1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

Kad se vratila u stan, Aomame je sasvim navukla zavesu i iz svoje torbe s remenom izvadila hekler i koh HK4 i bojeve metke. Zatim je sela za trpe‐ zarijski sto i nekoliko puta provežbala vađenje praznog okvira. Sa svakim ponavljanjem bila je sve brža. U njenim pokretima stvarao se ritam, a i ruke su prestale da joj drhte. Ona potom zamota pištolj u izanđalu majicu i sakri ga u kutiju za cipele. Kutiju je gurnula na dno ormara. Kesicu s bojevim mecima stavila je u unutrašnji džep kišnog mantila koji je visio na vešalici. Bila je užasno žedna, pa je iz frižidera izvadila ohlađeni čaj od ječma i popila tri čaše. Ramena su joj bila ukočena od napetosti mišića, a ispod njenog pazuha osećao se drugačiji zadah znoja nego inače. Samo zbog svesti o tome da sada poseduje pištolj, pogled na svet joj se malo promenio. Prizori oko nje su bili neobični, obojeni čudnovatim nijansama. Skinula je odeću, istuširala se vrućom vodom i sa sebe uklonila miris znoja. Ne može svaka puška da raspali vatru, ponavljala je sebi Aomame pod tušem. Pištolj je samo puko oruđe. Uz to, svet u kome ja živim nije svet priča. To je stvaran svet, prepun otvorenih šavova, nedoslednosti i antikli‐ maksa. Potom je za tili čas prošlo dve nedelje. Aomame je radila u sportskom klubu kao i obično, i držala kurseve borilačkih veština i vežbi istezanja. Nije smela da menja životne navike. Nastojala je da se što strože pridržava onoga što joj je rekla starica. Kad bi stigla kući i večerala sama, povlačila je zavesu na prozoru i za kuhinjskim stolom vežbala s Hekler i Kohovim HK4. Njegova težina i tvrdoća, miris podmaza, njegova nasilnost i tišina, postepeno su postajali deo nje. Ponekad bi oči povezala maramom i vežbala operacije s pištoljem. Već je naučila naslepo i hitro da ubaci okvir, otkoči osigurač i nategne navlaku. Čist i ritmičan zvuk koji je proizvodila svaka od tih radnji prijatno je odzvanjao u njenim ušima. Usred tame, razlika između zvuka koji je oružje u njenim rukama zaista odavalo i onoga kakvim ga je njeno čulo sluha opažalo, postepeno je prestajala da se razaznaje. Granica između njenog bića i pokreta koje je činila iz časa u čas bivala je sve bleđa, da bi ubrzo sasvim iščezla. Jednom dnevno stajala je pred ogledalom u kupatilu i stavljala cev pištolja izvađenog okvira u usta. S osećajem tvrdoće metala pod zubima za‐ mišljala je kako joj prst povlači okidač. Tim jednim pokretom život bi joj

bio okončan. Već sledećeg sekunda nestala bi s ovog sveta. Ona ponavlja svom odrazu u ogledalu - nekoliko detalja o kojima treba povesti računa: ruka ne sme da zadrhti. Čvrsto prihvatiti trzaj. Ne plašiti se. Najvažnije od svega - ne oklevati. Ako se na to odlučim, već sad bih to mogla da uradim, pomisli Aomame. Dovoljno je samo da povuče prst tek jedan centimetar ka sebi. To je jedno‐ stavno. Ona požele da to i uradi. Ali, onda se predomisli, izvadi pištolj iz usta, zakoči osigurač, i ostavlja ga na lavabou. Između paste za zube i četke za kosu. Ne, još je prerano. Ima nešto što pre toga moram da obavim. Kao što ju je Tamaru uputio, uvek je za pojasom nosila pejdžer. Kada je spavala, ostavljala ga je pokraj budilnika. Spremna da reaguje kad god da zazvoni. Ali, on se nije oglasio. Prošla je još jedna nedelja. Pištolj u kutiji za cipele, sedam bojevih metaka u džepu kišnog mantila, pejdžer koji i dalje ćuti, šilo specijalne izrade, njegov dobro naoštren smrto‐ nosni vrh igle, lične stvari potrpane u Putnu torbu. A zatim, novo lice koje je čeka, i novi život. Svežnji novčanica zaključani u kaseti na stanici Šinđuku. Sred osećaja prisustva svih tih stvari, Aomame je provodila letnje dane. Ljudi su sasvim zašli u sezonu letnjih odmora, na mnogim radnjama su bili spušteni roloi, a ulicom bi prošla tek retka ljudska prilika. Smanjio se i broj automobila, a ulice grada utonule su u potpunu tišinu. S vremena na vreme gubila je osećaj i gde se ona sama nalazi. Da li je ovo istinska stvarnost, pitala se ona. Ali, ako bi uzela da to nije stvarnost, ne bi mogla ni da pretpostavi gde bi drugde stvarnost trebalo da traži. Stoga ona nema drugog izbora nego da je zasad prihvati kao jedinu stvarnost. I da samo utroši svaki atom energije da tu stvarnost savlada. Ne bojim se smrti, još jednom potvrđuje Aomame. Ono čega se plašim jeste da me stvarnost ne nadmudri. Toga da me ne napusti. Sve je spremno. Spremna je i psihički. Čim Tamaru bude stupio s njom u vezu, iz tog stana može istog časa da pođe. Ali, kontakta nije bilo. Datum na kalendaru bližio se kraju avgusta. I leto se spremalo da se okonča, a cvrčci su napolju iz petnih žila cedili svoju poslednju pesmu. Imala je osećaj strahovite dužine svakog pojedinačnog dana, pa ipak, kako je ceo mesec mogao da prođe tako brzo? Kad se vratila s posla iz sportskog kluba, Aomame je sa sebe skinula znojem natopljenu odeću, stavila je u korpu za veš i ostala u sportskom grudnjaku i boksericama. Posle podneva pao je snažan pljusak. Nebo se

zacrnelo, o asfalt su udarale kišne kapi krupne kao šljunak i grmelo je u naletima. Kada je pljusak prošao, za sobom je ostavio poplavljene kolovoze. Vratilo se sunce, svom snagom grejući svu tu vodu koja je ispara‐ vala, a ceo grad bio je poput fatamorgane obavijen parom. Uveče su se ponovo pojavili oblaci i prekrili nebo gustim velom. Mesec se nije video. Pre nego što je započela s pripremanjem večere, bilo joj je potrebno da napravi predah. Popila je čašu hladnog čaja od ječma, i dok je grickala još ranije obarenu edamame soju, za kuhinjskim stolom otvorila je večernje izdanje novina. Na preskok je pročitala članke s naslovne strane i počela redom da prevrće ostale stranice. Nije videla nijedan članak koji bi joj privukao pažnju. Večernje izdanje isto kao i uvek. Ali, kada je otvorila stranu s društvenom hronikom, pred očima joj je prvo proletela fotografija Ajuminog lica. Aomame proguta knedlu i iskrivi lice. To je nemoguće, isprva je pomislila Aomame. Pobrkala je Ajumi s foto‐ grafijom nekog ko na nju liči. Nije bilo nikakvog razloga da se u novinama pojavi toliki članak s Ajuminom slikom. Pa ipak, koliko god ona zagledala, bilo je to njoj dobro poznato lice mlade policajke. Njena partnerka za povremeno priređivanje malih erotskih gozbi. Na Ajuminom licu na toj fo‐ tografiji video se blagi smešak. Nekako ukočen, veštački osmeh. Ajumi u stvarnosti ima mnogo prirodniji, širok osmeh, razliven pa celom licu. Foto‐ grafija je delovala kao da je snimljena za neki zajednički album. A u toj ukočenosti kao da se krio i nekakav element nemira. Aomame je želela, ako je ikako moguće, da ne pročita taj članak. Jer, ako bude pročitala veliki naslov ispod slike, moći će da pretpostavi šta se dogodilo. Pa ipak, ne može da ga ne pročita. Ovo je stvarnost. Ma šta bilo u pitanju, od stvarnosti čovek ne može da pobegne i da prođe pored nje. Aomame jednom duboko udahnu i pročita rečenicu koja je stajala tu. Ajumi Nakano (26), neudata, s boravištem u opštini Šinđuku, Tokio. Nađena je zadavljena u hotelskoj sobi u Šibuji, s kaišem bade-mantila stegnutim oko vrata. Bila je potpuno naga. Ruke su joj bile vezane lisicama i pričvršćene za uzglavlje kreveta. U usta joj je bila ugurana tkanina da ne bi mogla da pusti glas. Leš je pronašao jedan član hotelskog osoblja pre podneva, kada je otišao da pregleda sobu. Ona i jedan muškarac su u sobu ušli u jedanaest sati prethodne noći, a muškarac je u zoru izašao sam. Soba je bila plaćena unapred. Nikakav redak događaj za ovako veliku metropolu. U velikim metropolama razni se ljudi sastaju, i tu se rasplamsavaju strasti. Ponekad se razviju i u neku formu nasilja. Novine su pune takvih događaja.

Ali, postojalo je tu i nešto što nije bilo kliše. Žrtva je bila aktivni policajac Tokijske uprave policije, a lisice za koje se smatralo da su korišćene u svrhe erotske igre bile su službeno vlasništvo. Nije to bilo nekakvo petparačko pomagalo kakvo se prodaje po seks-šopovima. Razumljivo, bila je to vest koja če privući pažnju javnosti.

4 Tengo Možda je bolje ne želeti tako nešto Gde li je ona sad, i šta radi? Da li je još sledbenica Društva svedoka? Bilo bi dobro da nije, mislio je Tengo. Imati verska ubeđenja ili ih nemati, naravno, stvar je ličnog izbora. U to Tengo ne treba da se meša. Pa ipak, koliko se sećao, kada je bila devojčica nikako nije delovala kao da uživa u tome što pripada Društvu svedoka. Nekad, u školskim danima, honorarno je radio u magacinu prodaje alko‐ holnih pića na veliko. Plata nije bila loša, ali je fizički bilo naporno nositi težak teret. Posle čitavog dana posla, čak su i Tenga, onako snažne konstitu‐ cije, boleli svi mišići. S njim zajedno tamo su povremeno radila dva mladića odrasla kao „druga generacija" pripadnika Društva svedoka. Bili su učtiva i vrlo prijatna družina. Bili su Tengovih godina, i ozbiljno su obavljali svoj posao. Radili su marljivo, ne žaleći se ni na šta. Jednom su po završetku posla zajedno sva trojica otišla u bar na pivo. Njih dvojica su odrasli zajedno, ali su se nekoliko godina pre toga iz određenih razloga odrekli svoje vere. I tako su zajedno napustili versku organizaciju i zakora‐ čili u stvarni svet. Ali, koliko je Tengo mogao da vidi, ni jedan ni drugi nisu bili ni najmanje prilagođeni na novi svet. Budući da su od rođenja podizani u kompaktnoj zajednici, bilo im je teško da shvate pravila mnogo većeg sveta i prihvate ih. Često su bivali nesigurni u svoju moć rasuđivanja i zapadali u konfuziju. Istovremeno sa uživanjem u osećaju oslobođenja jer su se odrekli svojih verskih ubeđenja, nisu mogli da se oslobode sumnje da su ipak doneli pogrešnu odluku. Tengo nije mogao a da ne saoseća s njima. Ako se još malo dete, i pre nego što mu se ego čvrsto izgradio, odvoji od tog sveta, ima sasvim dovoljno šanse da se asimilira u obično društvo. Ali, ako tu šansu propusti, preostaje mu samo da živi u skladu s vrednostima zajednice Društva svedoka. Ili pak da plati nemalu cenu i samo izgradi novu svest i nov način života. Dok je razgovarao s njima dvojicom, Tengo se setio te devojčice. I ponadao se da ona nije iskusila iste muke kao i oni.

Kada mu je ta devojčica najzad pustila ruku i hitrim korakom, ne osvrćući se za sobom, napustila učionicu, ukopan u mestu Tengo izvesno vreme nije bio u stanju ništa da uradi. Za ruku ga je držala veoma čvrstim stiskom. Na njegovoj levoj šaci ostao je živ osećaj dodira njenih prstiju, i taj osećaj ga danima nije napuštao. Čak i kada je s vremenom neposredni osećaj dodira počeo da bledi, pečat utisnut na njegovom srcu ostao je isti. Nedugo potom prvi put je ejakulirao. Iz njegovog ukrućenog penisa izašlo je malčice tečnosti. Bila je nešto lepljivija od mokraće. Osetio je kako mu ud bridi, i uz to, blagi bol. Tengo tada još nije znao da je to bila prva naznaka semene tečnosti. A pošto ništa slično dotad još nikad nije video, osetio je nemir. Možda se u njegovom telu događa nešto ozbiljno. Ipak, sa ocem nije mogao da se posavetuje, niti je mogao da pita nekog druga iz razreda. Posle prosanjane noći (a nije mogao da se seti šta je sanjao) budio se s vlažnim vešom na sebi. Tengu je delovalo da je upravo dodir ruke te devojčice iz njega samog nešto izvukao. Posle toga, s tom devojčicom se više nikad nije dodirnuo. Aomame se u razredu i dalje, kao i do tada, držala izdvojeno, nije progovarala ni sa kim i uoči ručka je uvek glasno i jasno izgovarala onu svoju čudnu molitvu. Čak i kada bi negde naletela na Tenga, izraz lica bio joj je apsolutno neprome‐ njen, baš kao da se ništa nije dogodilo. Delovala je kao da ga nije ni videla. Pa ipak, Tengo je sa svoje strane, kad god bi mu se ukazala prilika, vodeći računa da ga niko iz okoline ne opazi, krišom pazljivo proučavao Aomame. Kad bi se dobro zagledao, zapazio bi da ta devojčica ima pravilne crte lica. Ili bar da su joj crte lica takve da bi se mogao zaljubiti u nju. Vi‐ žljastog tela, uvek je na sebi nosila izbledelu odeću neodgovarajuće veličine. Kad je oblačila uniformu za čas fizičkog, primećivalo se da joj grudi još nisu napupele. Oskudevala je izrazima lica, gotovo nikad nije pro‐ govarala, uvek zagledana nekud u daljinu. U njenim zenicama nije se osećala živost. Tengu je to bilo čudno. A onog dana, kada mu se zagledala pravo u oči, zenice su joj bile tako tako pune blistavog sjaja. Otkad ga je uhvatila za ruku, Tengo je shvatio da se u toj žgoljavoj devojčici krije neobična, gvozdena snaga. Stisak joj je bio zavidan, ali nije u pitanju bilo samo to. Njenoj psihi kao da je bila podarena još veća snaga. Tu energiju obično je krila negde gde nije bila vidljiva drugim vršnjacima. Kada bi je nastavnik prozvao, ni tada nije izgovarala ništa osim onog što je bilo stvarno neophodno (ponekad čak ni to), ali joj ocene iz pisanih

zadataka nipošto nisu bile loše. Tengo je pretpostavljao da joj je uspeh mogao biti još bolji da je samo imala volje za to. Ili je možda, kako ne bi privlačila pažnju, namerno podbacivala dok je pisala kontrolne zadatke. Možda je to bila mudrost koju deca u sličnom položaju kao ona stiču kako bi zadobijene rane svela na minimum i mogla da opstanu. To da sasvim umanje svoje biće. Toliko da, ako je moguće, postane nevidljivo. Koliko bi bilo lepo da je ona bila devojčica u nekom sasvim običnom položaju, sa kojom je opušteno mogao da razgovara, mislio je Tengo. Da je tako bilo, njih dvoje su možda mogli da postanu bliski prijatelji. A da dese‐ togodišnji dečak i devojčica postanu bliski prijatelji, nije jednostavno ni u kakvim okolnostima. Ne, to je čak možda jedan od najtežih poduhvata na svetu. Ipak, trebalo je da ugrabe neku priliku i bar zapodenu neku prijatelj‐ sku konverzaciju. Ali, takva se prilika nikako nije ukazivala. Ona nije bila u običnom položaju, i usamljena u odeljenju, dok niko s njom nije hteo da se druži, tvrdoglavo je nastavljala da ćuti. S druge strane, i sam Tengo je, nasuprot tome da na silu pokušava s Aomame od krvi i mesa da ima odnos u stvarnosti, odabrao da s njom tajno opšti u svojim maštarijama i sećanjima. Desetogodišnji Tengo nije imao konkretnu predstavu seksa. Ono što je on od nje hteo bilo je da ga, ako je moguće, samo još jednom uzme za ruku. Želeo je da ostanu sasvim sami, negde gde nema nikog, i da ga ona čvrsto stisne za ruku. I da mu ispriča nešto o sebi, ma šta to bilo. Želeo je da mu tiho prizna tajnu da je ona samo ona, jedna desetogodišnja devojčica. On bi se potrudio da to razume. A odatle bi se sigurno nešto začelo. A šta bi to nešto moglo da bude, to Tengo ni sada nije mogao da pretpostavi. Kada je stigao april, a oni pošli u peti razred, Tengo i devojčica su se raz‐ dvojili u dva različita odeljenja. Povremeno su se susretali u hodniku škole, zajedno stajali na autobuskoj stanici. Ali, ona je i dalje delovala kao da na Tengovo prisustvo uopšte ne obraća pažnju. Ili je bar Tengo tako mislio. Kad je bio pored nje, ona ni obrvom ne bi mrdnula. Niti bi skretala pogled. Njene zenice su i dalje bile lišene dubine i sjaja. Šta se to u onoj učionici uopšte dogodilo, pitao se Tengo. Ponekad je imao osećaj da se sve to zbilo u njegovim snovima. Kao nešto što se nije dogodilo u stvarnosti. Ali, s druge strane, njegova šaka je i dalje živo osećala onaj njen neobičan stisak. Ovaj svet je za Tenga bio mesto ispunjeno prevelikim brojem zagonetki.

