1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

Da, tamo je bio mesec. Još je ostalo vremena do sumraka, ali se tu jasno ukazao mesec. Tri četvrt meseca. Zar se ovoliko veliki mesec tako jasno može videti dok je još toliko svetlo, divio se Tengo. Seća se toga. Kao okačena o nevidljive niti, ta neosetljiva siva stenovita masa zaludno je stajala nisko na nebu. Oko meseca je plovila nekakva atmosfera izveštačenosti. Izgledao je kao rekvizit načinjen za neku predstavu. Samo, naravno, mesec je bio pravi. Razume se. Niko se sigurno ne bi toliko pomučio da na pravo nebo zakači nekakav lažni mesec. Kad se prizvao k sebi, Aomame više nije gledala u Tengove oči. Njen pogled bio je uperen u istom smeru kao i njegov. I ona je, baš kao i on, gledala u mesec koji se tu ukazao usred bela dana. Čvrsto stežući Tengovu ruku, veoma ozbiljnog izraza lica. Tengo ponovo pogleda u njene oči. Zenice joj više nisu bile prozirne kao pre. Ono je verovatno bila samo trenutna bistrina specifične vrste. U njima se zauzvrat videlo nešto što se čvrsto kristalizovalo. Bilo je svetlucavo, ali je istovremeno u sebi sadržalo oštrinu koja je podsećala na mraz. Šta je to značilo, to Tengo uopšte nije mogao da shvati. Ubrzo potom, devojčica kao da se jasno odlučila. Iznenada je rastavila svoju ruku kojom ga je držala, okrenula Tengu leđa i bez ijedne reči brzim korakom izašla iz učionice. Bez osvrtanja, ostavljajući duboku prazninu u Tengovom biću. Tengo je otvorio oči, olabavio koncentraciju svoje svesti, duboko izdahnuo vazduh i otpio gutljaj burbona. Naslađivao se osećajem burbona koji mu klizi kroz grlo i silazi niz jednjak. Potom je još jednom udahnuo vazduh i izdahnuo ga. Više nije video Aomame. Okrenuvši mu leđa, ona je napustila učionicu. I nestala iz njegovog života. Od tada je prošlo dvadeset godina. To je bio mesec, pomisli Tengo. Ono što sam tada video bio je mesec. A i Aomame ga je videla. Sivu stenovitu masu, na vedrom nebu u pola četiri po podne. Nemi usamljeni satelit. Jedno kraj drugog gledali su u taj mesec. Ali, šta to uopšte znači? Da li to znači da će me mesec odvesti do mesta na kome se Aomame nalazi? Tengu odjednom sinu: možda je Aomame mesecu poverila neke svoje misli. Možda je između Aomame i meseca sklopljen nekakav tajni pakt. U

njenom pogledu uprtom ka mesecu sadržala se strahovita iskrenost kakva navodi na tu pomisao. Šta je tada Aomame dala mesecu, on naravno ne zna. Ali, čak je i Tengo mogao otprilike da zamisli šta je to što je mesec dao njoj. Verovatno čistu samoću i mir. To je nešto najbolje što mesec može čoveku da da. Tengo je platio račun i izašao iz Mugi-atame. Onda je pogledao u nebo. Mesec nije bio vidljiv. Nebo je bilo vedro, a mesec je sigurno izašao. Ali sa ulice okružene zgradama on nije mogao da se vidi. Ruku zavučenih u džepove Tengo je išao od ulice do ulice u potrazi za mesecom. Hteo je da ode na neko mesto odakle se otvarao pogled, ali takvo mesto u Koenđiju nije bilo lako pronaći. Taj kraj je toliko ravan da je čovek trebalo dobro da se pomuči da uopšte nađe neko brdašce. Nema čak ni malog uzvišenja. Bilo bi dobro da se popne na vrh krova neke zgrade s kog se mogu videti sve četiri strane sveta, ali odgovarajuće građevine nije bilo nigde na vidiku. Ipak, besciljno lutajući naokolo, Tengo se doseti da u blizini postoji dečji parkić. Nekad prođe pored njega dok se šeta. To nije veliki park, ali bi u njemu trebalo da postoji tobogan. Ako se na njega bude popeo, možda će uspeti da pregleda deo neba. Nije to neka visina, ali je odatle bar donekle preglednije nego sa zemlje. Krenuo je da hoda u pravcu tog parka. Kazaljka njegovog ručnog sata pokazivala je blizu osam. U parku nije bilo ni žive duše. Na sredini se visoko uzdizala jedna ulična svetiljka, a njena svetlost osvetljavala je svaki kutak parka. Bilo je tu i visoko stablo japanskog bresta. Još gusto obraslo lišćem. Bilo je i nešto niskog rastinja, česma, klupe, ljuljaška i tobogan. Postojao je i javni toalet, ali su njega opštinski radnici zaključavali preko noći. Možda da tu ne bi mogle da zalaze skitnice. Preko dana su tu u park mlade majke dovodile decu koja još nisu pošla u obdanište, i veselo čavrljale dok su puštale decu da se igraju. Tengo je takve prizore viđao više puta. Ali, kada zađe sunce, na takvo mesto gotovo niko ne zalazi. Tengo se popeo na vrh tobogana i stao odatle da gleda gore u noćno nebo. Na severnoj strani parka bila je izgrađena nova šestospratnica. Ranije nije bila tu. Kao da je tek nedavno iznikla. Ta građevina je poput zida zakla‐ njala severnu stranu neba. Ali, na svim drugim stranama izuzev te sve su same niske zgrade. Tengo se obazre svud okolo i pronađe mesec u pravcu jugozapada. Mesec je stajao povrh krova stare kuće na sprat. Bio je tri četvrt veliki. Isto kao i onda, pre dvadeset godina, pomisli on. Apsolutno iste veličine, potpuno istog oblika. Slučajna podudarnost. Verovatno.

Ali, mesec koji se ukazao na noćnom nebu rane jeseni bio je jasan i bleštav, i nosio je u sebi neku unutrašnju toplinu, specifičnu za to doba godine. Odavao je mnogo drugačiji utisak od meseca na nebu onog decembra u pola četiri po podne. Njegova blaga, prirodna svetlost bila je melem za čovekovu dušu. Na isti način kao što je leči bistar vodeni tok ili nežno šuštanje lišća na drveću. U stojećem stavu na metalnoj površini tobogana, Tengo je dugo gledao uvis u mesec. Iz pravca puta Kan-nana izmešani zvuci točkova raznih veličina stvarali su nešto nalik na huk mora. Taj zvuk Tenga odjednom podseti na sanatorijum kraj obale u prefekturi Ćiba, u kome se nalazio njegov otac. Ovozemaljska gradska svetla kao i uvek zasenjivala su zvezde. Nebo je bilo sasvim vedro, ali se tek tu i tamo moglo naići na bledu svetlost neke posebno bleštave zvezde. Uprkos tome, jedino se mesec mogao jasno videti. Bez ijedne pritužbe na osvetljenje, buku ili zagađen vazduh, mesec je odano stajao tu. Ako bi čovek dobro napregao pogled, mogao je čak i da razazna čudnovate senke koje prave njegovi džinovski krateri i udoline. Dok je tako zaneseno posmatrao mesec, u Tengu je počelo da se budi sećanje koje se prenosilo iz davnih dana. Još pre nego što se ljudski rod domogao vatre, oruđa ili jezika, mesec je bio večni prijatelj ljudi. Periodično je poput svetiljke poslate s nebesa jasno osvetljavao svet okružen tamom, umirujući ljudske strahove. Njegove mene pružile su ljudima koncept vremena. Čak i u sadašnjici, kada je tama sa mnogo mesta već razgonjena, osećaj zahvalno‐ sti prema njegovoj dragovoljnoj samilosti bio je izgleda snažno urezan u genetski kod čovečanstva. Kao toplo kolektivno pamćenje. Kad malo bolje razmislim, baš se odavno nisam ovako dobro zagledao u mesec, pomisli Tengo. Kad li sam poslednji put pogledao u njega? Kada vodi užurban život u jednoj metropoli, čovek počinje da gleda jedino pred noge. Zaboravlja čak i da pogledom pređe noćno nebo. A onda Tengo spazi da se u jednom delu neba, malo udaljenom od meseca, ukazuje još jedan mesec. Isprva je mislio da je u pitanju optička varka. Ili pak nekakva iluzija koju je načinio zrak svetlosti. Ali, koliko god puta pogledao, tu je bio drugi mesec sasvim jasnih obrisa. Nakratko ostavši bez reči, blago otvorenih usta, on je samo tupo gledao u tom pravcu. Nikako nije uspevao da ustanovi u šta to on zapravo gleda. Obrisi i samo telo kao da se nisu sasvim poklapali. Kao kada se zamisao i njen verbalni izraz ne sjedine.

