šezdeset dva stepenika, kad su ga najzad
zaustavila vrata.

Slično kao ona dole, i ova su imala isečen prolaz za mačku. Slično kao
i ona dole, bila su zakatančena, ali ipak nisu bila magična, lako su popustila
kada je pritisnuo kvaku.

Prostorija u koju je ušao nije imala prozore i osvetljenje je bilo slabo.
Pod tavanicom je visilo nekoliko magičnih kugli, ali samo je jedna bila
aktivna. Grozno je smrdelo, na hemiju i svakojake moguće odvratnosti.
Na prvi pogled je bilo očito šta se tu nalazi. Tegle, boce i flašice na
policama, retorte, staklene kupice i cevčice, čelični instrumenti i oruđe,
jednom rečju laboratorija, greška je isključena.

Na regalu tik kraj ulaza stajale su poredane velike tegle. Najbliža je bila
puna ljudskih očiju koje su plivale u žutoj tečnosti poput trnovača u
kompotu. U drugoj tegli bio je homunkul, malecni, ne veći od dve spojene
pesnice. U trećoj...

U trećoj tegli u tečnosti podizala se ljudska glava. Možda ne bi
prepoznao crte lica, izobličene ozledama, otocima i dekoloracijom, koje su
se slabo videle kroz mutnu tekućinu i debelo staklo. Ali glava je bila
potpuno ćelava. Samo je jedan čarobnjak brijao glavu.

Harlan Cara, kako se ispostavilo, nikada nije stigao u Povis.
U daljim teglama je takođe nešto plivalo, razne modre i blede gadosti.
Ali u njima više nije bilo glava.

Centar prostorije zauzimao je sto. Čelični profilisan sto s odvodnim
drenom.

Na stolu je ležao nag leš. Lešić. Telo deteta. Plavokose devojčice.

Telo je bilo rasporeno rezom u obliku slova Y. Izvađeni unutrašnji
organi bili su postavljeni s obe strane tela, ravno, uredno i pregledno.

Izgledalo je to baš kao ilustracija u anatomskom atlasu. Samo su
nedostajale oznake. Fig. 1, fig. 2 i tako dalje.

Krajičkom oka spazio je pokret. Velika crna mačka promače kraj zida,
pogleda ga, zasikta i pobeže kroz odškrinuta vrata. Geralt krenu za njom.

– Gospodine...

Zaustavi se. I okrenu.

U uglu je stajao nizak kavez, podsećao je na kavez za kokoške. Ugledao
je tanke prste stisnute na gvozdenim šipkama. A zatim oči.

– Gospodine... Spašavajte...

Momčić, najviše desetogodišnjak. Zgrčen i uzdrhtao.

– Spašavajte...

– Budi tih. Ništa ti više ne preti, ali izdrži još. Odmah ću se vratiti po
tebe.

– Gospodine! Nemojte da idete!

– Tiho, kazao sam.

Najpre je naišao na biblioteku, gde mu je prašina dražila nos. Zatim
tobože salon. A zatim spavaću sobu. Velik ležaj s crnim baldahinom na
ebanovim nosačima.

Začuo je šum. Okrenuo se.

Na vratima je stajao Sorel Degerlund. Isfriziran, u ogrtaču s izvezenim
zlatnim zvezdama. Pokraj Degerlunda stajalo je nešto ne previše veliko,
sasvim sivo i naoružano zerikanskom sabljom.

– Imam pripremljenu teglu s formalinom – kaza čarobnjak. – Za tvoju
glavu, čudaku. Ubij ga, Beta!

Degerlund je još dovršavao rečenicu, uživajući u sopstvenom glasu,
kada je sivi stvor, strahovito brza siva utvara, okretan i bešuman sivi pacov,
već napao uz fijuk i blesak sablje. Geralt izbeže dva udarca koje je zadao
klasično, unakrst. Posle prvog puta oko uha je osetio kretanje vazduha
nastalo pod pritiskom sečiva, posle drugog lak dodir po rukavu. Treći
udarac odbio je mačem, neko vreme su bili u klinču. Video je lice sivog

stvora, velike žute oči s uspravnom zenicom, uske proreze umesto nosa,
špicaste uši. Stvor uopšte nije imao usta.

Razdvojile se. Stvor se vešto okrenu, smesta krenu u napad, lepršavim,
plesnim korakom, ponovo unakrsno. Ponovo predvidljivo. Bio je
neljudski pokretan, strahovito okretan, pakleno hitar. Ali glup.