I dok se okrenuo, devojčica po imenu Aomame nestala je iz škole. Rečeno je da je prešla u neku drugu školu, ali detalji nisu bili poznati. Da li se ta devojčica možda nekud preselila, to niko nije znao. U čitavoj osnovnoj školi možda je njenim nestankom, makar malčice, bilo dirnuto jedino Tengovo srce. Veoma dugo potom Tengo se zbog svojih postupaka kajao. Tačnije rečeno, kajao se zbog odsustva svojih postupaka. Tada je već mogao da zamisli bar nekoliko reči koje je trebalo toj devojčici da kaže. U Tengu su i te kako postojale reči koje je želeo, koje je morao da joj izgovori. Naknadno razmišljajući o tome, shvatio je da sigurno ne bi ni bilo baš toliko teško zau‐ staviti je i porazgovarati s njom. Trebalo je da pronađe zgodnu priliku i skupi sasvim malo hrabrosti da to izvede. Ali, Tengo to nije bio u stanju. A onda je zauvek izgubio priliku. I pošto je završio osnovnu školu i prešao u javnu nižu srednju, Tengo se često sećao Aomame. Uspevao je sve češće da postigne erekciju, i ponekad je masturbirao misleći na nju. Uvek je to činio levom rukom. Onom šakom na kojoj je još imao osećaj njenog dodira. U njegovom pamćenju, Aomame je i dalje bila žgoljava devojčica, još nenapupelih grudi. Ali, s prizorom nje u uniformi za fizičko pred očima, mogao je da ejakulira. Kada je pošao u višu srednju školu, počeo je povremeno i da izlazi sa svojim vršnjakinjama. Oblik njihovih tek izraslih grudi jasno im se ocrtavao ispod odeće. Kad god bi video taj prizor, Tengu je bilo teško da diše. Pa čak i tada, dešavalo mu se da pred spavanje u krevetu pokreće levu ruku misleći na njena ravna prsa na kojima se još nije ukazala ni naznaka oblina. I tada bi imao duboko osećanje krivice. Nešto sa mnom sigurno nije u redu; ima nečeg izvitoperenog u meni - tako je mislio Tengo. Ali, otkad se upisao na fakultet, prestao je toliko često da pomišlja na Aomame. Glavni razlog tome bila je činjenica da je počeo da se vida s devojkama od krvi i mesa, i da s njima stvarno ima polne odnose. Već je bio telesno sazreo mladić, a i naravno, slika žgoljave desetogodišnje devojčice u uniformi za fizičko zauzela je mesto koje se nalazilo na popriličnoj uda‐ ljenosti od odraza njegove žudnje. Ipak, onako silovit drhtaj koji je njegovo srce osetilo kada je Aomame Tenga uhvatila za ruku u učionici osnovne škole, on posle toga nikad više nije doživeo. Ni u njegovim studentskim danima, ni pošto je završio faukultet, niti je ijedna žena koju je dosada u životu sreo uspela u njegovo

srce da utisne onako živ pečat kakav je ostavila ta devojčica. U njima nikako nije mogao da nađe ono što je odista tražio. Bilo je tu i lepih, i toplih žena. I žena kojima je bilo stalo do njega. Ali na kraju, poput svakojakih ptica jarkih raznobojnih krila koje se spuste na granu pa zatim nekud opet prhnu, one su dolazile, i odlazile. One Tenga nisu mogle da zadovolje, a ni Tengo nije bio u stanju da zadovolji njih. Ali sada, kada samo što nije napunio tridesetu, u trenucima kada nije radio ništa, već je samo odsutno sedeo, Tengo je iznenađeno primetio da je nesvesno počeo da zamišlja tu desetogodišnju devojčicu. U učionici posle časa, ta devojčica ga je čvrsto stisnula za ruku i bistrim zenicama zagledala se u njegove oči. A možda je i njeno mršavo telo bilo zaodenuto uniformom za fizičko. Ili je pak u nedeljno jutro hodala trgovinskim kvartom Ićikave iza leđa svoje majke. Večito čvrsto stisnutih usana, i očiju koje gledaju u mesto koje nije nigde. Moje srce izgleda nikako ne može da se odvoji od te devojčice, mislio je u takvim trenucima Tengo. I tek sada se kajao što joj se u školskom hodniku nije obratio. Da sam se čvrsto odlučio i nešto joj rekao, moj bi život možda bio sasvim drugačiji nego što je sada. Aomame mu je tog trenutka pala na um jer je upravo u supermarketu kupovao edamame soju. Birajući edamame, potpuno spontano je pomislio na nju. Gledajući u tu gomilu mahuna u svojoj šaci, stajao je tu odsutno sanjareći, i sam toga nesvestan. Koliko je to dugo trajalo, Tengo ni sam ne zna. „Izvinite", prizvao ga je k sebi neki ženski glas. Onako krupan, bio se preprečio ispred rafa s povrćem. Tengo prestade da misli na to, izvini se ženi, ubaci šaku edamamea u korpu, i odnese ga na kasu zajedno s drugim proizvodima. S kozicama, mlekom, tofuom, zelenom salatom i krekerima. Zatim stade da zajedno s domaćicama iz susedstva čeka u redu. Upravo je bilo vreme večernje gužve, a kasirka nespretna početnica, pa se napravio dugačak red, ali se Tengo nije posebno uzbuđivao zbog toga. Da se Aomame našla u tom redu za kasu, da li bi on na prvi pogled znao da je to ona? Hmm. Ipak je nije video već dvadeset godina. Šansa da jedno drugo prepoznaju sigurno je prilično mala. Ili, ako bi je susreo na ulici i pomislio: „Da to nije ona?“ da li bi na licu mesta odmah bio u stanju da joj se obrati? Ni u to nije bio previše siguran. Možda ne bi imao hrabrosti, ništa ne bi preduzeo i samo bi se mimoišao s njom. A onda bi se verovatno

naknadno duboko kajao. Zašto li joj se tamo nisam odmah obratio, mislio bi. Ono što tebi, Tengo, nedostaje jesu motivacija i preduzimljivost, često kaže Komacu. Verovatno je stvarno tako. Kad se pokoleba, Tengo samo pomisli: „Ma, nema veze“, i odustane. Takva mu je priroda. Ali, ako bih pukim slučajem negde uspeo da se sretnem s njom, i ako bismo imali sreću da prepoznamo jedno drugo, ja bih njoj verovatno mogao iskreno da priznam, onako kako jeste, sve ono što sam držao i krio u sebi. Ušli bi recimo u neki kafe u blizini (naravno, ako bi ona imala vremena i potvrdno odgovorila na njegov predlog), seli jedno preko puta drugog i nešto popili. Bilo je mnogo toga što je on Aomame imao da kaže. I sad se odlično sećam kako si me onda u učionici osnovne škole uhvatila za ruku. Posle toga sam poželeo da budemo prijatelji. Hteo sam više da saznam o tebi. Samo, to nikako nisam uspevao. Bilo je raznih razloga za to. Ali, najveći problem je u tome što sam bio kukavica. Zbog toga sam se dugo kajao. I sad se kajem zbog toga. I često mislim na tebe. To da je misleći na nju ma‐ sturbirao, naravno, ne bi izgovorio. To je pak nešto sasvim drugačije dimenzije od iskrenosti. Ipak, možda je bolje ne želeti tako nešto. Možda je bolje i da ponovnog susreta ne bude. Ako bih je stvarno sreo, možda bih se razočarao, misli Tengo. Možda se ona pretvorila u dosadnu kancelarijsku službenicu umornog lica. Možda se pretvorila u seksualno neispunjenu majku koja piskavim glasom grdi svoju sitnu decu. Možda ne bi mogli da nađu nijednu zajedničku temu. Takva mogućnost, naravno, postoji. Ako bi tako bilo, Tengo bi jednu dragocenu stvar koju nastavlja da nosi u svom srcu zauvek izgubio. Pa ipak, imao je nekakvo ubeđenje da ne bi bilo tako. U očima te desetogodišnje devojčice koje su se na nešto rešile, i u njenom profilu punom snage volje, postojalo je osećanje odlučnosti kojem ne bi tek tako dozvolila da ga razjede vreme. U poređenju s tim, kako s njim stoje stvari? Kad je pomislio na to, Tengo se uznemirio. A da ne bi možda pre Aomame bila ta koja bi se razočarala ako bi se ponovo sreli? Tengo je u đačkim danima bio opštepriznati matematički genije, uspeh iz skoro svih predmeta bio mu je u samom vrhu, bio je krupne građe i izuzetno dobar u sportu. I nastavnici su ga poštovali i polagali nade u njegovu budućnost. U njenim očima on je možda izgledao kao heroj.

Sada, međutim, radi po ugovoru kao profesor u pripremnoj školi, a takvo nešto se ne može nazvati stalnim poslom. Što se samog posla tiče zaista je opušten, a i potpuno situiran u svom životu samca, ali se nalazi prilično daleko od bilo čega nalik na stub društva. Pored toga što predaje u priprem‐ noj školi, on piše sopstveni roman, ali još nije stigao dotle da bude objavljen. Honorarno piše izmišljene horoskope za ženski časopis. Imaju dobru reputaciju, ali su to, otvoreno rečeno, najobičnije laži. Nema nijednog prijatelja vrednog spomena, niti ima devojku. Tajni nedeljni sastanci s deset godina starijom, udatom ženom, praktično su njegov jedini odnos s nekim, jedan jedini dosadašnji profesionalni uspeh kojim se može pohvaliti jeste činjenica da je kao pisac iz senke postigao da Lutka od vazduha postane bestseler, ali upravo o njemu ni po koju cenu nije smeo da govori. Misli su mu stigle dotle kada je kasirka preuzela njegovu korpu. U stan se vratio s papirnom kesom u rukama. Onda se presvukao u šorc, iz frižidera izvadio limenku piva i ispijajući je s nogu prokuvao vodu u velikom loncu. Dok voda nije provrila, poskidao je mahune edamamea sa grančica i na drvenoj dasci ih dobro posuo solju. A zatim ih je ubacio u pro‐ ključalu vodu. Zašto li mi ta žgoljava desetogodišnja devojčica uopšte ne izlazi iz pameti, razmišljao je Tengo. Prišla mi je posle časova i uhvatila me za ruku. Za to vreme ni reč nije progovorila. I to je bilo sve. Samo, verovao je da je Aomame tada sa sobom odnela jedan njegov deo. Jedan deo njegovog srca ili njegovog tela. Zauzvrat, u njemu je ostavila jedan deo svog srca ili tela. Za tako kratko vreme, odvila se tako dragocena razmena. Tengo je nožem sitno iseckao dosta đumbira. Potom je isekao celer i pečurke na komadiće odgovarajuće veličine. Sitno je iseckao i korijander. Oljuštio je ljuske s kozica i oprao ih vodom sa česme. Raširio je papirne ubruse i na njih, poput vojne smotre, uredno redao jednu po jednu kozicu. Kada se edamame obario sasuo ga je u cediljku i ostavio da se hladi. Potom je zagrejao veliki tiganj, u njega sipao rafinisano susamovo ulje i ravnomer‐ no ga rasporedio. Polako je dinstao sitno iseckani đumbir na tihoj vatri. Baš bi bilo lepo kad bih Aomame sad sreo, ponovo pomisli Tengo. Pa makar se i razočarala, ili se makar i ja sam malo razočarao, ne bi mi smetalo. Tengo je svejedno želeo da je vidi. Hteo je makar da sazna kojim je životnim putem od onda išla, na kakvom se mestu trenutno nalazi, kakve

je stvari raduju, a kakve rastužuju. Jer, čak i ako je šansa da se njih dvoje ponovo povežu već izdubljena, činjenica da je on nekada davno, u školskoj učionici po Završetku časova, s njom razmenio nešto veoma važno, bila je nepromenljiva. Sipao je iseckani celer i pečurke u tiganj. Pojačao je plin do kraja i blago protresavši tiganj neprekidno bambusovom varjačom mešao sadržinu. Blago je sve posuo solju i biberom. U trenutku kada je toplota počela da prodire u povrće, unutra je ubacio oceđene kozice. Još jednom je sve posolio i pobiberio, pa nalio i čašicu sakea. Prelio je malo sojinog sosa i na kraju posuo korijanderom. Sve to Tengo je obavio potpuno nesvesno. Kao avion prebačen na automatskog pilota, nije ni razmišljao o tome gde se trenutno nalazi i šta radi. To i nije jelo koje zahteva neku složenu proceduru. Ruke su mu se pokretale precizno, ali je njegova glava i dalje mislila na Aomame. Kad su dinstane kozice i povrće bili gotovi, on ih je iz tiganja presuo u veliki tanjir. Iz frižidera je izvadio novu limenku piva, seo za trpezarijski sto i zadubljen u misli počeo da jede hranu koja se još pušila. U ovih nekoliko meseci pred mojim očima se izgleda odvija promena, pomisli Tengo. Ili bi možda trebalo da kažem da psihički sazrevam. Konačno, upravo pre nego što ću navršiti tridesetu... E, svaka mi čast, rugao se Tengo sebi odmahujući glavom, sa načetom limenkom piva u ruci. Baš mi svaka čast. Ovim tempom, koliko li će mi godina biti potrebno da dosegnem zrelost kakva bi bila normalna? Ipak, u svakom slučaju, delovalo je da je povod toj unutrašnjoj promeni bila Lutka od vazduha. Zahvaljujući tome što je Fukaerinu pripovest preradio sopstvenim rečima, u Tengu se osnažila želja da priču koja se nalazila u njemu samom preoblikuje u delo. Tu se začelo nešto što se moglo nazvati motivacijom. A ta nova motivacija u sebi je po svoj prilici sadržala i njegova osećanja žudnje prema Aomame. U tom trenutku iz nekog razloga počeo je sve češće na nju da misli. Njegov um je svaki čas bivao odvučen u tu učionicu jednog popodneva pre dvadeset godina. Poput nogu čoveka što stoji uz ivicu vode koje sobom povlači snažan talas. Tengo je na kraju ostavio napola popijenu drugu limenku piva i polovinu tanjira s kozicama i povrćem. Preostalo pivo prosuo je u sudoperu, a hranu presuo u manji tanjir, umotao celofanskom folijom i zatvorio u frižider. Posle ručka seo je za sto, uključio tekst procesor i otvorio ekran sa započetim dokumentom.