Još jedan mesec? On zatvori oči i dlanovima protrlja svoje obraze. Šta je to sa mnom, mislio je Tengo. Nisam baš toliko popio. Tiho udahnu vazduh i tiho ga izdahnu. Uveri se da mu je svest u čistom stanju. Zatvorenih očiju, u mraku, ponovo se preispita ko je on, gde je i šta radi. Septembra 1984. godine, Tengo Kavana, u Koenđiju, opština Suginami, u parku za decu gleda u mesec na noćnom nebu. Nema sumnje u to. Potom mirno otvori oči, i još jednom pogleda u nebo. Hladne glave, pažljivo. Tu su definitivno bila dva meseca. Nije optička varka. Ima dva meseca. Tengo je dugo držao čvrsto stisnutu pesnicu desne ruke. Mesec je bio nem, kao i uvek. Ali, više nije bio usamljen.

19 Aomame Kada se kći probudila Iako je Lutka od vazduha napisana u formi izmišljene priče, bila je u osnovi vrlo čitljiv roman. Pisan govornim jezikom desetogodišnje devojčice. Bez komplikovanih reči, nametanja rezona, bez ikakvih opširnih objašnjenja ili krutih izraza. Priču od početka do kraja pripoveda devojčica. Njene reči su razumljive, čiste, vrlo često umilne, a ipak gotovo ništa ne ob‐ jašnjavaju. Ona samo govori o stvarima onako kako ih je videla svojim očima i onako kako su tekle. Ona se ne zaustavlja da se zapita: „Šta se ovo sad dešava?" niti: „Šta sad ovo znači?“. Ona ide napred polako, ali sigurnim hodom. A čitalac ide za njom u stopu, gledajući njenim očima. Sasvim spontano. A onda odjednom, kad dođe k sebi, on je već zašao u drugi svet. Svet koji nije ovaj. Svet u kome čovečuljci prave lutku od vazduha. Pročitavši prvih desetak stranica, Aomame je odmah stekla snažan utisak o stilu njenog pisanja. Ako je Tengo napisao taj tekst, on je odista obdaren talentom za pisanje. Tengo koga je Aomame poznavala bio je poznat pre svega kao matematički genije. Bio je nazivan čudom od deteta. Bez po muke rešavao je matematičke zadatke koje ni odrasli nisu mogli tako lako da reše. I uspeh iz drugih prirodnih nauka bio mu je odličan, mada ne toliko kao u matematici, i ma šta da je dobio da rešava, druga mu deca u tome nisu bila ni prineti. Bio je krupne građe i svestran i u sportu. Ipak, nije imala pamćenje o tome da je bio izuzetan u pisanju. Mora da mu se u to vreme taj talenat krio u senci matematike, i tako nije upadao u oči. A možda je Tengo samo njene ispripovedane reči pretočio u tekst. Možda njegova lična originalnost nema toliko učešća u samom stilu pisanja. Samo, imala je osećaj da to nije moguće. Iako je taj tekst na prvi pogled bio jednostavan i ranjiv, dok ga je pomno čitala shvatala je da je veoma brižljivo odmeren i sređen. U njemu nije bilo ničeg suvišno napisanog, ali je istovremeno sadržao sve što treba. I dok su opisi bili svedeni, slike su bile precizne, raskošnih boja. A više od svega, u tom tekstu osećao se nekakav izuzetan prizvuk. Čak i da ga ne čita naglas, čitalac je u njemu mogao da

čuje duboki odjek. Nije to tekst koji bi sedamnaestogodišnja devojka bila u stanju spontano i glatko da napiše. Pošto se uverila u to, Aomame je nastavila pažljivo da čita dalje. Glavna junakinja je desetogodišnja devojčica. Ona pripada maloj „kon‐ gregaciji" koja se nalazi u planinama. I njeni otac i majka vode zajednički život unutar te „kongregacije". Devojčica nema braće ni sestara. Pošto je na to mesto dovedena nedugo po rođenju, ona o spoljnom svetu nema gotovo nikakvih saznanja. Kako je svaki član tročlane porodice zauzet svojim dnevnim poslovima, nemaju baš mnogo prilike da se vide i zajedno na miru razgovaraju, ali se svejedno lepo slažu. Preko dana devojčica pohađa oblasnu školu, dok su roditelji angažovani uglavnom na poljskim radovima. Kada im vreme dozvoli, i deca pomažu u radovima u polju. Odrasli koji žive unutar „kongregacije" preziru to kako spoljni svet funk‐ cioniše. Koriste svaku priliku da kažu da je svet u kome oni žive jedna tvrđava, prelepo pusto ostrvo u moru „kapitalizma". Devojčica ne zna šta je to kapitalizam (ponekad se upotrebljava reč „materijalizam"). Samo, iz prezrivog tona koji ona čuje kada ljudi izgovaraju tu reč, njoj se čini da to mora biti nešto iskrivljeno, što se protivi prirodi i ispravnosti. Uče je da sa spoljnim svetom ne treba da ima dodira ako želi da očuva svoje telo i duh čistim. U suprotnom, um će joj biti zagađen. „Kongregaciju" je formiralo pedesetak relativno mladih muškaraca i žena, i podeljena je okvirno na dve grupe. Jedna je grupa ona koja stremi „revoluciji", a druga je ona koja teži „pacifizmu". Njeni roditelji pripadaju onoj potonjoj. Među ljudima koji tu borave, njen otac je najstariji i od nastanka „kongregacije" obavljao je centralnu ulogu. Desetogodišnja devojčica, naravno, ne može logično da objasni tu pro‐ tivrečnu strukturu. Ne razume baš ni razliku između „revolucije“ i „pacifizma”. Ima utisak samo da je „revolucija" način razmišljanja koji ima neki mnogo zašiljen oblik, dok je „pacifizam" dosta zaobljen. Svaki od ta dva načina mišljenja ima svoj oblik, i svoju boju. A isto kao i mesec, može da bude pun ili okrnjen. To je otprilike ono koliko ona može da shvati. Ona ne zna baš najbolje ni pojedinosti o načinu nastanka „kongregacije". Slušala je samo o tome da je pre gotovo deset godina, ubrzo po njenom rođenju bilo velikih pomeranja u društvu, i da su se ljudi odrekli svog života u velikom gradu i preselili se u jedno odsečeno selo u planinama. Ni o velikom gradu ona ne zna mnogo. Nikad se nije vozila vozom, niti je ušla u

