1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

15 Aomame Dolazi vreme bauka Aomame iz ormara izvadi prekrivač i stavi ga preko velikog muškarče‐ vog tela. Zatim još jednom prisloni prste na njegov vrat, proveravajući da li je potpuno izgubio puls. Taj čovek zvani vođa već se preselio na drugi svet. Ona ne zna kakav je to svet. Ali, da to nije godina 1Q84, to je sigurno. A u svetu s ove strane, on se već pretvorio u biće koje će se zvati „leš“. Ne davši ni glasa od sebe, uz samo jedan drhtaj tela kao da se stresao od hladnoće, taj čovek je prešao razvode koje razdvaja život i smrt. Bez kapi prolivene krvi. Sada već oslobođen svakog bola, bešumno potrbuške na plavoj prostirci za jogu leži mrtav. Kao i uvek, posao je obavila brzo i precizno. Nabola je čep na vrh igle i stavila ga u futrolu. Smestila ju je u sportsku torbu. Iz nesesera je izvadila pištolj i zavukla ga iza lastiša trenerke u predelu donjeg dela leđa. Oslobođen mu je osigurač, a metak poslat u ležište. Osećaj tvrdoće gvožđa uz njena leđa donosio joj je spokojstvo. Ona ode do prozora i navuče zavesu, ponovo zamračivši prostoriju. Potom se sa sportskom torbom u ruci zaputi ka vratima. Položila je ruku na kvaku, osvrnula se iza sebe i još jednom u tami pogledala u krupnu mu‐ škarčevu siluetu u položaju na stomaku. Izgleda kao da je samo čvrsto usnuo. Baš kao i prvi put kad ga je ugledala. Niko na svetu osim Aomame ne zna da je on izgubio život. Ne, možda znaju i čovečuljci. Upravo zbog toga su zaustavili grmljavinu. Zato što shvataju da takvo upozorenje sada više nije ni od kakve koristi. Izaslaniku koga su oni odabrali život je već oduzet. Aomame otvori vrata i skrećući pogled u stranu stupi u svetlu prostoriju. Meko, da ne napravi buku, zatvori vrata za sobom. Ćelavi je sedeo na sofi i pio kafu. Na stolu je stajao bokal s kafom verovatno od rum-servisa i veliki poslužavnik sa sendvičima. Sendviča je napola nestalo. Pored su stajale dve neupotrebljene šoljice za kafu. U stolici u rokoko stilu pored vrata, istovetno ispravljenih leđa kao i prethodno, sedeo je onaj s repom. Obojica

su izgledali kao da su proveli dug period sedeći u istom položaju, bez reči. Prostorijom je plovio takav ustajali vazduh. Kad je Aomame ušla u sobu, ćelavi spusti šoljicu iz ruke na tacnu i mirno ustade. „Završila sam“, reče Aomame. „Sada spava. Dosta je dugo potrajalo. Mislim da su mišići bili veoma opterećeni. Pustite ga da odspava, molim vas.“ „Spava." „Čvrsto", reče Aomame. Ćelavi pogleda pravo u nju. Zagleda se duboko u njene oči. Zatim polako spusti pogled kao da proverava ima li nečeg čudnog na njoj, pa ga onda ponovo podiže i pogleda joj u lice. „Je li to uobičajeno?" „Ima mnogo ljudi koji duboko zaspu kad se mišići oslobode snažnog stresa. Nije to ništa posebno." Ćelavi othoda do vrata koja su delila dnevnu sobu od spavaće, mirno okrenu kvaku, odškrinu vrata i proviri unutra. Aomame spusti svoju desnu ruku na struk, kako bi, ako se nešto desi, istog trena mogla da izvadi pištolj. Muškarac je desetak sekundi virio unutra, pa ubrzo izvuče glavu odatle i zatvori vrata. „Koliko bi dugo mogao da spava?" upita on Aomame. „Ne mogu da dozvolim da ostane da leži onako na podu u nedogled." „Trebalo bi da se probudi u roku od dva sata. Do tada ga, molim vas, ostavite u istom položaju ako je moguće." Ćelavi pogleda na svoj ručni sat, proveravajući koje je vreme. A onda blago klimnu glavom. „Razumem. Ostavićemo ga tako izvesno vreme", reče ćelavi. „Hoćete li da se istuširate?" „Nema potrebe. Samo bih, ako dozvolite, da se presvučem." „Naravno. Možete u kupatilu." Aomame bi volela da je mogla da se ne presvlači, i ne časeći ni časa samo napusti tu sobu. Ali, bolje je da ne izaziva podozrivost svojih sagovor‐ nika. Presvukla se kada je dolazila. Bilo je potrebno da se isto tako presvuče i na odlasku. Ona ude u kupatilo i skide gornji i donji deo trenerke. Skida i donji veš vlažan od znoja, peškirom za kupanje briše znoj sa tela i onda oblači čiste stvari. Potom odeva belu bluzu i pamučne pantalone koje je na početku nosila. Pištolj zadene ispod kaiša platnenih pantalona tako da se

spolja ne vidi. Pravi pokrete u raznim pravcima, uveravajuči se da ne izgledaju neprirodno. Pere lice sapunom, češlja kosu četkom. Zatim staje ispred velikog ogledala kod lavaboa i iz sve snage mršti lice pod raznim uglovima. Da bi opustila njegove zgrčene mišiće. Radi to neko vreme, pa vraća lice u normalno stanje. Posle tako dugog mrštenja, potrebno je malo vremena da se seti kako joj normalno lice uopšte izgleda. Ipak, posle više neuspelih pokušaja, uspeva da ga umiri u nekom takvom izdanju. Aomame se zagleda u ogledalo i pomno prouči svoje lice. Nema greške, pomisli ona. To je moje normalno lice. Mogu čak i blago da se osmehnem. Ni ruke mi ne drhte. Pogled mi je čvrst. Ja sam ona cool Aomame, ista kao i uvek. Samo, ćelavi je malopre, kada je izašla iz spavaće sobe, netremice gledao u njeno lice. Možda je na njemu prepoznao tragove suza. Pošto je toliko mnogo plakala, neki tragovi mora da su još ostali. Kad je to pomislila, Aomame se uznemiri. Možda se on čudi zašto bi neko ko je došao da isteže mišiće uopšte plakao tu. Možda će posumnjati da se nešto čudno tu dogodilo. A onda će otvoriti vrata spavaće sobe, ući ponovo da vidi vođu i otkriti da mu je srce stalo... Aomame se maši iza leđa i proveri udarač na pištolju. Moram da se smirim, misli ona. Ne smem da se plašim. Strah će mi se pojaviti na licu, a to će pobuditi sumnju mojih protivnika. Zamišljajući najgoru moguću situaciju, ona levom rukom pokupi sportsku torbu i pažljivo izađe iz kupatila. Desna ruka joj je u takvom položaju da može odmah da je pruži ka pištolju. Ali u sobi nije bilo ničeg čudnog. Ćelavi je stajao nasred sobe s prekrštenim rukama i škiljeći o nečemu očigledno razmišljao. Tip s repom i dalje je sedeo pored ulaznih vrata i hladno proučavao prostoriju. Imao je miran pogled, poput mitraljesca na bombarderu. Navikao je da gleda u samotno, plavo nebo. Oči su mu boje neba. „Sigurno ste umorni“, reče ćelavac. „Želite li možda kafu? Imamo i sendviče." Aomame reče: „Hvala, ali ne mogu. Nikad nisam gladna po završetku posla. Posle jednog sata počne polako da mi se vraća apetit." Ćelavi klimnu glavom. Zatim iz unutrašnjeg džepa sakoa izvidi podebeli koverat, odmeri njegovu težinu rukom, pa ga predade Aomame. On reče: „Uz izvinjenje, unutra se nalazi nešto više novca nego što ste tražili. Kao što sam vam prethodno rekao, molim vas da sve ovo zadržite za sebe.“

„Je l' to mito za moju ćutnju?“ reče Aomame u šali. „To je bonus za vaš trud“, reče muškarac bez traga osmeha. „Ja strogo čuvam tajnost i bez naknade. To mi je deo posla. Ništa neće izaći van ovih zidova", reče Aomame. Zatim samo ubaci dobijeni koverat u sportsku torbu. „Da li vam je potrebna priznanica?" Ćelavi odmahnu glavom. „Nije potrebno. Ovo je samo između nas. Nema potrebe da prijavljujete da ste to primili." Aomame ćutke klimnu glavom. „Mora da vam je bilo potrebno mnogo snage", reče ćelavi kao da ispipava. „Više nego obično", reče ona. „Zato što to nije običan čovek." „Izgleda da je tako." „Nezamenljiv čovek", reče on. „A već dugo ga muče jaki bolovi u mišićima. Na sebe, takoreći, prima muke i bolove svih nas. Naša je nada da mu se ti bolovi makar malo mogu ublažiti." „Pošto nije poznat osnovni uzrok, ne mogu ništa da tvrdim sa sigurno‐ šću", reče Aomame birajući reči. „Mislim da mu bolovi jesu malo uminuli." Ćelavi klimnu glavom. „Koliko mogu da vidim, i vi ste se prilično iscrpli." „Moguće je", reče Aomame. Dok su Aomame i ćelavi razgovarali, tip s repom je sedeo pored vrata i bez reči proučavao unutrašnjost prostorije. Ne pomerajući glavu, samo očima. Njegov izraz lica ne pokazuje nikakvu promenu. Ona ne zna ni da li mu njihov razgovor dopire do ušiju. Izolovan je, nem i beskrajno obazriv. Među oblacima traži sićušnu senku neprijateljskog borbenog aviona. Ona u početku izgleda tek kao zrnce maka. Posle malo kolebanja, Aomame upita čelavog. „Možda se mešam gde mi nije mesto, ali zar se ispijanje kafe i jedenje sendviča sa šunkom ne kosi s pravilima vaše verske organizacije?“ Ćelavi se osvrnu i letimično pogleda u bokal kafe i poslužavnik sa sen‐ dvičima na stolu. Zatim mu se na usnama javi nešto nalik na blag osmeh. „Naša verska organizacija nema tako stroga pravila. Samo je zabranjen alkohol i pušenje. Postoje i izvesne zabrane u pogledu seksa. Ali, kada je ishrana u pitanju, relativno su liberalna. Obično jedemo vrlo skromno, ali kafa i sendviči sa šunkom nisu posebno zabranjeni.“ Ne izražavajući svoje mišljenje, Aomame samo klimnu glavom.

„Pošto okupljamo mnogo ljudi, pravila su naravno neophodna u izvesnoj meri. Ali, ako su oči uprte u odviše strogu formu, iz vida se mogu izgubiti pravi ciljevi. Zapovesti i doktrina su apsolutno praktične stvari. Nije važan okvir, već ono što je unutra.“ „A vođa vam pruža taj sadržaj, zar ne?“ „Tako je. On može da čuje glas koji ne dopire do naših ušiju. On je poseban čovek“, pogleda ćelavi ponovo u njene oči. Pa reče: „Hvala vam za dobro obavljen posao. Evo, i kiša je izgleda prestala." „Užasno je grmelo“, reče Aomame. „Zaista užasno“, reče ćelavi. Ali je izgledao kao da nije posebno zainte‐ resovan ni za grmljavinu, ni za kišu. Aomame se nakloni, uze sportsku torbu i pođe ka vratima. „Sačekajte trenutak“, zaustavi je glas ćelavog iza leđa. Bio je oštar. Aomame zastade nasred sobe i osvrnu se iza sebe. Srce joj je oštro, suvo tuklo. Desna ruka joj je nehajno stajala uz struk. „Prostirka za jogu“, reče mladi muškarac. „Zaboravili ste da ponesete prostirku za jogu. Onu što je prostrta na podu spavaće sobe.“ Aomame se osmehnu. „Gospodin sada na njoj spava i ne ide da ga sada pomeram i izvlačim je ispod njega. Ako je želite, poklanjam vam je. Ta prostirka nije skupa, a i već je dugo upotrebljavana. Ako vam nije potrebna, bacite je molim vas.“ Ćelavi je malo razmišljao, ali ubrzo klimnu glavom. „Hvala vam na trudu“, reče on. Čim se Aomame približila ulazu, onaj s repom ustade sa stolice i otvori joj vrata. A zatim se kratko nakloni. Ovaj čovek na kraju ni reč nije progo‐ vorio, pomisli Aomame. Ona mu uzvrati naklonom i pođe da se provuče ispred njega. Ali, tog sekunda pomisao na nasilje prožela joj je kožu poput jake elek‐ trične struje. Tip s repom munjevito pruža ruku nastojeći da je zgrabi za desnu. Taj pokret bi sigurno bio strašno žustar i precizan. Brzina kao da hvata muvu u letu. Na jedan sekund, imala je živ osećaj svega toga. Svi mišići u telu su joj se zgrčili. Koža joj se naježila, a srce jednom preskočilo. Ostala je bez daha, a kičmom su joj podilazili ledeni žmarci. Svest joj je obelela od žestokog usijanja. Ako je taj čovek bude uhvatio za desnu ruku, više neće moći da se maši za pištolj. U tom slučaju, neću imati šanse. Ovaj muškarac oseća da sam ja nešto izvela. Direktno je svestan da se u ovoj sobi nešto dogodilo. Ne zna šta, ali zna da je nešto užasno neprikladno. Njegov

instinkt mu govori: „Moram da uhvatim ovu ženu.“ Obori je licem na pod, pritisni je svom težinom i iščaši joj rame za početak, naređuje mu. Ali, to je samo njegov osećaj. Nema čvrstih dokaza. Ako se ispostavi da je sve samo greška, on će dospeti u strahovito problematičan položaj. On se užasno dvoumi, i na kraju odustaje. Ćelavi je taj koji prosuđuje i daje instrukcije, a on nema takve nadležnosti. Očajnički se borio da suspregne impuls u desnoj ruci i opustio je ramena. Aomame je živo mogla da oseti kako tokom tih sekund-dva taj niz faza prolazi kroz njegovu svest. Aomame izađe u hodnik prekriven tepihom. Bez osvrtanja se zaputi ka liftu, nehajno hodajući pravo niz hodnik. Tip s repom je čini se provirio napolje, pogledom prateći njene korake. Aomame je sve vreme na leđima osećala njegov pogled oštar kao nož. Mišići na telu su joj užasno podrhtava‐ li, ali se nijednom nije osvrnula. Nije smela da se osvrne. Kad je zašla za ugao, napetost u njoj je konačno splasnula. Ali, još ne može da odahne. Ne zna šta će sledeće da se desi. Pritisnula je dugme na liftu sa strelicom nadole i dok nije stigao (a potrajala je čitava večnost dok se to nije desilo) sve vreme je držala ruku pozadi, na dršci pištolja. Da bi mogla u bilo kom trenutku da ga potegne ako se tip s repom predomisli i pojuri za njom. Pre nego što je njegova čelična ruka zgrabi, morala bi bez oklevanja da puca u protivnika. Ili pak bez oklevanja da puca u sebe. Koje od tog dvoga bi trebalo da odaberem, bila je neodlučna Aomame. Do poslednjeg trenutka možda ne bi ni mogla da se odluči. Niko, međutim, nije jurio za njom. U hotelskom hodniku bilo je tiho i mirno. Uz jedno „cing“ vrata lifta se otvoriše i Aomame uđe unutra. Priti‐ snula je dugme za predvorje i čekala da se vrata zatvore. A onda je grizuči usnu pogledom pratila kako se smenjuju brojevi spratova na tabli. Izašla je iz lifta, prošla kroz prostrano predvorje i ušla u taksi za goste hotela koji je čekao ispred ulaza. Kiša je već potpuno prestala, ali se sa auta sve cedilo, kao da je upravo prošao kroz vodu. Do zapadnog ulaza u stanicu Šinđuku, rekla je Aomame. Kada se taksi pokrenuo i udaljio od hotela, Aomame duboko izdahnu vazduh koji joj je bio zastao u telu. Zatim je zatvorila oči i ispraznila glavu. Neko vreme neću ni o čemu da razmišljam. Osetila je snažnu mučninu. Imala je osećaj da joj se sve što je imala u želucu popelo skroz do grla. Ali, nekako je uspela to da potisne nazad u dubinu. Pritisnula je dugme, otvorila prozor dopola i ispunila pluća vlažnim večernjim vazduhom. Nasloni se na sedište i nekoliko puta duboko udahnu i

