1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

„Verovatno je nepristojno da to govorim, ali nameravamo da vam isplatimo dobru naknadu za ovo. Može da še dogodi da vas i posle ovoga zamolimo da dođete još neki put. Stoga želim da zaboravite apsolutno sve što se ovde danas zbivalo. Sve što ste videli, sve što ste čuli, apsolutno sve." „Moje je zanimanje da se ljudskim telom bavim na ovaj način", reče Aomame donekle hladnim glasom. „Stoga sam vrlo dobro upoznata sa obavezom čuvanja tajnosti. Informacije o telu pojedinca, ma koje one bile, ne izlaze van zidova ove sobe. Ako je to ono što vas zabrinjava, nemate razloga za brigu." „U redu. To je sve što smo želeli da čujemo", reče ćelavi. „Samo, ako bih otišao još dalje, molim vas da ovo shvatite kao nešto što je izvan uobičaje‐ nog značenja obaveze čuvanja tajnosti. Mesto na koje se upravo spremate da stupite jeste, ako hoćete, jedna sveta odaja.“ „Sveta odaja?“ „Možda vam to zvuči neodmereno, ali to nipošto nije preterivanje. Ono što čete sada videti, i što ćete rukom dodirnuti, jeste nešto sveto. Nema po‐ desnijeg izraza za to.“ Aomame bez reči samo klimnu glavom. Tu je bolje ne izgovoriti ništa suvišno. Ćelavi reče: „Uz izvinjenje, uzeli smo na sebe da proverimo vaše poreklo. Možda će vas to uvrediti, ali to je bilo neophodno. Ima razloga zbog kojih moramo biti na oprezu.“ Slušajući šta joj on govori, Aomame je posmatrala onog s repom. Tip je sedeo na stolici koja je stajala pored vrata. Leda pravih kao strela, s rukama na krilu i uvučenom bradom. Telo mu je bilo potpuno nepomično, u pozi kao za fotografisanje za uspomenu. Njegov pogled budno je sve vreme motrio Aomame. Kao da proučava stepen pohabanosti svojih crnih kožnih cipela, ćelavi baci pogled na svoja stopala, pa ponovo podiže glavu i pogleda u Aomame. „Suština je u tome da nismo našli ništa što bi moglo biti problematično. Zbog toga smo od vas zatražili da danas dođete ovamo. Kažu da ste veoma sposobna instruktorka, a i reputacija vam je odista izuzetno visoka.“ „Hvala lepo“, reče Aomame. „Prema onome što sam čuo, nekada ste bili vernica Društva svedoka, zar ne?“ „Tako je. Roditelji su mi bili vernici, pa su i mene, naravno, uveli u to od rođenja", reče Aomame. „Nisam postala vernica zato što sam to sama

odabrala, a i veoma sam davno prestala to da budem.“ Da nije njihova istraga otkrila i da sam povremeno zajedno s Ajumi išla u živopisne epizode pecanja muškaraca po Ropongiju? Ma, svejedno je. Ako su i otkrili, oni to očigledno nisu smatrali negativnim faktorom. Upravo zbog toga i jesam tu. Muškarac reče: „Znamo i to. Ipak, neko vreme ste živeli u veri. I to u najprijemčivijem periodu detinjstva. Stoga sigurno uglavnom možete da razumete šta to znači kad je nešto sveto. Pojam svetosti počiva u temelju svake veroispovesti, ma koja ona bila. Na ovom svetu postoje područja u koja je potrebno da zakoračimo, u koja treba smelo da stupimo. A prvi korak svake veroispovesti jeste da njihovog postojanja bude svesna, da ih prihvati i ukaže im apsolutno poštovanje. Razumete šta pokušavam da vam kažem, zar ne?“ „Verujem da razumem", reče Aomame. „Samo što je to da li čovek to prihvata ili ne ipak sasvim drugo pitanje." „Naravno", reče ćelavi. „Razume se, nije neophodno da vi to prihvatate. To je naša vera, nije vaša. Pa ipak, vi ćete danas, bez obzira na to verujete li u to ili ne, svojim očima verovatno videti nešto sasvim posebno. Biće koje nije obično." Aomame je ćutala. Biće koje nije obično. Ćelavi zaškilji očima, izvesno vreme odmeravajući njenu ćutnju. A zatim sasvim polako izgovori: „Ma šta budete videli, to nećete smeti nigde da iz‐ govorite. Ukoliko to bude procurilo napolje, svetost će biti bespovratno onečišćena. Poput divnog bistrog jezera zagađenog nekim stranim predme‐ tima. Ma kakva bila ovozemaljska razmišljanja, ma kakvi bili zakoni smrtnika, to je ono kako se mi osećamo. Želim da to razumete, ako ikako možete. Ako to budete mogli da razumete, i budete mogli da se držite obećanja, kao što sam vam prethodno rekao, mi ćemo moći da vam se dobro odužimo." „Razumela sam", reče Aomame. „Mi smo mala verska organizacija. Ali, naša srca su snažna, a ruka dugačka", reče ćelavi. Vaša ruka je dugačka, misli Aomame. A kolika je njena dužina, u to ću se ja upravo uveriti. Oslonjen o radni sto s prekrštenim rukama, pogledom kao da procenjuje da li se ram na zidu iskrivio, ćelavi je pažljivo posmatrao Aomame. Tip s

repom je i dalje bio u istom stavu kao i malopre. I njegov pogled je naravno bio prikovan za Aomame. Vrlo ujednačen, nepomičan. Potom ćelavi baci oko na svoj ručni sat da proveri koliko je sati. „Onda, idemo", reče on. Jednom se suvo nakašlja, pa poput isposnika koji pažljivim korakom prelazi preko površine jezera, polako pređe preko sobe i blago dvaput pokuca na vrata susedne priključne prostorije. Ne sačekavši odgovor, odmah otvori vrata. Zatim se blago nakloni i uđe unutra. Aomame uze sportsku torbu i pođe za njim. Gazila je po tepihu uveravajući se u to da joj se disanje nije uzburkalo. Njen prst je nepomičan na obaraču zamišljenog pištolja. Nema brige. Isto je kao i uvek. Pa ipak, Aomame je imala strah. Za kičmu kao da joj je zalepljen komad leda. Leda koji ne deluje da će se tek tako rastopiti. Hladna sam, smirena i plašim se iz dubine duše. Na ovom svetu postoje područja u koja je potrebno da zakoračimo, u koja treba smelo da stupimo, rekao je ćelavi muškarac. Aomame je bila u stanju da shvati šta je to u stvari. I sama je nekad živela u svetu u čijem se središtu nalazilo takvo područje, pa čak i sada možda stvarno živi u njemu. Možda samo toga ni sama nije svesna. Aomame bez glasa u sebi ponovi reči molitve. I onda jednom duboko udahnu, odluči se i stupi u susednu prostoriju.

8 Tengo Dolazi vreme da pristižu mačke Više od nedelju dana od tada Tengo je proveo u čudnovatom miru. Čovek po imenu Jasuda ga je jedne večeri pozvao telefonom i saopštio mu da je njegova žena več izgubljena i da kod Tenga nikad više neće doći. Sat vremena kasnije telefonom se javio Ušikava i saopštio mu da je Tengo u paru sa Fukaeri odigrao nekakvu ulogu glavnog prenosioca epidemije „zločina misli". Svaki za sebe Tengu je preneo poruku koja je sadržala (teško bi bilo zamisliti da nije sadržala) duboki smisao. Kao neki Rimljani u togama, stali su na podijum nasred foruma i zainteresovanim građanima izdali proglas. A zatim je svaki od njih, kada je izneo šta je imao da kaže, samo prekinuo vezu. Od ta dva poslednja noćna telefonska razgovora, s Tengom više niko nije stupao u vezu. Niti mu je zazvonio telefon, niti mu je stiglo pismo. Na njegova vrata niko nije pokucao, niti mu je doleteo pametan golub pismonoša i odgugutao mu nešto. Ni Komacu, ni profesor Ebisuno, ni Fukaeri, a ni Kjoko Jasuda, niko više očigledno nije imao apsolutno ništa što bi Tengu trebalo da saopšti. I sam Tengo, opet, kao da je bio izgubio interesovanje za te ljude. I to ne samo da je izgubio zanimanje za njih, već naizgled i za mnoge druge stvari. Ni najmanje ga nije doticalo ni kako teče prodaja Lutke od vazduha, ni gde se nalazi i šta radi njena autorka Fukaeri, ni šta je sa zaverom koju je smislio genijalni urednik Komacu, ni da li dobro napreduje hladno skovan plan profesora Ebisunoa, ni u kojoj meri su mediji nanjušili pravu istinu, ni kakve tendencije pokazuje zagonetna verska organizacija Sakigake. Ako se barka u kojoj se on nalazi strmoglavljuje pravo niz vodopad, nema mu druge nego da padne. Koliko se god Tengo sad koprcao, tok reke se neće promeniti. Naravno, doticalo ga se šta je s Kjoko Jasuda. Nije znao detalje situacije, ali ako bi postojalo nešto što može da učini, ne bi žalio nimalo truda. Ipak,

sa kakvim se god problemima ona trenutno suočavala, ti problemi su se nalazili izvan Tengovog domašaja. U stvari, ništa nije mogao da učini. I novine je potpuno prestao da čita. Svet je išao dalje na nekom mestu koje nije imalo nikakve veze s njim. Osećaj apatije obmotao se oko njega poput njegove lične izmaglice. Bilo mu je mrsko da gleda hrpe Lutke od vazduha izložene na ulazima u knjižare, pa je i u njih prestao da se zapućuje. Samo je išao pravo od kuće do pripremne škole i nazad. Svet je ušao u period letnjih raspušta, ali pošto se u pripremnoj školi održavaju letnji kursevi, u tom periodu on ima i više posla nego obično. Tengo je to ipak dočekao raširenih ruku. Bar za to vreme, dok je stajao za katedrom, nije morao da razmišlja ni o čemu osim o matematičkim problemima. I svoj roman je prestao da piše. Čak i kada je seo za sto, pritisnuo dugme tekst-procesora i ekran se uključio, nikako nije imao volje da u njega unosi tekst. Kad god bi počeo da razmišlja o nečemu, u pameti bi mu se javili delovi razgovora s mužem Kjoko Jasude, ili pak sa Ušikavom. Svoju svest nije bio u stanju da usredsredi na roman. Moja supruga je već izgubljena i kod vas više ni u kom vidu neće moći da dolazi. Tako je rekao muž Kjoko Jasude. Ako mi dozvolite da upotrebim stari izraz, možda će se ispostaviti da ste vas dvoje otvorili Pandorinu kutiju. Vas dvoje, iako ste se slučajno sreli, bili ste moćnija kombinacija nego što i sami mislite. Uspeli ste da delotvomo međusobno dopunite onaj deo koji je onom drugom nedo‐ stajao. Tako je rekao Ušikava. Reči i jednog i drugog bile su krajnje nejasne. Njihova srž bila je zama‐ gljena, suština izbegnuta. Pa ipak, poenta koju su pokušavali da iskažu bila im je zajednička. Tengo je na nekakav način, ni sam to ne shvatajući, ispoljio moć koja ima stvaran (verovatno ne preterano poželjan) uticaj na svet oko njega - to je ono što su oni izgleda hteli da mu saopšte. Tengo je isključio tekst procesor, seo na pod i neko vreme gledao u tele‐ fonski aparat. Bilo mu je potrebno više nagoveštaja. Još delova slagalice. Ali, njih mu niko neće dati. Dobrota je jedna od stvari koja svetu u ovom trenutku (ili pak konstantno) nedostaje. Razmišljao je i o tome da telefonom pozove nekoga. Komacua, ili profesora Ebisunoa, ili pak Ušikavu. Ali, nikako nije imao volje da ih zove. Bilo mu je već muka od besmislenih sugestivnih informacija koje su mu oni

davali. Kad bi zatražio neki nagoveštaj iza jedne zagonetke, sve što su mu davali bila je samo nova zagonetka. Nije mogao doveka da igra tu igru bez kraja i konca. Fukaeri i Tengo su bili močna kombinacija. Ako oni tako kažu, onda neka tako i bude. Tengo i Fukaeri su kao Soni i Šer. Najjači duet. Beat goes on. Dani su prolazili. Ubrzo se i Tengu smučilo da sedi u svom stanu i čeka šta će se dogoditi. Ubacio je novčanik i džepnu knjigu u džep, na glavu stavio bejzbol kačket i naočare za sunce, i izašao iz svog stana. Čvrstim korakom otišao je pešice do stanice, pokazao svoju mesečnu povlasticu i ušao u ekspres voz ka centru grada na liniji Čuo. Nije imao pojma kuda će. Samo je ušao u prvi voz koji je naišao. Voz je bio prazan. Nije imao nikakve planove za ceo taj dan. Kuda će ići i šta će raditi (ili pak neće raditi), sve je bilo Tengu na volju. Bilo je deset sati, a sunce upeklo u mirno letnje jutro. Misleći na to da ga možda prati „istraživač" kojeg je Ušikava spominjao Tengo je obratio pažnju. Idući ulicom do stanice neočekivano je zastao i hitro se osvrnuo iza sebe. Ali, tu nije bilo sumnjive ljudske prilike. Na stanici se namerno zaputio ka suprotnom peronu, pa je onda, pretvarajući se kao da se naglo predomislio, promenio pravac i sišao niz stepenice. Ali, nije video nikog ko je radio isto što on. Klasična manija gonjenja. Ma, niko ga ne prati. Tengo nije tako bitna figura, a ni oni nisu baš toliko besposleni. Ni sam Tengo ne zna tačno ni kuda ide ni šta radi. Jedini koji bi voleo da sa neke distance sa zanimanjem posmatra šta će on sad preduzeti jeste Tengo sam. Voz u koji je ušao prošao je Šinđuku, pa je prošao Jocuju, pa i Oćanomizu, i zatim se zaustavio na poslednjoj stanici, glavnoj stanici Tokio. Svi putnici oko njega izašli su iz voza. I Tengo je sišao tu. A onda je načas seo na klupu i počeo ponovo da razmišlja o tome šta bi sad trebalo da učini. Kuda da pođem? Trenutno sam na stanici Tokio, mislio je Tengo. Čitav ovaj dan nemam nikakve planove. Ako poželim, odavde mogu kuda god hoću. Deluje da će i dan biti vreo. Mogu i do mora. Podiže glavu i zagleda se u tablu s najavom presedanja. A onda se dosetio šta je to što se namerio da učini. Nekoliko puta je odmahnuo glavom, ali ma koliko odmahivao, nije bilo izgleda da će tu pomisao moći da porekne. Verovatno je, i sam nesvestan toga, bio doneo odluku još onda kada se na stanici Koenđi ukrcao u voz na liniji Čuo u smeru centra grada. Uzdahnu i podiže se sa klupe, siđe stepeni‐

