1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

Haruki Murakami 1Q84 Knjiga 2 Jul - septembar Roman Prevela s japanskog Nataša Tomič

Naslov originala: 1Q84 (ichi-kew-hachi-yon) Book 2 Copyright © 2009 by Haruki Murakami

Knjiga 2 Jul - septembar

1 Aomame Ono je bio najdosadniji grad na svetu Još nije bilo zvanične objave o završetku kišne sezone, ali se nebo razve‐ drilo u jarkoplavo, a sunce na vrhuncu leta neštedimice je obasjavalo tlo. Zelenim lišćem raskošno obrasla vrba po prvi put posle mnogo dana zamahuje svojom gustom senkom po ulici. Tamaru je Aomame dočekao na ulazu. Nosio je tamno letnje odelo i jed‐ nobojnu kravatu uz belu košulju. Na njemu ni kapljice znoja. A činjenica da se jedan tako krupan muškarac uopšte ne znoji, ma koliko vreo bio dan, za Aomame je bila pravo čudo. Kad je ugledao Aomame, Tamaru joj blago klimnu glavom, samo joj uputi neki kratak, nerazgovetan pozdrav i posle toga više ne progovori ni reč. Nikakvog ćaskanja, kakvo su oni obično razmenjivali, nije bilo. Hodao je ispred nje dugačkim hodnikom ne osvrćući se, i uveo je u sobu gde ju je čekala starica. Verovatno nije raspoložen za ćaskanje, pretpostavljala je Aomame. Možda je to njegova reakcija na smrt psa. „Mogu da pronađem drugog psa čuvara u njenu zamenu", rekao je on Aomame preko telefona. Kao da priča o vremenu. Ali, Aomame je znala i to da to nije bio odraz njegovih stvarnih osećanja. Ta ženka nemačkog ovčara za njega je bila jedno važno biće, a i oni su, tokom dugih godina, razumeli jedno drugo. Iznenadnu i besmislenu smrt tog psa on je doživeo kao izvesnu vrstu lične uvrede, ili pak bačenu rukavicu. Gledajući u Tamaruova nema leđa, široka poput školske table, Aomame je mogla da zamisli tihi gnev koji on sigurno oseća. Tamaru otvori vrata dnevne sobe, uvede Aomame unutra, a on sam stade na ulaz čekajući staričin nalog. „Danas nam ne treba osveženje“, reče stara gospođa Tamaruu. Tamaru ćutke kratko klimnu glavom i tiho zatvori vrata. U prostoriji su ostale starica i Aomame. Na stolu pored fotelje na kojoj je sedela stara gospođa stajao je okrugli stakleni akvarijum za zlatne ribice u kojem su plivale dve crvene ribice. Bile su to najobičnije ribice, i najobičniji

akvarijum, kakvih svuda ima. Kao po pravilu, kroz vodu su se prozirale i zelene alge. Aomame je mnogo puta boravila u toj prostranoj, pedantnoj dnevnoj sobi, ali je zlatne ribice u njoj tad videla prvi put. Od erkondišna koji je izgleda bio podešen da duva slabim intenzitetom povremeno je na koži mogla da oseti blago prohladan vazduh. Na stolu iza nje stajala je vaza s tri bela ljiljana. Velika ljiljana, obešena poput nekih egzotičnih životinjica zadubljenih u kontemplaciju. Starica mahnu rukom, pokazujući Aomame da sedne na stolicu pored nje. Na prozoru koji je gledao na vrt visila je bela čipkana zavesa, ali su letnji zraci popodnevnog sunca bili izuzetno jaki. Pod tom svetlošću ona je izgledala neuobičajeno iznureno. Mlitavo podbočena svojom tankom rukom, bila je utonula u veliku fotelju. Oči su joj bile upale, a vrat još više izboran. Usne su joj bile bezbojne, a spoljne ivice dugačkih obrva, kao da su odustale od opiranja gravitaciji, bile su blago spuštene naniže. Možda usled smanjene funkcije krvotoka, koža joj je mestimično izgledala bela kao posuta kredom. Otkad su se poslednji put videle, ostarila je najmanje petšest godina. A toga dana, starica kao da nije posebno marila za to što taj umor izbija napolje. To nije bilo uobičajeno za nju. Bar po onome što je Aomame imala prilike da vidi, starica je svoju spoljašnjost izuzetno lepo održavala, angažujući sav elan koji je u njoj postojao, držeći se u uspravnom stavu, čvrstog izraza lica, i nastojeći da napolje ne izađe ni naznaka starenja. A ti njeni napori imali su izuzetan uspeh. Danas su mnoge stvari u ovoj kući drugačije, pomisli Aomame. Čak i svetlost u prostoriji ima drugačiju nijansu nego obično. Još i taj prosti akvarijum sa zlatnim ribicama, koji baš i nije pristajao uz ovu sobu visoke tavanice, prepunu elegantnog, antikvitetnog nameštaja. Starica izvesno vreme nije progovarala. Podbočena na naslon za ruke u svojoj fotelji, gledala je u jednu tačku u vazduhu pored Aomame. Aomame je, ipak, znala da se u toj tački ne vidi ništa naročito. Samo joj je bilo potrebno da na trenutak nekud uperi svoj pogled. „Jesi li žedna?“ upita starica mirnim glasom. „Ne, nisam žedna“, odgovori Aomame. „Tamo je ledeni čaj. Ako hoćeš, sipaj ga u čašu i popij.“ Starica pokaza na stočić u blizini ulaznih vrata. Na njemu je stajao bokal ledenog čaja s ledom i limunom. Pored njega su bile tri brušene čaše raznih boja.

„Hvala vam“, reče Aomame. Ali ostade u istom stavu, čekajući šta će joj sledeće reći. Starica potom ponovo utonu u ćutnju. Postoji nešto o čemu ona mora da govori, ali time što će je izgovoriti, činjenica koja se unutra sadrži možda će postati nepobitna. Želela bi, ako je ikako moguće, da taj trenutak odgodi još bar malo. Takvo se značenje sadržalo u njenoj ćutnji. Ona baci pogled na kuglu sa zlatnim ribicama. A zatim, kao da se predaje, konačno pogleda pravo u Aomame. Uglove svojih ravno stisnutih usana svesno je blago podigla nagore. „Od Tamarua si čula da je uginula kuja koja je čuvala sigurnu kuću, je l' tako? Da je umrla neobjašnjivom smrću“, upita je starica. „Čula sam.“ „Posle toga je Cubasa nestala." Aomame se blago namršti. „Nestala?“ „Izgubio joj se trag. Verovatno još tokom noći. Ujutru je više nije bilo.“ Aomame stisnu usne, tražeći reči koje bi trebalo da izgovori. A reči joj nisu odmah naišle. „Ali... Prema onome što ste mi ranije ispričali, neko je uvek spavao uz malu Cubasu. U istoj sobi, iz predostrožnosti.“ „Tako je. Samo, ta žena je u nekom trenutku čvrsto zaspala i očigledno uopšte nije primetila kad je ona nestala. Kad se razdanilo, Cubase nije više bilo u krevetu.“ „Cubasa je nestala dan pošto je uginula nemačka ovčarka“, reče Aomame kao da pokušava da to potvrdi. Starica klimnu glavom. „U ovom trenutku se ne zna zasigurno ima li nekakve veze između ta dva događaja. Ali, ja smatram da verovatno postoji povezanost.“ Aomame bez konkretnog povoda baci pogled na akvarijum na stolu. Kao da prati njen pogled, i starica očima pređe preko njega. Sićušnim pokretima peraja, dve ribice su se kretale tamo-amo po svežem jezercetu iza stakla. Čudnovato se prelamajući u toj kugli, letnji zraci su stvarali optičku varku kao da čovek zaviruje u neki kutak zagonetnih dubina. „Ove ribice sam kupila za Cubasu“, objasni starica gledajući Aomame u lice. „Bio je neki mali festival u trgovinskoj zoni u Azabuu, pa sam Cubasu povela u šetnju. Mislila sam da nije dobro za njen organizam da bude stalno zatvorena u sobi. Naravno, i Tamani je bio s nama. Kupila sam ih na nekoj tezgi zajedno s kuglom. Činilo mi se da su devojčici ribice veoma privukle pažnju. Stavila ih je u svoju sobu i po ceo dan nije odvajala pogled od njih.

Ali, kad je nestala, donela sam ih ovamo. Sad i ja neprestano gledam u njih. Ništa ne radim, samo zurim. Za divno čudo, uopšte mi ne dosadi. Ranije nisam tako intenzivno posmatrala zlatne ribice.“ „Možete li da pretpostavite gde se mala Cubasa nalazi?“ upita Aomame. „Nemam nikakvu predstavu o tome“, reče starica. „Ta devojčica nema rodbinu kod koje bi mogla da ode. Koliko ja znam, tom detetu nigde na svetu nema utočišta." „A postoji li mogućnost da ju je neko odveo silom?“ Kao da pokušava da otera neku nevidljivu mušicu, starica nervozno kratko odmahnu glavom. „Ne, to dete je otišlo odande i to je sve. Nije niko došao i na silu je odveo. Da se tako nešto dogodilo, svi oko nje bi se probudili. Žene koje tamo borave ionako imaju lagan san. Mislim da je Cubasa sama odlučila da to učini i otišla odande. Tihim korakom se spustila niz stepenice, polako otključala vrata, otvorila ih i izašla napolje. Tačno mogu da zamislim taj prizor. Kuja nije mogla da laje dok je ona prolazila. Prethodne noći je već uginula. A devojčica se nije ni presvukla. Iako joj je odeća za presvlačenje stajala presavijena odmah tu pri ruci, ona je izašla u pidžami. Sigurno bez prebijene pare.“ Izraz Aomaminog lica još se više iskrivio. „Sama-samcita, u pidžami?" Starica klimnu glavom. „Tako je. Kud bi mogla jedna desetogodišnja devojčica, sasvim sama, u pidžami, bez prebijene pare u džepu da ode usred noći? Sa stanovišta zdravog razuma, to je teško zamisliti. Ali, iz nekog razloga, ja to ne smatram preterano bizarnim događajem. Naprotiv, sada baš imam osećaj da se sigurno tako nešto desilo. Zato je i ne tražim. Ne radim ništa, nego samo ovako zurim u zlatne ribice." Starica baci pogled na akvarijum s ribicama. Pa zatim ponovo pogleda pravo u Aomame. „To je zato što shvatam da je uzaludno da je sad tražim. To dete je već negde izvan našeg domašaja." Ona to reče, skloni ruku sa brade i polako ispusti dah koji joj se dugo nakupljao u telu. Sklopi obe ruke na krilu. „Ali, zbog čega bi otišla?" reče Aomame. „U sigurnoj kući je bila bezbedna, a i nema kud drugde da ode." „Razlog za to ne znam. Ali, imam utisak da je smrt psa bila inicijalna kapisla. Otkad je ovamo došla, devojčica je mnogo zavolela psa, a i kuja je bila izuzetno privržena njoj. Imale su odnos kao bliski prijatelji. Tako je Cubasa doživela veliki šok zbog smrti psa, pri tom onako brutalne, bezra‐

zložne smrti. To je sasvim normalno. Svi koji su bili u kući doživeli su šok. Ali, sada kad o tome razmišljam, mislim da je okrutna smrt tog psa bila nekakva poruka upućena Cubasi." „Poruka?" „Poruka da ne može da ostane ovde. ’Znamo da se ovde kriješ. Moraš odavde da odeš. Ako to ne učiniš, ljudima iz tvoje okoline desiće se možda nešto još gore.’ Takva neka poruka." Staričini prsti su na krilu sitno otkucavali neke zamišljene sate. Aomame je čekala nastavak. „Ta devojčica je verovatno shvatila značenje poruke i sama otišla odavde. Sigurno nije otišla zato što je to htela. Morala je da ode odavde, iako je bila svesna toga da nema kuda da ide. Nepodnošljivo mi je kad pomislim na to. Da jedna devojčica koja ima tek deset godina mora da donese takvu odluku." Aomame požele da ispruži ruku i stegne staričinu šaku. Ali, onda se pre‐ domislila. Priča još nije bila gotova. Starica nastavi: „Ne moram ni da ti govorim, ali za mene je to bio strašan udarac. Osećam se kao da mi je neko iščupao jedan deo tela. Jer, želela sam da zvanično usvojim to dete. Naravno, znala sam da se stvari neće odvijati tako lako. Bila sam svesna svih teškoća, ali sam to ipak želela. Čak i da nisam bila uspešna u tome, niko ne bi mogao da mi zameri. Samo, iskreno rečeno, u ovim godinama to me bezmerno pogađa.“ Aomame reče: „Ali, možda će se mala Cubasa u međuvremenu jednog dana iznenada vratiti. Nema novca kod sebe, a i nema kud drugde da ode.“ „Želela bih tako da mislim, ali se to verovatno neće desiti", reče starica nekako monotonim glasom. „To dete ima tek deset godina, pa ipak, ume da misli i sama je odlučila da ode odavde. Sama se verovatno neće vratiti." „Izvinite me“, reče Aomame i ustade, ode do stočića u blizini vrata i uli ledeni čaj u plavu brušenu čašu. Nije bila posebno žedna, ali je htela da ustane sa svoje stolice i napravi mali predah. Vratila se na sofu, otpila gutljaj ledenog čaja i spustila čašu na stakleni sto. „Zasad toliko o Cubasi", reče starica čekajući da se telesni pokreti Aomame na sofi umire. I kao da povlači jasnu crtu iza svojih osećanja, sasvim ispravi vrat i ukrsti prste ispred sebe. „Hajde da sad govorimo o Sakigakeu i njegovom vođi. Ispričaću ti ono što sam saznala o njemu. To je najvažniji zadatak koji imamo, i zbog njega

sam te danas ovamo pozvala. Taj zadatak će se, u krajnjoj liniji, odnositi i na Cubasu." Aomame klimnu glavom. Ona je to već i pretpostavljala. „Kao što sam ti prethodno već rekla, mi tog čoveka zvanog vođa moramo srediti, kako god bilo. Dakle, on mora biti preseljen na onaj svet. Kao što već znaš, taj čovek ima običaj da siluje devojčice od oko deset godina starosti. Sve su one u uzrastu koji prethodi prvom ciklusu. Da bi taj čin opravdao, izmislio je neku svoju doktrinu i služi se sistemom verske or‐ ganizacije. Ispitala sam to što sam detaljnije mogla. Zatražila sam da mi se pronađu podaci i na to potrošila određenu svotu. Nije bilo jednostavno. Bilo je potrebno mnogo više novca nego što sam očekivala. U svakom slučaju, uspela sam da utvrdim da postoje četiri devojčice za koje se smatra da ih je taj muškarac silovao. Cubasa je četvrta." Aomame uze ledeni čaj i otpi gutljaj. Bio je bezukusan. Kao da joj je u ustima bio komad vate koji je u sebe upio sav ukus. „Još nisam uspela da otkrijem sve detalje, ali od te četiri devojčice, najmanje dve još žive unutar te verske organizacije", reče starica. „Kažu da njih dve imaju ulogu sveštenica iz njegove pratnje. Ne pojavljuju se pred običnim vernicima. Da li te devojčice svojevoljno ostaju u organizaciji, ili pak moraju tamo da borave jer ne mogu da pobegnu, to ne znam. Nisam otkrila ni da li se između njih i vođe i sada odvijaju polni odnosi. Ali, u svakom slučaju, izgleda da one žive na istom mestu na kome živi i on. Kao neka porodica. Prostoru u kome boravi vođa pristup je apsolutno zabranjen, i obični vernici ne mogu ni da mu priđu. Mnogo toga je obavijeno velom tajne.“ Spoljnu stranu brušene čaše na stolu već su orosile kapljice. Starica napravi pauzu, umiri disanje, pa nastavi da priča. „Jedno je sigurno: prva žrtva od njih četiri bila je vođina rođena ćerka." Aomame se namršti. Pokrećući se nevoljno, mišići na njenom licu dobrano su iskrivili njene crte lica. Htela je nešto da zausti, ali joj se reči ne pretvoriše u glas. „Upravo tako. Smatra se da je taj čovek prvo silovao sopstvenu ćerku. Pre sedam godina, kada je njoj bilo deset godina“, reče stara gospođa. Starica podiže slušalicu interfona i zatraži od Tamarua da donese bocu šerija i dve čaše. U međuvremenu, njih dve su zamukle dok su sabirale svaka svoje misli. Tamaru je na poslužavniku uneo novu bocu šerija s dve