lift. Nikad u životu nije videla zgradu višu od trospratne. Previše je toga što ne zna. Sve što ona može da razume jesu stvari iz njene okoline koje svojim očima može da vidi, i svojim rukama da dodirne. Pa ipak, ona je iz te svoje niske perspektive, jednostavnim govorom, prirodno i živo opisivala strukturu i scene iz te male zajednice nazvane „kongregacijom", funkcionisanje i način razmišljanja ljudi koji su živeli unutar nje. Upravo zbog njihovih razlika u mišljenju uspeo je da se očuva osećaj za‐ jedništva ljudi koji su boravili u njoj. Shvatanje da dobro počiva u životu daleko od kapitalizma bilo im je zajedničko, a čak i kada se oblici i nijanse njihovih mišljenja nisu manje ili više poklapali, odlično su razumeli da im nema opstanka ukoliko se ne budu držali zajedno. Život je bio veoma skroman. Ljudi su radili bez dana predaha, proizvodili povrće, sa susedima razmenjivali robu, prodavali višak proizvoda, izbegavali da upotrebljavaju robu masovne proizvodnje koliko je god to bilo moguće i vodili život u prirodi. Električne aparate koje su neizbežno morali da upotrebljavaju skupljali su sa nekih otpada i popravljali, a odeća koju su nosili bila je mahom polovna, odnekud dopremljena. Bilo je i onih koji nisu uspevali da se prilagode na takav čist, ali težak svakodnevni život, pa su odlazili iz „kongregacije", ali i onih koji bi čuli za nju i priključivali joj se. Tih novopriključenih članova bilo je više od onih koji su odlazili. Tako se članstvo „kongregacije" postepeno uvećavalo. To je i bio željeni tok stvari. U napuštenom selu u kom su oni boravili bilo je mnogo napuštenih kuća u kojima su ljudi mogli živeti ako ih samo malo urede, a ostalo je i mnogo polja koja je trebalo obraditi. Uvećavanje radne snage dočekivalo se širom raširenih ruku. Tamo je bilo osmoro do desetoro dece. Većina je bila rođena u „kongre‐ gaciji", a najstarija od njih bila je ta devojčica, glavna junakinja. Deca su pohađala lokalnu osnovnu školu. Svi su zajedno do škole odlazili i iz nje se vraćali pešice. Deca su morala da pohađaju oblasnu školu. To je utvrđeno zakonom. Opet, i osnivači „kongregacije" smatrali su da je održavanje pri‐ jateljskih odnosa sa ljudima iz te oblasti neophodno za opstanak zajednice. Ali, s druge strane, pošto su se lokalna deca ježila dece iz „kongregacije" i izbegavala ih ili ih pak maltretirala, deca iz „kongregacije" su najčešće sve radila kao jedan. Štitili su se tako što su se držali zajedno. Od fizičkih ozleda, ali i od zagađenja uma.

Mimo toga, u „kongregaciji" je organizovana nezavisna škola u kojoj su ljudi na smenu deci držali nastavu. Pošto ih je većina imala visoko obrazo‐ vanje, a i pošto je bilo onih koji su bili kvalifikovani za nastavnike, to nije bilo teško. Sastavili su sopstvene udžbenike i učili ih osnovnom čitanju i pisanju, kao i računanju. Učili su ih i osnovama hernije, fizike, fiziologije i biologije. O funkcionisanju sveta. U svetu postoje dva sistema - kapitalizam i komunizam - koji se uzajamno ne podnose. Ali, i jedan i drugi nose duboke probleme, a svet se na većini tačaka kreće u lošem pravcu. Komunizam je prvobitno bila izvanredna ideja visokih ideala, ali su je samoživi političari negde usput izvitoperili i pretvorili u nešto pogrešno. Devojčici su pokazali sliku jednog od tih „samoživih političara". Muškarac krupnog nosa i velikih crnih brkova devojčici je izgledao kao sam đavo. U „kongregaciji" nije bilo televizora, a ni slušanje radija nije bilo dozvo‐ ljeno osim u izuzetnim prilikama. I pristup novinama i časopisima bio je kontrolisan. Vesti za koje se smatralo da ih treba znati bile su usmeno saop‐ štavane za večerom u „skupštinskoj sali". Na svaku od tih vesti, okupljeni ljudi su reagovali poklicima odobravanja ili uzvicima negodovanja. Nego‐ dovanje je bilo daleko češće od uzvika odobravanja. To je za devojčicu bilo jedini doživljaj medija. Ona od rođenja nikad nije gledala film. Niti je pročitala ijedan strip. Bilo je dozvoljeno samo slušanje klasične muzike. U „skupštinskoj sali“ je postojao stereo uređaj i mnogo ploča koje je neko verovatno sakupio i doneo. U slobodno vreme tamo je mogla da sluša Bramsove simfonije, Šumanove kompozicije za klavir, Bahovu muziku za instrumente s klavijaturom i crkvenu muziku. To je za devojčicu bila dragocena, i praktično jedina razonoda. Jednoga dana, dogodilo se da je devojčica kažnjena. Te nedelje njoj je bilo naloženo da se ujutru i uveče stara o nekoliko koza, ali je ona zatrpana domačim zadacima i drugim dnevnim obavezama potpuno na to zaboravila. Sledećeg jutra, otkrili su potpuno hladno, mrtvo telo najstarije, slepe koze. Za kaznu zbog toga, odlučeno je da će devojčica deset dana biti izolovana od „kongregacije". Ta koza je među ljudima smatrana životinjom koja ima posebno značenje, ali je ona bila dosta stara, a njeno mršavo telo bilo je već sasvim u raljama neke bolesti - koje bolesti, to nije poznato. Bilo da se neko brinuo o njoj ili da nije, nije bilo izgleda da se ta koza oporavi. Njena smrt bila je samo pitanje vremena. Ali, uprkos tome, prekršaj koji je devojčica počinila

nije smatran ništa manjim. Problem nije bio samo u smrti koze, već u tome da je devojčica propustila da izvrši zadatu dužnost. Izolacija je bila jedna od najtežih kazni u „kongregaciji". Devojčica je zatvorena u malu staru šupu zajedno sa uginulom slepom kozom. Ta šupa je nazivana „prostorijom za samopreispitivanje". Oni koji prekrše pravila „kongregacije" dobijali su priliku da tu preispituju ono što su počinili. Dok je trajala kazna izolacije, s njom niko nije govorio. Morala je da istrpi čitavih deset dana u potpunoj tišini. Donosili su joj minimum neophodne vode i hrane, ali je u šupi bilo mračno, hladno i memljivo. I osećao se zapah uginule koze. Vrata su bila spolja zaključana, a u uglu pro‐ storije stajala je kofa za nuždu. Visoko na zidu postojao je mali prozor, odakle je ulazila sunčeva svetlost ili mesečina. Kada nije bilo oblačno, kroz njega se moglo videti i nekoliko zvezda. Osim tog, nije bilo nikakvog svetla. Ona bi ležala na tvrdom dušeku prostrtom na daščanom podu, umotana u dva stara ćebeta i cvokoćući provodila noć. Bio je april, ali su noći u planini još bile hladne. Kada bi se okolo smrklo, oči uginule koze svetlucale su pod zvezdanom svetlošću. Devojčicu je to plašilo i nikako nije mogla da zaspi. Treće noći, koza je širom otvorila gubicu. Čeljust joj je razmaknuta iznutra. Odatle su u koloni izašli maleni ljudi. Ukupno šestorica. Kad su izašli, bili su svega desetak centimetara visoki, ali čim su stali na tlo, poput pečuraka koje rastu na kiši, naglo su se povećali. Ali, ne više od šezdesetak centimetara. Tada su joj rekli da su oni „čovečuljci". Oni su kao iz Snežane i sedam patuljaka, pomislila je devojčica. Tu priču joj je otac čitao kad je bila mala. Samo što je jedan manje. „Ako treba da bude sedam, možemo to da napravimo", reče čovečuljak dubokog glasa. Oni su očigledno mogli da joj čitaju misli. I gle, kada ih je prebrajala, nije ih bilo šest nego sedam. Ali, devojčici to nije bilo ništa čudno. Onog časa kad su čovečuljci izašli iz kozine čeljusti, pravila sveta već su bila izmenjena. Ma šta da se dogodilo posle toga, ne bi bilo nikakvo čudo. „Kako ste izašli iz usta mrtve koze" pitala je devojčica. Shvatila je da joj glas ima čudan prizvuk. I njen način govora drugačiji je nego inače. Verovatno zbog toga što tri dana ni sa kim nije progovorila. „Zato što su kozina usta prolaz", reče čovečuljak hrapavog glasa. „Dok nismo izašli, ni mi nismo znali da su to usta mrtve koze."