cama s perona i zaputi se ka i stajalištu odakle se presedalo na liniju Sobu. Kada je upitao za polazak voza kojim se najbrže stiže do Ćikure, stanični službenik je potražio taj podatak na listingu s voznim redom. U 11.30 ide van redni ekspres voz za Tatejamu, i uz presedanje na običan voz, u stanicu Ćikura se stiže nešto posle dva po podne. Kupio je povratnu kartu sa rezer‐ vacijom sedišta za ekspres voz na liniji Tokio-Ćikura. Zatim je ušao u restoran u staničnoj zgradi i poručio kari s pirinčem i salatu. Vreme posle jela ubijao je ispijajući jaku kafu. Teška srca polazio je da poseti oca. Pre svega, to nije čovek prema kome on ima naklonost, a ne veruje ni da sam otac prema njemu gaji naročita osećanja ljubavi. Ne zna čak ni da li on uopšte hoće da se vidi s Tengom. Otkako je Tengo kao osnovac kategorično odbio da ide za njim po pretplatu NHK, odnosi između njih su sve vreme bili hladni. A od izvesnog trenutka Tengo je praktično prestao da svraća kod oca. Bez preke potrebe nije ni govorio s njim. Pre četiri godine otac je otišao u penziju iz NHK i ubrzo posle toga u sanatorium u Ćikuri specijali‐ zovan za negu bolesnika koji pate od demencije. Do sada je svega dva puta išao onamo da ga poseti. Neposredno po očevom prijemu u ustanovu bilo je raznih administrativnih procedura, i Tengo je kao jedini član njegove porodice morao tamo da se pojavi. Posle toga je jednom prilikom opet trebalo obaviti nešto službeno zbog čega je morao tamo lično da ode. I to je bilo to. Taj sanatorium je bio izgrađen na prostranom, od morske obale putem odvojenom placu. Izvorno letnjikovac nekog finansijskog magnata, otkupljen je kao socijalna ustanova zavoda za životno osiguranje, ali po‐ slednjih godina služi kao sanatorium koji mahom leči pacijente obolele od demencije. Zbog toga kombinacija drvene građevine starinske atmosfere i nove čelične trospratnice odaje prilično zbrkan vizuelni utisak. Ali, vazduh je čist i ako se izuzme šum talasa, tamo je uvek mir i tišina. U danima kada vetar nije jak, može se ići u šetnju uz obalu mora. U dvorištu je bio divan borov drvored koji je pravio zaklon od vetra. I zdravstvena ustanova je bila sasvim na mestu. Tengov otac je po svoj prilici zahvaljujući zdravstvenom osiguranju, ot‐ premnini, ušteđevini i penziji bio u mogućnosti da tu potpuno zbrinut provede ostatak života. Sve zahvaljujući dobroj sreći što je bio primljen da radi za stalno u NHK. Iako iza sebe nije mogao ostaviti ništa što bi se moglo nazvati imovinom, bar je imao dovoljno da se pobrine za sebe. Tengo je prevashodno na tome bio zahvalan. Bio to čovek koji je bio njegov

pravi, biološki otac ili ko god, Tengo nije imao nameru apsolutno ništa od njega da uzme, niti je imao ikakvu posebnu nameru tom čoveku nešto da da. Njih dvojica su ljudi potekli s dva različita mesta, koji su se zaputili u dva različita smera. Izvestan broj godina svog života slučajno su proveli zajedno. I to je sve. Jeste mu bilo žao što ga je sve to snašlo, ali Tengo tu ipak ništa nije mogao da učini. Samo, valjda je došlo vreme da oca onde ponovo poseti. Tengo je to znao. Nije mu bilo do toga, i poželeo je da može da se okrene nalevo krug i da se samo vrati kući. Jedino, u džepu mu je već stajala povratna karta za sedište u ekspres vozu. Do takvog je razvoja događaja došlo. Tengo je ustao, platio račun u restoranu, stao na peron i čekao da stigne ekspres voz za Tatejamu. Još jednom se pažljivo obazreo oko sebe, ali nije ugledao nikakvu ljudsku priliku koja bi ličila na istraživača. Oko njega su bile sve same porodice s radosnim izrazima lica koje su izgleda pošle da se kupaju u moru i ostanu preko noći. Skinuo je naočare za sunce i smestio ih u džep, pa popravio kačket na glavi. Baš me briga, mislio je. Ako hoće da me nadziru, nek me nadziru do mile volje. Ja sad idem do primorskog gradića u prefekturi Ćiba da posetim dementnog oca. On se svog sina možda seća, a možda se i ne seća. Kada sam ga poslednji put video, njegovo pamćenje je već tada bilo prilično nesigurno. Sada se verovatno još pogoršalo. Čak i kada kod demencije ima poboljša‐ nja, ozdravljenja nema. Tako kažu. Nešto poput zupčanika koji ide jedino napred. To je bio jedan od malobrojnih podataka koje je Tengo znao o demenciji. Kada je voz napustio stanicu Tokio, on iz džepa izvadi knjigu koju je poneo i poče da je čita. Bila je to antologija pripovedaka na temu putovanja. Među njima je bila i priča o mladom čoveku koji je putovao u grad kojim su carovale mačke. Naslov je bio „Mačji grad“. Izmišljena priča koju je napisao neki nemački autor čije ime nikad dotad nije čuo. U objašnjenju je stajalo da je napisana u razdoblju uklještenom između Prvog i Drugog svetskog rata. Taj mladić polazi sam s jednom torbom u ruci na put iz sopstvenog užitka. Nema nikakvo odredište na umu. Ukrca se u voz i putuje, a kad mu neko mesto privuče pažnju, on tu siđe. Odsedne u njemu, razgleda grad i provede onoliko vremena koliko mu je volja. Kad mu dojadi, opet sedne u voz. Uvek tako provodi svoj odmor.

Kroz prozor vagona videla se prelepa reka. Uz vijugav rečni tok bili su načičkani nežnozeleni brežuljci, a u njihovom podnožju nalazio se maleni grad koji je odisao spokojem. Preko reke je stajao stari kameni most. Taj predeo mu je prizvao srce. Ovde bih mogao da pojedem ukusnu losos pastrmku. Kada se voz zaustavio u stanici, mladić je poneo torbu i sišao. Osim njega, nijedan drugi putnik nije izašao tu. Čim je sišao, voz je krenuo dalje. Na stanici nema staničnih radnika. Verovatno tu i nemaju mnogo posla. Mladić je prešao preko kamenog mosta i peške došao do gradića. Gradić je savršeno tih. Nijedne ljudske prilike nema na vidiku. Roletne na svim pro‐ davnicama su spuštene, a ni u opštinskoj zgradi nema žive duše. Na recepciji jedinog hotela takođe nema nikog. On pozvoni, ali se niko ne poja‐ vljuje. Gradić je izgledao potpuno napušten. Ili su pak svi možda bili negde na popodnevnom odmoru. Ipak, tek je pola jedanaest pre podne. Prerano je za popodnevni dremež. A možda postoji neki razlog zbog koga su svi ljudi ostavili taj gradić i napustili ga. U svakom slučaju, sledeći voz neće naići pre narednog jutra, i on nema kud nego da tu provede noć. Ubijao je vreme u besciljnoj šetnji. To je, međutim, zapravo bio mačji grad. Kada je zašlo sunce, silne mačake prelaze kameni most i stižu u gradić. Mačke raznih gara i raznih vrsta. One jesu mnogo krupnije od običnih, ali su to ipak mačke. Videvši taj prizor mladić se prepadne, pohita da se popne na zvonik koji je stajao u središtu grada i tu se sakrije. Uvežbanim pokretima mačke su podizale roletne na prodavnicama, sedale za stolove u opštinskoj upravi i počinjale da obavljaju svaka svoj posao. Posle nekog vremena, još veći broj mačaka na isti je način prešao preko kamenog mosta i stigao u grad. Mačke su ulazile u radnje i obavljale kupovinu, ulazile u zgradu uprave i završavale razne administrativne poslove, obedovale u hotelskom restoranu. Pile su pivo u baru i pevale vesele mačje pesme. Jedna je svirala harmoniku, a neke su plesale uz nju. Kako mačke imaju noćni vid, svetlost im praktično i nije bila potrebna, ali pošto je te noći pun mesec obasjavao čitav gradić, mladić je s vrha zvonika mogao da vidi apsolutno sve. Kako se približavala zora, mačke su počele da spuštaju roletne, privode svoje poslove kraju i u kolonama preko mosta odlaze onamo odakle su i došle. Kada je svanuo dan, mačke nestale a gradić ponovo bio onaj isti bez igde ikoga, mladić siđe odozgo, leže u hotelski krevet i zaspa. Kad je ogladneo, otišao je u hotelsku kuhinju i tamo pojeo ostatke hleba i jela od ribe. A

onda, čim je okolo počelo da se smrkava, on se ponovo popeo na zvonik, tamo se pritajio i ostao da posmatra šta mačke rade sve dok nije svanulo. Voz je dolazio pre podneva i predveče, i zaustavljao se u stanici. Ako bi se ukrcao na prepodnevni voz, mogao je da nastavi dalje sa svojim putova‐ njem, a ako bi se ukrcao na večernji voz, mogao je da se vrati tamo odakle je pošao. Nije bilo nikog ko je na toj stanici sišao, niti ikog ko je tu ušao u voz. Pa ipak, voz se redovno zaustavljao u toj stanici i minut kasnije polazio odatle. Stoga, on je mogao, ako bi to poželeo, da se ukrca u taj voz i ostavi jezivi mačji grad za sobom. Ali, on to nije učinio. Bio je mlad i pun rado‐ znalosti, ali i ambicije i avanturističkog duha. Želeo je da vidi još tih čudno‐ vatih prizora iz mačjeg grada. Kako je grad organizovan, šta uopšte mačke tamo rade - hteo je, po mogućstvu, sve to da sazna. Mora da je bio jedini koji je takve prizore video svojim očima. Treće noći, u podnožju zvonika nastala je mala gužva. „Nešto mi se čini kao da osećam ljudski miris“, reče jedna mačka. „Sad kad to kažeš, ovih nekoliko dana mi se čini da nešto čudno miriše“, prihvati druga, mrdajući njuškom. „U stvari, i ja sam ga osetio“, složi se neki mačak. „Ali, baš čudno, ovamo ljudi ne bi smeli da dolaze“, reče neko. „O, da. Otkud čovek da dođe u mačji grad?“ „Samo, jedno je sigurno - oseća se čovečji miris.“ Mačke sačiniše nekoliko grupa, i počeše poput komšijskih straža da pre‐ češljavaju čitav grad. Ako se tome stvarno posvete, mačke imaju veoma oštar njuh. Nije prošlo mnogo vremena dok nisu otkrile da miris potiče iz zvonika. Mladićeve uši mogle su da čuju šum njihovih mekanih šapa dok su se penjale uz stepenice zvonika. Gotov sam, pomisli mladić. Strahovito uz‐ nemirene ljudskim mirisom, mačke su delovale ljutito. Bile su velike, i imale su oštre kandže i bele zašiljene zube. A taj grad bio je mesto na koje čovek ne sme da kroči. Nije znao šta će ga snaći kad ga budu pronašle, ali nije verovao da će ga pustiti da mirno ode iz grada sa saznanjem te tajne. Tri mačke se popeše na vrh zvonika, njuškajući naokolo. „Baš čudno“, reče jedna od njih, mrdajući dugačkim brcima. „Osećam miris, ali čoveka nema.“ „Stvarno je čudno“, reče druga. „Svejedno, ovde nema nikog. Hajde da potražimo na drugom mestu.“ „Ali, ništa mi nije jasno“, rekoše one čudeći se i odoše. Zvuk njihovih koraka spusti se niz stepenice i nestade u noćnoj tami. Mladić uzdahnu s olakšanjem, ali ni njemu ništa nije bilo jasno. Jer, mačke su mu na tom malom prostoru doslovce došle do ispred nosa. Nije bilo načina da ga previde. Uprkos tome, iz nekog razloga, mačke nisu mogle da ga vide. On ispruži svoju šaku ispred očiju. Ne providi se.

Baš čudno. Bilo kako bilo, kada dođe jutro, hajde da ja odem na stanicu i prepodnevnim vozom napustim ovaj grad. Previše je opasno da ostajem ovde. Dobra sreća me neće pratiti doveka. Ali, sledećeg dana, prepodnevni voz se nije zaustavio na stanici. Na njegove oči, u punoj brzini samo je prošao kroz nju. I sa večernjim vozom ponovilo se isto. Za upravljačem se lepo video mašinovođa. I kroz prozore vagona videla su se lica putnika. Pa ipak, voz nije pokazao ni najmanju nakanu da se zaustavi. Činilo se da prilika mladića koji čeka voz očima ljudi nije bila vidljiva. Delovalo je da ne vide čak ni samu stanicu. Kada je stražnji kraj večernjeg voza nestao s vidika, svud okolo nastala je mrtva tišina, kao nikad dotad. A zatim je sunce počelo da zalazi. Dolazi vreme da pristižu mačke. Znao je da je izgubljen. Nije ovo nikakav mačji grad, napokon shvati on. To je mesto na kome je on trebalo da bude izgubljen. To mesto van ovog sveta bilo je namenjeno upravo njemu. A voz, koji bi ga odveo u prvobitni svet, u toj se stanici više nikad neće zaustaviti. Tu pripovetku Tengo je pročitao dva puta zaredom. Trebalo da bude izgubljen - to su reči koje su privukle njegovo zanimanje. Zatim je zatvorio knjigu i stao besciljno da posmatra bezbojnu panoramu industrijskog pri‐ morskog područja koja je promicala kroz prozor. Plamen naftne rafinerije, džinovski rezervoar za benzin, ogroman zdepasti dimnjak nalik na daleko‐ dometni top. Kolona velikih kamiona i cisterni koja se kreće putem. Panorama koja se od „Mačjeg grada“ razlikuje kao nebo i zemlja. Ali i u njoj je bilo nečeg fantazmagoričnog. Bilo je to mesto u kome kao da gradski život potporu ima u podzemlju Hada. Posle nekog vremena Tengo zatvori oči i zamisli izgubljeno mesto na kome je zatvorena Kjoko Jasuda. Voz se tu ne zaustavlja. Nema ni telefona, ni poštanskog sandučeta. Tamo po danu postoji samo apsolutna samoća, a zajedno sa noćnom tamom jedino nepopustljiva potera. Samo se neprekidno smenjuju. On neopaženo zadrema u sedištu. Ne dugotrajnim, ali dubokim snom. Kada se probudio, telo mu je bilo preznojeno. Voz je napredovao duž linije morske obale Minami Bosoa. Iz ekspres voza je izašao u Tatejami, preseo na običan voz i stigao do Ćikure. Kada je sišao s voza, na stanici se osećao onaj dobro znani miris morske obale, a svi ljudi koji su prolazili ulicom bili su dobrano preplanuli.

Od stanice je do sanatorijuma došao taksijem. Na prijavnici sanatorijuma saopštio je svoje i očevo ime. „Da li ste najavili da ćete danas doći u posetu?“ krutim glasom upita ga medicinska sestra srednjih godina koja je sedela za stolom na prijavnici. Sitna, s naočarima metalnih okvira, s pomalo prosedom kratkom kosom. Na kratkom domalom prstu imala je prsten kao kupljen u kompletu s naočarima. Na pločici s imenom joj stoji: „Tamura“. „Ne. Jutros mi je to iznenada palo na pamet i samo sam ušao u voz i dovezao se“, reče Tengo iskreno. Medicinska sestra ga pogleda s malčice zgroženim izrazom na licu. „Kada se dolazi u posetu, potrebno je da nam se to najavi unapred. I mi imamo različite aktivnosti na programu, a i pacijenti imaju svoj raspored.“ „Oprostite, molim vas. Nisam znao.“ „Kada ste poslednji put dolazili u posetu?“ „Pre dve godine.“ „Pre dve godine“, reče sestra Tamura, proveravajuči spisak posetilaca s hemijskom olovkom u ruci. „Odnosno, za dve godine niste nijednom bili u poseti, je li tako?“ „Tako je“, reče Tengo. „Prema našoj evidenciji, vi ste jedini član porodice gospodina Kavane.“ „To je tačno.“ Bolničarka spusti spisak na sto i letimično pogleda u Tenga, ali ne reče ništa. Te oči ga nisu osuđivale. Samo su se u nešto uveravale. Tengo izgleda nije bio nikakav naročit izuzetak. „Vaš otac je trenutno na grupnoj rehabilitaciji. Završiće se za tridesetak minuta. Posle toga ga možete videti.“ „Kakvo je stanje mog oca?“ „Ako govorimo o fizičkom stanju, zdrav je. Nema nikakvih posebnih problema. Ono ostalo ide korak napred - korak nazad“, reče bolničarka i blago kažiprstom pritisnu svoju slepoočnicu. „A na koji način, uverićete se svojim očima.“ Tengo joj zahvali i stade da ubija vreme u predvorju pored ulaznih vrata. Seo je na sofu koja je mirisala na stara vremena, iz džepa izvadio knjigu i počeo da čita nastavak. S vremena na vreme zaduvao bi vetrič s mirisom mora, a borove grane osvežavajuće bi zašumele. Na borovim granama mnoštvo cvrčaka cvrčalo je iz sveg glasa. Bio je vrhunac leta, ali cvrčci kao