Prepravljanje prošlosti stvarno nema velikog smisla, jasno oseća Tengo. Baš kao što mu je ukazala njegova devojka. U pravu je. Koliko god čovek koncentrisano i mukotrpno menjao prošlost, situacija u kojoj se u sadašnjo‐ sti nalazi principijelno se verovatno neće promeniti. Vreme ima snažnu moć jedino da poništi veštačke promene s određenog aspekta. To se sigurno preko već načinjene ispravke dopisuje nova ispravka, a tok se prepravlja tako što se vraća na početak. I uprkos tome što su mnogi sitni detalji izmenjeni, na kraju svega, čovek po imenu Tengo nikad neće biti niko drugi do on sam. Ono što Tengo verovatno mora da učini jeste da stane na raskršće sada‐ šnjosti i iskreno sagleda prošlost, i da onako kao što prepravlja prošlost, ispiše budućnost. Drugog puta nema. Kajanje i žal Grešno srce prelomiše nadvoje Da bi jada moga suze Pomast ugodnu Dale Tebi, odani Isuse. To je sadržaj stihova arije Posije po Mateju koju mu je onda otpevala Fukaeri. Pošto se zainteresovao, Tengo je narednog dana ponovo preslušao ploču i potražio prevod stihova. Bila je to arija koja se odnosi na Pomazanje u Vitaniji pri početku Posije. Kada je Isus u gradiću Vitaniji posetio kuću nekog gubavca, dolazi jedna žena i izliva mu posudu skupocenog mira na glavu. Braća oko njega počnu da kore takvo besmisleno rasipništvo. To miro se moglo prodati, a naknada za njega podeliti siromasima. Ali, Isus braću koja negoduju zauzdava govoreći: zašto joj dodijavate? Učinila mi je dobro delo. Izlila je tu pomast na mene da moje telo pripremi za ukop. Ta žena je znala. Znala je da će Isus vrlo uskoro morati da umre. Zato je morala, onako kako liju njene suze, da Isusu izlije tu dragocenu pomast na glavu. A i Isus je znao. Znao je da će Uskoro poći putem koji ga vodi u smrt. „Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se i to za spomen njezin što učini ona“, govorio je. 4 Svoju budućnost oni, naravno, nisu mogli da promene. Tengo ponovo zatvori oči, udahnu, i u sebi izgovori odgovarajuće reči. Promeni raspored rečima i tako mu slika u glavi postade bistrija. I ritam je bio još precizniji.

Poput Vladimira Horovica sa 88 novih dirki pred sobom, on mirno u vazduhu razmrda svojih deset prstiju. Potom ustaloži svoj um, i poče da kuca slova na ekranu tekst procesora. Opisivao je svet u kome su se dva meseca, jedan kraj drugog, ukazivala na istoku večernjeg neba. Ljude koji u njemu žive. Vreme koje u njemu protiče. Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se i to za spomen njezin što učini ona.

5 Aomame Kad miš sretne mačka vegetarijanca Jednom kada je Ajuminu smrt prihvatila kao činjenicu, u Aomame se pokrenuo nekakav proces nalik na podešavanje svesti. Ubrzo pošto se taj proces slegao, Aomame je počela da plače. Šakama prekrivenog lica, dok su joj ramena podrhtavala, ona je tiho, bez glasa plakala. Kao da ne želi da bilo ko na ovom svetu shvati da ona plače. Zavesa na prozoru bila je sasvim navučena, pa ipak nije mogla da zna da li je neko odnekud posmatra. Te noći, Aomame je nad raširenim večernjim izdanjem novina na kuhinjskom stolu bez prestanka plakala. S vremena na vreme bi u napadima plača ispustila poneki jecaj, i potom ponovo bešumno plakala. Suze su joj klizile niz ruke i padale na novine. U ovom svetu, Aomame ne može da zaplače tek tako. Kada se desi nešto zbog čega bi joj se plakalo, ona se pre naljuti. Na nekog drugog, ili pak na sebe. Stoga je prava retkost da njoj teku suze. Ali zato, kada jednom poteku, njene suze ne mogu da se zaustave. Ovoliko dugo nije plakala još otkad je Tamaki Ocuka izvršila samoubistvo. Koliko godina ima tome? Ne može da se seti. Uglavnom, bilo je prilično davno. Aomame je tada nezaustavljivo plakala. Plakala je danima. Nije progovarala, niti je izlazila iz kuće. Tek povremeno nadoknađivala je tečnost u organizmu koju je izgubila sa suzama, i samo bi na trenutke prilegla i zadremala. Sve ostalo vreme plakala je bez predaha. Eto, otad. Nema više Ajumi na ovom svetu. Pretvorila se u leš iz koga je nestala toplina, dosad već sigurno odnet na sudsku obdukciju. Kad autopsija bude okončana, ponovo će biti zašiven u jedno, pa če se verovatno održati mala pogrebna služba, posle koje će biti odnet u kremato‐ rijum i spaljen. Pretvoriće se u dim koji će se uzdići u nebo i izmešati sa oblacima. A onda će preći u kišu, pasti na zemlju i nahraniti neku travu. Neku bezimenu travu, koja nema šta da ispriča. Ali Aomame više nikad Ajumi neće videti živu. To je nešto što se protivi prirodi, nešto užasno ne‐

pravedno, nešto što je mogla da doživi jedino kao iskrivljeni pogled na svet na pogrešnom putu. Otkad je Tamaki Ocuka napustila ovaj svet, Aomame osim Ajumi nije imala nikog prema kome je gajila osećanja makar i približna prijateljskim. Ali, nažalost, ta prijateljska osećanja bila su ograničenog veka. Ajumi je bila aktivan policajac, a Aomame serijski ubica. Ona jeste ubica iz ubeđenja, sa savešću, ali ubica je ubica, i sa zakonskog stanovišta Aomame je van svake sumnje bila kriminalac. Aomame je pripadala strani koja se hapsi, a Ajumi onoj koja sprovodi hapšenja. Zbog toga, čak i kada je Ajumi želela još dublju vezu sa njom, Aomame je stegla svoje srce i morala da se upinje da osećanja ne uzvrati. Da su ostvarile blizak odnos sa svakodnevnom potrebom da se viđaju, tu bi se neizbežno pojavili razni paradoksi i otvoreni šavovi, a za Aomame bi oni bili kobni. Aomame je bila suštinski poštena i iskrena osoba. Ne bi bila u stanju da ostvari iskren odnos time što bi lagala i krila bitne stvari. Takva situacija bi u njoj izazvala pometnju, a pometnja joj zaista nije bila potrebna. I sama Ajumi je to sigurno donekle razumela. To da Aomame ima neku ličnu tajnu koju ne iznosi na videlo i da se zbog toga smišljeno trudi da između sebe i nje ostavi izvesnu distancu. Ajumi ima izvanrednu intuiciju. Bar polovina njene otvorene pojave bio je samo nastup, dok joj je negde u dubini bio skriven krhki, lako povredljivi senzibilitet. Aomame je to znala. Zbog toga što je Aomame zauzela takav odbrambeni stav, Ajumi se verovatno osećala usamljenom. Verovatno se osećala odbačenom i udaljenom. Kad je pomislila na to, u grudima joj se javi oštar bol, kao da su probodene iglom. Tako je Ajumi ubijena. Verovatno je negde u gradu srela nekog nepozna‐ tog muškarca, otišla s njim na piće, pa u hotel. A onda je u mraku, iza za‐ tvorenih vrata, započela dobro osmišljena erotska igra. Lisice, zapreka u ustima, povez preko očiju. Tačno vidi tu scenu pred očima. Muškarac obavija kaiš bade-mantila ženi oko vrata, uzbuđuje se gledajući partnerku kako se guši i ejakulira. Samo, muškarčeva ruka kojom je držao kaiš bademantila vukla je s previše snage. Ono što je trebalo da ostane na izvlačenju za dlaku, nije se tako završilo. I Ajumi se sigurno pribojavala da bi se takvo nešto jednom moglo dogoditi. Ajumi je periodično bio neophodan žestok seks. Njeno telo - a

verovatno i psiha - tražili su to. Ali, ona ne želi stalnu vezu. Ustaljeni odnosi s ljudima nju guše i uznemiriju je. Zbog toga traži odgovarajućeg muškarca za usputni seks i s njim vodi ljubav na licu mesta. Nije da u tom pogledu nije podsećala na Aomame. Jedino što je Ajumi imala sklonost da zagazi dublje nego Aomame. Ajumi je više volela rizičan i raspušten seks, verovatno u nesvesnoj želji da bude povređena. Aomame nije takva. Ona je obazriva i nikom ne dozvoljava da je povredi. Kada bi to neko hteo da joj učini, sigurno bi se žestoko opirala. Ali, Ajumi je imala sklonost da bez raz‐ mišljanja prihvata ono što partner od nje traži, ma šta to bilo. Nadala se da će joj partner nešto zauzvrat dati. Opasna sklonost. Jer, ipak su to usputni muškarci. Kakve su njihove motivacije, kakve sklonosti kriju, ona nije mogla ni znati dok ne vidi na licu mesta. I sama Ajumi je naravno bila svesna opasnosti od svega toga. Zato i jeste tražila tako stabilnu partnerku kao što je Aomame. Nekoga ko će je zauzdati, i pažljivo motriti na nju. I njoj je Ajumi bila potrebna. Ajumi je krasilo nekoliko odlika koje Aomame nije posedovala. Otvorena i vedra priroda koja je na ljude delovala umirujuće. Ljubaznost, prirodna radoznalost, detinja smelost, zanimljive priče. Velike grudi koje privlače poglede. Pored nje, Aomame je bilo dovoljno samo da na lice nabaci zagonetni smešak. Muškarci su želeli da saznaju šta se iza njega krije. U tom smislu, Aomame i Ajumi su bile idealna kombinacija. Nepobediva seks-mašina. Ma kakve okolnosti da su bile, trebalo je tu devojku bolje da prihvatim, mislila je Aomame. Da prepoznam njena osećanja i da je čvrsto primim u naručje. Upravo je to ono što je ona tražila. Da Je bezuslovno prihvatim i zagrlim je. Da može da odahne, makar na tren. Ali ja nisam mogla da ispunim njena htenja. Moj instinkt za samoodržanjem je bio snažan, i uz to, svest da ne smem da okaljam sećanje na Tamaki Ocuka prejaka. Tako je Ajumi bez Aomame, sama samcita izašla u gradsku noć, bila za‐ davljena i umrla. Sa pravim ledenim lisicama na rukama, povezom preko očiju, čarapama ili donjim vešom uguranim u usta. Njene stalne slutnje tog trenutka postale su stvarnost. Da je Aomame nju otvorenije prihvatila, možda Ajumi tog dana ne bi sama otišla u grad. Sigurno bi joj se javila telefonom i pozvala Aomame da idu zajedno. A onda bi njih dve bile s mu‐ škarcima na nekom bezbednijem mestu, sve vreme jedna drugu držeći na oku. Ali, Ajumi se verovatno ustezala od Aomame. A Aomame nju ni jednom telefonom nije pozvala da odu nekud.

Nešto pre četiri ujutru, ne mogavši više da podnese da bude sama u svom stanu, Aomame je navukla sandale i izašla napolje. Onako u šortsu i majici na bretele, besciljno je lutala ulicama pred zoru. Neko ju je dozivao, ali ona se nije ni osvrnula. Šetajući tako ona je ožednela, svratila u dragstor otvoren celu noć, kupila sok od pomorandže u velikom tetrapaku, i smesta ceo popila. Zatim se vratila u stan, i ponovo se rasplakala. Volela sam Ajumi, mislila je Aomame. Volela sam tu devojku mnogo više nego što sam mislila. Ako je već htela da me dodiruje, trebalo je da je pustim da me dodirne gde god je želela. I u novinama sledećeg dana stajao je članak pod naslovom: „Policajka zadavljena u hotelu u Šibuji". Policija je upotrebila sva raspoloživa sredstva u potrazi za muškarcem koji je izašao iz hotela. Prema pisanju novina, njene kolege iz doma su bile zaprepašćene. Ajumi je bila vedre prirode, svi su je voleli, imala je osećaj odgovornosti i bila je žena od dela, a i kao policajac postigla je izvanredne uspehe. Mnogi njeni rođaci, počev od oca i brata, zaposleni su u policiji i njihove porodične veze bile su snažne. Niko nije mogao da shvati zašto se tako nešto dogodilo. Bili su potpuno zbunjeni. Niko ne zna, pomisli Aomame. Ali ja znam. Znam da je Ajumi u sebi imala jedan krupan nedostatak. Jedno mesto nalik na pustinju na kraju planete. Koliko god vode čovek u nju nalio, zemlja je odmah upije. U njoj ne ostaje nimalo vlage. Nijedan živi oblik tu ne može da pusti koren. Tim nebom ne lete čak ni ptice. Šta je to bilo što je u njoj stvorilo tu pustopolji‐ nu, to je samo Ajumi znala. Ne, možda ni Ajumi nije znala istinu. Ali, izopačena seksualna želja muškaraca iz njene okoline koja joj je silom nametnuta, nesumnjivo je bila jedan od velikih uzroka. Sebe kao osobu morala je da izgradi tako što je podigla ogradu oko tog kobnog nedostatka. Ako bi sa svog „ja“ sljuštila jedan po jedan veštački ornament, sve što bi ostalo bio bi jedino ponor ništavila. Samo strahovita suša koju je to donelo. I ma koliko se upinjala da zaboravi, to ništavilo joj se uredno vraćalo. U kišna popodneva kada je bila sasvim sama, ili u osvit dana, kada bi se budila iz noćne more. A tada, imala je potrebu da se nađe u nečijem, bilo čijem zagrljaju. Aomame iz kutije za cipele izvadi HK4, uvežbanim pokretima ubaci okvir, oslobodi osigurač, nategnu navlaku, posla zrno u ležište, zape udarač i obema rukama čvrsto stežući dršku, nacilja jednu fiksnu tačku na zidu. Pištolj nije zadrhtao ni za milimetar. Ni ruke joj više ne drhte. Aomame

zaustavi dah i usredsredi se, pa zatim duboko izdahnu. Spusti pištolj i ponovo zakoči osigurač. Rukom odmeri težinu pištolja gledajući u prigušeno svetlo. Pištolj kao da joj je postao deo tela. Moram da potisnem svoja osećanja, govorila je sebi Aomame. Ako Ajuminog ujaka i brata budem kaznila, oni verovatno neće moći ni da shvate zbog čega su kažnjeni. A ma šta ja sada uradila, to Ajumi neće vratiti. Žao mi je nje, ali to je nešto što se pre ili kasnije moralo dogoditi. Ajumi se neprestano približavala središtu smrtonosnog vira, koji je istina bio spor, ali neizbežan. Da sam ja bila odlučnija i toplije je prihvatila, on bi verovatno bio ograničenog veka. Dosta je plakanja. Treba se ponovo pridići i stati na noge. Pravila pretpostaviti sopstvenom ja, to je ono što je bitno. Baš kao što je rekao Tamaru. Bilo je jutro, petog dana po Ajuminoj smrti, kada se oglasio Pejdžer. Slušajući redovne vesti na radiju, Aomame je u kuhinji kuvala vodu za kafu. Pejdžer je stajao na stolu. Ona pogleda u telefonski broj koji se ukazao na njegovom malom displeju. Bio joj je nepoznat. Ali, nije bilo mesta sumnji da je u pitanju poruka od Tamarua. Ona ode do obližnje javne govornice i pozva taj broj. Na treće zvono javio se Tamaru. „Jesi li spremna?" upita Tamaru. „Naravno", odgovori Aomame. „Poruka od madam: večeras u sedam u predvorju glavne zgrade hotela Okura. Spremi se za uobičajeni posao. Izvini što je ovako iznenada, u poslednji minut, ali nije bilo moguće ništa srediti unapred.“ „Večeras u sedam u predvorju glavne zgrade hotela Okura“, ponovi Aomame mehanički. „Hteo bih da ti kažem: ’Želim ti sreću’, ali od toga što ti je ja želim verovatno nema neke koristi.“ „Zato što ti na sreću ne računaš." „Sve i kad bih hteo da računam na sreću, ne bih znao tačno šta je to“, reče Tamaru. „Nikad je još u životu nisam video." „Ne moraš ništa ni da mi poželiš. Umesto toga, volela bih da mi nešto učiniš. U mom stanu je jedna saksija s fikusom - volela bih da se ti staraš o njemu. Nisam mogla da ga bacim.“ „Preuzeću ga.“ „Hvala.“