Nije imao pojma koliko je veštac brz kada popije eliksire.

Geralt mu je dozvolio samo jedan udarac koji je izmanevrisao. Potom
je on sam napao. Uvežbanim i stoput u praksi proverenim pokretom.
Okruži sivog stvora brzim poluokretom, načini varljivu fintu i udari ga u
ključnu kost. Krv nije ni stigla da šikne, a on okrenu mač i poseče ga ispod
pazuha. I odskoči, spreman na više. Ali nije trebalo više.

Ispostavilo se da je stvor imao usta. Razjapiše se na sivom licu poput
raspukle rane, široko, od uva do uva, ali ne više od pola cola. Ali stvor ne
ispusti ni glasa ni zvuka. Pade na kolena, potom na bok. Neko vreme je
drhtao, pomerao ruke i noge kao pas koji nešto sanja. Potom je umro. U
tišini.

Degerlund načini grešku. Umesto da beži, podiže obe ruke i stade
skandirati zaklinjalicu, besnim, štektavim glasom prepunim zlobe i mržnje.
Oko njegovih ruku uskomeša se plamen, formirajući ognjenu kuglu. To je
pomalo izgledalo kao proizvodnja šećerne vune. Čak je i slično smrdelo.

Degerlund nije uspeo da napravi punu kuglu. Nije imao pojma koliko
je brz veštac kada popije eliksire.

Geralt doskoči, zaseče mačem po kugli i čarobnjakovim rukama.
Huknu kao da se razbuktavala peć, poleteše varnice. Degerlund, urličući,
ispusti ognjenu sferu iz okrvavljenih ruku. Kugla zgasnu, ispunivši
prostoriju mirisom spaljene karamele.

Geralt odbaci mač. Udari Degerlunda u lice, iz širokog zamaha,
otvorenim dlanom. Čarobnjak kriknu, savi se, okrenu se leđima. Veštac ga
podiže, uhvati u klinč, obujmi mu vrat podlakticom. Degerlund dreknu i
poče se ritati.

– Ne možeš! – zaurla. – Ne možeš da me ubiješ! Ne smeš... Ja sam... Ja
sam čovek!

Geralt pritisnu podlakticu na njegovom vratu. Za početak ne prejako.

– Nisam ja! – zavijao je čarobnjak. – Ortolan je! Ortolan mi je naredio!
Naterao me je! A Biruta Ikarti je sve znala! Ona! Biruta! To je bila njena
ideja, taj medaljon! Ona mi je naredila da ga napravim!

Veštac pojača stisak.

– Spašavajteeee! Ljudiiiii! Spašavajteeee!

Geralt pojača stisak.

– Ljud... Pomoć... Neeeeee...

Degerlund je krkljao, iz usta su mu obilato curile bale. Geralt okrenu
glavu. Pojača stisak.

Degerlund izgubi svest, oklembesi se. Jače. Raspuknu se jezična kost.
Jače. Slomi se grkljan. Jače. Još jače.

Pukoše i pomeriše se vratni pršljenovi.

Geralt je još malo pridržavao Degerlunda. Zatim mu snažno cimnu
glavu u stranu, potpune sigurnosti radi. Potom pusti. Čarobnjak se prosu
po podu, meko, kao svilena tkanina.

Veštac obrisa obalavljen rukav o zavesu.

Velika crna mačka pojavi se niotkuda. Očeša se o Degerlundovo telo.
Poliza nepokretnu ruku. Zamjauka i žalosno zaplaka. Leže pored leša,
šćućuri se uz njegov bok. Posmatrala je vešca širom otvorenim zlatnim
očima.

– Morao sam – kaza veštac. – Tako je moralo. Ne znam za druge, ali ti
bi trebalo da razumeš.

Mačka zažmiri. Kao znak da razume.

Za ime Boga, sedimo, pričajmo
Žalosne priče o smrti kraljeva,
jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli,
Ti duhovima svrgnutih mučeni,
Oni otrovani od žena, a neki
Ubijeni u snu; svi mrtvi.
Vilijam Šekspir, Ričard II11

Osamnaesto poglavlje

Na dan kraljevskog venčanja vreme je bilo lepo još od ranog jutra,
plavetnilo nad Kerakom nije kaljao nijedan oblak. Još od jutra je bilo vrlo
toplo, žegu je ublažavao povetarac koji je pirkao s mora.