Čovečuljak piskavog glasa reče: „Nama je sasvim svejedno. Da li je to koza, da li je to kit, ili grašak, važno je samo da je prolaz." „Ti si nam napravila prolaz. Zato smo ga i isprobali. Baš smo se pitali kuda vodi“, reče čovečuljak dubokog glasa. „Ja sam napravila prolaz", reče devojčica. I dalje joj glas ne zvuči kao njen sopstveni. „Učinila si nam dobro", reče čovečuljak tihog glasa. Nekoliko njih ispusti uzvike slaganja. „Hoćeš da se igramo da pravimo lutku od vazduha?" reče čovečuljak s glasom tenora. „Kad smo već došli“, reče bariton. „Lutku od vazduha", upita devojčica. „Izvlačičemo niti iz vazduha i od njih praviti kućicu. Sve veću i veću“, reče onaj s dubokim glasom. „Za koga je ta kućica", upita devojčica. „Shvatićeš u međuvremenu", reče bariton. „Shvatićeš kad izađe", reče onaj dubokog glasa. „Ho, ho!" kliknu u pratnji drugi čovečuljak. „Mogu i ja da pomognem", reče devojčica. „Razume se", reče onaj s hrapavim glasom. „Ti si učinila nešto dobro za nas. Hajde da probamo zajedno", reče čove‐ čuljak s glasom tenora. Izvlačenje niti iz vazduha, jednom kad se navikneš na to, i nije bilo tako teško. A pošto su njoj prsti bili prilično vesti, odmah je bila u stanju tu aktivnost veoma brzo da izvodi. Kad je bolje pogledala, u vazduhu su stajale razne niti. Vidiš ih ako hoćeš da ih vidiš. „To, tako to ide. To je dobro", reče čovečuljak tihog glasa. „Vrlo si bistra devojčica. Brzo učiš", reče onaj s piskavim glasom. Oni su svi na sebi imali sličnu odeću. I lica su im izgledala slično, samo su im se glasovi jasno razlikovali. Odeća koju su na sebi imali čovečuljci u svakom pogledu bila je obična, kakve svuda ima. Čudno je to reći, ali nema drugog načina da se ona opiše. Jednom kad odvratiš pogled od nje, više uopšte ne možeš da se prisetiš kakvu odeću oni na sebi imaju. Isto se može reći i za njihove crte lica. Njihove crte lica nisu ni lepe ni ružne. Obične su, kakve svuda postoje. A jednom kada skineš pogled s njih, više uopšte ne možeš da ih se prisetiš.

Isto je i s kosom. Nije ni dugačka, ni kratka. To je samo obična kosa. I, nemaju nikakav miris. Kad je pristigla zora, petli zakukurikali, a istok neba se zasvetleo, sedam čovečuljaka je prekinulo svoj rad i svaki ponaosob se protegao. A zatim su belu lutku od vazduha - koja je tek narasla do veličine zeca - sakrili u uglu prostorije. Verovatno da je čovek koji je donosio hranu ne bi pronašao. „Sviće", reče čovečuljak tihog glasa. „Noć je gotova", reče čovečuljak dubokog glasa. Sa ovakvim rasponom glasova, ovi ljudi bi trebalo da naprave hor, mislila je devojčica. „Mi nemamo pesme“, reče tenor. „Ho, ho“, reče čovečuljak u ulozi pratnje. Isto kao i kad su došli, čovečuljci se smanjiše na desetak centimetara visine, stadoše u kolonu i uđoše u gubicu mrtve koze. „Večeras ćemo opet doći“, reče devojčici čovečuljak tihog glasa sa unu‐ trašnje strane kozine gubice pre nego što se zatvorila. „O nama nikome ni reči.“ „Ako nekome budeš ispričala o nama, desiće se nešto veoma loše“, dodade onaj s hrapavim glasom za svaki slučaj. „Ho, ho“, reče čovečuljak u pratnji. „Neću reći nikom", reče devojčica. Osim toga, sve i da je nekom rekla, sigurno joj niko ne bi poverovao. Devojčica je često dobijala grdnju od odraslih iz svoje okoline zbog toga što je izgovarala misli koje joj se jave u pameti. Ne zna razliku između mašte i zbilje, govorili su ljudi. Izgleda da su se njen način razmišljanja i njegove nijanse prilično razlikovale od načina razmišljanja drugih ljudi. Devojčica nikako nije mogla da shvati šta to s njom nije u redu. U svakom slučaju, bilo je bolje da o čovečuljcima ne govori nikome. Kad su čovečuljci nestali a kozina gubica se ponovo zatvorila, ona je dugo pretraživala onaj deo prostorije u kome su čovečuljci sakrili lutku od vazduha, ali nikako nije uspevala da je pronađe. Baš su je dobro sakrili. Prostor je tako mali, a nje nema nigde, ma koliko je tražila. Gde li su je to sakrili? Devojčica se potom umotala u ćebad i zaspala. Po prvi put posle dužeg vremena, spavala je mirno. Bez snova, bez prekida. Uživala je u tom mirnom snu.

Preko dana, koza je i dalje bila mrtva. Telo joj je bilo sasvim ukočeno, a mutne oči kao stakleni klikeri. Ali, kako je zalazilo sunce i u šupi nastajao mrak, njene oči pod svetlošću zvezda počeše da svetlucaju. Kao vođena tom svetlošću, kozina gubica se najedanput otvori, i čovečuljci izađoše iz nje. Ovoga puta ih je od samog početka bilo sedam. „Da nastavimo ono od sinoć", reče čovečuljak hrapavog glasa. Svih preostalih šest čovečuljaka pridruži se uzvicima slaganja. Sedam čovečuljaka i devojčica posedaše ukrug oko lutke od vazduha i nastaviše da rade. Izvlačili su bele niti iz vazduha i od njih pravili lutku. Ne progovarajući ni reč, samo su ćutke izvodili tu aktivnost. A kako su marljivo pokretali ruke, ni hladnoća im nije smetala. Vreme je neopaženo prolazilo. Nije im bilo dosadno, a nije im se ni spavalo. Lutka je malopomalo, ali vidljivo postajala sve veća. „Koliko ćemo je veliku napraviti“, upita devojčica kako se zora približa‐ vala. Htela je da zna hoće li se taj posao završiti za tih deset dana koliko je ona zatvorena u šupi. „Što je moguće veću“, odgovori čovečuljak piskavog glasa. „Kad dostigne određenu tačku, spontano će napući“, radosno reče tenor. „A onda će nešto izaći“, reče bariton napregnuto. „Šta to“ upita devojčica. „Šta će izaći?“ reče onaj tihog glasa. „Raduj se onome što će izaći“, reče čovečuljak dubokog glasa. „Ho, ho!“ kliknu čovečuljak u pratnji. „Ho, ho!“ uglas kliknu preostalih šest. U tekstu romana osećala se specifična, čudnovato mračna atmosfera. Aomame je to primetila i blago se namrgodila. To je bila neka izmišljena, bajkovita priča. Ali ispod nje, tekao je nevidljiv, široki mračni podzemni tok. U tim jednostavnim, čistim rečima, Aomame je mogla da čuje neki zlokoban prizvuk. Tu je bilo nekakve turobnosti koja kao da najavljuje dolazak nečega bolesnog. Neke kobne bolesti koja tiho izjeda samu srž čovekove psihe. Bio je to hor od sedam čovečuljaka. Tu bez sumnje ima nečeg nezdravog, mislila je Aomame. A opet, u njihovim glasovima, Aomame je iz nekog razloga mogla da čuje i nešto gotovo kobno po nju samu. Aomame podiže pogled sa knjige i priseti se onoga što joj je vođa pred smrt ispričao o čovečuljcima.

„Mi smo od davnina živeli zajedno s njima. Još od vremena kada dobro i zlo nije čestito ni postojalo. Od razdoblja prapočetaka ljudske svesti.“ Aomame nastavi da čita priču. Čovečuljci i devojčica su nastavili s radom, i nekoliko dana potom, lutka od vazduha narasla je otprilike do veličine krupnog psa. „Sutra je kazna gotova i ja idem odavde", reče devojčica čovečuljcima kad je zora počela da rudi. Sedam čovečuljaka je ćutke slušalo šta im govori. „Zato više neću moći zajedno s vama da pravim lutku od vazduha.“ „To je prava šteta“, reče tenor sa istinskim žaljenjem u glasu. „Bilo nam je od velike pomoči što si bila s nama“, reče bariton. Čovečuljak piskavog glasa reče: „Ali, lutka je skoro gotova. Ako još malo poradimo na tome, završićemo.“ Čovečuljci se poredaše sa strane i stadoše pogledima da odmeravaju na‐ pravljenu lutku od vazduha. „Još samo malo“, izgovori čovečuljak hrapavog glasa kao da daje takt za početak mornarske pesme. „Ho, ho!“ kliknu čovečuljak u pratnji. „Ho, ho!“ uglas kliknu preostalih šest. Po okončanju desetodnevne kazne izolacije, devojčica se vratila u „kon‐ gregaciju". Ponovo je započeo život u zajednici u skladu sa brojnim pravilima, i više nije imala kad da bude sama. Ni sa čovečuljcima, naravno, više ne može da pravi lutku od vazduha. Svake večeri, pre nego što zaspi, ona zamišlja sedam čovečuljaka kao sede ukrug oko lutke od vazduha i prave je sve većom i većom. Ne može više ni na šta drugo da misli. Ima osećaj kao da joj je ta lutka od vazduha odista sasvim ušla u glavu. Šta li se nalazi unutar lutke od vazduha, šta će se to iz nje pomoliti kada dođe vreme i lutka pukne - devojčica je gorela od nestrpljenja da sazna. Strašno je žalila zbog toga što taj prizor neće moći da vidi sopstvenim očima. Kad sam već onoliko pomagala da se lutka napravi, ipak imam pravo da budem tamo. Ona ozbiljno počinje da razmišlja o tome da ponovo počini neki prekršaj i zaradi kaznu izolacije kako bi je vratili u šupu. Ali, sve i kad bi se pomučila da izvede takvo nešto, čovečuljci se možda u toj šupi ne bi ni pojavili. I sama uginula koza već je bila odneta odande i zakopana negde. Njene oči više neće svetlucati pod zvezdanom svetlošču.