„Mnogo je lakše brinuti se o fikusu nego o mački ili o tropskim ribicama. Još nešto?“ „Ništa više. Sve ostalo sam bacila.“ „Kad obaviš posao, idi do stanice Šinđuku, i odatle se ponovo javi na ovaj broj. Tada ću ti dati sledeće uputstvo." „Kad obavim posao, ponovo se javljam na ovaj telefonski broj sa stanice Šinđuku“, ponovi Aomame. „Verujem da to već znaš, ali vodi računa da nigde ne zapisuješ telefonski broj. Kad budeš izlazila iz kuće, razbij pejdžer i baci ga negde.“ „Razumem. Tako ću učiniti." „Sve pripreme su detaljno obavljene. Ništa ne treba da brineš. Ono dalje prepusti nama." „Ne brinem", reče Aomame. Tamaru je neko vreme ćutao. „Mogu li iskreno da ti kažem šta mislim?" „Samo izvoli." „Uopšte mi nije namera da govorim da je uzaludno to što vi radite. To je vaš problem, ne moj. Ali, najblaže rečeno, nepromišljeno je. A i nema kraja." „Moguće je da si u pravu", reče Aomame. „Ali, to je nešto što ne može da se promeni." „Isto kao ni to da li će se pokrenuti lavina u proleće.“ „Verovatno.“ „Samo što se normalan čovek koji poseduje zdrav razum neće približa‐ vati mestu na kome bi mogla da se pokrene lavina u sezoni kad joj je vreme.“ „Normalan čovek koji poseduje zdrav razum s tobom o ovakvim stvarima ne bi ni govorio.“ „Moguće je da je tako“, priznade Tamaru. „Inače, ima li porodice s kojom bi se moglo stupiti u kontakt ako te strefi lavina?“ „Nema porodice.“ „Uopšte je nema, ili je ima ali je u stvari nema?“ „Ima je, ali je u stvari nema", reče Aomame. „U redu“, reče Tamaru. „S malo prtljaga - to je najvažnije. Što se bližnjih tiče, jedan fikus je idealan.“ „Kad sam videla zlatne ribice kod stare gospođe, i meni je odjednom došlo da ih imam. Pomislila sam da bi možda bilo lepo kad bih ih imala kod kuće. Male su, ne govore, ne zahtevaju puno. Onda sam narednog dana

otišla do radnje kod stanice da ih kupim, ali kad sam tamo uživo videla zlatne ribice u akvarijumu, naprasno ih više nisam želela. Tako sam kupila taj jadni fikus koji se nije prodao. Umesto zlatnih ribica.“ „Ja mislim da je to bio pravi izbor.“ „Možda nikad neću kupiti zlatne ribice.“ „Možda“, reče Tamaru. „Bilo bi lepo da opet kupiš fikus.“ Nastala je kratka tišina. „Večeras u sedam u lobiju glavne zgrade hotela Okura“, potvrdi još jednom Aomame. „Treba samo da sediš tamo i čekaš. Druga strana će tebe pronaći.“ „Druga strana će me pronaći.“ Tamaru se blago nakašlja. „Nego, je l' znaš ti onu priču kad je mačak ve‐ getarijanac sreo miša?“ „Ne znam." „Je l' te zanima?" „Vrlo." „Na jednom tavanu, miš naleti na ogromnog mačka. Ovaj ga satera u neki ćošak odakle miš nema kud. Miš se trese i kaže: ’Molim te, mačoru, nemoj da me pojedeš. Moram da se vratim svojoj porodici. Dečica me čekaju gladna. Molim te, zažmuri na jedno oko i pusti me da prođem.’ Mačak mu kaže: ’Ništa ne brini, neću da te pojedem. Da ti pravo kažem, ne smem o tome glasno da pričam, ali ja sam u stvari vegetarijanac. Uopšte ne jedem meso. Imaš sreće što si mene sreo.’ Miš kaže njemu: ’Ah, kakav divan dan! Stvarno sam srećković. Ko bi pomislio da ću sresti mačka vege‐ tarijanca.’ Ali, već sledećeg trenutka, mačak zgrabi miša, čvrsto ga prikuje svojim kandžama i zarije mu svoje oštre zube u vrat. Boreći se za dah, miš napne poslednju snagu da upita mačka: ’Ali, zar nisi rekao da si vegetarija‐ nac i da uopšte ne jedeš meso? Ti si me lagao.’ Oblizujući se jezikom, mačak reče: ’Ah, ja i ne jedem meso. Nisam te lagao. Zato te sad u zubima nosim kući, da te pojedem kao salatu.’“ Aomame je malo razmišljala. „I šta je poenta te priče?“ „Nema neke poente. Nego, samo sam je se setio pošto smo malopre spo‐ minjali pitanje sreće, i to je sve. Imaš slobodu, naravno, da sama pronađeš poentu.“ „Vedra neka priča." „Još nešto. Mislim da će prethodno pretresti i tebe i tvoju torbu. Ti ljudi su vrlo obazrivi. Imaj to na umu.“

„Imaću.“ „Onda“, reče Tamaru. „Vidimo se opet negde.“ „Vidimo se“, odvrati Aomame kao eho. Veza se prekinula. Ona se malo zagleda u slušalicu, blago iskrivi lice, pa je spusti. A onda, pošto je čvrsto u pamet urezala broj telefona koji se ukazao na pejdžeru, izbrisa ga. Vidimo se opet negde, ponovi Aomame u sebi. Samo, ona je znala. Znala je da Tamarua verovatno više nikad neće videti. Pregledala je jutarnje izdanje novina od prve do poslednje strane, ali nije pronašla više nijedan članak o slučaju Ajuminog ubistva. Izgleda da u ovom trenutku nema pomaka u istrazi. Nedeljnici će sigurno u horu izveštavati o tom bizarnom slučaju. Mlada policajka u aktivnoj službi učestvovala u erotskoj igri s lisicama u hotelu za ljubav u Šibuji. A onda potpuno naga za‐ davljena. Ali, Aomame nije imala nameru da čita takve ljubopitljive članke. Otkad se taj slučaj dogodio, ni televizor nije uključila. Nije želela da joj spikerka na vestima svojim izveštačenim piskavim glasom saopštava činjenice o Ajuminoj smrti. Naravno, želela je da počinilac bude uhvaćen. Zločinca svakako treba kazniti. Ali, i ako zločinac bude uhapšen i izveden pred sud i detalji tog ubistva izađu na videlo, šta s tim? Što god da je uradio, Ajumi se u život više ne može vratiti. To je potpuno jasno. Presuda će sigurno biti blaga. To se verovatno neće ni podvesti pod teško ubistvo, već pod ubistvo iz nehata. Naravno, čak ni smrtna presuda ništa ne bi nadomestila. Aomame zatvori novine, podboči se laktovima o sto i ostade tako neko vreme, lica prekrive‐ nog šakama. Zatim pomisli na Ajumi. Ali, suze joj više ne naviru. Ona je samo ljuta. Do sedam uveče ostalo je još dosta vremena. Aomame do tada nije imala ništa da radi. Nije imala posla u sportskom klubu. Kao što ju je Tamaru uputio, njena manja putna torba i ručna torba s remenom već su stajale za‐ ključane u kaseti na stanici Šinđuku. U putnoj torbi bili su spakovani svežnji novčanica i odeća za nekoliko dana. Aomame je jednom u tri dana odlazila do stanice Šinđuku, ubacivala dodatni novčić i tom prilikom prove‐ ravala sadržaj kasete. Nije imala potrebe da posprema stan, a i unutrašnjost frižidera za svrhe pripremanja jela bila je previše prazna. U stanu osim fikusa nije ostalo praktično ništa što je odisalo životom. Posklanjala je i sve

ono što je imalo veze s njenim ličnim podacima. Sve fioke su ispražnjene. Već sutra me ovde više neće biti. Neće iza mene ostati nijedna naznaka mog bića. Odeća koju će obući te večeri bila je uredno presavijena i poslagana na krevetu. Pored je stajala plava sportska torba. U torbi se nalazio komplet opreme potreban za istezanje. Aomame ga za svaki slučaj još jednom pregleda. Gornji i donji deo trenerke, prostirka za vežbanje joge, veliki i mali peškir, i omanja tvrda futrola s tankim šilom. Sve je bilo tu. Ona iz futrole izvadi šilo, skide čep od plute i vrhom prsta dotaknu njegov vrh, uveravajući se da je još zadržalo svoju oštrinu. I pored toga, da bi se obez‐ bedila za svaki slučaj, još jednom ga blago naoštri koristeći najfiniji brus. Pred očima joj se javio prizor tog vrha igle kako, kao usisan, bešumno uranja u muškarčev potiljak, u onu specijalnu tačku koja se na njemu nalazi. Sve bi trebalo da bude gotovo za tren, kao i uvek. Bez krika ili prolivene krvi. Biće samo jedan trenutni trzaj. Aomame ponovo nabode vrh igle na čep od plute i pažljivo ga spakova u futrolu. Ona potom iz kutije za cipele izvadi HK4 umotan u majicu i uvežbanim pokretima u okvir ubaci sedam devetmilimetarskih metaka. Pištolj suvo škljocnu i ona posla metak u ležište. Oslobodi osigurač, pa ga ponovo zakoči. Zatim ga zamota belom maramicom i stavi u plastični neseser. Preko njega natrpa odeću da se pištolj ne bi video. Je li bilo još nešto što je trebalo da uradi? Ništa joj ne pada na pamet. Stojeći u kuhinji, Aomame od prokuvane vode napravi kafu. Sede za sto i pijući kafu pojede jedan kroasan. Ovo mi je verovatno poslednji posao, mislila je Aomame. I to će biti naj‐ značajniji, najkomplikovaniji posao od svih. Kada obavim ovaj zadatak, više neće biti potrebe da ubijam ljude. Nije imala ništa protiv da izgubi svoj identitet. U izvesnom smislu, to je bilo za nju nešto dobrodošlo. Ni njeno ime ni lice nisu joj bili prirasli za srce, niti joj pada na pamet išta iz njene prošlosti što bi mogla da izgubi, a čega bi se sa setom sećala. Možda je resetovanje života upravo ono što ja željno iščekujem. Jedino što njoj pada na pamet da ne želi da izgubi od sebe same, začudo, jesu njene skromne, nejednake grudi. Od svoje dvanaeste godine pa sve do sada Aomame je konstantno osećala nezadovoljstvo prema obliku i veličini svojih grudi. Često je pomišljala da bi provela mnogo opušteniji život da su

joj grudi bile samo malo veće. Ipak, kada je stvarno dobila priliku da njihovu veličinu izmeni (a to je bio izbor koji je sa sobom nosio neizbe‐ žnost), shvatila je da tu promenu ona lično uopšte ne želi. Ne smetaju joj ovakve kakve su. Ovolike su taman kako treba. Rukom opipa svoje dojke preko majice. Iste su kao i uvek. Imaju oblik nenaraslog testa za hleb umešenog u pogrešnoj razmeri. Još im se i veličine za nijansu razlikuju. Ona zamaha glavom. Ali, nema veze. To sam ja. Šta će meni osim ovih grudi ostati? Naravno, ostaće joj sećanje na Tenga. Ostaće joj osećaj dodira njegove ruke. Ostaće i snažan drhtaj njenog srca. I žudnja da se nađe u njegovom naručju. Pa makar postala i neka druga osoba, niko mi ne može uzeti ono što osećam prema Tengu. To je najveća razlika između Ajumi i mene, misli Aomame. Ono što se nalazi u srži mog bića nije ništavilo. Nije ni sasušeno pustopolje. U središtu mog bića je ljubav. A ja i dalje neprekidno maštam o desetogodišnjem dečaku po imenu Tengo. O njegovoj snazi, mudrosti, njegovoj dobroti. On ovde ne postoji. Ali, biće koje ne postoji ne može ni da iščezne, a obećanja koja nisu data, ne mogu ni da se prekrše. Tridesetogodišnji Tengo koji se nalazio u njoj nije stvarni Tengo. On nije ništa drugo do jedna puka pretpostavka. Verovatno je sve plod njene mašte. Tengo je očuvao snagu, mudrost i dobrotu, s tim što sada ima i jake ruke, široka prsa i veliki ud odrasle osobe. Kad god Aomame poželi, on je uvek pored nje. Čvrsto je zagrli, pomiluje je po kosi i poljubi je. Soba u kojoj su njih dvoje uvek je mračna, i Aomame njegovu figuru ne može da vidi. Jedino što ona može da vidi jesu njegove zenice. Usred tame, ona vidi njegove tople zenice. Kada se dobro zagleda u njih, u dubini ona može da ugleda sliku sveta kakvu on vidi. Razlog tome što Aomame povremeno poželi da spava s muškarcima toliko da ne može da se suzdrži možda počiva u činjenici da Tengovo biće koje gaji u sebi želi da očuva što je god moguće čistijim. Time što je davala sebi na volju s nepoznatim muškarcima želela je verovatno svoje telo da oslobodi žudnje kojom je bilo zarobljeno. U skrivenom, mirnom svetu u koji je odlazila pošto bi je se oslobodila, želela je da provodi blisko, ničim opterećeno vreme nasamo s Tengom. To je valjda bilo ono što je Aomame želela. Nekoliko popodnevnih sati Aomame je provela razmišljajući o Tengu. Sedela je na metalnoj stolici smeštenoj na malom balkonu, gledala u nebo, osluškivala brundanje automobila, i povremeno kroz prste provlačeći

listove jadnog fikusa, maštala o Tengu. Na popodnevnom nebu mesec se još nije video. On će izaći tek za nekoliko sati. Gde li ću ja biti sutra u ovo vreme, razmišlja Aomame. Ne može ni da pretpostavi. Ali, to je potpuno beznačajno. u poređenju s činjenicom da Tengo na ovom svetu postoji. Aomame je poslednji put zalila fikus, a onda je stavila Janačekovu Sim‐ fonijetu na gramofon. Otarasila se svih ploča koje je posedovala, ali je tu jednu sačuvala do samog kraja. Ona zatvori oči i usredsredi sluh na muziku. I zamisli povetarac koji prelazi preko čeških ravnica. Kako bi samo bilo lepo kada bih zajedno s Tengom tuda mogla da šetam doveka, pomisli ona. Njih dvoje se, naravno, drže za ruke. Samo duva povetarac, a meka zelena trava bešumno se njiše u tom ritmu. Aomame jasno može da oseti toplinu Tengove šake u svojoj. Poput filmskog hepienda, ta slika mirno odlazi u fejd-aut. Potom Aomame leže na krevet i sklupčana odspava tridesetak minuta. Ništa nije sanjala. To je bio dremež koji ne zahteva snove. Kada se probudila, kazaljke na satu su pokazivale pola pet. Uzela je jaja, šunku i puter preostale u frižideru i napravila jaja na oko sa šunkom. Sok od pomo‐ randže popila je pravo iz tetrapaka. Tišina posle popodnevnog dremeža bila je čudnovato teška. Uključila je radio, a sa zvučnika je potekao Vivaldijev koncet za duvačke instrumente. Pikolo flauta svirala je lepršavo i treperavo, poput cvrkuta neke ptičice. Tu muziku Aomame je doživljavala kao nešto što je samo još više naglašavalo nestvarnost stvarnosti koja je bila tu, oko nje. Pošto je raspremila posuđe, istuširala se i presvukla u odeću koju je za taj dan pripremila još nekoliko nedelja ranije. Jednostavnu i udobnu odeću. Svetloplave platnene pantalone i belu bluzu kratkih rukava bez ikakvih ukrasa. Skupila je kosu, podigla je i zakačila češljem. Nije stavila nikakav modni detalj. Umesto da odeću koju je dotad imala na sebi stavi u korpu za veš, skupila ju je i ubacila u crnu plastičnu kesu za smeće. Nje bi Tamaru naknadno trebalo da se otarasi. Uredno je isekla nokte i brižljivo oprala zube. Očistila je uši. Makazicama je sredila obrve, tankim slojem kreme namazala lice i stavila sasvim malo kolonjske vode na vrat. Pred ogledalom je iz različitih uglova proučila svaki detalj na svom licu, uverivši se da je sve kako treba. Zatim je uzela plastičnu sportsku torbu sa najk logom i ostavila stan za sobom. Pred vratima se na kraju osvrnula, pomislivši na to da se tu više nikad neće vratiti. Kad se toga setila, stan joj je izgledao ofucano kao nikad dotad.

