Andrzej-Sapkowski-Saga o vecu-Sezona oluja

Naoružani što je vezivao perad okrenu se od konja. Ispostavilo se da je
to žena. Lepa, uprkos ružno namrštenim očima.

– Život ti nije drag? – Kako se ispostavilo, žena je mogla da iskrivi usne
još ružnije. – A možda si zaostao u razvoju? Možda ne umeš da brojiš?
Pomoći ću ti. Ti si samo jedan, a nas je troje. Znači, nas je više. Znači, sada
treba da se okreneš i podskakujući hvataš šturu koliko te noge nose. Dok
još imaš noge.

– Gubite se. Neću ponavljati.

– Aha. Troje je znači za tebe sitnica. A dvanaestoro?

Naokolo zatopotaše kopita. Veštac se osvrnu. Devetoro naoružanih i
na konjima. U njega uperena koplja i rogatine.

– Ti! Seronjo! Mač na zemlju!

Nije poslušao. Odskoči kod kokošinjca da bi kako-tako zaštitio leđa.

– Šta se događa, Friga?

– Varošanin se prsio da neće da plati danak – frknu žena po imenu
Friga – jer je već jednom platio, bla, bla, bla. Stoga smo rešili da seljaka
naučimo pameti, a ovde se odjednom pojavi ovaj sivi kao da je iz zemlje
iznikao. Ispade da je vitez, nabasa ovde plemeniti branitelj ubogih i
potlačenih. On sam, a nama skače u oči.

– Toliko može da skoči? – zacereka se neki od jahača, nasrćući na
Geralta konjem i preteći kopljem. – Da vidimo kako će proboden da skače!

– Baci mač – naredi jahač s beretkom s perima koji je izgledao kao
komandant. – Mač na zemlju!

– Da ga izbodem, Ševlove?

– Mani se, Peri.

Ševlov je posmatrao vešca s visine sedla.

– Nećeš da baciš mač, a? – proceni. – Tolika si junačina? Toliko opasan
tip? Jedeš ostrige s ljušturom? I piješ terpentin? Ni pred kim ne klečiš? I
ništa više, samo se brineš za nevino okrivljene? Toliko si osetljiv na
nepravdu? Proverićemo. Žarilo, Liđenca, Floket!

Naoružani su smesta razumeli vođu, vidi se da su u tom pogledu imali
iskustva, već su uvežbavali takvu proceduru. Skočiše sa sedala. Jedan
prisloni naseljeniku nož na vrat, drugi trgnu ženu za kosu, treći uhvati
detence. Dete stade vrištati.

– Mač na zemlju! – kaza Ševlov. – Smesta. Inače... Liđenca! Prereži
seljaku grlo.

Geralt baci mač. Odmah ga opkoliše, pribiše uz daske. Zapretiše
oštricama.

– Aha! – Ševlov sjaha s konja. – Delovalo je!

– Pao si u nevolju, branitelju seljaka – dodade suvo. – Omeo si
kraljevsku službu i izvršio diverziju. A ja imam dozvolu da za takvu krivicu
hapsim i vodim pred sud.

– Uhapsiš? – iskrivi se Liđenca. – Što se mučiš? Omču oko vrata i na
granu! I gotovo!

– Ili da ga rasečemo na mestu!

– A ja sam ga – reče napokon jedan od jahača – video već jednom. To
je veštac.

– Šta je on?

– Veštac. Volšebnik što se petlja s ubijanjem čudovišta za pare.

– Volšebnik? Fu, fu! Ubijmo ga pre nego što baci urok!

– Začepi, Eskajrak. Pričaj, Trente. Gde si ga ti video i u kakvim
okolnostima?

– Bilo je to u Mariboru. Kod tamošnjeg kaštelana koji je ovog ovde
unajmio da ubije nekog stvora. Ne sećam se kojeg. Ali njega sam zapamtio,
zbog te bele kose.

– Ha! Pa ako je on na nas skočio, onda ga je neko morao unajmiti protiv
nas.

– Vešci su stvoreni za čudovišta. Ljude brane samo od čudovišta.

– Aha! – Friga zabaci na potiljak kalpak od risovine. – Rekla sam vam!
Branitelj! Video je kako Liđenca motkom lema seljaka, a Floket se
nameračio da siluje seljanku...

– I precizno vas je okvalifikovao? – frknu Ševlov. – Kao čudovišta?
Onda ste imali sreće. Šalio sam se. Čini mi se da je stvar prosta. Kada sam
u vojsci služio, ja sam o tim vešcima čuo nešto sasvim drugačije.
Unajmljivali su ih za sve, za špijunažu, za zaštitu, za mučka ubistva čak. Za
njih su govorili: Mačori. Ovog ovde je Trent video u Mariboru, u Temeriji.
Znači da je on temerijski najamnik, unajmljen baš protiv nas, zbog onih
graničnih stubova. Upozoravali su me u Findetanu na temerijske
najamnike, obećali su nagradu za svakog uhvaćenog. Zato ćemo ga

vezanog odvesti u Findetan, predaćemo ga komandantu i nagrada je naša.
Deder, vežite ga. Što tako stojite? Bojite se? On neće pružiti otpor. Zna
šta bismo u tom slučaju uradili seljacima.

– A ko će, majku mu, njega da dotakne? Kad je on volšebnik?

– Pu, pomeri se s mesta.

– Plašljive budale! – vrisnu Friga, odvezujući remene od bisaga. –
Kukavice! Ja ću to uraditi, pošto ovde niko nema muda!

Geralt dozvoli da ga sveže. Odlučio je da bude poslušan. Za sada.

Sa šumskog puta izađoše dve volovske zaprege, kola natovarena
šipovima i elementima nekih drvenih konstrukcija.

– Nek neko ode kod tesara i komornika – pokaza Ševlov. – Naredite
im da se vrate. Zabili smo dosta stubova, dovoljno je za sada. A mi ćemo
napraviti predah. Pretresite gazdinstvo, možda tamo ima nešto da se
nahrane konji. I neka klopa za nas.

Liđenca podiže i osmotri Geraltov mač, Nevenov poklon. Ševlov mu
ga uze iz ruku. Izmeri ga, mahnu i zavrte njime.

– Imali ste sreće – reče – što smo baš zajedno naišli. Raskomadao bi
vas, divota jedna, tebe, Frigu i Floketa. Legende kruže o ovim veščevskim
mačevima. Najbolji čelik, više puta savijan i zakivan, savijan i opet zakivan.
Uz to je obložen naročitim činima. Zbog toga ima nečuvenu moć, gipkost
i oštrinu. Veščevske oštrice, kažem vam, seku lim i verižnjače kao lanene
haljine, a svako drugo sečivo presecaju kao makarone.

– Nemoguće – utvrdi Speri. Kao i većini ostalih, s brkova mu je curila
pavlaka koju su pronašli u kolibi i posrkali do dna. – Nemoguće da je kao
makarone.

– I meni se čini – doda Friga.

– Teško je – dobaci Žarilo – poverovati u tako nešto.

– Misliš? – Ševlov zauze mačevalačku poziciju. – Pa nek neko stane,
proverićemo. Deder, ima li voljnih? Pa? Šta ste se ućutali?

– Dobro. – Eskajrak istupi i izvuče mač. – Ja ću stati. Nek ide dođavola.
Videćemo da li... Udri, Ševlove.

– Udri. Jedan, dva... Tri!

Mačevi se sudariše s treskom. Napukao metal žalosno zaječa. Friga je
čak sela kada joj je odlomljen fragment oštrice fijuknuo pored glave.

– K vragu – reče Ševlov, gledajući s nevericom u oštricu, polomljenu
nekoliko cola iznad pozlaćene nakrsnice.

– A na mom nema ni ogrebotine! – Eskajrak podiže mač. – He, he, he!
Ni ogrebotine! Ni traga čak!

Friga se devojački zasmeja. Liđenca zableja kao ovan. Ostali su se
cerekali.

– Veščevski mač? – frknu Speri. – Seče kao makaronu? Majku mu, sam
si makarona.

– To je... – Ševlov stegnu usne. – To je, majku mu, neko staro gvožđe.
Neka starudija... A ti...

Odbaci ostatak mača, pogleda iskosa u Geralta i pokaza na njega
optužujućim gestom.

– Ti si prevarant. Hohštapler i prevarant. Izdaješ se za vešca, a takva
prevarancija... Nosiš takvu ropotariju, majku mu, umesto pravog sečiva?
Zanima me koliko si ljudi prevario? Od koliko bednika si izvukao para,
lupežu? Oj, ispovedaćeš ti grehe u Findetanu, tamo će te starosta već
navesti na ispovest!

Zasopta, pljunu, lupnu.
– Na konje! Idemo odavde!
Odjahaše, smejući se, pevajući i zviždeći. Naseljenik je s porodicom
mrko gledao za njima. Geralt je video da im se usne miču. Nije bilo teško
pogoditi kakvu sudbinu i kakve nesreće žele Ševlovu i njegovoj kompaniji.
Ni u najsmelijim snovima naseljenik nije mogao da se nada da će se
njegove želje ispuniti u detalje. I da će se to dogoditi tako brzo.

•

Stigli su na raskrsnicu. Drum koji je vodio na zapad kroz jarugu bio je
izrovan kolima i kopitama, bilo je očigledno da su tuda krenula kola tesara.
Tuda se takođe uputila i kompanija. Geralt je išao za Friginim konjem, na
kanapu privezanom za obluk njenog sedla.

Konj Ševlova, koji je jahao na čelu, zarza i prope se.
Iznenada nešto blesnu na obronku jaruge, zapali se i postade mlečna
opalescirana kugla. Kugla nestade, a na njenom mestu pojavi se čudna
grupa. Nekoliko figura koje su se grlile, preplitale među sobom.

– Koji đavo? – opsova Žarilo i priđe Ševlovu, koji je smirivao konja. –
Šta je to?

Grupa se podeli. Na četiri prilike. Vitkog, dugokosog i malo
feminiziranog muškarca. Dva dugoruka džina na krivim nogama. I
grbavog kepeca s velikim arbalestom sa dva čelična luka.

– Buuah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah! Buaah-haah!

– Na oružje! – dreknu Ševlov. – Na oružje, momci!

Najpre zaštekta jedna, a odmah zatim druga tetiva velikog arbalesta.
Ševlov, pogođen u glavu, ostade na mestu mrtav. Žarilo, pre no što pade
sa sedla, na trenutak je posmatrao svoj stomak kroz koji je koplje skroz
prošlo.

– Udri! – Kompanija složno izvuče mačeve. – Udri!

Geralt nije imao nameru da pasivno čeka rezultat susreta. Složi prste u
Znak Igni i progori kanap kojim su mu bile vezane ruke. Zgrabi Frigu za
pojas i obali je na zemlju. A on skoči na sedlo.

Nešto zaslepljujuće blesnu, konji počeše rzati, ritati se i mlatiti u
vazduhu kopitima prednjih nogu. Nekoliko jahača pade, zakričaše
izgaženi. Siva Frigina kobila se takođe uplašila, pre nego što je veštac
obuzda. Friga ustade, skoči, zgrabi uzda i vođice. Odbaci je udarom
pesnice i pusti kobilu u galop.

Pošto je bio pognut nad vratom konja, nije video kako Degerlund
uzastopnim magičnim munjama plaši konje i oslepljuje jahače. Kako Bue
i Bang, ričeći, skaču na jahače, jedan sa sekirom, drugi sa širokim
handžarom. Nije video prskotine krvi, nije čuo vriske ubijanih.

Nije video kako strada Eskajrak, a odmah nakon njega i Speri,
raspolućeni od Banga kao ribe. Nije video kako Bue obaljuje Floketa
zajedno s konjem i kako ga potom izvlači ispod tog konja. Ali je isprekidan
Floketov vrisak, glas preklanog petla, slušao još dugo.

Do trenutka kada je skrenuo s druma i uleteo u šumu.

Za pripremu mahakamske krompir-čorbe potrebno je sledeće:
ukoliko je leto, onda nakupi lisičarke, a ako je jesen, onda zelenkastu
vitezovku. Ako je iskrslo u zimu ili pretproleće, uzmi pregršt sušenih
gljiva. U lončiću prelij vodom, drži natopljene preko noći, ujutru posoli,
ubaci pola crnog luka, kuvaj. Procedi, ali odvar ne bacaj, sipaj ga u sud,
samo pazi da ne upadne prah koji se sigurno nataložio na dnu lončića.
Skuvaj krompir, iseci na kocke. Uzmi podosta masne slanine, iseckaj,
proprži. Crni luk naseckaj na polukružiće, isprži ga u masti otopljenoj
od slanine, sve dok gotovo ne pregori. Uzmi veliki kotao, ubaci sve u
njega, i nemoj da zaboraviš iseckane gljive. Prelij odvarom od pečuraka,
dodaj vode koliko treba, po ukusu dolij kiselog kvasa – recept kako da
se napravi takav kvas nalazi se na drugom mestu. Skuvaj, po ukusu i
želji začini solju, biberom i majoranom. Ukrasi topljenom slaninom.
Zabeli pavlakom, to je stvar ukusa, ali pazi: uprkos našoj patuljačkoj
tradiciji, po uzoru na ljude se krompir-čorba zabeljuje pavlakom.

Eleonora Rundurin– Pigot, Mahakamska izvrsna kuvarica,
podrobno učenje o načinima kuvanja i pripremi jela od mesa, ribe i
povrća, kao i pripremi raznoraznih sosova, pečenja testa, kuvanja
slatkog, spremanja suhomesnatih proizvoda, prerađevina, vina, votki, te
razne korisne tajne u kuhinji i špajzu neophodne svakoj dobroj i
marljivoj domaćici.

Trinaesto poglavlje

Kao gotovo sve poštanske stanice, i ova je bila smeštena na raskršću, na
raskrsnici puteva. Zgrada pokrivena šindrom s arkadom poduprtom
stubovima, staja u sklopu zgrade, drvara, sve među brezama belih stabala.
Pusto. Kako se činilo, nije bilo nikakvih gostiju ni putnika.

Izmorena siva kobila se spoticala, hodala je kruto i lelujavo, obesivši
glavu skoro do same zemlje. Geralt ju je otpratio, predao je vođice slugi.

Sluga je imao odoka četrdeset godina i mnogo se zgrbio pod teretom
tih četrdeset. Pogladio je kobilin vrat, pogledao ruku. Pogledom je

odmerio Geralta od glave do pete, nakon čega mu je pljunuo pravo pred
noge. Geralt mahnu glavom, uzdahnu. Nije se čudio. Znao je da je zgrešio,
da je preterao s galopom, uz to na teškom terenu. Hteo je da što pre bude
što dalje od Sorela Degerlunda i njegovih slugeranja. Bio je svestan da to
nije nikakvo opravdanje, ni on sam nije imao najbolje mišljenje o ljudima
koji konje dovode do takvog stanja.