uzane, elegantne kristalne čaše. Postavio ih je na sto, a onda je, kao da nekoj ptici zavrće šiju, odsečnim i sigurnim pokretom odvrnuo čep na boci. Potom je piće uz klokot ulio u čaše. Starica klimnu glavom, a Tamaru se nakloni i izađe iz prostorije. Još nije izgovorio ni reč. Niti je njegov korak proizveo ijedan šum. Nije se tu radilo samo o psu, pomisli Aomame. Činjenica da je devojčica - i to baš devojčica koja je starici bila važnija od svega - njemu pred nosem nestala, duboko je povredila Tamarua. Svakako da se ne može reći da je krivica za to bila njegova. On tu ne živi, i osim ako nema nekog posebnog posla, uveče odlazi da spava u sopstvenoj kući, udaljenoj na desetak minuta hoda odatle. I kujina smrt, i devojčicin nestanak odigrali su se tokom noći u njegovom odsustvu. Ni jedno ni drugo nije imao načina da spreči. Njegov je posao da čuva staricu i „Kuću vrba“, i ne proteže se na čuvanje bezbednosti sigurne kuće koja se nalazi izvan njenog dvorišta. Ali uprkos tome, ti događaji su za Tamarua predstavljali njegov lični promašaj i neoprostivu uvredu nanetu lično njemu. „Jesi li obavila pripreme da središ tog čoveka?" upita starica Aomame. „Jesam“, jasno odvrati Aomame. „To neće biti lak posao", reče starica. „Naravno, poslovi za koje tebe zadužujem nikad i nisu laki. Samo, ovog puta to posebno važi. Daću sve od sebe da uradim ono što ja mogu, ali ni sama još nisam sigurna u kojoj ću meri biti u stanju da tebi garantujem bezbednost. U ovom slučaju će najve‐ rovatnije biti i više rizika nego obično." „Svesna sam toga.“ „I ranije sam ti to rekla - ne želim da činim ovakve stvari, da te šaljem na opasno mesto. Ali, iskreno rečeno, ovoga puta nemam mnogo prostora za izbor." „Ne smeta mi“, reče Aomame. „Tog čoveka ne možemo da ostavimo u životu na ovom svetu." Starica uze čašu u ruku i liznu malo šerija. A zatim se ponovo malo zagleda u zlatne ribice. „Oduvek sam volela da u letnje popodne popijem šeri na sobnoj tempe‐ raturi. Baš i ne volim ledena pića kad je vruće. Popijem šeri pa posle nekog vremena prilegnem i zaspim. Nesvesno, samo zadremam. Kad se probudim, vrućina već malčice umine. Mislim da bi bilo baš lepo kad bih mogla tako i da umrem jednog dana. Da popijem malo šerija u letnje popodne, prilegnem na sofu, neopaženo zaspim i samo se više nikad ne probudim."

Aomame uze čašu u ruku i otpi sasvim malo šerija. Ona baš i ne voli ukus tog pića. Ali, svakako je bila raspoložena da nešto popije. Za razliku od ledenog čaja od malopre, ovoga puta je osetila nekakav ukus. Reski alkohol joj zapara nepce. „Htela bih da mi iskreno odgovoriš", reče starica, „plašiš li se ti smrti?" Nije joj trebalo vremena da odgovori. Aomame odmahnu glavom. „Ne plašim se preterano. Ne u poređenju s tim koliko da živim ovakva kakva sam.“ Na staričinim usnama na tren se pojavi osmeh. Izgledala je mlađe nego čas ranije. I usne su joj povratile živost. Možda jer je bila podstaknuta raz‐ govorom sa Aomame. A možda je i ona mala količina šerija počela da deluje. „Ali, ti imaš čoveka koga voliš, zar ne?“ „Da. Jedino, mogućnost da se stvarno povežem s njim praktično je ravna nuli. Stoga, sve i da ovog trenutka skončam, ono što bih time izgubila takođe je praktično ravno nuli.“ Starica zaškilji. „Postoji li neki konkretan razlog zbog koga smatraš da nikada ti i taj čovek nećeti biti zajedno?" „Nema ga“, reče Aomame. „Izuzev toga da sam ono što sam.“ „Sa svoje strane nemaš nameru da nešto učiniš da do toga dođe?“ Aomame odmahnu glavom. „Za mene lično od svega je najvažnija činjenica da ja njega želim svim srcem." Starica ju je neko vreme posmatrala zadivljeno. „Ti si osoba vrlo katego‐ ričnog načina razmišljanja." „Morala sam tako da razmišljam", reče Aomame. A zatim samo prinese ustima čašu sa šerijem. „Nisam to činila zato što mi se tako sviđa." Sobu je nakratko ispunila tišina. Ljiljani su nastavili da saginju glave, a ribice da se kupaju u prelamanju letnje svetlosti. „Moguće je udesiti situaciju da ti ostaneš nasamo s vođom", reče starica. „To nije jednostavno, a i verovatno će zahtevati dosta vremena. Ali, u krajnjem ishodu, ja to mogu da izvedem. Ti bi tamo trebalo da obaviš isto što i uvek, s tim što ćeš ovoga puta posle toga morati da nestaneš. Imaćeš plastičnu operaciju lica. Na sadašnjem poslu ćeš, naravno, dati otkaz, i otići na daleko mesto. I ime ćeš promeniti. Moraćeš da se odrekneš apsolutno svega što si dosad imala. Postaćeš druga osoba. Dobićeš, naravno, značajnu naknadu za to. Za sve drugo ja snosim odgovornost. Pristaješ li na to?“

Aomame reče: „Kao što sam vam i malopre rekla, nemam šta da izgubim. Ni posao, ni ime, ni ovaj život u Tokiju za mene nemaju nikakvo značenje. Nemam ništa protiv." „Čak ni protiv toga da ti se lični opis promeni?" „Hoće li biti bolji nego sad?“ „Ako ti to želiš, i to je naravno moguće“, odgovori starica s ozbiljnim izrazom na licu. „Naravno, postoje izvesna ograničenja, ali tvoje lice može da se napravi po tvojoj želji.“ „Možda ne bi bilo na odmet i da mi usput uvećaju grudi.“ Starica klimnu glavom. „Možda ti je to dobra ideja. Naravno, u svrhe bolje obmane." „Šalim se“, reče Aomame, pa umekša izraz lica. „Nije to nešto čime bih baš mogla da se pohvalim, ali meni ove moje grudi ne smetaju. Lagane su pa ih nije teško nositi, a imala bih i problem da sad obnovim sav veš zbog razlike u veličini." „Ako je samo do toga, daću ti ja da možeš da kupiš koliko god hoćeš." „I to je bila šala", reče Aomame. Starica se osmahnu. „Izvini. Nisam baš navikla na to da se ti šališ." „Nemam ništa protiv da se podvrgnem plastičnoj operaciji", reče Aomame. „Dosad nikad nisam pomislila da bih mogla da odem na plastičnu operaciju, ali trenutno nemam nikakvog razloga ni da to odbijem. Niti imam lice koje mi se sviđa, niti imam nekog kome se ono dopada." „To znači da ćeš izgubiti i prijatelje." „Nemam nikoga koga bih mogla nazvati prijateljem", reče Aomame. A onda se naprečac seti Ajumi. Kada bih bez reči iznenada nestala, njoj bih možda nedostajala. Ili bi se ona možda osećala iznevereno. Samo, od samog početka bilo je nerazumno nazivati Ajumi prijateljicom. Da se sprijatelji sa policajkom, to bi za Aomame bio previše opasan put. „Imala sam dvoje dece", reče starica. „Dečaka i tri godine mlađu devojčicu. Čerka mi je umrla. Kao što sam ti već ispričala, izvršila je samo‐ ubistvo. Nije imala dece. Sa sinom sam imala raznih razmirica i već dugo nismo u dobrim odnosima. U ovom trenutku praktično i ne govorimo. Imam troje unučića, ali ih odavno nisam videla. Kada umrem, ipak, većinu imovine koju posedujem trebalo bi da naslede moj sin i njegova deca. Maltene automatski. Za razliku od onog kako je to nekad bilo, testament više nema toliku važnost. Pa opet, ja trenutno imam dosta novca na raspola‐ ganju. Ako budeš uspešno obavila ovaj posao, ja bih htela da većinu tog

novca prenesem na tebe. Volela bih da me ne shvatiš pogrešno, uopšte mi nije namera da te kupim. Ono što želim da ti kažem jeste da te doživljavam kao sopstvenu ćerku. Volela bih da mi i jesi rođena ćerka.“ Aomame je mirno gledala u staričino lice. Starica, kao da joj je to u trenutku sinulo, na sto spusti čašu šerija koja joj je stajala u ruci. Zatim se osvrnu iza sebe i pogleda u sjajne latice ljiljana. Udahnu njihov raskošan miris, pa ponovo pogleda pravo u Aomame. „Kao što sam ti i ranije spominjala, razmatrala sam da uzmem Cubasu pod svoje i usvojim je. Na kraju sam je ipak izgubila. Nisam uspela čak ni da joj pomognem. Samo sam sedela skrštenih ruku i ispraćala je dok je sama nestajala u noći. A sada se spremam tebe da pošaljem na najopasnije mesto do sada. U suštini, ja ne želim da to učinim. Jedino što, nažalost, ne vidim drugog načina za ispunjenje tog cilja. Ako ćemo o onome što ja jesam u stanju da uradim, jedino mogu da ti dam realnu kompenzaciju za to.“ Aomame je ćutke pažljivo slušala. Kada je starica zaćutala, sa druge strane staklenih vrata jasno se začu cvrkut ptica. Pevale su izvesno vreme, a potom su nekud otprhnule. „Kako god bilo, tom čoveku se mora stati na put“, reče Aomame. „To je sada najvažnije od svega. Duboko sam vam zahvalna što vam je toliko stalo do mene. Verujem da to već znate, ali ja sam osoba koja se s razlogom odrekla svojih roditelja. Osoba koje su se u detinjstvu roditelji s razlogom odrekli. Bila sam primorana da pođem svojim putem, bez ikakvih emotivnih veza s bližnjima. Da bih opstala sama, morala sam samu sebe da prinudim da se prilagodim na takvo emotivno stanje. Nije mi bilo lako. Ponekad sam se osećala kao nekakav otpadak. Kao neki beznačajan, ogavni otpadak. Zbog toga sam vam veoma zahvalna što mi tako nešto kažete. Ipak, za menjanje mog načina razmišljanja ili života sada je već kasno. Ali za Cubasu nije. Za nju sigurno još ima spasa. Nemojte tek tako da odustajete, molim vas. Ne gubite volju i vratite tu devojčicu.“ Starica klimnu glavom. „Loše sam se izrazila. Naravno da ne odustajem od Cubase. Kako god bilo, i dalje nameravam da uložim sve svoje napore da je vratim. Ali, kao što možeš da vidiš, trenutno sam preumorna. Savladao me je dubok osećaj nemoći zbog toga što nisam mogla da joj pomognem. Sada mi je potrebno izvesno vreme. Da povratim energiju. A možda sam samo previše ostarila. Možda mi se energija nikad više neće ni vratiti, ma koliko ja čekala."

Aomame ustade sa sofe i ode do starice. Sede na naslon za ruke na fotelji, pruži ruku i stegnu njenu usku i tanku elegantnu šaku. Aomame reče: „Vi ste izuzetno jaka žena. Snažniji ste od bilo koga drugog koga znam. Sad ste samo razočarani i umorni. Bilo bi dobro da malo prilegnete i odmorite se. Kad se budete probudili, opet ćete biti kao pre.“ „Hvala ti“, reče starica i uzvrati joj stiskom ruke. „Sigurno bi bilo dobro da malo odspavam.“ „Vreme je da krenem“, reče Aomame. „Čekaću da mi se javite. Pospre‐ miću sve svoje stvari. Mada, nije baš ni da ih imam toliko." „Postaraj se da imaš što manje prtljaga. Ako ti nešto bude nedostajalo, to ti ja mogu lako pribaviti." Aomame pusti staričinu ruku i ustade. „Laku noć. Sve će biti dobro." Starica klimnu glavom. A zatim sklopi oči na fotelji. Aomame još jednom baci pogled na akvarijum s ribicama na stolu, udahnu miris ljiljana, i za sobom ostavi tu dnevnu sobu visoke tavanice. Na ulaznim vratima čekao ju je Tamaru. Već je bilo pet sati, ali je sunce još visoko na nebu sijalo nesmanjenom žestinom. Njegove crne cipele od kordovske kože bile su blistavo čiste kao i uvek, i bleštavo su odbijale te zrake. Još je bilo rano za prestanak kišne sezone, ali je tih nekoliko dana već podsećalo na vrhunac leta. Iz žbunja je dopiralo zričanje zrikavaca. Još nije bilo glasno. Pre nekako suzdržano. Pa ipak, bio je to siguran glasnik. Ustrojstvo sveta se održavalo isto kao i uvek. Zrikavci zriču, letnji oblaci plove, a Tamaruove cipele su besprekorno čiste. Pa ipak, Aomame je to iz nekog razloga delovalo osvežavajuće. To što se svet održava bez ikakve promene. „Tamaru", reče Aomame. „Možemo li malo da porazgovaramo? Imaš li vremena?" „Možemo“, reče Tamaru. Nepromenjenog izraza lica. „Imam vremena. Ubijanje vremena mi je u opisu posla“, rekao je i seo na baštensku stolicu malo dalje od ulaznih vrata. I Aomame sede na stolicu pored njega. Kuća se uzdizala zaklanjajući sunce, a njih dvoje su bili u prohladnoj senci. Osećao se miris mlade trave. „Već je leto“, reče Tamaru. „I zrikavci su počeli da zriču“, reče Aomame. „Ove godine su, čini mi se, počeli da zriču nešto ranije nego obično. Uskoro će da postanu mnogo glasniji. Probiće nam uši. Kad sam boravio u jednom gradiću u blizini Nijagarinih vodopada, čuo se isti takav zvuk. Ne‐ prekidno, od jutra do mraka. Kao da zriči milion zrikavaca, velikih i malih.“