Poput tamnice koja se zaključava samo iznutra. U njemu nije visila nijedna slika, niti je bilo ijedne vaze s cvećem. Na balkonu je stajao samo fikus kupljen na rasprodaji umesto zlatnih ribica. Nije mogla da poveruje da je na jednom takvom mestu godinama provodila dane, bez ikakvog naročitog ne‐ zadovoljstva ili znaka pitanja. „Zbogom", izgovori ona tiho. Pozdrav na rastanku upućen ne stanu, već njoj samoj koja je bila tu.

6 Tengo Naša ruka je veoma dugačka Izvesno vreme potom nije bilo nikakvog vidljivog razvoja situacije. Tengu se niko nije javljao. Ni Komacu, ni profesor Ebisuno, pa ni Fukaeri, nisu mu poslali ništa što bi i podsetilo na poruku. Možda su svi zaboravili na Tenga i otišli na Mesec. Ako je stvarno tako, onda nemam na šta da se požalim, mislio je Tengo. Ipak, neće biti da se stvari mogu odvijati tako povoljno. Ne idu oni ni na kakav Mesec. Samo, zauzeti tolikim stvarima koje je trebalo obaviti, nisu imali ni prostora ni usrdnosti da Tenga o bilo čemu posebno obaveštavaju. Kao što mu je Komacu sugerisao, Tengo se trudio da svakodnevno makar pročita novine, ali u njima, bar u onim koje je Tengo čitao, više nije bilo članaka koji su se odnosili na Fukaeri. Novine su medij koji o onome što se dogodilo izveštava aktivno, ali se prema onome što se odvija postavlja relativno pasivno. Stoga je ovo sigurno bila njihova prećutna poruka da se trenutno ne događa ništa naročito. Na koji način su o tom slučaju izveštavale televizijske emisije, Tengo - čovek koji ne poseduje televizor - nije ni mogao da zna. Kada je reč o nedeljnicima, oni su praktično listom izvestili o tom događaju. Tengo, doduše, nije čestito ni pogledom prešao preko njih. Samo je spazio niz senzacionalističkih naslova u novinskim reklamama za časopise, poput: „Prava istina o zagonetnom nestanku lepe mlade spisatelji‐ ce bestselera", „Gde je nestala Fukaeri (17), autorka Lutke od vazduha?", „’Skriveno’ poreklo lepe i mlade nestale spisateljice", i sličnih. U nekoliko reklama bile su čak i Fukaerine fotografije. Sve su bile snimljene tokom konferencije za štampu. Naravno, nije da nije bio zainteresovan za to šta je pisalo u njima, ali mu nije bilo do toga da novac troši specijalno da bi kupio te časopise. Ako u njima piše išta zbog čega bi Tengo trebalo da se zabrine, Komacu če ga sigurno zvati. A ako tog poziva nema, znači da u ovom trenutku nema novih saznanja. Drugim rečima, ljudi još nisu spoznali činjenicu da Lutka od vazduha (verovatno) ima pisca iz senke.

Sudeći po naslovima, zanimanje medija se u ovom trenutku očigledno koncentrisalo na to da je Fukaerin otac bio istaknuti aktivista nekadašnje ekstremističke grupe, da je Fukaeri odrasla u komuni, na mestu odsečenom od sveta u planinama Jamanašija, da je profesor Ebisuno (nekad poznati an‐ tropolog) njen sadašnji staratelj, i tome sličnih činjenica. A u času kada se još ne zna gde se lepa i zagonetna mlada spisateljica nalazi, Lutka od vazduha ugnjezdila se na listi bestselera. Samo to, pa je zasad dovoljno da članak privuče svu pažnju javnosti. Ipak, ako Fukaerin nestanak bude duže potrajao, verovatno je samo pitanje vremena kada će se istraživanje protegnuti još dalje. Ako se to bude dogodilo, cela stvar bi mogla da postane pomalo problematična. Recimo, ako bi neko otišao u školu koju je pohađala Fukaeri i počeo tamo da se raspituje, na svetlost dana bi izašla činjenica da ona zbog poremećaja spo‐ sobnosti čitanja od koga je patila, u školu skoro da nije ni odlazila. Možda bi na videlo izašle i njene ocene iz maternjeg jezika, pa čak i sastavi koje je napisala - pod uslovom da je ona uopšte pisala išta slično. Pitanje: „Zar nije neprirodno da devojčica koja je patila od poremećaja sposobnosti čitanja uopšte može da napiše ovako uobličeno delo?" isplivalo bi potpuno spontano. Ako se dotle bude išlo, za pretpostavku: „A da nije tu neko treći možda umešao svoje prste?“ neće biti neophodna genijalna moć imaginaci‐ je. Takvo pitanje najpre će, naravno, biti upućeno na Komacuovu adresu. Zato što je Komacu odgovorni urednik Lutke od vazduha i zato što je obavio sav posao vezan za njeno izdavanje. On će se sigurno držati toga da apsolutno pojma nije imao. Hladnokrvno će tvrditi da je žiriju samo prosledio rukopis kakav je sama autorka podnela na konkurs i da nema nikakve veze s procesom njegovog nastanka. To je veština kojom vlada manje-više svaki urednik dugog staža, ali je Komacu odista bio vešt u tome da ne trepne dok govori ono što ne misli. Posle toga će odmah pozvati Tenga na kuću i reći mu nešto u stilu: „Znaš šta, Tengo, sad nam već gori pod nogama." Dramskim tonom, kao da uživa u nevoljama. On možda stvarno i uživa u nevoljama, pomisli ponekad Tengo. Kod Komacua je povremeno bila uočljiva nekakva želja za destrukcijom. Možda on u dubini duše priželjkuje da svi planovi budu razotkriveni, da svom silinom pukne sočni skandal i da svi koji s njim imaju veze odlete visoko u vazduh. Taj čovek, Komacu, nije da nema takvih crta. Pa ipak, u isto vreme,

on je hladni realista. Želju kao želju ostavlja po strani i u stvarnosti ne prelazi granicu destrukcije tako lako. A možda Komacu pak jedini ima šansu da opstane, ma šta da se dogodi. Na koji način on namerava da prevaziđe razvoj ovih događaja, Tengo zaista ne zna. Kad je o Komacuu reč, ma šta da je u pitanju - bio to sumnjivi skandal ili destrukcija - on će to na sebi svojstven način možda umeti vešto da iskoristi. Promućuran je on čovek. Nije bio u poziciji da ispituje profesora Ebisunoa. Ali, ako bi se na horizontu pojavio oblak sumnje u odnosu na proces pisanja Lutke od vazduha, Komacu bi obavezno telefonom pozvao Tenga. Tengo je bio prilično siguran u to. On je Komacuu do sada služio kao prilično praktično i efikasno oruđe, ali mu je istovreme‐ no već postao i Ahilova peta. Ako bi Tengo izbrbljao sve činjenice, Komacu bi van svake sumnje dospeo u škripac. Tengo je neko koga on ne može da ignoriše. Stoga je i bilo bolje da čeka da mu se Komacu javi. Dokle god poziva nema, to znači da još ne „gori pod nogama." Šta li sad profesor Ebisuno radi, to je ono što je Tenga mnogo više zanimalo. Profesor Ebisuno sada sigurno sa policijom dalje razvija stvari. Mora da marljivo radi na tome da policiji ubaci buvu o mogućnosti da je Fukaerin nestanak povezan sa Sakigakeom. Uz pomoć Fukaerinog nestanka kao poluge, pokušava da razbije i otvori tvrdu ljušturu verske organizacije Sakigake. Da li se i policija angažuje u tom pravcu? Verovatno da. Mediji već dižu buku oko odnosa Fukaeri sa Sakigakeom. Ako se policija ne bude doticala toga, a naknadno se otkriju ključne činjenice u tom smislu, biće okrivljeni da su aljkavo vodili istragu. Ipak, u svakom slučaju, istraga sigurno nastavlja da se odvija ispod žita. Dakle, koliko je moglo da se pročita u člancima u nedeljnicima i vidi na vestima na televiziji, nikakvih stvarno novih informacija nema. Jednog dana, kada je stigao kući s posla u pripremnoj školi, u njegovo poštansko sanduče na ulazu bio je zaboden debeli koverat. Pošiljalac je bio Komacu, a na kovertu sa logom izdavačke kuće čak na šest mesta bio je udaren pečat sa oznakom „preporučeno". Kada je ušao u stan i otvorio ga, unutra je našao skupljene kopije kritika Lutke od vazduha: Tu je bilo i Komacuovo pismo, ali kako je, kao po običaju, bilo ispisano švrakopisom, bilo mu je potrebno vreme da ga dešifruje. Tengo,

U ovom trenutku nema naročito velikih pomaka. Fukaerin nestanak još nije rasvetljen. Nedeljnici i televizije mahom izveštavaju o pitanju njenog porekla. Na svu sreću, ništa ne ide nama na štetu. Knjiga se sve bolje prodaje. Trenutno je teško proceniti treba li sebi da čestitamo što smo dovde dogurali. Ali, ovi u mojoj firmi su presrećni zbog svega, i od direktora sam dobio pohvalnicu i novčanu nagradu. Više od dvadeset godina radim u firmi, a ovo mi je prvi put da me je šef pohvalio. Baš bih voleo da tom društvancu vidim kakve bi izraze imali na licima kad bi saznali istinu o svemu. Šaljem ti kopije kritika i članaka koji se odnose na Lutku od vazduha. Trebalo bi da ih pročitaš kad budeš imao vremena, da bi znao za ubuduće. U njima sigurno ima toga što će tebi biti intere‐ santno. Ima tu i ponešto čemu ćeš moći da se nasmeješ, ako ti bude bilo do smejanja. Zamolio sam jednog poznanika da mi se raspita o Novoj japanskoj asocijaciji za unapređenje nauke i umetnosti koju si spominjao pre neki dan. Organizacija je osnovana pre neku godinu, ima dozvolu i stvarno je aktivna. Imaju svoju kancelariju i podnose godišnje fiskalne izveštaje. Biraju nekoliko naučnika ili stvaralaca godišnje i daju im stipendije. Ili bar samo udruženje tako tvrdi. Odakle taj novac potiče, to ne znam. U svakom slučaju, moj poznanik otvoreno veruje da tu nisu čista posla. Postoji mogućnost da je u pitanju fiktivna organizacija, osnovana radi utaje poreza. Ako bi se stvar detaljnije ispitala, možda bi isplivale još neke informacije, ali ja nemam mogućnosti da idem tako daleko. U svakom slučaju, kao što sam ti već preko telefona rekao, ne ide mi u glavu da bi ta orga‐ nizacija tebi anonimusu dala tri miliona jena. Tu nečeg ima u pozadini. Ne može se odbaciti ni mogućnost da Sakigake učestvuje u tome. A ako je tako, onda su oni namirisali da ti imaš veze s Lutkom od vazduha. U svakom slučaju, bilo bi pametno da se ne petljaš s tom organizacijom. Tengo vrati Komacuovo pismo u koverat. Zbog čega li se Komacu speci‐ jalno potrudio da napiše pismo? Možda je samo ubacio propratno pismo kada je slao kritike, ali to ne liči na Komacua. Ako je imao neka posla, mogao je sve da završi razgovorom preko telefona, kao i uvek. Kad se napiše ovakvo pismo, ono ostaje kao dokaz. Nema razloga da se obazrivi

Komacu ne bi dosetio tako nečega. Ili je Komacuu od ostavljanja dokaza možda više uznemirenosti ulivala mogućnost prisluškivanja telefona. Tengo baci pogled na telefon. Prisluškivanje? Ni na pamet mu nije palo da bi njegov telefon mogao biti prisluškivan. Ali, kad je malo bolje razmislio, u poslednjih nedelju dana Tengo na kuću nije dobio poziv apsolutno ni od koga. To da se ovaj telefon prisluškuje dosad je možda postala opštepoznata stvar. Čak ga ni njegova draga devojka, začudo, nijednom nije pozvala. I to nije sve. Prethodnog petka ona nije došla kod njega. To se nikad dotad nije desilo. Kada bi se nešto dogodilo zbog čega ne bi mogla da dođe, ona bi mu obavezno unapred javila telefonom. Deca su se prehladila pa izostaju iz škole, ili joj je iznenada počeo ciklus, uglavnom su to bili razlozi. Ali, tog petka, ona se bez ikakvog javljanja samo nije pojavila. Tengo je spremio neki jednostavan ručak i čekao ju je, ali je samo ostao da je čeka. Možda joj je nešto iznenada iskrslo, ali nije bilo uobičajeno da mu se ne javi ni prethodno, ni naknadno. A on sam nju nije mogao da zove. Tengo prestade da razmišlja i o svojoj devojci i o telefonu, sede za kuhinjski sto, i stade redom da čita kopije kritika koje su mu stigle. Kritike su bile poredane hronološki, a gore levo na margini bili su zabeleženi nazivi novina ili časopisa i datum objavljivanja. To je verovatno bilo povereno u zadatak nekoj honorarnoj saradnici. Komacu tako zamorne stvari ne radi ni pod razno. Većina kritika bila je povoljne sadržine. Mnogi kritičari su cenili dubinu i smelost priče, odajući priznanje za uverljivost pisanja. „Apsolutno je neverovatno da je ovo delo napisala jedna sedamnaestogodišnjakinja“, pisalo je u nekoliko njih. Dobro pretpostavljaju, pomislio je Tengo. „Fransoaz Sagan koja je udahnula dah magijskog realizma", proglasio je jedan članak. U svim člancima bilo je ograda i usputnih komentara, u jednom uopšte nije bilo jasno šta je pisac hteo da kaže, ali su - uopšteno gledano - čini se svi bili napisani u pohvalnom duhu. Jedino što je nemali broj kritičara bio zbunjen kada je u pitanju značenje lutke od vazduha i čovečuljaka. Ili pak nisu bili u stanju da zauzmu stav. „Sama priča je veoma zanimljivo sastavljena i do samog kraja čvrsto drži pažnju čitaoca, ali kada je reč o tome šta je to lutka od vazduha, ili šta su to čovečuljci, mi smo do samog kraja ostavljeni da plutamo u bazenu punom zagonetnih znakova pitanja. Možda je to upravo i bila namera autora, ali