da su znali da ono neće još dugo. Kao da tuguju za svojim kratkim ostatkom života, brujali su svud unaokolo. Ubrzo je došla sestra Tamura s naočarima na licu i Tengu saopštila da sada može u posetu jer se rehabilitacija završila. „Povešću vas do sobe", reče ona. Tengo ustade sa sofe, prode pored velikog ogledala koje je visilo na zidu i tad prvi put uvide da izgleda prilično neuredno. Preko majice s Džefom Bekom sa turneje po Japanu ima raskopčanu izbledelu teksas košulju, platnene pantalone s flekom od sosa za picu na krilu, patike kaki boje koje odavno nisu oprane, bejzbol kačket. Kako god čovek pogledao, to nije pristajalo izgledu tridesetogodišnjeg sina koji posle dve godine dolazi u posetu svom ocu. Nema kod sebe ni jednu jedinu stvar kakva se nosi u posetu. Samo jednu džepnu knjigu u džepu. Nije bolničarka zabadava zgroženo gledala u njega. Dok su prelazili preko dvorišta u pravcu zgrade u kojoj je bila očeva soba, bolničarka mu je ukratko objasnila. Sanatorijum se sastoji od tri objekta, i smeštaj u njima razvrstan je prema stepenu uznapredovalosti bolesti. Tengov otac je trenutno smešten u objektu „srednjeg stepena". Ljudi se uglavnom najpre primaju u objekat „lakšeg stepena", zatim bivaju pre‐ mešteni u zgradu „srednjeg stepena", pa potom prebačeni u objekat „teškog stepena". Isto je kao s vratima koja se mogu otvoriti samo s jedne strane, premeštanja u obrnutom smeru nema. Mesto na koje mogu biti premešteni posle objekta „teškog stepena" ne postoji. Bolničarka nije, naravno, išla dotle da izgovori: osim krematorijuma. Ali, ono na šta je sugerisala bilo je potpuno jasno. Očeva soba bila je dvokrevetna, ali je njegov cimer bio odsutan, na nekakvom kursu. U sanatorijumu postoje razni rehabilitacioni kursevi. Kursevi keramike, hortikulture, gimnastike. Iako se nazivaju rehabilitacio‐ nim, oni ne služe za oporavak. To su kursevi koji imaju za cilj da makar koliko uspore napredovanje bolesti. Ili pak bar da samo ubiju vreme. Otac je sedeo na stolici postavljenoj uz prozor i gledao kroz otvoreno prozorsko okno. Ruke su mu bile na krilu, jedna do druge. Na stolu u njegovoj blizini stajala je saksija s cvećem. Cvetovi su imali po nekoliko sitnih žutih latica. Pod je bio načinjen od nekog mekog materijala da ne bi došlo do povrede u slučaju pada. Tu su bila dva prosta drvena kreveta, dva radna stola i ormar za odlaganje odeće i raznih ličnih stvari. Uz stolove su se nalazile male police za knjige, a zavesa koja je visila na prozoru bila je požutela od mnogih godina izloženosti suncu.

Tengo nije odmah shvatio da je starac koji sedi na stolici pored prozora upravo njegov otac. Bio se za jednu veličinu smanjio. Ne, „skupio se“ - bio bi još tačniji izraz za to. Kosa mu je bila kratka, potpuno bela, poput inja koje je prekrilo travnjak. Obrazi su mu bili upali, a zahvaljujući tome i njegove očne duplje delovale su mnogo veće nego nekad. Tri bore bile su mu se duboko usekle u čelo. Oblik glave se činio izvitoperenijim nego pre, ali je to možda bilo zato što mu je i kosa bila kraća. Zahvaljujući tome, ta izvitoperenost je još više došla do izražaja. Obrve su mu bile prilično duge i guste. I iz ušiju su mu izbijale sede vlasi. Njegove velike šiljate uši sada su izgledale još veće, nalik na krila slepog miša. Jedino mu je nos bio istog oblika kao pre. U kontrastu sa ušima, bio je nadut i okrugao. I tamnocrvene nijanse. Uglovi njegovih usana mlitavo su visili, kao da će mu svakog časa otud pocuriti pljuvačka. Kroz njegova blago otvorena usta videli su se krivi zubi. Očeva prilika u stolici kraj prozora Tenga je podsetila na Van Gogov autoportret iz poznih godina. Kada je on ušao u sobu, taj čovek je samo uputio jedan letimičan pogled u njegovom pravcu, a zatim je nastavio da gleda panoramu kroz prozor. Gledajući ga sa udaljenosti, izgledao je približnije nekom biću mišje ili veveričje vrste. Ne baš previše čisto živo biće, ali ono koje ipak poseduje solidnu pamet. Samo, to je bez ikakve sumnje bio Tengov otac. Ili pak ono što bi trebalo nazvati njegovom olupinom. Za dve godine, mnogo je toga sa njega svučeno. Nalik na neki sirotinjski dom iz koga je poreznik bez milosti oteo pokućstvo. Otac koga Tengo pamti bio je čvrst čovek koji je posao uvek obavljao žustro. Lično preispitivanje i moć imaginacije bili su mu nešto strano, ali je posedovao sopstvenu etiku i, iako jednostavan, jaku volju. Bio je trpeljiv i Tengo ga nikad nije čuo da je izustio bilo kakav izgovor ili žalopojku. Ali, ono što mu je sad bilo pred očima bila je puka prazna ljuštura. Samo jedna prazna kuća, sasvim lišena toplote. „Gospodine Kavana", obrati se sestra Tengovom ocu. Razgovetnim, prodornim glasom. Uvežbana je da se takvim glasom obraća pacijentima. „Gospodine Kavana. Hajde, budite dobri, sin vam je došao u posetu.“ Otac se ponovo obazre na njega. Taj par očiju lišenih izraza Tenga je podsetio na dva prazna, napuštena lastavičja gnezda pod strehom. „Zdravo", reče Tengo. „Gospodine Kavana, sin vam je došao iz Tokija“, reče bolničarka. Ne govoreći ništa, otac je samo gledao pravo u Tenga. Kao da čita neku objavu napisanu na stranom jeziku koji ne razume.

„Večera počinje u 6.30“, reče bolničarka Tengu. „Vreme do tada možete koristiti kako želite." Kada je bolničarka otišla, Tengo je malo oklevao pa se približio ocu i seo na stolicu preko puta njega. Bila je to stolica presvučena izbledelim štofom. Naizgled dugo korišćena, njeni drveni delovi bili su puni ogrebotina. Otac je pogledom pratio kako Tengo seda na nju. „Kako si?“ upita Tengo. „Dobro, hvala na pitanju", reče otac formalno. Tengo nije znao šta bi sledeće trebalo da kaže. Prstima se poigravajući trećim dugmetom svoje teksas košulje, on baci pogled kroz prozor na drvored koji je pravio zavetrinu, pa zatim ponovo pogleda oca u lice. „Jeste li stigli iz Tokija?" reče otac. Izgleda da se nije sećao Tengovog lica. „Došao sam iz Tokija." „Došli ste ekspres vozom, je l' tako?" „Jeste", reče Tengo. „Išao sam ekspres vozom do Tatejame, pa sam tamo preseo na običan i stigao u Ćikuru." „Jeste li došli na kupanje?" upita otac. Tengo mu reče: „Ja sam, Tengo. Tengo Kavana. Tvoj sin." „Odakle iz Tokija?" upita otac. „Iz Koenđija. Opština Suginami." Očeve tri bore na čelu se još jače usekoše. „Mnogi ljudi lažu zato što neće da plate pretplatu NHK." „Oče!" pozva Tengo. Tu reč je izgovorio prvi put posle mnogo vremena. „Ja sam Tengo. Tvoj sin." „Ja nemam sina", reče otac odsečno. „Ti nemaš sina", ponovi Tengo mehanički. Otac klimnu glavom. „A šta sam onda ja?“ upita Tengo. „Ti nisi niko“, reče otac. I dvaput kratko odmahnu glavom. Tengo proguta knedlu, nakratko ostavši bez reči. Ni otac ne izgovori više ništa. Svaki od njih dvojice je za sebe tragao za nestalim krajem svojih zamršenih misli. Samo su cvrčci bez zadrške nastavljali da cvrče iz sve snage. Ovaj čovek sada verovatno govori istinu, osećao je Tengo. Možda je njegovo pamćenje uništeno, a svest zamagljena, ali ono što on izgovara verovatno je istinito. Tengo to instinktivno može da shvati.

„Šta ti to znači?" zapita Tengo. „Ti nisi niko", ponovi otac te reči bez ikakvih emocija. „Niko nisi bio, ni sad nisi niko, i nikad niko nećeš ni biti.“ Ovo je sasvim dovoljno, pomisli Tengo. Hteo je samo da ustane sa stolice, ode peške do železničke stanice i vrati se u Tokio. Čuo je sve što treba da čuje. Ali, nije mogao da ustane. Kao ni onaj mladić koji je doputovao u mačji grad. Bio je radoznao. Hteo je još dublje da spozna pojedinosti koje su se nalazile u pozadini. Hteo je da čuje jasniji odgovor. U tome se, naravno, krije opasnost. Ali, ako bude propustio ovu priliku, verovatno nikad neće saznati tajnu o sebi. Ona će verovatno potpuno utonuti u haos. Tengo je u pameti poredao reči, pa ih je preformulisao. A onda ih je odlučno izgovorio. Pitanje koje mu je od detinjstva nebrojeno puta bilo na vrh jezika, ali koje ipak nije uspevao da prevali preko usta. „Drugim rečima, to znači da ti nisi moj otac u biološkom smislu, zar ne? To znači da između nas dvojice ne postoji krvna veza, je l' tako?" Ne govoreći ništa, otac je gledao u Tenga. Po njegovom izrazu nije se moglo znati da li je uopšte shvatio značenje tog pitanja. „Krađa radio-talasa je protivzakonita", reče otac gledajući Tenga u oči. „Ništa drugačija od krađe dragocenosti. Zar ne misliš tako?" „Verovatno je tako", privremeno se složi Tengo. Kao da je bio zadovoljan time, otac nekoliko puta klimnu glavom. „Radio-talasi nisu besplatni i ne padaju s neba kao kiša i sneg“, reče otac. Zatvorenih usta Tengo je gledao u očeve ruke. Šake su mu stajale uredno položene na butinama, jedna pored druge. Desna šaka na desnoj butini, leva šaka na levoj. Bile su potpuno nepomične. Male, crne šake. Izgledale su kao da je preplanulost prodrla sve do same srži njegovog tela. Šake čoveka koji je godine proveo radeći na otvorenom prostoru. „Majka nije umrla zbog bolesti kada sam ja bio mali, zar ne?“ pitao je Tengo polako, jasno raščlanjujući reči. Otac nije odgovarao. Nije mu se promenio ni izraz lica, niti su mu se šake pomakle. Njegove oči gledale su u Tenga kao da proučavaju nešto neobično. „Majka je otišla od tebe. Tebe je napustila, a mene ostavila. Verovatno je otišla s drugim muškarcem. Jesam li u pravu?“

Otac klimnu glavom. „Nije dobro krasti radio-talase. Ne može da radi ko šta hoće i da izbegne posledice." Taj čovek i te kako razume značenje Tengovih pitanja. Samo ne želi o njima otvoreno da razgovara. Tengo je to osećao. „Oče“, pozva ga Tengo. „Možda mi nisi stvarno otac, ali da te ipak zasad tako zovem. Ne znam kako bih te drugačije zvao. Iskren da budem, dosad te nisam voleo. Možda pre treba da kažem da sam te najčešće prezirao. Ti to znaš, zar ne? Ali, čak i da uzmemo da mi nisi otac, da među nama nema krvne veze, razloga zbog kojih bih morao da te prezirem više nema. Da li bih mogao da idem dotle da osećam naklonost prema tebi, to ni sam ne znam. Pa ipak, mislim da bih sada mogao da te razumem. Zato što je istina ono što sam oduvek tražio. Istina o tome ko sam i odakle sam. To je sve što sam želeo da znam. Ali niko to nije hteo da mi kaže. Ako bi mi ti sada i ovde rekao istinu, više te ne bih ni prezirao ni mrzeo. To je nešto što bih oberučke dočekao. Da završimo na tome da te više ne prezirem i ne mrzim.“ Ne govoreći ništa, otac je i dalje bezizražajnim pogledom gledao u Tenga. Ali, imao je osećaj da u dubini tih praznih lastavičjih gnezda nešto sasvim sićušno svetluca. „Ja nisam niko“, reče Tengo. „Tačno je tako kako ti kažeš. Ja sam neko ko je sam izbačen na noćnu pučinu i plovi po njoj. I kad pružiš ruku, tamo nema nikog. Vikneš, ali odgovora nema. Nemam vezu ni sa kim. Osim tebe, nemam nikoga koga bih mogao nazvati porodicom. Ali ti držiš istinu u šaci, i nećeš da mi je kažeš. A tvoje pamćenje, koje u ovom priobalnom gradiću stalno ide korak napred - korak nazad, polako ali sigurno gubi se iz dana u dan. Istina o meni sigurno takođe na isti način nestaje. A ako mi istina ne pritekne u pomoć, onda ja nisam niko, i nikad niko neću ni moći da budem. Tačno onako kako kažeš.“ „Znanje je neprocenjiv društveni kapital", reče otac bez intonacije. Ali, njegov glas bio je nešto tiši nego ranije. Kao da mu je neko iza leđa pružio ruku i utišao ton. „A taj kapital se mora bogato akumulirati i pažljivo ulagati. Mora se plodotvorno prenositi na sledeću generaciju. Upravo zato NHK-u je neophodna vaša pretplata..." Ovaj čovek kao da izgovara mantru, pomisli Tengo. Ponavljao je te replike stalno i tako sebe čuvao sve do sada. Tengo je morao da probuši taj njegov neprobojni talisman. Da iz tog obruča izvuče jednog čoveka od krvi i mesa.