izdahnu. U ustima je imala neki zloguk miris. Zadah nečega što truli u njenom telu. Njoj odjednom sinu, pa pretraži džepove svojih platnenih pantalona i pronađe dve žvakaće gume u njima. Drhturavim rukama odmota papiriće, ubaci žvakaće gume u usta i poče polako da žvaće. Spearmint. Dobro poznati miris. To je nekako uspelo da joj umiri živce. Dok je tako pokretala vilicu i neprijatan miris u njenim ustima počeo je malo-pomalo da jenjava. Ništa stvarno ne truli u mom telu. Samo me je strah poremetio. U svakom slučaju, s ovim se sve okončalo, pomisli Aomame. Više nema potrebe da ubijam. Osim toga, uradila sam ispravnu stvar, ubeđivala je sebe Aomame. Razume se da je taj čovek trebalo da bude ubijen. Dobio je ono što je zaslužio. A opet - sasvim slučajno - i on sam je imao jaku želju da bude ubijen. Pružila sam mu spokojnu smrt, po njegovoj želji. Nisam uradila ništa pogrešno. Samo nešto protivzakonito. Ali, ma koliko sebe uveravala u to, u dubini duše nije uspevala sebe da ubedi u to. Ona je upravo svojim rukama ubila čoveka koji nije običan. Još se jasno sećala osećaja pod prstima dok se oštar vrh igle zarivao duboko u muškarčev potiljak. Tu je naišla na reakciju koja nije obična. Upravo to je unosilo ne malu pometnju u njen um. Raširila je dlanove obe šake i stala izvesno vreme da ih gleda. Nešto je drugačije. Potpuno drugačije nego inače. Ali, ona uopšte ne može da razluči šta je drugačije i na koji način. Ako poveruje u ono što je rekao taj muškarac, onda je čovek koga je ubila bio prorok. Čovek koji prima božji glas. Samo, vlasnik tog glasa nije bio Bog. Verovatno su to oni koji otelovljuju suštinu čovečuljaka. Prorok je istovremeno bio i vladar, a vladaru je suđeno da bude ubijen. Drugim rečima, ona je ubica koji je isporučio sudbinu. A time što je tog vladara ili proroka, ma šta bio, nasilno uklonila, očuvala je ravnotežu između dobra i zla na svetu. Kao rezultat, ona mora da umre. Samo, ona je tako obavila razmenu. Time što je ubila tog čoveka i što će se zaista odreći sopstvenog života, Tengov će život moći da bude spasen. To je bio sadržaj razmene. Tačnije, ako veruje u ono što je rekao taj muškarac. Samo, Aomame u osnovi nije mogla da ne veruje u njegove reći. On nije fanatik, a i ljudi na samrti ne govore laži. A iznad svega, njegove su reči bile ubedljive. Nosile su u sebi uverljivost tešku kao veliko sidro. Ma koliko sramotno bilo ono što je uradio, on je zaista bio čovek koji je podsećao na jedan veliki brod. Morala je to da mu prizna.

Ona izvadi pištolj iz pojasa tako da je ne spazi taksista, zape osigurač i stavi ga u neseser. Sa njenog tela uklonjen je čvrst, smrtonosni teret težak oko petsto grama. „Ono malopre je stvarno bila užasna grmljavina. I kiša je bila strašna", reče taksista. „Grmljavina?" reče Aomame. Njoj se to činilo kao nešto što se desilo veoma davno. A bilo je pre samo pola sata. Pa da, grmelo je. „Stvarno jeste. Strašna grmljavina." „A ništa nisu rekli na vremenskoj prognozi. Rekli su da će ceo dan biti lepo vreme." Aomame je pokrenula glavu. Treba nešto da kaže. Ali, ništa pametno joj ne pada na pamet. Izgleda da su joj refleksi uma prilično otupeli. „Vremenska prognoza nikad ništa ne pogađa“, reče ona. Taksista baci pogled na Aomame u retrovizoru. Možda su mu njene reči delovale nekako neprirodno. „Kažu da je voda preplavila kolovoze, prodrla u zgradu metro stanice Akasaka-Micuke i poplavila tračnice. Zato što je kiša padala na malom području. Saobraćaj na linijama Ginza i Marunoući privremeno je obustavljen. Malopre su to rekli na vestima na radiju", rekao je. Saobraćaj u podzemnoj železnici obustavljen je zbog lokalnog pljuska. Hoće li to imati nekakvog uticaja na moje aktivnosti? Moram brzo da mućnem glavom. Idem na stanicu Šinđuku da izvadim putnu torbu i svoju tašnu iz kasete. Zatim telefonom pozivam Tamarua i dobijam uputstva. Ako se ispostavi da od Šinđukua treba da krenem linijom Marunoući, stvar će se prilično zakomplikovati. Za beg imam svega dva sata na raspolaganju. Kad prođe dva sata, postaće im sumnjivo štb se vođa ne budi, verovatno će ući u susednu sobu da vide šta se dešava i otkriće da je ispustio svoj poslednji dah. Odmah će stupiti u akciju. „Je l' se linija Marunoući još nije pokrenula?" upita Aomame taksistu. „Pa, ne znam. Da uključim vesti na radiju?“ „Da, molim vas.“ Po vođinim rečima, čovečuljci su izazvali tu grmljavinu i kišu. Lokalizo‐ vali su taj žestok pljusak na malo područje Akasake, i zahvaljujući tome podzemna železnica je stala. Može biti da je u tome bilo nekakvog cilja. Stvari se nikad ne odvijaju tako glatko po planu. Taksista podesi radio na stanicu NHK. Puštali su muzički program. Spe‐ cijalna emisija sa folk pesmama japanskih pevača koje su bile u modi u

drugoj polovini šezdesetih. Aomame je te pesme slušala na radiju u detinj‐ stvu i kroz maglu ih se sećala, ali joj uopšte nisu ostale u lepoj uspomeni. Naprotiv, izazvale su joj neko neprijatno osećanje u grudima. Ono na šta su je te melodije podsećale bile su sve same stvari kojih nikako nije želela da se seća. Neko vreme je trpela i slušala tu emisiju, čekala je i čekala, ali vesti o stanju u podzemnoj železnici nikako da počnu. „Izvinite, bilo je dovoljno. Možete li molim vas da ugasite radio?" reče Aomame. „Ionako idem do stanice Šinđuku pa ću videti i sama.“ Taksista ugasi radio. „Stanica Šinđuku - sigurno je krcata“, reče on. Baš kao što je i rekao, na stanici Šinđuku bila je užasna gužva. Pošto se na toj stanici nacionalna železnica povezivala sa linijom Marunoući koja je bila zatvorena, ljudi su se kretali haotično, išli su kao muve bez glave. Bilo je prošlo vreme popodnevnog špica, ali je i pored toga probijanje kroz gužvu bilo mukotrpna aktivnost. Aomame je konačno stigla do kasete i iz nje izvadila svoju tašnu s remenom i crnu putnu torbu od skaja. U putnoj torbi bila je gotovina koju je uzela iz sefa. Izvadila je nekoliko stvari iz sportske torbe i premestila deo u svoju tašnu, a deo u putnu torbu. Koverat sa gotovinom koji je dobila od ćelavog, plastični neseser s pištoljem. Futrolu sa šilom. Najk sportsku torbu koja joj je sad već bila nepotrebna stavila je u obližnju kasetu, ubacila novčić od sto jena i zaključala je. Nema nameru da dolazi po nju. U njoj nema ničeg što bi navelo na njen identitet. Uzela je putnu torbu i počela da šeta naokolo po staničnoj zgradi u potrazi za javnim telefonom. Oko svih javnih telefona bila je gužva. Ljudi koji su zbog zastoja vozova kasnili kućama i želeli da se jave telefonom čekali su da dođu na red u dugačkim redovima. Aomame se blago namrgodi. Izgleda da me čovečuljci neće tako lako pustiti da pobegnem. Po onome što je rekao vođa, oni ne mogu direktno da dopru do mene. Ali mogu da spreče moje aktivnosti drugačijim, posrednim sredstvima. Aomame je digla ruke od čekanja u redu za telefon, izašla iz stanice i malo se prošetala, pa ušla u kafe koji joj je pao u oči i poručila ledenu kafu. Roze telefon u kafeu bio je zauzet, ali nije bilo reda. Stala je iza sredovečne žene, nepomično čekajući da se njen dugačak razgovor završi. Žena je bacala nelagodne poglede u njenom pravcu, ali je posle pet minuta razgovora najzad odustala i prekinula vezu.

Aomame je ubacila svu sitninu koju je imala kod sebe i okrenula upamćeni broj. Posle trećeg signala, bezlični glas sa trake saopšti: „Trenutno nisam kod kuće. Molim vas ostavite poruku posle zvučnog signala." Začuo se zvučni signal i Aomame reče u slušalicu: „Hej, Tamaru. Ako si tu, javi se, molim te.“ Slušalica se podigla. „Tu sam“, reče Tamaru. „Dobro je“, reče Aomame. U Tamaruovom glasu, za razliku od uobičajenog, osećao se prizvuk hitnje. „Jesi li dobro?" upita on. „Trenutno." „Posao prošao kako treba?" . Aomame reče: „Čvrsto spava. Duboko, kao da ne postoji sutra." „Razumem", reče Tamaru. Kroz njegov glas provejavalo je kao da je od srca odahnuo. Prava retkost za Tamarua koji ne ispoljava osećanja. „Tako ću preneti. Sigurno će odahnuti." „Nije bilo lako." „Znam. Ali, završila si posao." „Nekako", reče Aomame. „Je li ovaj telefon bezbedan?" „Ide preko posebne linije. Ništa ne brini." „Izvadila sam prtljag iz kasete ne stanici Šinđuku. Šta sad?" „Koliko imaš vremena na raspolaganju?" „Sat i po", reče Aomame. I ukratko mu objasni stanje stvari. Za sat i po, dva telohranitelja će pogledati u spavaću sobu i otkriti da je njihov vođa ispustio dušu. „Sat i po će biti dovoljno", reče Tamaru. „Kad ga pronađu, šta misliš, hoće li odmah obavestiti policiju?" „To ne znam. Upravo juče je policija obavila istragu u sedištu verske or‐ ganizacije. U ovom trenutku sve je bilo samo na nivou saslušanja, još nisu sproveli kompletnu pretragu, ali ako im je guru umro neprirodnom smrću, mogli bi imati grdnih nevolja." „Drugim rečima, neće to objaviti nego će verovatno sami da srede stvari?" „Tako nešto bi ta ekipa hladno mogla da završi. Saznaćemo kad vidimo sutrašnje novine. Da li su policiji javili za smrt njihovog gurua ili nisu. Ja ne volim kockanje ali, ako bih morao da se kladim na jedno od ta dva, kladio bih se na to da ništa neće prijaviti policiji."

„Zar ne bi pomislili da je u pitanju bila prirodna smrt?“ „To ne može da se proceni spolja. Dok se ne obavi temeljna autopsija, ne može se ni znati da li je u pitanju prirodna smrt ili ubistvo. U svakom slučaju, prvo će hteti da čuju šta ti imaš da ispričaš. Jer si ti poslednja osoba koja ga je videla živog. A ako saznaju da si napustila svoj stan i negde se sakrila, analogijom će prirodno doći do zaključka da to nije mogla da bude prirodna smrt.“ „I onda će početi da me traže. Svim silama." „To je sigurno", reče Tamaru. „Hoću li moći uspešno da nestanem?" „Imamo plan. Temeljan plan. Ako budeš pažljivo, vrlo strpljivo sledila taj plan, niko te neće naći. Najgore je plašiti se.“ „Trudim se“, reče Aomame. „Nastavi da se trudiš. Delaj hitro, vreme upotrebi u sopstvenu korist. Ti i jesi pažljiva i strpljiva osoba. Ponašaj se kao i uvek.“ Aomame reče: „U okolini Akasake bio je lokalni pljusak, podzemna železnica je stala." „Znam", reče Tamaru. „Ali, ne treba da brineš. Nije planirano da koristiš podzemnu. Sad ćeš uhvatiti taksi i otići do sigurnog stana u gradu." „U gradu? Zar nije bilo reči da ću ići nekud daleko?" „Naravno da ćeš ići daleko", izgovori Tamaru polako, kao da je ubeđuje. „Ali, pre toga treba obaviti nekoliko priprema. Moraš da promeniš ime i lični opis. Osim toga, ovo je bio težak posao. Sigurno si trenutno u napetom stanju. Ako budeš delovala u takvom trenutku, neće biti dobro. Na neko vreme ćeš se skloniti u sigurni stan. Sve je u redu, mi ćemo ti biti čvrsta podrška." „Gde se on nalazi?" „U Koenđiju", reče Tamaru. U Koenđiju, pomisli Aomame. A zatim blago noktima kucnu o prednje zube. Uopšte ne ume da se orijentiše u tom kraju. Tamaru joj reče adresu i naziv zgrade. Kao i uvek, Aomame ništa nije zapisala, sve je urezala u pamet. „Južni izlaz stanice Koenđi. Blizu puta Kan-nana. Broj stana 303. Ulazna vrata se otvaraju na šifru 2831." Tamaru napravi pauzu. Aomame u mislima ponovi: 303 i 2831. „Ključ je zalepljen lepljivom trakom na poleđini otirača ispred vrata. U stanu imaš sve što bi za prvo vreme moglo da ti bude neophodno za život, i

neko vreme nećeš izlaziti napolje. Ja ću stupiti u kontakt s tobom. Triput zvonim pa prekidam, posle dvadeset sekundi zovem ponovo. Ti, po mogućstvu, mene nemoj zvati." „Shvatila sam“, reče Aomame. „Je l' ona ekipa bila gadna?" upita Tamaru. „Ona dvojica uz njega su delovala sposobno. U jednom trenutku sam se malo sledila od njih. Ali, nisu profesionalci. Nisu oni tvoj nivo." „Nema mnogo ljudi kao što sam ja." „Možda ne bi ni valjalo da ih ima mnogo." „Možda", reče Tamaru. Aomame uze prtljag i zaputi se ka taksi stajalištu stanice metroa. I tamo se napravio dugačak red. Izgleda da se rad podzemne železnice još nije ponovo uspostavio. U svakom slučaju, morala je da stane u kolonu i stpljivo sačeka svoj red. Nije imala drugog izbora. Čekajući red na taksi u gomili putnika s nervozom na licu, u svojoj glavi iznova i iznova ponavljala je adresu bezbedne lokacije, naziv i broj zgrade, Šifru na interfonu i Tamaruov broj telefona. Kao neku važnu mantru koju budistički sveštenik ponavlja dok sedi povrh stene na nekoj planini. Aomame oduvek ima poverenja u svoju moć pamćenja. To malo podataka može da zapamti bez ikakve muke. Samo, njoj su trenutno ti brojevi nit za koju se drži kao da je život u pitanju. Ako samo zaboravi ili pogreši neki od njih, opstanak će biti komplikovan. Morala je da ih ureže duboko u pamet. Kada je konačno uspela da sedne u taksi, bilo je prošlo oko jedan sat otkad je izašla iz one prostorije i za sobom ostavila vođin leš u njoj. Da stigne do te tačke bilo joj je potrebno dvostruko više vremena nego što je planirala. Za to vreme čovečuljci su sigurno bili vredni. Izazvali su lokalni pljusak u Akasaki, zaustavili podzemnu železnicu, napravili haos u saobra‐ ćaju za sve ljude koji se vraćaju kućama, stvorili gužvu na stanici Šinđuku, manjak taksi vozila i usporili kretanje Aomame. Tako oni njoj polako natežu nerve. Pokušavaju da joj oduzmu prisebnost. Ne, možda se to samo slučajno poklopilo. Možda se sve dogodilo slučajno. Možda se ja samo plašim nepostojeće senke čovečuljaka. Pošto je taksisti saopštila odredište, Aomame se duboko zavali u sedište i zatvori oči. Ona dvojica u tamnim odelima sad sigurno gledaju na ručne satove i čekaju da se guru probudi. Aomame ih zamisli. Ćelavi pije kafu i razmišlja o svemu i svačemu. Njegova uloga je da razmišlja. Razmisli pa