Sluga je otišao, vukući kobilu i mrmljajući u bradu, nije bilo teško
odgonetnuti šta mrmlja i šta misli. Geralt uzdahnu, gurnu vrata i uđe u
stanicu.

Unutra je mirisalo prijatno, veštac je shvatio da posti već nešto više od
24 časa.

– Nema konja. – Upravnik pošte predupredi njegovo pitanje, pomolivši
se iza šanka. – A sledeća diližansa će tek za dva dana.

– Pojeo bih nešto. – Geralt pogleda uvis, u sleme i grede visokog svoda.
– Platiću.

– Ali nema.

– De, de, gos’n upravniče – razleže se glas iz ugla izbe. – Zar se tako
ophodi prema putnicima?

Za stolom u ćošku sedeo je patuljak. Plavokos i plavobrad, odeven u
dezenirano izvezen bordo žaket, ukrašen mesinganim dugmićima na
frontu i na manžetnama. Obrazi su mu bili rumeni, a nos povelik. Geralt
je na pijaci povremeno viđao netipične krompire blago ružičaste boje
čičoke. Nos patuljka bio je identične boje. I oblika.

– Meni si ponudio krompir-čorbu. – Patuljak odmeri upravnika strogim
pogledom ispod jako čekinjastih obrva. – Nećeš valjda da kažeš da žena
sprema samo jedan tanjir čorbe? Kladiću se u bilo koju sumu da će biti
dovoljno i za gos’n pridošlicu. Sedi, putniče. Hoćeš li pivo?

– Rado, hvala. – Geralt sede, izvuče monetu iz pregrade na pojasu. –
Ali dozvolite mi da ja vas počastim, dobri čoveče. Uprkos varljivom
izgledu, nisam skitnica ni pijanac. Ja sam veštac. Trenutno radim, otuda
pohabano odelo i aljkav izgled. Oprostite mi na tome. Dva piva, upravniče.

Pivo se munjavitom brzinom našlo na stolu.

– Žena će ubrzo doneti krompir-čorbu – progunđa upravnik. – A za
ono nemojte da se ljutite. Jelo uvek moram imati spremno. Ako bi se
pojavio neki gospodin na putovanju, kraljevski kuriri ili pošta... Ako bi mi
ponestalo i ne bih imao šta da im poslužim...

– Dobro, dobro... – Geralt podiže kriglu. Poznavao je mnogo patuljaka,
znao je kako se s njima pije i nazdravlja.

– Za uspeh prave stvari!

– A za propast kurvinih sinova! – doreče patuljak, kucnuvši kriglom o
njegovu kriglu. – Lepo je popiti s nekim ko zna običaj i protokol. Ja sam
Adario Bah. U stvari sam Adarion, ali svi govore Adario.

– Geralt iz Rivije.

– Veštac Geralt iz Rivije. – Adario Bah obrisa brkove od pene. – Tvoje
ime mi je došlo do ušiju. Iskusan si ti čovek, nije ni čudo što znaš običaje.
A vidiš, ja sam iz Cidarisa ovamo došao poštanskim kolima, ili diližansom,
kako ih zovu na Severu. I čekam presedanje, poštanska kola koja idu iz
Dorijana u Redanju, do Tretogora. Pa, evo je najzad ova čorba. Da vidimo
kakva je. Treba da znaš da najbolju krompir-čorbu spremaju naše žene u
Mahakamu, nigde takvu nećeš pojesti. S gustim kvasom od crnog hleba i
raženog brašna, s gljivama, sa dobro proprženim crnim lukom...

Stanična krompir-čorba bila je izvrsna, u njoj nije nedostajalo lisičarki i
dobro proprženog luka, a ako je u bilo čemu zaostajala za tom
mahakamskom koju su kuvale patuljačke žene, Geralt nije saznao u čemu,
budući da je Adario Bah živahno jeo, u tišini i bez komentara.

Ispred stanice dojahaše dva konja, oba u još gorem stanju nego trofejni
Geraltov konj. A jahača je bilo tri. Tačnije troje. Veštac se obazrivo osvrnu
po izbi.

Škripnuše vrata. U stanicu zakorači Friga. A za njom Liđenca i Trent.

– Konja... – upravnik zaćuta kad ugleda mač u Friginim rukama.

– Pogodio si – dovrši ona. – Baš nam konji trebaju. Zato mrdaj, trkom
ih izvedi iz staje.

– Konja nem...

Upravnik ni ovog puta ne dovrši. Friga doskoči do njega i zaseni mu
oči oštricom. Geralt ustade.

– Ej bre!

Sve troje se okrenuše ka njemu.

– To si ti – procedi Friga. – Ti. Prokleti probisvetu.

Na obrazu je imala masnicu, na mestu gde ju je odalamio.

– Ti si za sve kriv – zahripta. – Ševlov, Žarilo, Speri... Svi su poklani,
čitava družina. A ti si mene, drkadžijo, zbacio sa sedla i ukrao mi konja, i
kukavički kidnuo. Zbog čega ću se sada obračunati s tobom.

Bila je niska i srazmerno sitne građe. Vešca to nije prevarilo. Svestan je
bio, jer je imao iskustva, da je u životu kao u pošti – čak i vrlo odvratne
stvari bivaju dostavljane u veoma neuglednim pakovanjima.

– Ovo je poštanska stanica! – prodra se upravnik iza šanka. – Pod
kraljevskom protekcijom!

– Jeste li čuli? – Geralt upita spokojno. – Poštanska stanica. Nosite se
odavde.

– Ti si, sivi mangupe, i dalje loš u računanju – siknu Friga. – Treba
ponovo da ti pomognem da brojiš? Ti si jedan, nas je troje. Znači, nas je
više.

– Vas je troje – pređe preko njih pogledom – a ja sam jedan. Ali uopšte
vas nema više. To je matematički paradoks i izuzetak od pravila.

– Što znači šta?

– Znači, tornjajte se odavde skačući. Dok ste još u stanju da skačete.

Opazio je blesak njenog oka, odmah je znao da pripada onim
malobrojnim koji u borbi umeju da udare u potpuno suprotno mesto od
onog u koje gledaju. Ipak, Friga je verovatno tu veštinu trenirala odskora,
jer je Geralt bez imalo truda izbegao podmukao udarac. Izmanevrisao je
kratku poluvoltu, šutom joj je podsekao levu nogu i odgurnuo je na šank.
Grunula je o daske tako da je zahučalo.

Liđenca i Trent mora da su već ranije videli Frigu u akciji, jer ih je njen
fijasko jednostavno prenerazio, obamrli su otvorenih njuški. Dovoljno
dugo da veštac stigne da zgrabi metlu iz ugla, koju je ranije opazio. Trent
je najpre dobio brezovim prućem po njuški, a zatim drškom po glavi.
Geralt mu poturi metlu pod noge, šutnu u pregib kolena i obali.

Liđenca dođe sebi, izvuče oružje, skoči, zamahnuvši od uha. Geralt
izbeže udarac poluokretom, zavrte se u punoj poluvolti i podmetnu lakat,
Liđenca nošen silinom nalete dušnikom na lakat, zahripta i pade na kolena.
Pre nego što je pao, Geralt mu izvuče mač iz ruku i baci ga vertikalno uvis.
Mač se zabi u krovnu gredu i tamo ostade.

Friga napade odozdo, Geralt je jedva imao dovoljno vremena za fintu.
Udari joj ruku mačem, uhvati je za rame, okrenu, podseče noge drškom
metle i baci na šank. Huknulo je.

Trent skoči na njega, Geralt ga odalami metlom po licu, jednom, drugi
put, treći, veoma brzo. Zatim drškom, u jednu slepoočnicu, u drugu
slepoočnicu i iz sve snage u vrat. Metnu mu dršku među noge, ulete u
klinč, ščepa ga za ruku, izvi je, izvuče mu mač iz ruku i baci ga uvis. Mač
se zabi u krovnu gredu i tamo ostade. Trent ustuknu, spotaknu se o klupu
i prevrnu. Geralt zaključi da više nema potrebe da ga povređuje.

Liđenca stade na noge, ali stade nepomično, spuštenih ruku, zablenu se
uvis, u mačeve zabijene u gredu, visoko, van domašaja. Friga krenu u
napad.

Zavrte oštricom, izvrši fintu, kratko zamahnu iz sve snage. Stil je bio
dokazan u kafanskim tučama, u gužvi i lošem osvetljenju. Vešcu nije
smetalo nikakvo osvetljenje, niti njegovo odsustvo, a stil je veoma dobro
poznavao. Frigina oštrica preseče vazduh, a finta ju tako okrenu da se
veštac nađe iza njenih leđa. Vrisnula je kada joj je pod ruku podmetnuo
dršku metle i izvrnuo lakatni zglob. Izvuče joj mač iz ruku, a nju odgurnu.

– Mislio sam da – osmotri sečivo – ovaj zadržim za sebe. Kao
rekompenzaciju za uloženi trud. Ali predomislio sam se. Neću da nosim
banditsko oružje.

Baci mač uvis. Oštrica se zabi u gredu i zatrese. Friga, bleda kao kreč,
blesnu zubima iza iskrivljenih usana. Pogrbi se i brzim pokretom izvuče
nož iz korica.

– To je baš – proceni, gledajući je pravo u oči – glupa ideja.

Na drumu zatopotaše kopita, zafrtkaše konji, zazveča oružje. Ispred
stanice najednom zavrve od jahača.

– Na vašem mestu bih – reče Geralt trojki – seo na klupu u ćošku. I
pravio se da nisam tu.

Huknuše udarena vrata, zazvečaše mamuze, u izbu kročiše vojnici u
lisičjim kapama i kratkim crnim kaputima sa srebrnim obrubom.
Predvodio ih je brka opasan skerletnom lentom.

– Kraljevska služba! – obavesti, oslonivši pesnicu na buzdovan zadenut
za pojasom. – Vahmajster Kovač, drugi eskadron prve banderije, oružane
snage milostivo vladajućeg kralja Foltesta, gospodara Temerije, Pontarije i
Mahakama. U potrazi smo za redanjskom bandom!

U ćošku na klupi Friga, Trent i Liđenca usredsređeno su posmatrali
vrhove svojih čizama.

– Granicu je prešla samovoljna gomila redanjskih razbojnika, najamnih
ubica i pljačkaša – vahmajster Kovač nastavi da obaveštava. – Te hulje
ruše granične stubove, pale, otimaju, zlostavljaju i ubijaju kraljevske
podanike. U okršaju s kraljevskom vojskom su sramno potučeni, a danas
uzdižu glave, kriju se po šumama, čekaju priliku da umaknu kordonu.
Mogli su da se pojave ovde negde. Upozoravamo da će svako pružanje
pomoći, informacija i bilo kakve podrške tom ološu biti smatrano izdajom,
a za izdaju sledi omča!

– Da li su ovde na stanici viđeni neki stranci? Novopridošli? Odnosno
sumnjivi? A i ovo ću još kazati, sledi nagrada za upućivanje na razbojnika
ili pomoć u njegovom hapšenju. Sto orena. Upravniče?

Upravnik pošte slegnu ramenima, pogrbi se, zamumla i lati se brisanja
šanka, vrlo nisko se sagnuvši nad njim.

Vahmajster se osvrnu, zveckajući mamuzama priđe Geraltu.

– A ko si... Ha! Tebe sam ja, čini mi se, već video. U Mariboru.
Zaključio sam po toj beloj kosi. Ti si veštac, zar ne? Goniš i ubijaš razna
čudovišta. Je li tako?

– Upravo tako.

– Onda nemam ništa protiv tebe, a tvoja profesija je, da tako kažem,
časna – kaza vahmajster, istovremeno pogledom procenjujući Adarija
Baha. – Ni gospodin patuljak nije pod sumnjom, među razbojnicima nisu
viđeni nikakvi patuljci. Ali pitaću radi reda: šta radiš na stanici?

– Stigao sam diližansom iz Cidarisa i čekam presedanje. Vreme sporo
prolazi, te sedim s gos’n vešcem, razgovaramo i pretvaramo pivo u urin.

– Presedanje znači – ponovi vahmajster. – Shvatam. A vas dvojica? Ko
ste vi? Da, vi, vama govorim!

Trent otvori usta. Zažmirka. I nešto promumla.

– Šta? Molim? Ustani! Ko si, pitam?

– Pustite ga, gos’n oficire – reče slobodno Adario Bah. – On je moj
sluga, ja sam ga unajmio. On je glupak, kompletan idiot. Urođena bolest.
Na veliku sreću, njegova mlađa braća su već normalna. Njihova majka je
napokon shvatila da u trudnoći ne sme da se pije iz bare ispred bolnice za
infektivne bolesti.

Trent još šire otvori njušku, spusti glavu, zastenja i progunđa. Liđenca
takođe progunđa i napravi pokret kao da je hteo da ustane. Patuljak mu
stavi ruku na rame.

– Sedi, momče. I ćuti, ćuti. Znam teoriju evolucije, znam od kojeg bića
potiče čovek, ne moraš me stalno na to podsećati. Oprostite i njemu, gos’n
komandante. I on je moj sluga.

– No, dobro... – Vahmajster je i dalje sumnjičavo posmatrao. – Sluge,
znači. Ako tako kažete... A ona? To devojče u muškoj odeći? Hej! Ustani,
hoću da te osmotrim! Ko si? Odgovaraj kada pitam!

– Ha-ha, gos’n komandante – zasmeja se patuljak. – Ona? Ona je
bludnica, znači, devojka lakog morala. Iznajmio sam je u Cidarisu radi
kresanja. Manje se tuguje s ribom na putovanju, svaki filozof će vam to
potvrditi.

Energično pljesnu Frigu po zadnjici. Friga poblede od besa, zaškrguta
zubima.

– No, dobro – iskrivi se vahmajster. – Nisam je odmah prepoznao. A
vidi se. Poluvilenjakinja.

– Tvoj kurac je polu – zareža Friga. – Pola onoga što predstavlja
standard.

– Tiho, tiho – obuzda je Adario Bah. – Ne srdite se, pukovniče. Ali
tako mi se potrefila drska kurva.

U izbu upade vojnik, podnese izveštaj. Vahmajster Kovač se uspravi.

– Banda je otkrivena! – objavi. – Krećemo u poteru, brzo! Izvinite za
neprijatnosti. Služba!

Izašao je, a zajedno s njim i vojnici. Začas je iz dvorišta dopro topot
kopita.

– Oprostite mi onaj spektakl – reče Adario Bah Frigi, Trentu i Liđenci
nakon nekog vremena tišine. – Oprostite spontane reči i pravolinijske
gestove. Ne poznajem vas, iskreno rečeno, malo marim za vas i, takoreći,
ne volim vas, ali scene vešanja još više ne volim, kada vidim obešenjake
kako se ritaju nogama to me jako deprimira. Otuda ta moja patuljačka
frivolnost.