Tengo prekide očeve reči. „Kakva je osoba bila moja majka? Kuda je otišla? I šta je s njom bilo?" Otac naprečac zaćuta. Više nije izgovarao bajalicu. Tengo nastavi: „Umoran sam od toga da živim s osećanjima mržnje, prezira i ozlojeđenosti prema nekome. Umorio sam se i od toga da živim nesposoban ikoga da volim. Nemam nijednog prijatelja. Ni jednog jedinog prijatelja. A iznad svega, čak ni samog sebe ne mogu da volim. Zbog čega nisam u stanju da volim samog sebe? Zato što ne mogu da volim nikog drugog. Preko čina ljubavi prema nekome i nečije ljubavi prema njemu, čovek spoznaje načine kako da zavoli samog sebe. Razumeš li šta ti govorim? Onaj ko nije sposoban da voli nekog drugog ne može na pravi način ni sebe da voli. Ne, ne govorim da je to tvoja krivica. Kad malo bolje razmislim, i ti si verovatno žrtva istih stvari. I ti sigurno ni sam ne znaš kako da voliš sebe. Jesam li u pravu?" Otac je bio utonuo u tišinu. Njegove usne bile su čvrsto zatvorene. Po njegovom izrazu nije se moglo razlučiti koliko od onoga što Tengo govori uopšte razume. I Tengo zaćuta i utonu u stolicu. Kroz otvoren prozor dopirao je povetarac. Vetrić zanjiha zavesu požutelu od sunčevih zraka i zatrese sitne latice cvetova u saksiji. A zatim kroz otvorena vrata prođe u hodnik. Miris mora bio je još jači nego pre. Meki šum borovih iglica mešao se sa cvrčanjem cvrčaka. Tengo nastavi tihim glasom: „Često imam jednu viziju. Ista vizija odavno mi se periodično ponavlja. Verujem da to možda i nije vizija, već stvarni prizor koji sam upamtio. Ja imam godinu i po dana, i majka je pored mene. Ona je u zagrljaju s mladim muškarcem. A taj muškarac nisi ti. Ne znam kakav je on. Jedino je sigurno da to nisi ti. Ne znam zbog čega, ali ta scena čvrsto je urezana u mojim očima, i više ne mogu da je se otresem." Otac ništa ne govori. Ali, jasno je da njegove oči vide nešto drugo. Nešto što nije ovde. A zatim obojica nastavljaju da ćute. Do Tengovih ušiju dopire huk vetra koji se naglo pojačao. On ne zna šta očeve uši čuju. „Da li bi mogao nešto da mi pročitaš?" reče otac formalno, posle duge ćutnje. „Oči su mi obolele pa ne mogu da čitam knjige. Ne mogu dugo da pratim slova. Knjige se nalaze na onoj polici. Možeš da odabereš nešto po svom izboru." Tengo diže ruke i podiže se sa stolice, i letimično pređe pogledom preko korica knjiga naredanih na polici. Većina su bili istorijski romani. Tu je bilo

sabrano i kompletno izdanje romana Daibosacu toge. 5 Ipak, Tengo nikako nije mogao da se privoli da ocu naglas čita stari roman pun arhaičnih reči. „Ako ti odgovara, pročitao bih ti priču o mačjem gradu. Može li to?“ reče Tengo. „Tu knjigu sam poneo da bih je ja pročitao." „Priču o mačjem gradu", reče otac. Potom je neko vreme razmatrao te reči. „Onda mi to čitaj, molim te, ukoliko ti ne predstavlja problem." Tengo baci pogled na ručni sat. „Nije mi nikakav problem. Imam još vremena do polaska voza. Doduše, priča je čudna, pa ne znam da li će ti se dopasti." Iz džepa Tengo izvadi knjigu i poče naglas da čita „Mačji grad". Sedeći u stolici pokraj prozora u nepromenjenom položaju, otac je slušao Tenga dok naglas čita priču. Tengo je čitao tekst polako, razgovetnim glasom. Usput je dva-tri puta napravio predah i udahnuo. Tom prilikom svaki put bi pogledao u očevo lice, ali na njemu nije uspevao da ugleda nikakvu reakciju. Nije znao ni da li on uživa u toj priči ili ne. Kada je završio priču, otac je bio potpuno nepomičan, čvrsto zatvorenih očiju. Izgledao je kao da je zadremao. Ali, on nije spavao. Samo je duboko utonuo u svet iz te priče. Bilo je potrebno izvesno vreme da odande izađe. Tengo je strpljivo sačekao. Popodnevna svetlost je unekoliko ubledela, počinjući da se meša s nagove‐ štajima sutona. Vetar s mora je i dalje njihao borove grane. „Ima li u tom mačjem gradu televizora?" upita prvo otac sa profesional‐ nog stanovišta. „Priča je napisana tridesetih godina dvadesetog veka u Nemačkoj, a tada još nije bilo televizora. Mada, radija je bilo.“ „Bio sam u Mandžuriji, ali tamo nije bilo ni radija. Nije bilo ni radio stanice. Ni novine nikako nisu stizale, pa sam čitao novine stare i po šest meseci. I hrane jedva da je bilo, a nije bilo ni žena. Povremeno su se poja‐ vljivali vukovi. To mesto je bilo kao sam kraj sveta." On na neko vreme zaćuta, razmišljajući o nečemu. Verovatno se setio kako je u mladim danima poslat u Mandžuriju, i svog teškog života prvobit‐ nog doseljenika. Ali, ta sećanja mu se odmah potom zamagliše i ništavilo ih proguta. Takve pokrete njegove svesti Tengo je mogao razaznati po promenama na izrazu očevog lica. „Jesu li taj gradić napravile mačke? Ili su ga nekad davno sagradili ljudi, a mačke došle u njemu da žive?" reče otac okrenut ka prozorskom oknu kao da priča sam sa sobom. Ali, to pitanje je verovatno bilo upućeno Tengu.

„Pa, ne znam", reče Tengo. „Ali, čini se da su ga nekad davno ipak napravili ljudi. Možda tamo iz nekog razloga ljudi više nije bilo, pa su mačke došle da tu žive. Na primer, svi su pomrli od neke zarazne bolesti ili tako nečeg." Otac klimnu glavom. „Kad se stvori praznina, mora nešto da dođe da je popuni. Tako svi rade." „Tako svi rade?" „Tako je“, potvrdi otac. „A koju prazninu ti popunjavaš?" Otac se namrgodi. Duge obrve mu se spustiše i sakriše oči. A , zatim reče prilično podrugljvim glasom: „Nemaš ti pojma." „Nemam", reče Tengo. Očeve nozdrve se naduše. Jedna obrva bila mu je blago uzdignuta. To je bio izraz koji mu se na licu oduvek javljao kad je nečim nezadovoljan. „Ako moram da ti objašnjavam da bi razumeo, to znači da nećeš razumeti, koliko god ti ja objašnjavao." Tengo zaškilji očima, čitajući sagovornikov izraz na licu. Njegov otac nikada u životu nije govorio tako čudno, u aluzijama. Iz njegovih usta uvek su izlazile samo konkretne, realistične reči. Ukratko kazati ono neophodno, kad je to neophodno - to je za tog čoveka bila nepokolebljiva definicija pojma razgovora. Ali uz to nije bilo izraza lica koji bi se dao pročitati. „Shvatam. U svakom slučaju, popunjavaš neku prazninu", reče Tengo. „Onda, ko zauzvrat popunjava prazninu koju si ti ostavio?" „Ti“, glatko reče otac. A zatim podiže kažiprst i čvrsto ga uperi pravo u Tenga. „Zar se to ne podrazumeva? Ja sam popunio prazninu koju je neko napravio. Zauzvrat, ti popunjavaš prazninu koju sam napravio ja. Smenjuje‐ mo se." „Kao što su mačke popunile napušteni grad." „Da, izgubljena je kao grad", reče on. A onda stade odsutno da posmatra svoj ispruženi kažiprst, kao da gleda u nešto čudno čemu tu nije mesto. „Izgubljena je kao grad", ponovi Tengo očeve reči. „Žene koja je tebe rodila više nigde nema." „Više nigde nema. Izgubljena je kao grad. Govoriš o tome da je umrla?" Otac ne odgovori na to. Tengo uzdahnu. „Dakle, ko je moj otac?" „Samo praznina. Tvoja majka je opštila s prazninom i tebe je rodila. Ja sam tu prazninu popunio."

Izgovorivši samo to, otac sklopi oči i zatvori usta. „Opštila je s prazninom?" „Jeste." „A onda si me ti podigao. O tome govoriš, je l' da?" „Valjda sam ti već rekao", reče otac pošto se jednom ozbiljno nakašljao. Kao da ne preterano bistrom detetu objašnjava nešto jednostavno. „Ako nešto mora da ti se objašnjava da bi razumeo to znači da nećeš razumeti koliko god ti ja objašnjavao.“ „Jesam li ja izašao iz praznine?“ upita Tengo. Nema odgovora. Tengo ukrsti prste na krilu i još jednom spreda pogleda pravo u očevo lice. A onda pomisli: nije taj čovek prazna ljuštura. Niti puka prazna kuća. On je jedan čovek od krvi i mesa, tvrdoglave i uskogrude duše i turobnih sećanja, koji teturavo opstaje u tom primorskom predelu. Primoran je da živi s prazninom u sebi koja se iz dana u dan sve više širi. I sada je rastrzan između praznine i sećanja. Samo, praznina će verovatno uskoro, hteo on to ili ne, sasvim progutati preostala sećanja u njemu. To je samo pitanje vremena. Da li je ta praznina ka kojoj se on zaputio ona ista koja je nastala mojim rođenjem? Činilo se da se huk talasa iz daljine meša sa predvečernjim povetarcem koji prelazi preko borovih vrhova. A možda je to bila samo iluzija.

9 Aomame Nešto ispostavljeno kao ceh za milost Kada je Aomame ušla unutra, ćelavi obiđe iza nje i hitro zatvori vrata. U prostoriji je bio mrkli mrak. Na prozor je bila navučena teška draperija, a sva sobna svetla bila su pogašena. Kroz prorez zavese probijao je zračak svetlosti, ali je njegova uloga bila da samo još više istakne tamu. Kao da je zakoračila u bioskop usred projekcije ili u planetarijum, njenim očima bilo je potrebno vreme da se naviknu na taj mrak. Prvo što joj je upalo u oči bio je displej digitalnog sata koji je stajao na niskom stolu. Njegove zelene cifre pokazivale su da je 7.20 uveče. Posle nekog vremena shvatila je da uza zid na suprotnoj strani postoji oveliki krevet. Digitalni sat je stajao pored njegovog uzglavlja. U poređenju sa susednom, soba je bila dosta manja, ali je i pored toga u njoj bilo više prostora nego u standardnoj hotelskoj sobi. Na krevetu se poput brdašca uzdizalo crno telo. Još je neko vreme potrajalo dok nije shvatila da te amorfne konture predstavljaju ljudsko telo u ležećem položaju. Za to vreme, konture se nisu ni za mrvicu narušile. Nije davalo nikakve znake života. Nije se čulo ni kako diše. Jedino što se čulo bio je slabašan šum vazduha koji je dopirao iz ventilacionog otvora erkon‐ dišna. Ali, ono nije mrtvo. Ćelavac je nastupao s pretpostavkom da je to živo ljudsko biće. Prilično krupno ljudsko biće. Verovatno muškarac. Ne vidi se dobro, ali čini se da lice nije okrenuto ka njoj. I ta individua nije u krevetu. Ona leži potrbuške na zategnutom prekrivaču. Poput velike životinje koja u dubini pećine štedi svoju oslabljenu snagu i vida rane. „Vreme je“, obrati se ćelavi toj senci. Njegov glas imao je prizvuk napetosti koji dotad nije bio prisutan. Ne zna da li je muškarac čuo taj glas. To tamno brdo na krevetu bilo je savršeno nepomično. Ćelavi stade ispred vrata, čekajući u nepromenjenom stavu. Soba je duboko utihnula, toliko da se jasno moglo čuti kako neko guta pljuvačku. Aomame tad shvati da je osoba koja je progutala pljuvačku

bila upravo ona sama. Desnom rukom držeći svoju sportsku torbu, baš kao i ćelavi, čekala je šta će se dogoditi. Brojke na digitalnom satu promeniše se u 7.21, pa u 7.22, i onda u 7.23. Uskoro obris na krevetu zadrhta i poče da pokazuje pokrete. Bio je to sasvim sićušan drhtaj, da bi se ubrzo pretvorio u jasnu aktivnost. Ta individua po svemu sudeći čvrsto je spavala. Ili je pak bila u nekom stanju nalik na san. Mišići počeše da se bude, gornji deo tela da se podiže, a svest da se ponovo uobličava. Senka u krevetu se potpuno uspravila i skrstila noge. Nema sumnje, muškarac je, pomisli Aomame. „Vreme je“, ponovi još jednom ćelavi. Začuo se muškarčev duboki udah. Bio je to spor, ogroman udah koji se diže sa dna dubokog bunara. Zatim se začuo sledeći duboki udah. Oštar i nemiran poput olujnog vetra koji fijuče kroz drveće u šumi. Ta dva zvuka različite vrste naizmenično su se smenjivala. Između njih postojali su dugi intervali tišine. Njihov ritam, ali i ponavljanje u kojem se sadržalo mnogo značenja, unosili su nemir u Aomame. Imala je osećaj da je stupila na područje u kom dosad nije imala nikakva iskustva. Kao na primer na dno morskih dubina, ili na površinu nepoznatog asteroida. Neko mesto do koga nekako možda i uspeš da stigneš, ali sa koga se nije moguće vratiti tamo odakle si došao. Oči nikako da se naviknu na mrak. Mogu videti do izvesne tačke, ali ništa dalje od toga. Ono dokle njen vid u ovom trenutku može da dosegne jeste jedino tamna silueta muškarca koji se tu nalazi. Ne zna na koju stranu je okrenuto njegovo lice, niti u šta ono gleda. Sve što zna jeste otprilike da je muškarac poprilično nezgrapan i da mu se po svoj prilici ramena mirno ali snažno, u ritmu disanja pomeraju gore-dole. Njegovo disanje nije bilo obično disanje. Bilo je to disanje sa specifičnim ciljem i funkcijom, za čije je odvijanje koristio čitavo telo. Pred očima ima sliku kako se lopatice i di‐ jafragma visoko podižu pa spuštaju. Obični ljudi uopšte nisu u stanju da tako žestoko dišu. To je specifičan način disanja koje je nemoguće izvesti bez dugotrajnog i disciplinovanog vežbanja i savlađivanja. Ćelavi je stajao pored nje, držeći telo u uspravnom stavu. Kičma mu je ispravljena, a brada kratko uvučena. Nasuprot muškarcu na krevetu, njegovo je disanje bilo plitko i brzo. Ne dajući nikakve znake od sebe, on je čekao. Čekao je da se okonča taj siloviti niz dubokih udaha i izdaha. Čini se da je to bio jedan od činova sa svrhom telesnog vežbanja koji se odvijao svakodnevno. Kao ni ćelavac, ni Aomame nije mogla ništa drugo nego da

čeka da se on okonča. Verovatno je to bio proces neophodan zarad duhovnog buđenja. Uskoro, poput ogromne mašine koja prestaje s radom, disanje je počelo da se zaustavlja, korak po korak. Razmaci između udaha postepeno su bivali sve duži, a na samom kraju, kao da je iscedio sve iz sebe, izbacio je jedan dugački izdah. Na sobu se ponovo spustio duboki muk. „Vreme je“, po treći put reče ćelavi. Muškarčeva glava se polako pomeri. Izgledalo je da se okrenuo ka ćelavom. „Možeš da ideš“, reče muškarac. Njegov glas bio je čist, duboki bariton. Bio je odlučan, nimalo nejasan. Telo se izgleda sasvim probudilo. Ćelavi se u mraku kratko nakloni, i isto kao i kad je ušao, bez ijednog suvišnog pokreta izađe iz sobe. Vrata se zatvoriše i u sobi ostadoše samo Aomame i muškarac. „Izvinjavam se zbog mraka", reče muškarac. Verovatno obraćajući se Aomame. „Meni ne smeta“, reče Aomame. „Bilo mi je neophodno da se zamrači“, reče muškarac mekim glasom. „Ali, nemoj da brineš. Niko ti neće nauditi.“ Aomame ćutke klimnu glavom. A onda se seti da je u mraku, pa izgovori: „Razumem." Glas kao da joj je malo krući, viši nego inače. Muškarac potom stade da u mraku neko vreme posmatra njenu figuru. Osećala je kako je intenzivno posmatra. Preciznim, temeljnim pogledom. Od reči „gleda", tome bi više odgovarao glagol „vidi“. Taj muškarac bio je izgleda u stanju da pogledom prozre svaki delić njenog tela. Imala je osećaj kao da joj je u trenu svučeno sve sa tela, da je ostala potpuno naga. Taj pogled nije prelazio samo preko njene kože, već je dosezao do njenih mišića unutrašnjih organa i materice. Ovaj čovek može da vidi u mraku pomisli ona. On vidi i izvan onoga što oči vide. „U tami stvari vidim mnogo bolje“, reče muškarac kao da joj čita misli. „Samo, kada u mraku boravim predugo, postaje mi teško da se vratim u svet na površini u kom ima svetlosti. Zbog toga u određenom trenutku moram to da prekinem.“ On potom ponovo stade da proučava njenu figuru. Tu nije bilo ni naznaka požude. On nju vidi kao jedan puki objekat. Poput putnika na brodu koji sa palube pogledom prelazi preko obrisa ostrva koje promiče kraj njega. Samo što taj putnik nije običan putnik. On pokušava pogledom

da prodre do svega što se na tom ostrvu nalazi. Dugo podvrgnutoj tom oštrom i nemilosrdnom pogledu, Aomame je nametnuta spoznaja koliko je njeno sopstveno telo zapravo nesavršeno i neodređeno. Obično se tako nikad ne oseća. Ako izuzme veličinu svojih grudi, ona je na svoje telo prilično ponosna. Ona svakodnevno radi na njemu i održava ga lepim. Mišići su joj čvrsto zategnuti, nema ni grama sala. Ali, dok ga taj muškarac posmatra, ima osećaj kao da je njeno telo jedna ofucana stara vreća. Kao da joj je pročitao te misli, muškarac prestade da je pogledom proučava. Ona oseti da je taj pogled naglo izgubio jačinu. Kao kad polivaš crevom, a neko ti iza zgrade samo zavrne slavinu. „Izvini što te opterećujem, ali možeš li malo da razmakneš zavesu na prozoru?“ reče muškarac tiho. „Za tebe je sigurno muka da radiš u mrklom mraku.“ Aomame spusti sportsku torbu na pod, ode do prozora, povuče kanap i otvori tešku, debelu draperiju na prozoru, a zatim razmaknu i belu čipkanu zavesu koja je visila sa unutrašnje strane. Večernja panorama Tokija prolila je svoju svetlost u unutrašnjost sobe. Rasveta Tokijskog tornja, osvetljenje autoputa, prednji farovi automobila u pokretu, svetlost sa prozora nebodera, raznobojne neonske reklame na krovovima zgrada i jedinstvena noćna svetlost metropole koja se mešala s njima, osvetliše unutrašnjost hotelske sobe. Svetlost nije toliko jaka. Ona je skromna, dovoljna tek da se može razaznati položaj nameštaja u sobi. Njoj je takva svetlost bila dobro znana. To je svetlost koja stiže iz sveta kome je i sama Aomame pripadala. Ponovo je spoznala koliko joj je samo očajnički ta svetlost bila potrebna. Ali, čak i tako slabašna svetlost za muškarčeve oči bila je izgleda prejak stimulans. Sedeči na krevetu s prekrštenim nogama, sklanjao je lice od nje prekrivajući ga svojim velikim šakama. „Jeste li dobro?“ upita Aomame. „Ne brini", reče muškarac. „Malo ću pritvoriti zavesu." „Ostavi je tako. Imam problema s mrežnjačom. Treba mi vremena da se naviknem na svetlost. Posle nekog vremena biće kako treba. Možeš li da sedneš tamo da me sačekaš?" Ima probleme s mrežnjačom, ponovi Aomame u sebi. Ljudi koji imaju probleme s mrežnjačom obično su u opasnosti od gubitka vida. Ali, to je pitanje koje njoj za sada nije relevantno. Ono čime Aomame sada treba da se pozabavi nije vid tog čoveka.