„Bio si na Nijagarinim vodopadima.“ Tamaru klimnu glavom. „Ono je bio najdosadniji grad na svetu. Tri dana sam bio tamo i nisam imao šta drugo da radim osim da slušam zvuke vodopada. Huk je bio toliko glasan da ni knjigu nisam mogao da čitam.“ „I šta si na Nijagari sam radio tri dana?“ Tamaru ne odgovori na to. Samo kratko odmahnu glavom. Tamaru i Aomame su neko vreme bez reči samo slušali tiho zričanje. „Imam jednu molbu“, reče Aomame. Tamaruu to kao da je izazvalo izvesno zanimanje. Aomame nije od onih koji svaki čas nešto traže. Ona reče: „U pitanju je malo neuobičajena molba. Nadam se da ti neće biti neprijatno." „Ne znam da li mogu da je ispunim ili ne, ali hoću da te saslušam. U svakom slučaju, nije mi neprijatno da iz pristojnosti saslušam molbu jedne dame.“ „Treba mi jedan pištolj", reče Aomame službenim glasom. „Toliki da može da mi stane u tašnu. Da malo trza, ima izvesnu razornu moć, i u čiju efikasnost mogu da se pouzdam. Ne može da bude ručno skopljen ili da bude neka kopija filipinske proizvodnje. Biće za jednokratnu upotrebu. I od municije će biti dovoljan jedan okvir." Nastupila je tišina. U međuvremenu, Tamaru nije skidao pogled s njenih očiju. Ne pomičući ga ni za milimetar. Kao da skreće pažnju, Tamaru polako izgovori: „U ovoj zemlji običnim građanima zakonom je zabranjeno da poseduju pištolje. Ti to znaš, je l' da?“ „Naravno." „Da ti kažem, za svaki slučaj: ja dosad nikad nisam optuživan za krivično delo“, reče Tamaru. „Drugim rečima, nisam ranije osuđivan. Može biti da je tu bilo nekoliko previda na strani pravosuđa. To neću da poričem. Ali, što se službene evidencije tiče, ja sam potpuno čestit građanin. Čist kao suza, bez ikakve mrlje. Jesam gej, ali to nije protivzakonito. Dajem onoliko poreza koliko mi razrežu i glasam na izborima. Doduše, još nije bilo primera da kandidat za koga sam glasao pobedi. I sve kazne za nepropisno parkiranje platio sam u datom roku. Za ovih deset godina još nijednom nisam dobio kaznu za prekoračenje brzine. Imam i nacionalno zdravstveno osiguranje. I pretplatu za NHK plaćam putem bankovnog transfera, imam i ameriken ekspres i master kreditnu karticu. Trenutno nemam nameru to da učinim, ali ako to hoću, mogu na svoj stan da podignem i kredit na trideset

godina. I stvarno sam srećan što sam u takvoj situaciji. A ti takvu jednu individuu, za koju ne bi bilo ništa čudno čak ni reći da je temelj ovog društva, pitaš da li može da ti nabavi pištolj. Shvataš li to?“ „Pa, zato sam ti i rekla da se nadam da te neću dovesti u neprijatnu situaciju." „Aha, čuo sam.“ „Stvarno izvini, ali ne pada mi na pamet niko drugi osim tebe koga bih mogla tako nešto da zamolim." Iz dubine Tamaruovog grla dopre prigušen zvuk. Nešto poput potmulog uzdaha. „Ako bih ja uopšte bio u poziciji da tako nešto završim, verovatno bi mi zdrav razum nalagao da ti postavim ovakvo pitanje: ’U koga ti planiraš njime da pucaš?’" Aomame kažiprstom pokaza na svoju slepoočnicu: „Verovatno ovamo." Tamaru je neko vreme bezizražajno gledao u taj prst. „A ja bih te valjda dalje pitao: ’Iz kog razloga?’" „Zato što ne želim da budem uhvaćena. Ne bojim se smrti. I odlazak u zatvor, iako bi verovatno bio neprijatan, mislim da bih u odsustvu drugog izbora nekako podnela. Samo, neću da me se dočepa neka nepoznata grupa i da me saslušava. Ne želim da im priznam ničije ime. Verovatno shvataš o čemu ti govorim.“ „Mislim da shvatam.“ „Niti imam nameru da pucam u nekog, niti imam nameru da pljačkam banku. Zbog toga mi i ne treba nekakav glomazan poluautomatski pištolj s dvadeset metaka. Odgovarao bi mi neki kompaktan, koji ne trza mnogo.“ „Imaš i pilulu kao alternativu. To je realnije nabaviti nego pištolj.“ „Treba vremena da se izvadi i popije pilula. Ako mi uguraju ruku u usta pre nego što zagrizem kapsulu, ništa nisam uradila. Ali, ako imam pištolj, mogu sve da sredim dok još držim protivnika pod kontrolom.“ Tamaru je izvesno vreme razmišljao o tome. Desna obrva mu je bila malo uzdignuta. „Ako se ja pitam, ne bih da te izgubimo ako je moguće“, reče on. „Stvarno mi se dopadaš. Ovako, lično.“ Aomame se malko osmehnu. „Misliš, dopadam ti se za jednu žensku osobu?“ Nepromenjenog izraza na licu, Tamaru reče: „Nema baš mnogo onih koji se meni dopadaju, sasvim svejedno da li su muškarci ili žene, ili pak psi.“ „Naravno“, reče Aomame.

„Ali, u isto vreme, meni je najvažniji zadatak da sačuvam mir i zdravlje madam. A ja sam u tome, kako da kažem, neka vrsta profesionalca.“ „Nesumnjivo.“ „S tog stanovišta, proveriću šta je to što mogu da učinim. Ništa ne mogu da ti garantujem. Ali, možda mogu da pronađem poznanika koji bi mogao da ispuni tvoj zahtev. S tim što je ovo izuzetno delikatna stvar. Nije to kao kad kupuješ električno ćebe poštanskom narudžbinom. Možda će mi biti potrebno i nedelju dana da ti odgovorim.“ „Ništa ne smeta“, reče Aomame. Tamaru zaškilji očima i pogleda gore u krošnju gde su zričali zrikavci. „Nadam se da će sve to dobro proteći. Učiniću sve što je u mojoj moći, pod uslovom da je primereno.“ „Hvala. Ovaj sledeći će verovatno biti moj poslednji posao. Može da se dogodi da se više nikad ne sretnemo." Tamaru raširi ruke dlanova uperenih nagore. Kao neki čovek koji stoji nasred pustinje i čeka da padne kiša. Ali, ne reče ništa. Bile su to velike, pune šake. Ponegde s ožiljcima. Više nego na delove njegovog tela, ličile su na delove neke ogromne mašine. „Baš i ne volim da se opraštam", reče Tamaru. „Čak ni s roditeljima nisam imao priliku da se oprostim." „Preminuli su?“ „Ne znam ni da li su živi ili mrtvi. Rodio sam se na Sahalinu u godini pre završetka rata. Južni deo Sahalina bio je japanska teritorija i tad se nazivao Karafuto, ali ga je u leto 1945. godine okupirala sovjetska vojska, a moji roditelji su odvedeni u zarobljeništvo. Otac mi je izgleda radio u lučkoj upravi. Izgleda da je obavljena repatrijacija većine zarobljenih japanskih civila, ali pošto su moji roditelji bili Korejci, tamo poslati kao radna snaga, nije im bilo dozvoljeno da se vrate u Japan. Japanska vlada je odbila da ih prihvati. Zbog toga što su sa završetkom rata ljudi poreklom sa Korejskog poluostrva prestali da budu građani Japanskog carstva. Grozna priča. Zar nije postojalo nimalo dobrote? Da su želeli, mogli su da odu u Severnu Koreju, ali na jug im nije bilo dozvoljeno da se vrate. Jer, u to vreme, Sovjetski Savez nije priznavao Južnu Koreju. Moji roditelji su poreklom iz ribarskog sela u blizini Busana i nisu bili voljni da idu u Severnu Koreju. Na severu nisu imali ni rodbinu ni prijatelje. Mene, koji sam još bio beba, poverili su nekim japanskim povratnicima koji su prešli na Hokaido. U to vreme situacija sa hranom na Sahalinu bila je skoro katastrofalna, a i

sovjetska vojska je sa zarobljenicima užasno postupala. Moji roditelji su osim mene imali još male dece i činilo im se da će im biti teško da me tamo podižu. Verovatno su nameravali da prvo mene pošalju na Hokaido i mislili da ćemo kasnije ponovo moći da budemo na okupu. Ili su možda samo na fin način hteli da me se otarase. Detalje ne znam. Uglavnom, nikad se više nismo videli. Roditelji su mi možda još na Sahalinu. To jest, ako dosad nisu umrli." „Ne sećaš se ničega u vezi sa svojim roditeljima?" „Ne sećam se ni jedne jedine stvari. Jer, kad smo se rastali, imao sam tek nešto više od godinu dana. Mene je taj bračni par neko vreme podizao, pa su me onda smestili u ustanovu za siročad u brdima oko Hakodatea. Valjda ni taj bračni par nije više imao uslova da se stara o meni. To je bila ustanova kojom je upravljala neka katolička misija, čvrste discipline. Neposredno po završetku rata siročadi je bilo kao pleve, a bila je nestašica hrane i grejanja. Svašta smo morali da radimo da bismo preživeli", baci Tamaru pogled na svoju desnu nadlanicu. „Tamo sam samo formalno usvojen i dobio sam japansko državljanstvo i japansko ime. Kenići Tamaru. Pravo ime mi je Park i to je sve što znam. A Korejaca koji se prezivaju Park ima koliko i zvezda na nebu." Aomame i Tamaru su sedeli jedno do drugog. Svako za sebe osluškivao je zričanje zrikavaca. „Trebalo bi da uzmeš novog psa“, reče Aomame. „I madam mi to govori. Kaže - potreban nam je novi pas čuvar u kući. Ali nikako ne mogu sebe da prisilim na to.“ „Razumem kako se osećaš. Ali, bilo bi dobro da nađeš nekog psa. Uopšte nisam u poziciji da drugima delim savete, ali stvarno tako mislim.“ „Tako ću i uraditi , reče Tamaru. „Ipak nam je potreban pas koji je prošao dresuru. Gledaću da što pre stupim u kontakt sa uzgajivačnicom." Aomame baci pogled na svoj ručni sat. A zatim ustade. Do zalaska sunca ostalo je još neko vreme. Ipak, na nebu su se pojavile blage naznake sutona. S plavetnilom se mešala još jedna nijansa plave boje. U telu je još osećala blagu pripitost od šerija. Da li starica i dalje spava? „Čehov je rekao ovako", reče Tamaru polako se podižući. „Ako se u priči pojavi puška, ona do kraja mora i da opali." „Šta to znači?" Tamaru je stajao ispred Aomame i govorio kao da se s njom sučeljava. Bio je samo nekoliko centimetara viši od nje. „To znači: ne uvodi u priču

element koji nije neophodan. Ako se u priči pojavi puška, ona će negde u njoj morati i da opali. Čehov je preferirao da piše dela koja su lišena besko‐ risnih ornamenata." Aomame popravi rukav svoje haljine i obesi torbu o rame. „A to je ono što tebe brine. Ako se ovde pojavljuje pištolj, on će negde sigurno morati da opali." „Ako posmatramo s Čehovljevog stanovišta." „Zato razmišljaš kako bi dobro bilo ako mi po mogućstvu ne bi dao pištolj." „Opasno je to, i nelegalno. Povrh toga, Čehov je pisac kome se može verovati." „Samo, ovo nije priča. Ovo je stvaran svet." Tamaru zaškilji očima i netremice joj se zagleda u lice. Zatim polako izgovori: „A ko to može znati?"

2 Tengo Ne posedujem ništa osim duše Stavio je ploču sa Janačekovom Simfonijetom na gramofonsku glavu i pritisnuo dugme za automatsko puštanje. Čikaški simfonijski orkestar pod dirigentskom palicom Seiđija Ozave. Gramofonska glava se okretala brzinom od 33 obrtaja u minuti, ručica se kretala ka njenoj unutrašnjosti, a igla je pratila brazde na ploči. Nadovezujući se na uvod limenih instrumena‐ ta, sa zvučnika je potekao živopisni zvuk timpana. To je bio Tengov omiljeni deo. Slušao je tu muziku dok je za ekranom tekst-procesora kucao tekst. Slušanje Janačekove Simfonijete u ranim jutarnjim časovima za njega se pretvorilo u jedan od svakodnevnih običaja. Otkad ju je kao improvizovani bubnjar izvodio u srednjoj školi, ta kompozicija je za Tenga dobila posebno značenje. Ta muzika ga je uvek inspirisala, uvek ga je štitila. Ili ju je Tengo bar tako osećao. I sa svojom devojkom jednom je slušao Janačekovu Simfonijetu. „Uopšte nije loša“, rekla je ona. Ali, od klasične muzike ona je više volela ploče sa starim džezom. I to, izgleda, što starijim - to bolje. Prilično uvrnut ukus za jednu ženu njenih godina. Najviše je volela ploču na kojoj bluz zajedno pevaju mladi Luj Armstrong i V K. Hendi. Barni Bigard svira klarinet, a Trami Jang trombon. Tu ploču je ona poklonila Tengu. Samo, više zbog toga da bi je slušala ona nego da bi njega privolela da je sluša. Njih dvoje su često u krevetu posle seksa ležali i slušali tu ploču. Koliko god je puta slušala, nikad joj nije bilo dosta te muzike. „Lujeva truba i glas su naravno fantastični, nemam šta da kažem, ali ako hoćeš da čuješ moje mišljenje, ono na šta više od svega moraš da obratiš pažnju jeste klarinet Barnija Bigarda“, rekla je. Drugim rečima, Barni Bigard na toj ploči nije imao mnogo prilike da preuzme solo. A i svaki solo je bio kratak, samo jedna deonica. Na toj ploči ipak je Luj Armstrong vodio glavnu reč. Ali, ona je svaki taj kratki Bigardov solo s ljubavlju naučila, i pevušila uz njega.