– Patuljačkoj frivolnosti dugujete život – dodade Geralt. – Bio bi red
da se zahvalite patuljku. Ja sam vas video u akciji, onamo, u seoskom
gazdinstvu, znam kakve ste bitange. Prstom ne bih mrdnuo u vašu

odbranu, onu predstavu niti bih želeo, niti bih umeo da odigram kao gos’n
patuljak. I već biste visili, čitava vaša trojka. Stoga se gubite odavde.
Savetovao bih vam pravac suprotan onome koji su izabrali vahmajster i
njegova konjica.

– Nema ništa od toga – odbrusi, videvši poglede usmerene ka
mačevima zabijenim u gredu. – Nećete ih dobiti. Bez njih ćete manje
otimati i iznuđivati. Napolje.

– Bilo je napeto – uzdahnu Adario Bah, tek što se za trojkom zatvoriše
vrata. – Majku mu, ruke mi se i dalje malo tresu. Tebi ne?

– Ne. – Geralt se osmehnu prisetivši se. – U tom smislu sam... malo
hendikepiran.

– To je za neke dobro – patuljak iskezi zube. – Hendikepi im čak dobro
dođu. Još po pivo?

– Ne, hvala – Geralt odmahnu glavom. – Vreme je da pođem. Našao
sam se, da tako kažem, u situaciji koja nalaže žurbu. A i nerazumno je
predugo boraviti u jednom mestu.

– Primetio sam. I neću ništa pitati. Ali znaš šta, vešče? Nekako me je
prošla želja da sedim na ovoj stanici i čitava dva dana pasivno čekam
poštanska kola. Kao prvo, dosada bi me dokrajčila. Kao drugo, ona dama,
koju si metlom pobedio u duelu, oprostila se od mene čudnim pogledom.
Šta ću, možda sam malko preterao sa zanosom. Ona verovatno nije jedna
od onih koje možeš nekažnjeno šljiskati po dupetu i zvati ih kurvama.
Sigurno će se vratiti, više bih voleo da me tada nema ovde. Onda možda
zajedno da krenemo na put?

– Sa zadovoljstvom. – Geralt se ponovo osmehnu. – Manje se tuguje s
dobrim kompanjonom na putovanju, svaki filozof će to potvrditi. Ukoliko
nam se pravac obojici poklapa. Ja moram u Novigrad. Moram da budem
tamo pre petnaestog jula. Obavezno pre petnaestog.

Morao je biti u Novigradu najkasnije petnaestog jula. Naglasio je to
kada su ga čarobnjaci unajmljivali, kupivši dve sedmice njegovog vremena.
Nikakav problem, Pineti i Cara ga pogledaše s visine. Nikakav problem,
vešče. Bićeš u Novigradu dok si rekao keks. Teleportovaćemo te pravo u
Glavnu ulicu.

– Pre petnaestog, ha – patuljak zamrsi bradu. – Danas je deveti. Nije ti
ostalo previše vremena, jer ima dosta da se putuje. Ali postoji način da
stigneš tamo na vreme.

Ustade, skinu sa eksera i nađenu na glavu špicast šešir sa širokim
obodom. Prebaci preko ramena vreću.

– Objasniću ti usput o čemu je reč. Krećemo zajedno na put, Geralte
iz Rivije. Zato što mi pravac veoma odgovara.

•

Žustro su marširali, možda čak previše žustro. Adario Bah se pokazao kao
tipičan patuljak. Premda su u slučaju potrebe ili radi komfora mogli da se
posluže svakim vozilom i svakom životinjom za jahanje, vuču ili teglenje,
patuljci su odlučno preferirali pešadijski marš, bili su pešadinci bez premca.
Patuljak je u toku dana mogao peške da pređe razdaljinu od trideset milja,
isto koliko i čovek na konju, i to noseći prtljag koji prosečan čovek ne bi
mogao ni da podigne. Čovek nije bio u stanju da u maršu sustigne patuljka
bez prtljaga. Ni veštac. Geralt je zaboravio na to, i posle nekog vremena
bio je primoran da ipak zamoli Adarija da malo uspori.

Marširali su šumskim putevima, ponekad i bespućima. Adario je
poznavao put, odlično se snalazio na terenu. Objasnio je da u Cidarisu
stanuje njegova porodica, toliko brojna da su se svaki čas tamo dešavale
neke prigodne porodične zabave, čas svadbe, čas krštenja, čas pogrebi i
daće. U skladu s patuljačkim običajem, izostanak s porodične zabave
mogao je opravdati isključivo overen izvod iz matične knjige umrlih, živi
članovi porodice nisu mogli da izbegnu zabave. Stoga je Adario trasu do
Cidarisa i nazad poznavao do perfekcije.

– Naš cilj je – objasni, marširajući – naselje Vetrovita, koje se nalazi kod
močvare Pontara. U Vetrovitoj se nalazi pristanište, barke i lađe su tamo
često privezane. Uz trunku sreće, uskoro će nam se pružiti neka prilika, na
nešto ćemo se ukrcati. Ja moram do Tretogora, pa ću se iskrcati na
Ždralovom ostrvu, ti ćeš ploviti dalje i bićeš u Novigradu za nekih tri, četiri
dana. Veruj mi, to je najbrži način.

– Verujem. Uspori, Adario, molim te. Jedva te stižem. Da li se baviš
nekim poslom koji je u vezi s hodanjem? Jesi li putujući trgovac?

– Ja sam rudar. U rudniku bakra.
– Pa naravno. Svaki patuljak je rudar. I radi u rudniku u Mahakamu.
Stoji s budakom na otkopu i otkopava.

– Podležeš stereotipima. Ubrzo ćeš kazati da se svaki patuljak gadno
izražava. A nakon nekoliko čašica baca se na ljude sekirom.

– Neću to kazati.
– Moj rudnik nije u Mahakamu, već u Smukulji, kod Tretogora. Ne
stojim tamo i ne otkopavam, već sviram hornu u rudarskom duvačkom
orkestru.
– Interesantno.
– Interesantno je – zasmeja se patuljak – nešto sasvim drugo. Smešna
koincidencija. Jedan od spektakularnih komada našeg okrestra zove se
„Marš veštaca“. Ide ovako: tara-rara, bum, bum, umta-umta, rim-cim-cim,
paparara-tara-rara, tara-rara, bum-bum-bum...
– Gde ste, dođavola, našli taj naziv? Jeste li videli ikada marširajuće
vešce? Gde? Kada?
– Istinu govoreći – Adario Bah se malo pomete – to je samo blago
prearanžirana „Parada atleta“. Ali svi rudarski duvački orkestri sviraju neke
„Parade atleta“, „Ulazak atleta“ ili „Marševe starih drugova". Hteli smo da
budemo originalni. Ta-ra-rara, bum, bum!
– Uspori, inače ću ispustiti dušu!

•

U šumama je bilo potpuno pusto. Drugačije nego na međušumskim
livadama i čistinama na koje su često nailazili. Tu je vrvelo od posla. Kosili
su seno, skupljali ga i slagali u plastove i stogove. Patuljak je pozdravljao
kosače veselim uzvicima, a oni su uzvraćali. Ili nisu.

– Ovo me podseća – Adario pokaza na radnike – na drugi marš našeg
orkestra. Nosi naziv ,,Senokosi“. Često ga sviramo, naročito u leto.
Pevamo isto. Imamo pesnika u rudniku, on je vešto složio rime, pa može
čak i a capella. O, ovako ide:

Momci travu kosiše
Žene seno nosiše
U nebo pogledavaše
Od kiše se zastrašiše
Na brdo se skloniše
Od kiše se zakloniše

Kitama zamahaše
Oblake odagnaše!
– I da capo! Dobro se maršira uz to, zar ne?
– Uspori, Adario.
– Ne mogu da usporim! To je pesma za marširanje! Ritmika i metrika
marša!

•

Na uzvišici su se beleli ostaci zida, mogle su se videti i ruine zgrade i
karakteristične kule. Upravo posle te kule Geralt je prepoznao hram – nije
se sećao kojeg božanstva, ali čuo je o njemu ponešto. U davna vremena su
tu živeli sveštenici. Pričalo se da su, kada se više nisu dali izdržati njihova
lakomost, dekadentan razvrat i razuzdanost, tamošnji stanovnici oterali
sveštenike i nagnali ih u šumu, gde su se, sudeći po glasinama, pozabavili
obraćanjem šumskih gnomova u svoju veru. Navodno sa slabim
rezultatima.

– Stari Erem – reče Adario. – Držimo se maršrute i imamo dobro
vreme. Uveče ćemo stati u Šumskoj brani.

•

Potok duž kojeg su putovali uzvodno je šumeo na kamenju i stenama, a
nizvodno se široko razlivao, tvoreći veliki zaliv. Tome je doprinosila
drveno-zemljana brana koja je pregrađivala tok. Kraj zaliva su u toku bili
neki radovi, vrtela se tamo grupa ljudi.

– Nalazimo se u Šumskoj brani – reče Adario. – Konstrukcija koju vidiš
tamo, dole, to je upravo brana. Služi za splavljenje posečenih trupaca. Kao
što vidiš, rečica sama po sebi nije plovna, previše je plitka. Zato se voda
podiže, drvo se gomila, a potom se brana otvara. Nastaje veliki talas koji
omogućava splavljenje. Tako se transportuju sirovine za proizvodnju
drvenog uglja. Drveni ugalj...

-... je neophodan za topljenje gvožđa – dovrši Geralt. – A metalurgija
je najvažnija i najrazvojnija grana industrije. Znam. Nedavno mi je to
pojasnio jedan čarobnjak. Upućen u ugalj i metalurgiju.

– Ne čudi me što je upoznat – frknu patuljak. – Kaptol čarobnjaka ima
većinu udela u kompanijama industrijskog centra kod Gors Velena, a
nekoliko železara i topionica u celini njemu pripada. Čarobnjaci izvlače iz
metalurgije bogat profit. Iz drugih grana takođe. Možda i zasluženo, na
kraju krajeva, većinom su oni razradili tehnologiju. Ali ipak bi mogli da
prestanu s hipokrizijom, da priznaju da magija nije dobročinstvo,
filantropija koja služi društvu, već industrija predviđena za profitiranje. Ali
što ja to govorim, i sam znaš. Hajde, tamo je krčma, odmorićemo se. A i
verovatno ćemo prenoćiti, jer se smrkava.

•

Krčma nimalo nije zasluživala svoj naziv, ali nisu se mogli ni čuditi.
Zadovoljavala je potrebe drvoseča i splavara sa brane, kojima je bilo
svejedno gde piju, samo da bilo šta piju. Šupa sa izbušenom strehom,
nadstrešnica poduprta pritkama, nekoliko stolova i klupa od nemarno
izblanjanih dasaka, kameno ognjište – lokalna zajednica nije iziskivala i nije
očekivala veći luksuz, cenile su se bačve iza pregrade iz kojih je krčmar
točio pivo, a ponekad i kobasice koje je krčmarica, ako je bila voljna i
raspoložena, bila spremna da isprži na žaru uz dodatnu naknadu.

Po pitanju potreba, Geralt i Adario se nisu uzdizali iznad drugih,
pogotovo što je pivo bilo sveže, iz tek otčepljene bačve, a samo malo
komplimenata bilo je dovoljno da krčmarica reši da im isprži i servira tiganj
krvavice s crnim lukom. Nakon čitavog dana tumaranja po šumama,
Geralt je tu krvavicu izjednačavao s telećom kolenicom u povrću, plećkom
divlje svinje, oblišem u mastilu i drugim majstorijama šefa kuhinje
gostionice „Natura Rerum“. Mada, istini za volju, malo je čeznuo za
gostionicom.

– Interesuje me – Adario gestom pozva krčmaricu, naruči naredno pivo
– da li znaš sudbinu tog proroka?

Pre nego što su seli za sto, osmotrili su kamen obrastao mahovinom
koji je stajao kraj stoletnog hrasta. Slova uklesana na obrasloj površini
monolita informisala su da je upravo na tom mestu, na dan praznika Birke
godine 1133, post Resurrectionem prorok Loboda održao propoved svojim
učenicima, a obelisk u čast tog događaja ustanovio je i 1200. godine

postavio Spiridon Aps, pozamanterijski majstor iz Rinda, radnja na Malom
trgu, visok kvalitet, cene pristupačne, dođite.

– Znaš li – Adario pogreba iz tiganja ostatke krvavice – priču o ovom
Lobodi kojeg nazivaju prorokom? Govorim o istinitoj priči.

– Ne znam nijednu. – Veštac omaza tiganj hlebom. – Ni istinitu, ni
izmišljenu. Nisam se interesovao.

– Onda poslušaj. Stvar se odigrala pre više od sto godina, čini mi se, ne
mnogo posle datuma isklesanog na tom kamenu. Kao što ti je dobro
poznato, danas se gotovo ne viđaju zmajevi, možda negde u divljim
planinama, u pustoši. U ta vremena su se češće pojavljivali i umeli su da
dosađuju. Naučili su da su pašnjaci puni stoke veliki restorani gde su se
mogli siti nažderati bez preteranog truda. Srećom po zemljoradnike, čak
se i veliki gmizavac ograničavao na jednu, dve gozbe u tromesečju, ali
toliko je žderao da je mogao ugroziti uzgoj, naročito ako bi se okomio na
neki kraj. Jedan, ogroman, okomio se na neko selo u Kaedvenu. Doletao
bi, pojeo nekoliko ovaca, dve ili tri krave, a za desert je hvatao malo šarana
iz ribnjaka. Na kraju bi bljuvao vatru, palio ambare ili stogove, i potom
odletao.

Patuljak gucnu pivo, podrignu.

– Seljaci su se trudili da uplaše zmaja, pokušavali su s raznim klopkama
i smicalicama, ali ništa nije vredelo. Kakva slučajnost, u obližnji Ban Ard
je s učenicima doputovao baš taj Loboda, koji je još u to vreme bio slavan,
titulisan kao prorok i imao masu sledbenika. Seljaci su ga zamolili za
pomoć, a on, čudo jedno, nije odbio. A kada je zmaj doleteo, Loboda pođe
na pašnjak i stade egzorcirati. Zmaj ga najpre oprlji vatrom kao patku. A
zatim ga proguta. Jednostavno ga proguta. I odlete u planine.

– To je kraj?