prosudi. Možda se pita zašto vođa spava baš toliko mirno. Vođa uvek spava nečujno, duboko i tiho. Niti hrče, niti se čuje kako diše u snu. Pa opet, on uvek ima neki osećaj. Ona žena je rekla da će čvrsto spavati dva sata. Rekla je da ga toliko otprilike treba ostaviti na miru da bi mu se mišići oporavili. Tek je prošlo sat vremena. Ali, nešto mu ne da mira. Možda bi bilo bolje da ode i proveri. Šta da radim, dvoumi se on. Ali, onaj koji je stvarno opasan je tip s repom. Siledžijski utisak koji je on ostavio za onaj sekund dok je izlazila iz sobe Aomame je još svež u pamćenju. Ćutljiv čovek, ali ima izoštrenu intuiciju. Verovatno i izuzetnu borilačku tehniku. Mnogo je sposobniji nego što je očekivala. Verovatno ne može da se nosi s njenim poznavanjem borilačkih veština. Možda ne bi dobio priliku ni da se maši za pištolj. Ali srećom, on nije profesionalac. Pre nego što posluša svoj instinkt i sprovede ga u delo, u njemu proradi razum. Naviknut je na to da od drugih prima instrukcije. Nije kao Tamaru. Tamaru prvo savlada protivnika i onesposobi ga, pa tek onda razmišlja. Prvo dejstvuje. Veruje svom instinktu, pa tek posle donosi logičan zaključak. On zna da može biti prekasno ako okleva ma i samo sekund. Kad se setila tog trenutka, pod pazuhom joj je izbio znoj. Ona bez reči zavrte glavom. Imala sam sreću. Izbegla sam bar da na licu mesta budem uhvaćena živa. Sada moram dobro da se pazim. Kao što mi je Tamaru rekao. Najvažnije je da budem pažljiva i strpljiva. Opasnost nastupa čim se opustiš. Taksista je bio je sredovečan muškarac i učtivo se izražavao. Izvadio je mapu, zaustavio automobil i isključio taksimetar, ljubazno potražio adresu i pronašao datu zgradu. Aomame mu je zahvalila i izašla iz taksija. Bila je to otmena šestospratnica u novogradnji. Nalazi se u središtu naselja. Na ulazu nema ni žive duše. Aomame pritisnu broj 2831 i otključa automatsku bravu, otvori automatska ulazna vrata i čistim, ali malim liftom pope se na treći sprat. Kad se lift popeo, prvo je ustanovila položaj izlaza u hitnim slučajevi‐ ma. Zatim je uzela ključ koji je lepljivom trakom bio zalepljen za poleđinu otirača, njime otvorila vrata i ušla u stan. U stanu je postojao sistem da se svetla automatski pale čim se otvore ulazna vrata. Osećao se specifičan miris novoizgrađene zgrade. Sav nameštaj i električni uređaji u stanu delovali su ganc novo, bez ikakvog traga koriščenja. Mora da su tek izvađeni iz kutije i otpakovani iz celofana. I nameštaj i električni uređaji delovali su kao nešto što je dekorater odabrao da bi napravio izložbeni salon

od stana. Jednostavnog dizajna, funkcionalan, ne miriše na svakodnevni život. Levo od ulaznih vrata bile su trpezarija i dnevna soba. Postojao je hodnik, toalet i kupatilo, a iza njih dve sobe. U jednoj od spavaćih soba bio je uži francuski krevet. Namešten je. Venecijaneri na prozoru bili su spušteni. Kada se otvori prozor koji gleda na ulicu, poput dalekog huka mora čuje se zvuk saobraćaja na putu Kan-nana. Kada se zatvori, ne čuje se praktično ništa. Iz dnevne sobe izlazilo se na mali balkon, a odatle se video jednom ulicom odvojeni maleni park. Tu su bile ljuljaške i tobogan, pesak i javni toalet. Visoke živine ulične svetiljke osvetljavaju kraj skoro neprirod‐ no bleštavo. Ogromno stablo japanskog bresta širi svoje grane unaokolo. Stan je na trećem spratu, u blizini nema visokih zgrada, nema potrebe da se obazire na to da li je neko gleda. Aomame se seti svog stana u Đijugaoki koji tek što je napustila. Zgrada je bila stara, ne baš ni čista, povremeno su se pojavljivale bubašvabe, a i zidovi su bili tanki. Uopšte nije mogla da kaže da je to bio stan za koji se vezala. Ali, sada ga se sa setom sećala. Boraveći u tom savršeno besprekor‐ nom novom stanu, imala je osećaj kao da se pretvorila u neku anonimnu osobu lišenu pamćenja i individualnosti. Kada je otvorila frižider, u vratima je zatekla četiri limenke hajniken piva kako se hlade. Otvorila je jednu i otpila gutljaj. Uključila je televizor sa ekranom od 21 inča, sela ispred njega i gledala vesti. Puštali su izveštaj o grmljavini i lokalnom pljusku. Kao glavnu vest saopštili su da je voda prodrla u stanicu Akasaka-Micuke i da je zbog toga nastao prekid saobraća‐ ja na linijama Marunoući i Ginza. Voda koja je prodrla slivala se niz stanične stepenice kao vodopad. Stanični službenici u kabanicama slagali su vreće s peskom na ulazu u stanicu, ali je za to, kako god da se pogleda, već bilo prekasno. Saobraćaj u podzemnoj železnici još stoji i nema izgleda da će se uskoro ponovo uspostaviti. Televizijski izveštač je pružao mikrofon i pitao ljude koji su izgubili prevoz kući za njihov komentar. „Jutros su na vremenskoj prognozi rekli da će ceo dan biti vedro“, jadao se neki. Vesti je odgledala do kraja, ali izveštaja o tome da je preminuo vođa Sakigakea naravno nije bilo. Ona dvojica u susednoj sobi sigurno čekaju da istekne dva sata. A onda će saznati istinu. Ona izvadi neseser iz putne torbe, pa zatim pištolj iz njega, i stavi ga na trpezarijski sto. Automatski pištolj nemačke proizvodnje na tom novom trpezarijskim stolu izgledao je užasno grubo i nemo. I potpuno crno. Ali, zahvaljujući tome, u toj bezličnoj sobi

kao da se pojavila jedna tačka fokusa. „Scena sa automatskim pištoljem“, promrmlja Aomame. Liči na naziv umetničke slike. U svakom slučaju, od sada nadalje više neće smeti da se odvaja od njega. Mora da se postara da joj uvek bude nadohvat ruke. Bilo da će pucati na nekog drugog, ili na sebe. U velikom frižideru bilo je dovoljno hrane da tu može ostati pola meseca pod opsadom ako bude stani-pani. Povrće i voće, nekoliko gotovih jela koja se mogu odmah jesti. U zamrzivaču je bilo raznih vrsta zaleđene ribe, mesa i hleba. Čak i sladoled. U kuhinjskom ormaru bila je poslagana razna vaku‐ mirana i konzervirana hrana i začini. Tu su i pirinač i testenina. Ima i dosta mineralne vode. Bile su spremljene i po dve flaše crnog i belog vina. Ne zna ko je to nabavljao, ali priprema je bila vrlo brižljiva. Ne pada joj na pamet ništa a da je možda izostavljeno. Pošto je osećala izvesnu glad, izvadila je kamamber, isekla ga i pojela s krekerima. Kad je pojela polovinu sira, dobro je oprala jedan štapić celera, stavila majonez na njega i sažvakala ga celog. Zatim je otišla u spavaću sobu i počela da otvara redom jednu po jednu fioku ormara. Na vrhu je stajala pidžama i tanak bade-mantil. Potpuno su novi, još neotpakovani iz najlona. Priprema je bila veoma dobra. U sledećoj fioci bila su tri kompleta majica i čarapa, najlonki i presvlaka donjeg veša. Sve je bilo jednostavno i belo, u skladu sa dizajnom nameštaja, i sve je bilo zapakovano u plastične kese. Verovatno iste onakve stvari kakve se daju ženama u sigurnoj kući. Materijal je bio kvalitetan, ali je sve ipak odavalo utisak u stilu: ovo je potrepština. U kupatilu je stajao šampon, regenerator, krema za lice i toaletna vodica. Sve što joj je potrebno bilo je tu. Pošto se Aomame obično skoro uopšte ne šminka, neophodna kozmetika je bila ograničena. Tu je bila četkica za zube, četkica za čišćenje proreda između zuba i pasta za zube. Brižljivo su pripre‐ mljeni i četka za kosu, štapići za uši, brijač i makazice, pa čak i higijenski ulošci. Tu je i solidna zaliha toalet papira i papirnih maramica. Uredno pre‐ savijeni peškiri za kupanje i peškiri za lice složeni stoje u ormaru. Sve je brižljivo sređeno. Probala je da otvori garderober. Može biti da su u njemu nanizane haljine i cipele njene veličine. Ako to još budu armani i feragamo, neće imati šta da kaže. Ali, nasuprot očekivanju, garderober je bio prazan. Koliko god temeljni bili, dotle ipak nisu išli. Oni znaju dokle seže brižljiva priprema, a odakle počinje preterivanje. Kao biblioteka Džeja Getsbija. Knjige u njoj su prave, ali nije išao dotle da im iseče stranice. Uz to, dok tu bude boravila,

okolnosti u kojima bi postalo neophodno da ona izađe napolje ne bi trebalo da se stvore. Oni i ne pripremaju ništa što nije neophodno. Pa ipak, vešalica ima pregršt. Aomame iz putne torbe izvadi odeću koju je ponela, i pregledajući jedan po jedan komad da nije izgužvan, okači ih na vešalice. Znala je da bi osta‐ vljanje odeće u torbi, za razliku od njenog kačenja na vešalice, bilo ipak zgodnije za jednog begunca. Ali, Aomame je više od svega na svetu mrzela izgužvanu odeću. Nikad od mene hladnokrvni kriminalac od profesije, pomisli Aomame. E pa stvarno, zar da se u ovakvom trenutku bavim time da li će mi se odeća izgužvati? A onda se odjednom seti razgovora koji je nekom prilikom vodila s Ajumi. „Pare sakrivene u slamarici, pa kad prigusti, zgrabim ih i beži kroz prozor.“ „To, to!“ rekla je Ajumi i pucnula prstima. „Kao u Bekstvu. Onom filmu Stiva Makvina. Svežnji novčanica i sačmara. To mi se baš sviđa." Taj život uopšte nije tako zabavan, da znaš, reče Aomame zidu. Aomame je onda otišla u kupatilo, svukla odeću sa sebe i istuširala se. Pustila je vruću vodu i sprala vonj znoja sa svog tela. Izašla je iz kupatila, sela za kuhinjski šank i peškirom brišući mokru kosu ponovo otpila gutljaj preostalog piva. Tokom današnjeg dana nekoliko stvari je pouzdano pošlo napred, pomisli Aomame. Zupčanik je škljocnuo i pomerio se napred za jedno mesto. A jednom pokrenut zupčanik ne može nazad. To je pravilo ovog sveta. Aomame stavi pištolj u šaku, okrenu ga naopako i cev usmerenu nagore stavi u usta. Metal pod ivicama njenih zuba bio je užasno tvrd i hladan. Osećao se blag miris maziva. Ovako treba prosuti mozak. Zapeti udarač, nategnuti navlaku. Sve se okonča u trenu. Nema potrebe razmišljati ni o čemu. Nema potrebe bežati. Aomame se nije naročito plašila toga da umre. Ja umirem, Tengo ostaje u životu. On nastavlja da živi u ovoj godini 1Q84, svetu s dva meseca. Ali, taj svet ne uključuje i mene. Na ovom svetu on i ja se nećemo sresti. Koliko god svetova bilo, ja se s njim nikad neću sresti. Ili je bar vođa tako rekao. Ona ponovo polako pogledom pređe preko sobe. Ovo je pravi izložbeni salon, pomisli ona. Čist je, jednoobrazan, ima sve što treba da ima. Samo, bezličan je i odsečen, prava imitacija. Ako se dogodi da ovde umrem, to

neće biti baš neki prijatan način da se mre. Ali, čak i kad bi se scenografija promenila u neku koja mi se sviđa, postoji li na ovom svetu uopšte neki prijatan način da se umre? Uz to, kad malo bolje razmislim, nije li svet u kome mi živimo u krajnjoj liniji samo jedan džinovski izložbeni salon? Uđeš unutra i sedneš, popiješ čaj, vidiš kakav je pogled kroz prozor i kad dođe vreme, zahvališ i izađeš napolje. Sav nameštaj u njemu je puki impro‐ vizovani lažnjak. Čak je i mesec koji visi na prozoru verovatno imitacija načinjena od papira. Ali ja Tenga volim, mislila je Aomame. Čak je to tiho i izgovorila. Tenga volim. To nije nikakav laki komad. Godina 1Q84 je stvarni svet, u kom teče stvarna krv. Bol je zauvek bol, a strah zauvek strah. Dva meseca na nebu nisu imitacija. Pravi su. Pravi mesečev par. A ja sam na ovom svetu zarad Tenga prihvatila smrt. Za to niko ne može da kaže da je lažno. Aomame baci pogled na okrugli sat koji je visio na zidu. Jednostavan dizajn firme Braun. Slaže se s HK4. Osim tog sata na zidovima prostorije ne visi ništa. Kazaljke na satu pokazivale su deset. Vreme je da ona dvojica otkriju mrtvog vođu. U spavaćoj sobi elegantnog apartmana Hotela Okura, jedan čovek nije u životu. Čovek krupnog tela, koji nije običan. On se preselio na onaj svet. Koga god i što god da je poneo sa sobom, na ovu stranu mu više nema povratka. A sada dolazi vreme bauka.

16 Tengo Kao ukleti brod Kada dođe sutra, kakav li će svet biti tu? „To niko ne zna“, rekla je Fukaeri. Ali, u svetu u kome se Tengo probudio nisu se mogle zapaziti baš nikakve promene u odnosu na onaj u kom je zaspao. Sat pored uzglavlja pokazivao je nešto posle šest. Napolju se već sasvim razdanilo. Vazduh je potpuno bistar, a zrak svetlosti poput klina prodire kroz prorez zavese. Leto se izgleda konačno bližilo kraju. Čuje se zvonki, svež cvrkut ptica. Jučera‐ šnja žestoka oluja deluje kao uobrazilja. Ili pak nešto što se dogodilo u dalekoj prošlosti, na nekom nepoznatom mestu. Kada je otvorio oči, prvo što je Tengu prošlo kroz glavu bilo je da je Fukaeri možda isparila preko noći. Ta devojka je, međutim, čvrsto spavala kraj njega, kao neka životinjica u zimskom snu. Njeno usnulo lice bilo je prelepo, a pramenovi crne kose na belom obrazu iscrtavali su neki složeni ornament. Uho joj je bilo skriveno kosom, izvan pogleda. Čulo se kako tiho diše u snu. Tengo je neko vreme gledao u tavanicu, osluškujući njen dah koji je zvučao kao neki maleni meh. Još je jasno pamtio doživljaj svoje ejakulacije prethodne noći. Kad je pomislio na to da je stvarno izbacio semenu tečnost u nju, i to dosta semene tečnosti, u glavi mu se stvorio jeziv haos. Kako je došlo jutro, i to mu je, baš kao i ona žestoka grmljavina, delovalo kao nešto što se nije desilo u stvarnosti. Upravo kao neki doživljaj iz snova. U svojoj ranoj mladosti bezbroj puta je doživeo vlažne snove. Sanjao je realistične erotske snove, u snu ejakulirao, i zatim se budio. Svi događaji su bili san, samo je ejakulacija bila prava. Dosta je ličilo na taj doživljaj. Ali ovo nije bio vlažni san. On je bez sumnje ejakulirao dok je bio u Fukaeri. Ona ga je vodila i stavila njegov penis u sebe, a onda iscedila svu njegovu semenu tečnost. On se samo tome povinovao. Za to vreme njegovo telo bilo je potpuno obamrlo, tako da ni prstom nije mogao da mrdne. A