Verovatno ima još sjajnijih džez klarinetista od Barnija Bigarda. Ipak, traži gde god hoćeš, ali džez klarinetistu koji je sposoban da svira toplije i suptilnije od njega nećeš naći, govorila je. Kad ga slušaš kako svira - naravno, onda kada to lepo radi - uvek možeš da zamisliš neku scenu. Ako malo bolje razmisli, Tengo ne zna ni koji sve džez klarinetisti osim Bigarda uopšte postoje. Ali, slušajući je mnogo puta, Tengo je malo-pomalo počeo da shvata da izvedba na klarinetu na toj ploči ima prelepu formu, da odiše nenametljivošću, vitalnošću i maštovitošću. Samo, da bi to spoznao, morao je pažljivo da načulji uši. Bio mu je neophodan i kompetentan vodič. Da je on nju samo neodređeno slušao, propustio bi to da čuje. „Predivna svirka Barnija Bigarda je kao genijalna igra nekog igrača druge baze“, rekla je ona jednom. „I solo mu je divan, ali prava lepota izbija iz one njegove muzike koja ti se prikrade. On čak i nešto što je strahovito teško izvodi kao da to nije ništa. A jedino pažljivi slušač može da spozna njenu pravu vrednost." Kad god bi počela šesta pesma na B strani LP ploče - Atlanta Blues - ona bi dodirivala Tenga i divila se kratkom i prefinjenom Bigardovom solu. Bio je udenut između vokala i sola Luja Armstronga. „Evo ga, slušaj! Na samom početku ide jedan dugačak pisak, kao da ga je ispustilo neko maleno dete. Zaprepašćenje, provala radosti ili pritužba na zlu sreću? On se pretvara u radosni dah, krivuda duž prelepog vodenog toka i samo biva hitro udahnut na nekom lepom, nepoznatom mestu. Slušaj! Ovako uzbudljiv solo ne ume da odsvira niko osim njega. Iako su izvanredni klarinetisti, ni Džimi Nun, ni Sidni Bese, ni Pi Vi, ni Beni Gudman ne mogu da izvedu jedno ovako istančano umetničko delo.“ „Kako to da se tako dobro razumeš u stari džez?" upitao ju je Tengo jednom. „Imam ja mnogo prošlosti iza sebe o kojoj ti ne znaš ništa. Prošlosti koju niko ne može da izmeni", rekla je, nežno dlanom milujući Tengove testise. Pošto je završio s jutarnjim poslom, Tengo se prošetao do stanice i u pro‐ davnici kupio novine. Zatim je ušao u kafe, poručio tost s buterom i tvrdo kuvana jaja sa jutarnjeg menija, i čekajući da ih spreme pio kafu i čitao novine. Kao što je Komacu i predvideo, u društvenoj hronici bio je članak o Fukaeri. Ne previše veliki. Stajao je pri dnu stranice, iznad Micubišijeve reklame za automobil. Pod naslovom: „Nestala mlada aktuelna spisateljka?“

„Od popodnevnih sati dana“ nije poznato gde se nalazi Eriko Fukada zvana Fukaeri (17), autorka bestseler romana Lutka od vazduha. Po rečima njenog staratelja, antropologa Takajukija Ebisunoa (63), koji je policiji Omea podneo zahtev da pokrene istragu, Eriko se uveče 27. juna nije pojavila ni u svom domu u Omeu, ni u stanu u Tokiju, a nema ni kontakta od nje. Odgovarajući na pitanje novinara telefonskim putem, gospodin Ebisuno je ispričao da je gospođica Eriko, kada ju je poslednji put video, izgledala dobro kao i uvek, da ne može da zamisli nijedan razlog njenog nestanka, te da nikad do sada bez javljanja nije odlazila iz kuće i da je zabrinut zbog mogućnosti da joj se nešto dogodilo. Odgovorni urednik“, matične izdavačke kuće romana Lutka od vazduha, gospodin Juđi Komacu je izjavio: ’Knjiga se već šest nedelja nalazi u vrhu liste bestselera i privlači veliku pažnju, ali gospođica Fukada nije volela da se pojavljuje u medijima. Naša kuća još nema saznanja o tome da li je njena slobodna volja imala ulogu u njenom nestanku. Gospođica Fukada je mlada, poseduje izdašan talenat i spisateljica je koja se može nadati svetloj budućno‐ sti, a mi se nadamo da će se živa i zdrava pojaviti u najskorijem roku.“ Policija je pokrenula istragu zasnovanu na nekoliko moguć‐ nosti. U sadašnjoj fazi, to je otprilike sve što je i moglo da piše u novinama, mislio je Tengo. Da je objavio veliki senzacionalistički izveštaj, a Fukaeri posle par dana došetala kući kao da ništa nije bilo, novinar koji je napisao članak bio bi javno osramoćen, a i same novine bi izgubile ugled. I za policiju bi se moglo reći manje-više isto. I jedni i drugi će prvo pustiti probni balon u vidu kratkog i neutralnog obaveštenja, pa će neko vreme da posmatraju kako se stvari razvijaju. Da opipavaju puls javnosti. Priča bi mogla da se naduva tek kad nedeljnici ili televizijske emisije dignu prašinu. A to će se desiti sa još nekoliko dana zadrške. Ipak, nije bilo nikakve sumnje da će to pre ili kasnije postati vruća tema. Lutka od vazduha je postala bestseler, a njegova autorka je lepa sedamnae‐ stogodišnja devojka koja privlači pažnju javnosti. Nije poznato gde se ona nalazi. Nema zašto da se ne digne velika buka. Ljudi koji znaju da ona nije kidnapovana, već da se negde sama sakrila, na svetu verovatno nema više

od četvoro. Ona lično naravno zna. Zna i Tengo. Znaju i profesor Ebisuno i njegova ćerka Azami. Ali, izuzev njih, niko drugi ne zna da je gužva oko nestanka samo predstava s ciljem da se privuče pažnja javnosti. Tengo nikako nije mogao da razluči da li treba da bude srećan ili pak zabrinut zbog toga što je i on taj koji zna. Verovatno treba da bude srećan. Pošto nema razloga da se brine za Fukaerinu dobrobit. Ona je na bezbednom. Ali, istovremeno, sasvim je sigurno da je zbog toga i sam doveden u poziciju da bude saučesnik u toj zamršenoj zaveri. Profesor Ebisuno je uzeo polugu, uz pomoć nje podigao ogroman zlokobni kamen, izložio to mesto svetlosti sunca i sad strpljivo čeka dok pogledom prati šta će ispod njega da ispuza. I Tengo je protiv svoje volje postavljen da stoji kraj njega. Tengu nije bilo do toga da sazna šta će otud izaći. Voleo bi da ne vidi, ako je ikako moguće. Sigurno je da će otud izaći samo gluposti i problemi. Samo, imao je osećaj da neće moći a da to ne vidi. Za vreme pauze za ručak u pripremnoj školi, Tenga je posetio nepoznati čovek. Po završetku prepodnevnih predavanja, dok je pravio predah u trpe‐ zariji za zaposlene, u trenutku kada je otvorio jutarnje izdanje da bi pregledao onih nekoliko stranica koje još nije pročitao. Ušla je direktorova sekretarica i rekla mu: došao je čovek koji hoće s tobom da se vidi. Bila je godinu dana starija od Tenga, sposobna žena. Imala je zvanje sekretarice, ali je obavljala praktično sve administrativne poslove upravljanja pripremnom školom. Crte lica su joj bile previše haotične da bi mogla biti nazvana lepoticom, ali je imala lep stil i dobar ukus za odevanje. „Muškarac po imenu gospodin Ušikava“, reče ona. Nije pamtio da je ikad čuo to ime. Iz nekog razloga, ona se malo namršti. „Kaže da ima o nečemu važnom da razgovara, pa bi hteo s tobom nasamo da se vidi, ako je moguće." „O nečemu važnom da razgovara?" reče Tengo iznenađeno. U toj pri‐ premnoj školi nikad se još nije desilo da se neko s važnim razgovorom obraća njemu. „Salon nije zauzet pa sam ga zasad tamo smestila. Mada jedan niži službenik kao ti, Tengo, ne bi trebalo da koristi tu prostoriju kad god mu se prohte." „Mnogo ti hvala", zahvali joj Tengo. I pokaza joj svoj najšarmantniji osmeh.

Ali, i ne osvrnuvši se na njega, ona samo zaleprša rubovima svog novog anjes be blejzera i hitrim korakom ode nekud. Ušikava je bio nizak muškarac, naizgled na sredini četrdesetih godina. Punačkog torza, već je bio izgubio liniju, a imao je i pomalo zadrigao vrat. Ali, kada su u pitanju njegove godine starosti, Tengo nije siguran. Zahvalju‐ jući specifičnosti (ili pak običnosti) njegove fizionomije, bilo je teško izdvojiti elemente potrebne da se pretpostavi njegova starosna dob. Delovao je i kao da bi mogao biti stariji, ali i mlađi od toga. Da je rekao da ima bilo koliko između 32 i 56 godina, čovek bi to mogao da prihvati zdravo za gotovo. Imao je jeziv raspored zuba i kičmu iskrivljenu pod čudnim uglom. Na velikom temenu imao je jednu neprirodno oćelavelu ravan, dok je okolina bila zakrivljena. Ta zaravan je podsećala na mali vrh nekog strate‐ škog uzvišenja na kome je napravljen vojni heliodrom. Tengo je video jedan takav u dokumentarnom filmu o vijetnamskom ratu. Kao da su za nju prionule, oko ravne i zakrivljene glave mrsile su se preostale oštre crne vlasi, duže nego što je neophodno, i padale mu preko ušiju. Od sto ljudi, devedeset osam bi verovatno reklo da ih ta kosa podseća na stidne dlake. Na šta bi podsećala ono preostalo dvoje, to stvarno nije bila Tengova stvar. Od svog tela pa preko lica, ta individua bila je očigledno potpuno asime‐ trična. To je ono što je Tengu prvo palo u oči kada ga je ugledao. Ljudsko telo je, naravno, uvek manje ili više asimetrično i sama ta činjenica nije se posebno suprotstavljala logici prirode. I samom Tengu se oblici kapaka prilično razlikuju. Levi testis mu je u nešto spuštenijem položaju od desnog. Naša tela nisu predmeti masovne proizvodnje načinjeni po šablonu u fabrici. Ipak, kod tog čoveka, asimetrija je prevazilazila okvire uobičajenog. Taj poremećaj ravnoteže koji je svakom bio jasno uočljiv, uticao je na psihu čoveka koji je stajao preko puta njega hteo on to ili ne, i unosio mu nelagodu. Kao da pred sobom ima iskrivljeno (pa ipak mučno bistro) ogledalo. Njegovo sivo odelo imalo je bezbroj sitnih nabora. Podsećao je na prizor nekog zemljišta na kome je glečer prouzrokovao eroziju. Jedan kraj kragne njegove bele košulje ispao je napolje, a čvor na kravati bio je uvrnut kao da se iskrivio upravo iz nelagode što mora tu da bude. I odelo i kravata i košulja bili su za nijansu različite veličine. Dezen na kravati, razvučene i upetljane rezance, moguće je da je po slici iz svoje glave naslikao neki neta‐ lentovani student akademije umetnosti. Svaki taj komad odeće delovao je kao nešto na brzu ruku kupljeno na rasprodaji. Ali, što je Tengo tog čoveka

duže gledao, postepeno je osećao sve veće sažaljenje prema njegovom načinu odevanja. Tengo skoro da i ne obraća pažnju na to šta oblači, ali je ipak čovek kome tuđe odevanje paradoksalno privlači pažnju. Ako bi morao da među ljudima koje je upoznao u poslednjih deset godina odabere onog koji se najgore oblači, ova individua bi sigurno ušla u najuži izbor. Nije njegovo odevanje bilo samo užasno. Sticao se utisak čak kao da on smišljeno skrnavi sam koncept odevanja. Kada je Tengo ušao u salon, čovek ustade, iz futrole izvadi vizitkartu i uz naklon je dade Tengu. Na vizitkarti je ideogramima pisalo „Tošiharu Ušikava“. Ispod je abecedom bilo odštampano Toshiharu Ushikawa. Na mestu njegovog zvanja stajalo je: „Član izvršnog odbora fondacije Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti". Adresa organizacije - Kođimaći, opština Ćijoda, i broj telefona. Kakva je organizacija ta Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti i kakvo je to mesto člana izvršnog odbora, Tengu to naravno nije jasno. Ali, vizitkarta je izgledala ozbiljno, s reljefnim žigom, i uopšte nije odavala utisak nečega sklepanog na brzinu. Pošto je neko vreme gledao u tu vizitkartu, Tengo ponovo pogleda u muškarca. Siguran sam da ne postoji čovek koji se po utisku manje uklapa u zvanje „člana izvršnog odbora fondacije Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti“ od ovog, pomisli on. Njih dvojica sedoše svako u po jednu naslonjaču oko niskog stočića, licem u lice. Muškarac protrlja lice maramicom nekoliko puta da sa njega obriše znoj, pa zatim tu nesrećnu maramicu vrati u džep sakoa. Žena s recepcije im je donela zeleni čaj. Tengo joj zahvali. Ušikava ne reče ništa. „Primite moje duboko izvinjenje, zaista, što sam došao bez zakazivanja i što vas ometam za vreme pauze“, izvini se Ušikava Tengu. Njegove reči su bile učtive, ali način na koji ih je izgovorio imao je čudnovato nehajan prizvuk. Ni taj prizvuk se Tengu nije dopadao. „Ah, jeste li već ručali? Ako vam odgovara, mogli bismo da odemo nekud da razgovaramo dok jedemo.“ „Ne ručavam dok radim“, reče Tengo. „Kad završim s popodnevnim pre‐ davanjima, pojedem nešto lagano. Dakle, nemojte se molim vas opterećivati ručkom." „Shvatam. Dozvolićete mi onda da ovde porazgovaram s vama. Deluje mi da ćemo ovde moći na miru da se ispričamo“, obazirao se on po salonu kao da ga procenjuje. Salon nije veliki. Na zidu visi ulje na platnu koje prikazuje neku planinu. Izuzev toga da je na njega utrošena poprilična

količina slikarskog materijala, ne mami nikakvu drugu impresiju. U vazi je bilo aranžirano neko cveće nalik na dalije. Izrazito tupavo cveće koje je asociralo na neku nedovitljivu ženu srednjih godina. Zbog čega je jednoj školi za pripremu za prijemni ispit uopšte potreban jedan tako turoban salon, to Tengo ne može ni da pretpostavi. „Izvinite, nisam se ni predstavio. Kao što piše na vizitkarti, zovem se Ušikava. Svi prijatelji me zovu Uši, samo Uši. 1 Niko me ne zove lepo, pravim imenom Ušikava. Ja sam samo Uši“, reče Ušikava i nabaci osmeh. Prijatelji? Kakvi li se to ljudi po sopstvenom izboru druže s ovim čovekom, najednom se zapita Tengo. Pitanje mu se javilo iz čiste radoznalo‐ sti. Ako bi trebalo iskreno da saopšti svoj prvi utisak, Ušikava je Tenga asocirao na nešto ogavno što je ispuzalo iz mračne rupe u zemlji. Nešto ljigavo i neidentifikovano, nešto što stvarno ne izlazi na svetlost dana. Može biti da je baš on jedan od onih koje je profesor Ebisuno izvukao ispod kamena. Tengo nesvesno namreška obrve i na sto spusti vizitkartu koja mu je još bila u ruci. Tošiharu Ušikava - to je ime ovog čoveka. „Vi ste, gospodine Kavana, sigurno zauzeti. Stoga ću, ako mi dozvolite, ovom prilikom da skratim suvišan uvod. Ispričao bih vam samo suštinu." Tengo malčice klimnu glavom. Ušikava otpi gutljaj čaja, pa započe: „Gospodine Kavana, verujem da do sada niste čuli za Novu japansku asocijaciju za unapređenje nauke i umetnosti (Tengo klimnu glavom). „To je relativno novouspostavljena fondacija čije su aktivnosti usredsređene na odabir mladih ljudi sa jedin‐ stvenim uspehom u oblasti nauke i umetnosti, posebno onih koji još nisu afirmisani, i davanje finansijske pomoći takvima. Drugim rečima, zamisao nam je da odnegujemo mlade izdanke koji će izneti sledeće razdoblje u raznim oblastima japanske savremene kulture. U svakoj oblasti ponaosob sačinjava se ugovor sa stručnim istraživačem i obavlja se selekcija kandidata. Svake godine se odabere pet umetnika ili naučnika i njima se dodeljuje stipendija. Godinu dana slobodni su da rade ono što žele, onako kako to žele. Nisu ni na koji način obavezani. Na kraju godine samo podnose formalni izveštaj. Dovoljno je da u njemu ukratko napišu kakve su aktivnosti obavljali tokom te godine i do kakvih su rezultata došli. To se zatim objavljuje u časopisu koji izdaje naša fondacija. Nema tu ničeg kom‐ plikovanog. S obzirom na to da smo ovakvo angažovanje tek započeli, naj‐