– Ne. Slušaj dalje. Prorokovi učenici su plakali, očajavali, a onda su
unajmili tragače. Naše, znači patuljke, koji su imali iskustva sa zmajevima.
Oni su mesec dana tragali za zmajem. Standardno, idući tragom izmeta
koji je gmizavac gomilao. A učenici su kraj svake gomile padali na kolena
i kopali po njoj, gorko plačući, pronalazili su tu ostatke svog učitelja.
Napokon su kompletirali celinu, bolje reći, ono što su smatrali celinom, a
što je u stvari bila vrlo haotična kolekcija ne baš čistih ljudskih, kravljih i
ovčijih kostiju. Sve to danas leži u sarkofagu u hramu u Novigradu. Kao
čudesna relikvija.

– Priznaj, Adario. Izmislio si tu priču. Ili si je valjano napumpao.

– Otkuda ta sumnja?

– Otuda što često provodim vreme s jednim pesnikom. A on, kada
može da bira između istinite verzije ili atraktivne verzije događaja, uvek
bira ovu drugu, koju dodatno začini. A na sve zamerke u tom pogledu
odgovara sofizmom: ako nešto nije u skladu s istinom, uopšte ne mora da
znači da je laž.

– Domišljam se ko je pesnik. Neven, naravno. A priča ima svoje
principe.

– Priča je – osmehnu se veštac – uglavnom neistinita relacija uglavnom
neistinitih događaja, koju nam plasiraju istoričari, uglavnom budale.

– I ovog puta se domišljam autora citata – Adario Bah iskezi zube. –
Vizigota iz Korva, filozof i etičar. Kao i istoričar. A što se tiče proroka
Lobode... Šta ćeš, kako bi se reklo, priča je priča. Ali čuo sam da sveštenici
u Novigradu s vremena na vreme vade ostatke proroka iz sarkofaga i daju
vernicima da ih poljube. Kada bih se našao tamo, ipak bih se suzdržao od
ljubljenja.

– Suzdržaću se – obeća Geralt. – Što se pak Novigrada tiče, ako smo
već kod toga...

– Bez nervoze – predupredi ga patuljak. – Stići ćeš. Ustaćemo u ranu
zoru i brzo stići u Vetrovitu. Zgrabićemo priliku i za tili čas ćeš biti u
Novigradu.

Kamo sreće, pomisli veštac. Kamo sreće.

Ljudi i životinje pripadaju različitim vrstama, a lisice žive između
ljudi i životinja. Umrli i živi putuju različitim putevima, a lisice idu
između umrlih i živih. Božanstva i stvorovi koračaju po različitim
stazama, a lisice hodaju između božanstava i stvorova. Staze svetlosti i
tame ne vezuju se i ne presecaju nikada; lisičiji duhovi bdiju negde između
njih. Besmrtnici i demoni stupaju po sopstvenim drumovima – lisičji
duhovi su negde između.

Đi Jun, učenjak iz vremena dinastije Ćing

Četrnaesto poglavlje

Uveče je prošla oluja.
Naspavavši se u senu na tavanu ambara, krenuli su u ranu zoru, u

hladno, mada sunčano jutro. Držeći se obeležene staze, prošli su kroz
grabove šume, preko močvarnih ritova i plavnih livada. Nakon sat
vremena forsiranog marša stigli su do zgrada.

– Vetrovita – pokaza Adario Bah. – Ovo je pristanište o kojem sam
govorio.

Došli su do reke, zapljusnuo ih je osvežavajući vetar. Stali su na drveno
brvno. Reka je tu stvarala široku uvalicu, veliku kao jezero, gotovo se nije
osećala struja koja je tekla dalje nekud. S obale su se u vodu spuštale grane
vrba, iva i jova. Svuda su plivale vodene ptice, ispuštajući različite zvukove:
plovke, krčuge, lastarke, gnjurci i kržulje. Ukomponovavši se u pejzaž i ne
plašeći se čitave te pernate tarapane, po vodi je graciozno plovio brodić.
Jednojarbolni, s jednim velikim jedrom pozadi i nekoliko trouglastih
napred.

– Dobro je jednom neko kazao – reče Adario Bah, zagledan u pojavu
– da su tri najlepša prizora na svetu sledeća: brod pod punim jedrima, konj
u galopu i, pa... gola žena u krevetu.

– Žena u plesu – veštac se blago osmehnu. – U plesu, Adario.

– Neka bude – složi se patuljak – gola u plesu. A priznaćeš, taj brod ne
izgleda loše u vodi.

– To nije brod, već samo lađa.
– To je slup – ispravi ga, prišavši im, debeljuškasti gospodin u losovom
gunju. – Slup, moja gospodo. Što je lako prepoznati po jedrima. Veliko
sošno velejedro, letno jedro i dva prednja letna jedra na forštagu9. Klasika.
Brodić – slup – približi se brvnu taman toliko da su mogli da se dive
kipu na pramcu. Umesto standardne sisate žene, sirene, zmaja ili morske
zmije, rezbarija je predstavljala ćelavog starca s kukastim nosom.
– Dovraga – Adario Bah progunđa u bradu. – Jel’ se prorok okomio na
nas ili šta?
– Dužina šezdeset četiri stope – opisivao je dalje niski gospodin glasom
punim ponosa. – Ukupna površina jarbola tri hiljade trista stopa. To je,
moja gospodo, „Prorok Loboda”, moderan slup kovirskog tipa, sagrađen
u novigradskom brodogradilištu, spušten u vodu pre nepunih godinu
dana.
– Kako vidim – nakašlja se Adario Bah – poznat vam je ovaj slup. Dosta
znate o njemu.
– Znam sve o njemu, budući da sam njegov vlasnik. Vidite li zastavu
na zastavnom koplju? Na njoj se vidi rukavica. To je znak moje firme.
Dozvolite mi, ja sam Kevenard van Vlit, preduzetnik kožarske branše.
– Drago nam je – patuljak protrese pruženu desnu ruku, odmerivši
preduzetnika obazrivim pogledom. – I čestitamo vam na brodu, lep je i
hitar. Čudo je videti takvog ovde, u Vetrovitoj, na uvalici, podalje od
glavnog pontarskog plovnog puta. Čudo je i što je brod u vodi, a vi,
vlasnik, na kopnu, na pustinjaku. Ima li nekih problema?
– Ma ne, ne, nema nikakvih problema – zareče se preduzetnik kožarske
branše, po Geraltovoj proceni prebrzo i preterano. – Ovde popunjavamo
zalihe, ništa više. A na pustinjak nas je dovela teška potreba, a ne želja. Jer
kad žuriš u pomoć, ne obraćaš pažnju gde je put. A naša spasilačka
ekspedicija...

9 Nem.: vorstag – element nepomične opute na nekom plovnom objektu koja pridržava jarbol da ne padne.
(Prim. prev.)

– Gospodine Van Vlit – prekinu ga, prilazeći, jedan od tipova pod čijim
koracima naglo zadrhta brvno. – Ne zalazite u detalje. Ne bih rekao da oni
zanimaju gospodu. Niti bi trebalo da ih zanimaju.

Bila su petorica tipova koji su došli na brvno iz pravca sela. Ovog koji
se odazvao, sa slamenim šeširom, izdvajala je vrlo isturena vilica, crna od
višednevnog nebrijanja, i vrlo izbačena brada. Na bradi je bio razdeljak,
zbog čega je izgledala kao minijaturno dupe. Pratio ga je veliki klipan, pravi
gorostas, mada po liku i pogledu uopšte nije ličio na maloumnika. Treći,
zdepast i preplanuo, bio je moreplovac od glave do pete, uključujući i
vunenu kapu i alku u uvu. Ostala dvojica, evidentno matrosi, nosili su
sandučiće s provijantom.

– Ne bih rekao – nastavi onaj s bradom – da ta gospoda, ko god da su,
moraju da znaju bilo šta o nama, o tome šta radimo ovde, i o našim drugim
privatnim stvarima. Ta gospoda sigurno razumeju da se naše privatne
stvari ne tiču nikoga, a pogotovo ne osoba koje smo slučajno sreli i koje
su nam sasvim nepoznate.

– Možda ne baš sasvim nepoznate – dobaci gorostas. – Gos’n patuljka
zaista ne znam, ali vaša bela kosa odaje ko ste. Geralt iz Rivije,
pretpostavljam? Veštac? Ne grešim?

Postajem popularan, pomisli Geralt, prekrstivši ruke na grudima.
Previše popularan. Možda da ofarbam kosu? Ili da se ošišam na ćelavo,
kao Harlan Cara?

– Veštac! – Kevenard van Vlit primetno se uzbudi. – Pravi veštac!
Kakva slučajnost! Gospodo! Pa on nam je stvarno s neba pao!

– Slavni Geralt iz Rivije! – ponovi gorostas. – Imamo sreće što smo ga
sreli, sada, u našoj situaciji. Pomoći će nam da se iskobeljamo...

– Previše pričaš, Kobine – prekinu ga onaj s bradom. – Prebrzo i
previše.

– Ma ajte, gos’n Fiš – frknu kožar. – Zar ne vidite kakva nam se prilika
pružila? Pomoć nekoga kao što je veštac...

– Gospodine Van Vlit! Ostavite to meni. Imam više iskustva od vas u
kontaktu s takvima kao što je ovaj ovde.

Zavlada tišina u kojoj je tip s bradom pogledom odmeravao vešca.

– Geralt iz Rivije – kaza napokon. – Ukrotitelj čudovišta i natprirodnih
bića. Rekao bih, legendaran ukrotitelj. Rekao bih tako, kada bih verovao u
legende. A gde su vaši slavni veščevski mačevi? Nešto ih ne vidim.

– Nije čudo – odgovori Geralt – što ih ne vidiš. Zato što su nevidljivi.
Šta je, nisi čuo legende o veščevskim mačevima? Strana lica ne mogu da ih
vide. Pojavljuju se kada izgovorim zaklinjalicu. Kada se javi potreba. Jer ja
i bez mačeva mogu dobro da premlatim.

– Verujem ti na reč. Ja sam Javil Fiš. Vodim u Novigradu firmu koja
pruža razne usluge. Ovo je moj partner, Petru Kobin. A ovo je gospodin
Šklopocaner, kapetan „Proroka Lobode“. I poznat vam već uvaženi
Kevenard van Vlit, vlasnik ovog broda.

– Gledam, vešče – nastavi Javil Fiš, pogledavši oko sebe – stojiš, eto,
na brvnu u jedinom naselju u radijusu od dvadeset i nekoliko milja. Da bi
odavde dospeo na civilizovane puteve, treba dugo lutati po šumama.
Izgleda mi da bi radije otplovio iz ove pustoši, ukrcavši se na nešto što se
na vodi uznosi. A ,,Prorok“ taman plovi u Novigrad. I može da primi
putnike. Tebe i tvog druga patuljka. Jel’ ti odgovara?

– Nastavite, gos’n Fiš. Slušam vas pažljivo.

– Naš brodić, kao što vidiš, nije bilo koja rečna krntija, za plovidbu
njime treba platiti i to ne malo. Ne prekidaj me. Da li bi hteo da nas uzmeš
pod zaštitu svojih nevidljivih mačeva? Možemo tvoje dragocene veščevske
usluge, to znači eskortu i zaštitu tokom plovidbe odavde do samog
novigradskog sidrišta, iskalkulisati s cenom za prevoz. Intrigira me, na
koliko ćeš proceniti svoje veščevske usluge?

Geralt pogleda u njega.

– S pronalaženjem ili bez?

– Molim?

– U vašoj propoziciji – Geralt reče spokojno – postoje začkoljice i
zavrzlame. Ukoliko budem morao sam da ih pronalazim, onda ću
obračunati skuplje. Biće jeftinije ako se odlučite za iskrenost.

– Tvoje nepoverenje – Fiš odgovori hladno – budi izvesne sumnje. Jer
varalice u svemu vide prevaru. Kako se ono kaže, ko se oseća kriv, taj se
za kapu maša. Hoćemo da te unajmimo kao eskortu. To je vrlo prost
zadatak lišen nejasnoća. Kakve se to začkoljice u njemu mogu kriti?

– Eskortovanje je bajka. – Geralt ne spusti pogled. – Izmišljena na brzu
ruku i nevešto maskirana.

– Tako mislite?

– Tako mislim. Jer, eto, gos’n rukavičaru izleće nešto o spasilačkoj
ekspediciji, a vi ga, gos’n Fiš, drsko ućutkujete. Za koji trenutak će tvoj
saradnik izbrbljati sve o situaciji iz koje treba da se iskobeljate. Pa ako treba
da sarađujemo, onda neka nema vrdanja, molim lepo: kakva je to
ekspedicija i kome žurite da pomognete? Zbog čega je tako tajna? Iz čega
se treba iskobeljati?

– Objasnićemo – Van Vlit predupredi Fiša. – Objasnićemo vam sve,
gos’n vešče...

– Ali na palubi – prekinu ga promuklo dotad ćutljiv kapetan
Šklopocaner. – Nemamo šta više da dangubimo na ovom keju. Vetar je
povoljan. Plovimo odavde, gospodo.

•

Uhvativši vetar u jarbolu, „Prorok Loboda" čilo pojuri po široko
razlivenim vodama zaliva, uzevši kurs prema glavnom vodenom putu,
lavirajući među ostrvicima. Užad su treštala, bom je škripao, zastava s
rukavicom na zastavnom koplju bodro je lepršala.

Kevenard van Vlit je održao obećanje. Čim se slup odbio od brvna u
Vetrovitoj, pozvao je zainteresovane na pramac i pristupio objašnjenjima.

– Ekspedicija koju smo poduzeli – poče, pogledajući svaki čas u
tmurnog Fiša – ima za cilj da oslobodi oteto dete Ksimene de Sepulveda,
jedine kćerke Brajane de Sepulveda. Sigurno ste čuli za to prezime.
Štavionice krzna, radionice s vlaženjem i štavljenjem, kao i obradom krzna.
Ogromna godišnja proizvodnja, ogroman novac. Ako vidiš damu u lepoj
i skupoj bundi, to krzno je sigurno iz ovog preduzeća.

– I njena kćer je oteta. Radi otkupa?
– Ma, ne. Nećete poverovati, ali... Devojčicu je otelo čudovište. Lisica.
Mislim, preobražajka. Viksena.
– U pravu ste – reče hladno veštac. – Neću poverovati. Lisice, to jest
viksene, a tačnije aguare, otimaju isključivo decu vilenjaka.
– Slažem se, slažem se, u tančine – progunđa Fiš. – Iako je to neviđena
stvar, najvećom krznarom u Novigradu upravlja nečovek. Breain Diarbail
ap Muig, vilenjakinja čiste krvi. Udovica Jakova de Sapulvede, posle koga
je preuzela svu imovinu. Porodica nije uspela niti da ospori testament, niti

da proglasi mešovit brak nevažećim, iako je bio protiv običaja i božijih
zakona...

– Pređite na stvar – prekinu ga Geralt. – Molim vas, pređite na stvar.
Tvrdite, znači, da vam je ova krznarka, vilenjakinja čiste krvi, poverila da
joj vratite otetu kćerku?