onda je sam Tengo mislio da ejakulira u učionici osnovne škole. Ali, ja svejedno nemam menstruaciju, nema razloga za brigu da ću zatrudneti, govori Fukaeri. Tengo ne može da pojmi da se tako nešto stvarno odigralo. Ali, jeste se stvarno dogodilo. U stvarnom svetu, kao nešto stvarno. Valjda. Ustao je iz kreveta, presvukao se, otišao do kuhinje da prokuva vodu i skuvao kafu. Dok je kuvao kafu pokušavao je da sredi glavu. Kao da sređuje stvari u fioci stola. Ali, nije uspevao da je sredi. Samo je zamenio mesta nekim stvarima. Na mesto gde je stajala gumica za brisanje stavio je spajalice, na mesto gde su stajale spajalice stavio je rezač, a na mesto rezača gumicu za brisanje. Samo je haosu jednog oblika dao drugi oblik. Popio je svežu kafu a onda otišao u kupatilo i brijao se uz program barokne muzike na FM radiju. Partite koje je Teleman komponovao za razne solo instrumente. Uvek isti ritual. Skuva kafu u kuhinji, popije je i brije se slušajući „Baroknu muziku za vas“ na radiju. Od dana do dana samo se repertoar razlikuje. Prethodnog dana je to bila Ramoova muzika za čembalo. Voditelj je govorio. „Dela Telemana, koji je kao kompozitor u prvoj polovini XVIII veka imao visok ugled širom Evrope, zbog prevelikog obima ljudi su u XIX veku počeli da gledaju s omalovažavanjem. Ipak, Teleman za to nije bio odgovoran. Sa strukturalnim promenama evropskog društva, velike promene u nameni komponovanja muzike prizvale su ovakav preokret u njegovom ugledu." Je li ovo novi svet, pomisli Tengo. Ponovo se osvrnuo i pogledao oko sebe. I dalje nema nikakvih promena na vidiku. Nisu vidljivi ni ljudi koji gledaju s omalovažavanjem. Svejedno, trebalo je da se obrije. Bilo da se svet promenio ili ne, niko brijanje neće obaviti umesto njega. Nema mu druge nego da se obrije sam. Kad je završio s brijanjem, prepekao je tost, namazao puter na njega i pojeo ga, i popio još jednu šolju kafe. Otišao je do spavaće sobe da pogleda Fukaeri, ali je ona očigledno spavala veoma duboko, jer je ležala potpuno nepomično. U potpuno istom položaju kao i pre. I kosa na njenom obrazu pravila je onaj isti ornament. Disanje joj je bilo mirno, baš kao i do tada. Za sada nije imao plan. Nema ni predavanja u pripremnoj školi. Nije planirao da mu bilo ko dođe u posetu, niti je nameravao da ide kod bilo

koga. Šta će raditi celog tog dana bilo je samo njemu na volju. Tengo je seo za kuhinjski sto i nastavio da piše svoj roman. Nalivperom je rukopis ispu‐ njavao slovima. Kao i uvek, istog časa se usredsredio na tu aktivnost. Kanal njegove svesti se prebacio, i sve ostale stvari potpuno su mu nestale iz vidokruga. Kada se Fukaeri probudila, bilo je nešto pre devet sati. Bila je svukla pidžamu i obukla Tengovu majicu. Majicu s Džefom Bekom sa turneje po Japanu, onu istu koju je on nosio kada je išao da poseti oca u Ćikuri. Njen par bradavica jasno se ocrtavao ispod majice. One su Tenga neodoljivo podsetile na doživljaj njegove sinoćnje ejakulacije. Kao što naziv neke ere odmah asocira na neku istorijsku činjenicu. Na radiju je svirala neka kompozicija Marsela Diprea na orguljama. Tengo prestade da piše i pripremi doručak za nju. Fukaeri je pila erl grej i jela tost namazan džemom od jagoda. Mazala je džem na tost pažljivo i dugo, kao kakav Rembrant dok slika nabore na odeći. „Koliko li se primeraka tvoje knjige prodalo?" upita Tengo. „Pitaš za Lutku od vazduha“, upita Fukaeri. „Da.“ „Ne znam“, reče Fukaeri. A zatim blago izvi obrve. „Baš dosta.“ Njoj brojevi nisu neki bitan faktor, pomisli Tengo. Njen izraz „baš dosta“ podsetio je Tenga na široko polje na kome raste detelina dokle pogled seže. Detelina ukazuje na taj koncept reči „dosta“, a koliko je to, niko ne može da prebroji. „Lutka od vazduha ima mnogo čitalaca", reče Tengo. Ne rekavši ništa, Fukaeri je proučavala stanje prekrivenosti hleba džemom. „Moram da se vidim s gospodinom Komacuom. Što pre to bolje", reče Tengo preko stola gledajući pravo u Fukaeri. Na njenom licu, kao i uvek, nije se pojavio nikakav izraz. „Ti si ga, naravno, već upoznala, je l' tako?" „Na konferenciji za štampu." „Razgovarala si s njim?" Fukaeri samo malko odmahnu glavom. To je značilo da praktično i nije. Mogao je živo da zamisli tu scenu. Komacu kao i obično sumanutom brzinom govori što mu je na umu - ili pak ono što mu i nije na umu - a ona za to vreme maltene ne otvara usta. I ne čuje čestito šta joj sagovornik govori. Sam Komacu se uopšte ne obazire na to. Ako bi ga neko pitao da

konkretno navede jedan primer „spoja ljudi koji su potpuno nekompatibil‐ ni", trebalo bi da spomene Komacua i Fukaeri. Tengo reče: „Stvarno odavno nisam video gospodina Komacua. Nije mi se ni javljao. Mora da je mnogo zauzet. Sigurno ne može da predahne otkad je Lutka od vazduha postala bestseler. Ali, vreme je da se nađem s njim i ozbiljno porazgovaram o mnogim pitanjima. Kad si već i ti ovde. Bila bi dobra prilika. Hoćeš da idemo zajedno da se vidimo?" „Utroje." „Da, Tako ćemo skratiti priču!“ Fukaeri je malo razmišljala. Ili je pak nešto zamišljala. A onda reče: „Može. Ako to bude moguće." Ako to bude moguće, odjekivalo je u Tengovoj glavi. Bilo je u tome nekakvog proročanskog prizvuka. „Ti misliš da bi to moglo biti nemoguće?" upita Tengo bojažljivo. Fukaeri ne odgovori na to. „Ako bude moguće, ići ćemo da se vidimo s njim. To ti neće smetati, nadam se." „Šta ćemo kad se vidimo." „Šta ćemo da radimo kad se vidimo?" ponovi Tengo njeno pitanje. „Prvo ću mu vratiti novac. Na moj bankovni račun nedavno je uplaćena prilična svota novca kao honorar za adaptaciju Lutke od vazduha. Ali, lično ne želim da primim taj novac. Nije da se ja nešto kajem što sam prepravljao Lutku od vazduha. Rad na njoj mi je dao podsticaj i usmerio me u dobrom pravcu. To jeste samohvalisanje, ali mislim da je rezultat dobar. Ugled joj je stvarno veliki, a i dobro se prodaje. Mislim da nije bila greška što sam prihvatio taj posao. Samo nisam mislio da će cela stvar ovoliko da se naduva. Naravno, ja to jesam sam prihvatio i sigurno je da moram da preuzmem odgovornost. Ali svejedno, ne nameravam da prihvatim honorar za to.“ Fukaeri napravi pokret kao da blago sleže ramenima. Tengo reče: „Sigurno da je tako. Taj čin možda i neće promeniti apsolutno ništa u sadašnjem stanju stvari. Ali ja lično želim da moja situacija bude čista.“ „Prema kome.“ „Najviše prema sebi samom", reče Tengo dosta sniženim tonom. Fukaeri uze poklopac tegle džema i stade da ga posmatra kao neku relikviju. „Samo, možda je sad već prekasno", reče Tengo.

Fukaeri ništa ne reče na to. Kada je nešto posle jedan telefonom pozvao Komacuovu kancelariju (on nikada na posao ne dolazi pre podne), žena koja se javila na telefon rekla je da je Komacu odsustvovao s posla poslednjih nekoliko dana. Nije znala ništa više od toga. Pa čak i ako je nešto znala, izgleda nije imala nameru Tengu to da kaže. Tengo je zamoli da mu prebaci vezu na drugog urednika koga je znao iz viđenja. Taj čovek je bio urednik mesečnika za koji je Tengo pod pseudonimom pisao kratke kolumne. Urednik je bio dve-tri godine stariji od njega, završio je isti fakultet i bio je naklonjen Tengu. „Gospodin Komacu je već nedelju dana odsutan s posla“, rekao je urednik. „Sam me je zvao telefonom trećeg dana, rekao da se veoma loše oseća i da će neko vreme odsustvovati. Otad nije dolazio na posao. Ovi iz sektora za izdavaštvo čupaju kosu. Jer, otkad je postao glavni i odgovorni urednik Lutke od vazduha, gospodin Komacu je sve radio sam. On lično je zadužen i za časopis, ali je svoj posao zanemario, potpuno se izolovao i niko nije mogao da mu priđe. I sad kad je ovako odsutan, niko ne može da ga odmeni. Dobro, doduše, ako mu je loše, tu se ništa ne može.“ „U kom smislu mu nije dobro?" „Ne znam. On sam je samo rekao da mu je loše. Tako mi je rekao i prekinuo vezu. Od tada se uopšte nije javljao. Kad ga pozovem na kuću da ga nešto pitam, ne mogu da ga dobijem. Sve vreme se uključuje telefonska sekretarica. To me stvarno zbunjuje." „Gospodin Komacu nema porodicu?" „Živi sam. Imao je ženu i dete, ali se sigurno odavno razveo. Pošto on sam ne govori o tome, ne znam detalje, ali tako sam načuo." „U svakom slučaju, stvarno je čudno da se za nedelju dana koliko je odsutan samo jednom javio." „Pa dobro, kao što i sam znaš, on nije čovek koji normalno funkcioniše." Sa slušalicom u ruci, Tengo je malo razmišljao o tome. „Da je nepredvi‐ dljiv čovek, to jeste sigurno. Ima manjak zdravog razuma, a i osobine sebič‐ njaka. Ipak, koliko je meni poznato, on nije čovek neodgovoran prema poslu. U ovo vreme, kada se Lutka od vazduha toliko dobro prodaje, ma koliko mu zdravstveno stanje bilo loše, nemoguće je da bi taj posao ostavio na pola, bez ijednog čestitog telefonskog poziva svojoj firmi. Nije on baš toliko rđav."

„Pravo kažeš", složi se urednik. „Možda bi bilo dobro da odem do njegove kuće i proverim kako je. Od Fukaerinog nestanka bilo je i problema sa Sakigakeom, a i još se ne zna gde je ona. Već se pomišlja da joj se nešto desilo. Valjda se gospodin Komacu ne pretvara da je bolestan pa je uzeo slobodne dane da bi negde sklonio Fukaeri ili tako nešto?" Tengo je ćutao. Ne može da mu kaže da je pred njim Fukaeri glavom i bradom, i da upravo štapićima čisti uši. „Ima mnogo problematičnih aspekata kad je ta knjiga u pitanju, i to ne samo zbog ovoga o čemu pričam. Činjenica je da se dosta prodaje, ali ima tu još nečeg sumnjivog. Nisam samo ja u pitanju. Većina ljudi u našoj kući se isto oseća... Nego, je l' ti gospodin Komacu zbog nečeg bio potreban?" „Ne, ni zbog čega posebno. Nismo se neko vreme čuli, pa sam se samo zapitao šta se dešava." „I on je u poslednje vreme bio veoma zauzet. Verovatno je trpeo stres zbog svega. U svakom slučaju, Lutka od vazduha nam je najprodavaniji bestseler otkad ova kuća postoji. Radujem se ovogodišnjem bonusu. Jesi li i ti pročitao knjigu, Tengo?“ „Pročitao sam rukopis, naravno, još kad je bio podnet na konkurs." „Ah, da, tako je. Ti si radio kao čitač rukopisa." „Dobro napisan i zanimljiv roman." „Da, sadržaj je stvarno dobar. Vredi čitanja." Tengo u toj formulaciji oseti neki zlokoban prizvuk. „Ali, nešto ti smeta?" „To je nekakav urednički instinkt. Veoma je dobro napisan. To je sigurno. Samo, malo je previše dobro napisan. Za jednu sedamnaestogodi‐ šnju debitantkinju, razumeš. A autorki se trenutno gubi svaki trag. Ni sa urednikom se ne može stupiti u kontakt. Knjiga sama, kao ukleti brod bez žive duše, punim jedrima plovi napred vodama bestselera." Tengo ispusti nejasan glas. Sagovornik nastavi: „Jeziva je, zagonetna, a priča je previše dobra. Ovo je samo između nas, ali u kući se šuška i pretpostavlja se da je gospodin Komacu dobrano umešao svoje prste u ovo delo. Da je prekoračio razumne okvire. Prosto ne mogu da verujem, ali ako je stvarno tako, onda mi ovde imamo vrlo opasnu tempiranu bombu." „Ili možda samo imate dosta sreće." „Čak i ako je tako, ona ne može da traje doveka", reče urednik. Tengo mu zahvali i prekide vezu.

Pošto je spustio slušalicu, Tengo reče Fukaeri: „Gospodin Komacu je od pre nedelju dana odsutan s posla. Ne mogu da stupe u kontakt s njim." Fukaeri nije rekla ništa. „Izgleda da ljudi iz moje okoline nestaju jedan za drugim“, reče on. Fukaeri, normalno, ne reče ništa. Tengo se najedanput seti činjenice da čovek dnevno izgubi četrdeset miliona ćelija epiderma. Sljušte se, pretvore u sićušni nevidljivi prah i nestaju u vazduhu. I mi smo za ovaj svet možda nešto nalik na te ćelije epiderma. Ako je tako, nema ničeg čudnog u tome da neko jednog dana iznenada nestane. „Može biti da sam ja sledeći“, reče Tengo. Fukaeri čvrsto odmahnu glavom. „Ti ne možeš biti izgubljen.“ „Zašto ja ne mogu biti izgubljen?“ „Zato što si pročišćen.“ Tengo je to razmatrao nekoliko sekundi. Zaključak, naravno, ipak nije doneo. Shvata da je svako razmišljanje, ma koliko ga bilo, od početka uzaludno. Uprkos tome, ne može da se upinje ni da uopšte ne razmišlja. „U svakom slučaju, sada neću moći da se vidim s Komacuom“, reče Tengo. „Ni novac ne mogu da mu vratim.“ „Novac nije problem“, reče Fukaeri. „Onda, šta je uopšte problem?“ upita je Tengo. Odgovor, naravno, nije dobio. U skladu sa svojom odlukom prethodne noći, Tengo je rešio da potraži Aomame. Ako tome bude posvetio jedan dan, verovatno će uspeti da dobije neki nagoveštaj. Ali, kad se stvarno upustio u to, postalo mu je jasno da to nije tako lak zadatak kao što je zamišljao. Ostavio je Fukaeri u svom stanu (više puta joj je ponovio: „Ko god da dođe, ne otvaraj vrata“) i otišao u centralu telefonske kompanije. Tamo postoje svi telefonski imenici za područje čitavog Japana i svako može da ih pregleda. Izvrteo je od početka telefonske imenike sve dvadeset tri tokijske opštine u potrazi za prezime‐ nom Aomame. Čak i ako u njima nije navedena ona lično, trebalo bi da bar može da pronađe gde živi neka njena rodbina. Te ljude će moći da pita za informacije o njoj. Ali, ni u jednom od imenika nije naišao ni na koga s prezimenom Aomame. Tengo proširi područje na ceo Tokio. I dalje ne pronalazi nikog. Posle toga, okvir pretrage je proširio na ceo region Kanto. Prefekture Ćiba,