čitalaca koji će takav stav doživeti kao ’piščev nemar’ nipošto neće biti malo. Čak i ako privremeno budemo blagonakloni prema njenom prvom ostvarenju, ukoliko autorka ima nameru da nastavi da se još dugo bavi spi‐ sateljskim radom, u bliskoj budućnosti verovatno će biti primorana da iskreno preispita tu svoju mistifikaciju", zaključio je jedan kritičar. Kad je to pročitao, Tengo nakrivi glavu. Ako je pisac bio uspešan u tome da „samu priču veoma zanimljivo sastavi i do samog kraja čvrsto drži pažnju čitaoca", onda tog pisca valjda niko ne može nazivati nemarnim. Ipak, istini za volju, Tengo ništa pouzdano nije mogao da kaže. Odnosno, možda je njegov način razmišljanja bio pogrešan, a kritičar je bio u pravu. Tengo je u prepravku rukopisa Lutke od vazduha bio doslovce uronio i bilo mu je praktično nemoguće da na to delo gleda objektivno, kao neko sa strane. Lutku od vazduha i čovečuljke sada je već počeo da posmatra kao nešto što se nalazi u njemu samom. Kakvo je njihovo značenje, u to ni sam Tengo, iskreno rečeno, nije bio sasvim siguran. Ali njemu to uopšte i nije toliko bitno. Za njega je više od svega bilo značajno da li je njihovo posto‐ janje mogao da prihvati ili ne. A Tengo je bio u stanju da ga prihvati bez ikakvih teškoća. Upravo zbog toga je i mogao da iz dubine duše uroni u posao prepravke Lutke od vazduha. Da tu priču nije bio u stanju da prihvati kao nešto što je samo po sebi jasno, ne bi ni potpomogao jednu takvu obmanu ni za kakvu kamaru para, niti pod ma kakvom prinudom. Pa ipak, to je samo Tengovo sasvim lično gledište. Ne bi mogao kao takvo da ga nameće drugima. Tengo sa bogobojažljivim ljudima „ostavlje‐ nim da plutaju u bazenu punom zagonetnih znakova pitanja" koji su pročitali Lutku od vazduha nije mogao a da ne saoseća. Pred očima mu se stvori prizor ljudi zabrinutih izraza lica kako se hvataju za raznobojne pojaseve za spasavanje i plutaju u ogromnom bazenu punom znakova pitanja. Na nebu sija potpuno nestvarno sunce. Tengo kao čovek koji je igrao ulogu u opštem širenju takvog jednog stanja u javnosti, nije bio baš sasvim lišen osećaja odgovornosti za to. Ali, ko uopšte može - misli Tengo - da spasi sve ljude na ovom svetu? Kad bi se svi bogovi ovog sveta skupili na jednom mestu, ne bi mogli da zatru nuklearno naoružanje, niti da iskorene terorizam. Niti bi mogli da zaustave afričke suše, niti da Džona Lenona vrate u život, nego bi se, baš naprotiv, sigurno između sebe sporečkali i žučno posvađali. A svet bi tada sigurno postao još haotičniji. Kad čovek pomisli na osećaj bespomoćnosti

koji bi takvo stanje sigurno donelo, nakratko ostaviti ljude da plutaju po bazenu punom zagonetnih znakova pitanja i dalje se čini kao manji greh. Pročitavši otprilike polovinu kritika Lutke od vazduha koje mu je poslao Komacu, Tengo ostatak bez čitanja samo vrati u koverat. Posle pročitane polovine, mogao je manje-više da zamisli šta je pisalo u ostatku. Pripovest Lutke od vazduha privlači mnoge ljude. Privukla je Tenga, privukla je Komacua, a privukla je i profesora Ebisunoa. Uz to privlači i zapanjujuće veliki broj čitalaca. Šta bi više od toga trebalo da bude potrebno? Telefon je zazvonio u utorak posle devet sati uveče. Tengo je upravo čitao knjigu slušajući muziku. To je bilo njegovo omiljeno vreme. Da se pred spavanje sit načita. Da se zamori od čitanja i samo zaspi. Bila je to zvonjava telefona koja se začula prvi put posle dužeg vremena, ali bilo je nekog zlokobnog prizvuka u njoj. To nije poziv od Komacua. Telefon zvoni drugačije kad se Komacu javlja. Tengo se izvesno vreme kolebao da li da podigne slušalicu. Pustio je telefon da zazvoni pet puta. Zatim je podigao iglu s gramofonske ploče i javio se. Moguće je da ga to zove njegova devojka. „Da li je to stan gospodina Kavane?" reče muškarac. Glas sredovečnog čoveka, dubok i mek. Nepoznat glas. „Jeste“, izgovori Tengo pažljivo. „Izvinite što zovem ovako kasno. Zovem se Jasuda“, reče muškarac. Vrlo neutralan glas. Nije naročito prijateljski, a ni neprijateljski nastrojen. Nije ni posebno služben, ali ni ljubazan. Jasuda? Nije se sećao tog prezimena. „Zovem vas zato što imam nešto da vam saopštim", reče njegov sagovor‐ nik. I onda, kao da zadeva listić za obeležavanje stranice u knjizi, ubaci malu pauzu. „Verujem da supruga više neće moći da vas posećuje. To je sve što sam želeo da vam kažem." Tu Tengu odjednom sinu. Jasuda je bilo prezime njegove devojke. Kjoko Jasuda, tako se zvala. Ona pred Tengom nikad i nije imala prilike da izgovara to prezime, pa mu je zbog toga i bilo potrebno vreme da se doseti. Muškarac koji ga je zvao telefonom bio je njen muž. Imao je osećaj kao da mu je nešto zapelo u grlu. „Jeste li me razumeli?" upita čovek. U njegovom glasu nema nikakvih emocija. Ili bar Tengo ništa slično nije osetio. Samo je u njegovoj intonaciji

bilo traga nekog naglaska. Iz Hirošime ili sa Kjušua, verovatno tako odnekud. Ne može da razluči. „Neće moći da dolazi", ponovi Tengo. „Da, više neće moći da vas posećuje." Tengo skupi petlju i upita: „Nešto joj se dogodilo?" Nastao je tajac. Tengovo pitanje bez odgovora samo je visilo u vazduhu. A onda sagovornik progovori: „Iz tog razloga, gospodine Kavana, verujem da više nikada nećete videti moju suprugu. To je sve o čemu sam hteo da vas obavestim." Taj čovek zna da je njegova žena spavala s Tengom. Da je ta veza, jednom nedeljno, trajala čitavih godinu dana. I Tengu je to bilo jasno. Uprkos tome, u njegovom glasu nije bilo nimalo ljutnje niti ozlojeđenosti. Ono što se sadržalo u njemu bilo je nešto sasvim drugačije vrste. Nešto poput objektivne vizije radije nego lične emocije. Recimo, nešto poput na‐ puštenog i upropašćenog vrta, ili sasušenog rečnog korita posle velike poplave - takve neke vizije. „Ne razumem vas baš najbolje..." „Ako je tako, onda neka na tome i ostane", prekide muškarac Tenga. U njegovom glasu osećala se senka umora. „Jedno ću vam jasno reći. Moja supruga je već izgubljena i kod vas više ni u kom vidu neće moći da dolazi. O tome je reč.“ „Izgubljena", odsutno ponovi Tengo reči svog sagovornika. „Gospodine Kavana, ni sam nisam želeo da vam se javljam. Ali, da sam bez ijedne reči sve ostavio samo na tome, ni ja ne bih mogao da spavam. Zar stvarno mislite da mi se dopada da s vama vodim ovakav razgovor?" Kada je sagovornik zaćutao, iz telefonske slušalice više nije dopirao nikakav zvuk. Čovek je očigledno telefonirao s nekog nezamislivo mirnog mesta. Ili su pak njegova osećanja možda odigrala ulogu vakuuma i upila sve zvuke oko sebe. Nešto bih morao da pitam, pomisli Tengo. Ako to ne učini sve će se završiti ovako, na ovim potpuno nejasnim aluzijama. Nije smeo da prekine razgovor. Ali, muškarac od samog početka nije imao nikakvu nameru da Tengu otkrije pojedinosti situacije. A kakvo pitanje možeš postaviti sago‐ vorniku koji ne namerava da ti saopšti stanje stvari? Koje to tvoje reči mogu odjeknuti ako su izgovorene u vakuum? Dok se Tengo svojski trudio da pronađe konstruktivne reči, bez ikakve najave veza se prekinula. Taj čovek je bez reči spustio slušalicu, i udaljio se od Tenga. Verovatno zauvek.

Još izvesno vreme Tengo je zamrlu slušalicu držao na svom uhu. Ako mu je neko prisluškivao telefon, možda se osećaj njegovog prisustva još mogao nazreti. Zaustavio je dah i osluškivao. Nije, međutim, čuo nikakav sumnjivi zvuk koji bi upućivao na tako nešto. Sve što je mogao da čuje bili su otkucaji njegovog sopstvenog srca. Slušajući ritam svog srca, odjednom se osetio kao neki podli lopov koji se usred noći zavlači u tuđe kuće. Krije se u mraku, pritaji svoj dah i čeka da ukućani utonu u san. Da bi se smirio, Tengo je prokuvao vođu u čajniku i skuvao zeleni čaj. Zatim je poneo šoljicu i seo za sto, i u svojoj glavi rekonstruisao telefonski razgovor od početka do kraja. „Moja supruga je već izgubljena i kod vas više ni u kom vidu neće moći da dolazi", rekao je on. Ni u kom vidu - taj izraz zbunjivao je Tenga više od svega. Osećao je nešto mračno, mokro i ljigavo u njemu. Ono što je čovek po imenu Jasuda Tengu hteo da saopšti izgleda je bilo ovo: čak i ako bi njegova žena poželela ponovo da ode kod Tenga, realno nije moguće da to ostvari. Zbog čega bi i u kom kontekstu to bilo nemoguće? Šta li to da je ona izgubljena uopšte znači? U Tengovoj podsvesti javila se slika Kjoko Jasude koja je doživela nesreću i zadobila teške povrede, obolela od neke neizlečive bolesti, da joj je nekim siledžij‐ stvom strahovito razobličeno lice. U invalidskim je kolicima, izgubila je neki deo tela, nepokretna je i sva umotana u zavoje. Ili je pak u podrumu, vezana debelim lancem kao neki pas. Ali, koju god razmatrao, sve su kao mogućnosti delovale isuviše sumanuto. Kjoko Jasuda (Tengo je sada o njoj počeo da razmišlja s punim imenom i prezimenom) gotovo nikad nije pričala o svom mužu. Kakvim se poslom bavio njen muž, koliko ima godina, kako izgleda, kakva mu je narav, gde su se upoznali, kad su se venčali - ništa od toga Tengo nije znao. Nije znao ni da li je debeo ili mršav, visok ili nizak, zgodan ili pak ne, niti da li se dobro slažu u braku. Sve što je Tengo znao bilo je da ona u životu nema nikakvih naročitih briga (odnosno, da je verovatno dobrostojeća) i da frekvencijom (ili pak kvalitetom) seksa s mužem očigledno nije zadovoljna. Ali, i sve to bila je samo njegova pretpostavka. Tengo i ona su u krevetu ubijali popod‐ nevne sate razgovarajući o koječemu, ali se za to vreme ona nijednom nije dotakla teme svog muža. A ni sam Tengo nije o tim stvarima ništa poželeo da zna. Hteo je po mogućstvu da i ne sazna kakvom on to muškarcu krade ženu. Smatrao je to jednom vrstom dobrih manira. Ali sada, kada je nastalo ovakvo stanje stvari, Tengo se kajao što joj o njenom mužu nije postavio ni

jedno jedino pitanje (jer da jeste, ona bi mu sigurno vrlo direktno odgovori‐ la). Da li je taj čovek bio izrazito ljubomoran, da li je bio veoma posesivan, da li je imao nasilničkih sklonosti? Hajde da razmislim šta bi bilo da sam ja u pitanju, pomisli Tengo. Da su uloge bile obrnute, kako bi se on osećao da se radilo o njemu? Da je imao ženu, dvoje male dece i vodio sasvim običan i miran porodični život. I onda otkriva da njegova žena jednom nedeljno spava s drugim čovekom. Partner joj je deset godina mlađi muškarac. Njihova veza traje više od godinu dana. Kad bi se našao u takvoj situaciji, kako bi razmišljao da se radilo o njemu? Kakva bi osećanja vladala njegovim umom? Da li bi to bio strahovit bes, duboko razočaranje, nesaglediva tuga, ravnodušni cinizam; stvaran osećaj gubitka ili pak mešavina nekoliko osećanja koja se ne mogu razlučiti? Koliko god on razmišljao o tome, Tengo nije uspevao tačno da dokuči koje bi osećanje on tada nosio. Kroz sve te pretpostavke njegovim umom provejavala je slika njegove majke u belom kombinezonu, kojoj nepoznati mladi muškarac sisa bradavice. Grudi su joj jedre, a bradavice velike i čvrste. Na njenom licu ukazuje se očaravajući, sladostrastan osmeh. Usta su joj poluotvorena, oči sklopljene. Njene usne blago podrhtavaju, govoreći da je njen polni organ ovlažio. Tu pored, sam Tengo spava. To kao da mu je sudbina, misli on. Taj zagonetni mladi čovek možda je upravo Tengo sada, a žena u njegovom naručju - Kjoko Jasuda. Konstrukcija je ista, samo su se likovi izmenili. Ako je tako, da li je moj život samo puko preslikavanje ova‐ ploćene latentne vizije koja se u meni nalazi? I koliku odgovornost snosim ja sam zbog toga što je ona sada izgubljena? Tengu se više nije spavalo. Glas čoveka po imenu Jasuda sve vreme mu je odjekivao u ušima. Aluzija koju je ostavio za sobom bila je teška, a reči koje je izgovorio poprimile su čudnovatu realnost. Razmišljao je o Kjoko Jasuda. Zamišljao je njeno lice i svaki delić njenog tela. Poslednji put se s njom video u petak dve nedelje ranije. Njih dvoje su kao i uvek dugo vodili ljubav. Ali, posle telefonskog poziva njenog muža, to je osetio kao nešto što se desilo u veoma davnoj prošlosti. Baš kao neku scenu iz istorije. Na polici je stajalo nekoliko LP ploča koje je ona donela od kuće da bi ih u krevetu s njim slušala. Sve same džez ploče iz daleke prošlosti. Luj Armstrong, Bili Holidej (na kojoj je Barni Bigard takođe imao sporednu ulogu), Djuk Elington iz četrdesetih godina. Sve su bile mnogo puta preslu‐ šane i pažljivo očuvane. Omoti su im od proteka vremena bili donekle

izbledeli, ali je sadržina izgledala bez razlike kao nova. Razgledajući te omote u svojim rukama, spoznaja da nju više nikad neće videti, u Tengu je malo-pomalo počela da dobija oblik. Naravno, Tengo nije voleo Kjoko Jasuda u pravom smislu te reči. Nikad o njoj nije razmišljao tako da bi voleo s njom da živi, ili da bi mu bilo teško da se od nje rastane. Niti je ikad osetio išta nalik na snažne drhtaje srca. Pa ipak, on je na njeno prisustvo bio navikao, i prema njoj je prirodno počeo da gaji naklonost. Radovao se tom ustaljenom rasporedu da je u svom stanu jednom nedeljno dočekuje i s njom razmenjuje telesne strasti. Za Tenga je to ipak bila retkost. On takvu bliskost nije osećao prema tako mnogo žena. Tačnije, Tengo je sa mnogim ženama, bez obzira na to da li je njegov odnos s njima bio seksualne prirode ili ne, osećao nelagodu. A da bi tu nelagodu potisnuo, on je morao uspešno da ogradi izvesni deo sebe. Drukčije rečeno, morao je nekoliko prostorija u svom srcu čvrsto da zatvori. Sa Kjoko Jasuda, međutim, za tom složenom operacijom nije bilo potrebe. Činilo se da ona za početak shvata šta je to što Tengo želi, i opet, šta je to što on ne želi. Stoga je Tengo verovao da je imao sreće što je nju sreo. Ipak, bilo kako bilo, šta se to dogodilo da je ona bila izgubljena? Iz nekakvih razloga, ona više ni u kom vidu ovamo neće doći. A po mišljenju njenog muža, bilo je bolje da ostane na tome da Tengo o razlozima za to, kao i o posledicama koje je to donelo, ne zna apsolutno ništa. Ne mogavši da zaspi, Tengo je sedeo na podu i slušao ploču Djuka Elingtona koja je tiho svirala, kada je ponovo zazvonio telefon. Zidni sat pokazuje 10.20. Ne pada mu na pamet niko izuzev Komacua ko bi ga zvao u takve sate. Ali, ni ta zvonjava nije ličila na Komacuov poziv. Zvonjava Komacuovih poziva zvuči mnogo nestrpljivije i hitnije. A možda se i onaj čovek Jasuda setio nečeg što je Tengu zaboravio da saopšti. Hteo je, ako je ikako moguće, da se na telefon ne javi. U njegovom iskustvu još nije bilo primera da u to doba dana dobije neki prijatan telefonski poziv. Pa ipak, sa stanovišta položaja u koji je doveden, nije imao drugog izbora nego da podigne slušalicu. „Gospodine Kavana, vi ste?“ reče muškarac. Nije bio Komacu. Nije ni Jasuda. Taj glas je van svake sumnje bio Ušikavin. Govorio je kao da su mu usta puna vode, ili pak neke neidentifikovane tečnosti. U Tengovom umu refleksno se javi slika njegovog čudnovatog lica i zaravnjene glave izvito‐ perenog oblika.