– Hoćeš da nas nasamariš? – iskrivi se Fiš. – Hoćeš da nas uhvatiš u
laži? Dobro znaš da vilenjaci, ako im lisica otme dete, nikada ne
pokušavaju da ga oslobode. Opraštaju se od njega i zaboravljaju na njega.
Smatraju da je bio suđen lisici.

– Brajana de Sepulveda se isto – upade u reč Kevenard van Vlit – na
početku pretvarala. Očajavala je, ali na vilenjački način, u tajnosti. Spolja
kameno lice, suve oči... Ponavljala je: va’esse deireádh aep eigean, va'esse eigh
faidh’ar, što se s njihovog jezika prevodi kao...

– Nešto se završava, nešto započinje.

– Tako je. Ali nije to ništa, samo glupo vilenjačko trabunjanje, ništa se
ne završava, šta i zašto treba da se završi? Brajana od pamtiveka živi među
ljudima, po našim zakonima i običajima, samo je po krvi nečovek, a u srcu
je već bezmalo čovek. Istina, vilenjačka verovanja i sujeverja su snažna.
Brajana je možda pred drugim vilenjacima tako spokojna, ali tajno pati za
kćerkom, to je očigledno. Dala bi sve da joj se vrati jedinica, kao lisica ili
ne... Uistinu, gos’n vešče, ništa nije tražila, nije zahtevala pomoć. Uprkos
tome, rešili smo da pomognemo, ne možemo da gledamo očajanje. Čitava
trgovačka gilda je solidarno dala prilog i finansirala ekspediciju. Ja sam
ponudio „Proroka" i svoje učešće, isto je učinio je učinio trgovac Parlagi,
kojeg ćete uskoro upoznati. Ali pošto smo mi poslovni ljudi, a ne neki
lovci na avanture, obratili smo se za pomoć gospodinu Javilu Fišu, koji
nam je poznat kao bistar i snalažljiv čovek koji se ne boji rizika, vičan
teškim poduhvatima, slavan po znanju i iskustvu...

– A gospodin Fiš slavan po iskustvu – Geralt baci pogled na
pomenutog – propustio je da vas informiše da spasilačka ekspedicija nema
smisla i da je unapred osuđena na neuspeh. Vidim dva objašnjenja. Prvo:
gospodin Fiš nema pojma u šta vas je uvalio. Drugo, vrlo verovatnije:
gospodin Fiš je uzeo akontaciju, dovoljno veliku, da vas malo provoza po
stranputicama i vrati bez ičega.

– Prebrzo se frljate optužbama! – Kevenard van Vlit gestom zaustavi
Fiša, spremnog da gnevno replicira. – I prebrzo prognozirate poraz. A mi,
trgovci, uvek mislimo pozitivno...

– Takvo mišljenje je za pohvalu. Ali u ovom slučaju neće pomoći.

– Zašto?

– Dete koje je otela aguara – Geralt spokojno pojasni – više se ne može
vratiti. To je apsolutno nemoguće. I nije stvar u tome što dete nećemo
moći da pronađemo, jer lisice vode neobično skriven način života. Nije
stvar ni u tome što aguara neće dozvoliti da joj oduzmemo dete, a ona nije
protivnik koji se može potceniti u borbi, kako u lisičjem, tako i u
čovekolikom obliku. Stvar je u tome što oteto dete prestaje da bude dete.
Dolazi do promena u devojčicama koje su otele lisice. Preobražavaju se i
same postaju lisice. Aguare se ne razmnožavaju. Održavaju vrstu tako što
otimaju i preobražuju vilenjačku decu.

– Njihova lisičja vrsta – Fiš se napokon dokopa reči – mora da iščezne.
Moraju da iščeznu svi ti vukodlaci. Istina je da lisice retko nanose štetu
ljudima. Otimaju samo vilenjačku štenad i škode samo njima, što je samo
po sebi dobro, jer što se više nepravde dešava neljudima, to je veća korist
za prave ljude. Ali lisice su monstrumi, a monstrume treba potamaniti,
postarati se da iščeznu, da čitav njihov rod iščezne. Ti ionako od toga živiš,
vešče, nećeš nam uzeti za zlo što doprinosimo istrebljenju monstruma.
Ipak, čini mi se da su uzaludne te divagacije. Hteo si objašnjenje, dobio si
ga. Sad znaš za šta hoćemo da te unajmimo i od koga... Od čega treba da
nas štitiš...

– Vaša objašnjenja su – Geralt mirno oceni – mutna, bez uvrede, potput
mokraće iz inficirane bešike. A plemenitost cilja vaše ekspedicije sumnjiva
je kao nevinost devojke jutro posle seoskog vašara. Ali to je vaša stvar.
Moja stvar je da vas uputim da je jedini način odbrane od aguare držati se
podalje od aguare. Gospodine van Vlit?

– Da?

– Vratite se kući. Ekspedicija je besmislena, vreme je da to shvatite i
batalite je. Toliko mogu da vas posavetujem kao veštac. Savet je gratis.

– Ali nećete se iskrcati, zar ne? – promumla van Vlit, malo pobledeo. –
Gos’n vešče? Ostaćete s nama? A ako se nešto... A ako se nešto dogodi,
branićete nas? Pristanite... Bogova vam, pristanite...

– Pristaće, pristaće – frknu Fiš. – Putovaće s nama. Jer ko će ga drugi
odvesti iz ove zabiti? Ne paničite, gos’n Van Vlit. Nemate čega da se bojite.

– Ma baš nema! – planu kožar. – Vidi ti njega! Uvalili ste nas u neprilike,
a sada izigravate junačinu? Ja hoću da doplovim u Novigrad zdrav i čitav!
Mora neko da nas štiti, sada kada smo u nevolji... Kada nam preti...

– Ništa nam ne preti. Nemojte da se plašite kao neka žena. Idite u
potpalublje, kao vaš kompanjon Parlagi. Napijte se tamo ruma udvoje,
začas će vam se kuraž vratiti.

Kevenard van Vlit pocrvene, zatim poblede. Zatim pogledom pronađe
Geralta.

– Dosta svađe – kaza jasno, ali spokojno. – Vreme je da kažemo istinu.
Gos’n vešče, mi već imamo tu mladu lisicu. Nalazi se u afterpiku. Gos’n
Parlagi je čuva.

Geralt odmahnu glavom.

– Da ne poveruješ. Oteli ste kćerku krznarke od aguare? Malu
Ksimenu?

Fiš pljunu preko ograde. Van Vlit se počeša po temenu.

– Ispalo je drugačije – promrmlja napokon. – Greškom nam je zapala
druga... Isto lisica, ali druga... Nju je otela neka sasvim druga viksena.
Gos’n Fiš ju je otkupio... Od vojnika koji su na prevaru ukrali lisičinu
devojčicu. Odmah smo pomislili da je to Ksimena, samo se preobrazila...
Ali Ksimena je imala sedam godina i bila je svetla, a ova ima dvanaest i
tamnokosa je...

– Premda nije ta što nam treba – Fiš predupredi vešca – ipak smo je
odveli. Zašto bi vilenjačka bljuvotina izrasla u još goreg monstruma? A u
Novigradu ćemo moći tog stvora da prodamo zoološkom vrtu, na kraju
krajeva, ona je retkost, divljakinja, polulisica, lisica ju je u šumi odgajala...
Menažerija će kao od šale istresti pare...

Veštac mu okrenu leđa.

– Gos’n kapetane, kormilo ka obali!

– Polako, polako – obrecnu se Fiš. – Drži kurs, Šklopocaneru. Ti ovde
ne izdaješ naredbe, vešče.

– Gos’n van Vlit – Geralt ga je ignorisao – apelujem na vaš razum.
Devojku treba odmah osloboditi i iskrcati na obalu. U protivnom, gotovi

ste. Aguara neće napustiti dete. A sigurno već juri u stopu za vama. Jedini
način da je zaustavimo jeste da joj predamo devojčicu.

– Ne slušajte ga – reče Fiš. – Ne dajte da vas zastraši. Plovimo rekom,
okruženi smo vodom. Šta može neka lisica da nam uradi?

– I imamo vešca za odbranu – Petru Kobin dobaci podrugljivo. –
Naoružanog nevidljivim mačevima! Pa neće se slavni Geralt iz Rivije
uzentati od neke tamo lisice!

– Nisam pametan, nisam pametan – probrblja kožar, prelazeći
pogledom od Fiša do Geralta i Šklopocanera. – Gos’n Geralte? U
Novigradu neću žaliti novac za vašu nagradu, platiću vam za trud s
kamatom. Samo ako nas zaštitite...

– Zaštitiću, nego šta. Na jedini mogući način. Kapetane, ka obali.

– Da se nisi usudio! – Fiš poblede. – Ni korak ka afterpiku, inače ćeš
zažaliti! Kobine!

Petru Kobin je hteo da ščepa Geralta za kragnu, ali nije uspeo, jer se
akciji priključio dotad spokojan i ćutljiv Adario Bah. Patuljak snažno šutnu
Kobina u pregib kolena. Kobin pade na kolena. Adario Bah doskoči,
energično ga tresnu pesnicom u bubreg i ponovo u bok glave. Gorostas
se stropošta na palubu.

– I kakve veze ima što je velik? – Patuljak pređe pogledom po ostalima.
– Samo pravi veću buku kada pada.

Fiš je držao ruku na dršci noža, ali ju je pomerio kada ga je Adario Bah
pogledao. Van Vlit je stajao otvorenih ustiju. Isto kao kapetan Šklopocaner
i ostatak posade.

Petru Kobin zastenja i odlepi čelo s dasaka palube.

– Lezi tu gde ležiš – posavetova ga patuljak. – Nećeš me zadiviti ni
samostrelom, ni tetovažom iz Sturfoša. Ja sam već dobro lemao i veće od
tebe i redovne posetioce strožih zatvora. Stoga, ne pokušavaj da ustaneš.
Radi svoj posao, Geralte.

– Ako ste imali neke sumnje – obrati se ostalima – znajte da vam veštac
i ja upravo spasavamo život. Gos’n kapetane, ka obali. I čamac u vodu.

Veštac siđe niz brodske stepenice, otvori jedna, potom druga vratanca.
I ukipi se. Iza njegovih leđa opsova Adario Bah. I Fiš opsova. Van Vlit
zastenja.

Mršava devojčica koja je nepomično ležala na postelji imala je staklaste
oči. Bila je polunaga, od pojasa nadole potpuno obnažena, sa opsceno
raširenim nogama. Vrat joj je bio okrenut na neprirodan način. A još
opsceniji.

– Gos’n Parlagi... – Van Vlit iscedi iz sebe. – Šta ste... šta ste učinili?
Ćelava individua, koja je sedela nad devojkom, pogleda u njih.
Pomerio je glavu kao da ih nije video, kao da je pokušavao da pronađe
mesto s kojeg je dopro kožarev glas.
– Gos’n Parlagi!
– Vrištala je... – zamumla individua, tresući duplim podvoljkom i
bazdeći na alkohol. – Počela je da vrišti...
– Gos’n Parlagi...
– Hteo sam da je utišam... Hteo sam samo da je utišam.
– Ubili ste je – Fiš utvrdi činjenicu. – Jednostavno ste je ubili!
Van Vlit se oberučke uhvati za glavu.
– I šta sada?
– Sada smo – patuljak mu konkretno objasni – debelo najebali.

•

– Kažem vam, nema nikakvih razloga za strah! – Fiš udari pesnicom o
reling. – Na reci smo, na vodi. Obale su daleko. Ako čak, u šta sumnjam,
lisica i krene za nama, na vodi nas ne može ugroziti.

– Gos’n vešče? – Van Vlit bojažljivo podiže pogled. – Šta vi kažete na
to?

– Aguara ide za nama – Geralt strpljivo ponovi. – U to nema nikakvih
sumnji. Ako je nešto sumnjivo, onda je to znanje gos’n Fiša, kojeg bih u
vezi s pomenutim zamolio da ćuti. Gos’n Van Vlit, stvari stoje ovako: da
smo oslobodili mladu lisicu i ostavili je na kopnu, postojala bi šansa da
nam aguara oprosti. Ipak, desilo se to što se. desilo. I sada je beg naš jedini
spas. Čudi me da vas aguara nije uhvatila ranije, zaista ispada da glupi imaju
sreće. Ali više ne možemo kušati sudbinu. Svi jarboli uvis, kapetane.
Koliko god da ih imate.

– Možemo – Šklopocaner polako oceni – postaviti još i košno jedro.
Vetar je povoljan...

– A ako... – prekinu ga Van Vlit. – Gos’n vešče? Branićete nas?

– Biću iskren, gos’n van Vlit. Najradije bih vas ostavio. Zajedno s tim
Parlagijem, od čijeg samo pomena mi se prevrće utroba. Koji se tamo dole
naliva kô majka nad lešom deteta koje je ubio.

– I ja bih se s time saglasio – dobaci Adario Bah, gledajući uvis. – Pošto,
parafraziraću reči gos’n Fiša o neljudima: što se više nepravde dešava
idiotima, to je veća korist za razumne.

– Ostavio bih Parlagija i vas na milost i nemilost aguari. Ali kodeks mi
to brani. Veščevski kodeks mi ne dozvoljava da postupam po sopstvenoj
volji. Ne smem da napustim one kojima preti smrt.

– Veščevska plemenitost! – frknu Fiš. – Kao da nismo čuli za vaše
lopovluke! Ali podržavam ideju o hitrom bežanju. Stavljaj sve krpe,
Šklopocaneru, isplovi na vodeni put i bežimo glavom bez obzira!

Kapetan je izdao naredbe, a matrosi su se pozabavili oko takelaže. Sam
Šklopocaner se uputio na pramac, a posle trena razmišljanja, Geralt i
patuljak su mu se pridružili. Van Vlit, Fiš i Kobin su se prepirali na
krmenoj palubi.

– Gos’n Šklopocaneru?

– Aha?

– Otkud naziv ovog broda? I ovaj dosta netipičan kip na pramcu? Hteli
ste da privučete sveštenike kao sponzore?

– Slup je porinut kao ,,Meluzina“ – kapetan slegnu ramenima. – S
kipom koji je pasovao uz naziv i bio lep na oko. Potom su i jedno i drugo
promenjeni. Jedni su govorili da je stvar bila upravo u tom sponzorisanju.
Drugi pak da su novigradski sveštenici stalno optuživali gos’n Vlita za jeres
i huljenje, pa je hteo da im se uvuče u... Hteo je da im se svidi.

„Prorok Loboda" parao je talase pramcem.

– Geralte?

– Molim, Adario?

– Ta lisica... Odnosno aguara... Po onome što sam čuo, ona može da
menja oblik. Može da se pokaže kao žena, ali može i da uzme oblik lisice.
To jest, isto kao vukodlak?