važnija delatnost nam je da ta dostignuća uobličena ostavimo za sobom. Drugim rečima, još smo u fazi setve. Konkretno, dajemo godišnju stipendi‐ ju od tri miliona jena po osobi." 2 „Veoma darežljivo", reče Tengo. „Ako želite da izgradite nešto značajno, ili pak da pronađete nešto značajno, to zahteva vreme, a zahteva i novac. Naravno, time što se troši vreme i novac, ne postižu se samo izuzetne stvari. Pa ipak, ni jedno ni drugo nije na odmet imati. Pogotovo zato što je ograničeno ukupno vreme na raspolaganju. Sat čak i sada samo otkucava - tik, tak. Vreme brzo prolazi. Avanse se gube. Ako imate novca, i vreme je moguće kupiti. Ako poželite, čak i slobodu možete kupiti. Sloboda i vreme, to su najvažnije stvari koje čovek novcem može da kupi.“ Kad mu je to rekao, Tengo maltene refleksno pogleda na svoj sat. Vreme je odista neprekidno otkucavalo - tik, tak. „Oprostite što vam oduzimam vreme“, hitro reče Ušikava. On je taj gest izgleda shvatio kao znak. „Da skratim priču. Naravno, u današnja vremena, sa tri miliona jena godišnje ne može se voditi raskošan život. Ipak, mladim ljudima bi za život trebalo da budu od solidne pomoći. Naša je prevashodna zamisao da se oni u tih godinu dana mogu sasvim usredsrediti na istraživa‐ nje ili stvaranje, bez potrebe da naporno rade da bi se izdržavali. Ukoliko se na sastanku upravnog odbora prilikom podnošenja izveštaja na kraju godine usvoji zaključak da su postignuti rezultati koje je trebalo videti za godinu dana, ostavlja se mogućnost da stipendija ne bude na samo godinu dana, već i da se produži." Tengo je bez reči čekao nastavak priče. „Pre neki dan imao sam prilike da u ovoj pripremnoj školi odslušam ceo sat vašeg predavanja, profesore Kavana", reče Ušikava. „Zaista, bilo je veoma interesantno. Ja sam za matematiku, da tako kažem, potpuni laik, ili već, oduvek sam bio loš u tome i još dok sam išao u školu nikako nisam voleo časove matematike. Samo kad bi mi neko izgovorio tu reč, ja bih se uzvrpoljio i pobegao. Ali, u vašem predavanju, profesore Kavana, ah, u njemu sam strašno uživao. Naravno, princip integrala ne razumem nimalo, ali samo slušajući priču o njima poželeo sam, kad je toliko interesantna, da i sam malo učim matematiku, pa makar i pod stare dane. Zaista, svaka vam čast. Vi, profesore Kavana, imate izuzetan dar. Dar da čoveka uvučete u nešto, ako tako mogu da kažem. Jesam čuo da ste veoma popularan profesor pripremne škole, ali to je sasvim razumljivo."

Kad li je Ušikava slušao njegovo predavanje, Tengu stvarno nije jasno. Dok drži predavanje, on uvek detaljno pogledom ispituje učionicu da vidi koga sve ima. Nije da on pamti sva lica svojih đaka, ali da se tu našla Ušikavina bizarna pojava, ne bi mogao da je previdi. Štrčao bi kao stonoga u posudi za šećer. Ipak, rešio je da se ne bavi time. Priča, koja je ionako duga, samo bi se još više otegla. „Kao što vam je poznato, ja sam samo zaposlen kao profesor u priprem‐ noj školi", progovori Tengo sam, da bi uštedeo bar malo vremena. „Ne obavljam nikakva istraživanja u oblasti matematike. Svoje već prošireno znanje samo koristim da đacima objašnjavam na zanimljiv način i omogućim im da lakše razumeju. Samo ih podučavam efikasnijim metodama da rešavaju zadatke sa prijemnog ispita. Možda i imam potenci‐ jala za tako nešto. Pa ipak, odavno sam odustao od toga da postanem profe‐ sionalni naučni istraživač. Delimično i zbog toga što to sebi finansijski nisam mogao da priuštim, ali i zato što sam mislio da nemam sklonosti ni sposobnosti da napravim karijeru u svetu nauke. Iz tog razloga, vama, gospodne Ušikava, čini mi se ne bih bio ni od kakve koristi." Ušikava hitro podiže ruku i uperi dlan pravo prema Tengu. „Ne, ne radi se o tome. Može biti da sam previše zakomplikovao priču. Izvinjavam vam se za to. Vaša predavanja su svakako zanimljiva. Apsolutno su jedinstvena, veoma inventivna. Ali danas nisam ovamo došao da bih vam to rekao. Ono što je nama privuklo pažnju jeste vaš spisateljski rad, gospodine Kavana." Kao da mu je neko probušio rupu, Tengo je na nekoliko sekundi ostao bez reči. „Spisateljski rad?" upita Tengo. „Upravo tako." „Stvarno ne razumem o čemu govorite. Činjenica je da ovih nekoliko godina pišem romane. Ali, dosad još nijedan nije objavljen. Takvog čoveka nije moguće ni nazivati piscem. Kako je to vama onda privuklo pažnju?" Videvši Tengovu reakciju, Ušikava se radosno nacerio. Taj osmeh mu je ogolio onaj jezivi raspored zuba. Poput direka na obali nekoliko dana ranije zapljusnutih ogromnim talasom, ti zubi su bili nakrivljeni pod različitim uglovima, išli u raznim pravcima, i bili zamrljani na najrazličitije načine. Njihovo ispravljanje sad više verovatno i ne bi bilo moguće. Svejedno, neko bi bar trebalo da ga nauči kako se zubi pravilno peru. „Za to je zaslužna jedinstvena odlika naše fondacije", reče Ušikava ponosno. „Istraživači koji su kod nas pod ugovorom obraćaju pažnju i na

one stvari na koje ljudi iz javnosti ne obraćaju. To nam i jeste jedan od ciljeva. Kao što i sami kažete, gospodine Kavana, vaša dela odista dosad nikad nisu objavljivana u uobličenoj formi. To dobro znamo. Ipak vi, gospodine Kavana, svake godine pod pseudonimom konkurišete za debi‐ tantsku nagradu književnog časopisa. Još je, nažalost, niste osvojili, ali ste nekoliko puta ostali u najužem izboru. A te radove je, razume se, bar nekoliko ljudi imalo prilike da vidi. Vaš talenat privukao je pažnju nekih među njima. Ocena našeg istraživača jeste da ćete van svake sumnje u bliskoj budućnosti osvojiti debitantsku nagradu i debitovati kao pisac. Ako kažem da je to kupovina na neviđeno, to možda baš i nije prigodan izraz, ali kao što sam vam prethodno rekao, ’negovanje mladih izdanaka koji će izneti sledeće razdoblje’ - to je naša prvobitna zamisao.“ Tengo uze šoljicu u ruku i otpi malo rashlađen čaj. „Ja bih bio kandidat za stipendiju kao pisac-početnik, o tome je reč?“ „Tako je. Samo, iako kažemo ’kandidat’, to je zapravo svršena stvar. Ako mi budete rekli da biste je primili, shodno mojoj slobodi odlučivanja, priča bi odmah bila zaključena. Ukoliko potpišete dokumente, tri miliona jena vam odmah mogu biti prebačeni u banku. Ako biste uzeli pola godine ili čak i godinu dana pauze u ovoj pripremnoj školi, dovoljno je da to stavimo na papir. Čuo sam da trenutno pišete dugačak roman. Zar to nije prava prilika?" Tengo se namrgodi. „A kako vi to znate da ja pišem dugačak roman?" Ušikava se nasmeja, pokazujući zube. Ali, kad ih je bolje pogledao, oči mu se uopšte nisu smešile. Svetlost u dubini njegovih Zenica bila je sasvim hladna. „Naši istraživači su revnosni i sposobni. Kada odaberu nekoliko kandidata, oni traže podatke o njima iz svih mogućih uglova. Sigurno bar nekoliko ljudi iz vašeg okruženja zna za činjenicu da vi, gospodine Kavana, trenutno pišete dugačak roman. Glas je nešto što uprkos svemu uvek procuri." To da Tengo piše dugačak roman zna Komacu. Zna i njegova udata devojka. Ima li još koga osim njih? Verovatno ne. „Hteo bih nešto da vas pitam u vezi s vašom fondacijom", reče Tengo. „Samo izvolite, pitajte što god želite." „Odakle potiču sredstva kojima raspolažete?" „Sredstva ulaže jedan pojedinac. Ili, slobodno se može reći - organizacija koju taj pojedinac poseduje. Ako govorimo na realnom nivou, a ovo je

samo među nama, to ulaganje ispunjava ulogu jedne od karika u procesu planiranja poreskih aktivnosti. Naravno, mimo toga, taj pojedinac gaji duboko interesovanje za umetnost i nauku, a i želi da pruži pomoć mladim ljudima. Ništa više od toga sada ne mogu da vam kažem. Taj pojedinac, uključujući i organizaciju koju on poseduje, želi da ostane anoniman. Za ru‐ kovođenje je zadužen odbor fondacije. A moja malenkost jedna je od članova tog odbora." Tengo je neko vreme razmišljao o tome. Ipak, nije bilo mnogo toga o čemu je trebalo razmisliti. Kad je u glavi sredio stvari koje mu je Ušikava izrekao, samo ih je poredao u niz. „Neće vam smetati ako zapalim cigaretu?" upita Ušikava. „Samo izvolite", reče Tengo. Pa pogurnu tešku staklenu pepeljaru ka njemu. Ušikava iz gornjeg džepa sakoa izvadi paklu seven stara, stavi cigaretu u usta i pripali je zlatnim upaljačem. Upaljač je bio tanak i delovao je skupoceno. „Dakle, šta kažete, gospodine Kavana?" upita Ušikava. „Hoćete li primiti našu stipendiju? Iskreno rečeno, pošto sam odslušao ono vaše izvrsno pre‐ davanje, ovako lično, veoma sam radoznao za kakvim ćete se literarnim svetom sada dati u potragu." „Veoma sam vam zahvalan što ste mi izneli ovakav predlog", reče Tengo. „To je i više nego što zaslužujem. Ja tu stipendiju, međutim, ne mogu da primim." Sa uspravljenom cigaretom između prstiju, Ušikava se škiljeći zagleda u Tenga. „Što bi značilo?" „Kao prvo, ne želim da primam novac od ljudi koje dobro ne poznajem. Drugo, u ovom trenutku novac mi i nije preko potreban. Tri dana u nedelji predajem u pripremnoj školi, ostalim danima se usredsređujem na pisanje svog romana, i dosad mi je dobro išlo. Ne želim da promenim takav način života. To su dva razloga za to." Treće, gospodine Ušikava, nisam voljan da s vama lično imam bilo šta. Četvrto, kako god da razmišljam o tome, ta priča o stipendiji mi smrdi. Zvuči previše dobro. Nečeg tu mora da ima u pozadini. Naravno, nisam naj‐ intuitivniji čovek na svetu, ali toliko sam bar u stanju da nanjušim. Ništa od toga, razume se, Tengo nije izustio. „Shvatam“, reče Ušikava. Zatim duboko udahnu dim u pluća, pa ga s pravim uživanjem otpahnu. „Shvatam. Dobro razumem vaš način razmišlja‐

nja. To što govorite ima smisla. Ali znate, gospodine Kavana, ako ostavimo to po strani, ne morate odmah da mi odgovorite. Šta mislite o tome da odete kući i podrobno razmišljate o tome dva-tri dana? Tad možete da donesete zaključak. Nama se nikud ne žuri. Natenane razmislite o svemu. Jer, u ovoj priči nema ničeg lošeg." Tengo odlučno kratko odmahnu glavom. „Zahvalan sam vam na tome, ali da ne bismo uzalud jedan drugome trošili vreme i trud, bolje je da se odmah jasno odlučim. Počastvovan sam što ste me odabrali za kandidata za stipendiju. Žao mi je što ste potegli put i ovamo došli samo zbog toga. Ipak, dozvolite mi da se u ovom slučaju uzdržim. To je moja konačna odluka i nema prostora za njeno preispitivanje." Ušikava nekoliko puta klimnu glavom i razočarano u pepeljari ugasi cigaretu od koje je otpahnuo tek dva dima. „U redu. Dobro sam shvatio šta mislite. Poštovaću vašu volju, gospodine Kavana. Izvinite što sam vam oduzeo vreme. Nažalost, sada ću morati da odustanem i da se povučem." Ali, Ušikava nije dao nijedan nagoveštaj da će ustati. Samo se počešao po potiljku i zaškiljio očima. „Samo, gospodine Kavana, možda vi sami toga niste svesni, ali vi ste čovek koji obećava kao pisac. Vi imate dar. Možda između matematike i književnosti ne postoji neposredna veza, ali vaša predavanja iz matematike imaju atmosferu kao da čovek sluša pripovetku. To nije nešto što bi običan čovek bio sposoban tek tako da izvede. Vi u sebi imate nešto posebno, što treba da se ispriča. Čak i čovek kao što sam ja to jasno može da vidi. Stoga bi trebalo da povedete računa o sebi što je više moguće. Ovo vam je moj prijateljski savet: treba da pođete pravo svojim putem i da se ne uvlačite u nešto što ne treba." „U nešto što ne treba?" odvrati Tengo. „Recimo, čini mi se da vi imate neku vrstu odnosa sa gospođicom Eriko Fukada koja je napisala Lutku od vazduha. Ili, da kažem, eto, dosad ste se nekoliko puta sreli. Je li tako? A po onome što pišu današnje novine - malopre sam slučajno pročitao taj članak - ona je izgleda nestala. Mediji su sigurno već počeli da prave gužvu povodom toga. Jer, taj događaj je izuzetno primamljiv i aktuelan.“ „Ako se ja i susrećem sa gospođicom Eriko Fukada, je li to od nekog značaja?"