Opisuje se svakodnevni život devojčice u zajednici. Govori se o discipli‐ ni u dnevnim zadacima, o zadatim fizičkim poslovima. Kao najstarije dete ona vodi mlađu decu i brine se o njima. Govori se o prostoj hrani. O pričama koje joj pred spavanje čitaju roditelji. O klasičnoj muzici koju sluša kad nađe vreme. O životu bez nečistote. Čovečuljci joj dolaze u snove. Oni ljudima mogu da ulaze u snove kad to požele. Lutka od vazduha će uskoro da popuca, hoćeš li doći da je vidiš, zovu je oni. Kada zađe sunce, ponesi sveću i dođi u šupu, ali pazi da te niko ne vidi. Ona ne može da savlada radoznalost. Izlazi iz kreveta, nosi sveću koju je pripremila i na prstima odlazi u šupu. Tamo nema nikog. Samo lutka od vazduha, koja mirno leži na podu. Od poslednjeg puta kad ju je videla, lutka od vazduha je za još jednu veličinu veća. Ukupne dužine oko metar i trideset-četrdeset centimetara. Iz cele lutke izbija bleda svetlost. Njene konture ispisuju finu krivulju, a na sredini se lepo sužava. To suženje nije bilo tu dok je bila manja. Izgleda da su čovečuljci od onda prilično marljivo radili. A lutka već počinje da puca. Sa strane se otvorila čista napuklina. Ona čučne i proviri kroz taj prorez. Otkriva da se u unutrašnjosti lutke nalazi ona sama. Posmatra svoje nago telo koje leži unutar lutke. Devojčica unutra leži na leđima zatvorenih očiju. Izgleda da je bez svesti. Ne diše. Baš kao prava lutka. „To unutra je tvoja kći", reče čovečuljak hrapavog glasa. A zatim se nakašlja. Ona se osvrće iza sebe i gle, iza nje se u međuvremenu u lepezastom obliku poredalo sedam čovečuljaka. „Kći“, ponavlja ona automatski. „A ti se nazivaš majka“, reče onaj dubokog glasa. „Majka i kći", ponavlja ona. „Vi predstavljate majku i kćer", kaže čovečuljak piskavog glasa. „Podeljena sam nadvoje“, pita devojčica. „Nisi“, kaže tenor. „Nisi ti uopšte podeljena nadvoje. Ti si ona ista ti, od početka do kraja. Ništa ne brini. Kći je samo senka majčinog uma. Nešto što je samo poprimilo oblik." „Kad će se ta osoba probuditi." „Samo što nije. Čim dođe vreme", govori bariton. „Šta če ta kći kao senka moje svesti raditi", pita devojčica. „Imače ulogu perceivera", šapuće onaj s tihim glasom.

„Perceiver“, kaže devojčica. „One koja zapaža", govori onaj hrapavog glasa. „Ono što zapazi, prenosi receiveru", kaže onaj s piskavim glasom. „Drugim rečima, kći postaje naš prolaz", govori tenor. „Umesto koze", pita devojčica. „Mrtva koza je samo privremeni prolaz", kaže čovečuljak dubokog glasa. „Živa kći nam je potrebna da bi povezivala mesto na kome mi boravimo i ovo ovde. Kao zapažač." „Šta radi majka", pita devojčica. „Majka će biti uz svoju kćer“, kaže onaj s piskavim glasom. „Kad će se kći probuditi", pita devojčica. „Za dva ili tri dana“, kaže tenor. „Jedno od ta dva", kaže čovečuljak tihog glasa. „Dobro se staraj o njoj", kaže bariton. „To je tvoja kći.“ „Kći nije cela bez brige svoje majke. Teško bi dugo poživela", govori onaj s piskavim glasom. „Ako izgubi kćer, majka ostaje bez senke svog uma", kaže tenor. „Šta biva s majkom koja izgubi senku uma", pita devojčica. Oni se zgledaju. Niko ne odgovara na to pitanje. „Kad se kći probudi, na nebu će biti dva meseca", kaže onaj s hrapavim glasom. „Dva meseca odražavaju senku uma", kaže bariton. „Kad bude dva meseca", ponavlja devojčica automatski. „To je znak. Pažljivo gledaj u nebo", šapuće onaj s tihim glasom. „Pažljivo gledaj u nebo", podseća on tihim glasom. „Prebroj mesece." „Ho, ho!“ kliknu čovečuljak u pratnji. „Ho, ho!" uglas kliknu preostalih šest. Ona beži. Tu nešto nije u redu, tu ima nečeg što nije kako treba. Nečeg strašno izvitoperenog. To nešto se protivi prirodi. Devojčica to zna. Ne zna šta hoće čovečuljci. Ali, ona se ježi sopstvene figure koja se nalazi u lutki od vazduha. Nikako ne bi mogla da živi zajedno sa sopstvenom živom slikom i prilikom koja se pomera. Moram odavde da pobegnem. I to što pre. Dok se kći ne probudi. Dok se na nebu još ne ukažu dva meseca. U „kongregaciji" je zabranjeno da pojedinci poseduju gotov novac. Ali, otac njoj krišom daje novčanicu od deset hiljada jena i nešto sitnine. „Moraš se sakriti tako da te ne pronađu", rekao joj je otac. I dao joj papirić sa

ispisanom adresom, imenom i brojem telefona. „Ako budeš morala da bežiš odavde, upotrebićeš ovaj novac da kupiš kartu za voz, i onamo ćeš otići." Verovatno je otac na umu imao mogućnost da bi se jednog dana u „kon‐ gregaciji" moglo dogoditi nešto loše. Ona se nije dvoumila. Delala je brzo. Nije imala vremena ni da se oprosti s roditeljima. Iz boce zakopane u zemlji ona vadi novčanicu od deset hiljada jena, sitninu i komad hartije. Nasred časa u svojoj školi ona prijavi da se ne oseća dobro i traži da je puste da ode do ambulante, izlazi iz učionice i pravo napolje iz škole. Ulazi u prvi autobus i odlazi na železničku stanicu. Na šalteru vadi novčanicu od deset hiljada jena i kupuje kartu do stanice Takao. Dobija kusur. Prvi joj je put u životu da kupuje kartu, i da dobija kusur, i da seda u voz. Ali, otac joj je sve to do detalja objasnio, i u pamet joj je usađeno šta treba da radi. Po uputstvima ispisanim na komadu papira, iz voza na Ćuo liniji sišla je u stanici Takao i odatle sa javnog telefona pozvala dobijeni broj. Čovek koga je pozvala bio je stari očev prijatelj, slikar slika u japanskom stilu. Bio je desetak godina stariji od oca i živeo je u blizini planine Takao sa svojom ćerkom. Supruga mu je umrla nešto ranije, a njegova ćerka po imenu Kurumi bila je od devojčice godinu dana mlađa. Kad mu se javila, čovek je odmah došao na stanicu i toplo dočekao devojčicu odbeglu iz „kongregaci‐ je". Sutradan pošto je primljena u slikarovu kuću, devojčica gleda kroz prozor sobe i otkriva da na nebu meseca sada ima dva. U blizini onog poznatog meseca stoji drugi, manji mesec, poput sparušenog zrna pasulja. Kći se probudila, misli ona. Dva meseca odražavaju senku uma. Njeno srce uzdrhti. Svet je pretrpeo promenu. A nešto se sprema. Od njenih roditelja nema glasa. Možda niko u „kongregaciji" još nije primetio da je ona pobegla. Jer je iza nje ostala kći, njen alter ego. Spolja izgleda potpuno isto kao i ona, i obični ljudi ne mogu da ih razlikuju. Ipak, njeni roditelji bi, naravno, trebalo da znaju da to nije devojčica lično, već njen alter ego. Kao i to da ga je ostavila u svoju zamenu, a da je prava ona pobegla iz zajednice zvane „kongregacijom". Postoji samo jedno mesto na koje je mogla da ode. Pa ipak, od roditelja nije bilo nikakvog kontakta. Možda je to bila njihova nema poruka da ona treba da ostane u bekstvu. Ona čas odlazi, čas ne odlazi u školu. Novi spoljni svet previše je drugačiji od sveta „kongregacije" u kome je odrasla. Drugačija su pravila,