Dok se muškarac sa šakama preko lica navikavao na svetlost koja je prodirala kroz prozor, Aomame je sela na sofu i posmatrala ga spreda. Sada je bio red na nju da prouči svog sagovornika. Bio je velik čovek. Ne debeo. Samo veliki. Imao je i visinu, ali i pozamašnu širinu. Delovao je i kao da ima snage. Aomame je unapred od starice čula da je u pitanju krupan muškarac, ali nije očekivala da je toliko veliki. Naravno, ne postoji razlog zašto guru verske organizacije ne bi bio ogroman. A onda Aomame zamisli desetogodišnje devojčice koje je silovao toliki muškarac i nesvesno iskrivi lice. Zamislila je tog muškarca kako se nag penje na telo male devojčice. Devojčice nemaju načina da mu se odupru. Ne, to bi bilo teško čak i odrasloj ženi. Muškarac je na nogama imao nekakvu tanku trenerku koja je bila stegnuta na rubovima nogavica i košulju dugih rukava. Ta jednobojna košulja blago se presijavala kao svila. Bila je lepršava i zakopčavala se spreda, a gornja dva dugmeta bila su mu raskopčana. I košulja i trenerka su izgledale kao da su ili bele ili svetlo-bež boje. To nije bila odeća za spavanje, već ležerna odeća za odmaranje u sobi. Ili pak neka koja bi dobro došla u senci ispod drveta u nekoj južnoj zemlji. Njegove bose noge su na prvi pogled delovale veliko. Poput kamene ograde široka ramena podsećala su na iskusnog takmičara nekog borilačkog sporta. „Hvala ti što si došla“, reče muškarac čekajući da splasne intenzitet njenog pogleda. „To mi je posao. Po potrebi odlazim na razna mesta“, reče Aomame glasom lišenim emocija. Ali, izgovarajući to, osetila se kao prostitutka koja je došla tu na poziv. Sigurno zbog onog oštrog pogleda koji ju je upravo ogolio usred mraka. „Koliko znaš o meni?“ upita muškarac Aomame i dalje šakama prekriva‐ jući lice. „Koliko saznanja imam o vama, to me pitate?" „Tako je.“ „Ne znam gotovo ništa", reče Aomame pažljivo birajući reči. „Nije mi rečeno ni kako se zovete. Ništa osim toga da vodite versku ogranizaciju negde u Naganu ili Jamanašiju. Čula sam da imate neke fizičke tegobe i da bih u tom pogledu možda nekako mogla da vam pomognem." Muškarac nekoliko puta kratko zavrte glavom i skloni šake sa lica. I suoči se sa Aomame.

Kosa mu je bila dugačka. Ta ravna i gusta kosa padala mu je skoro do ramena. Bila je prošarana s dosta sedih vlasi. Godine - verovatno druga polovina četrdesetih do prve polovine pedesetih. Nos veliki, zauzima veći deo lica. Sasvim čvrst i prav nos. Podseća na fotografije Alpa kakve se po‐ javljuju na kalendarima. Širokog korena, pun dostojanstva. Kad mu se pogleda u lice, prvo što čovek vidi je nos. Kao kontrast njemu, dva oka su mu duboko usečena. A šta zenice u njihovoj dubini vide, teško je ustanoviti. U skladu sa celokupnom građom i čitavo lice mu je široko i puno. Brada uredno obrijana, nigde ni ogrebotine ni mladeža. Muškarčeve crte lica su pravilne. Obavija ga atmosfera spokoja i intelektualnog. Ali, u njemu je bilo nečeg neobičnog, nečeg što nije svakodnevno, što se ne prepušta tek tako. Bila je to ona vrsta lica od koga ljudi na prvi utisak ustuknu. Možda mu je nos preveliki. Možda zbog toga čitavo lice gubi ravnotežu, a u srce osobe koja ga gleda uvlači se nemir. A možda je to i zbog njegovih očiju iz kojih seva svetlost nalik na neki prepotopski glečer zavučen na nekom mirnom, dubokom mestu. A možda pak zbog njegovih tankih usana oko kojih je lebdela neka atmosfera okrutnosti, koje kao da će svakog časa izbljunuti neke sasvim neočekivane reči. „Osim toga?“ upita muškarac. „Nije mi rečeno ništa drugo osim toga. Samo da se pripremim za istezanje mišića i dođem ovamo. Moja specijalistička oblast su mišići i zglobovi. Nemam potrebu da znam previše o položaju ili karakteru svog klijenta." Isto kao ni prostitutka, pomisli Aomame. „Razumem šta mi govoriš", reče muškarac dubokim glasom. „Ali u mom slučaju, verovatno je potrebno izvesno objašnjenje." „Slušam vas." „Ljudi me zovu ’vođom’. Ali, pred drugima skoro nikad ne pokazujem svoje lice. Iako se nalazimo u istoj verskoj organizaciji, i iako živimo u istom kompleksu, većina vernika ne zna čak ni kako izgledam." Aomame klimnu glavom. „Ali, tebi sada pokazujem svoje lice. Jer ne možeš da me lečiš u mrklom mraku, ili sa povezom preko očiju. To je i pitanje učtivosti." „Ovo nije lečenje", ukaza Aomame hladnim glasom. „Ovo je puko istezanje mišića. Ja nemam dozvolu da se bavim medicinskim radom. Ono čime se ja bavim jeste prinudno istezanje mišica koji se u svakodnevnom

životu preterano ne koriste ili koje obični ljudi imaju teškoće da koriste, i na taj način sprečavam smanjenje fizičkih sposobnosti." Muškarac kao da se blago nasmešio. Ali, to je mogla biti i optička varka, samo sićušan drhtaj mišića na njegovom licu. „Sasvim razumem. Samo sam se poslužio rečju ’lečenje’. Nemoj se obazirati na to. Ono što sam hteo da kažem jeste da ti sada gledaš u ono što obični ljudi nikad ne vide. Želim da budeš svesna toga." „Tim povodom, tamo sam bila upozorena da sve ovo ostaje među nama", reče Aomame i pokaza na vrata kroz koja se prolazi u susednu sobu. „Ali, nemate razloga za brigu. Što god ja ovde budem čula i videla, to napolje neće izaći. Zbog svog posla svoje ruke moram da položim na tela mnogih ljudi. Možda vi i jeste u specifičnom položaju, ali za mene ste samo jedan od mnogih koji imaju problema s mišićima. Deo koji mene zanima jedino su mišići." „Čujem da si kao dete bila vernica Društva svedoka" „Nisam postala vernica po sopstvenom izboru. Samo sam odrasla kao vernica. Između ta dva postoji velika razlika." „Tu zaista postoji velika razlika", reče muškarac. „Samo što ljudi nikako ne mogu da se odmaknu od slike koja im je usađena u detinjstvu." „Bilo to dobro ili loše", reče Aomame. „Verska doktrina Društva svedoka prilično se razlikuje od one koju ima verska organizacija kojoj pripadam. Religije koje su u središte postavile es‐ hatološko učenje jesu, ako se ja pitam, prevara u manjoj ili većoj meri. Moje je mišljenje da je konačnost u svakom aspektu samo individualna stvar. Samo, ako ostavim to po strani, Društvo svedoka je iznenađujuće žilava verska organizacija. Njena istorija uopšte nije duga, ali je izdržala mnoga iskušenja. A broj njenih običnih vernika nastavlja da se uvećava. Odatle se može izvući mnogo pouka." „To joj je valjda jedina ograničenost. Ono što je usko i malo može da očvrsne kada se suoči sa snagom koja dolazi spolja." „Verovatno je tačno to što govoriš", reče muškarac. A zatim nakratko napravi pauzu. „Ipak, mi nismo ovde da bismo razgovarali o svojim religi‐ jama." Aomame ne reče ništa. „Ono što želim da znaš jeste činjenica da u mom telu postoji mnogo toga što je posebno", reče muškarac. Sedeći na stolici, Aomame je ćutke čekala da njen sagovornik nastavi.

„Kao što sam ti malopre rekao, moje oči ne mogu da podnesu jaku svetlost. To oboljenje mi se javilo pre više godina. Pre toga nisam imao nekih posebnih problema, ali onda je to u nekom trenutku počelo. To je i glavni razlog što sam prestao da se pojavljujem pred ljudima. Gotovo sve vreme u jednom danu provodim u mračnoj prostoriji." „Problemi s vidom prevazilaze moje moći", reče Aomame-„Kao što sam vam malopre rekla, moja specijalnost su mišići." „To mi je potpuno jasno. Naravno, konsultovao sam se sa specijalistom. Išao sam kod nekoliko uglednih oftalmologa. Obavili su mnoga ispitivanja. Ali, kažu mi da u ovom trenutku ništa ne može da se učini. Moja mrežnjača je pretrpela nekakva oštećenja. Uzrok je nepoznat. Bolest polako napreduje. Ako se ovako nastavi, ni dan kada ću izgubiti vid možda nije daleko. To, naravno, kao što i sama kažeš, nije problem koji ima ikakve veze s mišićima. Ali, hteo bih da krenem od početka da ti redom pobrojim sve fizičke tegobe koje imam. To šta ti možeš da učiniš, a šta ne možeš da učiniš, možemo da razmatramo posle." Aomame klimnu glavom. „Pored toga, mišići mi se često grče", reče muškarac. „Tako da uopšte ne mogu da ih pomaknem. Doslovce se stvrdnu kao kamen i to traje i po nekoliko sati. Kad se to desi, mogu samo da prilegnem. Ne osećam bol. Samo ne mogu da pokrenem nijedan deo tela. Čak ni prst. Jedino što mogu da pokrećem sopstvenom voljom su očne jabučice, i to je otprilike sve. To mi se dešava jednom ili dvaput mesečno." „Ima li unapred nekih nagoveštaja da će se to desiti?" „Prvo se pojave trzaji. Trepere mi mišići na raznim delovima tela. To traje deset-dvadeset minuta. A onda, kao da je neko pritisnuo neki prekidač, mišići mi potpuno zamru. Zato ja, od trenutka kada dobijem to upozorenje, u roku od deset ili dvadeset minuta odem na neko mesto gde mogu da legnem i ispružim se. Kao brod kad se od oluje skloni u luku, ja se tu sakrijem i čekam da to stanje paralize prođe. Iako sam paralizovan, svest mi je budna. Čak je i bistrija nego inače." „U telu ne osećate bol, zar ne?" „Izgubim svaki osećaj. I da me bodu iglama, ništa ne bih mogao da osetim." „Jeste li se posavetovali s lekarom u vezi s tim?" „Odlazio sam u ugledne bolnice. Pregledalo me je više lekara. Ali, sve što sam na kraju saznao bilo je da patim od nepoznate bolesti kojoj nema

presedana i povodom koje današnja saznanja u medicini ne mogu ništa. Probao sam sve čega sam mogao da se setim, i tradicionalnu kinesku medicinu, i osteopatiju, i kostolomce, akupunkturu, masažu, banjsko lečenje... Ali nije bilo efekta vrednog spomena." Aomame se blago namršti. „Ono što ja radim je revitalizacija telesnih funkcija u svakodnevnom domenu. Tako ozbiljni problemi, čini mi se, pre‐ vazilaze moje sposobnosti." „I to mi je sasvim jasno. Ja samo isprobavam sve mogućnosti. Ako tvoje metode ne proizvedu rezultate, to neće biti tvoja krivica. Dovoljno je samo da ono što obično obavljaš primeniš na meni. Želim da vidim kako će moje telo to primiti." Muškarčevo ogromno telo podsetilo je Aomame na prizor neke životinje usred zimskog sna koja nepomično leži na nekom mračnom mestu. „Kada vam se poslednji put javilo to stanje paralize?" „Biće da je pre deset dana", reče muškarac. „Osim toga, postoji još nešto što smatram da bi bilo dobro da ti saopštim, iako je pomalo teško govoriti o tome." „Slobodno mi recite, što god da je u pitanju." „Dok to stanje obamrlosti mišića traje, ja sve vreme imam erekciju." Njeno lice se još više namrgodi. „Dakle, to znači da vam je polni organ ukrućen sve vreme tokom nekoliko sati?" „Tako je." „Ali nemate osećaj." „Nemam osećaj", reče muškarac. „Nemam ni libido. On je samo ukrućen. Stvrdnut kao kamen. Isto kao i svi ostali mišići." Aomame malko odmahnu glavom. A onda povrati prvobitni izraz lica koliko god je to bilo moguće. „Ne verujem ni da tim povodom mogu nešto da učinim. Takve pojave su prilično daleko od moje specijalnosti." „To je nešto o čemu je i meni mučno da pričam, a i za tebe je možda nešto o čemu ne želiš da slušaš, ali mogu li da nastavim još malo o tome?" „Izvolite, nastavite. Ja čuvam tajnu." „Dok to traje, ja opštim sa ženama." „Sa ženama?“ „Oko mene ima više ženskih osoba. Kad ja dospem u to stanje, one se smenjuju, penju se na mene onako nepokretnog i polno opšte sa mnom. Ja nemam nikakav osećaj. Ne osećam nikakvo zadovoljstvo. Pa ipak, ejakuli‐ ram. Ejakuliram više puta."