Ušikava ponovo uperi dlan ka Tengu. Šaka mu je bila sitna, ali su mu prsti bili debeli i kratki. „Dajte molim vas, nemojte biti tako preosetljivi. Ne govorim ja to ni sa kakvim lošim namerama. Ne, ono što ja želim da kažem jeste da traćenje talenta i vremena zarad egzistencije ne rađa dobar ishod. Možda je ovo previše pretenciozno od mene, ali ne bih voleo da vidim da se vaš izuzetan talenat, gospodine Kavana, koji bi postao pravi dragulj ako bi ga neko izbrusio, naruši i upropasti zbog besmislica. Ako bi javnost znala za odnos između gospođice Fukada i vas, neko bi vam sigurno zakucao na vrata. A onda ne bi prestajali da vas gnjave. Svuda bi zabadali nos. Znate, ti ljudi su uporni." Ništa ne izgovarajući, Tengo je ćutke gledao u Ušikavu. Ušikava zaškilji očima i protrlja svoju veliku ušnu resu. Uši su mu male, ali su mu rese bizarno krupne. Na građi te individue bilo je delova od kojih čovek, ma koliko gledao u njih, nije mogao da odvoji pogled. „Ne, ne, to iz mojih usta niko neće čuti“, ponovi Ušikava. I rukom načini pokret kao da zakopčava usne. „Obećavam. Možda tako ne delujem, ali ja sam vrlo diskretan. Kažu mi da sam kao školjka. Ovako nešto ću čvrsto za‐ ključati u svojim grudima. U znak lične dobre volje prema vama, gospodine Kavana." Kako je to izgovorio, Ušikava se konačno podiže sa sofe i nekoliko puta rukama protrlja sitne nabore na odelu. Nabori se uprkos tome nisu ispravili. Njihovo prisustvo samo je naprotiv još više privlačilo pažnju. „Ako se kojim slučajem budete predomislili u vezi sa stipendijom, možete mi se javiti u svako doba na broj telefona na vizitkarti. Još ima vremena. Čak i ako od toga ništa ne bude ove godine, eto, postoji i sledeća", reče on i sa svoja dva kažiprsta napravi kružni pokret Zemlje oko Sunca. „S moje strane nema žurbe. Ako ništa, bar sam ovako dobio priliku da se s vama lično sretnem, a i vi ste, gospodine Kavana, primili našu poruku." Zatim se još jednom iskezi, pa pošto je neko vreme pogledu izlagao svoj rastureni niz zuba, Ušikava se okrete i izađe iz salona. Do početka sledećeg predavanja prisećao se onoga što je izgovorio Ušikava i rekonstruisao njegove reči. Taj čovek je očigledno shvatio da je Tengo uključen u projekat produkcije Lutke od vazduha. To se dalo osetiti po načinu na koji se izrazio. Traćenje talenta i vremena zarad egzistencije ne rađa dobar ishod, sugestivno je rekao Ušikava. Sve znamo - verovatno je to poruka koju su oni slali.

Ako ništa, bar sam ovako dobio priliku da se s vama lično sretnem, a i vi ste, gospodine Kavana, primili našu poruku. A da li su oni Ušikavu poslali kod Tenga i ponudili mu tri miliona jena „stipendije“ zbog toga, i isključivo zbog toga da bi mu tu poruku preneo? Ta priča nema baš mnogo smisla. A nema ni potrebe da se priprema jedan tako dobro smišljen scenario. Oni su shvatili koje su Tengove slabe tačke. Ako su mislili da mu prete, mogli su odmah na početku da mu spomenu te činjenice. A da li oni pak pokušavaju da ga tom „stipendijom“ potkupe? U svakom slučaju, sve to previše liči na pozorište. I ko su uopšte ti oni? Da li je fondacija Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti neko mesto koje ima veze sa Sakigakeom? Da li ta organizacija stvarno postoji? Tengo uze Ušikavinu vizitkartu i odnese je kod sekretarice. „Čuj, imam još jednu molbu“, reče on. „O čemu se radi?“ upita ona Tenga iz sedećeg stava na stolici, podigavši glavu ka njemu. „Hteo bih da pozoveš ovaj telefon i pitaš ih da li je to Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti. Pitaj da li je član Upravnog odbora Ušikava trenutno tamo. Trebalo bi da ti kažu da momentalno nije tamo, pa ih ti pitaj kada ga očekuju. Ako te budu pitali za ime, lupi nešto. Mogao bih ja to i sam da obavim, ali možda ne bi bilo dobro da mi prepo‐ znaju glas.“ Ona pritisnu tastere i pozva broj. Osoba s druge strane je podigla slušalicu i otpozdravila na odgovarajući način. Bio je to sažet i kratak razgovor, razmena dva profesionalca. „Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti stvarno postoji. Na telefon se javila ženska osoba sa recepcije. U prvoj polovini dvadesetih godina, možda. Odgovara prilično suvislo. Čovek koji se preživa Ušikava jeste tamo zaposlen. U kancelariju treba da se vrati oko 3.30. Nije me pitala za ime. Ja bih, normalno, uvek pitala." „Naravno", reče Tengo. „Hvala ti u svakom slučaju." „Nema na čemu“, reče ona vraćajući Tengu Ušikavinu vizitkartu. „Nego, taj gospodin Ušikava, je li to onaj čovek što je malopre dolazio ovamo?" „Jeste." „Jedva da sam bacila pogled na njega, ali mi je delovao nekako jezivo." Tengo stavi vizitkartu u novčanik. „Čak i da si ga gledala natenane, utisak ti verovatno ne bi bio ništa drugačiji."

„Ja nemam običaj da o ljudima sudim samo na osnovu izgleda. Pošto mi se dešavalo da pogrešim i da se posle pokajem zbog toga. Ali, bio mi je dovoljan jedan pogled na tog čoveka i odmah sam imala osećaj da tom tipu ne mogu da verujem. I sad tako mislim." „I nisi jedina koja tako misli", reče Tengo. „I nisam jedina koja tako misli", ponovi ona, kao da želi da se uveri u tačnost te rečenice. „Lep ti je taj blejzer", reče Tengo. I to nije bio kompliment namenjen da je oraspoloži, već njegova potpuno iskrena impresija. Posle gledanja u Ušikavino jeftino izgužvano odelo, taj šik laneni blejzer izgledao mu je kao neka prelepa tkanina koja se u mirno popodne spustila pravo iz nebeskog kraljevstva. „Hvala", reče ona. „Jedino što ne mora da znači da Nova japanska asocijacija za unapređe‐ nje nauke i umetnosti stvarno postoji samo zato što se neko javio kad si ih pozvala telefonom." „Pa, jeste. Naravno, može to da bude neka dobro smišljena prevara. Pošto je za to dovoljan jedan telefonski aparat i telefonski broj. Kao u onom filmu Žaoka. Ali, zašto bi išli toliko daleko? Ne volim što to kažem, ali ti Tengo ne deluješ kao neko ko poseduje toliko novca da bi neko poželeo da ti ga izmuze." „Ne posedujem ja ništa", reče Tengo. „Ništa osim duše." „Ovo mi liči na neku priču u kojoj se pojavljuje Mefisto“, reče ona. „Možda bi trebalo da odem na ovu adresu i uverim se da li njihova kan‐ celarija zaista postoji." „Javi mi kad budeš saznao", tako reče ona, dok je škiljeći proučavala lak na svojim noktima. Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti stvarno je postojala. Po završetku predavanja, zaputio se vozom do Jocuje, pa onda peške do Kođimaćija. Kad je stigao do adrese sa vizitkarte, na ulazu u tro‐ spratnu zgradu stajala je metalna tabla s natpisom Nova japanska asocijaci‐ ja ža unapređenje nauke i umetnosti. Kancelarija je na trećem spratu. Na istom spratu bili su i „Muzičko izdavaštvo Mikimoto" i „Računovodstvena kancelarija Koda". Sudeći po dimenzijama zgrade, kancelarije nisu mogle da budu prevelike. Sudeći po izgledu, nijedna nije delovala kao da joj posao baš cveta. Ipak, gledajući samo po spoljašnjosti, čovek, naravno, ne može

da zna kakva je suština. Tengo je razmišljao o tome da uđe u lift i popne se do drugog sprata. Poželeo je da vidi kakva je to kancelarija, pa makar joj video i samo vrata. Ali, bilo bi problema ako bi se s Ušikavom susreo na hodniku. Tengo je preseo na voz i vratio se kući, pa zatim pozvao Komacua na telefon u firmi. Začudo, Komacu je bio u kancelariji i odmah se javio na telefon. „Sad mi je malo nezgodno", reče Komacu. Izgovorio je to brže nego obično, a glas mu je bio nešto povišen. „Izvini, ali ovde ne mogu sad da pričam." „U pitanju je nešto veoma važno, gospodine Komacu", reče Tengo. „Danas mi je u pripremnu školu došla jedna čudna individua. Taj čovek izgleda zna nešto o mojoj vezi sa Lutkom od vazduha.“ Komacu je nekoliko sekundi ćutao u slušalicu. „Mislim da ću moći da ti se javim za dvadeset minuta. Jesi li kod kuće?" Jesam, reče Tengo. Komacu prekide vezu. Dok je čekao telefonski poziv, Tengo je naoštrio dva kuhinjska noža o brus, prokuvao vodu i skuvao crni čaj. Tačno dvadeset minuta kasnije, zazvonio je telefon. Za Komacua, prava retkost. Komacu je preko telefona zvučao mnogo smirenije nego malopre. Kao da se premestio na neko mirnije mesto i odatle ga pozvao. Tengo je Komacuu ukratko prepričao ono što mu je Ušikava rekao u salonu. „Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti? Nikad čuo. I to da če tebi, Tengo, da daju tri miliona jena stipendije stvarno zvuči besmisleno. Naravno, priznajem ti da imaš budućnost kao pisac. Ali, još nijedno tvoje delo nije objavljeno. Ta priča zvuči neverovatno. Tu ima neka kvaka.“ „Upravo to sam i sam pomislio.“ „Daj mi malo vremena. Ispitaću malo šta je ta Nova japanska asocijacija za unapređenje nauke i umetnosti. Ako nešto saznam, javiću ti. U svakom slučaju, taj čovek Ušikava zna za tvoju vezu s Fukaeri.“ „Tako izgleda.“ „To je mali problem." „Nešto se pokrenulo", reče Tengo. „Uzeli smo polugu i podigli kamen, to je sve u redu, ali ispod njega je, imam utisak, ispuzalo nešto sumanuto." Komacu uzdahnu u slušalicu. „I mene su svi stisli. Ovi iz nedeljnika me gnjave. Dolaze s televizijskih stanica. Policija mi je od jutros u kancelariji i

saslušava me o svim okolnostima. I oni su saznali za vezu s Fukaeri i Lutkom od vazduha. Naravno, i za njene nestale roditelje. O tome će verovatno da puknu naslovi po novinama." „A šta radi profesor Ebisuno?" „Sa profesorom od nešto ranije ne uspevam da stupim u kontakt. Ne mogu da ga dobijem telefonom, niti mi se on javlja. I njemu tamo mora da je strašno. Ili možda opet krišom kuje neke planove." „Sad skačem s teme na temu, gospodine Komacu, ali jeste li vi nekome spominjali da ja trenutno pišem roman?" „Ne, to nisam nikom rekao", ispali Komacu. „Kome bih imao potrebu tako nešto da pričam?" „Onda nema veze. Samo pitam." Komacu zaćuta. „Tengo, nema svrhe da ovo sad govorim, ali da nismo ti i ja zagazili u nešto gadno?" „U što god da smo zagazili, jedno je sigurno: sad nam više nema povratka.“ „Ako nam nema povratka, onda nam nema druge nego da idemo napred. Pa makar izašlo i to nešto sumanuto što ti spominješ.“ „Treba da vežemo pojaseve“, reče Tengo. „Tako je“, reče Komacu i prekide vezu. Beše to dug dan. Tengo je seo za sto, i ispijajući ohlađeni čaj razmišljao o Fukaeri. Šta li ona radi po ceo dan sama zatvorena na tom skrivenom mestu? Naravno, šta Fukaeri radi, to niko nije mogao da zna. Mudrost i moć čovečuljaka mogle bi da naude profesoru i tebi, govorila je Fukaeri na traci. Paziti se u šumi. Tengo se nesvesno obazre oko sebe. Tako je, srce šume je njihov svet.

3 Aomame Čovek ne može da bira kako će da se rodi, ali može da odabere kako će umreti Te noći, kada se već i jul bližio kraju, a nebo se, dugo prekriveno gustim oblacima konačno razvedrilo, dva meseca su se jasno ocrtavala na njemu. Sa malog balkona svog stana Aomame je posmatrala taj prizor. Htela je tog trena nekom da telefonira i da mu kaže: „Hajde, proviri kroz prozor i pogledaj u nebo. I, koliko meseca vidiš? Kod mene se jasno vide dva meseca. A kod tebe?" Ali, nema kome tako nešto da javi preko telefona. Možda bi mogla da pozove Ajumi. Ipak, sama Aomame nije htela da dalje produbljuje svoj odnos s njom. Ajumi je aktivan policajac. Aomame će verovatno u bliskoj budućnosti ubiti još jednog muškarca, promeniti lični opis, promeniti i ime, preseliti se nekud i poništiti svoj identitet. Sa Ajumi, normalno, više neće moći da se viđa. Niti da s njom stupi u kontakt. Kad jednom s nekim postaneš blizak, tu vezu je teško preseći. Ona se vrati unutra, zatvori staklena vrata i uključi erkondišn. Povuče zavesu kao paravan između sebe i meseca. Dva meseca koja su se ukazivala na nebu unosila su pometnju u njen um. Kao da suptilno remete Zemljinu gravitaciju, vršili su izgleda nekakav uticaj na njeno telo. Vreme njenog ciklusa još je bilo daleko, ali joj je telo bilo čudnovato mlitavo i teško. Koža joj je bila suva, a puls neprirodan. Trudiću se da više ne mislim na mesec, pomisli Aomame. Pa makar to bilo i nešto na šta ne mogu a da ne mislim. Da bi potisnula osećaj mlitavosti, Aomame na tepihu uradi vežbe istezanja. Mišiće koje u svakodnevnom životu nije imala prilike da koristi angažovala je jedan po jedan, i sistematično ih cedila. Mišići su nemo zapo‐ magali, a njen znoj je kapao na pod. Taj program istezanja ona je sama osmislila i svakodnevno u njega unosila novine, ne bi li ga učinila još radi‐ kalnijim i delotvornijim. To je bio program isključivo za nju samu. Njega na kursevima u sportskom klubu nije mogla da upotrebi. Obični ljudi ni

izdaleka nisu u stanju da podnesu toliki napor. Od njega je zapomagala čak i većina njenih kolega instruktora. Dok je to radila, slušala je ploču s Janačekovom Simfonijetom pod diri‐ gentskom palicom Džordža Sela. Simfonijeta se završava posle otprilike dvadeset pet minuta, ali je to sasvim dovoljno da se mišići efikasno izmuče. Ni prekratko, ni predugačko vreme. Taman koliko treba. Kad se kompozici‐ ja završi, gramofonska glava zaustavi, a ručica se automatski vrati u početni položaj, njena glava i telo već su u stanju isceđene krpe. Aomame je sad već znala Simfonijetu od početka do kraja. Slušajući tu muziku dok isteže svoje telo gotovo do krajnjih granica, bila je u stanju da stekne čudnovat osećaj spokoja. U tom činu ona je bila i mučitelj, ali isto‐ vremeno i predmet mučenja. I tlačitelj, ali i ona koja je tlačena. A upravo je ta unutrašnja potpunost bila ono što je tražila, i ono što joj je pružalo utehu. Za tu svrhu, Janačekova Simfonijeta bila je delotvorna muzička pratnja. Nešto pre deset uveče zazvonio je telefon. Podigla je slušalicu i začula Tamaruov glas. „Kakav ti je raspored sutra?“ upitao je. „S poslom završavam u pola sedam." „Možeš li posle toga da svratiš ovamo?" „Mogu", reče Aomame. „Dobro", rekao je Tamaru. Čulo se kako hemijskom olovkom upisuje slova u raspored. „Nego, jesi li nabavio novog psa?“ upita Aomame. „Psa? Ah, ipak sam se odlučio za ženku nemačkog ovčara. Ne znam još kakva joj je narav, ali je imala osnovnu dresuru, i zasad sluša što joj se kaže. Stigla je pre desetak dana, sad se manje više tu smirila. I žene su odahnule otkad je došla." „Dobro je." „Ova je zadovoljna običnom hranom za pse. S njom nema problema." „Obični nemački ovčari i ne jedu spanać." „Ono je stvarno bio uvrnut pas. A van sezone spanać nije bio baš ni jeftin“, nostalgično se požali Tamaru. Zatim napravi pauzu od nekoliko sekundi pa promeni temu. „Danas je mesec baš lep.“ Aomame se malo namršti u slušalicu. „Otkud sad odjednom da pričaš o mesecu?“ „Pa mogu valjda i ja s vremena na vreme da govorim o njemu.“

„Naravno“, reče Aomame. Samo što ti nisi tip čoveka koji preko telefona bez preke potrebe govori o prirodnim lepotama. Tamaru je malo čutao u slušalicu, pa zatim progovori: „Ti si prošli put preko telefona spomenula mesec. Sećaš se? Od tada mi se mesec nekako urezao u pamet. Zato sam malopre pogledao gore i video kako je mesec lep, visoko na nebu bez ijednog oblačka.“ I, koliko ih je bilo? - htede Aomame još da ga priupita. Ali se predomi‐ slila. To bi bilo previše opasno. Tamaru joj je prošli put govorio o svom ličnom životu. O tome da je odrastao kao siroče koje ne zna ni ko su mu roditelji, i o svom nacionalnom poreklu. To je bilo prvi put da je Tamaru govorio tako dugo. Izvorno, on je čovek koji ne govori mnogo o sebi. Aomame se njemu lično dopada. S njom može donekle da se opusti. Ali, on je profesionalac, i istreniran je da cilj postiže prelazeći najkraće moguće ra‐ stojanje. Bolje je da mu ne govori ništa suvišno. „Mislim da ću moći tu da budem u sedam sati, pošto završim s poslom“, reče ona. „Dobro“, reče Tamaru. „Sigurno ćeš biti gladna. Sutra kuvar ima slobodan dan, pa nećemo moći da ti poslužimo normalan obed, ali bih ja mogao da pripremim sendviče.“ „Hvala“, reče Aomame. „Biće mi potrebna tvoja vozačka dozvola, pasoš i zdravstvena knjižica. Molim te ponesi ih sutra. Treba da mi daš i duplikat ključa svog stana. Hoćeš li moći to da spremiš?“ „Mislim da ću moći.“ „I još nešto. U vezi s onim od prošlog puta, treba da porazgovaram s tobom nasamo. Voleo bih da odvojiš malo vremena pošto završiš posao koji imaš s madam.“ „Onim od prošlog puta?“ Tamaru je nakratko zamukao. Beše to teška tišina, kao vreća peska. „Valjda je bilo nešto što si htela da pribaviš. Zaboravila si?“ „Naravno da se sećam“, hitro reče Aomame. Još je krajičkom svesti mislila na mesec. „Sutra u sedam", reče Tamaru i prekide vezu. Ni sledeće večeri broj meseca na nebu se nije promenio. Kada se po završetku posla na brzinu istuširala i izašla iz sportskog kluba, na istočnom delu još svetlog neba videla su se dva bleda meseca. Stojeći na nadvožnjaku

iznad ulice Gaien-Niši, oslonjena na priručje, Aomame je izvesno vreme posmatrala dva meseca. Nije bilo nikog osim nje, međutim, ko bi zastao samo da bi posmatrao mesec. Prolazeći tom ulicom, ljudi su samo bacali začuđene poglede na Aomame koja je tu stajala i gledala u nebo. Naizgled nimalo zainteresovani za mesec na nebu, samo su hitali ka stanici podzemne železnice. Gledajući u mesec, Aomame je obuzela ona ista mlitavost kao i prethodnog dana. Moraću da prestanem već jednom da ovako zurim u mesec, pomislila je. To na mene ne utiče dobro. Ipak, ma koliko se trudila da sama u njega ne gleda, nije mogla a da ne oseti poglede dva meseca na sopstvenoj koži. I kad ja ne gledam u njih, oni gledaju u mene. Oni znaju šta se ja sad spremam da učinim. Starica i Aomame su pile vruću, jaku kafu iz starinski ukrašenih šolja. Starica je uz sam rub šolje ulila sasvim malo mleka, i pila je tako, neprome‐ šanu. Ona ne stavlja šećer. Aomame je kafu, kao i uvek, pila bez mleka. Kao što je i obećao, Tamaru im je napravio i doneo sendviče. Bili su isečeni na male komade, veličine zalogaja. Aomame je nabola nekoliko. Iako jed‐ nostavni, samo s krastavcem i sirom između dva parčeta crnog hleba, bili su prefinjenog ukusa. Tamaru je čak i najjednostavnija jela spravljao na prefinjen, pravi način. Vešto barata kuhinjskim nožem i ume svaki sastojak da iseče na tačno odgovarajuću veličinu i debljinu. Zna kojim redosledom treba obavljati posao pripremanja. Samo zahvaljujući tome, ukus njegovih jela bio je iznenađujuće drugačiji. „Jesi li završila sa sređivanjem stvari?" upita starica. „Poklonila sam nepotrebnu odeću i knjige. Sve što mi je potrebno za novi život spakovala sam u torbu tako da mogu da je ponesem kad god zatreba. U stanu su mi ostale stvari privremeno neophodne za život - elek‐ trični aparati, posude za kuvanje, krevet i posteljina, posuđe i tome slično.“ „Mi ćemo se adekvatno pobrinuti za sve što si ostavila. Nema potrebe ni da razmišljaš o detaljima procedure oko ugovora za stan. Dovoljno je samo da poneseš stvarno nužan ručni prtljag i da kreneš." „Da li bi trebalo nešto da javim ljudima na radnom mestu? Ako jednog dana samo budem nestala, možda će im to biti sumnjivo." Starica mirno vrati šolju za kafu na sto. „Ni o tome nema nikakve potrebe da razmišljaš." Aomame ćutke klimnu glavom. Bocnu još jedan sendvič i otpi kafu. „Nego, imaš li štedni ulog u banci?" upita starica.

„Na običnom štednom računu imam oko šeststo hiljada jena. Pored toga, na oročenom računu imam dva miliona jena." Starica je razmatrala te sume. „Ako budeš podelila iznos na običnom štednom računu u nekoliko tranši, smećeš da podigneš i do četiristo hiljada jena. Nemoj dirati oročeni ulog. Ne bi bilo poželjno da sad iznenada raskidaš ugovor. Oni možda proveravaju podatke iz tvog ličnog života. Budimo izuzetno oprezni. Za toliko ću ti ja naknadno nadomestiti. Imaš li još bilo kakve imovine?" „Ono što sam dosad primila samo sam stavila u sefu banci." „Gotovinu izvadi iz sefa. Ali, nemoj da je ostavljaš u stanu. Smisli neko drugo adekvatno mesto na kome bi mogla da je pohraniš." „Razumem." „U ovom trenutku, to je manje-više sve što mi je potrebno da ti uradiš. Povrh toga, da se ponašaš kao i uvek. Da ne menjaš životne navike i ne činiš ništa što bi privlačilo pažnju ljudi. Uz to, vodi računa da o važnim stvarima ne govoriš preko telefona." Izgovorivši to, starica duboko utonu u stolicu, kao da je istrošila sve rezerve energije. „Je li određen datum?" upitala je Aomame. „Nažalost, još se ne zna", reče starica. „Čekamo da nam se oni jave. Uslovi su namešteni, ali se raspored druge strane utvrđuje tek u poslednjem trenutku. Možda će biti tek za nedelju dana. A možda i za mesec. Ni mesto se ne zna. Verovatno nećeš moći da budeš mirna, ali moraćeš samo da sediš i da čekaš." „Ne smeta mi da čekam", reče Aomame. „Ali, možete li bar da mi otprilike objasnite kakvi su uslovi pripremljeni?" „Ti ćeš tom čoveku obaviti istezanje mišića", reče starica. „Ono što ti obično i radiš. On ima nekakve probleme s organizmom. Ti problemi mu ne ugrožavaju život, ali čujem da mu zadaju velike teškoće. Dosad je primio svakojake terapije upravo da bi rešio te ’probleme’ sa svojim organizmom. Izuzev klasičnog medicinskog lečenja, i razne druge: šiacu, akupunkturu i masažu. Ali, u ovom trenutku nema uočljivog efekta. Upravo su se ti telesni ’problemi’, jedina slaba tačka te individue, tog vođe, pretvorili u našu šansu za prodor." Na prozoru iza staričinih leđa zavesa je bila navučena. Mesec se nije video. Pa ipak, Aomame je na svojoj koži osećala hladne poglede dva

meseca. Njihova zaverenička ćutnja kao da se ušunjala čak u unutrašnjost sobe. „Sada imamo svog čoveka unutar organizacije. Preko te osobe pustila sam informaciju da si ti vrhunski stručnjak za istezanje mišića. To i nije tako teško. Uostalom, ti to stvarno i jesi. Druga strana se strahovito zainte‐ resovala za tebe. Isprva su hteli da te pozovu u kompleks organizacije u Ja‐ manašiju. Ali ti zbog posla nikako ne možeš da napuštaš Tokio. Tako im je rečeno. Taj čovek ionako otprilike jednom mesečno poslom dolazi u Tokio. Odseda u nekom neupadljivom hotelu u gradu. U sobi tog hotela on će od tebe dobiti istezanje mišića. Tamo treba da izvedeš ono isto što i uvek.“ Aomame u glavi zamisli taj prizor. Hotelska soba. Muškarac leži na prostirci za vežbanje joge, a Aomame mu isteže mišiće. Nezaštićen vrat muškarca koji leži potrbuške okrenut je ka njoj. Ona pruža ruku i iz torbe vadi ono isto šilo. „Mi ćemo u sobi moći da ostanemo nasamo, je l' tako?" upita Aomame. Starica klimnu glavom. „Vođa ne dozvoljava da ikom od ljudi iz verske organizacije pogled padne na njegovo telo dok ima te Probleme. Stoga bi trebalo da na licu mesta niko drugi ne bude prisutan. Vas dvoje ćete biti nasamo." „Da li oni već znaju moje ime i mesto na kome radim?" „Oni su vrlo obazrivi ljudi. Unapred su verovatno obavili podrobnu proveru tvog porekla. Ali, izgleda da nije bilo ničeg spornog. Juče sam primila poziv da žele da se zaputiš u hotel u gradu. Čim bude doneta odluka o mestu i vremenu, biće nam javljeno.“ „Zar neće posumnjati u vezu s vama ako budem ovamo dolazila?“ „Ja sam član tvog sportskog kluba i samo od tebe dobijam pojedinačne časove kod svoje kuće. Nema razloga da pomisle da bi između tebe i mene moglo da postoji i nešto više.“ Aomame klimnu glavom. Starica reče: „Kada ta osoba, taj vođa, izlazi i kreće se izvan kruga verske organizacije, obično sa sobom vodi dva telohranitelja. I jedan i drugi su vernici i nosioci crnog pojasa u karateu. Ne znam baš da li nose i oružje, ali su izgleda odlični strelci. Vežbaju svakodnevno. S tim što bi, ako pitaš Tamarua, verovatno izašlo da su najobičniji amateri.“ „Za razliku od gospodina Tamarua.“ „Za razliku od Tamarua. Tamaru je pripadao specijalnoj izviđačkoj jedinici Japanske odbrambene armije. U sekundi, bez oklevanja izvodi ono

što je neophodno da bi postigao cilj. Ne premišlja se, ma ko mu bio protivnik. Amater se premišlja. Naročito kad mu se dogodi da za protivnika ima mladu ženu.“ Starica zabaci glavu unazad, spusti je na naslon fotelje i duboko uzdahnu. A zatim ponovo uspravi telo i pogleda pravo u Aomame. „Dok vođa bude pod tvojom negom, ta dva telohranitelja bi trebalo da čekaju u drugoj sobi hotelskog apartmana. Ti ćeš s vođom ostati nasamo oko jedan sat. Takvi su uslovi namešteni u ovom trenutku. Ipak, šta će se dešavati na licu mesta - to niko ne zna. Stvari su vrlo promenljive. Vođa nastoji da do poslednje sekunde ne obelodanjuje raspored svojih kretnji.“ „Koliko otprilike ima godina?“ „Verovatno sredina pedesetih. Čujem da je krupan čovek. Više od toga još, nažalost, ne znam.“ Tamaru je čekao na ulazu. Aomame mu je predala duplikat ključa, vozačku dozvolu, pasoš i zdravstvenu legitimaciju. On uđe unutra i napravi kopije dokumenata. Uverivši se da je sve iskopirao, vratio joj je originalna dokumenta. Potom ju je poveo u sobu pored ulaza. Bila je to uzana, kvadratna prostorija bez ikakvih ukrasa. Žalosno mali prozor koji je gledao na vrt bio je otvoren. Klima-uređaj pričvršćen na zidu blago je šumeo. On smesti Aomame na malu drvenu stolicu, i sam sede na stolicu za pisaćim stolom. Na zidu su u jednom nizu bila poredana četiri monitora. Ugao kamere je bilo moguće menjati po potrebi. Bio je tu i isti broj video rikordera koji su snimali slike emitovane na monitorima. Na ekranu se pri‐ kazivala slika izvan ograde. Sasvim desno, sniman je ulaz u sigurnu kuću u kojoj su živele žene. Video se i novi pas. Odmarao se ležeći na zemlji. Bio je dosta sitniji od prethodnog. „Na traci nema snimka kada je keruša uginula", reče Tamaru kao da pre‐ dupređuje njeno pitanje. „U tom trenutku nije bila vezana. Pošto pas ne može sam sebe da odveže, mora da je to uradio neko drugi." „Neko na koga pas ne laje kad mu se približi." „Tako ispada." „Baš čudno." Tamaru klimnu glavom. Ali ništa ne reče. O mogućnostima koje su tu mogla da postoje on je dosad dovoljno razbijao glavu. U ovom trenutku nije više bilo ničeg što bi nekom drugom o tome mogao da ispriča.

Tamaru potom pruži ruku, otvori fioku ormarića sa strane i izvadi crnu plastičnu torbu. U torbi je stajao izbledeli plavi peškir, i kada ga je razmotao, iz njega se pojavi crni bleštavi metalni predmet. Bio je to mali automatski pištolj. On bez reči pištolj dade njoj. I Aomame ga ćutke uze. A zatim rukom odmeri njegovu težinu. Mnogo je lakši nego što izgleda. Jedna tako lagana stvar ljude vodi u smrt. „Upravo si počinila dve ozbiljne greške. Znaš li koje?" upita je Tamaru. Aomame razmisli šta je to učinila, ali nije znala gde je pogrešila. Samo je uzela pištolj koji joj je dao. „Ne znam", reče ona. Tamaru reče: „Jedna je to što nisi preverila da li je pištolj napunjen kada si ga uzela i, ako jeste napunjen, da li je zapet udarac. Druga je to što su usta cevi pištolja pošto si ga uzela, na tren doduše, ali ipak bila uperena ka meni. Ni jedno ni drugo nikad ne smeš da uradiš. Pored toga, kada nemaš namera da pucaš iz njega, treba da vodiš računa da prst ne zavlačiš unutar branika obarača." „Razumem. Ubuduće ću paziti." „Izuzev u hitnim situacijama, kada god rukuješ pištoljem, uzimaš ga ili daješ, ili ga nosiš pri sebi, osnovna stvar je da to činiš bez zrna u cevi. Pa ipak, kada vidiš pištolj, moraš prema njemu da se odnosiš kao da je napunjen. Zato što ne možeš da budeš sigurna u suprotno. Pištolji se prave s ciljem da ubijaju ili povređuju ljude. Nikad ne možeš biti previše oprezna. Neko bi mi se možda smejao što sam toliko obazriv. Ali, glupe nesreće se stvarno dešavaju, i uvek su oni koji se smeju opreznima upravo ti isti koji na taj način poginu ili se teško rane." Tamaru iz džepa sakoa izvadi plastičnu kesu. U njoj je bilo sedam novih metaka. On ih stavi na sto. „Kao što vidiš, sad unutra nema municije. Okvir je postavljen, ali je prazan. Ni u cevi nema zrna." Aomame klimnu glavom. „To ti je lični poklon od mene. Samo te molim da mi ga vratiš ako ga ne budeš upotrebila." „Naravno", reče Aomame suvo. „Ali, sigurno si morao da daš novac da bi ga nabavio, je l' tako?" „Za to ne treba da brineš", reče Tamaru. „Ima mnogo drugih stvari o kojima ćeš morati da brineš. Nego, da porazgovaramo o tome. Pucala si nekad iz pištolja?" Aomame odmahnu glavom. „Nikad."