drugačiji ciljevi, čak i reči koje se upotrebljavaju. Zbog toga nikako ne uspeva da stvori prijatelje. Ne može da se privikne na školski život. Ipak, ona se u nižoj srednjoj školi sprijatelji s jednim dečakom. Njegovo ime je Toru. Toru je sitan i mršav. Na licu ima nekoliko dubokih majmuno‐ likih bora. Izgleda da je bolovao od neke teške bolesti kada je bio mali, i ne učestvuje u zahtevnim fizičkim aktivnostima. I kičma mu je u izvesnoj meri iskrivljena. Za vreme odmora, on se izdvaja od svih i uvek sam čita knjige. Ni on nema prijatelja. Previše je sitan, previše neugledan. Za vreme pauze za ručak, ona seda pored njega i započinje razgovor s njim. Pita ga o knjizi koju čita. On joj tu knjigu čita naglas. Njoj se sviđa njegov glas. Tih je i hrapav, ali ona ga jasno čuje. Opčinjava je priča pripovedana tim glasom. Toru prozu naglas čita prelepo, kao da čita poeziju. Ona počinje da provodi svaki podnevni odmor s njim. Uvek pomno sluša priče koje joj on čita. Ali, Toru će ubrzo biti izgubljen. Čovečuljci će joj ga oduzeti. Jedne noći u Toruovoj sobi se pojavljuje lutka od vazduha. Dok Toru spava, čovečuljci je svakim danom prave sve većom i većom. Svake noći čovečuljci joj je prikazuju u snovima. Ipak, ona ne može da zaustavi njihov rad na lutki. Lutka ubrzo dostiže dovoljnu veličinu i puca po dužini. Isto kao i u njenom slučaju. U toj lutki su, međutim, tri velike crne zmije. Tri zmije su čvrsto isprepletane, tako da se čini da niko ne može - a to ne mogu čak ni one same - da ih rasplete. Izgledaju kao neki ljigavi, beskrajno zamršeni čvor s tri glave. Zmije su strahovito uzrujane zato što nisu u stanju da se oslobode. Očajnički se migolje pokušavajući da se otresu jedna druge, ali što se više migolje, stanje je sve gore. To biće čovečuljci njoj pokazuju. Tu pored, nesvestan svega, dečak po imenu Toru i dalje spava. To je nešto što može da vidi samo devojčica. Nekoliko dana kasnije, dečak iznenada oboleva i odlazi u neki daleki sa‐ natorium. Kakva je bolest u pitanju, to ne izlazi na videlo. Bilo kako bilo, Toru se verovatno više neće vratiti u školu. On je izgubljen. Devojčica shvata da je to poruka od čovečuljaka. Oni izgleda ne mogu da dopru direktno do majke, to jest devojčice. Ali zauzvrat mogu da naude ljudima iz njene okoline i eliminišu ih. Ne mogu oni to da učine bilo kome. Dokaz za to je činjenica da njenom staratelju slikaru ni njegovoj ćerki Kurumi ne mogu ništa. Za svoj plen biraju najslabiju kariku. Iz dubine dečakove svesti izvukli su tri crne zmije i probudili ih iz sna. Time što su eliminisali dečaka oni njoj šalju upozorenje, pokušavajući nekako da je vrate pokraj njene kćeri. Ti si kriva što je do toga došlo, saopštavaju joj.

Ona ponovo ostaje sama. Više ne može da ide u školu. Zbližavanje s nekim podrazumeva da tog nekog dovodi u opasnost. To je suština života pod nebom s dva meseca. Ona to zna. Ubrzo, ona donosi odluku i počinje da pravi sopstvenu lutku od vazduha. Ona to ume. Čovečuljci su rekli da su sledili prolaz i došli sa mesta na kom su bili. Ako je tako, i ona bi sigurno mogla da sledi prolaz sa suprotne strane i ode na to mesto. Ako tamo ode, trebalo bi da može da rasvetli zagonetku zbog čega se ona nalazi ovde i kakvo značenje nose majka i kći. A možda bi mogla da spasi i izgubljenog Torua. Devojčica počinje da pravi prolaz. Treba da izvlači niti iz vazduha i prede lutku. Za to treba vremena. Ali, ako bude imala dovoljno vremena, ona će to uspeti. Pa ipak, s vremena na vreme njoj ništa nije jasno. Zapada u pometnju. Da li je ona zaista majka? Da li je moguće da sam ja negde zamenjena sa svojom kćeri? Što više razmišlja o tome, sve je manje sigurna. Kako da dokažem da sam ja ona stvarna ja? Priča se završava simbolički u trenutku kada ona pokušava da otvori vrata tog prolaza. Šta se dešava iza tih vrata, to nije napisano. Verovatno se još nije ni dogodilo. Kći, pomisli Aomame. Vođa je izgovorio tu reč pre nego što je umro. Da bi započela delovanje protiv čovečuljaka, njegova ćerka je ostavila svoju kćer i pobegla, tako je rekao. To je verovatno nešto što se stvarno dogodilo. A ona nije jedina koja vidi dva meseca. Ali, nezavisno od toga, Aomame je imala osećaj da shvata razlog zbog koga je taj roman prihvatilo tako mnogo ljudi i zbog koga ga čita tako široka publika. Naravno, verovatno je i činjenica da je autorka lepa sedam‐ naestogodišnja devojka donekle imala uticaja na to. Ipak, bestseler se ne rađa samo na osnovu toga. Privlačnost tog romana van sumnje je počivala u živim i preciznim opisima. Čitaoci su živo mogli da očima devojčice vide svet koji nju okružuje. To jeste bila priča o nestvarnim iskustvima devojčice smeštene u specifično okruženje, ali je u njoj bilo nečeg što je izazivalo spontano saživljavanje ljudi s njom. Verovatno je budila nešto u podsvesti. Tako su ljudi, uvučeni u priču, samo okretali stranice. Tengov doprinos književnoj vrednosti knjige sigurno je bio veliki, ali Aomame nije bila toliko zainteresovana za taj deo. Morala je da se usred‐ sredi na deo priče u kome se pojavljuju čovečuljci i pažljivo ga prouči. Za