Aomame je ćutala. Muškarac nastavi: „Ukupno su tu tri ženske osobe. Sve su maloletne. Sigurno se pitaš zbog čega se tako mlade ženske osobe nalaze u mom okruženju, i zbog čega polno opšte sa mnom.“ „Da to nije... možda deo nekakvog verskog obreda?" S prekrštenim nogama na krevetu, muškarac udahnu jednom duboko. „Smatra se da je ta moja paraliza milost poslata s neba, jedna vrsta božanskog stanja. Zbog toga, kada mi naiđe to stanje, one dolaze i opšte sa mnom. Pokušavaju da začnu dete. Mog naslednika." Ne govoreći ništa, Aomame je gledala u muškarčevo lice. Ni on nije pro‐ govarao. „Odnosno, njihov je cilj da ostanu u drugom stanju? Da u takvim okol‐ nostima začnu plod?" reče Aomame. „Upravo tako." „A vi, dakle, tokom tih nekoliko sati u stanju paralize ostvarite tri ejaku‐ lacije sa tri partnerke?" „Tako je." Aomame nije mogla da ne primeti da se našla u strahovito zamršenoj situaciji. Ona se upravo sprema da likvidira tog čoveka. Da ga pošalje na onu stranu. Uprkos tome, upravo joj je otkrivena čudnovata tajna o njegovom telu. „Nije mi sasvim jasno, ali kakav problem tu konkretno postoji? Vama se jednom ili dvaput mesečno parališu mišići na čitavom telu. Tada vam dođu tri mlade ljubavnice i polno opšte s vama. Sa stanovišta zdravog razuma, to stvarno nije uobičajeno. Ali..." „Nisu one moje ljubavnice", umeša se muškarac. „One su tu u ulozi sve‐ štenica u mojoj pratnji. Jedna od njihovih dužnosti je da opšte sa mnom." „Dužnosti?" „Takva im je uloga određena. Dužnost im je da začnu mog naslednika." „Ko je to odredio?" upita Aomame. „To je duga priča", reče muškarac. „Problem je u tome što moje telo zbog toga odlazi u sigurnu propast." „A jesu li one zatrudnele?" „Nijedna od njih još nije zatrudnela. Takva mogućnost verovatno i ne postoji. Jer, one još nemaju ciklus. Uprkos tome, one i dalje traže čudo božanske milosti."

„Nijedna još nije zatrudnela. One nemaju menstruaciju", reče Aomame. „A vaše telo odlazi u propast." „Periodi paralizovanosti se malo-pomalo produžavaju. I njihova učesta‐ lost se povećava. Paraliza je počela da se javlja pre sedam godina i u početku me je pogađala jednom u dva do tri meseca. Sada je to jednom ili dvaput mesečno. Svaki put kada paraliza prestane, moje telo je izmučeno strahovitim bolovima i iscrpljenošću. Skoro nedelju dana moram da živim s tim bolovima i iscrpljenošću. S bolom kao da mi je celo telo izbodeno debelim iglama, stravičnom glavoboljom i iznurenošću. Ne mogu ni da spavam. A nijedan lek ne može da mi ublaži taj bol." Muškarac uzdahnu. Pa nastavi. „U drugoj nedelji potom, u poređenju s prvom, već se smiruje, ali bol čak ni tada ne nestaje. I po nekoliko puta dnevno osećam navalu žestokih bolova u talasima. Ne mogu ni da dišem od njih. Unutrašnji organi mi ne rade kako treba. Kao nekoj nepodmazanoj mašini, zglobovi mi po celom telu škripe. Moje meso je proždrano, krv isisana. Ja to živo mogu da osetim. Ali, ono što mene izjeda nije ni rak, niti parazit. Urađene su mi svakakve detaljne pretrage, ali nije pronađeno nijedno problematično žarište. Rekli su mi da sam oličenje zdravlja. Ono što mene sada muči, nešto je što medicina ne može da objasni. Ispostavlja se da je to nešto što sam primio kao ceh za milost." Taj čovek je svakako na putu ka propasti, pomisli Aomame. Na njemu nisu bili vidljivi skoro nikakvi tragovi ispijenosti. Svaki deo njegovog tela bio je beskrajno čvrste strukture, naizgled istreniran da podnese žestok bol. Uprkos tome, Aomame jeste osećala da mu se telo kreće ka propasti. Ovaj čovek je bolestan. Ne znam od kakve bolesti. Ali, čak i da ja ovde ne inter‐ venišem, telo ovog čoveka će, dok prolazi kroz muke stravičnih bolova, polako ići ka raspadu i verovatno ubrzo dočekati neizbežnu smrt. „Njeno napredovanje ne mogu da zaustavim", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. „Biću do kraja izjeden, moje će se telo pretvoriti u šupljinu, a ja ću dočekati smrt u najstrašnijim bolovima. Oni će me samo ostaviti kao jedno najobičnije beskorisno prevozno sredstvo." „Oni?“ reče Aomame. „O kome to govorite?" „O onima koji mi ovako izjedaju telo“, reče muškarac. „No dobro. Ono što mi je zasad potrebno jeste da mi se makar malo ublaže ovi ovdašnji, stvarni bolovi. To je ono što mi je neophodno, pa makar tu i ne bilo suštin‐ skog rešenja. Teško je podnositi ove bolove. Ponekad... s vremena na

vreme, ti bolovi se pretvaraju u nešto užasno duboko. Kao da su povezani sa samim središtem Zemlje. To je vrsta bola koju ne poznaje niko osim mene. Taj bol mi je mnogo toga uzeo, ali mi je istovremeno zauzvrat mnogo toga dao. A ono što posebno duboki bol meni pruža jeste posebno duboka milost. Ipak, naravno, time bol neće uminuti. Niti će propast moći da bude izbegnuta." Neko vreme posle toga trajala je duboka tišina. Aomame nekako progovori: „Možda se ponavljam, ali verujem da ne postoji ništa što ja tehnički mogu da izvedem povodom problema koje vi imate. Pogotovo ako uzmemo da su oni nešto što vam je ispostavljeno kao ceh za milost.“ Uspravnog stava, vođa je svojim malenim očima poput useka u dubini očnih duplji gledao u Aomame. A zatim je rastvorio svoje dugačke, tanke usne. „Ne, postoji nešto što ti možeš da učiniš. Nešto što možeš samo ti.“ „Bilo bi lepo da je tako.“ „Ja znam“, reče muškarac. „Ja mnogo toga znam. Ako tebi odgovara, možeš da počneš. Da izvodiš ono isto što i uvek.“ „Hajde da probam“, reče Aomame. Glas joj je odzvanjao ukočeno i prazno. Da izvodim ono isto što i uvek, pomisli ona.

10 Tengo Ponuda je odbijena Nešto pre šest sati, Tengo se oprostio s ocem. Dok taksi nije stigao, njih dvojica su sedeli okrenuti ka prozoru, ne progovorivši ni reč. Tengo je bio zadubljen u sopstvene spokojne misli, dok je otac netremice zurio u panoramu kroz prozor nezadovoljnog izraza lica. Sunce je već zalazilo, a bledo plavetnilo neba polako je prelazilo u dublje plavu. Imao je još pitanja. Ali, ma šta pitao, odgovor verovatno ne bi dobio. Gledajući u čvrsto stisnute očeve usne, to mu je bilo potpuno jasno. Otac je izgleda bio rešen da dalje više ne progovara. Zbog toga Tengo više ništa nije ni pitao. Ako mora da mu se objasni da bi razumeo, neće razumeti ni kad mu se bude objasnilo. Kao što je otac i rekao. Kada se već približilo vreme da pođe, Tengo progovori: „Danas si mi rekao mnogo toga. Nerazumljivim i indirektnim rečima, ali mislim da si mi na svoj način neke stvari iskreno poverio.“ Tengo je gledao u oca. Ali, njegov izraz lica bio je potpuno neprome‐ njen. On reče: „Postoji još nekoliko stvari koje bih voleo da te pitam, ali je i meni jasno da bi to tebi verovatno donelo bol. Zbog toga nemam drugog izbora nego da sve ostalo pretpostavim na osnovu onoga što si ti izgovorio. Ti mi verovatno nisi otac po krvi. To je moja pretpostavka. Ne znam detalje, ali u osnovi, tako moram da razmišljam. Ako nisam u pravu, možeš li da mi kažeš da nisam?“ Otac nije odgovarao. Tengo nastavi: „Ako je moja pretpostavka tačna, meni će biti lakše. I to ne zato što te mrzim. Kao što ti i malopre rekoh, potreba da te mrzim prestala je da postoji. Iako izgleda nema krvnog srodstva među nama, ti si me ipak podigao kao svog sina. Za to bih morao da ti budem zahvalan. Mi se, nažalost, nismo baš dobro slagali kao otac i sin, ali to je opet posebno pitanje."

I dalje ne govoreći ništa, otac je još posmatrao panoramu kroz prozor. Poput stražara koji ne sme da previdi dimni signal varvara koji bi se mogao uzdići s nekog brda u daljini. Tengo iz radoznalosti baci pogled na predeo u čijem se pravcu prostirao očev pogled. Ali, nije video ništa ni nalik na dimni signal. Tamo su bila samo borova stabla obojena nagoveštajima večernje tame. „Žao mi je zbog toga, ali ja za tebe praktično ništa ne mogu da učinim. Otprilike jedino da se pomolim da proces stvaranja praznine u tebi protekne sa što manje bola. Dosad si se sigurno dovoljno napatio. I moju majku si verovatno, na sebi svojstven način, duboko voleo. Imam takav osećaj. Ali, ona je nekud otišla. Da li je muškarac, njen partner, bio moj biološki otac, ili je to pak bio neki sasvim drugi čovek, to ne znam. Čini mi se da nemaš nameru da mi otkriješ pojedinosti u vezi s tim. Ali, u svakom slučaju, ona se s tebom razišla. Ostavivši za sobom i mene onako malog. To što si mene podigao možda je bilo sračunato na to da će ti se ona, ako budeš bio sa mnom, jednog dana vratiti. Ipak, ona se na kraju nije vratila. Nije se vratila ni tebi, ni meni. To je tebi sigurno teško palo. Mora da je bilo nešto nalik životu u napuštenom gradu. Ali ti si u tom gradu ipak mene podigao. Da bi popunio prazninu." Otac nije pokazivao nikakvu promenu na licu. Tengo nije znao da li on razume šta mu govori, pa čak ni da li ga uopšte čuje. „Moja pretpostavka je možda netačna. A možda bi bilo bolje da je pogrešna. I za tebe i za mene. Ali, kada razmišljam na taj način, mnogi delići se u meni savršeno sklapaju. Nekoliko pitanja koja imam time bi se razrešila." Sjatilo se nekoliko vrana i grakćući preletelo preko neba. Tengo pogleda na ručni sat. Bilo je vreme kada je već morao da krene odatle. On se podiže sa stolice, priđe ocu i stavi mu ruku na rame. „Zbogom oče. Doći ću ti opet uskoro." Kada je spustio ruku na kvaku i poslednji put se osvrnuo iza sebe, Tengo je sa iznenađenjem shvatio da je iz očevog oka skliznula jedna suza. Obasjana neonskom svetlošću sa tavanice, svetlucala je zagasitosrebrnasto. Tu suzu otac je verovatno iscedio iz ono malo osećanja koja su mu preostala. Suza mu je polako klizila niz obraz i zatim pala u krilo. Tengo je otvorio vrata i samo izašao napolje. Taksijem se odvezao do stanice i ukrcao u voz koji je došao.

U ekspres vozu iz Tatejame ka gradu bila je još veća gužva i buka nego u dolasku. Putnici su bile uglavnom porodice koje su se vraćale s kupanja. Kad ih je video, Tengo se setio svojih đačkih dana. On nikad nije iskusio ništa poput odlaska na izlet ili putovanja s porodicom. U slobodnim danima za vreme praznika ili odmora otac nije radio ništa, samo je ležao i spavao kod kuće. U tim trenucima taj čovek je ličio na nekakav izanđali uređaj kome je ponestalo baterija. Kad je seo na sedište i poželeo da nastavi da čita svoju džepnu knjigu, shvatio je da mu je ostala u očevoj sobi. Uzdahnuo je, ali se onda predomi‐ slio i pomislio da je tako možda i bolje. Osim toga, činilo mu se da mu u ovom trenutku, ma šta čitao, ništa ne bi čestito ni ulazilo u glavu. A i „Mačji grad“ bila je priča koja je pre trebalo da stoji u očevoj sobi nego u Tengovim rukama. Panorama kroz prozor promicala je obrnutim redosledom od onog u dolasku. Mračnu i napuštenu liniju obale do samog ruba opasanu planinama ubrzo je smenio otvoren obalski industrijski pojas. Veliki broj fabrika radio je čak i noću. Šuma pramenova dima uzdizala se usred tame, plazeći crvenim plamenovima kao neke zmije dugačkim jezicima. Veliki kamioni obazrivo su osvetljavali kolovoz svojim jakim farovima. More iza njih bilo je crno kao mulj. Bližilo se deset sati kada je stigao svojoj kući. Poštansko sanduče je bilo prazno. Kada je otvorio vrata, stan mu je delovao još prazniji nego obično. Tu je stajala ona ista praznina koju je tog jutra ostavio za sobom. Svučena majica bačena na pod, isključeni tekst procesor, stolica na obrtanje sa ugnućem od njegove težine, otpaci od gumice za brisanje zaostali na stolu. Popio je dve čaše vode, svukao se i samo se zavukao u krevet. San, i to dubok san, kakvim skoro nije spavao, odmah mu je došao na oči. Sledećeg jutra, kada se probudio posle osam, Tengo je shvatio da je postao novi čovek. Buđenje je bilo prijatno, a elastični mišići na rukama i nogama iščekivali su zdrav stimulans. U telu mu se nije zadržalo nimalo umora. Osećao se kao u detinjstvu kada bi na početku školske godine otvorio nov udžbenik. Njegova sadržina još mu je bila nerazumljiva, ali je u njemu postojao predosećaj novih saznanja. Otišao je u kupatilo i obrijao se. Obrisao je lice peškirom, stavio losion posle brijanja i ponovo pogledao svoje lice u ogledalu. I prepoznao da je postao novi čovek. Događaji koji su se zbili prethodnog dana, od početka do kraja delovali su kao san. Nije verovao da su bili stvarni. I premda su sve stvari bile

izoštrene, u njihovim obrisima malo-pomalo počela su da se pomaljaju nestvarna mesta. Seo je u voz, otišao u „mačji grad“ i vratio se. Na sreću, za razliku od protagoniste priče, uspeo je da se ukrca u voz za povratak. A iskustvo onoga što mu se dogodilo u tom gradiću Tengu je donelo ogromnu promenu. U realnoj situaciji u kojoj se nalazio, naravno, nije se promenilo apsolutno ništa. Protiv svoje volje on hoda po opasnom, nevoljama i zago‐ netkama preplavljenom tlu. Situacija se razvija u neslućenim pravcima. Šta će mu se sledeće dogoditi, ne može ni da pretpostavi. Ali uprkos tome, Tengu je sada nešto govorilo da će te opasnosti nekako uspeti da prevaziđe. Sad sam najzad došao u polaznu tačku, pomisli Tengo. Nije da su nepo‐ recive činjenice izašle na videlo, ali iz očevih reči i njegovog stava pomaljalo se nešto što je izgleda bila prava istina o Tengovom poreklu. „Slika" koja ga je toliko dugo mučila i u njemu stvarala pometnju nije bila vizija bez značenja. U kojoj meri je ona odražavala istinu, to on nije tačno znao. Ali, to je verovatno bila jedina informacija koju je majka njemu ostavila, i bila ona dobra ili loša, bila je temelj njegovog života. A čim je to postalo jasno, Tengo se osećao kao da mu je sa pleća spalo teško breme. Tek kada ga je skinuo, mogao je sasvim plastično da oseti koliki je teret nosio na sebi. Čitave dve nedelje nastavljali su se čudnovato tihi i mirni dani. Duge dve nedelje, kao zatišje. Tokom letnjeg raspusta Tengo je u Pripremnoj školi predavao četiri dana u nedelji, a preostalo vreme posvetio je pisanju. Niko mu se nije javio. Kakvog napretka ima u slučaju Fukaerinog nestanka, da li se Lutka od vazduha još dobro prodaje - Tengo o tome nije imao nikakva saznanja. S druge strane, nije mu ni bilo do toga da sazna. Svet treba ostaviti da ide kuda hoće. Ako ima nekog posla s Tengom, sigurno će mu i sam obznaniti. Okončao se avgust i stigao je septembar. Nek se samo nastave ovakvi mirni dani, mislio je Tengo dok je sebi pravio jutarnju kafu, ne izgovarajući to naglas. Ako bi to izgovorio naglas, đavo bi to negde mogao čuti. Zato se nemo molio da se spokojni dani nastave. Ali, kao i uvek, stvari nisu tekle onako kako bi čovek želeo. Svet kao da je tačno znao šta je to što on ne želi. Nešto posle deset sati tog jutra zazvonio je telefon. Pošto ga je pustio da zvoni sedam puta, Tengo se predao, pružio ruku i podigao slušalicu.