„Ah, oprostite mi što vas zovem u ove kasne sate. Ovde je Ušikava. Pre neki dan sam se onako iznenada pojavio kod vas i oduzeo vam vreme. Bilo bi dobro da sam i danas bio u prilici još ranije da vam se javim, ali sam imao neka iznenadna posla i dok sam se okrenuo, već je ovako odocnilo. Dobro znam da vi, gospodine Kavana, vodite uredan život - da rano odlazite na počinak i rano ustajete. Stvarno vam se divim. Sedeti bez veze do kasno budan ništa dobro ne donosi. Najbolje je otići u krevet što pre pošto se smrkne, i ustati s prvim jutarnjim suncem. Ali, ako mi dozvolite da kažem gospodine Kavana, eto, imao sam neki predosećaj da ste večeras još budni. Zbog toga sam, savršeno svestan svoje nepristojnosti, ipak rešio da probam da vas nakratko pozovem. Molim vas, jesam li vas uznemirio?" Tengu se nije dopadalo ono što je Ušikava izgovorio. Nije mu se dopadalo ni to što je znao njegov kućni telefon. Uz to, nije to bio nikakav predosećaj. On je znao da Tengo ne može da zaspi i zbog toga ga je pozvao telefonom. Možda Ušikava zna da svetlo gori u njegovom stanu. Da li njegov stan neko posmatra? Pred očima mu se ukazao prizor revnosnog i sposobnog istraživača s najmodernijim dvogledom u rukama kako odnekud gleda u Tengov stan. „Večeras stvarno jesam još budan", reče Tengo. „Vaš predosećaj je tačan. Možda zbog toga što sam upravo popio previše jakog zelenog čaja." „Je li tako? To ne biste smeli. Besane noći povremeno ljude navode na razmišljanje o besmislicama. Šta kažete, možemo li malo da porazgovara‐ mo?" „Pod uslovom da to ne bude o nečemu od čega ću još teže moći da zaspim." Ušikava se grohotom zasmeja. S druge strane telefonske veze - negde na ovom svetu - njegova glava izvitoperenog oblika izvitopereno se tresla. „Ha, ha, ha, baš ste duhoviti, gospodine Kavana. Pa, možda ne bi mogla da prođe kao uspavanka, ali sama priča nije baš toliko ozbiljna da od nje nećete moći da zaspite. Budite bez brige. To je samo pitanje koje traži odgovor sa ’da’ ili ’ne’. To je, znate, ono pitanje stipendije. Stipendije od tri miliona jena za godinu dana. Zar to nije lepa priča? Šta kažete, jeste li ga razmotrili? Pošto je sad već i s naše strane neophodno da dobijemo konačan odgovor." „Što se stipendije tiče, to sam valjda i onomad jasno odbio. Zahvalan sam vam na ponudi. Ipak, meni lično sada ništa posebno ne nedostaje. Fi‐

nansijski sam zbrinut, a i svoj život bih voleo da nastavim po mogućstvu ovakvim ritmom kao i dosad.“ „Ne želite da se oslanjate ni na čiju pomoć.“ „Da budem iskren, tako je.“ „Ne, treba reći da je to stremljenje vredno divljenja“, reče Ušikava, pa kao da blago pročisti grlo. „To da želite da sve izvedete sami, po mogućstvu bez uplitanja sistema. Odlično razumem kako se osećate. Samo, gospodine Kavana, da vam kažem iz prijateljskih pobuda, svet ovako funkcioniše: ne možete znati šta će se i kad desiti. Zbog toga je apsolutno neophodno nekakvo osiguranje. Ako nemate nešto na šta ćete moći da se oslonite, nešto što će vam biti zavetrina, to nije praktično. Izvinite što moram tako da kažem, ali znate, gospodine Kavana, vi u ovom trenutku nemate ništa na šta biste se mogli osloniti. Niko iz vaše okoline neće vam napraviti zaleđinu. Izgleda mi da pored sebe imate jedino ljude koji bi vas u odsudnom času, ako stvari pođu po zlu, ostavili i pobegli. Zar nije tako? Što bi se reklo: bolje je sprečiti nego lečiti. Važno je sebe osigurati za te ključne trenutke, zar ne? Nije samo novac u pitanju. Novac je samo indikacija.“ „Ponovo mi je teško da shvatim o čemu govorite“, reče Tengo. Polako mu se vraćao onaj isti osećaj nelagode koji je imao kada je prvi put sreo Ušikavu. „Ah, pa da, još ste mladi i zdravi, pa verovatno to još ne možete da razumete. Evo, recimo, ovako: kada dođete u određene godine, život se pretvara u jedan puki proces u kom neprekidno gubite mnoge stvari. Stvari koje su vam važne u životu izmiču vam jedna po jedna kroz prste, kao zupci češlja kad otpadaju. A ono što zauzvrat dobijate sve su beznačajne stvari, puka imitacija. Telesne sposobnosti, nada, snovi i ideali, uverenja i smisao, te stvari jedna po jedna, ili pak voljeni ljudi - jedan za drugim - odlaze od vas. Odlaze uz ’zbogom’ na rastanku, ili pak jednog dana, bez ikakve najave, naprasno iščeznu. A kada ih jednom izgubite, više ih nikad ne možete vratiti. Ni zamenu im ne možete naći. Te stvari su veoma mučne. Ponekad toliko da se previjate u mukama. Gospodine Kavana, vi ćete uskoro imati trideset godina. Spremate se da od sada nadalje korak po korak zalazite u to mračno razdoblje života. I vama to, sigurno, postepeno biva sve jasnije. Jesam li u pravu?“ Ovaj čovek izgleda govori o Kjoko Jasuda, pomisli Tengo. On možda zna da su se njih dvoje tu tajno sastajali jednom nedeljno, i da je ona, iz nekog razloga, otišla od Tenga.

„Vi kao da imate prilično detaljna saznanja o mom ličnom životu, zar ne?“ reče Tengo. „Ne, uopšte nije tako“, reče Ušikava. „Ja samo uopšteno govorim o životu. Zaista je tako. Ne znam ja ništa posebno o vašem ličnom životu, gospodine Kavana." Tengo je ćutao. „Hajdete, budite ljubazni i primite stipendiju, gospodine Kavana“, reče Ušikava pomešano s uzdahom. „Iskreno da vam kažem, vi ste sad dospeli u pomalo opasan položaj. A u odsudnom trenutku mi vam možemo biti zaleđina. Možemo vam baciti pojas za spasavanje. Ali, ako ovako nastavite, cela stvar bi mogla da ode u ćorsokak.“ „U ćorsokak", reče Tengo. „Upravo tako.“ „Konkretno govoreći, gde je to tačno?“ Ušikava napravi sasvim malu stanku. Pa zatim reče: „Znate šta, gospodine Kavana, bolje je da to i ne znate. Izvesne vrste saznanja ljudima oduzimaju san. I to tako da se ne daju ni porediti sa zelenim čajem. Mogla bi vam zauvek ukrasti miran san. Ah, ono što želim da kažem, drugim rečima jeste ovo - probajte da razmišljate na sledeći način: vi kao da ste odvrnuli jednu vrlo osobenu slavinu, i sami nesvesni pojedinosti situacije, i pustili napolje nešto vrlo osobeno. To nešto utiče na ljude iz vaše okoline. Utiče na način za koji se ne bi moglo reći da je preterano poželjan.“ „S tim neke veze imaju čovečuljci?“ Nagađao je napola naslepo, ali je Ušikava na neko vreme zaćutao. Bila je to teška tišina, kao jedan usamljeni crni kamen potonuo na dno duboke vode. „Gospodine Ušikava, želeo bih jasno da znam o čemu se radi. Hajde da se ostavimo govora u rebusima i da razgovaramo konkretnije. Šta se s njom dogodilo?" „S njom? Nije mi jasno o čemu vi to.“ Tengo uzdahnu. Ta tema je bila previše delikatna da bi se o njoj razgova‐ ralo preko telefona. „Oprostite, gospodine Kavana, ali ja sam samo puki glasnik. Samo kurir koga šalju klijenti. Trenutno, dodeljena mi je uloga da o principijelnim stvarima govorim što je uopštenije moguće“, reče Ušikava oprezno. „Žao mi je ako sam vas stavio na muke, ali moji klijenti se izražavaju isključivo dvosmislenim rečima. A da vam pravo kažem, moja lična saznanja su

prilično ograničena. U svakom slučaju, ne razumem baš najbolje ko je ta ona, možete li da budete malo određeniji?" „Onda, šta su uopšte ti čovečuljci?“ „Čekajte, gospodine Kavana, pa ni ja pojma nemam o tim čovečuljcima. Mislim, naravno, osim toga da se pojavljuju u Lutki od vazduha. Ali, čujte, sudeći po tome kuda vodi ova priča, vi ste izgleda nešto oslobodili i pustili u svet. A da ni sami niste sigurni o čemu se radi. U zavisnosti od situacije, oni izgleda mogu biti strahovito opasni. A koliko i na koji način mogu biti opasni, to moji klijenti vrlo dobro znaju. I poseduju određenu ekspertizu kako da s tim opasnostima izlaze na kraj. Upravo zbog toga mi i želimo da vam pružimo ruku i svoju pomoć. A da budem otvoren, naša ruka je veoma dugačka. Dugačka i izuzetno snažna." „Ko su uopšte ti vaši klijenti o kojima govorite? Imaju li nekakve veze sa Sakigakeom?“ „Nažalost, eto, nisam ovlašćen da ovde obznanjujem imena", reče Ušikava sažaljivo. „Ali, što god to bilo, moji klijenti poseduju određenu moć. Stravičnu moć. Mi vam možemo napraviti zaleđinu. Razumete, ovo je poslednja ponuda, gospodine Kavana. Vama je na volju hoćete li je prihvati‐ ti ili ne. Ali, jednom kad budete zauzeli stav, više nećete tek tako moći nazad. Zato dobro razmislite, molim vas. A posle, morate da shvatite, ako ne budete stali na njihovu stranu, nažalost, u određenim situacijama njihova dugačka ruka možda će i protivno njihovoj volji proizvesti posledice po vas koje neće biti nimalo zabavne.“ „A kakve bi to nimalo zabavne posledice po mene mogla da proizvede vaša dugačka ruka?“ Ušikava neko vreme nije odgovarao na pitanje. S druge strane telefonske veze dopro je jedva čujan zvuk kao da je usrknuo svoju pljuvačku. „Ni sam ne znam detalje", reče Ušikava. „Toliko mi nije rečeno. Stoga vam i iznosim samo uopštene stvari." „A šta li sam ja to oslobodio?" upita Tengo. „To ni ja ne znam", reče Ušikava. „Ponavljam se, ali ja sam samo prego‐ varač. Ne znam nikakve detalje o pozadini. Dobijam samo ograničene infor‐ macije. Čak i izdašan izvor informacija, dok se slije do mene, stanji se i pretvori tek u sitne kapljice. Ja od klijenata dobijam ograničena ovlašćenja, samo nalog da vam saopštim tačno ono što mi se kaže. Vi se možda pitate: zbog čega taj klijent ne stupi u direktan kontakt sa mnom, to bi valjda

ubrzalo stvari, zašto ovaj nepoznati muškarac treba da posreduje? Zbog čega je to tako? Ni sam ne znam." Ušikava se jednom nakašlja, čekajući pitanje svog sagovornika. Ali, pitanja nije bilo. Stoga on nastavi s pričom. „Onda, imali ste pitanje, gospodine Kavana, šta je to što ste oslobodili, zar ne?" Tengo potvrdi da je tako. „Lično smatram, znate gospodine Kavana, da je to možda nešto o čemu drugi ne mogu tek tako da daju odgovor i da kažu: ’E, to je to’. Da možda vi lično, gospodine Kavana, sami morate da odete i da se pomučite da otkrijete šta je to. Samo, nije isključeno da će, pošto razmotrite i ovo i ono i shvatite šta je to, možda već biti prekasno. Da, koliko sam ja mogao da vidim, vi imate vanredne sposobnosti. Vrlo izuzetne, divne sposobnosti. Sposobnosti kakve se kod običnih ljudi ne sreću često. To je sigurno. Upravo ste zbog toga u ovom slučaju stekli autoritet na kakav se ne može olako zažmuriti. A moji klijenti očigledno visoko cene te vaše sposobnosti. Zbog toga vam je i izneta ponuda da primite stipendiju. Pa ipak, čak i kada čovek poseduje sposobnosti, to nažalost nije dovoljno. A u zavisnosti od toga kako se na to pogleda, posedovati izuzetne sposobnosti koje su nedo‐ voljne može biti opasnije od toga da ne posedujete nikakve. To je maglovit utisak koji ja imam u pogledu na sve ovo." „S druge strane, vaši klijenti poseduju dovoljno znanja i sposobnosti. To hočete da kažete?" „Ne, o tome ništa ne bih mogao da kažem. Da li ih imaju dovoljno ili ne, to niko ne može da prosudi. Pa eto, možda da o tome razmišljate kao o nekoj novoj vrsti epidemije. U tom pogledu, moj klijenti imaju ekspertizu, odnosno, poseduju vakcinu. U sadašnjem trenutku pokazuje se da je ona u određenoj meri delotvorna. Ali, virusi su živi i iz časa u čas jačaju i razvijaju se. Pametna je to i jaka družina. Nastoji da savlada moč antitela kako zna i ume. Do kada če vakcina moči da pokazuje delotvornost, to oni ne znaju. Ne znaju čak ni da li če im količina vakcina koje imaju u zalihama biti dovoljna. Verovatno upravo zbog toga klijentov osećaj opasnosti raste." „Zbog čega sam tim ljudima ja potreban?" „Ako mi dozvolite da još jednom upotrebim analogiju s virusima - izvinite, ali vas dvoje možda ispunjavate ulogu glavnih prenosilaca." „Vas dvoje?" reče Tengo. „Je l' to govorite o Eriko Fukadi i meni?"

Ušikava ne odgovori na to pitanje. „Pa, ako mi dozvolite da upotrebim stari izraz, možda će se ispostaviti da ste vas dvoje otvorili Pandorinu kutiju. Iz nje je mnogo toga izašlo na ovaj svet. Ako to spojim s utiskom koji sam stekao, čini mi se da tako razmišljaju moji klijenti. Vas dvoje, iako ste se slučajno sreli, bili ste moćnija kombinacija nego što i sami mislite. Uspeli ste da delotvorno međusobno dopunite onaj deo koji je onom drugom nedostajao." „Ali to u zakonskom smislu nije zločin." „Tako je. To ni u zakonskom, ni u sekularnom smislu, da, jednostavno nije zločin. Ali, ako bih citirao veliki klasik Džordža Orvela - ili veliko prozno delo, izvornik citata - to bi bilo nešto približno ’zločinu misli’. Da ironija bude veća, ovo je 1984. godina. To kao da je bilo predodređeno. Nego, gospodine Kavana, izgleda da sam večeras malo preterao s pričom. A i većina onoga što sam izgovorio samo su moje skromne, lične pretpostav‐ ke. Samo pretpostavke pojedinca. Uopšte ne kažem da imaju čvrstu osnovu. Samo sam vam uopšteno ispričao svoj lični utisak, kad ste me već pitali." Ušikava je zaćutao, a Tengo je razmišljao. Samo lične pretpostavke? Koliko uopšte ozbiljno treba shvatiti reči tog čoveka? „Vreme je da polako prekidam", reče Ušikava. „Pošto je u pitanju važna stvar, hajde da vam dam još malo vremena. Ali, to neće moći da bude još mnogo dugo. Sat ipak sve vreme otkucava. Neprekidno - tik, tak, tik, tak. Molim vas da još jednom podrobno razmotrite našu ponudu koju sam vam izneo. Posle izvesnog vremena ponovo ću stupiti u kontakt s vama. Laku noć. Drago mi je što sam mogao da porazgovaram s vama. Eh, gospodine Kavana, nadam se da ćete lepo i čvrsto zaspati." Izgovorivši sve to u vidu monologa, Ušikava je bez kolebanja prekinuo vezu. Tengo je neko vreme bez reči posmatrao zamrlu slušalicu koja mu je ostala u ruci. Kao seljak koji je usred sušnog perioda podigao sparušeno povrće i zuri u njega. U ovom trenutku ima ih mnogo što s Tengom razgovore samo prekidaju. Kao što je i očekivao, miran san mu nije dolazio na oči. Dok bleda jutarnja svetlost nije obojila zavesu na prozoru, a žilave gradske ptice otvorile oči i započele svoje dnevne poslove, Tengo je sedeo na podu oslonjen o zid i razmišljao o svojoj devojci i snažnoj dugačkoj ruci koja se proteže odnekud. Samo, takvo razmišljanje ga ne vodi nikud. Njegove misli samo se besciljno vrte u istoj tački.

Tengo se obazre oko sebe, pa uzdahnu. I shvati da je ostao sasvim sam. Sigurno je tačno onako kako Ušikava kaže. Oko njega nigde nikog na koga bi mogao da se osloni.