Od ranog jutra u Gornjem gradu vladalo je uzbuđenje. Marljivo su
čistili ulice i skverove, frontove kuća ukrašavali su trakama i girlandama,
na jarbole su podizali zastave. Put koji vodi ka kraljevskoj palati još od
jutra su okupirali redovi dostavljača, natovarena kola i kolica mimoilazila
su se s praznim koja su se vraćala, naviše su trčali nosači, zanatlije, trgovci,
izaslanici i kuriri. Nešto kasnije put se zarojio od lektika kojima su svatovi
putovali ka palati. Moja svadba nije mačiji kašalj, navodno je izjavio
Belohun, moja svadba mora da se ureže ljudima u sećanje i mora se pročuti
širom sveta. Prema tome, po kraljevoj naredbi, svečanosti su morale početi
ujutro i trajati sve do kasnih noćnih časova. Sve to vreme goste su morale
čekati apsolutno neviđene atrakcije.

Kerak je bio malo kraljevstvo i u suštini ne previše bitno, zato je Geralt
sumnjao da se svet naročito potresa oko Belohunove svadbe, makar on
odlučio da se veseli i čitavih nedelju dana i đavo će ga znati kakve atrakcije
smislio, nikakve vesti o događaju nisu imale šansi da dospeju do ljudi iz
krajeva udaljenih više od sto milja. Ali za Belohuna, što je bilo opšte

11 U prevodu Sime Pandurovića i Živojina Simića. (Prim. prev.)

poznato, Kerak je predstavljao centar sveta, a svet je bio oblast prečnika
ne većeg od Keraka.

Obojica su se obukla najelegantnije što su umeli i mogli. Geralt je za tu
priliku čak nabavio novu jaknu od teleće kože, plativši je, čini se, strašno
skupo. Što se tiče Nevena, on je isprva izjavio da ga je baš briga za
kraljevsku svadbu i da neće učestvovati u njoj. Našao se, naime, na spisku
gostiju, ali kao rođak kraljevskog javnog tužioca, a ne kao pesnik i bard
svetske slave. I nije mu ponuđeno da nastupi. Neven je to shvatio kao
despekt i uvredio se. Uvreda, kao i obično, kod njega nije dugo trajala,
svega nepunih pola dana.

Duž čitavog puta, koji se uvijao padinom brda ka palati, postavljeni su
jarboli, a na njima su, lenjo pomerane povetarcem, visile žute zastavice s
grbom Keraka, plavim nageant delfinom s crvenim perajima i repom.

Ispred ulaza na dvorske terene čekao ih je Nevenov rođak, Ferant de
Letenhov, u pratnji nekoliko kraljevskih gardista u bojama delfina s grba,
to jest u plavoj i crvenoj boji. Tužilac se pozdravi s Nevenom i pozva paža
koji je trebalo da Nevena prati i odvede ga na mesto zabave.

– A vi, gospodine Geralte, izvolite za mnom.

Prešli su bočnom alejom u parku, prošavši deo koji je evidentno bio
ekonomski, naime odatle su dopirali zveket lonaca i kuhinjskog pribora,
kao i ogavne uvrede kojima su šefovi kuhinje obasipali pomoćnike. A uz
to je prijatno i ukusno mirisalo na hranu. Geralt je poznavao jelovnik, znao
je čime će se častiti svatovi tokom zabave. Pre nekoliko dana je zajedno s
Nevenom posetio gostionicu „Natura Rerum“. Febus Ravenga se, ne
krijući ponos, pohvalio da skupa s nekoliko drugih restoratera organizuje
gozbu i sastavlja spisak jela, na pripremi kojih će raditi elita lokalnih šefova
kuhinje. Ispričao je da će za doručak poslužiti ostrige, morske ježeve,
kozice i sotirane krabe. Za drugi doručak pihtije od mesa i raznorazne
paštete, dimljenog i mariniranog lososa, patku u aspiku, ovčije i kozije
sireve. Za ručak će biti ad libitum supa s mesom ili ribom, uz to mesne ili
riblje ćufte, škembići s ćufticama od džigerice, grdobine s roštilja glazirane
medom kao i morski grgeč sa šafranom i karanfilićem.