– Drugačije. Vukodlaci, medvedolaci, pacovolaci i njima slični su
terijantropi, ljudi sposobni da se preobraze u životinju. Aguara je anterion.
Životinja, bolje reći biće koje može da preuzme oblik čoveka.

– A njene moći? Čuo sam nečuvene priče... Aguara je isto u stanju da...

– Nadam se da ćemo – prekinu ga veštac – dospeti u Novigrad, pre
nego što nam aguara pokaže šta je u stanju.

– A ako...

– Bolje bi bilo da prođe bez ako.

Podiže se vetar. Zalepršaše jarboli.

– Nebo se smračuje – pokaza Adario Bah. – I verovatno sam začuo
grom u daljini.

Sluh nije varao patuljka. Prošlo je tek nekoliko trenutaka, a ponovo je
zagrmelo. Ovoga puta su svi čuli.

– Nailazi oluja! – dreknu Šklopocaner. – Na otvorenoj površini će nas
prevaliti s kobilicom uvis! Moramo da bežimo, da se sakrijemo, zaklonimo
od vetra! Na jarbole, momci!

Odgurnu kormilara i sam preuze kormilo.

– Drž’te se, drž’te se svi!

Nebo nad desnom obalom postade tamnoplavo. Odjednom udari
vihor, prolomi se šumom na priobalnoj kosini, uskovitla je. Krošnje većeg
drveća se zatresoše, manje se napola saviše pod pritiskom. Polete prašina
lišća i čitavih grana, čak velikih debala. Blesnu oslepljujuće, u gotovo istom
momentu razleže se prodoran tresak groma. Za njim, skoro odmah, grunu
drugi grom. I treći.

U narednom momentu, signalizovana ranijim rastućim šumom, ljusnu
kiša. Iza zida vode više ništa nisu videli. „Prorok Loboda“ njihao se i
plesao po talasima, svaki čas overavajući oštre nagibe. Uza sve to je treštao.
Kako se Geraltu činilo, treštala je svaka daska. I svaka daska je živela svoj
život i pomerala se, kako se činilo, potpuno nezavisno od drugih. Pojavila
se bojazan da će se slup jednostavno razleteti. Veštac je ponavljao sebi da
je to nemoguće, da je pri konstruisanju broda uzeta u obzir plovidba po
vrlo uzburkanim vodama, da su, na kraju krajeva, na reci, a ne na okeanu.
Ponavljao je to sebi, ispljuvavao vodu i grčevito se držao užadi.

Teško je bilo proceniti koliko dugo je to trajalo. Njihanje je ipak najzad
prestalo, vetar je prestao da trga, a jak pljusak koji je uzburkavao vodu
oslabio je, prešao u kišu, potom u kišicu. Tada su videli da je
Šklopocanerov manevar imao uspeha. Kapetan je uspeo da sakrije slup iza

visoko zašumljenog ostrva, gde ih oluja nije toliko bacala. Izgledalo je da
se olujni oblak već udaljavao, oluja se stišavala.

S vode se podiže magla.

•

Iz Šklopocanerove kape, kompletno pokvašene, curila je voda, slivala mu
se niz lice. Uprkos tome, kapetan nije skidao kapu. Verovatno je nikada
nije skidao.

– Sto mu gromova! – obrisa kapljice s nosa. – Gde nas je odvukla? Da
li je ovo neki rukavac? Ili staro rečno korito? Voda skoro stoji...

– Struja nas ipak nosi. – Fiš je pljunuo u vodu i posmatrao pljuvačku.
Nije više imao slameni šešir, mora da ga je odnela oluja.

– Struja je slaba, ali nosi – ponovi. – Nalazimo se na prevlaci između
ostrva. Drži kurs, Šklopocaneru. Mora nas na kraju odneti na plovni put.

– Plovni put je – kapetan se nagnu nad busolom – valjda u pravcu
severa. Onda moramo u desni rukavac. Ne u levi, već u desni...

– Gde ti vidiš rukavce? – upita Fiš. – Jedan je put. Kažem ti, drži kurs.
– Malopre su bila dva rukavca – inatio se Šklopocaner. – Ali možda mi
je voda ušla u oči. Ili ova magla. Dobro, nek nas struja nosi. Samo što...
– Šta je opet?
– Busola. Pravac uopšte nije taj... Ne, ne, dobro je. Nisam dobro video.
Nakapalo mi na staklo s kape. Plovimo.
– Krenimo.
Magla se naizmenično zgušnjavala i proređivala, vetar je potpuno
utihnuo. Postalo je veoma toplo.
– Voda – progovori Šklopocaner. – Osećate li? Nekako drugačije
smrdi. Gde smo mi?
Magla se podigla, videli su tada gusto zarasle obale, obasute trulim
deblima. Mesto borova, jela i tisa koji rastu na ostrvima zauzele su visoke
žbunaste breze, močvarni čempresi stožasti u podnožju. Stabla čempresa
opletale su povijuše tekome, njihovi drečavocrveni cvetovi bili su jedini
živi akcenat usred smeđezelenog močvarnog rastinja. Voda je bila
pokrivena sočivicom i prepuna vodenih biljaka, koje je „Prorok" razgrtao
pramcem i vukao za sobom poput šlepa. Dubina vode bila je mutna i

faktički je ispuštala odvratan, truo tobože miris, s dna su se uznosili veliki
mehuri. Šklopocaner je neprestano sam držao kormilo.

– Ovde može biti plićaka – naglo se uznemiri. – Hej tamo! Jedan s
olovnom sondom na pramac!

Plovili su nošeni slabom strujom, konstantno usred močvarnog
krajolika. I trulog smrada. Matros na pramcu monotono je povikivao,
saopštavajući dubinu.

– Gos’n vešče – Šklopocaner se pognu nad busolom, pokucka u staklo
– pogledajte ovo.

– Koje?

– Mislio sam da mi se staklo zamaglilo... Ali ako igla nije poludela, onda
plovimo na istok. To znači da se vraćamo. Tamo odakle smo krenuli.

– Pa to je nemoguće. Nosi nas struja. Reka...

Zastade.

Nad vodom se obesi ogromno, delimično iskorenjeno drvo. Na jednoj
od golih grana stajala je žena u dugoj i tesnoj haljini. Stajala je nepomično,
posmatrajući ih.

– Kormilo – reče tiho veštac. – Kormilo, kapetane. Ka onoj obali. Dalje
od ovog drveta.

Žena nestade. A po grani promače velika lisica, promače i sakri se u
gustišu. Izgledalo je da je životinja crna, beo je bio samo vrh paperjastog
repa.

– Pronašla nas je. – Adario Bah takođe primeti. – Lisica nas je
pronašla...

– Sto mu gromova...

– Tiho, obojica. Ne širite paniku.

Plovili su. Sa suvih grana na obalama posmatrali su ih pelikani.

Interludijum
Sto dvadeset sedam godina kasnije

– Onamo, iza brda – trgovac pokaza štapom – to ti je već Ivalo, devojko.
Pola staje, nema više, za tren ćeš stići. Ja na raskrsnici skrećem na istok ka
Mariboru, te je došlo vreme da se pozdravimo. Ostaj mi zdravo, neka te
bogovi vode i čuvaju na putu.

– I vas nek čuvaju, dobri gospodine. – Nimue skoči s furgona, uze svoj
zavežljaj i ostali prtljag, te se trapavo pokloni. – Velika vam hvala što ste
me povezli kolima. Onda, u šumi... Hvala vam velika...

Proguta pljuvačku na pomen crne šume u dubinu koje ju je pre dva
dana odveo drum. Na pomen o velikom, strašnom drveću poizvijanih
grana, spletenih u krov nad pustim putem. Putem na kojem se odjednom
našla sama, sama kao proštac. Na pomen o užasu koji ju je tada obuzeo. I
o želji da se okrene i beži. Nazad kući. Odbacivši besmislenu ideju da
samotno pođe u svet. Izbacivši tu besmislenu ideju iz glave.

– Zaboga, ne zahvaljuj se, nema na čemu – zasmeja se trgovac. –
Ljudski je pomoći na putu. Zbogom!

– Zbogom. Srećan put!
Stajala je malo na raskrsnici, posmatrajući kameni stub, kišom i
vihorom išiban do glatke kliskosti. Sigurno odavno tu stoji, pomisli. Ko
zna, možda više od sto godina? Možda se ovaj stub seća Godine komete?
Armije kraljeva Severa dok marširaju ka Breni, u bitku s Nilfgardom?
Kao i svaki dan, ponovila je trasu naučenu napamet. Kao čarobnjačku
formulu. Kao zaklinjalicu.
Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan,
Anhor, Gors Velen.
Gradić Ivalo se već izdaleka mogao naslutiti. Zbog galame i smrada.
Šuma se završavala kraj raskrsnice, a dalje, već ka prvim građevinama, bila
je samo gola i naježena panjevima isečenog drveća koji su se prostirali
daleko, daleko izvan horizonta. Svuda se širio dim, u redovima su tu stajale
i pušile se gvozdene kace, retorte za spaljivanje drvenog uglja. Mirisala je

smola. Što je bila bliže gradiću, to je buka narastala, čudan metalni zveket
od kojeg je zemlja osetno drhtala pod nogama.

Nimue je ušla u gradić i uzdahnula od začuđenosti. Izvor buke i
potresanja tla bila je najčudnovatija mašina koju je ikada mogla videti.
Veliki i trbušast bakarni kotao s gigantskim točkom čiji su obrtaji pokretali
klip bleštav od maziva. Mašina je siktala, dimila, šištala vrelom vodom i
kuljala parom, a u nekom momentu je ispustila zvižduk, tako zastrašujući
i užasan zvižduk, da je Nimue čak prisela. Međutim, brzo je došla sebi, čak
je prišla bliže i radoznalo pogledala kaiševe pomoću kojih su prenosnici
paklene mašine pokretali testere pilane koje su sekle debla neverovatnim
tempom. Posmatrala bi ona duže, ali su je uši zabolele od huka i škripe
testera.

Prešla je preko mostića, rečica pod njim bila je mutna i gadno je
smrdela, nosila je iverje, koru i kape pene.

Gradić Ivalo pak, u koji je upravo kročila, vonjao je kao veliki poljski
klozet, u kojem se neko, da zlo bude veće, zainatio da peče na vatri bajato
meso. Nimui, koja je poslednju nedelju provela među livadama i šumama,
počelo je da ponestaje vazduha. Gradić Ivalo, gde se završava naredna
etapa na trasi, bio joj je u planu kao mesto odmora. Sada je znala da se tu
neće zadržati duže nego što je neophodno. I da joj Ivalo neće ostati u
lepom sećanju.

Na pijaci je – kao i obično – prodala korpu gljiva i lekovite začine.
Krenulo je brzo, uspela je da stekne rutinu, znala je šta se traži i kod koga
da ide s robom. Prilikom transakcija se pravila da je priglupa, zahvaljujući
tome nije imala problema s prodajom, trgovkinje su se utrkivale da
nasamare šeprtlju. Zarađivala je malo, ali brzo. A tempo se računao.

Jedini izvor čiste vode u blizini bio je bunar na tesnom trgu, i da bi
napunila čuturu, Nimue je morala da odstoji svoje u podugačkom redu.
Bolje je prošla s nabavkom provijanta za dalji put. Omamljena mirisom,
kupila je na tezgi i nekoliko pašteta s nadevom koje su joj ipak izgledale
sumnjivo kada ih je izbliza pogledala. Sela je pokraj mlekare kako bi pojela
paštete, dok su još bile koliko-toliko za upotrebu, a da ne utiču ozbiljno
nauštrb zdravlja. Naime, nije izgledalo da će dugo ostati u takvom
stadijumu.

Prekoputa je bila krčma „Kod Zelene...“, iščupana donja daska firme
činila je naziv zagonetkom i intelektualnim izazovom, Nimue se ubrzo

izgubila u pokušajima da odgonetne šta još, osim žabe i salate, može biti
zeleno. Iz zamišljenosti ju je prenula glasna diskusija koju su na
stepenicama krčme vodili stalni posetioci.

-„Prorok Loboda", kažem vam – popovao je jedan. – Onaj brik iz
legende. Brod avet, što je pre više od sto godina nestao bez traga, s čitavom
posadom. Što se posle pojavljivao na reci kada je trebalo da se desi neka
nesreća. Pojavljivao se s utvarama na palubi, mnogo ljudi je videlo.
Lupetali su da će biti avet sve dok neko ne pronađe olupinu. E pa, najzad
su je pronašli.

– Gde?

– U Priušću, na starom rečnom koritu, u blatu, u samom srcu močvare
koju su isušivali. Bio je sav obrastao u močvarni korov. I mahovinu. Kada
su sastrugali te alge i mahovinu, pokazao se natpis. „Prorok Loboda".

– A blago? Jesu li pronašli blago? Vele da je tamo moralo biti blago, u
skladištu. Jesu našli?

– Ne zna se. Kažu da su sveštenici zauzeli olupinu. Navodno je to
relikvija.

– Eto ti, budalaština – štucnu drugi posetilac. – Verujete u bajke kao
ova deca. Pronašli neku staru barku, a oni odmah: brod avet, blago,
relikvije. Sve je to, kažem vam, sranje, piskaralačke legende, glupe glasine,
babske priče. Hej, ti tamo! Devojko! A ko si ti? Čija si?

– Svoja. – Nimue je već uvežbala kako da odgovara.

– Skloni kosu, pokaži uvo! Jer ličiš mi na vilenjačko seme! A mi ovde
ne želimo vilenjačke mešance!

– Pustite me, pa ne smetam vam. A ubrzo krećem na put.

– Ha! A kuda to?

– U Dorijan. – Nimue je takođe naučila da kao cilj uvek daje samo
narednu etapu, da nikada, ama baš nikada ne otkriva krajnji cilj putovanja,
jer je to budilo samo sumanutu veselost.

– Ho-ho! Dug je put pred tobom!

– Zato i idem odmah. A još ću vam ovo reći, poštovana gospodo,
nikakvo blago „Prorok Loboda“ nije prevozio, legenda ništa ne govori o
tome. Brod je potonuo i postao avet jer je bio proklet, a njegov kapetan
nije poslušao dobar savet. Veštac, koji je bio tamo, savetovao mu je da

okrene brod, da se ne zavlače u rečne rukavce, dok on ne skine kletvu.
Čitala sam o tome...

– Još ne znaš ni nos da obrišeš – odgovori prvi posetilac – a tako si
pametna? Ti treba kolibu da čistiš, devojčuro, da brineš o loncima i pereš
gaće, eto šta. Našla se načitana, videste li?

– Veštac! – frknu treći. – Bajke, ništa više, samo bajke!

– Ako si tako pametna – dobaci sledeći – onda zasigurno znaš i za našu
Sojkinu šumu. Šta, ne znaš? Pa kazaćemo ti: u Sojkinoj šumi spava nešto
zlo. Ali svakih nekoliko godina se budi, a onda teško onome što kroz šumu
putuje. A tvoj put, ako doista smeraš do Dorijana, vodi baš kroz Sojkinu
šumu.

– Šta, ostala je tamo neka šuma? Pa sve ste u okolini posekli, ostali su
samo panjevi.

– Gledajte je, kakva mudrijašica, piskavo derište. Za to i služi šuma, zar
ne, da se seče? Šta smo posekli, posekli smo, šta je ostalo, ostalo je. A i
drvoseče se plaše da idu u Sojkinu šumu, takav ti je tamo užas. Sama ćeš
videti kada dospeš tamo. Od straha ćeš se usrati u gaće.

– Bolje je da ja već krenem.

Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan,
Anhor, Gors Velen.

Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin.

Idem ka Gors Velenu. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu Taned.

Nekada smo mogli mnogo toga. Mogli smo stvarati iluzije magičnih
ostrva, pokazivati mnogobrojnim masama plešuće zmajeve na nebu.
Mogli smo izazivati vizije moćne armije koja se približava zidinama
grada, i svi žitelji su videli tu armiju na isti način, sve do najsitnijih
detalja opreme i znakova na barjacima. Ipak, to su mogle da učine samo
one što nemaju sebi ravnog, lisice iz prastarih vremena koje su svoju
čarobnjačku moć platile životom. Od tih vremena sposobnosti naše vrste
podlegle su znatnoj degradaciji – nesumnjivo zbog stalnog boravljenja
među ljudima.

Viktor Peljevin, Svjašenaja knjiga oborotnja10

Petnaesto poglavlje

– Lepo si nas udesio, Šklopocaneru! – besneo je Javil Fiš. – Lepo si nas
uvukao! Sat vremena tumaramo po rukavcima! Ja sam čuo za ove močvare,
čuo sam loše stvari o njima! Ovde nestaju ljudi i brodovi! Gde je reka? Gde
je plovni put? Zašto...

– Sto mu gromova, začepi gubicu! – iznervira se kapetan. – Gde je
plovni put, gde je plovni put! U dupetu, eto gde je! Toliko ste pametni?
Izvol’te, evo prilika da se pokažete! Ponovo račvanje! Kako da plovim,
gos’n mudrijašu? Ulevo, kako struja nosi? Ili ćete možda narediti udesno?

Fiš frknu i okrenu leđa. Šklopocaner zgrabi kormilo i usmeri slup ka
levom rukavcu.

Matros sa olovnom sondom vrisnu. Ubrzo, znatno glasnije, vrisnu i
Kevenard van Vlit.

– Od obale, Šklopocaneru! – zariča Petru Kobin. – Kormilo skroz
desno! Dalje od obale! Dalje od obale!

– Šta je?
– Zmije! Zar ne vidiš? Zmijeeee!

10 Viktor Peljevin, Sveta knjiga vukodlaka; prevod s ruskog: Mirjana Grbić. (Prim. prev.)

Adario Bah opsova.

Leva obala vrvela je od zmija. Gmizavci su se uvijali među trskom i
priobalnim biljkama, puzali po napola potopljenim deblima, visile su,
sikćući, s nadvodnih grana. Geralt je raspoznavao mokasine, zvečarke,
žararake, bumslenge, daboje, kopljoglavke, siktavice, arijete, crne mambe
i druge, koje nije znao.

Čitava posada ,,Proroka“ u panici je pobegla od levog boka, derući se
različitim glasovima. Kevenard van Vlit dotrča na krmu, čučnu, tresući se
sav, iza veščevih leđa. Šklopocaner zavrte kormilarski točak, a slup stade
menjati kurs. Geralt mu stavi ruku na rame.

– Ne – kaza. – Drži kao što je bilo. Ne približavaj se desnoj obali.

– Ali zmije... – Šklopocaner pokaza na granu kojoj su se približavali,
svu okićenu sikćućim gmizavcima. – Pašće na palubu...

– Nema nikakvih zmija! Drži kurs. Dalje od desne obale.

Pripone na velejarbolu zapeše o obešenu granu. Nekoliko zmija obavi
se oko užadi, nekoliko je palo na palubu, uključujući mambe. Pridižući se
i sikćući, napadoše zbijene uz desni bok. Fiš i Kobin utekoše na pramac,
matrosi se vrišteći baciše ka krmi. Jedan skoči u vodu i nestade u njoj pre
Aego što je stigao da krikne. Na površini se uzburka krv.

– Vodeni tanjirić! – Veštac pokaza na talas i udaljavajući tamni oblik. –
Istinit, za razliku od zmija.

– Mrzim gmizavce... – zariča Kevenard van Vlit, zgrčen kraj boka. –
Mrzim zmije...

– Nema nikakvih zmija. I nije ih ni bilo. Iluzija.

Matrosi su vikali, trljali oči. Zmije su iščezle. Kako one s palube, tako i
one s obale. Nije bilo ni traga od zmija.

– Šta je to... – proštenja Petru Kobin. – Šta je to bilo?

– Iluzija – ponovi Geralt. – Aguara nas je stigla.

– Molim?

– Lisica. Stvara iluzije da bi nas dezorijentisala. Pitam se od kada. Oluja
je svakako bila istinita. Ali bila su dva rukavca, kapetan je dobro video.
Aguara je sakrila jedan rukavac pod iluzijom. I lažirala je vrednosti na
busoli. Stvorila je i iluziju lisica.

– Veščevska lupetanja! – frknu Fiš. – Vilenjačka preterivanja! Sujeverje!
Ma nemoj, samo kad bi lisica imala takve sposobnosti! Da sakrije rukavac,

prevari busolu? Pokaže zmije tamo gde ih nema? Koješta! Ja vam kažem,
to su ove vode! Zatrovala su nas isparenja, otrovni močvarni gasovi i
mijazme! Zbog toga su te halucinacije...

– To su iluzije koje stvara aguara.

– Misliš da smo glupi? – kriknu Kobin. – Iluzije? Kakve iluzije? To su
bile najistinskije zmije! Svi ste videli, zar ne? Čuli ste siktanje? Ja sam čak
osetio njihov smrad!

– To je bila iluzija. Zmije nisu bile prave.

„Prorok" ponovo zakači priponama o obešene grane.

– To je priviđenje? – reče jedan od matrosa, pružajući ruku. –
Halucinacija? Ova zmija nije prava?

– Ne! Stani!

Ogromna arijeta, viseći sa grane, ispusti siktaj koji je ledio krv u žilama
i munjevito udari, zarivši očnjake u mornarev vrat, jednom, pa drugi put.
Matros dreknu prodorno, zatetura se, pade, zadrhta u grčevima, ritmično
udarajući potiljkom o palubu. Pena mu izađe na usta, a iz očiju stade curiti
krv. Bio je mrtav, pre nego što su dotrčali do njega.

Veštac prekri telo platnom.

– Dođavola, ljudi – reče. – Sačuvajte opreznost! Nije sve ovde
priviđenje!

– Pažnja! – dreknu mornar s pramca. – Paaažnjaaa! Vir je ispred nas!
Vir!

Staro korito se ponovo razračvalo. Levi rukavac, onaj u koji ih je nosila
struja, klokotao je i uzburkavao se u neobuzdanom viru. Vrtložeći krug
ispunjavao se penom kao supa u kotlu. U viru su se okretala, pojavljujući
se i nestajući, debla i grane, čak i jedno celo drvo s razgranatom krošnjom.
Matros s olovnom sondom pobeže sa pramca, ostali počeše vrištati.
Šklopocaner je mirno stajao. Okrenuo je kormilarski točak i usmerio slup
u desni, miran rukavac.

– Uff – obrisa čelo. – Na vreme! Loše bi nam se pisalo da nas je uvukao
taj vir. Oj, ala bi nas obrnuo...

– Virovi! – kriknu Kobin. – Vodeni tanjirići! Aligatori! Pijavice! Nisu
potrebne nikakve iluzije, ove močvare vrve od gadosti, od gmizavaca, od
svakojake otrovne gamadi. Ne valja, ne valja što smo ovamo zalutali. Ovde
je bezbroj...

– Brodova nestalo – Adario Bah dovrši, pokazujući. – A to je verovatno
istina.

Trula i smrskana, utonula do ograde, obrasla vodenim korovom,
upletena penjačicama i mahovinom, stajala je na desnoj obali, zaglibljena
u blatu, olupina. Posmatrali su je dok se „Prorok" nošen slabom strujom
pomicao pored.

Šklopocaner ćušnu Geralta laktom.
– Gos’n vešče – reče tiho. – Busola i dalje luduje. Sudeći po igli,
promenili smo kurs sa istočnog na južni. Ako to nije lisičje lažiranje, onda
nije dobro. Ove močvare niko nije ispitao, ali se zna da se prostiru južno
od plovnog puta. Prema tome, nosi nas u samo srce močvarišta.
– Pa plutamo – primeti Adario Bah. – Vetra nema, nosi nas struja. A
struja označava povezanost sa rekom, s vodenim putem Pontara...
– Ne mora da znači – Geralt odmahnu glavom. – Čuo sam za ta stara
korita. Imaju promenljiv pravac oticanja vode. Zavisi da li je doticanje, ili
isticanje. I nemojte da zaboravite na aguaru. I to može biti iluzija.
Obale su i dalje bile gusto prekrivene čempresima, pojavile su se i
nabrekle, pri dnu lukasto razgranate nise. Bilo je dosta osušenog, mrtvog
drveća. S njihovih beživotnih stabala i grana visili su festoni tilandsije, koja
je srebrnasto svetlucala na suncu. Na granama su vrebale čaplje,
promatrajući prolazećeg „Proroka" nepokretnim očima.
Mornar s pramca kriknu.
Ovog puta su je svi videli. Ponovo je stajala na grani obešenoj iznad
vode, ispružena i nepokretna. Šklopocaner bez žurbe navali na kormilo i
usmeri slup ka levoj obali. A lisica odjednom zaštekta, gromko i prodorno.
Ponovo zaštekta kada je ,,Prorok“ prolazio pored.
Velika lisica promače preko grane i sakri se u gustišu.

•

– To je bilo upozorenje – kaza veštac kada na palubi utihnu vreva. –
Upozorenje i apel. Bolje reći, želja.

– Da oslobodimo devojčicu – Adario Bah prisebno dovrši. –
Očigledno. Ali mi ne možemo da je oslobodimo, jer je mrtva.

Kevenard van Vlit zastenja, uhvativši se za glavu. Mokar, prljav i
preneražen, više nije podsećao na trgovca koji može sebi da priušti brod.
Podsećao je na balavca uhvaćenog u krađi šljiva.

– Šta da radimo? – zaječa. – Šta da radimo?

– Ja znam – iznenada izjavi Javil Fiš. – Zavežimo mrtvu devojčuru za
bure i preko ograde. Lisica će se zadržati da oplače štene. Dobićemo na
vremenu.

– Sramota, gos’n Fiš – glas kožara naglo otvrdnu. – Ne valja tako
postupati s posmrtnim ostacima. Nije ljudski.

– A to je bio čovek? Vilenjakinjica, još uz to poluživotinja. Kažem vam,
to sa buretom je dobra ideja...

– Takva ideja bi – reče Adario Bah, otežući reči – mogla pasti na pamet
samo kompletnom idiotu. I svima bi nam donela propast. Ako viksena
shvati da smo ubili devojčicu, gotovi smo.

– Nismo mi ubili štene – ubaci se Petru Kobin, pre nego što je Fiš,
crven od besa, uspeo da odreaguje. – Nismo mi! Parlagi je to učinio. On
je kriv. Mi smo čisti.

– U pravu si – potvrdi Fiš, obraćajući se ne Van Vlitu i vešcu, već
Šklopocaneru i matrosima. – Parlagi je kriv. Neka se lisica na njemu sveti.
Posadimo ga u čamac zajedno s lešom i nek pluta. A mi ćemo u
međuvremenu...

Kobin i nekoliko matrosa prihvati ideju ornim usklikom, ali ih
Šklopocaner odmah smiri.

– Neću to dozvoliti – reče.

– Ni ja. – Kevenard van Vlit poblede. – Gos’n Parlagi je možda i kriv,
možda je i istina da njegov čin zahteva kaznu. Ali napustiti ga, gurnuti u
smrt? Ni za živu glavu.

– Njegova smrt ili naša! – dreknu Fiš. – Šta nam je drugo činiti? Vešče!
Odbranićeš nas kada se lisica popne na palubu?

– Hoću.

Zavlada tišina.

„Prorok Loboda" je plutao kroz smrdljivu vodu ispunjenu mehurićima,
vukući za sobom rep vodenog rastinja. Sa grana su ih posmatrali čaplje i
pelikani.

•

Mornar s pramca upozori ih krikom. A za tren su svi kričali. Gledajući
trulu olupinu obraslu penjačicama i korovom. Istu onu koju su videli pre
sat vremena.

– Plovimo ukrug – patuljak konstatova činjenicu. – Ovo je petlja. Lisica
nas je uhvatila u zamku.

– Imamo samo jedan izlaz. – Geralt pokaza levi rukavac i vrtložeći vir
u njemu. – Da preplovimo preko toga.

– Preko tog gejzira? – riknu Fiš. – Jesi li potpuno poblesavio?
Rastrgnuće nas!

– Rastrgnuće nas – potvrdi Šklopocaner. – Ili će nas prevrnuti. Ili će
nas gurnuti u blato, završićemo kao ova olupina. Pogledajte kako baca
drveće u tom vrtlogu. Vidi se da taj vir ima strašnu snagu.

– Tako je. Vidi se. Jer je to verovatno iluzija. Mislim da je to naredna
aguarina iluzija.

– Verovatno? Veštac si, a ne umeš da raspoznaš?
– Prepoznao bih slabiju iluziju. Ove su izuzetno moćne. Ali čini mi se...
– Čini ti se. A ako se varaš?
– Nemamo izlaza – planu Šklopocaner. – Ili preko vira, ili ćemo se
vrteti ukrug...
– Do smrti – dovrši Adario Bah. – Beskonačno.

•

Drvo koje se obrtalo u viru svaki čas je pomaljalo grane iz vode, poput
raširenih ruku davljenika. Vir se uzburkavao, kovitlao, ispunjavao se i
prskao penom. „Prorok" se zatrese i naglo pojuri, usisan u vrtlog. Drvo
koje je vir bacao s hukom udari o ogradu, briznu pena. Slup se poče njihati
i obrtati, sve brže i brže.

Svi su vrištali različitim glasovima.
I odjednom sve utihnu. Voda se smiri, izglača se površina. „Prorok
Loboda" je polagano plutao među obalama obraslim nišama.
– Bio si u pravu, Geralte – otkašlja Adario Bah. – To je ipak bila iluzija.

Šklopocaner je dugo posmatrao vešca. Ćutao je. Napokon je skinuo
kapu. Kako se ispostavilo, vrh glave mu je bio ćelav kao jaje.

– Prešao sam na rečnu plovidbu – konačno ishripta – jer me je žena
molila. Govorila je da je na reci sigurnije. Sigurnije nego na moru. Neće se
brinuti, govorila je, koliko god puta da isplovim.

Vrati nazad kapu, klimnu glavom, snažnije uhvati kormilo.
– Da li smo sad? – zaječa ispod kokpita Kevenard van Vlit. – Da li smo
sad sigurni?
Niko nije odgovorio na njegovo pitanje.

•

Voda je bila gusta od algi i sočivice. Među obalnim drvostajem odlučno su
počeli preovladavati močvarni čempresi, iz blatišta i priobalnih plićaka
gusto su štrčale pneumatofore, vazdušno korenje, neke visoke gotovo
sežanj. Na ostrvcima od travuljina grejale su se kornjače. Žabe su kreketale.

Ovog puta su je čuli ranije, pre nego što su je videli. Glasno, oštro
štektanje, kao skandirana pretnja ili upozorenje. Pojavila se na obali u
lisičjem obliku, na obaljenom trulom deblu. Štektala je, visoko zadižući
glavu. Geralt je u njenom glasu ulovio čudne note, shvatio je da je, osim
pretnji, u njemu bila naredba. Ali nije naređivala njima.

Voda pod deblom se naglo zapeni, pomoli se iz nje čudovište,
ogromno, skroz pokriveno zeleno-bronzanim dezenom kapljičastih
ljusaka. Zaklokotalo je, zapljuskalo, poslušno da izvrši naredbu lisice,
zapliva pravo ka „Proroku", uzburkujući vodu.

– I to je... – proguta pljuvačku Adario Bah. – I to je iluzija?
– Ne baš – odreče Geralt. – To je Vodanoj! – viknu Šklopocaneru i
matrosima. – Začarala je i napujdala na nas vodanoja! Kuke! Hvatajte se
za kuke!
Vodanoj izroni tik pored broda, ugledaše ravnu glavu obraslu algama,
buljave riblje oči, kupaste zube u velikim čeljustima. Čudovište žestoko
udari o bok, jednom, drugi put, sve dok se čitav „Prorok" nije zatresao.
Kada dotrčaše s kukama, on pobeže, zagnjuri, da bi za tren s pljuskom
izronio iza krme, odmah pored lista kormila. Koji zgrabi zubima i cimnu
tako da je zaškripalo.

– Otkinuće kormilo! – drao se Šklopocaner, pokušavajući da rezne
čudovište kukom. – Otkinuće kormilo! Hvatajte podigač, podignite list
kormila! Oterajte prokletnika od kormila!

Vodanoj je grizao i kidao kormilo, ignorišući krike i ubode kukama. List
kormila puče, u zubima stvora ostade komad daske. Ili je shvatio da će to
biti dovoljno, ili su lisičje čini izgubile moć, samo je zagnjurio i iščezao.

Čuli su kako s obale dopire aguarino štektanje.

– Šta još? – dreknu Šklopocaner, mašući rukama. – Šta će nam još ona
uraditi? Gos’n vešče!

– Bogovi... – zajeca Kevenard van Vlit. – Oprostite što nisam verovao
u vas... Oprostite što smo ubili devojčicu! Bogovi, spasite nas!

Odjednom su na licima osetili lahor vetra. Sošnjak, koji je dotad setno
visio, zaleprša, bom zaškripa.

– Postaje prostranije! – Fiš kriknu s pramca. – Tamo, tamo! Širok tisak,
sigurno je reka! Tamo plovi, kapetane! Tamo!

Korito je zaista počelo da se širi, iza zelenog zida trske ukazalo se nešto
nalik tišku.

– Uspelo je! – povika Kobin. – Ha! Pobedili smo! Iščupali smo se iz
močvara!

– Prva oznaka! – dreknu matros s olovnom sondom. – Prva oznakaaaa!

– Kormilo sasvim desno! – zariče Šklopocaner, odgurnuvši kormilara i
izvršivši sopstvenu naredbu. – Plićaaaaak!

„Prorok Loboda“ okrenu se pramcem ka rukavcu naježenom od
pneumatofora.

– Kuda! – drao se Fiš. – Šta radiš? Plovi na tišak! Tamo! Tamo!

– Ne može! Tamo je plićak! Zaglavićemo se! Doći ćemo do tiška
rukavcem, ovde je dublje!

Ponovo su začuli aguarino štektanje. Ali nisu je videli.

Adario Bah cimnu Geralta za rukav.

Sa stepenica afterpika pomoli se Petru Kobin, vukući za okovratnik
Parlagija, koji se jedva držao na nogama. Mornar iza njega nosio je
devojčicu uvijenu u plašt. Ostala četvorica stala su kraj njih, kao zid, licem
ka vešcu. Držali su sekire, ostane, čelične kuke.

– Ovako će biti, gospodo – prohripta najviši. – Mi hoćemo da živimo.
Vreme je da napokon učinimo nešto.

– Ostavite dete – procedi Geralt. – Pusti trgovca, Kobine.

– Ne, gospodine – mornar odmahnu glavom. – Leš će zajedno s
trgovcem odleteti preko ograde, to će zadržati čudovište. Onda ćemo
uspeti da pobegnemo.

– A vi se – prohripta drugi – ne mešajte. Nemamo ništa protiv vas, ali
ne pokušavajte da nam stajete na put. Zato što ćete nadrljati.

Kevenard van Vlit se zgrčio kraj ograde i zajecao, okrenuvši glavu.
Šklopocaner takođe odvrati rezigniran pogled j stisnu usta, bilo je očito da
neće reagovati na bunt sopstvene posade.

– Tako je, u pravu ste. – Petru Kobin gurnu Parlagija. – Trgovac i mrtva
lisica preko ograde, to je jedini spas za nas. Pomeri se, vešče! Nastavite,
momci! U čamac s njima!

– U koji čamac? – staloženo upita Adario Bah. – Možda u onaj?

Već dosta daleko od „Proroka", pognut na klupi čamca, veslao je Javil
Fiš, usmerivši se ka tišku. Veslao je oštro, pera vesala rasprskavala su vodu,
razbacivala vodene biljke.

– Fiš! – viknu Kobin. – Ti ološu! Ti jebeni kučkin sine!

Fiš se osvrnu, savi lakat i pokaza im kitu. Posle čega se ponovo uhvati
za vesla.

Ali nije daleko odveslao.

Pred očima posade „Proroka" čamac naglo poskoči u gejziru vode,
ugledaše batrgajući rep i zubima naježenu čeljust ogromnog krokodila. Fiš
izlete preko ograde i vrišteći zapliva ka obali, ka plićaku nakostrešenom od
korenja čempresa. Krokodil ga je gonio, ali palisada pneumatofora je
usporila gonjenje. Fiš dopliva do obale i baci se grudima na kamen koji je
tamo ležao. Ali to nije bio kamen.

Ogromna hrapava kornjača razjapi čeljusti i ugrize Fiša za ruku iznad
lakta. Fiš zarika, stade se koprcati i ritati, razbrizgujući blato. Krokodil
izroni i zgrabi ga za nogu. Fiš zaurla.

Neko vreme se nije znalo koji će od gmizavaca zavladati Fišom,
kornjača ili krokodil. Ali na kraju su oba dobila nešto. U čeljustima
kornjače ostala je ruka s močugastom koskom koja je štrčala iz krvave
mase. Ostatak Fiša uzeo je krokodil. Na zamućenoj površini ostade velika
crvena mrlja.

Geralt iskoristi skamenjenost posade. Istrže iz matrosovih ruku mrtvu
devojčicu i povuče se na pramac. Adario Bah stajao mu je uz bok,
naoružan kukom.

Ali ni Kobin, niti iko od mornara nije pokušao da im oponira. Sasvim
suprotno, svi se užurbano povukoše na krmu. Užurbano. Da ne kažemo
u panici. Mrtvačko bledilo iznenada prekri njihova lica. Kevenard van Vlit,
zgrčen kraj ograde, zajeca, sakri glavu među kolenima i pokri je rukama.

Geralt pogleda oko sebe.

Da li se Šklopocaner zablenuo, ili je zapelo kormilo oštećeno od
vodanoja, ali slup je uplovio pravo pod obešene grane i zaglavio se na
obaljenim deblima. Iskoristila je to. Skočila je na pramac, okretno, lako i
bešumno. U lisičjem obliku. Pre toga ju je video na fonu neba, tada mu je
izgledala crna, kao katran crna. Nije bila takva. Krzno joj je bilo tamno, a
kitnjast rep sa snežno belim cvetom na vrhu, ali je u nijansama njenog
krzna, pogotovo na glavi, preovladavala siva boja, više svojstvena
korzacima nego srebrnim lisicama.

Promenila se, porasla, preobrazila u visoku ženu. S lisičjom glavom. Sa
špicastim ušima i izduženom njuškom. U kojoj su, kada ju je otvorila,
zasijali redovi očnjaka.

Geralt kleknu, polako položi devojčicino telo na palubu i povuče se.
Aguara prodorno zavi, škljocnu zubatim vilicama i krenu ka njemu. Parlagi
zakriča, panično zamaha rukama, istrgnu se od Kobina i iskoči preko
ograde. Odmah je otišao na dno.

Van Vlit je plakao. Kobin i matrosi, i dalje bledi, zbiše se oko
Šklopocanera. Šklopocaner skinu kapu.

Medaljon na veščevom vratu snažno je podrhtavao, vibrirao,
nadraživao. Aguara je klečala nad devojčicom, ispuštajući čudne zvuke, nit
mumlanje, nit siktanje. Naglo podiže glavu i isceri očnjake. Gluvo zareža,
u njenim očima rasplamsa se vatra. Geralt se nije pomerio.

– Zgrešili smo – kaza on. – Desilo se nešto vrlo loše. Ali neka ne bude
još gore. Ne mogu ti dozvoliti da povrediš ove ljude. Neću to dozvoliti.

Lisica ustade, podižući devojčicu. Pređe pogledom preko svih. Na kraju
pogleda u Geralta.

– Stao si mi na put – reče kevtavo, ali jasno, polako izgovarajući svaku
reč. – U njihovu odbranu.

Nije odgovorio.

– Kći mi je na rukama – dovrši. – To je važnije od vaših života. Ali ti si
stao u njihovu odbranu, belokosi. Stoga ću po tebe doći. Jednog dana.
Kada već zaboraviš. I ne budeš očekivao.

Okretno skoči na ogradu, a odande na obaljeno deblo. I nestade u
gustišu.

U tišini koja zavlada, čulo se samo Van Vlitovo jecanje.

Vetar je prestao, postalo je sparno. „Prorok Loboda", poguran strujom,
oslobodi se grana i zapluta sredinom rukavca. Šklopocaner kapom obrisa
oči i čelo.

Mornar s pramca viknu. Viknu Kobin. Vikali su ostali.

Iza šipražja trske i divlje riže iznenada su ugledali strehe koliba. Videli
su mreže koje su se sušile na pritkama. Žućkast pesak plaže. Brvno. A
dalje, iza drveća na rtu, široki tok reke pod plavim nebom.

– Reka! Reka! Napokon!

Svi su kričali. Matrosi, Petru Kobin, Van Vlit. Samo se Geralt i Adario
Bah nisu priključili horu.

Ćutao je i Šklopocaner, pritiskajući kormilo.

– Šta radiš? – dreknu Kobin. – Kuda? Uputi se na reku! Tamo! Na reku!

– Ne vredi – u kapetanovom glasu zazvučali su očaj i rezignacija. –
Tišina, brod jedva sluša kormilo, a struja je sve snažnija. Plovimo, odguruje
nas, ponovo nas nosi u rukavce. Nazad u močvare.

– Ne!

Kobin opsova. I iskoči preko ograde. I zapliva ka plaži.

U stopu za njim mornari skočiše u vodu, svi, Geralt nije stigao nijednog
da zaustavi. Adario Bah moćnim stiskom posadi u mestu Van Vlita, koji
se spremao za skok.

– Plavo nebo – kaza. – Zlatan pesak plaže. Reka. Previše lepo da bi bilo
istinito. Znači, nije istinito.

I odjednom slika zatreperi. Odjednom tamo, gde samo što su bile
ribolovačke kolibe, zlatna plaža i tok reke iza rta, veštac na sekundu ugleda
paučinu tilandsije koja se do same vode spuštala s grana beživotnog
drveća. Močvarne obale, naježene pneumatoforama močvarnih čempresa.
Crnu baruštinu ispunjenu mehurićima. More vodenih trava. Beskrajan
lavirint rukavaca.

Na sekundu je video ono što je skrivala oproštajna aguarina iluzija.

Plivači su iznenada počeli da viču i komešaju se u vodi. I da redom
nestaju u njoj.

Petru Kobin izroni, gušeći se i urlajući, sav pokriven vijugajućim,
prugastim pijavicama debelim kao jegulje. Potom se sakrio pod vodom i
više nije izronio.

– Geralte!

Adario Bah privuče kukom čamac koji je preživeo susret s krokodilom.
A sada doplovio do boka. Patuljak uskoči i prihvati od Geralta i dalje
otupelog Van Vlita.

– Kapetane!

Šklopocaner im mahnu kapom.

– Ne, gos’n vešče! Ja neću napustiti brod, dovešću ga do luke, makar
ne znam ni ja šta! A ako ne, zajedno s brodom ću potonuti na dno!
Zbogom!

„Prorok Loboda“ plovio je spokojno i majestetično, uplovio je u
rukavac i nestao u njemu.

Adario Bah pljunu u dlanove, pogrbi se i povuče vesla. Čamac pojuri
po vodi.

– Kuda?

– Onaj tišak, iza plićaka. Tamo je reka. Siguran sam. Isplovićemo na
plovni put, naletećemo na neki brod. A ako ne, onda ćemo ovom lađom
sve do samog Novigrada.

– Šklopocaner...

– Uspeće. Ako mu je tako suđeno.

Kevenard van Vlit je poplakivao. Adario je veslao.

Nebo je potamnelo. Čuli su dalek, otegnut grom.

– Ide oluja – kaza patuljak. – Pokisnućemo, majku mu.

Geralt frknu. A zatim poče da se smeje. Srdačno i iskreno. I zarazno.
Pošto su se ubrzo obojica smejala.

Adario je veslao snažnim, jednakim potezima. Lađa je jurila po vodi
kao strela.

– Veslaš – oceni Geralt, brišući suze koje mu je smeh naterao na oči –
kao da u životu ništa drugo nisi radio. Mislio sam da patuljci ne znaju ni
da plove, ni da plivaju...

– Podležeš stereotipima.