Kanagava, Saitama... tu je istrošio i vreme i energiju. Oči su ga zabolele od zurenja u sitna slova telefonskog imenika. Mogao je da zamisli nekoliko mogućnosti. 1) Ona živi u predgrađu Utašinaija na Hokaidu. 7 2) Udala se i promenila prezime u Ito. 8 3) Da bi sačuvala svoju privatnost, ne dozvoljava da joj se ime objavi u telefonskom imeniku. 4) U proleće pre dve godine umrla je od opakog oblika gripa. Sigurno je bilo još toliko drugih mogućnosti. Besmisleno je oslanjati se samo na telefonski imenik. Ne može da pregleda sve telefonske imenike svih mesta u Japanu. Do Hokaida bi mogao da stigne tek sledećeg meseca. Mora da pronađe neki drugi način. Kupio je telefonsku karticu, ušao u telefonsku govornicu, pozvao broj osnovne škole koju je završio u Ićikavi, i tražio da mu potraže njenu adresu u evidenciji, rekavši da hoće s njom u kontakt da stupi zbog godišnjice mature. Ljubazna i izgleda besposlena službenica je pretražila spisak svršenih učenika škole. Pošto je Aomame u petom razredu promenila školu, nije bila na tom spisku. Shodno tome, to ime se ne nalazi na spisku matura‐ nata škole, a ne zna ni njenu sadašnju adresu. Ali bi mogla da pogleda adresu tadašnjeg boravišta. Želite da znate? Želim da znam, rekao je Tengo. Tengo zabeleži tu adresu i broj telefona. Adresa je bila u opštini Adaći u Tokiju, pod imenom Kođi Tasaki. Izgleda da je tad otišla od svojih roditelja. Mora da se nešto dogodilo. Razmišljajući koliko je to verovatno uzaludno, Tengo je ipak probao da pozove taj broj. Kao što je mogao i da očekuje, taj telefonski broj više nije bio u upotrebi. Ipak je prošlo više od dvadeset godina od tada. Pozvao je broj informacija o telefonskim pretplatnicima, saopštio adresu i ime Kođi Tasaki, ali mu je rečeno da takvo ime ne postoji u evidenciji. Tengo je potom potražio telefonski broj seđišta Društva svedoka. Ali, koliko god ih tražio, takvi podaci nisu bili navedeni u telefonskom imeniku. U evidenciji nije bilo ničeg o brošuri Uoči potopa, ni o Društvu svedoka, niti o bilo kom imenu vezanom za njega. Ni pod odrednicom „Verske orga‐ nizacije“ u telefonskom imeniku pravnih lica nije našao ništa. Posle nekog

vremena, pošto se dobrano pomučio, došao je do zaključka da oni verovatno ne žele da bilo ko stupa u kontakt s njima. Kad malo bolje razmisli, to mu je bilo baš čudno. Oni idu kod drugih ljudi kad god im se prohte. Možeš ti u tom trenutku da praviš sufle, lemiš nešto, pereš kosu, dresiraš kučnog miša ili da razmišljaš o kvadratnim funk‐ cijama, ali oni se ne daju omesti - zvone ti ili kucaju na vrata i pitaju te lica razvučenog u izveštačen osmeh: „Želite li da izučavamo Sveto pismo zajedno?“ Ništa im ne smeta da ti dolaze. Ali (verovatno dokle god ne postaneš njihov vernik) ne možeš da se vidiš s njima kad ti hoćeš. Niti da im postaviš ijedno prosto pitanje. Prilično nepraktično, nema šta. Ali, sve i da je pronašao njihov telefonski broj i uspeo da stupi u kontakt, sa stanovišta tog strogog opreza veoma je teško zamisliti da bi odgovorili na njegov zahtev i ljubazno mu pružili informacije o nekom svom pojedinač‐ nom verniku. Iz njihovog ugla sigurno postoje razlozi zbog kojih moraju da budu na tako strogom oprezu. Zbog njihove izuzetno ekscentrične dogme, zbog rigidnosti njihovih uverenja, veliki broj ljudi ih ne voli i smatra ih ne‐ prijatnim. Izazivaju više društvenih problema i kao rezultat događa se da su praktično progonjeni. Verovatno je jedna od njihovih stečenih navika upravo to da sopstvenu zajednicu čuvaju od spoljašnjeg sveta koji se nikako ne bi mogao nazvati prijateljski nastrojenim. U svakom slučaju, tu se nesuđeni put potrage za Aomame zatvorio. Tengo odjednom više nije mogao da se seti kakvi su mu načini pretrage još ostali. Aomame je veoma retko prezime. Kad ga jednom čuješ, ne možeš da ga zaboraviš. Ali, kada pokušavaš da slediš tragove jedne osobe s tim prezi‐ menom, za tili čas udariš u neprobojan zid. A možda bi najefikasnije bilo pitati neposredno nekog od vernika Društva svedoka. Ako bi se raspitivao direktno u njihovom sedištu, verovatno mu ništa ne bi rekli iz straha, ali ako bi upitao nekog vernika po‐ jedinačno, imao je osećaj da bi mu ljubazno odgovorio. Samo, Tengo nije poznavao nijednog vernika Društva svedoka. A i kad je malo bolje razmislio, u poslednjih približno deset godina, nijedan član Društva svedoka nije mu došao na vrata. Zašto oni ne dolaze kad su ti potrebni, nego se pojavljuju samo kada to ne želiš? Postoji i mogućnost da da mali oglas u novinama. Neke glupave sadržine: „Aomame, hitno se javi. Kavana." Sve i da ona takav oglas vidi, Tengo nije mogao da zamisli da bi se potrudila da mu se javi. Sigurno bi bila podozriva. Kavana i nije tako često prezime. Ali, Tengo nije mogao ni

da zamisli da se ona njegovog prezimena još seća. Kavana - ko to beše? Sigurno ga ne bi pozvala. Ko uopšte čita male oglase u novinama? Osim toga, tu je i mogućnost da unajmi nekog privatnog detektiva. Trebalo bi da su oni navikli na tu vrstu potrage za ljudima. Imaju razna sredstva i veze za te svrhe. Sa ovoliko podataka možda bi je pronašao dok trepneš. Verovatno ga ne bi ni toliko skupo stajalo. Ali, možda bi to ipak trebalo sačuvati kao krajnje sredstvo, mislio je Tengo. Prvo bi mogao sam da krene da je traži. Činilo mu se da bi bilo dobro da još malo napregne moždane vijuge i smisli šta bi to on sam mogao da uradi. Kada se u sumrak vratio u stan, Fukaeri je sedela na podu i sama slušala ploče. Ploče sa starim džezom što je ostavila njegova devojka. Na podu su bili raštrkani omoti ploča Djuka Elingtona, Benija Gudmana i Bili Holidej. U tom trenutku na gramofonskoj glavi vrtela se pesma Luja Armstronga Chantez Les Bas. Upečatljiva pesma. Kad ju je čuo, Tengo se setio svoje devojke. Često su slušali tu ploču između dve seanse seksa. U završnom delu te pesme Trami Jang na trombonu se potpuno raspali, zaboravlja na dogovor da završi solo i svira još jedan dodatni osmotaktni refren. „Evo ga, slušaj", objasnila je ona. Kad se završi jedna strana ploče, bio je, naravno, Tengov zadatak da nag ustane iz kreveta, ode do gramofona u susednoj pro‐ storiji i okrene ploču na drugu stranu. Sa setom se toga setio. Nije on, naravno, mislio da će taj odnos doveka trajati. Ipak, ni na kraj pameti mu nije bilo da će imati ovako iznenadni kraj. Gledajući Fukaeri kako zadubljeno sluša ploče koje je ostavila Kjoko Jasuda, imao je čudan osećaj. On namreška obrve i usredsredi se kao da pokušava u toj muzici iz starih vremena da čuje nešto što je izvan muzike. Ili je pak izgledao kao da je pokušavao širom otvorenih očiju da u tim zvucima pronađe senku nečega. „Je l' ti se dopala ta ploča?" „Pustila sam je više puta“, reče Fukaeri. „Ne smeta?“ „Naravno da ne smeta. Nego, nije ti bilo dosadno da budeš sama?“ Fukaeri malo odmahnu glavom. „Morala sam da razmislim." Tengo je hteo da Fukaeri postavi pitanje o onome što se prethodne večeri, u oluji, desilo između njih dvoje. Zašto si to uradila, to bi je pitao. Nije mogao ni da zamisli da Fukaeri oseća žudnju prema njemu. Stoga je to sigurno bio čin čije poreklo nije imalo nikakve veze s polnim nagonom. Ako je tako, šta on onda znači?

Ipak, čak i da je to direktno pita, nije mogao da zamisli da bi dobio čestit odgovor. Osim toga, Tengo više nije imao ni mrvicu volje da u to tako spokojno i mirno septembarsko veče s neba pa u rebra započinje takvu temu. To je čin koji se odigrao u tajnosti, u časovima tame, na mračnom mestu okruženom topotom žestoke grmljavine. Njegovo spominjanje usred obične situacije verovatno bi mu izmenilo značenje. „Ti nemaš ciklus", postavi Tengo pitanje iz drugačijeg ugla. Da proba s nečim na šta se može odgovoriti sa „da“ ili „ne“. „Nemam", jednostavno odgovori Fukaeri. „Nisi ga imala nikad u životu?" „Nikad." „Možda se mešam gde mi nije mesto, ali čini mi se da nije uobičajeno da sa sedamnaest godina još nisi dobila menstruaciju." Fukaeri samo malko slegnu ramenima. „Jesi li ikad išla lekaru zbog toga?" Fukaeri odmahnu glavom. „Ne bi bilo ni od kakve koristi." „Zašto ne bi bilo ni od kakve koristi?" Fukaeri ne odgovori ni na to. Nije se sticao utisak ni da je čula Tengovo pitanje. Njene uši su možda imale poseban dar da osete prikladnost ili ne‐ prikladnost nekog pitanja i da se, poput škrga sirene, zatvaraju i otvaraju po potrebi. „Jesu li čovečuljci nekako upleteni u to?“ upita Tengo. Naravno, odgovora nema. Tengo uzdahnu. Nije mu padalo na pamet više nijedno pitanje koje bi moglo da ga približi rasvetljavanju sinoćnjih događaja. Uzan, krivudav put tu je bio odsečen, a ispred se prostirala samo gusta šuma. Tengo je prepipa‐ vao tlo pod nogama, osvrtao se oko sebe i uperio pogled ka nebesima. To je bio problem u razgovorima s Fukaeri. Svi putevi su odnekle neizostavno odsečeni. Da su tu Giljaci, verovatno bi samo nastavili dalje, čak i kad puta ne bi bilo. Ali, Tengo to nije bio u stanju. „Trenutno tražim jednu osobu“, započe Tengo. „U pitanju je ženska osoba.“ Nema on ništa od toga da takvu priču započinje sa Fukaeri kao sagovor‐ nicom. Dobro to zna. Ali, Tengo je želeo to nekome da ispriča. Želeo je bilo kome naglas da kaže da razmišlja o Aomame. Osećao je da će se ona još malo više udaljiti od njega ako to ne bude učinio.

„Nismo se videli već dvadeset godina. Poslednji put sam je video kada sam imao deset godina. Ona je moja vršnjakinja. Išli smo u isto odeljenje u osnovnoj školi. Probao sam na razne načine da je pronađem, ali ne uspevam da pronađem njen trag.“ Ploča se završila. Fukaeri podiže ploču sa gramofonske glave, zaškilji očima i nekoliko puta udahnu miris vinila. Onda je pažljivo, tako da na površini ne ostavi otiske prstiju, ubaci u papirnu oblogu i zatim tu oblogu stavi u omot ploče. Meko i s ljubavlju, kao da usnulo mače premešta u krevet. „Želiš da se vidiš s tom osobom", upita Fukaeri bez znaka pitanja. „Zato što ona za mene ima važno značenje.“ „Dvadeset godina neprekidno tražiš tu osobu", upita Fukaeri. „Ne, nije tako", reče Tengo. A zatim, dok je tražio reči kojima bi se nadovezao na to, skrsti prste na stolu. „Da budem iskren, danas sam počeo da je tražim." Fukaeri se na licu pojavio izraz koji je govorio da joj nije sasvim jasno. „Danas", reče ona. „Ako mi je ona toliko važna, zašto je do danas nikad nisam potražio?" reče Tengo umesto nje. „Dobro pitanje." Fukaeri je ćutke gledala u Tenga. Tengo sredi misli koje su mu već bile u glavi. Pa reče:„Verovatno sam išao veoma zaobilaznim putem. Ta devojčica po imenu Aomame, kako da to kažem, dugo je, postojano bila u središtu moje svesti. Za moje biće, imala je ulogu važnog sidra. Ali, upravo zbog toga što je bila i previše u samom središtu, ja njeno značenje izgleda nisam uspevao da shvatim.“ Fukaeri je netremice gledala u Tenga. Sa njenog izraza na licu nije se dalo razaznati razume li imalo od onoga što joj on govori. Ali, nije ni važno. Tengo je ionako govorio napola sam za sebe. „Samo, konačno sam shvatio. Ona nije ni ideja, ni simbol, niti metafora. Ona je istinsko biće s toplinom u telu i dušom koja se pokreće. A ta toplina i pokreti nešto su što ja ne smem da ispustim iz vida. Trebalo mi je dvadeset godina da shvatim nešto tako očigledno. Ja jesam od onih kojima je potrebno vreme da razmisle o stvarima, ali je ovo ipak potrajalo malo predugo. Možda je već i prekasno. Ali, kako god bilo, hoću da je pronađem. Pa makar bilo i prekasno.“ Klečeći na podu, Fukaeri se ispravi. Na majici s Džefom Bekom ponovo se jasno ocrtao oblik njenih bradavica.

„Aomame“, reče Fukaeri. „Da. Piše se kao ’plavi pasulj’. Retko ime.“ „Želiš da vidiš tu osobu“, upita Fukaeri bez znaka pitanja. „Naravno da želim“, reče Tengo. Grizući se za donju usnu, Fukaeri je izvesno vreme razmišljala o nečemu. A zatim podiže glavu i promišljeno reče: „Ta osoba je možda negde vrlo blizu.“

17 Aomame Izvući miša Na vestima na televiziji u sedam ujutru poplava u stanici podzemne železnice Akasaka-Micuke bila je udarna vest, ali ni pomena o smrti Saki‐ gakeovog vođe u apartmanu Hotela Okura. Kad su se vesti na NHK završile, ona izvrte kanale i pogleda vesti na nekoliko drugih stanica. Ali, ni u jednoj emisiji javnosti nije bila saopštena vest o bezbolnoj smrti onog krupnog čoveka. Ti tipovi su sakrili leš, mislila je Aomame i mrštila se. Tamaru ju je unapred upozorio da takva mogućnost i te kako postoji. Ali, Aomame nije mogla da veruje da bi se takvo nešto stvarno moglo dogoditi. Sigurno su na neki način izneli vođino telo iz Hotela Okura, ubacili ga u automobil i odneli. Onako krupnog čoveka. Leš mora da je bio prilično težak. A u hotelu ima mnogo gostiju i zaposlenih. Na svakom uglu budno motre sigur‐ nosne kamere. Kako li su samo uspeli da leš odnesu do parkinga u suterenu hotela, a da ih niko ne opazi? U svakom slučaju, mora da su tokom noći odneli njegove ostatke u sedište verske organizacije u planinama Jamanašija. Tamo će sigurno da se posavetuju kako da se postaraju za vođino telo. Ako ništa drugo, policiji sigurno nisu zvanično prijavili vođinu smrt. Ono što se jednom sakrije, mora se kriti zauvek. Verovatno im je onaj snažni lokalni pljusak s grmljavinom, i haos koji je on doneo, olakšao posao. Uglavnom, uspeli su da izbegnu da taj događaj izbije na svetlost dana. Na njihovu sreću, vođa se nije prečesto pojavljivao pred ljudima. Njegovo biće i postupci obavijeni su misterijom. Stoga, ako on iznenada nestane, njegovo odsustvo dosta dugo neće privući ničiju pažnju. Činjenicu da je on mrtav - ili pak da je ubijen - čuvaće kao tajnu samo šačica ljudi. Na koji način od sada nadalje oni nameravaju da popune prazninu koja je nastala vođinom smrću, Aomame to naravno ne zna. Ali, u tom cilju će sigurno uraditi sve što je u njihovoj moći. Da bi očuvali organizaciju

onakvom kakva je sada. Kao što je rekao taj čovek, i kad više nema vođe, sistem takav kakav je nastavlja da postoji i da funkcioniše. Ko li će naslediti vođu? Ali, to nije pitanje koje se tiče Aomame. Posao njoj dat u zadatak bio je da likvidira vođu, a ne da uništi jednu versku organizaciju. Razmišljala je o ona dva telohranitelja u tamnim odelima. Ćelavi i onaj s repom. Hoće li njih dvojica, kada se vrate u versku ogranizaciju, snositi od‐ govornost zbog toga što im je vođa na prevaru ubijen ispred nosa? Aomame zamisli kako njima dvojici poveravaju misiju da je ulove i likvidiraju je - ili je pak uhvate. „Nađite tu ženu kako znate i umete. Ne vraćajte se bez nje“, naređuju im. Vrlo moguće. Oni su joj izbliza videli lice. Sposobni su, osvet‐ nički raspoloženi. Savršeni za ulogu lovaca. A ljudi iz sedišta verske orga‐ nizacije moraju da budu sigurni ko je tačno Aomame za petama. Za doručak je pojela jednu jabuku, jer skoro da i nije imala apetit. Na njenoj šaci još je ostao osećaj udarca u iglu zarivenu u muškarčev vrat. Ljušteći jabuku malim nožem u desnoj ruci, osećala je kako joj telo blago podrhtava. Nikad do tada nije osetila takvo podrhtavanje. Koga god ubila, sećanje na to praktično je nestajalo posle jedne prospavane noći. Oduzeti život jednom čoveku, naravno, nipošto nije prijatna stvar. Pa ipak, sve su to bili muškarci koji nisu zavređivali da žive. Ljudsko zgražavanje u tome ima preimućstvo nad sažaljenjem. Ali, ovog puta bilo je drugačije. Ako bi se objektivno sagledale samo činjenice, postupci tog čoveka verovatno su se protivili moralnim uzusima. Ali on sam, u mnogostrukom smislu, nije bio običan čovek. Mogla je da zamisli da je ta neobičnost, makar i delimično, prevazilazila osnove dobra i zla. Oduzeti nekome takvom život, opet, nipošto nije bilo nešto obično. Posledica su bili čudnovati izazovi. Izazovi koji nisu obični. Ono što je taj čovek ostavio za sobom bilo je „obećanje“. Posle izvesnog razmišljanja, do takvog zaključka je Aomame došla. Težina tog obećanja na njenoj ruci je ostavila znak. Aomame je to shvatala. Znak koji s njene ruke verovatno nikad neće nestati. Nešto posle devet ujutru zazvonio je telefon. Bio je to poziv od Tamarua. Pozvonio je triput pa prekinuo, a onda ponovo zazvonio dvadeset sekundi kasnije. „Ona ekipa ipak nije zvala policiju", reče Tamaru. „Nema ničeg na vestima na televiziji. Ništa nije pisalo ni u novinama." „Ali, on je definitivno mrtav."