Aomame je ta priča bila realna, pitanje života i smrti. Kao neka vrsta pri‐ ručnika. Ona je odatle morala da dobije neophodne podatke i uputstva za postupanje. Morala je da bar malo detaljnije, malo konkretnije shvati značenje sveta u koji je upala. Lutka od vazduha nije, kao što to misli ceo svet, neka suluda fantazija smišljena u glavi sedamnaestogodišnje devojke. Većina stvari i događaja opisanih u njoj, iako nazivani raznim izrazima, bili su stvarnost kroz koju je ona nepobitno prošla - Aomame je u to bila sigurna. Fukaeri je događaje koje je iskusila zabeležila što je mogla preciznije i ostavila to kao zapis. Da bi tu skrivenu tajnu obelodanila širokoj javnosti. Da bi postojanje čoveču‐ ljaka i ono što oni rade obznanila velikom broju ljudi. Kći koju je devojčica za sobom ostavila čovečuljcima postala je prolaz, dovela ih do vođe, devojčicinog oca, i tog čoveka pretvorila u receivera, odnosno primaoca. Zatim su Akebono, koji je postao suvišan, oterali u krvavo samouništenje, a Sakigake koji je ostao iza njega preobrazili u inteli‐ gentnu, radikalnu i isključivu versku organizaciju. Za čovečuljke je to verovatno bila najpovoljnija i najzgodnija sredina. Da li je Fukaerina kći bez majke bila u stanju da dugo i zdravo poživi? Čovečuljci su rekli da je teško da kći bez majke opstane dugo. A i kako li izgleda život same majke posle gubitka senke uma? Čovečuljci su unutar Sakigakea verovatno i posle devojčicinog bega na isti način napravili još nekoliko novih kćeri. Cilj je sigurno bio da se prolaz kroz koji čovečuljci dolaze i odlaze još više uravnoteži. To je isto što i po‐ većavanje broja traka na jednom kolovozu. Na taj način, više takvih kćeri postale su perceiveri, odnosno zapažači čovečuljaka, i preuzele su ulogu sveštenica. I Cubasa je jedna od njih. Ako bi se uzelo da su alter ega devojčica, to jest njihove kćeri one sa kojima je vođa polno opštio, a ne njihova materijalna bića, odnosno majke, onda i vođin izraz da je „višeznač‐ no opštio" postaje shvatljiv. Time se može objasniti i činjenica da su Cubasine oči bile tako prazne, bez dubine, i da skoro da nije progovarala ni reč. Kako je i zašto Cubasa, koja je u stvari kći, pobegla iz organizacije, te okolnosti nisu poznate. Ali, u svakom slučaju, verovatno je smeštena u lutku od vazduha, tamo je preuzeta i vraćena kod majke. Brutalna pogibija psa bila je upozorenje od čovečuljaka. Baš kao što je to bilo i sa Toruom. Kćeri su želele da začnu vođino dete, ali one, koje nisu materijalna bića, nemaju ciklus. Pa ipak, po vođinim rečima, one su to začeće očajnički želele. Zašto?

Aomame odmahnu glavom. Još je mnogo toga što ne zna. Aomame je htela sve to da odmah saopšti starici. Da je taj čovek silovao možda samo puku senku devojčice. Da možda nije bilo nikakve potrebe da ga likvidiraju. Ali, čak i kad bi joj objasnila, sigurno joj ne bi tako lako poverovala. Aomame to potpuno razume. Starica, niti bilo ko ko ima tri čiste u glavi sigurno ne bi, čak i da im to predstaviš kao činjenicu, odmah prihvatio nikakve čovečuljke, majku, kćer, lutku od vazduha ili što god već. Za svakog ko ima pameti takve stvari su samo izmišljotine iz tamo nekog romana. Jednako kao što ne veruju ni da kraljica herc ili zec sa satom iz Alise u zemlji čuda stvarno postoje. Samo, Aomame je stvarno videla dva meseca, stari i mladi mesec koji se ukazuju na nebu. Odista je vodila život pod svetlošću ta dva meseca. I na sopstvenoj koži osećala je njihovu izvitoperenu gravitaciju. A čoveka poznatog kao vođa svojim dvema rukama ubila je u mraku hotelske sobe. Zloslutnu reakciju od zabadanja dobro naoštrenog vrha igle u njegov potiljak, ona još živo oseća na svom dlanu. I koža joj se i sad stravično ježi od tog osećaja pod rukom. A samo neki minut pre toga, svojim je očima videla kako vođa podiže teški stoni sat pet centimetara u vazduh. To nije bila ni iluzija, ni trik. To je bila gola činjenica, koju je mogla samo da prihvati zdravo za gotovo. Tako su čovečuljci počeli praktično da upravljaju zajednicom pod nazivom Sakigake. Koji je bio krajnji cilj koji su se namerili da ostvare upravljajući njime - Aomame to ne zna. To je možda bilo nešto što sasvim prevazilazi dobro i zlo. Ali, devojčica, glavna protagonistkinja Lutke od vazduha, to direktno prepoznaje kao nešto što nije kako treba, i pokušava tome da se suprotstavi. Odriče se sopstvene kćeri, beži iz zajednice i pokušava da, ako bi se poslužila vođinim rečima, uspostavi „zamajac koji se suprotstavlja čovečuljcima“ kako bi očuvala ravnotežu sveta. Polazi u suprotnom smeru kroz prolaz čovečuljaka, pokušavajući da stigne do mesta sa koga su oni došli. Priča postaje njeno prevozno sredstvo. A onda joj Tengo postaje partner i pomaže joj da tu priču postavi na noge. U tom trenutku, ni sam Tengo sigurno nije shvatao značaj onoga što čini. Ili ga možda ni sad ne shvata. Bilo kako bilo, priča Lutke od vazduha je veliki ključ. Od te priče sve počinje.

Samo, gde se u tu priču uklapam ja? Od trenutka kada sam se slušajući Janačekovu Simfonijetu spustila pro‐ tivpožarnim stepenicama sa zakrčenog gradskog autoputa, uvučena sam u ovaj svet u kome se ukazuju veliki i mali mesec, u svet „godine 1Q84“ ispunjen zagonetkama. Šta to uopšte znači? Ona zatvara oči i počinje da razmišlja. Verovatno sam uvučena u ovaj „zamajac koji se suprotstavlja čovečuljci‐ ma" - prolaz koji su stvorili Fukaeri i Tengo. Taj zamajac me je doneo na ovu stranu. Tako misli Aomame. Ne može biti drugačije. A dogodilo mi se da sam preuzela teret nemale uloge u toj priči. Ne, može biti da sam čak jedan od njenih glavnih likova. Aomame se osvrnu oko sebe. Tačnije, to znači da se nalazim u priči koju je izgradio Tengo, misli ona. Na izvestan način, nalazim se u unutrašnjosti njegovog tela. To je ono što joj je sinulo. Nalazim se, takoreći, u njegovom svetilištu. Jednom je gledala neki stari naučnofantastični film na televiziji. Zabora‐ vila je njegov naslov. Radilo se o nekim naučnicima koji su uspeli da se smanje toliko da su im tela mogla jedino biti vidljiva pod mikroskopom, seli su u nekakvo prevozno sredstvo nalik na podmornicu (i ona je smanjena na sličnu veličinu), njome ušli u krvni sud pacijenta i kroz njega prodrli do mozga da bi obavili neki složeni hirurški zahvat koji u normalnim uslovima ne bi bio moguć. Ovo stanje možda liči na to. Možda se ja nalazim u Tengovom krvotoku i tako lutam njegovim telom. Žestoko se boreći sa belim krvnim zrncima koja pokušavaju da izbace strano telo (to jest, mene) koje je unutra prodrlo, zaputila sam se ka izvoru bolesti. Time što sam u sobi Hotela Okura ubila vođu, verovatno sam uspela da „eliminišem“ taj uzrok bolesti. Kad je tako počela da razmišlja, to je Aomame donekle razgalilo srce. Ispunila sam zadatak koji mi je dat. Bio je to težak zadatak, nema sumnje u to. Mnogo sam se plašila. Ali, usred tutnjave grmljavine, ja sam hladno i temeljno obavila posao. Verovatno na Tengove oči. Aomame je bila ponosna na to. A ako bih nastavila da sledim analogiju s krvotokom, uskoro mora da ću, poput otpadne tvari koja je odslužila svoje, ući u venu i biti brzo izbačena iz tela. To je pravilo telesnih sistema. Takva sudbina se ne može izbeći. Ali, nema ni veze, misli Aomame. Ja se sada nalazim u njemu. Obavijena

njegovom telesnom temperaturom, vođena njegovim otkucajima srca. Vođena sam njegovom logikom, i njegovim pravilima. A verovatno i njegovim ispisanim rečenicama. Kako je to divno. Kada se sadržim u njemu. U sedećem stavu na podu, Aomame zatvara oči. Prislanja nos uz stranice knjige i udiše njihov miris. Miris hartije, miris mastila. Mirno se prepušta njegovom toku. Osluškuje otkucaje Tengovog srca. Ovo je kraljevstvo, misli ona. Spremna sam da umrem. Bilo kad.