„Suštinski, revolver je lakši za rukovanje od automatskog pištolja. Posebno kada ga koriste amateri. Jednostavno se sklapa, lako se uči kako se njime rukuje, a i mogućnost greške je mala. Ipak, revolver relativno dobrih performansi je glomazan, a i nepraktičan za nošenje. Stoga je bolji automat‐ ski pištolj. Hekler i koh model HK4. Nemačke proizvodnje, bez metaka težak 480 grama. Jeste mali i lagan, ali mu je kratko zrno kalibra devet mili‐ metara veoma moćno. Takođe, slabo trza. Ne možeš da očekuješ preciznost na velike razdaljine, ali odgovara svrsi koju ti imaš u vidu. Hekler i Koh je proizvođač koji se pojavio posle rata, ali ovaj HK4 prevazilazi model mauzer HSc koji još od pre rata ima solidnu reputaciju. Proizvodi se u kon‐ tinuitetu od 1968. godine i još je u standardnoj upotrebi u aktivnoj službi. Dakle, pouzdan je. Nije nov, ali ga je izgleda upotrebljavao neko ko je znao šta radi, pa je dobro očuvan. S pištoljima je kao sa automobilima: pre ćeš moći da se pouzdaš u dobar polovan, nego u onaj sasvim nov.“ Tamaru uze taj pištolj od Aomame i objasni joj kako se njime rukuje. Kako treba zakočiti, a kako osloboditi osigurač. Kako pritisnuti utvrđivač i izvaditi okvir, pa ga zatim ponovo gurnuti unutra. „Kad se vadi okvir, osigurač mora da bude zakočen. Kada se pritisne utvrđivač i izvadi okvir, navlaka se povuče unazad i izbaci zrno koje se nalazi u ležištu. Sad, doduše, nema metaka u njemu, pa ništa neće ni izaći. Pošto posle toga navlaka ostaje otvorena, ovako se povuče okidač. Time se navlaka zatvara. Udarač je tada u zapetom položaju. Ako se okidač povuče još jednom, udarač se spušta. Posle toga se ubacuje novi okvir.“ Tamaru je niz operacija izveo brzo i uvežbanim pokretima. Potom je ponovio sve isto, ovog puta polako, potvrđujući jednu po jednu operaciju. Aomame je sve to upijala pogledom. „Hajde da probaš.“ Aomame pažljivo izvadi okvir, nategnu navlaku, isprazni ležište, spusti udarač i ponovo gurnu okvir. „To je dobro“, reče Tamaru. Zatim uze pištolj od Aomame, izvadi okvir, u njega obazrivo ubaci sedam metaka i uz glasan zveket napuni pištolj. Nategnu navlaku i posla zrno u ležište. Potom spusti polugu s leve strane pištolja i zakoči osigurač. „Sad probaj da uradiš isto što i malopre. Ovoga puta je napunjen bojevom municijom. Jedan metak je i u ležištu. Osigurač je zakočen, ali ono da ne uperiš usta cevi u čoveka i dalje važi“, reče Tamaru.

Aomame uze municijom napunjen pištolj, opazivši da se njegova težina sad povećala. Nije više lagan kao malopre. Odavao je nesumnjive nagove‐ štaje smrti. To je bilo precizno osmišljeno oruđe za ubijanje ljudi. Pod pazuhom je počeo da joj izbija znoj. Uverivši se da je osigurač na pištolju zakočen, Aomame pritisnu utvrđivač i izvadi okvir, pa ga stavi na sto. Potom povuče navlaku i izbaci metak koji je stajao u ležištu. Metak pade dole, tupo udarivši o drveni pod. Ona povuče okidač i zatvori navlaku, Još jednom povuče okidač i zapeti udarač vrati u početni položaj. Zatim drhtavom rukom pokupi devetmilimetarsko zrno s poda. Suvo grlo ju je peklo sa svakim udahom. „Nije loše za prvi put“, reče Tamaru gurajući taj devetmilimetarski metak ponovo u okvir. „Ali, biće ti potrebno još vežbe. I ruke ti drhte. Ako nekoliko puta dnevno budeš ponavljala ovu operaciju vađenja okvira, čvrsto ćeš svom telu nametnuti osećaj za pištolj. Potrudi se da budeš sposobna da to uradiš brzo kao što sam ti ja malopre pokazao, potpuno automatski. Da bez problema i u mraku možeš to da izvedeš. U tvom slučaju verovatno neće biti potrebe da se okvir menja usred situacije, ali je ta operacija za svakog ko rukuje oružjem najosnovnija stvar. Nešto što mora da se nauči." „Zar ne bi trebalo da vežbam gađanje?" „Nećeš ti ovim ni na koga da pucaš. Pucaćeš samo u sebe. Je l' tako?" Aomame klimnu glavom. „Ako je tako, onda nema potrebe da vežbaš gađanje. Dovoljno je samo da naučiš kako se stavlja municija, kako se oslobađa osigurač i koliko je tvrd okidač. Uostalom, gde bi ti uopšte vežbala gađanje?" Aomame odmahnu glavom. Ne pada joj na pamet nijedno takvo mesto. „Ali, čak i ako kažeš da bi pucala u sebe, kako nameravaš da pucaš? Hajde, probaj to da demonstriraš." Tamaru namesti pun okvir u pištolj, pa kad je proverio da li je osigurač zakočen, predade ga Aomame. „Osigurač je zakočen", reče Tamaru. Aomame prisloni cev pištolja uz svoju slepoočnicu. Osetila je hladan dodir gvožđa. Gledajući to, Tamaru nekoliko puta polako zavrte glavom. „Da te nešto posavetujem: bilo bi bolje da se okaneš toga da ciljaš u sle‐ poočnicu. Sebi prosuti mozak preko slepoočnice mnogo je teže nego što ti misliš. U takvim situacijama, ruka obično zadrhti, a kad drhti ruka, pištolj trzne i putanja zrna promaši metu. Od okrznuća lobanje često se i ne umire. Sigurno ne bi htela da ti se to dogodi."

Aomame ćutke klimnu glavom. „Posle rata, kada je delovalo da će ga uhapsiti američka vojska, Hideki Todo 3 je prislonio cev pištolja u nameri da sebi puca u srce i povukao oroz, ali je metak promašio i pogodio ga u stomak, a on nije mogao da umre. Nikad nijedan vojnik od karijere koji je nekad stajao u vrhu vojske nije uspeo čestito da izvrši samoubistvo iz vatrenog oružja. Tođo je odmah prenet u bolnicu gde su mu američki lekari pružili vrhunsku negu i oporavio se da bi onda na sudu dobio smrtnu kaznu vešanjem. Užasan način da se umre. Samrtni čas je za čoveka veoma važan. Čovek ne može da bira kako će da se rodi, ali može da odabere kako će umreti.“ Aomame zagrize usnu. „Najsigurnije je zabiti sebi pištolj u usta i prosuti mozak pucnjem odozdo. Evo, ovako.“ Tamaru uze pištolj od Aomame i poče to da demonstrira. Iako je znala da je osigurač zakočen, sam taj prizor uneo joj je napetost. Osećala je da se guši, kao da joj je u grlu nešto zapelo. „Samo, ni to nije stoprocentno sigurno. Znam čoveka kome se desilo nešto stravično jer nije uspeo da podlegne smrti. Bili smo zajedno u Japanskoj odbrambenoj armiji. Gurnuo je cev puške u usta, pričvrstio kašiku za okidač i pritisnuo je palčevima obe noge. Samo, puška se verovatno malo zatresla. Nije uspeo da umre i pretvorio se u biljku. Deset godina je živeo u tom stanju. Oduzeti sebi život uopšte nije tako jednostav‐ no. Nije to kao u filmu. U filmovima svi hladno izvršavaju samoubistva. Umiru a da ni bol ne osete. Ali, to u stvarnosti nije tako. Ne umreš nego tako deset godina samo ležiš i ispuštaš mokraću ili šta god već.“ Aomame ćutke klimnu glavom. Tamaru izvadi municiju iz okvira i pištolja, i stavi ih u kesu. Potom njoj vrati zasebno pištolj i metke. „Nije napunjen." Aomame klimnu glavom i uze sve. Tamaru reče: „Da te nešto posavetujem: bilo bi pametno da razmišljaš tako da ćeš preživeti. Tada to biva i realno. To ti je moj savet.“ „Razumem“, reče Aomame suvo. Zatim u maramu zavi HK4 koji je ličio na prostu mašinsku alatku, i stavi ga na dno svoje torbe. I kesu s municijom zatvori u jednu od pregrada. Torba je sad bila pola kilograma teža, ali joj je oblik bio apsolutno nepromenjen. Mali je to pištolj. „Takvo nešto amater ne treba da uzima u ruke“, reče Tamaru. „Iz iskustva govoreći, iz toga ništa dobro ne proizlazi. Ali, kada si ti u pitanju,

imam osećaj da će sve biti u redu. Ti imaš sličnosti sa mnom. Kada kucne čas, u stanju si da pravila pretpostaviš sopstvenom ja.“ „Možda zato što u stvari i nemam sopstveno ja.“ Tamaru o tome ne reče ništa. „Bio si pripadnik Japanske odbrambene armije, zar ne?“ upita Aomame. „Aha, u najtežoj jedinici. Terali su nas da jedemo miševe, zmije i skakavce. Nije da ne mogu da se jedu, ali nikako ne bih mogao da kažem da su ukusni.“ „I šta si posle radio?“ „Razne stvari. Obezbeđenje, uglavnom kao telohranitelj. Bilo je tu i poslova koji bi bili približniji izrazu ’gorila’. Nisam sklon timskom radu, pa je moj fokus uvek na samostalnom radu. Bilo je neizbežno i da u jednom trenutku dospem u svet podzemlja, pa makar i na kratko. Tamo sam svašta video. Stvari one sorte kakve običan čovek za ceo život nikad ne vidi. Ipak, nekako sam uspeo da ne padnem u neki jeziv ponor. Uvek sam pazio da mi se noga ne oklizne. Zato što sam prilično obazrive prirode, a i ne volim jakuze. Tako mi je biografija, kao što ti već rekoh, potpuno čista. Posle toga sam došao ovamo“, pokaza Tamaru prstom pravo na tlo pod svojim nogama. „Od tada je moj život poprimio miran tok. Nije da meni isključivo treba stabilnost u životu, ali, ako je moguće, ovakav stil života ne bih da izgubim. Jer, nije jednostavno pronaći radno mesto koje ti se sviđa." „Naravno da nije“, reče Aomame. „Ali, zar je stvarno u redu ako ti ne platim?" Tamaru odmahnu glavom. „Novac mi ne treba. Ovaj svet ne funkcioniše po principu novca, već radije po načelu izravnavanja računa. A pošto ja ne volim da pravim dugove, trudim se da dajem što god više mogu." „Hvala ti“, reče Aomame. „Ako te nekim slučajem policija bude pitala za poreklo oružja ne želim da spominješ moje ime. Čak i ako policija dođe kod mene, ja ću to apsolutno poricati i ništa iz mene neće izaći, makar me i tukli. Ali, ako bi u to upleli staru gospođu, izgubio bih tlo pod nogama." „Naravno da neću spominjati tvoje ime.“ Tamaru iz džepa izvadi presavijeni papir i dade ga Aomame. Na tom papiriću bilo je zapisano ime nekog čoveka. „U kafeu Renoar blizu stanice Sendagaja, 4. jula si od tog čoveka preuzela pištolj i sedam bojevih metaka i platila mu petsto hiljada jena u gotovini. Pokušavala si da nabaviš pištolj, a on je čuo za to i stupio s tobom

u kontakt. Ako ga policija bude ispitivala, on će priznati sve što mu se stavlja na teret. A onda će odležati nekoliko godina u zatvoru. Ništa više od detalja ne treba da spominješ. Policija će sačuvati obraz ako samo uspe da utvrdi odakle je potekao pištolj. A i ti bi mogla da dobiješ neku manju kaznu zatvora zbog kršenja zakona o kontroli vatrenog oružja." Aomame zapamti ime napisano na komadu hartije i vrati ga Tamaruu. On iscepa taj papirić na sitne deliće i baci ga u kantu. Tamaru reče: „Kao što sam ti malopre rekao, ja sam obazrive prirode. Desi mi se tek ponekad da u nekog steknem poverenje, ali mu čak i tada ne verujem. Ništa ne prepuštam slučaju. Ono što želim više od svega jeste da mi se pištolj vrati neupotrebljen. Tada niko neće biti u nevolji. Niko neće umreti, niko neće biti povređen, niko neće ići u zatvor." Aomame klimnu glavom. „Da nadmudrim Čehovljev književni metod, to hoćeš da kažeš, je l' da?" „Tako je. Čehov je izvanredan pisac, ali, razume se, način na koji je on to radio nije jedini mogući. Ne mogu sve puške koje se pojavljuju u pričama da raspale vatru", reče Tamaru. A potom, kao da se nečeg setio, blago iskrivi lice. „Ah, zaboravio sam nešto važno. Treba da ti dam pejdžer." On iz fioke stola izvadi mali uređaj i stavi ga na sto. Imao je metalnu štipaljku uz pomoć koje ga je bilo moguće zakačiti za odeću ili kaiš. Tamaru podiže telefonsku slušalicu, pritisnu memorijski taster s trocifrenim brojem. Triput se začuo pozivni signal, pejdžer je to primio i počeo da ispušta neprekidan elektronski zvuk. Pošto je pojačao ton do kraja, Tamaru pritisnu prekidač i ugasi zvuk. On zaškilji očima, pa kad se uverio da se na displeju prikazao telefonski broj pošiljaoca, pejdžer dade Aomame. „Gledaj da ga uvek nosiš sa sobom, ako je moguće", reče Tamani. „Ili, barem, da se ne udaljavaš od njega. Kad pozvoni, to znači da imaš poruku od mene. Važnu poruku. Neću te zivkati da ćaskamo. Hoću da mi se odmah javiš na telefon koji ti se prikaže na displeju. Obavezno iz javne govornice. I još jedna stvar: ako imaš neki prtljag, zaključaj ga u kasetu na stanici Šinđuku." „Na stanici Šinđuku", ponovi Aomame. „To se podrazumeva, doduše, ali po mogućstvu, neka bude nešto lagano." „Naravno", reče Aomame.