„Mogu sad da svratim kod tebe“, izgovori tiho glas s druge strane. Koliko je Tengo znao, na ovom svetu postojala je samo jedna osoba koja je umela da postavlja pitanja bez upitnika na kraju. U pozadini glasa začula se neka objava i zvuk auspuha automobila. „Gde si sad?“ upita Tengo. „Ulaz u prodavnicu Marušo.“ Taj supermarket od njegovog stana jedva da je udaljen dvesta metara. Ona ga zove sa tamošnjeg javnog telefona. Tengo se nesvesno osvrnu oko sebe. „Ali, mislim da ne valja da dolaziš kod mene. Možda neko posmatra moj stan. A i za javnost ti si nestala." „Možda neko posmatra stan", Fukaeri samo ponovi Tengove reči. „Da“, reče Tengo. „I oko mene se trenutno dešavaju razne čudne stvari. I to stvari koje su sigurno vezane za Lutku od vazduha .“ „Ljudi koji se ljute." „Moguće. Oni se ljute na tebe, pa su izgleda usput nešto ljuti i na mene. Zbog toga što sam prepravio Lutku od vazduha.“ „Meni ne smeta“, reče Fukaeri. „Tebi ne smeta", Tengo samo ponovi reči svoje sagovornice. Taj običaj mora da je zarazan. „Šta to?“ „I ako ti posmatraju stan.“ Neko vreme reči mu nisu izlazile. „Ali, možda meni smeta“, izgovori napokon Tengo. „Bolje je da smo zajedno", reče Fukaeri. „Udružićemo snage.“ „Soni i Šer", reče Tengo. „Najjači muško-ženski duet.“ „Najjači šta." „Ma, ništa. To je nešto moje", reče Tengo. „Dolazim tu." Tengo je nešto zaustio kad se začuo signal za prekinutu vezu. Baš svi, kad god im se prohte, usred razgovora s njim prekidaju vezu. Kao sekirom viseći most. Deset minuta kasnije Fukaeri je došla. U naručju je nosila najlonsku kesu iz supermarketa. Odevena u majicu dugih rukava s plavim prugama i uske farmerice. Majica je muška, sušena zgužvana i neispeglana. O ramenu joj je visila platnena torba s remenom. Da bi sakrila lice, nosila je predimenzioni‐ sane naočare za sunce, ali nisu delovale kao da su ispunile svoju svrhu kamuflaže. Naprotiv, samo su privlačile pažnju.

„Mislila sam da bi bilo dobro da imamo dosta hrane", reče Fukaeri. A onda preseli sadržinu najlonskih kesa u frižider. Većina onog što je kupila bila je gotova hrana koja se može jesti pravo iz mikrotalasne pećnice. Osim toga, krekeri i sir. Jabuke i paradajz. I još, konzervirana hrana. „Gde je mikrotalasna", upita ona osvrćući se po maloj kuhinji. „Nemam mikrotalasnu", odgovori Tengo. Fukaeri izvi obrve, malo razmišljajući, ali ne izreče nikakvu impresiju. Čini se da nije uspevala da zamisli kakav je to svet bez mikrotalasne pećnice. „Pustićeš me ovde da spavam", reče Fukaeri kao da konstatuje gotovu činjenicu. „Do kada?" upita Tengo. Fukaeri odmahnu glavom. To znači da ne zna. „Šta je bilo s tvojim skrovištem?" „Neću da budem sama kad se nešto desi." „Šta misliš da će se desiti?" Fukaeri ne odgovori. „Ponavljam se, ali ovde nije bezbedno", reče Tengo. „Izgleda da sam upao u oči izvesnim ljudima. Još nisam načisto o kakvoj se grupi ljudi radi.“ „Bezbedno mesto ne postoji", reče Fukaeri. A onda značajno zaškilji očima i blago prstima uštinu svoju ušnu resu. Tengo nije mogao ni da pret‐ postavi šta taj govor tela znači. Verovatno ništa. „Drugim rečima, svejedno je gde smo", reče Tengo. „Bezbedno mesto ne postoji", ponovi Fukaeri. „Moguće je da je tako", reče Tengo odustajući. „Kad se pređe određeni stepen, razlika između nivoa opasnosti prestaje da postoji. Ali, na stranu to, ja moram iz ovih stopa da krenem na posao." „Posao u pripremnoj školi." „Da." „Ja ostajem ovde", reče Fukaeri. „Ti ostaješ ovde", ponovi Tengo. „Tako je bolje. Nemoj da izlaziš napolje, i ako ti neko kuca na vrata, ne odgovaraj. Ako telefon zazvoni, ne diži slušalicu." Fukaeri ćutke klimnu glavom. „Nego, šta radi profesor Ebisuno?" „Juče je pretražen Sakigake.“

„Je l' to znači da sedište policije sprovodi istragu nad Sakigakeom zbog tvoj slučaja?" upita Tengo iznenađeno. „Nisi čitao novine." „Nisam čitao novine", još jednom ponovi Tengo. „Trenutno nemam volju da čitam novine. Zato i ne znam detalje o tome šta se dešava. Ali, to znači da je verska organizacija u grdnoj nevolji." Fukaeri klimnu glavom. Tengo duboko uzdahnu. „I verovatno su sad još ljući nego što su bili. Dirnuli su u osinjak." Fukaeri zaškilji očima i zaćuta izvesno vreme. Mora da je zamišljala roj osa ludih od besa kako izleće iz gnezda. „Moguće", reče Fukaeri tihim glasom. „I, je l' se saznalo nešto o tvojim roditeljima?" Fukaeri odmahnu glavom. O tome se još ništa ne zna. „U svakom slučaju, ovi iz verske organizacije su se razljutili", reče Tengo. „I policija će sigurno biti ljuta na tebe ako sazna da je nestanak bio samo farsa. A usput će se naljutiti i na mene. Zbog toga što sam te sklonio, svestan šta se dešava." „Upravo zato moramo da udružimo snage“, reče Fukaeri. „Rekla si: ’upravo zato’?“ Fukaeri klimnu glavom. „Pogrešno sam upotrebila reč“, upita ona. Tengo odmahnu glavom. „Ne, te reči su mi samo imale osvežavajući prizvuk." „Ako smetam idem nekud drugde“, reče Fukaeri. „Možeš ovde da budeš“, reče Tengo predajući se. „Ti valjda ionako nemaš kud da ideš, zar ne?“ Fukaeri kratko i sigurno klimnu glavom. Tengo iz frižidera izvadi hladni čaj od ječma i otpi ga. „Ne mogu ovde baš da primim i razbesnele ose, ali za tebe valjda mogu da se pobrinem." Fukaeri je neko vreme prodornim pogledom gledala u Tenga. „Izgledaš drugačije nego pre.“ „U kom pogledu?" Fukaeri najpre iskrivi usne pod čudnim uglom, a zatim ih vrati u prethodni položaj. Ne može da objasni. „Ne moraš da mi objašnjavaš", reče Tengo. Ako mora da mu se objasni da bi razumeo, neće razumeti ni kad mu se bude objasnilo.

Na izlasku iz stana, Tengo reče Fukaeri: „Kad te ja budem zvao telefonom, zazvoniću triput pa ću prekinuti vezu. Onda ću te pozvati ponovo. Ti tad dižeš slušalicu. Razumeš?" „Razumem", rekla je Fukaeri. Onda je ponovila: „Triput zvoniš pa prekidaš. Onda zoveš ponovo. Ja se javljam", zvučalo je kao da je naglas prevodila reči s nekog prastarog nadgrobnog spomenika. „To je važno, potrudi se da ne zaboraviš", reče Tengo. Fukaeri dvaput klimnu glavom. Pošto je završio dva predavanja, Tengo je otišao u prostoriju za zaposlene i počeo da se sprema da pođe kući. Pojavila se žena s recepcije i rekla mu da je došao čovek po imenu Ušikava da se vidi s njim. Izgovorila je to sa žaljenjem, poput saosećajnog glasnika nedobrodošlih vesti. Tengo se vedro osmehnuo i zahvalio joj. Glasnik nije ništa kriv. U kafeteriji pored predvorja na ulazu, Ušikava je pio kafe o le i čekao Tenga. Kako god čovek da pogleda, kafe o le je bio jedan od napitaka koji nikako ne pristaju uz Ušikavu. Uz to, onako u gomili mladih i zdravih učenika, Ušikavina bizarna spoljašnjost bila je još upadljvija. Kao da je samo taj deo u kome se on nalazio imao drugačiju gravitaciju i koncentraci‐ ju vazduha, drugačije prelamanje svetlosti. Gledajući ga izdaleka, Ušikava stvarno nije ličio ni na šta drugo osim na lošu vest. U toku je bio odmor i kafeterija je bila puna, ali za Ušikavinim stolom za šest osoba nije sedeo niko osim njega. Sledeči svoje prirodne instinkte, poput antilopa koje izbe‐ gavaju grabljivice, đaci su se klonili Ušikave. Tengo je za pultom platio kafu, poneo je i seo preko puta Ušikave. Ušikava je izgleda upravo bio završio svoje pecivo s kremom. Na stolu je stajala zgužvana papirna kesa, a njemu u uglovima usana prionule mrve. I pecivo punjeno kremom je vrsta hrane koja nikako ne ide uz Ušikavu. „Dugo se nismo videli, gospodine Kavana", pozdravi ga Ušikava pridi‐ gavši se blago sa stolice čim je ugledao Tenga. „Oprostite što vas, kao i uvek, ometam ovako iznenada." Tengo započe bez pozdrava: „Sigurno ste došli po moj odgovor, je l' tako? Mislim, moj odgovor na vašu nedavnu ponudu." „Pa, jeste", reče Ušikava. „Da skratim priču." „Gospodine Ušikava, možete li danas da mi kažete nešto konkretnije i direktnije? Šta je to što vi tražite od mene? Šta tražite zauzvrat za tu ’stipen‐ diju’?"

Ušikava se pažljivo osvrnu oko sebe. Ali, oko njih nije bilo nikog, a u kafeteriji je bilo previše bučno zbog žagora učenika, i nije bilo nikakve bojazni da neko prisluškuje razgovor njih dvojice. „U redu, onda ću vam direktno reći da tražimo jednu veliku uslugu", reče Ušikava naginjući se preko stola, za stepen tišim glasom. „Novac je samo izgovor. A i nije to neka cifra. Najvažnije što moji klijenti vama mogu da pruže jeste vaša bezbednost. Ukratko, to da vama neće biti učinjeno ništa nažao. To mogu da vam garantuju." „A zauzvrat?" reče Tengo. „A zauzvrat, ono što oni traže od vas su vaša ćutnja i zaborav. O vašem učešću u svemu ovome. Ipak je to nešto što ste učinili ne znajući kakvi su planovi i okolnosti. Vi ste samo regrut koji je postupao po naređenjima. Ne postoji namera da vas lično okrivimo za to. Zbog toga će biti dovoljno da zaboravite šta se ovde desilo, i mi smo kvit. Nećemo javnosti saopštiti da ste vi pisac iz senke Lutke od vazduha. Nemate nikakve veze s tom knjigom. A nećete imati nikakve veze ni sa onim što će uslediti. Hteli bismo da se završi na tome. To će i vama lično biti od koristi, zar ne?“ „Da meni neće biti učinjeno ništa nažao. To znači“, reče Tengo, „da drugima koji su u to umešani - hoće?“ „To će, ah, verovatno ići od slučaja do slučaja“, reče Ušikava s mukom. „Pošto ja o tome ne odlučujem, ne mogu da kažem ništa pouzdano, ali verujem da će biti neophodne nekakve, manje ili veće mere.“ „A vaša ruka je dugačka i snažna.“ „Tako je. Kao što sam vam i ranije rekao, ona je veoma dugačka, i veoma snažna. Dakle, kakav odgovor možete da mi date?“ „Da pođem od poente: ja ne mogu od vas da primim novac.“ Ne izgovo‐ rivši ništa, Ušikava se maši za svoje naočari, skide ih, brižljivo ih obrisa maramicom koju je izvadio iz džepa, i zatim ih vrati na lice. Kao da je želeo da kaže da između onoga što je čuo i njegovog vida postoji nekakva pove‐ zanost. „Drugim rečima, ponuda je, ah, odbijena?“ „Tako je.“ Ušikava je iza naočara posmatrao Tenga kao da gleda neki redak oblak. „A zbog čega? Sa svog skromnog stanovišta, ja to uopšte ne smatram lošom transakcijom." „Ma šta da bude, svi smo ušli u isti čamac. Ja ne mogu sam da pobegnem iz njega“, reče Tengo.

„Baš čudno“, reče Ušikava u čudu. „Ne razumem baš najbolje. Čekajte, kad već tako moram da se izrazim, ali svi drugi se uopšte ne obaziru na vas. Stvarno. Vi ste dobili novac i samo ste fino iskorišćeni. I na taj način ste solidno uvučeni u sve. Ma, zar ne bi bilo normalno da ste ljuti što su se tako poigrali s vama, napravili od vas budalu? Evo, ja bih bio besan. I pored toga, vi štitite ostale. Pričate mi da ne možete sami da pobegnete odatle, i tome slično. Čamac, ovo-ono. Nije mi jasno. Zbog čega?“ „Jedan od razloga je žena po imenu Kjoko Jasuda." Ušikava uze šoljicu ohlađene kafe o le i prvo srknu gutljaj. A zatim reče: „Kjoko Jasuda?" „Vi nešto znate o Kjoko Jasuda", reče Tengo. Kao da ne shvata o čemu se radi, Ušikavina usta su neko vreme bila po‐ luotvorena. „Ne, iskreno rečeno, ne znam ništa o ženi po tom imenu. Kunem se, to je istina. Ko je to uopšte?" Tengo je neko vreme bez reči gledao u Ušikavu. Ali ništa nije uspeo da pročita. „Žena koju poznajem.“ „Da nije možda u pitanju osoba s kojom imate duboku vezu, gospodine Kavana?" Tengo ne odgovori na to. „Ono što želim da znam jeste da li ste joj vi nešto učinili." „Nešto učinili? Taman posla. Ništa joj nismo učinili", reče Ušikava. „Ne lažem vas. Kao što sam vam upravo rekao, ne znam apsolutno ništa o toj osobi. Šta bismo mogli da učinimo nekome koga ne poznajemo?" „Ali i sami ste rekli da ste angažovali sposobnog istraživača i temeljno istražili sve o meni. Otkrili ste i da sam ja prepravio rukopis koji je napisala Eriko Fukada. Znate toliko toga o mom životu. Zbog toga verujem da bi bilo normalno da je taj istraživač saznao za moju vezu sa Kjoko Jasuda." „Da, mi zaista imamo sposobnog istraživača. On nam je detaljno istražio razne stvari o vama. Stoga, možda i jeste doznao sve to u vezi s vašim odnosom sa gospođom Jasuda. Baš kao što vi kažete. Ali, čak i ako uzmemo da je to slučaj, to do mene nije stiglo." „Viđao sam se s tom ženom po imenu Kjoko Jasuda", reče Tengo. „Sretao sam se s njom jednom nedeljno. U tajnosti, skriveno. Zato što ona ima porodicu. Ona je, međutim, jednog dana bez reči nestala za mene.“ Ušikava je blago otro znoj s vrha nosa onom istom maramicom kojom je brisao naočare. „Znači, gospodine Kavana, vi smatrate da mi s nestankom te

već udate žene imamo nekakve veze. O tome je reč?“ „Moguće je da je ona svom suprugu priznala da se viđa sa mnom." Ušikava zbunjeno napući usne. „Zašto bi uradila tako nešto?“ Tengo stegnu šake koje su mu stajale na krilu. „Ne izlazi mi iz glave nešto što ste izgovorili u našem nedavnom telefonskom razgovoru." „Šta sam to izgovorio?" „Kada se dođe u određene godine, život se pretvara u puki proces u kom se neprekidno gube mnoge stvari. Stvari koje su važne u životu izmiču jedna po jedna kroz prste, kao zupci češlja kad otpadaju. Voljeni ljudi jedan za drugim odlaze od nas. Nešto u tom smislu. Sećate li se možda?" „Da, sećam se. Tako nešto sam stvarno izgovorio. Samo, gospodine Kavana, to sam vam govorio samo uopšteno. Samo sam vam iz iskustva navodio svoje lično mišljenje o tome koliko je mučno i teško stariti. Nisam ja pod tim konkretno pođrazumevao nikakvu gospođu Jasuda ili kako god već da se zove.“ „U mojim ušima to je zvučalo kao upozorenje." Ušikava snažno nekoliko puta zamaha glavom. „Ni govora! Nije to nikakvo upozorenje. Samo moje lično zapažanje. Kunem vam se da o gospođi Jasuda stvarno ne znam ništa. Ta osoba je nestala?" Tengo nastavi: „Posle toga ste rekli i ovo: ako ne budem slušao šta mi kažete, može se desiti da to nepoželjno utiče na ljude oko mene." „Da, to jesam rekao." „Ni to nije upozorenje?" Ušikava stavi maramicu u džep sakoa, pa uzdahnu. „To zaista može zvučati kao upozorenje, ali i to je rečeno samo uopšteno. Čujte, gospodine Kavana, ja o toj ženi po imenu Jasuda ništa ne znam. Ni za to ime nikad nisam čuo. Kunem se svim bogovima." Tengo ponovo stade da proučava Ušikavino lice. Taj čovek možda stvarno ne zna ništa o Kjoko Jasuda. Kako god pogledao, njegov zbunjeni izraz na licu stvarno deluje autentično. Ali, čak i da taj čovek ništa ne zna, to ne znači da oni ništa nisu učinili. Možda njega o tome samo nisu obave‐ stili. „Gospodine Kavana, možda se mešam gde mi nije mesto, ali opasno je održavati vezu s tuđom suprugom. Vi ste mlad i zdrav neoženjen muškarac. I ne upuštajući se u tako opasne stvari, sigurno biste mogli da nađete toliko mladih neudatih devojaka", reče Ušikava i jezikom vešto oliza mrve oko usta.