7 Aomame Mesto na koje se spremaš da stupiš Predvorje glavne zgrade hotela Okura bilo je prostrano, s visokom tavanicom, i podsećalo je na polumračnu, ogromnu elegantnu pećinu. Žamor ljudi koji su sedeli na sofama i razgovarali o nečemu prazno je odzvanjao poput daha nekog živog bića izvađene utrobe. Debeli i meki tepih podsećao je na preistorijsku mahovinu sa ostrva na dalekom severu. Upijao je bat koraka ljudi u nataloženo vreme. Žene i muškarci koji su prolazili kroz predvorje izgledali su kao skup utvara, tu zarobljenih nekim prokletstvom iz davnina, koje bez prestanka iznova izvode dodeljene uloge. Muškarci odeveni u odela utegnuta poput oklopa, mlade, vitke devojke odenute u otmene crne haljine povodom neke svečanosti koja se održava u sali. Sićušan ali skupocen nakit koji one na sebi nose žudi, poput ptice krvopije, za nekim tračkom svetlosti na kome bi se presijavao. Stari bračni par korpulentnih stranaca, nalik na ocvalog kralja i kraljicu na tronu, u jednom uglu odmara svoja iznurena tela. Svetloplave pamučne pantalone koje je nosila Aomame, njena jednostav‐ na bela bluza, bele patike i plava najk sportska torba nikako nisu pristajale uz to mesto prepuno nagoveštaja raznih predanja. Mora da je izgledala kao bebisiterka pristigla na poziv nekog od gostiju koji odseda u hotelu. To je ono što je Aomame pomislila dok je ubijala vreme sedeći na velikoj stolici s naslonima za ruke. Ali, šta ja sad tu mogu? Nisam ja ovamo došla ni sa kim da se družim. Sedeči tu, imala je blagi osećaj da je neko posmatra. Ali, ma koliko se osvrtala oko sebe, nije uspevala da ugleda nikog takvog. Ma, nema ni veze, pomisli ona. Ako hoće da je gleda, nek je gleda. U trenutku kada su kazaljke njenog ručnog sata pokazale 6.50 Aomame ustade i sa sportskom torbom u rukama ode do kupatila. Zatim opra ruke sapunom i još jednom proveri da li je na njoj sve kako treba. Onda se pogleda u velikom ogledalu bez ijedne mrlje, i nekoliko puta duboko udahnu. Kupatilo je bilo prostrano, bez igde ikoga. Možda prostranije čak i od soba stana u kome je Aomame živela. „Ovo mi je poslednji posao",

izgovori ona pred ogledalom tihim glasom. Ako ovo budem uspešno izvela, nestajem. U trenu, kao utvara. Sada sam ovde. Sutra me tu već više neće biti. Za nekoliko dana već ću imati neko drugo ime, i neko drugo lice. Kad se vratila u predvorje, ponovo je sela na stolicu. Sportsku torbu ostavila je na susednom stolu. U torbi je stajao mali automatski pištolj sa sedam metaka. I oštra igla koja će probosti muškarčev vrat. Moram da se smirim, mislila je. Ovo je važan poslednji posao. Moram da budem ona ista cool i čvrsta Aomame. Pa ipak, Aomame nije mogla da ne bude svesna toga da se nalazi u neuo‐ bičajenoj situaciji. Bila je čudnovato bez daha, a i nije joj se sviđala brzina otkucaja njenog srca. Ispod pazuha je bila orošena znojem. Koža ju je peckala. Nije to bila puka napetost. Ja nešto predosećam. A taj predosećaj mi šalje upozorenje. Ne prestaje da kuca na vrata moje svesti. Ni sad nije kasno, idi odavde i zaboravi na sve, poziva me. Da je to samo mogla, Aomame bi se odazvala tom pozivu. Napustila bi sve i samo izašla iz hotelskog predvorja. Ima nečeg zloslutnog u tom mestu. Osećaju se naznake smrti. Mirne i spore, ali neizbežne smrti. Ali, ona ne može da podvije rep i pobegne odatle. To se ne uklapa u način na koji Aomame živi. Bilo je to dugih deset minuta. Vreme nikako nije odmicalo. Sedela je na sofi i smirivala disanje. Utvare u predvorju i dalje su iz usta ispuštale prazne odjeke. Poput duša koje pokušavaju da pronađu utočište, ljudi su se bešumno smenjivali na debelom tepihu. Do ušiju joj je povremeno, kao jedini nepobitan zvuk, dopiralo samo džangrljanje koje je proizvodio servis za kafu na poslužavniku u rukama konobarice. Pa čak se i u njemu sadržala neka sumnjiva dvosmislenost. Ne ide na dobro. Ako je sad ovoliko napeta, u odsudnom času ništa neće moći da uradi. Aomame zatvori oči i maltene refleksno izgovori reči molitve. Otkad je postala svesna sebe, morala je da je izgovara pred svaki od tri dnevna obroka. Bilo je to veoma davno, pa ipak, ona se seća svake njene reči. Gospode na nebesima, nek se zauvek sveti ime tvoje, nek nam prispe kra‐ ljevstvo tvoje, oprosti nam grehe mnoge, i daj blagoslov svoj skromnom putu našem. Amin. Aomame je morala nevoljno da prizna da joj ta molitva, za nju nekad samo muka, sada pruža podršku. Odjek reči koje su se u njoj sadržale

umirivale su joj nerve, njen strah zaustavljale na pragu i smirivale joj disanje. Ona prstima pritisnu svoje kapke i nekoliko puta ponovi tu molitvu u svojoj glavi. „Vi ste gospođica Aomame?" reče muškarac u blizini. Bio je to glas mladog čoveka. Čuvši to ona otvori oči, polako podiže glavu i pogleda u vlasnika tog glasa. Pred njom su stajala dva mlada muškarca. Obojica su nosila slična tamna odela. Gledajući materijal i kroj, bilo je jasno da nisu bila skupocena. Verovatno kupljena u nekoj veleprodajnoj radnji za odela. Detalji na njima se za nijansu ne uklapaju. Ali, bila su skoro do savršenstva upeglana. Možda se prvo udenu u njih pa ih onda peglaju. Ni jedan ni drugi nije nosio kravatu. Jedan je imao belu košulju zakopčanu do grla, a drugi nekakvu sivu majicu okruglog izreza ispod sakoa. Na nogama su nosili odbojne kožne cipele, crne kao noć. Muškarac u beloj košulji, valjda 185 centimetara visine, imao je kosu svezanu u konjski rep. I dugačke obrve, koje su se uzdizale pod jasnim uglom, kao na grafikonu. Pravilne crte, nonšalantno lice. Mogao je komotno da bude glumac. Onaj drugi je imao oko 165 centimetara visine, ošišan uz glavu. Zdepastog nosa, sa bradicom na vrhu brade. Takvom kao da je na nju greškom pala senka. Pored desnog oka ima mali ožiljak od posekotine. Obojica su vitki, upalih obraza i preplanuli. Na njima nigde ni grama sala. Po načinu na koji su im se sakoi širili u ramenima, moglo se pretpostaviti da tu ispod i te kako ima mišića. Starosna dob - verovatno sredina ka drugoj polovini dvadesetih godina. Obojici su pogledi duboki, oštri. Poput očnih jabučica zveri u lovu, ne odaju nijedan bespotreban pokret. Aomame se refleksno podiže sa stolice. A zatim baci pogled na svoj sat. Kazaljke su pokazivale ravno sedam. Tačni su. „Tako je“, reče Aomame. Na licima njih dvojice nije bilo nikakvog izraza. Hitro su očima precenili njenu pojavu i pogledali u plavu sportsku torbu koja je stajala pored. „Je li to sve što imate od stvari?" upita onaj ćelavi. „To je sve", reče Aomame. „U redu. Hajdemo. Jeste li spremni?" reče ćelavi. Onaj s repom samo je ćutao i gledao u Aomame. „Naravno", reče Aomame. Među njima dvojicom, ovaj niži je verovatno bio nekoliko godina stariji i figurirao kao vođa, precenila je ona.

Ćelavi pođe ispred i laganim korakom preseče preko tepiha, zaputivši se ka gostinskim liftovima. Aomame sa sportskom torbom u ruci pođe za njim. Na odstojanju od oko dva metra sledio ih je onaj s repom. Aomame je bila u sendviču. Vrlo su uvežbani, pomisli ona. Obojica su bili sasvim uspravnog stava, a njihovi koraci čvrsti i precizni. Starica je rekla da treniraju karate. U borbi licem u lice s njima dvojicom kao protivnicima pobeda verovatno ne bi bila moguća. Toliko je Aomame bar jasno, pošto i sama dugo trenira borilačke veštine. Kod njih se, ipak, ne oseća onako nadmoćno preteći utisak koji odaje Tamaru. Nisu baš nesavladivi protivnici. U direktnom okršaju moraće prvo da onesposobi onog malog ćelavog. On je bio glava. Ako joj protivnik bude samo onaj s repom, možda će moći nekako da ga savlada i pobegne odatle. Njih troje uđoše u lift. Onaj s repom pritisnu dugme za sedmi sprat. Ćelavi je stao pored Aomame, a onaj s repom u suprotni dijagonalni ugao, okrenut ka njima. Sve se odigravalo bez reči. Vrlo sistematično. Kao kom‐ binacija igrača druge baze i presretača čiji je smisao života da izbace dva protivnička igrača u jednoj neprekinutoj akciji. Razmišljajući o tome, Aomame najednom shvati da su joj se ritam disanja i otkucaja srca vratili u normalu. Nemam zašto da brinem, pomisli ona. Ja sam ona uvek ista ja. Cool i čvrsta Aomame. Sve će dobro proći. Više nemam zloslutni predosećaj. Vrata lifta se bešumno otvoriše. Dok je onaj s repom držao dugme za otvaranje vrata, prvo je izašao ćelavi. Potom je izašla Aomame, i na kraju onaj s repom skide prst s dugmeta i izađe iz lifta. Zatim je ćelavi hodnikom pošao u čelu, Aomame ga je sledila dok je onaj s repom, kao i dotad, išao u začelju. U širokom hodniku nije bilo žive duše. Beskrajno je tih i beskrajno čist. Očigledno prvoklasni hotel, o svakom kutku se vodi računa. Ne dešava se da ispred vrata dugo stoji ostavljeno upotrebljeno posuđe od rum-servisa. U pepeljari ispred lifta nema nijednog pikavca. Cveće u vazama odaje svež miris, kao da je upravo posečeno. Njih troje skrenuše iza nekoliko uglova i stadoše pred jedna vrata. Onaj s repom pokuca dvaput. Zatim, ne čekajući odgovor, stavi karticu u bravu i otvori vrata. Uđe unutra, osvrnu se unaokolo, i kad se uverio da nema ničeg neuobičajenog, kratko klimnu glavom ćelavcu. „Izvolite, uđite“, reče ćelavi hrapavim glasom. Aomame uđe unutra. Pošto uđe za njom, ćelavi zatvori vrata. Zatim iznutra pričvrsti lanac. Soba je bila prostrana. Drugačija nego uobičajene

gostinske sobe. Tu je bila velika garnitura za sedenje, pa čak i radni sto. I televizor i frižider su bili oveliki. Verovatno dnevni boravak specijalnog apartmana. Kroz prozor je pucao pogled na tokijsku večernju panoramu. Mora da poprilično košta. Pošto je na svom ručnom satu proverio vreme, ćelavi njoj ponudi da sedne na sofu. Ona to i učini. Plavu sportsku torbu spusti pored sebe. „Želite li da se presvučete?" upita ćelavi. „Ako mogu“, reče Aomame. „Lakše mi je da radim u trenerci.“ Ćelavi klimnu glavom. „Dozvolićete mi pre toga da vas pretresem. Oprostite na tome, ali to nam je deo posla." „Sve je u redu. Samo izvolite, pregledajte slobodno", reče Aomame. U glasu joj nema ni traga napetosti. U njemu se čak može osetiti prizvuk želje da njih malo zabavi. Onaj s repom priđe Aomame, obema rukama je pretraži i uveri se da na sebi ne nosi ništa sumnjivo. Ona ima samo tanke platnene pantalone i bluzu. I da je nije pretresao, video bi da ispod njih ništa ne bi ni mogla da sakrije. On samo sledi utvrđenu proceduru. Ruke su mu bile napete i ukočene. Ni iz pristojnosti se ne bi moglo reći da je vičan tome. Verovatno nema baš mnogo iskustva u pretresanju žena. Oslonjen o sto, ćelavi je posmatrao kako tip s repom obavlja posao. Kad se završilo pretresanje, Aomame je sama otvorila sportsku torbu. U njoj je stajao tanak letnji džemper, donji i gornji deo trenerke za rad, i mali i veliki peškir. Jednostavna paleta šminke, džepna knjiga. Torbica od perlica, u kojoj je stajao novčanik, futrola za sitninu i privezak s ključevima. Aomame je sve to vadila jedno po jedno i davala tipu s repom. Poslednji izvadi crni plastični neseser i otvori rajsferšlus. U njemu su stajali donji veš, tamponi i ulošci. „Oznojim se pa moram da se presvučem“, reče Aomame. Zatim izvadi komplet belog čipkanog veša pa ga raširi da pokaže sagovorniku. Tip s repom se malo zarumene i nekoliko puta kratko zaklima glavom. To je značilo: shvatio sam, u redu je. Da taj čovek nije možda nem, zapita se Aomame. Ona polako vrati veš, higijenske uloške i tampone u neseser, i zatvori raj‐ sferšlus. Vrati ga u torbu kao da ništa nije bilo. Ovi tipovi su amateri, mislila je ona. Kako može da radi kao telohranitelj ako crveni na jedan pogled na lep donji veš i higijenske uloške? Da je Tamaru bio na njegovom mestu, taman da je pred njim Snežana iz Snežane i sedam patuljaka, taj bi je

temeljno pretražio sve do prepona. Preturio bi i pregledao svaki kutak u kojem bi nešto moglo da se sakrije, od grudnjaka, potkošulje i gaćica, pa sve do dna nesesera. Te stvari su za njega - a to naravno ima veze s tim da je tvrdokorni homoseksualac - samo krpe. Ili, čak i ako ne bi išao dotle, bar bi rukom odmerio težinu nesesera. A tada bi svakako pronašao pištolj zamotan u maramicu (čija je težina oko petsto grama) i malo šilo specijalne izrade smešteno u tvrdu futrolu. Ova dvojica su amateri. Verovatno su u izvesnoj meri dobri u karateu. A i verovatno su se vođi kategorično zavetovali na odanost. Pa ipak, amater je samo amater. Tačno je onako kako je starica predvidela. Aomame je nagađala da verovatno neće dirati sadržinu nesesera sa ženskim higijenskim proizvodima, i ta njena pretpostavka bila je tačna. To je, naravno, bilo kockanje, ali ona nije u razmišljanjima išla dotle šta bi bilo da je njena pret‐ postavka bila netačna. Mogla je jedino da se pomoli. Samo, ona je znala. Znala je da će molitva delovati. Aomame uđe u veliki toalet i presvuče se u trenerku. Presavi bluzu i platnene pantalone i stavi ih u torbu. Proveri da li joj je kosa čvrsto svezana. Prsnu sprej protiv neprijatnog zadaha u usta. Iz nesesera izvadi HK4, pa pošto je odvrnula vodu na lavabou kako se zvuk ne bi čuo napolju, nategnula je navlaku i u ležište ubacila metak. Ostalo je još samo da oslobodi osigurač. I futrolu sa šilom stavila je na sam vrh torbe, tako da može odmah da ga izvadi. Kada je obavila te pripreme, ona u ogledalu skide napet izraz sa lica. Sve je u redu, zasad sam se lako provukla. Kada je izašla iz toaleta, ćelavi je u uspravnom stavu leđima okrenut ka njoj tiho nešto govorio u telefonsku slušalicu. Čim je ugledao Aomame, prekinuo je razgovor i samo mirno spustio slušalicu. A onda je ispitivačkim pogledom pogledao u Aomame presvučenu u adidas trenerku. „Jeste li spremni?“ upita on. „Kad god treba“, reče Aomame. „Pre toga ima nešto što moram da vas zamolim", reče ćelavi. Aomame nabaci samo naznaku osmeha. „O ovome večeras nikome ni reči, molim vas", reče ćelavi. A onda napravi malu pauzu, čekajući da se ta poruka slegne u njenoj svesti. Kao da je posuo vodu po osušenom tlu i čeka da nestanu njeni tragovi. Za to vreme, Aomame je bez reči gledala u lice svog sagovornika. Ćelavi nastavi da priča.