Zatim će, recitovao je Ravenga modulirajući dah kao školovani orator,
biti posluženi komad mesa s belim sosom s kaprom, jajima i senfom,
labudovo koleno s medom, kopuni rolovani slaninom, jarebice sa slatkom
od dunja, pečeni golubovi kao i torta od ovčije džigerice i ječmene kaše.

Najrazličitije salate i variva. Potom karamele, nugati, filovani kolači,
prženo kestenje, slatka i marmelade. Vina iz Tusena, razume se, biće
servirana bez pauze i sve vreme.

Ravenga je slikovito opisivao, da mu je čak bala curila. Geralt je ipak
sumnjao da će moći da okusi bilo šta s tog opširnog menija. On uopšte
nije bio gost na toj svadbi. Bio je u goroj situaciji nego užurbani paževi,
kojima je uvek polazilo za rukom da čapnu nešto s nošenih tanjira, ili
barem da umoče prst u krem, sos ili paštetu.

Glavni teren svečanosti bio je dvorski park, nekada vrt hrama koji su
kraljevi Keraka prepravili i proširili, uglavnom kolonadama, altanima i
letnjikovcima. Danas su među drveće i građevine dodatno postavili brojne
šarene paviljone, a zaštitu od žarkog sunca i žege osiguravala su platna
razapeta na motkama. Već se tu okupila gomila gostiju. Nije trebalo da ih
bude previše, sve u svemu nekih dve stotine. Sudeći po glasinama, spisak
je sastavio sam kralj, pozivnice je trebalo da dobije isključivo grupa
odabranih, sama elita. Kako se ispostavilo, Belohun je u elitu ubrajao
uglavnom rođake i svojtu. Osim njih, pozvano je i lokalno plemstvo i krem
društva, ključni administrativni činovnici, najbogatiji lokalni i strani
poslovni ljudi kao i diplomate, to jest oni što se prave da su trgovački atašei
špijuni iz susednih zemalja. Spisak je dopunjavala vrlo brojna grupa
laskavaca, udvorica i prvaka u uvlačenju u monarhovu zadnjicu bez
sapuna.

Ispred jednog od bočnih ulaza u palatu čekao je knez Egmund, odeven
u crni kaftan s bogatim srebrno-zlatnim vezom. Društvo mu je pravilo
nekoliko mladih muškaraca. Svi su imali dugu i ukovrdžanu kosu, svi su
nosili najmodernije vatirane dublete i tesne pantalone s preterano
naboranim kesicama na genitalijama. Nisu se dopali Geraltu. Ne samo
zbog podrugljivih pogleda kojima su obasuli njegovu odeću. Previše su ga
podsećali na Sorela Degerlunda.

Videvši tužioca i vešca, knez smesta otpusti svitu. Ostao je samo jedan
tip. On je imao kratku kosu i nosio je normalne pantalone. Uprkos tome,
nije se dopadao Geraltu. Imao je čudne oči. Koje su neprijatno posmatrale.

Geralt se nakloni knezu. Razume se, knez nije uzvratio naklonom.

– Predaj mi mač – kaza Geraltu odmah nakon pozdravljanja. – Ne
možeš ovde paradirati s oružjem. Ne brini se, iako mač nećeš videti, stalno

ćeš ga imati nadohvat ruke. Izdao sam naredbe. Ukoliko se nešto dogodi,
odmah će ti dati mač. Time će se pozabaviti ovde prisutni kapetan Rop.

– A koja je verovatnoća da će se nešto dogoditi?

– Da je nikakva ili neznatna, da li bih ti skretao pažnju? Oho! – Egmund
se zagleda u korice i sečivo. – Mač iz Virolede! Ne mač, nego umetničko
delo. Znam, jer sam i sâm nekada imao sličan. Ukrao mi ga je moj polubrat,
Viraksas. Kada ga je otac isterao, pred odlazak je prisvojio mnoštvo čudnih
stvari. Sigurno za uspomenu.

Ferant de Letenhov se nakašlja. Geralt se setio Nevenovih reči. Na
dvoru nije bilo dozvoljeno izgovarati ime prognanog prvorođenog sina.
Ali Egmund je očigledno zanemarivao zabrane.

– Umetničko delo – ponovi knez, i dalje posmatrajući mač. – Neću
ispitivati na koji način si ga nabavio, čestitam na nabavci. Jer ne želim da
verujem da su oni ukradeni bili bolji od ovog ovde.

– Pitanje gušta, ukusa i preferencije. Ja bih više voleo da vratim one
ukradene. Knez i gospodin tužilac su mi dali reč da će otkriti vinovnika.
Dozvoliću sebi da vas podsetim, bio je to uslov pod kojim sam se prihvatio
zadatka da štitim kralja. Uslov očigledno nije ispunjen.

– Očigledno nije – Egmund prizna hladno, prosleđujući mač kapetanu
Ropu, tipu neprijatnog pogleda. – Zbog toga osećam obavezu da ti to
nadoknadim. Umesto trista korona kojima sam nameravao da platim tvoje
usluge, dobićeš petsto. Dodaću i to da istraga u slučaju tvojih mačeva nije
obustavljena i da još uvek možeš da ih povratiš. Ferant navodno ima
osumnjičenog. Zar ne, Ferante?

– Istraga je – izjavi suvo Ferant de Letenhov – nedvosmisleno ukazala
na Nikifora Muusa, magistratskog i sudskog činovnika. Pobegao je, ali
samo je pitanje vremena kada će biti uhvaćen.

– Kratkog, pretpostavljam – frknu knez. – Nije neka umetnost uhvatiti
činovničića umazanog mastilom. Koji je pritom sigurno navukao
hemoroide za radnim stolom, a oni otežavaju bežanje, kako pešice, tako i
na konju. Kako je on uopšte uspeo da umakne?

– Imamo posla – nakašlja se tužilac – s teško predvidivim čovekom. I
verovatno umno zaostalim. Pre nego što je nestao, izazvao je neki
odvratan skandal u Ravenginom lokalu, radilo se, oprostite, o ljudskom
izmetu... Morali su na neko vreme da zatvore lokal, jer... Poštedeću vas
drastičnih detalja. Tokom revizije izvršene u Muusovom stanu, nisu

otkriveni ukradeni mačevi, međutim pronađen je... Oprostite... Kožni
ranac, dupke pun...

– Ne govori, ne govori, pretpostavljam čime – iskrivi se Egmund. – Da,
to zaista mnogo govori o psihičkom stanju te individue. U tom slučaju,
vešče, tvoji mačevi su po svoj prilici izgubljeni. Čak i ako ga Ferant uhvati,
ništa neće saznati od tog luđaka. Takve ne vredi ni bacati na muke, kada
ih muče oni samo buncaju bez ikakvog smisla. A sada me izvinite, obaveze
zovu.

Ferant de Letenhov otprati Geralta ka glavnom ulazu na dvorske
terene. Ubrzo su se našli na dvorištu obloženom kamenim pločama na
kojem su senešali dočekivali prispele goste, a gardisti i paževi ih eskortovali
dalje, u dubinu parka.

– Šta mogu da očekujem?

– Molim?

– Šta mogu danas ovde da očekujem? Koju od ovih reči nisi razumeo?

– Knez Ksander se – tužilac snizi glas – hvalio pred svedocima da će
već sutra biti kralj. Ali nije to kazao prvi put i nikad nije bio trezan.

– Sposoban li je da izvrši atentat?

– Ne baš. Ali ima kamarilu, doušnike i miljenike. Oni su sposobniji.

– Koliko ima istine u tome da će Belohun već danas naslednikom trona
proglasiti sina kojeg je začeo s novom suprugom?

– Mnogo.

– A Egmund, koji gubi šansu za tron, gledajte i divite se, unajmljuje
vešca da štiti i brani oca. Sinovska ljubav dostojna divljenja.

– Ne trabunjaj. Prihvatio si se zadatka. Izvrši ga.

– Prihvatio sam se i izvršiću ga. Premda mi je baš nejasno. Ne znam ko
će u slučaju nečega biti protiv mene. Valjda bi ipak trebalo da znam ko će
me podržati u slučaju nečega.

– Ako bude bilo potrebno, mač će ti, kao što je obećao knez, dati
kapetan Rop. I on će te podržati. Ja ću pomoći koliko mogu. Zato što ti
želim dobro.

– Od kada?

– Molim?

– Nikada dosad nismo razgovarali u četiri oka. Uvek je s nama bio
Neven, a pred njim nisam hteo da pokrećem tu temu. Detaljne informacije

pismeno, o mojim tobožnjim malverzacijama. Otkud one Egmundu? Ko
ih je lažirao? Sigurno nije on sam. Ti si ih lažirao, Ferante.

– Nisam imao ništa s tim. Uveravam te...
– Loše lažeš za jednog čuvara zakona. Nemam predstavu kako si se
dočepao te funkcije.
Ferant de Letenhov stisnu usta.
– Morao sam – kaza. – Izvršavao sam naredbe.
Veštac ga je dugo posmatrao.
– Ne bi poverovao – napokon reče – koliko puta sam već čuo tako
nešto. Utešno je što je to najčešće bilo iz ustiju ljudi koje upravo treba
obesiti.

•

Lita Nejd je bila među gostima. Lako ju je našao. Zato što je privlačila
pogled.

Veoma dekoltiranu haljinu od sočno zelenog krepdešina napred je
ukrašavao vez u obliku stilizovanog leptira koji se iskrio od malecnih
šljokica. Haljina je pri dnu imala karnerčiće. Karnerčići na odeći žena
starijih od deset godina u vešcu su po pravilu izazivali ironično sažaljenje,
međutim na Litinoj haljini bili su u harmoniji s ostalim, i to na više nego
atraktivan način.

Čarobničin vrat obavijala je ogrlica od brušenih smaragda. Nijedan nije
bio manji od badema. Jedan je bio znatno veći.

Riđa kosa joj je bila kao šumski požar.
Pokraj Lite stajala je Mozaik. U crnoj i iznenađujuće smeloj haljini od
svile i šifona potpuno providnog na ramenima i rukavima. Vrat i dekolte
devojke krilo je nešto u vidu fantastično drapirane šifonske flanše, što je
zajedno s dugim crnim rukavicama dodavalo figuri auru ekstravagancije i
tajanstvenosti.
Obe su nosile čizme sa štiklama od četiri cola. Lita od kože legvana,
Mozaik crne lakovane.
Geralt se na trenutak dvoumio da li da priđe. Ali samo na trenutak.
– Zdravo – pozdravi ga uzdržano. – Kakav susret, drago mi je što te
vidim. Mozaik, pobedila si, bele papučice su tvoje.

– Opklada – domisli se on. – Šta je bio predmet?

– Ti. Mislila sam da te više nećemo videti, kladila sam se da se više nećeš
pojaviti. Mozaik je prihvatila opkladu, jer je smatrala drugačije.

Pogledala ga je dubokim jadeitskim pogledom, evidentno čekajući
komentar. Reč. Bilo koju. Geralt je ćutao.

– Pozdrav, prelepe dame! – Neven poraste kao iz zemlje, odista deus ex
machina. – Nisko se klanjam, odajem počast lepoti. Gđo Nejd, gđice
Mozaik. Oprostite što nemam cveće.

– Opraštamo. Šta ima novo u umetnosti?

– Kao i obično u umetnosti, sve i ništa. – Neven uze s tacne prolazećeg
paža peharčiće s vinom i podade damama. – Zabava je malčice kruta, zar
ne mislite? Ali vino je dobro. Est Est, četrdeset za pintu. Ni crveno nije
loše, probao sam. Samo nemojte da pijete hipokras, ne umeju da ga začine.
A gosti stalno pristižu, jeste li primetili? Kao i obično u višim slojevima,
to su takve obrnute trke, jurnjava a rebours, pobeđuje i ubira lovorike onaj
ko se pojavi kao poslednji. I ko spektakularno uđe. Verovatno upravo
posmatramo finiš. Liniju cilja prolazi vlasnik lanca pilana sa suprugom,
samim tim izgubivši od upravnika luke sa suprugom, koji je odmah iza
njega... A ovaj opet gubi od nepoznatog mi kicoša...

– To je šef kovirskog trgovačkog predstavništva – objasni Koral. – Sa
suprugom. Baš me zanima čijom.

– Pogledajte, zbijenim prvim redovima pridružuje se Piral Prat, stari
bandit. Sa zgodnom partnerkom... Majku mu!

– Šta ti bi?

– Ta žena pored Prata... – zagrcnu se Neven. – To je... To je Etna
Asider... Udovica koja mi je prodala mač...

– Tako ti se predstavila? – frknu Lita. – Etna Asider? Banalni anagram.
Ta osoba je Antea Deris. Najstarija Pratova kćerka. Nije ona nikakva
udovica, jer se nikada nije ni udala. Kruže priče da ne voli muškarce.

– Pratova kćerka? Nemoguće! Bio sam kod njega...

– I nisi je sreo tamo – čarobnica mu nije dala da dovrši. – Ništa čudno.
Antea nije u najboljim odnosima s porodicom, čak ni prezime ne koristi,
služi se alijasom složenim iz dva imena. Sa ocem kontaktira samo oko
posla, koji uzgred vode vrlo intenzivno. Ipak, i sama se čudim što ih ovde
vidim zajedno.

– Sigurno imaju interes u tome – veštac bistro primeti.

– Strah me i da pomislim kakav. Antea se zvanično bavi trgovačkim
posredništvom, ali njen omiljeni sport su hohštapleraj, prevara i
malverzacija. Pesniče, imam molbu za tebe. Ti si iskusan, a Mozaik nije.
Provedi je među gostima, predstavi je onima koje vredi poznavati. Ukaži
joj na one koje ne vredi.

Uverivši Koral da je njena želja za njega zapovest, Neven pruži ruku
Mozaik. Ostaše sami.

– Dođi – Lita prekinu oduženo ćutanje. – Prošetajmo se. Tamo, na
brdo.

Iza brda, iza letnjikovca, s visine, pružao se pogled na grad, na Palmiru,
luku i more. Lita zakloni oči rukom.

– Šta ono uplovljava u sidrište? I baca sidro? Trojarbolna fregata
zanimljive konstrukcije. Pod crnim jedrima, ha, to je vrlo nesvakidašnje...

– Ostavimo se fregata. Poslala si Nevena i Mozaik, sami smo i na padini.

– A ti se pitaš – ona se okrenu – zbog čega. Čekaš da ti nešto saopštim.
Čekaš pitanja koja ću ti postaviti. A ja možda samo hoću da ti ispričam
najsvežije glasine? Iz čarobnjačkog kruga? Ah, ne, ne plaši se, ne tiču se
Jenefer. Tiču se Risberga, mesta koje svakako odnekud znaš. U poslednje
vreme je tamo došlo do mnogih promena... Nekako ne vidim u tvojim
očima blesak radoznalosti. Da nastavim?

– Ma, samo izvoli.

– Počelo je kada je umro Ortolan.

– Ortolan je mrtav?

– Umro je pre nepunih nedelju dana. Prema oficijalnoj verziji, smrtno
se otrovao đubrivom na kojem je radio. Ali priča se da je to bio moždani
udar koji je izazvala vest o iznenadnoj smrti jednog od njegovih štićenika,
koji je poginuo usled nekog neuspešnog i vrlo sumnjivog eksperimenta.
Radi se o nekakvom Degerlundu. Asocira li te? Sreo si ga kad si bio u
zamku?

– Ne isključujem. Sreo sam mnoge. Nisu svi bili vredni pamćenja.

– Ortolan je navodno za smrt štićenika okrivio čitavu upravu Risberga,
pobesneo i doživeo udar. Bio je zaista star, godinama je patio od arterijske
hipertenzije, nije bila tajna ni njegova zavisnost od fisteha, a fisteh i
hipertenzija su eksplozivna mešavina. Ali mora da je tamo bilo nešto, jer

je u Risbergu došlo do suštinskih personalnih promena. Još pre
Ortolanove smrti tamo je bilo konflikata, primoran je bio da ode, između
ostalih, Algernon Gvinkamp, poznatiji kao Pineti. Njega se sigurno sećaš.
Jer ako je neko tamo bio vredan pamćenja, onda je to upravo on.

– Činjenica.

– Ortolanova smrt – Koral ga odmeri budnim pogledom – izazvala je
brzu reakciju Kaptola, do čijih ušiju su još ranije doprle neke uznemirujuće
vesti, koje su se ticale ispada pokojnika i njegovog štićenika. Ono što je
interesantno, a u naše vreme sve više karakteristično, lavinu je izazvao mali
kamen. Apsolutno beznačajan čovek iz naroda, neki preterano revnostan
šerif ili konstabl. Naterao je svog pretpostavljenog, bajlifa iz Gors Velena,
da reaguje. Bajlif je predao tužbu više, i tako, stepen po stepen, stvar je
dospela do kraljevskog saveta, a odatle u Kaptol. Da ne dužim: pronađeni
su krivci za nedostatak kontrole. Iz uprave je morala da ode Biruta Ikrati,
vratila se u školu, u Aretuzu. Otišli su Aksel Rošavi i Sandoval. Zangenis
je zadržao položaj, dobio je od Kaptola pomilovanje, jer je potkazao ove i
svalio na njih svu krivicu. I šta ti kažeš na to? Imaš li možda nešto da mi
kažeš?