Tengo je ćutke gledao u njega. Ušikava reče: „Naravno, muško-ženski odnosi jesu nešto što se razumom ne da objasniti. I monogamija nosi mnogo paradoksa. Ali, da vam kažem nešto iz prijateljskih pobuda - ako je ta ženska osoba nestala za vas, zar nije možda bolje da tako i ostane? Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kad je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju.“ Tengo se namršti, nakratko zaustavivši dah. „Vi znate nešto o mojoj majci?" Ušikava blago oliza usne. „Da, donekle sam upoznat. Istraživač je to pitanje detaljno istražio. Stoga, ukoliko biste poželeli da saznate, ja vam mogu predati informacije koje imamo o vašoj majci. Koliko sam ja razumeo, vi ste odrasli bez saznanja o bilo kom podatku koji se tiče vaše majke. Samo, među njima možda ima i podataka one ne preterano prijatne prirode." „Gospodine Ušikava", reče Tengo. I zatim, povlačeći stolicu unazad, ustade. „Molim vas da smesta odete. Ne želim dalje da razgovaram s vama. I molim vas da mi više nikad ne izlazite na oči. Kakvo god zlo me snašlo zbog toga, radije ću to da pretrpim nego da s vama razmenjujem bilo šta. Neću nikakvu stipendiju i ne treba mi nikakva garancija bezbednosti. Želim samo jedno, a to je da vas nikad više ne vidim." Ušikava nije pokazao apsolutno nikakvu reakciju. Verovatno su mu ljudi mnogo puta rekli još gore stvari. U dubini njegovih očiju ukazivao se čak neki bledi tračak koji je podsećao na osmeh. „U redu", reče Ušikava. „Bez obzira na sve, dobro je što sam dobio odgovor. Odgovor je: ’ne’. Ponuda je odbijena. Jasno i glasno. Ljudima gore ću tako preneti. Ja sam samo glasnik koji ni na šta ne utiče. Osim toga, samo zato što je vaš odgovor ’ne’, ne znači da će vam istog trenutka biti učinjeno nešto nažao. Samo govorim da će možda biti učinjeno. Možda ništa ne bude i na tome se završi. Bilo bi dobro da bude tako. Ne, nije to laž, ja to od srca stvarno mislim. Hoću da kažem da zaista gajim naklonost prema vama, gospodine Kavana. Ne želim ja da i vi gajite naklonost prema meni, jer ja tu ništa ne mogu. Zato što sam ja jedan tupadžija, koji vam dolazi s besmislenim pričama. Još mnogo apsurdniji nego što vam ovako izgledam. Nikad nisam bio tip čoveka koji brine da li ga drugi vole. Pa ipak, ja prema vama, gospodine Kavana, iako vam to možda smeta, gajim

nekakvu naklonost. Voleo bih samo da vi, bez ikakvih posledica, postignete veliki uspeh." Ušikava to reče i zagleda se u prste na svojim šakama. Debele, kratke prste. Nekoliko ih puta izvmu na drugu stranu. A onda ustade. „Vreme mi je da pođem. Pa da, ovo je verovatno poslednji put da vam izlazim na oči. Da, nastojaću da se svakako povinujem vašoj želji, gospodine Kavana. Želim vam svako dobro. Onda, do viđenja.“ Ušikava uze svoju izanđalu kožnu torbu ostavljenu na susednoj stolici i nestade u gužvi u kafeteriji. Dok je prolazio, učenici i učenice koji su se našli na njegovoj putanji sasvim su se spontano razmicali i pravili mu put. Poput seoske dečice koja se sklanjaju od strašnog trgovca robljem. Sa javnog telefona u predvorju pripremne škole, Tengo pozva svoj kućni broj. Imao je nameru da prekine posle treće zvonjave, ali je Fukaeri podigla slušalicu posle drugog zvona. „Dogovor je bio da te zovem ponovo posle trećeg zvona", reče Tengo bez energije. „Zaboravila sam“, reče Fukaeri kao da se ništa nije desilo. „Zato sam ti i rekao da ne zaboraviš." „Da probamo ispočetka", upita Fukaeri. „Ne, ne moramo sve ispočetka. Već si se javila. Je l' se dešavalo bilo šta čudno u mom odsustvu?" „Niko nije zvao. Nije ni dolazio." „To je dobro. Završio sam s poslom, sad krećem kući." „Malopre je doletela ogromna vrana i graktala na prozoru", reče Fukaeri. „Ta vrana stalno dolazi kad pada veče. Ne uzbuđuj se zbog toga. Ona mi je kao gost koji dolazi u posetu. Mislim da ću stići tu do sedam." „Bolje da požuriš." „Zašto?" upita Tengo. „Čovečuljci prave gužvu." „Čovečuljci prave gužvu", ponovi Tengo reči svoje sagovornice. „Hoćeš da kažeš da prave gužvu u mom stanu?" „Ne. Negde drugde." „Na drugom mestu." „Sasvim daleko." „Ali, ti to čuješ.“ „Ja to čujem.“

„Je l' to nešto znači?" upita Tengo. „Sprema se nevolja." „Nevolja", reče Tengo. Trebalo mu je malo vremena da shvati šta mu govori. „Kakva se to nevolja sprema?" „To ne znam." „Da li će čovečuljci izazvati tu nevolju?" Fukaeri odmahnu glavom. Preko telefonske veze preneo se osećaj da ona to čini. To znači: ne znam. „Bolje bi bilo da se vratiš pre nego što počne da grmi." „Grmi?“ „Kad stanu vozovi razdvojićemo se." Tengo se osvrnu iza sebe i pogleda kroz prozor. Bio je to miran suton poznog leta bez ijednog oblačka. „Ne deluje da će da zagrmi." „Ne sudim po izgledu." „Požuriću", reče Tengo. „Bilo bi dobro da požuriš", reče Fukaeri i prekide vezu. Po izlasku sa vrata pripremne škole, Tengo još jednom pogleda gore u vedro večernje nebo, i brzim korakom se zaputi ka stanici Jojogi. Za to vreme, poput kasete koja se automatski premotava, u njegovoj glavi pona‐ vljale su se reči koje je izgovorio Ušikava. Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kada je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju. A zatim, čovečuljci negde prave gužvu. Izgleda da su upleteni u nekakvu nevolju koja treba da nastupi. U ovom trenutku nebo je lepo i vedro, ali o stvarima se ne može suditi po izgledu. Moglo bi da zagrmi, da padne kiša, a vozovi da stanu. Mora hitno da se vrati u svoj stan. U Fukaerinom glasu bilo je neke čudnovate uverljivosti. „Moramo da udružimo snage", rekla je ona. Dugačka ruka odnekud pokušava da se protegne. Mi moramo da udružimo snage. Jer, mi smo najjači duet na zemlji. Beat goes on.

11 Aomame Ravnoteža je vrlina sama po sebi Na tepihu prostrtom na podu spavaće sobe Aomame raširi plavu sunđe‐ rastu prostirku za jogu koju je ponela sa sobom. Zatim reče muškarcu da svuče gornji deo odeće. Muškarac siđe s kreveta i skide košulju. Onako bez košulje, njegova građa izgledala je još krupnija nego dok je bio odeven u nju. Prsa su mu bila pozamašna, ali sa njih nije visilo salo, samo su se nadizali mišići. Na prvi pogled izgledalo je samo kao jedno zdravo telo. Po njenom uputstvu, legao je potrbuške na prostirku za jogu. Aomame mu najpre prisloni prste na ručni zglob i izmeri mu puls. Srčani ritam bio je dubok i težak. „Da li se bavite nekom svakodnevnom fizičkom aktivnošću?" upita Aomame. „Nijednom posebno. Samo disanjem." „Samo disanjem?" „To je malo drugačije disanje od uobičajenog", reče muškarac. „To je disanje kakvo ste do malopre obavljali u tami, zar ne? Duboko disanje koje se ponavlja uz upotrebu svih mišića na telu." Ležeći potrbuške muškarac malo klimnu glavom. Aomame nije shvatala. To je svakako bilo žestoko disanje kakvo zahteva priličnu telesnu snagu. Pa ipak, može li se jedno ovako mišićavo i snažno telo održavati samo disanjem? „Ono što ću sada raditi biće praćeno manjim ili većim bolom", reče Aomame glasom bez intonacije. „Jer, to je jedna od onih stvari - ako ne boli, onda nije delotvomo. Ali, mogu da prilagodim stepen bola. Stoga, ako osetite bol, molim vas da mi to kažete bez ustezanja." On napravi malu stanku, pa reče: „Ako postoji bol koji još nisam iskusio, voleo bih da vidim kakav je“, začuo se blag sarkazam. „Ma ko čovek bio, bol nije nimalo zabavan.“ „Ali način rada koji je praćen bolom ima visoku delotvornost. Zar nije tako? Ja mogu da podnesem bol koji ima smisla."

U bledoj tami na njenom licu pojavi se trenutni izraz. Aomame zatim reče: „Shvatam. Hajde da najpre vidimo kakva je situacija." Aomame kao i uvek započe od istezanja plećki. Prvo što je primetila kada je rukom dodirnula muškarčeve mišiće bila je njihova elastičnost. Bili su to zdravi mišići, u odličnom stanju. Njihova građa se fundamentalno razlikuje od iscrpljenih, otvrdnulih mišića gradskih ljudi s kojima je u teretani obično dolazila u dodir. Ali, u isto vreme, pod prstima je imala snažan osećaj da nešto sprečava prirodan protok koji bi u njima trebalo izvorno da postoji. Poput rečnog toka koji je privremeno zaprečen nanetim granama i otpacima. Koristeći svoj lakat kao polugu, Aomame izvrnu muškarčevo rame. Isprva polako, a zatim primenjujući ozbiljnu snagu. Znala je da njegovo telo oseća bol. I to popriličan bol. Svaki čovek bi pustio jauk. Ali, muškarac nije dao glasa od sebe. Ni disanje mu se nije poremetilo. Ni lice mu se nije namrštilo. Izdržljiv je, pomisli Aomame. Ona odluči da isproba do koje granice ide njegova izdržljivost. Kada je bez ustezanja primenila još snage, zglob na njegovoj lopatici konačno je oštro škljocnuo. Onako kako bi reagovala skretnica na železničkom koloseku prilikom prebacivanja. Muškarac je na čas zaustavio dah, ali je odmah potom povratio ono isto, mirno disanje. „Lopatica je bila strahovito ukočena", objasni Aomame. „Ali, upravo sam to otklonila. Protok se ponovo uspostavio." Aomame zari prste sve do drugog zgloba ispod njegove lopatice. To su u suštini elastični mišići, i jednom kad se spazam otkloni, odmah se vraćaju u normalno stanje. „Čini mi se da mi je mnogo lakše", reče muškarac tiho. „Samo, mora da je bol koji je to pratio bio značajan." „Ne toliki da bi bio nepodnošljiv." . „I sama sam prilično izdržljiva, ali da mi je neko uradio ovo isto, mislim da bih bar glas pustila." „Mnoge bolove olakšava ili potire neki drugi bol. Osećaji su vrlo relativna stvar.“ Aomame prisloni šaku na njegovu levu lopaticu, prstima opipa mišiće i shvati da se i ona nalazi u skoro istom stanju kao i desna. Da vidimo sad koliko će značajan bol biti ovde. „Sada ću raditi levu stranu. Trebalo bi da bol bude otprilike isti kao i s desne strane." „Tebi sve prepuštam. Za mene se ništa ne brini."

„Ne moram da tražim dopuštenje, je l' tako?" „Nema potrebe za tim." Istim redosledom, Aomame oporavi i mišiće i zglobove oko leve plećke. Bez traženja dopuštenja, kako joj je i rečeno. Jednom kad je bilo rešeno da ne traži dopuštenje, Aomame je mogla bez oklevanja da pođe najkraćim putem. Ali, muškarčeva reakcija bila je još hladnija nego kod desne strane. Samo je ispustio zvuk koji mu je zastao u dubini grla, primivši taj bol kao nešto što se sasvim podrazumeva. Dobro, da vidimo dokle možeš da izdržiš, pomisli Aomame. Aomame je išla redom i opuštala mišiće po čitavom muškarčevom telu. Sve tačke zabeležene su na ček-listi u njenoj glavi. Treba samo slediti taj put mehanički, po redosledu. Poput noćnog čuvara koji usred noći s baterij‐ skom lampom u ruci obilazi zgradu, ne znajući za strah. Svi mišići su mu bili manje ili više zaprečeni. Poput terena posle neke teške nepogode. Većina kanala je začepljena, brane srušene. Kad bi običnog čoveka snašlo to isto, verovatno ne bi uspevao ni da se digne. Ne bi možda mogao ni da diše. Snažno telo i jaka volja tom čoveku bili su potpora. Kakve god gnusna dela da je počinio, prema činjenici da je ćutke podneo toliko stravičan bol, Aomame nije mogla a da s profesionalne tačke gledišta ne oseti poštovanje. Aomame je uvrtala jedan po jedan njegov mišić, prinudno ih pokrećući, savijajući ih i istežući do krajnjih granica. Svaki put su mišići odavali oštre zvuke. Znala je da se ta aktivnost graniči s torturom. Do sada je istezala mišiće mnogim sportistima. To je žilava družina, koja živi s bolovima u telu. Ali, koliko god gvozdena bila njihova čvrstina, kada bi Aomame dopali šaka, ti muškarci bi u nekom trenutku obavezno jauknuli. Ili morali da ispuste bar nešto nalik na jauk. Među njima je bilo čak i onih koji bi okvasili donji veš. Ovaj čovek, međutim, nije pustio ni glas. Svaka mu čast. Pa ipak, sudeći po znoju koji mu je izbio na potiljku dalo se pretpostaviti koliki bol on oseća. I ona sama je bila orošena znojem. Opuštanje mišića s leđne strane tela potrajalo je blizu trideset minuta. Kad je završila, Aomame jednom udahnu i peškirom obrisa znoj sa čela. Baš čudno, mislila je Aomame. Došla sam ovde da ubijem ovog čoveka. U mojoj torbi se nalazi izrazito oštro šilo specijalne izrade. Ako vrh njegove igle budem naciljala u posebnu tačku na njegovom potiljku i tupo lupila o dršku, sve će biti gotovo. Čovek će u trenu, nesvestan šta se dogodilo,