„Znam to, naravno. Nema sumnje da je vođa mrtav. Preduzeli su neke korake. Već su napustili hotel. Tokom noći su okupili nekoliko ljudi iz svog ogranka koji se nalazi u gradu. Verovatno da bi neopaženo sklonili leš. Ta ekipa je vešta u obavljanju takvih aktivnosti. Potom su se mercedes S-klase sa dimljenim staklima i tojota hajejs kombi sa crnim zatamnjenim staklima odvezli sa hotelskog parkinga negde oko jedan sat ujutru. I jedan i drugi imali su tablice Jamanašija. Verovatno su do sedišta Sakigakea stigli pre zore. Prethodnog dana jeste vođena policijska istraga, ali ona nije bila punog obima, a i policajci su već odavno bili otišli, odmah po završetku posla. U sedištu verske organizacije postoji pravi krematorijum. Mogli su tamo da ubace leš, i od njega ne bi ostala ni koščica. Lep bi se dim digao." „Odvratno." „Ah, gadno je to društvo. I posle vođine smrti, organizacija će verovatno na isti način nastaviti da deluje. Kao zmija koja nastavlja da se kreće čak i kad joj odsečeš glavu. Iako glave nema, tačno zna kuda treba da ide. Doduše, za nadalje se ništa ne može reći. Posle nekog vremena će možda i uginuti. Ili će joj izrasti nova glava." „Taj čovek nije bio običan." Tamaru nije izgovorio nikakvo mišljenje o tome. „Bilo je potpuno drugačije nego ikad dosad", reče Aomame. Tamaru odmeri prizvuk njenih reči. A onda reče: „Mogu da zamislim da je bilo drugačije nego do sada. Ali, mi sada treba da razmišljamo o onome što će biti od sada. Hajde da budemo makar malo pragmatični. U protivnom, nećemo moći da opstanemo." Aomame htede nešto da zausti, ali joj reči nisu izlazile. U njenom telu još su zaostali drhtaji. „Madam bi htela s tobom da porazgovara“, reče Tamaru. „Može li?“ „Naravno“, reče Aomame. Na telefon se javila starica. I u njenom glasu se osećao prizvuk olakšanja. „Zahvalna sam ti. Toliko duboko da to nije moguče rečima izraziti. I ovog puta si savršeno obavila posao.“ „Hvala lepo. Samo, mislim da to više nikad ne bih mogla da uradim“, reče Aomame. „Znam. Tražila sam ti veliku uslugu. Srećna sam što si se vratila zdrava i čitava. Nemam nameru više nikad da tražim nešto takvo od tebe. Gotovo je. Mesto gde ćeš moći da se primiriš je spremno. Ništa ne brini. Ostani na toj

sigurnoj lokaciji i čekaj. Za to vreme obavićemo pripreme za tvoj prelazak u novi život.“ Aomame joj zahvali. „Ima li nečeg što ti trenutno nedostaje? Ako ima, molim te reci mi. Odmah ću Tamarua poslati da se pobrine za to.“ „Ne, koliko vidim, sve neophodne stvari su već tu.“ Starica se blago nakašlja. „Čuj, molim te da samo jedno zapamtiš: mi smo uradili potpuno ispravnu stvar. Tog čoveka smo kaznili za zločine koje je počinio i sprečili sve što je moglo da se dogodi ubuduće. Sprečili smo da dođe do novih žrtava. Ni zbog čega ne treba da se uzbuđuješ.“ „I on je rekao to isto.“ „On?“ „Sakigakeov vođa. Čovek koga sam sredila pre neko veče.“ Starica je ćutala pet sekundi. A zatim je rekla: „On je znao?“ „Da, znao je da sam došla da ga likvidiram. Primio me je potpuno svestan toga. On je zapravo željno iščekivao dolazak smrti. Njegovo telo već je pretrpelo teška oštećenja i bilo je na putu ka sporoj ali neizbežnoj smrti. Ja sam taj trenutak donekle ubrzala i samo donela mir telu koje su razdirali žestoki bolovi.“ Čuvši to, starica se izgleda ozbiljno iznenadila. Ponovo je na neko vreme ostala bez reči. Za nju je to bila prava retkost. „Taj čovek je...“, reče starica, tražeći reči, „i sam želeo da bude kažnjen za svoje postupke?“ „Želeo je da mu se taj život ispunjen agonijom što pre okonča.“ „Psihički spreman na to naveo te je da ga ubiješ?“ „Tako je.“ Aomame ni reč nije rekla o razmeni koja se obavila između vođe i nje. Da ona mora da umre da bi zauzvrat Tengo opstao na ovom svetu - to je bio tajni pakt samo između vođe i Aomame. Ne otkriva ga nikom. Aomame reče: „Ono što je taj čovek uradio bile su nenormalne i nemoralne stvari, i bilo je neizbežno da bude ubijen. Ali, on nije bio običan čovek. Ako ništa drugo, bio je čovek koji je posedovao nešto posebno. To je sigurno." „Nešto posebno", reče starica. „Ne mogu to tako lako da objasnim", reče Aomame. „To je neka speci‐ fična sposobnost ili svojstvo, ali istovremeno i težak teret. A to mu je očigledno izjedalo telo iznutra." „Da li to znači da je to nešto njega navodilo na nenormalne postupke?"

„Verovatno." „U svakom slučaju, ti si to okončala." „Tako je", reče Aomame napuklim glasom. Sa slušalicom u levoj ruci, Aomame je raširila svoju desnu šaku na kojoj je još ostao dodir smrti i gledala u svoj dlan. Ona ne može da shvati šta to znači višeznačno opštiti sa devojčicama. I to naravno ne može da objasni ni starici. „To če kao i uvek izgledati kao prirodna smrt, ali oni je verovatno neče smatrati prirodnom smrču. Shodno onome kako su se stvari odvijale, sigurno će misliti da ja u nekom vidu imam veze s vođinom smrću. A kao što znate, njegova smrt do sada nije prijavljena policiji." „Bez obzira na to kakve će poteze oni sad povlačiti, mi ćemo uložiti svu energiju da tebe zaštitimo", rekla je starica. „Oni imaju svoju organizaciju. Ali i mi imamo jake veze i raskošan kapital. A ti si obazriva i bistra osoba. Nećeš dozvoliti da bude po njihovom." „Još niste pronašli malu Cubasu?" upita Aomame. „Još se ne zna gde je. Kako ja razmišljam, mora da se nalazi unutar verske organizacije. Jer nema drugog mesta na kome bi mogla biti. Zasad još nisam našla način da je vratim. Ali, organizacija će sigurno upasti u haos zbog vođine smrti. Možda ću moći da iskoristim taj haos i nekako spasim to dete. Moram je zaštititi po svaku cenu.“ Vođa je rekao da ona Cubasa koja je boravila u sigurnoj kući nije bila materijalno biće. Rekao je da je ona bila samo jedan oblik ideje i da je sada preuzeta. Ali, nije to mogla u ovom trenutku da saopšti starici. Ni sama Aomame ne zna stvarno šta to znači. Samo, onda se setila mermernog stonog sata podignutog u vazduh. To je nešto što joj se stvarno odigralo pred očima. Aomame upita: „Koliko ću dana morati da se krijem u ovom sigurnom stanu?" „Uzmi da će to biti između četiri i nedelju dana. Posle toga ćeš dobiti novo lice i okruženje, i prebacićeš se na jedno daleko mesto. Kad se tamo budeš sredila, mi ćemo morati da prekinemo kontakt na duže vreme, iz be‐ zbednosti. Izvesno vreme neću moći da se viđam s tobom. Uzimajući u obzir moje godine, možda će to značiti da se više nikad nećemo videti. Verovatno bi bilo bolje da te nisam uvlačila u ovakve nevolje. Mnogo puta sam to pomislila. U tom slučaju ne bih te verovatno ovako ni izgubila. Ali...“

Starica nakratko zastade usred rečenice. Aomame je ćutke čekala da ona nastavi. „Ali, ne kajem se. Sve je to sigurno bila sudbina. Morala sam tebe da upletem. Nisam imala drugog izbora. Tu je dejstvovala neka veoma snažna sila koja je pokrenula i mene. Tebi se izvinjavam što je do ovoga došlo." „Ipak, zauzvrat, mi smo nešto podelile. Nešto važno, što se ne može podeliti ni sa kim drugim. Nešto što se ne može steći nigde drugde." „Tako je“, reče starica. „I meni samoj bilo je neophodno da to podelimo." „Hvala ti. Sad kad mi to kažeš, malo mi je lakše." To što staricu neće moći da viđa i Aomame je padalo teško. Ona je bila jedna od malobrojnih spona koju Aomame poseduje. Spona koja je jedva nekako povezuje sa spoljnim svetom. „Čuvajte se", reče Aomame. „I ti se čuvaj", reče starica. „I budi srećna, ako možeš." „Ako to bude moguće", reče Aomame. Sreća je bila jedna od stvari koja se nalazila na najudaljenijoj tački od Aomame. Na telefon se javi Tamaru. „Dosada ono još nisi koristila?“ upita on. „Još nisam.“ „Bilo bi dobro i da ga ne upotrebiš.“ „Nadam se i da neću“, reče Aomame. Posle kratke stanke, Tamaru reče: „Prošli put sam ti pričao o tome da sam odrastao u sirotištu na Hokaidu, je l' da?“ „Da si se razdvojio od roditelja, bio odveden sa Sahalina i da su te tamo smestili.“ „U toj ustanovi bio je i jedan dečak dve godine mlađi od mene. Bio je melez, mešane krvi. Mislim da je bio dete nekog crnca, vojnika stacionira‐ nog u okolini Misave. Nije se znalo ko mu je majka, ali je bila ili prostitutka ili konobarica u nekom baru, u svakom slučaju tako nešto. Majka ga je ostavila ubrzo po rođenju i tako je odveden onamo. Bio je krupnije građe od mene, ali je momak bio prilično ograničene pameti. Svi iz okoline su ga, naravno, stalno zadirkivali. Povrh svega, bio je i drugačije boje kože. Sve ti je jasno, zar ne?“ „Manje-više.“ „Pošto ni sam nisam Japanac, nekako je došlo do toga da ja preuzmem ulogu njegovog zaštitnika. Jer, nas dvojica smo se nalazili u sličnoj situaciji,

shvataš. Korejac doveden sa Sahalina i mešanac crnca i američke konkubine. Dno kastinske lestvice. Ali zato sam se ja istrenirao. Očvrsnuo sam. Samo, on nije imao načina da se očeliči. Da sam ga ostavio, ne bi živ ostao. Sredina je bila takva da je ili morala glava da ti radi brzo, ili si morao da budeš u stanju dobro da se boriš, inače ti nije bilo opstanka.“ Aomame je ćutke slušala njegovu priču. „Što god bi mu čovek dao da radi, taj momak je bio potpuno beskoristan. Nije bio u stanju ništa valjano da obavi. Nije umeo čestito ni da zakopča dugmad na košulji, čak ni svoju zadnjicu da obriše. Jedino je, međutim, umeo fenomenalno da rezbari. Sa nekoliko nožića za rezbarenje i komada drveta, za tili čas je pravio fantastične figure. Bez ikakvog iscrtavanja kontura, u glavi bi mu se samo odjednom stvorila slika, i on bi je precizno i simetrično izrađivao. Vrlo detaljno, realistično. Bio je genije svoje vrste. Nešto zadivljujuće.“ „Savant“, reče Aomame. „Da, tako je. I ja sam to naknadno shvatio. To je takozvani savantizam. Ima ljudi kojima je data takva neobična sposobnost. Samo, u to vreme niko nije ni znao za nešto takvo. Smatrali su ga mentalno zaostalim. Detetu glava sporo radi, ali ima vešte ruke i dobro rezbari, tako su mislili. Iz nekog razloga, on rezbari samo miševe. Kad je miš u pitanju, ume fantastično da ga napravi. S koje god strane da ga pogledaš, izgleda kao da je živ, razumeš. Ali, on ne izrađuje apsolutno ništa osim miševa. Svi su pokušavali da ga navedu da izdelje bilo koju drugu životinju. Konja, medveda, ili tako nešto. I u zoološki vrt su ga vodili specijalno zbog toga. Ali, on nije pokazivao nikakvo zanimanje ni za jednog drugog živog stvora. Stoga su odustali i pustili ga da pravi miševe. Ostavili su ga na miru da radi šta hoće. A napravio je miševe raznih oblika, raznih veličina i u najrazličitijim pozama. Stvarno čudna stvar. Jer, u sirotištu nije bilo nikakvih miševa, znaš. Bilo je previše hladno, a hrane nigde. To sirotište bilo je previše sirotinjsko čak i za miševe. Niko nije mogao da shvati zašto se on toliko zalepio za miševe... U svakom slučaju, počelo je da se priča o tim njegovim miševima, izašlo je nešto u oblasnim novinama i onda se pojavilo nekoliko ljudi koji su hteli da ih kupe. Tako je direktor sirotišta, jedan katolički sveštenik, ostavio te izdeljane miševe u nekoj radnji za narodnu radinost i tamo su ih prodavali posetiocima. Mora da se skupila pristojna svota, ali on nijednog jena od toga, naravno, nije video. Ne znam šta je bilo s tim, ali mora da su oni iz uprave sirotišta potrošili taj novac na nešto na šta je trebalo. Njemu su dali

samo rezbarske noževe i komade drveta i on je u radionici pravio miševe. Pa dobro, samo kad su ga oslobodili teških radova u polju, on je bio zado‐ voljan da za to vreme nasamo izrađuje miševe, pa je to bar bila sreća." „I šta je bilo s njim?" „Pa, ne znam šta je bilo. Ja sam pobegao iz sirotišta kada sam imao četrnaest godina i posle sam sve vreme živeo sam. Odmah sam se ukrcao na trajekt i prešao na kopno i otad nisam ni kročio na Hokaido. Čak i poslednji put kad sam ga video, bio je pognut nad radnim stolom i rezbario je miša. U takvim trenucima, i kad bi mu se čovek obratio, ništa mu nije dopiralo do ušiju. Tako mu ni zbogom nisam rekao. Ako je ostao zdrav i čitav, verovatno i sad negde rezbari miševe. Taj momak ništa drugo i ne ume." Aomame je ćutala i čekala nastavak priče. „I sad često pomislim na njega. Život u sirotištu je bio užasan. Obroci su bili sirotinjski i mi smo gladovali, a zimi je bilo strašno hladno. Fizički rad je bio surov, a maltretiranje koje smo trpeli od starijih domaca nepodnošlji‐ vo. Ali, on je delovao kao da taj život ne doživljava posebno teškim. Bio je srećan samo da ima nožić u ruci i da u samoći rezbari miša. Dešavalo se da se načisto izbezumi ako mu samo uzmeš nožić iz ruke, ali, ako se to izuzme, bio je vrlo blag dečko. Nikome nije pravio probleme. Samo je ćutao i deljao miševe. Kad bi uzeo komad drveta i dugo zurio u njega, počeo bi da uviđa kakav se miš i u kojoj pozi unutra krije. Bilo je potrebno dosta vremena da mu se on ukaže. Ali, jednom kad bi ga ugledao, posle toga bi samo radio nožićem dok miša ne bi izvukao iz komada drveta. Često je govorio: „Izvući ću miša“. A miš koga on izvuče stvarno je izgledao kao da će svakog trenutka početi da se mrda. Drugim rečima, on je oslobađao zamišljenog miša zatvorenog u komadu drveta." „A ti si štitio tog dečaka.“ „Ah, nisam to želeo, ali sam na kraju bio doveden u tu poziciju. Takav mi je bio položaj. A jednom kad ti je položaj dat, nema ti druge nego da ga čuvaš po svaku cenu. To je bilo nepisano pravilo. Zato sam i sledio to pravilo. Ako bi mu neko iz zavitlavanja uzeo nožić, izašao bih i prebio ga kao vola u kupusu. I oni što su bili stariji, i oni koji su bili krupniji od mene, i kad je protivnika bilo više, sve bih ih bez razlike prebijao kao volove u kupusu. Doduše, dešavalo se da i ja dobijem batine. Više puta. Ali, tu se nije radilo o tome ko je pobedio. Izmlatio ja njih ili izmlatili oni mene, uvek sam vraćao nožić. To je bilo glavno. Razumeš?"