20 Tengo Morž i ludi šeširdžija Nema sumnje. Meseca ima dva. Jedan je bio onaj prvobitni, koji je tu od davnina, a drugi zeleni, mnogo sitniji mesec. Oblik mu je bio izvitopereniji od oblika prvobitnog meseca, a i svetleo je mnogo slabije. Izgledao je kao mesečevo neželjeno, udaljeno, jadno i neugledno dete, nametnuto okolnostima. Ali, on je nepobitno stajao tu. Nije to bila ni iluzija, ni optička varka. Stvarno se ukazivao tu, kao konkretno nebesko telo sa obrisima. To nije ni avion, ni vasionski brod, ni satelit. Niti nešto lažno, što je neko napravio da se našali. To je stenovita masa, van svake sumnje. Poput dobro promišljenog znaka interpunkcije, ili pak suđenog mladeža, nemo i nepomično učvrstio je svoj položaj na jednom mestu noćnog neba. Kao da to osporava, Tengo je dugo gledao u taj novi mesec. Ne odvajaju‐ ći pogled od njega. Skoro bez treptanja. Ali, koliko god dugo Tengo zurio u njega, mesec nije ni zatreperio. Beskrajno tiho i tvrdoglavo kao kamen bio je ukopan na tom mestu na nebesima. Tengo raširi svoju stisnutu desnu pesnicu i gotovo nesvesno malo odmahnu glavom. Ovo je kao u Lutki od vazduha, pomisli on. Svet u kome se na nebu javljaju dva meseca. Kada se rodila kći, ukazala su se dva meseca. „To je znak. Pažljivo gledaj u nebo“, rekao je čovečuljak devojčici. Tengo je bio taj koji je napisao tu rečenicu. Po Komacuovom savetu, opisao je taj novi mesec što je mogao detaljnije i konkretnije. To je deo knjige u koji je uložio najviše napora. A sve odlike novog meseca smislio je praktično on sam. Komacu je rekao: „Tengo, razmisli ovako: ako govorimo o nebu s jednim mesecom, to je nešto što je čitalac do sada bezbroj puta video. Ali dosad sigurno nikad nije video nebo na kome su se pojavila dva meseca,

jedan do drugog. Kada se u roman uvodi nešto što čitalac nikad nije video, tu je neophodno dati što detaljniji i što precizniji opis.“ Ispravno razmišljanje. Pogleda uprtog u nebo, Tengo još jednom kratko odmahnu glavom. Novi mesec koji se upravo priključio bio je apsolutno iste veličine i istih odlika kao i onaj koji je Tengo smislio i opisao. Čak mu je i metaforički kontekst bio potpuno isti. Takvo nešto je nemoguće, pomislio je Tengo. Koja to stvarnost izgleda apsolutno isto kao metafora? „To je nemoguće", pokuša on naglas da izgovori. Ali glas mu nije izlazio. Grlo mu je bilo potpuno suvo, kao da je trčao na duge staze. Kako god da razmišlja o tome, ovo je nemoguće. Ono je svet fikcije. Svet koji ne postoji u stvarnosti. Svet iz izmišljene priče koju je Fukaeri noću pripovedala Azami, a Tengo je uobličio u pisani tekst. Da li to znači - Tengo postavlja pitanje sebi - da je ovo svet iz romana? Da li sam se ja to usled nekakvih okolnosti odvojio od stvarnog sveta i ušao u svet Lutke od vazduha? Kao Alisa kad je upala u zečju rupu. Ili se pak stvarni svet preobrazio tačno prema priči Lutke od vazduha? Da li to znači da prvobitni svet - onaj poznati svet u kome postoji samo jedan mesec - više nigde ne postoji? Da li je moć čovečuljaka na neki način povezana s tim? U potrazi za odgovorima, on se osvrnuo oko sebe. Ali, ono što se ogledalo u njegovim očima bili su sasvim normalni prizori gradskog naselja. Nigde na vidiku apsolutno ničeg čudnog, ničeg neobičnog. Nigde ni kraljice herc, ni morža, ni ludog šeširdžije. Okružuju ga samo pust bazenčić s peskom i ljuljaške, živine svetiljke koje rasipaju neorgansku svetlost, japanski brest koji širi grane, zaključani javni toalet, novoizgrađena šesto‐ spratnica (na samo četiri prozora gori svetlo), lokalna oglasna tabla, crveni prodajni automat sa logom koka-kole, nepropisno parkiran stari model zelenog folksvagen golfa, telefonski stubovi i kablovi, neonske reklame u osnovnim bojama koje se vide u daljini - sve takve neke stvari. Uobičajeni zvuci, uobičajena svetlost. Tengo u kvartu Koenđi živi već sedam godina. Nije došao tu da stanuje zato što mu se posebno svideo. Slučajno je pronašao stan s jeftinom zakupninom, na mestu ne tako dalekom od stanice, i preselio se u njega. Bio mu je zgodan i zbog gradskog prevoza do posla, a i pošto je selidba prava muka, samo je ostao tu da živi. Ali, prizori su bili sasvim poznati. Da ima nečeg drugačijeg u njima, odmah bi primetio. Otkad li se to povećao broj meseca na nebu? To je bilo nešto što Tengo nije mogao da proceni. Možda ih je dva još od pre nekoliko godina, a Tengo

to sve ovo vreme samo nije primetio. Osim te ima još mnogo stvari koje je on na isti način propustio da zapazi. Ne čita čestito ni novine, niti gleda te‐ leviziju. Stvari koje su svima poznate, a on ih ne zna, ima bezbroj. A možda se upravo dogodilo nešto zbog čega su se pojavila dva meseca. Bilo bi lepo kad bi mogao da pita nekog u okolini. Izvinite, pitaću vas nešto čudno, ali da ne znate možda otkad su se pojavila dva meseca? Ali u Tengovoj okolini nije bilo nikog. Na vidiku nije bilo bukvalno ni mačke. Ne, nije tačno da nema nikog. U neposrednoj blizini neko je uporno čekićem zakucavao ekser u zid. Kuc, kuc, kuc, kuc - dopirao je neprekidan zvuk. Zid je prilično tvrd, a prilično je tvrd i ekser. Ko li to u ovo doba zakucava ekser? Tengo se u čudu osvrnuo oko sebe, ali nigde nije mogao da vidi neki takav zid. Niti je bilo figure čoveka koji zakucava ekser. Tek malo potom shvatio je da je to zvuk njegovog srca. Pod naletom ad‐ renalina, njegovo srce slalo je uvećane mlazove krvi uz zaglušujuće kucanje. Pogled na dva meseca izazvao je Tengu blagu nesvesticu, poput vrtogla‐ vice. Kao da mu se narušila psihička ravnoteža. Seo je na metalnu ploču tobogana, oslonio se na priručje, zatvorio oči i trpeo. Bilo je u tome osećaja kao da se gravitacija unaokolo za nijansu izmenila. Negde nadolazi plima, a negde se povlači oseka. A ljudi bezizražajnih lica idu tamo-amo između insane i lunatic. Sred te nesvestice, Tengu odjednom sinu da ga veoma dugo nije spopala vizija njegove majke. Scenu u kojoj pored usnule bebe Tenga njegovoj majci u belom kombinezonu mladi muškarac sisa bradavice, on već odavno nije video. Skoro da je potpuno zaboravio na to priviđenje koje ga je tolike godine mučilo. Kad li je poslednji put video tu viziju? Ne može tačno da se seti, ali verovatno negde u vreme kada je počeo da piše svoj novi roman. Ne zna zbog čega, ali na toj se granici majčina prikaza izgleda zaustavila i prestala da se vrzma u njegovoj blizini. Umesto toga, on sada sedi na toboganu u dečjem parku u Koenđiju i posmatra mesečev par koji stoji na nebu. Nerazumljivi novi svet, poput tamne vode koja polako nadire, počinje bešumno da ga okružuje. To verovatno znači da je jedna nova nevolja istisnula jednu staru. Jedna stara poznata zagonetka preobrazila se u jednu novu. To je Tengo pomislio. Ali nije to mislio ironično. Opet, nije mu se ni pobudilo raspoloženje da na to stavi primedbu. Ma kakvog porekla bio novi svet koji se nalazi tu, Tengo

svejedno verovatno samo treba bez pogovora da ga prihvati. Ne veruje da tu ima prostora za njegov lični izbor. Nije ni u ovom dosadašnjem svetu imao prostora da bira. To je potpuno isto. