Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

– Ali... – zamuca. – Ali to je ipak sto godina... Kako je moguće da...
Kako je to moguće?

– Takva pitanja – prekinu je, i dalje s osmehom – ne bi smela da
postavlja buduća polaznica Aretuze. Škole u kojoj uče da nema nemogućih
stvari. Jer sve što je danas nemoguće sutra će postati moguće. Takav slogan
bi trebalo da se vidi iznad ulaza u univerzitet koji će uskoro biti tvoja škola.
Srećan put, Nimue. Zbogom. Ovde se rastajemo.

– Ali... – osetila je iznenadno olakšanje, a reći su potekle kao reka. – Ali
htela sam da znam... Da znam više. O Jenefer. O Ciri. O tome kako se
zaista završila ona priča. Ja sam čitala... znam legendu. Znam sve. O
vešcima. O Kaer Morhenu. Znam čak i nazive svih veščevskih Znakova!
Molim te, ispričaj mi...

– Ovde se rastajemo – ljubazno je prekinu on. – Pred tobom je put ka
tvojoj sudbini. Preda mnom je sasvim drugi put. Priča traje, ona se nikada
ne završava. Što se pak Znakova tiče... Ima jedan koji ne znaš. Nosi naziv
Somne. Pogledaj moju ruku.

Ona pogleda.
– Iluzija – začula je odnekud, izdaleka. – Sve je iluzija.

– Hej, devojko! Ne spavaj, inače će te pokrasti!
Ona podiže glavu. Protrlja oči. I skoči sa zemlje.
– Zaspala sam? Sanjala sam?
– I te kako! – zasmeja se na sedištu krupna žena koja je upravljala

kolima. – Kao klada! Kao zaklana! Dva puta sam te vikala, a ti ništa. Već
sam htela da siđem s kola... Sama si? Što se tako osvrćeš? Tražiš nekoga?

– Čoveka... s belom kosom... Bio je tu... A možda... Ni sama više ne
znam...

– Nisam nikoga ovde videla – reče žena. Iza njenih leđa, iza cerade,
izviriše glave dvoje dece.

– Vidim, putuješ. – Žena pogledom pokaza na Nimuin zavežljaj i štap.
– Ja idem ka Dorijanu. Ako hoćeš, povešću te. Ako i ti ideš na tu stranu.

– Hvala – Nimue se uspentra na sedište. – Hvala vam do neba!
– Ma! – žena opali dizginima. – Tamo idem! Udobnije je na kočiji, nego
giljati pešice, ne? Oj, mora da si se đavolski umorila kad te je san tako
savladao da si legla pored samog puta. Spavala si, kažem ti...

– Kao klada – uzdahnu Nimue. – Znam. Umorila sam se i zaspala. A
uz to sam imala...

– Pa? Šta si imala?

Pogledala je oko sebe. Iza nje je bila crna šuma. Ispred nje put kroz
špalir vrba. Put ka sudbini.

Priča traje, pomisli. Priča se nikada ne završava.

– Imala sam veoma čudan san.