„Mislim da razumem", rekla je Aomame. „Ali, na kraju si morao da ga ostaviš." „Ja sam morao da odem da živim sam, a i nisam mogao doveka da ostanem uz njega i da se o njemu brinem. Nisam to sebi mogao da priuštim. To se podrazumeva." Aomame još jednom raširi desnu šaku i pogleda u nju. „Više puta sam videla da u ruci držiš malog drvenog miša. Je li ga izre‐ zbario taj dečko?" „Ah, jeste. Dao mi je jednog malog miša. Poneo sam ga sa sobom kad sam pobegao iz te ustanove. Još ga imam." „Nego Tamaru, zbog čega si mi sad ispričao tu priču? Mislim da nisi od onih koji tek tako govore o sebi.“ „Jedna od stvari koju želim da kažem jeste da se njega i dandanas često setim“, reče Tamaru. „Ne zato što bih hteo ponovo da ga vidim. Nije mi nešto naročito do toga, razumeš. Kad bih ga sad video, ne bih imao o čemu ni da pričam s njim. Samo, znaš, taj prizor u kojem on ne trepće dok iz komada drveta „izvlači miša" još mi je veoma svež u pameti, i za mene je to jedna od veoma važnih slika. Ona mi nešto govori. Ili pak pokušava nešto da mi kaže. Ljudima je potrebno nešto takvo da bi živeli. Neka slika koja nosi značenje koje se ne da rečima objasniti. Postoje indicije da mi živimo zato da bismo to nešto uspeli da objasnimo. Tako ja razmišljam." „Da je to nekakav temelj života?" „Možda." „I ja imam jednu takvu sliku." „Čuvaj je." „Hoću", reče Aomame. „I još nešto što sam hteo da kažem jeste da želim da te zaštitim koliko god je to u mojoj moći. Ako postoji neko koga treba da izmlatim kao vola u kupusu, ko god da je, izaći ću i prebiću ga. Svejedno mi je ko će pobediti, ali neću te ostaviti na cedilu." „Hvala ti.“ Nekoliko sekundi trajala je meka tišina. „Izvesno vreme nemoj da izlaziš iz stana. Seti se da će, ako napraviš ma i samo korak, napolju biti džungla. U redu?" „Razumela sam", reče Aomame. Veza se zatim prekinula. Tek kada je spustila slušalicu Aomame je shvatila koliko ju je čvrsto stezala u šaci.

Ono što je Tamaru hteo da mi saopšti bila je verovatno poruka da sam ja sada nezamenljiv član familije kojoj oni pripadaju i da se ta veza, jednom kad se uspostavila, nikad neće prekinuti. Tako je Aomame mislila. Drugim rečima, mi smo povezani pseudokrvnim srodstvom. Za to što joj je preneo tu poruku, Aomame je Tamaruu bila zahvalna. Sigurno je shvatao da je za nju sada nastupilo teško vreme. I upravo zato što je smatra članom familije, on joj malo-pomalo otkriva svoje tajne. Samo, kada je pomislila na to da su ti bliski odnosi uspostavljeni jedino preko nekog vida nasilja, Aomame se osećala nepodnošljivo. Naša osećanja duboko su povezana činjenicom da radim nešto protivno zakonu, da sam ubila nekoliko ljudi, da me ovog puta neko juri, i da sam u jedinstvenoj situaciji da če me neko možda i ubiti. Ali, da se u to nije umešao čin ubistva, da li bi uopšte bilo moguće ostvariti ovakav odnos? Da ja nisam u poziciji otpadnika, da li bi se uspostavila veza poverenja? To bi verovatno bilo teško. Pila je čaj i gledala vesti. Više nije bilo izveštaja o poplavi na stanici Akasaka-Micuke. Ako se preko noći voda povukla, a podzemna železnica uspostavila redovan saobraćaj, sve to postaje stvar prošlosti. A smrt vođe Sakigakea još nije bila poznata u javnosti. Tu činjenicu znala je samo šačica ljudi. Aomame zamisli kako u peči krematorijuma spaljuju telo tog ogromnog čoveka. Da od njega ne ostane ni koščica, kako bi Tamaru rekao. Bez ikakve veze s milošću i bolom, pretvara se u dim i utapa se u rano jesenje nebo. Taj dim i to nebo Aomame je sasvim mogla da zamisli. Bila je vest o nestanku sedamnaestogodišnje devojke, autorke Lutke od vazduha. Već dva meseca nema traga Eriko Fukadi, poznatoj kao Fukaeri. Policija, koja je od njenog staratelja dobila zahtev da je traži, obazrivo sprovodi istragu o njenom nestanku, ali u ovom trenutku još nema nikakvih saznanja. To je saopštio spiker. Prikazivali su snimak hrpe poslaganih primeraka Lutke od vazduha na udarnom mestu u knjižari. Na zidu knjižare visio je poster sa fotografijom te lepe devojke. Mlada prodavačica u knjižari izjavila je za televiziju u mikrofon: „Knjiga se i sada prodaje u ogromnim količinama. I ja sam je kupila i pročitala. Zanimljiv roman, prepun bogate imaginacije. Nadam se da će uskoro pronaći gospođicu Fukaeri." U toj vesti nisu se posebno osvrtali na vezu Eriko Fukada sa verskom or‐ ganizacijom Sakigake. Čim je u nešto upletena verska grupa, mediji su odmah na oprezu.

U svakom slučaju, Eriko Fukada je nestala. Kada je imala deset godina, silovao ju je sopstveni otac. Ako bi uzela njegove reči zdravo za gotovo, oni su višeznačno opštili. I putem tog čina, čovečuljci su dovedeni u tog čoveka. Šta je ono, beše, rekao? A, da, perceiver i receiver. Eriko Fukada je bila „zapažač“, a njen otac „primalac". Potom je taj čovek počeo da čuje poseban glas. On je postao izaslanik čovečuljaka i neka vrsta gurua verske organizacije Sakigake. Posle toga Eriko Fukada je napustila organizaciju, zauzvrat preuzimajući na sebe ulogu zamajca protiv čovečuljaka, udružila se s Tengom, napisala roman Lutka od vazduha, a roman je postao bestseler. Sada joj se iz nekog razloga izgubio trag. Policija pokušava da je pronađe. S druge strane, ja sam prethodne noći oca Eriko Fukade, vođu verske or‐ ganizacije Sakigake, ubila šilom specijalne izrade. Ljudi organizacije su izneli njegovo telo iz hotela i sve „sredili“ u tajnosti. Aomame ne može ni da zamisli kako će Eriko Fukada, kada sazna za očevu smrt, primiti tu činjenicu. Koliko god da je tu smrt i on sam želeo, ma koliko ta smrt bila bezbolna, ili iz samilosti, ja sam svejedno svojim rukama oduzela život jednom čoveku. Život čoveka jeste po sebi samotan, ali nije izolovan. Taj se život negde vezuje za neki drugi. U tom pogledu i ja u nekom vidu sigurno moram snositi odgovornost. I Tengo je duboko povezan s ovim nizom događaja. Ono što nas vezuje jeste postojanje oca i ćerke Fukada. Zapažača i primaoca. Gde li je Tengo sad, šta radi? Da li je i on učestvovao u nestanku Eriko Fukada? Da li njih dvoje i sad zajedno preduzimaju neke korake? Na vestima na televiziji, naravno, ni reč ne kažu o Tengovoj sudbini. U ovom trenutku izgleda da niko i ne zna da je on pravi pisac Lutke od vazduha. Ali, ja to znam. Nas dvoje izgleda malo-pomalo smanjujemo razdaljinu između nas. Tengo i ja smo iz nekog razloga preneti u ovaj svet i, kao povučeni ogromnim virom, približavamo se jedno drugom. Taj vir je verovatno koban. Ali, po onome što je vođa nagovestio, mi se ne bismo sreli slučajno na mestu koje nije kobno. Kao što se ne bi ostvarila ni čista veza koja u sebi nosi seme nasilja. Ona jednom duboko udahnu. Zatim ispruži ruku ka pištolju koji je stajao na stolu i uveri se u njegovu čvrstinu. Zamisli kako stavlja cev tog pištolja u usta i kako joj prst povlači oroz. Ogromna vrana iznebuha dolete na balkon, spusti se na priručje i nekoliko puta kratko, prodorno graknu. Aomame i vrana neko vreme su

proučavale jedna drugu kroz prozorsko staklo. Pomičući svoje krupne sve‐ tlucave oči udenute sa spoljnih strana glave, vrana je posmatrala njene pokrete u sobi. Delovala je kao da nagađa značenje pištolja u njenoj ruci. Vrane su pametne životinje. One shvataju da taj komad gvožđa ima važan smisao. Ne znaju zbog čega, ali znaju za to. A onda je vrana, isto onako kako je i došla, iznenada raširila krila i odletela. To je moglo da znači: ’Videla sam šta sam imala da vidim.’ Kad je vrana nestala, Aomame je ustala, ugasila televizor i uzdahnula. I zatim se ponadala da ta vrana nije biče iz okruženja čovečuljaka. Na tepihu u dnevnoj sobi Aomame je radila svoje uobičajene vežbe istezanja. Ceo sat je zlostavljala svoju muskulaturu. Provela je vreme s bolom kakav je zaslužila. Sazvala je redom sve mišiće u svom telu i sprovela detaljno i strogo saslušanje. Njihovi nazivi, uloge i svojstva do detalja su urezani u njenu pamet. Nije preskočila nijedan. Prolilo se mnogo znoja, disajni aparat i srce su angažovani u potpunosti, a kanal svesti se obnovio. Aomame je osluškivala krvotok, primajući nemu poruku koju su joj slali njeni unutrašnji organi. Mišići na licu su joj se rastezali kao da su od gume, preživajući tu poruku. Ona se potom istuširala i sprala znoj sa sebe. Proverila je da nema nekih većih promena. Kad se stojeći ispred ogledala uverila da joj se oblik grudi i područje stidnih vlasi nisu promenili, jako je iskrivila lice. To je njen uobi‐ čajeni jutarnji ritual. Izašavši iz kupatila Aomame je obukla komotan gornji i donji deo trenerke. A onda, da bi ubila vreme, rešila je da još jednom pregleda stvari koje su se nalazile u stanu. Počela je od kuhinje. Kakve se namirnice sve tamo nalaze, kakvog posuđa za serviranje i pripremanje jela ima. Svako od njih zabeležila je u pameti. Napravila je okvirni plan kojim redosledom treba da priprema i jede hranu iz zaliha. Po njenoj slobodnoj proceni, mogla je u tom stanu bar deset dana da ostane sita, i da ne kroči van njega. Ako bude svesno ekonomisala, može izdržati i dve nedelje. Toliko je namirnica bilo pribavljeno. Posle toga je detaljno pregledala zalihe potrepština. Toalet papir, papirne maramice, prašak, kese za smeće. Nema čega nema. Sve je brižljivo naba‐ vljeno. Za pripremu mora da je angažovana žena. U svemu se videla brižlji‐ vost uhodane domaćice. Do poslednjeg detalja pažljivo je proračunato koliko je stvari neophodno zdravoj tridesetogodišnjoj neudatoj ženi da sama

živi jedan kraći period. To jedan muškarac ne bi bio u stanju. Mada bi to možda bio sposoban da izvede pažljivi gej muškarac sa oštrom moći zapažanja. U ormaru za posteljinu u spavaćoj sobi stajali su spremni čaršavi, prekri‐ vači, presvlake za prekrivače i jastuci. Sve je mirisalo na novo. I, naravno, sve je bilo jednobojno belo. Potpuno lišeno dekorativnih elemenata. Za to nije bio potreban ni ukus niti osobenost. U dnevnoj sobi su stajali televizor, video-rikorder i manji stereo-uređaj. U okviru njega i gramofon i kaset-dek. Uza zid preko puta prozora stajala je drvena komoda visine do struka, a kada se sagla da otvori vratanca, unutra je ugledala dvadesetak naredanih knjiga. Neko, neznano ko, postarao se za to da Aomame ne bude dosadno dok se tu bude skrivala. Bio je pažljiv. Sve su knjige bile nove, tvrdih korica, bez ijedne naznake da je neko prelistao njihove stranice. Koliko je na brzinu mogla da vidi po naslovima, pažnja je bila usredsređena na nova izdanja o kojima se u poslednje vreme govori. Verovatno su bila odabrana s vrha gomile u nekoj gigantskoj knjižari, ali je i pored toga bio vidljiv izvestan kriterijum odabira. Iako tom nekom to baš i nije bilo posebno interesovanje, kriterijuma je bilo. Beletristika i književna dokumentaristika, otprilike pola-pola. Selekcijom je bila obuhvaćena i Lutka od vazduha. Aomame je kratko klimnula glavom, uzela tu knjigu i sela na sofu u dnevnoj sobi. Sofu su meko obasjavali zraci sunca. Knjiga nije debela. Lagana je, i slog je krupan. Gledala je u korice, gledala u autorkino ime navedeno kao Fukaeri, dlanom odmerila težinu knjige i pročitala tekst na reklamnoj traci oko nje. Zatim je udahnula njen miris. Imala je onaj specifi‐ čan miris sveže štampe. Na knjizi mu nije odštampano ime, ali ona u sebi nosi Tengovo biće. Rečenice odštampane u njoj jesu rečenice koje su prošle kroz njega. Umirila se i otvorila prvu stranicu. Šoljica čaja i HK4 stajali su joj nadohvat ruke.