– A šta bih ja imao da kažem? To su vaše stvari. I vaše afere.

– Afere koje su izbile u Risbergu ubrzo nakon tvoje tamošnje posete.

– Precenjuješ me, Koral. I moju pokretačku moć.

– Nikad ništa ne precenjujem. I retko potcenjujem.

– Mozaik i Neven će se uskoro vratiti – pogleda je u oči, izbliza. – A
sigurno im nisi bez razloga naredila da se odalje. Kaži konačno o čemu se
radi.

Izdržala je pogled.

– Dobro znaš o čemu se radi – uzvrati. – Stoga, nemoj da vređaš moju
inteligenciju time što naizgled umanjuješ svoju. Nisi bio kod mene više od
mesec dana. Ne, nemoj da misliš da čeznem za sladunjavom
melodramatičnošću ili patetično-sentimentalnim gestovima. Od veze koja
se završava ne očekujem ništa osim prijatne uspomene.

– Upotrebila si, čini mi se, reč ,,veza“? Zaista me zadivljuje njen
semantički kapacitet.

– Ništa – pustila je mimo ušiju, a pogled nije spustila – osim prijatne
uspomene. Ne znam kako je to u tvom slučaju, ali ako se radi o meni, pa,
biću iskrena, ne stojim baš dobro s tim. Mislim da bi valjalo uložiti nešto

truda u tom pravcu. Smatram da ne treba mnogo. Eto, nešto sitno, ali fino,
fin završni akord, nešto što će ostaviti lepu uspomenu. Hoćeš li se odvažiti
na nešto slično? Poželećeš da me posetiš?

Nije stigao da odgovori. Zvono na kampanili poče zaglušujuće udarati,
udarilo je deset puta. Zatim su zagrmele trube, gromkom, mesinganom i
malo kakofoničnom fanfarom. Masu gostiju razdeliše plavo-crveni gardisti
stvorivši špalir. Kod portika na ulazu u palatu pojavi se maršal dvora, sa
zlatnim lančićem oko vrata i palicom u ruci velikom kao levča. Za
maršalom su koračali heroldi, za heroldima senešali. A za senešalima, sa
samurovim kalpakom na glavi i žezlom u ruci, išao je koščati i žilavi
Belohun lično, kralj Keraka. Pokraj njega je išla vrlo mršava plavuša s
velom, koja je mogla biti samo kraljevska izabranica, u vrlo bliskoj
budućnosti supruga i kraljica. Plavuša je na sebi imala snežnobelu haljinu
i bila je načičkana brilijantima, bolje rečeno preterano, bolje rečeno
parvenijski i, bolje rečeno, bez ukusa. Isto kao i kralj, teglila je na leđima
hermelinski plašt, koji su otpozadi pridržavali paževi.

Za kraljevskim parom, mada značajnih desetak koraka iza paževa koji
su pridržavali hermeline, kretala se kraljevska porodica. Bio je tamo,
naravno, Egmund u pratnji nekog svetlog poput albina, mogao je to biti
samo njegov brat Ksander. Iza braće je išla ostala rodbina, nekoliko
muškaraca, nekoliko žena, uz to nekoliko dečaka i devojčica, evidentno
legalna i vanbračna progenitura.

Između naklonjenih gostiju i duboko pokleklih dama, kraljevska svita
dospela je do cilja, do podijuma koji je konstrukcijom malo podsećao na
gubilište. Na podijumu, odozgo pokrivenim baldahinom, sa strana
zaslonjenim goblenima, postavljena su bila dva trona. Na njih su zaseli
kralj i mlada dama. Ostatku porodice naređeno je da stoji.

Trube su po drugi put zaglušile uši mesinganom rikom. Maršal, mašući
rukama kao dirigent ispred orkestra, podstaknu goste na usklike, pokliče i
zdravice. Sa svih strana su se razlegle i pokorno poletele čestitke i želje za
večno zdravlje, sreću, uspeh, sve najbolje, mnogo godina, više, što više i
još više, gosti i dvorani su se međusobno utrkivali. Kralj Belohun nije
promenio nadmen i naduren izraz lica, zadovoljstvo željama,
komplimentima i hvalospevima u njegovu čast i čast njegove izabranice,
demonstrirao je blagim mahanjem žezla.