18 Tengo Nemi usamljeni satelit „Ta osoba je možda negde vrlo blizu", rekla je Fukaeri grickajući donju usnu, pošto je ozbiljno razmislila. Tengo ponovo prekrsti prste na stolu, gledajući Fukaeri u oči. „Ovde negde blizu? Misliš u Koenđiju?" „Negde dokle se odavde može doći peške.“ Otkud ti znaš tako nešto, hteo je Tengo da je pita. Ali, čak i kad bi joj postavio takvo pitanje, verovatno ne bi dobio odgovor. Toliko bar može da pretpostavi. Ovde je potrebno pragmatično pitanje, na koje se može odgo‐ voriti sa „da“ ili „ne“. „Drugim rečima, ako potražim negde u okolini, mogao bih da sretnem Aomame?" upita Tengo. Fukaeri odmahnu glavom. „Samo šetanjem naokolo, ne bi.“ „Ona se nalazi na mestu do koga odavde mogu peške, ali neću moći da je pronađem šetajući naokolo. To hoćeš da kažeš?" „Zato što se krije." „Krije se?" „Kao povređena mačka." U Tengovoj glavi se ukaza prizor sklupčane Aomame pritajene na nekom memljivom mestu pod zemljom. „Zašto, od koga se ona krije?" upita on. Odgovora, normalno, nema. „Ali, to što se krije znači da je u nekoj opasnoj situaciji, zar ne?" upita Tengo. „U opasnoj situaciji", ponovi Fukaeri reči koje je Tengo izgovorio. I napravi grimasu kao dete pred koje su izneli gorak lek. Prizvuk tih reči joj se verovatno nije dopadao. „Recimo, neko je juri ili tako nešto", reče Tengo. Fukaeri blago nakrivi glavu. To znači da ne zna. „Ali neće doveka ostati u okolini.“

„Vreme je ograničeno.“ „Ograničeno je.“ „Ali, ona se ne pomera, krije se negde kao povređena mačka - dakle ne luta i ne šeta naokolo.“ „To ne radi“, jasno reče ta lepa devojka. „Dakle, morao bih da tražim na nekom specifičnom mestu.“ Fukaeri klimnu glavom. „U kom smislu je to mesto specifično?“ upita Tengo. Izlišno je reći, odgovor nije dobio. „Ima nekoliko stvari o toj osobi kojih možeš da se setiš“, reče Fukaeri pošto je prošlo neko vreme. „Možda ima nečeg što će biti od koristi.“ „Od koristi“, reče Tengo. „Ako se budem setio nečega u vezi s njom, možda ću dobiti nagoveštaj gde se krije, na to misliš?“ Bez odgovora, ona samo sićušno slegnu ramenima. U tom gestu sadržala se verovatno nijansa potvrde. „Hvala ti“, zahvali joj Tengo. Fukaeri kratko klimnu glavom, kao zadovoljna mačka. Tengo je u kuhinji spremio večeru. Fukaeri je bila zadubljena u biranje ploče sa police. Nije da tu ima bogzna koliko ploča, ali joj je bilo potrebno vreme da izabere. Posle dužeg premišljanja izvukla je stari album Roling‐ stonsa, stavila ga na gramofonsku glavu i spustila iglu. Ploča koju je on još u srednjoj školi pozajmio od nekog, pa je ko zna zašto nikad nije vratio. Prilično dugo je nije slušao. Slušajući Mother's Little Helper i Lady Jane Tengo je napravio pilav od šunke, pečuraka i integralnog pirinča, i miso supu od tofua i vakame algi. Obario je karfiol i po njemu posuo već pripremljeni kari sos. Pripremio je i salatu od pasulja i luka. Spravljanje jela za Tenga nije muka. Imao je običaj da razmišlja dok kuva. O svakodnevnim problemima, matematičkim pitanjima, o romanu ili pak metafizičkim tezama. Dok je stajao u kuhinji i pokretao ruke bio je u stanju mnogo sistematičnije da razmišlja o stvarima nego kad ništa nije radio. Ali, ma koliko lupao glavu, nije mogao da se doseti koje bi to „specifično mesto“ moglo da bude koje Fukaeri spominje. Uzaludno je pokušavati da unosiš sistem u ono gde sistema od početka nema. Ograničena su mesta do kojih možeš stići. Njih dvoje su seli za sto jedno preko puta drugog i večerali. Nisu razmenili ništa što bi se stvarno moglo nazvati razgovorom. Poput para koji

je dosegao tačku zasićenja u svom bračnom životu ćutke su prinosili zalogaje ustima i razmišljali, svako za sebe. Ili pak nisu razmišljali ni o čemu. Pogotovo je u Fukaerinom slučaju to bilo teško razlučiti. Po završetku večere Tengo je pio kafu, a Fukaeri je iz frižidera izvadila puding i pojela ga. Što god da jede, uvek ima isti izraz lica. Izgleda kao da joj je jedino žvakanje u glavi. Tengo je seo za radni sto i po Fukaerinoj sugestiji pokušao da se seti nečega vezanog uz Aomame. Ima nekoliko stvari o toj osobi kojih možeš da se setiš. Možda ima nečeg što će biti od koristi. Ali, Tengo nije uspevao da usredsredi svoju svest na tu aktivnost. Svirao je neki drugi album Rolingstonsa. Little Red Rooster, pesma iz vremena kada je Mik Džeger bio opsednut čikaškim bluzom. Nije loša. Ali ipak, to nije muzika stvorena za duboku kontemplaciju i ozbiljno prekopavanje nečijeg sećanja. Rolingstonsi uopšte ne poseduju tu vrstu usrdnosti. On pomisli da mu je potrebno neko mirno mesto gde će moći da bude sam. „Idem malo napolje“, reče Tengo. Gledajući u omot albuma Rolingstonsa u svojim rukama, Fukaeri klimnu glavom kao da joj je svejedno. „Ako neko dođe, ne otvaraj vrata“, reče Tengo. Odeven u teget majicu dugih rukava, platnene pantalone kaki boje s kojih je potpuno nestao šav i patike, Tengo je izvesno vreme hodao ka stanici, ali je nešto pre stanice ušao u snek-bar nazvan Mugi-atama. Poručio je pivo. Bio je to bar u kome su služili alkohol i jednostavna jela. Bio je mali: dvadesetak gostiju unutra - i bio bi pun. I ranije je nekoliko puta zalazio u njega. Tu je živo u kasnim noćnim satima kad dolaze mladi, ali je vreme između sedam i osam sati, kada je gostiju malo, bio relativno miran i prijatan period. Bar je zgodan za to da se sedne na stolicu u uglu, pije pivo i čita knjiga. I stolice su mu bile udobne. Odakle im to ime za snek-bar i šta ono znači, nije bilo poznato. Trebalo je da pita zaposlene, ali njemu ćaskanje sa nepoznatim ljudima ne ide od ruke. Osim toga, nije da ga je na bilo koji način ograničavala činjenica da ne zna poreklo naziva bara. To je bio veoma prijatan bar s nazivom Mugi-atama, i to je sve. Srećom, unutra nije svirala muzika. Tengo je sedeo za stolom do prozora, pio karlsberg i grickajući mešane orašaste plodove iz činijice, sećao se Aomame. Prizivanje sećanja na njen lik podrazumevalo je da se i

on ponovo vrati u onog desetogodišnjeg dečaka. Podrazumevalo je i to da ponovo doživi onu tačku preokreta svog života. Kada je imao deset godina, Aomame ga je stegla za ruku, a on je posle toga uspeo da odbije da sledi oca u naplati pretplate za NHK. Ubrzo potom, doživeo je prvu erekciju i ejakulaciju. Za Tenga je to bio životni preokret. Naravno, i da ga Aomame nije uhvatila za ruku, taj preokret bi svakako došao. Pre ili kasnije. Ipak, Aomame ga je podstakla i ubrzala te promene. Kao da ga je nežno pogurnula s leđa. Dugo je gledao u rašireni dlan svoje leve ruke. Desetogodišnja devojčica me je uhvatila za ovu ruku i potpuno promenila nešto što je bilo u meni. Kako je tako nešto bilo moguće, nemam suvislo objašnjenje. Ali, nas dvoje smo tada sasvim prirodno razumeli i prihvatili jedno drugo. To je bilo pravo čudo, od početka do kraja. Nešto što se ne događa više puta u životu. Ne, nekim ljudima se možda nikad i ne desi. Ali, Tengo u tom trenutku nije mogao sasvim da shvati koliko je presudan smisao nosio taj događaj. Ne, to nije bilo samo onda. Sve dosad nije bio u stanju stvarno da shvati smisao koji se u tome sadrži. Tengo je samo nosio maglovitu sliku te devojčice u svojoj duši. Ona sad ima trideset godina i njena spoljašnjost se možda poprilično izmenila. Porasla je, i grudi su joj se verovatno zaoblile, a i frizura joj je, normalno, drugačija. Ako je možda napustila Društvo svedoka, sigurno se sada šminka. Možda nosi skupocenu i upadljivu odeću. Tengo nikako nije mogao da zamisli Aomame kako odevena u kelvin klajn kostim i u cipelama na visoke štikle žustro hoda ulicama. Ali, to je naravno moguće. Ljudi se razvijaju, a razvoj znači postizanje promena. Čak i kad bi ona sad sedela u ovom baru, on je možda ne bi ni primetio. Naginjući čašu s pivom on se ponovo obazreo oko sebe. Ona je tu negde, blizu. Na mestu od koga ga deli rastojanje koje se može preći peške. Tako je rekla Fukaeri. A Tengo je njene reči uzimao zdravo za gotovo. Ako ona tako kaže, onda verovatno tako i jeste. Ali, u baru je osim Tenga na stolicama za šankom sedeo samo jedan mladi par, verovatno dvoje studenata, koji su glavom uz glavu intimno i strastveno razgovarali o nečemu. Gledajući u njih dvoje, Tengo se po prvi put posle mnogo vremena osetio duboko usamljenim. Ja sam sam na ovom svetu, pomislio je. Ni sa kim nisam povezan. Meko je zatvorio oči, usredsredio misli i još jednom u glavi stvorio onu scenu iz učionice osnovne škole. Prethodne noći, kada je usred onih

žestokih pljuskova s grmljavinom opštio s Fukaeri, on je zatvorio oči i otišao na to mesto. Veoma realistično, veoma konkretno. Zahvaljujući tome, njegovo pamćenje sada se obnovilo i bilo izgleda još svežije nego pre. Baš kao da je prašinu koja ga je prekrivala sprala noćna kiša. Nemir, očekivanje i strah rasuli su se po celoj praznoj učionici i poput prestrašenih životinjica sakrili se kojekuda. Školska tabla s tragovima obrisanih jednačina, izlomljeni delići krede, jeftina izbledela zavesa, cveće u vazi na katedri (ne može baš da se seti kako se cveće zvalo), dečji crteži zakačeni rajsnadlama na zidu, karta sveta koja je visila iza katedre, miris voska kojim je uglačan pod, zavesa koja se njiše, veseli žagor koji spolja dopire kroz prozor - Tengo je sve prizore koji su se onde nalazili bio u stanju veoma verno da rekonstruiše u svojoj glavi. Pogledom je mogao da prati svaki predznak, skrojeni plan i zagonetku sadržanu u njima. Za nekoliko desetina sekundi koliko ga je Aomame držala za ruku Tengo je zapazio mnogo toga, i ta slika mu se precizno, kao uz pomoć kamere, urezala u mrežnjaču. Postala je jedna od ključnih slika za njegovo preživlja‐ vanje mučnih mladalačkih godina. Taj prizor uvek je bio praćen snažnim osećajem stiska njenih prstiju. Njena desna ruka uvek je bez razlike davala podstrek Tengu koji je odrastao u mukama, boreći se za dah. Sve je u redu, imaš mene, govorila je. Nisi sam. Ona se pritajila i krije se, rekla je Fukaeri. Kao povređena mačka. Kad malo bolje razmisli, čudan je to hir sudbine. I Fukaeri se ovde krije. Nije ni kročila van Tengovog stana. U ovom uglu Tokija, dve žene se jednako skrivaju. Beže od nečeg. I jedna i druga imaju dubok odnos s Tengom. Ima li u tome zajedničkih uzroka? Ili je pak u pitanju tek sasvim slučajna podudarnost? Odgovora, naravno, nema. Pitanja se samo otvaraju, bez ikakvog rezultata. Previše je pitanja, premalo odgovora. Kao i obično. Pošto je ispio pivo, došao je mladi konobar i pitao ga želi li još nešto. Tengo se malo dvoumio, pa je poručio burbon s ledom i još jednu činiju orašastih plodova. Od burbona imamo samo for rouzes, je li to u redu? U redu je, rekao je Tengo. Može bilo koji. A onda je ponovo razmišljao o Aomame. Iz prostorije za pripremu u dnu bara doplovio je miris pice koja se peče. Od koga li se Aomame skriva? Možda beži od duge ruke zakona, misli Tengo. Samo, nije mogao da zamisli da je Aomame postala kriminalac.

Kakav bi to ona zločin počinila? Ne, nije to policija. Ma ko ili ma šta da nju juri, to sigurno nije ništa što ima veze sa zakonom. A da to nisu možda oni isti koji jure Fukaeri, odjednom sinu Tengu. Čo‐ večuljci? Ali, zbog čega, s kojim ciljem bi čovečuljci morali da jure Aomame? Ipak, ako bih pretpostavio da su zaista oni ti koji gone Aomame, onda sam možda ja taj koji ima ulogu cilja. Zbog čega je takav tok događaja morao njega da pretvori u cilj, Tengo, naravno, ne može da shvati. Ali, ako bi uzeo da postoji faktor koji povezuje te dve žene, Fukaeri i Aomame, onda to ne može biti niko drugi osim njega samog. I sam toga nesvestan, ispoljio sam neku moć koja je Aomame privukla meni. Neku moč? On pogleda u svoje šake. Nije mi jasno. Gde je tačno meni ta moć? Stigao mu je for rouzes s ledom, i nova činija orašastih plodova. On otpi gutljaj burbona, uze nekoliko plodova, stavi ih na dlan i blago ih protrese kao kockice. U svakom slučaju, Aomame se nalazi negde u ovom gradu. Na razdaljini koja se odavde peške može preći. Tako kaže Fukaeri. A ja u to verujem. Ne bih znao da odgovorim zašto, ali uglavnom, verujem. Samo, kako uopšte da pronađe Aomame koja se negde pritajila? Nije lako, normalno, pronaći ni nekoga ko vodi aktivan društveni život. A ako se uz to namerno skriva, stvar, razume se, postaje još komplikovanija. Da li da uzme megafon i krene da naokolo izvikuje njeno ime? Sigurno se tek tad ne bi pojavila. Samo bi privukao pažnju okoline i nju doveo u još opasniji položaj. Mora da je ostalo još nešto čega bi trebalo da se seti, mislio je Tengo. „Ima nekoliko stvari o toj osobi kojih možeš da se setiš. Možda ima nečeg što će biti od koristi", rekla je Fukaeri. Samo, i pre nego što mu je ona to rekla, Tengo je stalno imao osećaj da postoji jedna ili dve važne činjenice o Aomame kojih je on propustio da se seti. To mu je s vremena na vreme unosilo nemir, kao kamenčić koji ti upadne u cipelu. Nejasno, ali oštro. Kao da briše školsku tablu, Tengo potpuno očisti svoju svest i još jednom stade da prekopava po sećanjima. Sećanjima o Aomame, o sebi samom, o stvarima koje su ih okruživale - kao ribar koji mrežom pretražuje meki mulj na dnu reke. Strpljivo se, sistematično prisećao jedne po jedne stvari. Ali, sve je to bilo nešto što se desilo pre više od dvadeset godina. Ma

koliko se sveže sećao scena iz tih dana, konkretne stvari kojih je bio u stanju da se seti ipak su bile ograničnog broja. Uprkos tome, Tengo mora da pronađe to nešto, nešto što je dosad previđao. I to sad odmah. U protivnom, on možda neće uspeti da nađe Aomame koja bi trebalo da se nalazi negde u ovom gradu. Ako veruje u Fukaerine reči, vreme je ograničeno. A njoj je nešto za petama. On odluči da razmisli o njenoj liniji pogleda. Da li je Aomame tamo u nešto gledala? I da li je sam Tengo gledao u nešto? Da probam da se setim nečega tako što ću pratiti protok vremena i promene linija pogleda. Stiskajući Tengovu ruku, ta devojčica mu je gledala pravo u lice. Ni za tren nije sklanjala pogled. Isprva uopšte ne shvatajući značenje njenog postupka, Tengo je gledao u njene oči tražeći objašnjenje. Mora da je u pitanju neki nesporazum. Ili se pak radi o nekoj grešci. Tako je Tengo mislio. Ali tu nije bilo nikakvog nesporazuma, nikakve greške. Ono što je Tengo znao jeste da su njene zenice bile iznenađujuće bistre. Do tog trenutka nikad u životu nije video par tako savršeno bistrih zenica. Poput potpuno providnog izvora, toliko dubokog da mu se dno ne može razabrati. Kao da bi ga uvukle unutra ako bi se dovoljno dugo zagledao u njih. Zato je odvratio pogled, da bi pobegao od njenih očiju. Jednostavno nije mogao da ga ne skrene. Prvo je pogledao u drveni patos pod svojim nogama, pa u ulazna vrata učionice na kojima nije bilo nikog, pa je zatim malčice okrenuo glavu i letimično pogledao kroz prozor. Njen pogled za to vreme nije nimalo ustuknuo. Ona je samo fiksirala Tengove oči koje su gledale napolje. Mogao je da oseti kako ga taj pogled pecka po koži. A njeni prsti stiskali su Tengovu levu ruku ujednačenom jačinom. Taj stisak je bio savršeno nepo‐ pustljiv, nedvosmislen. Ona se nije plašila. Nije imala čega da se boji. Putem vrhova svojih prstiju kao da je saopštavala svoja osećanja Tengu. Učionica je već bila počišćena, a na prozorima širom otvorenim zbog provetravanja, blago se na vetru njihala zavesa. Iza se prostiralo nebo. Bio je decembar, ali još nije bilo toliko hladno. Visoko na nebu ukazali su se oblaci. Ravni, beli oblaci, koji su u sebi nosili ostatke jeseni. Izgledali su kao upravo povučeni kičicom. Ali, tu je bilo nešto. Nešto se pojavilo ispod tih oblaka. Sunce? Ne, nije. To nije bilo sunce. Tengo zaustavi dah i stavi prste na slepoočnice pokušavajući da zaviri još dublje u svoja sećanja. Sledio je tanku nit svoje svesti koja tek što nije pukla.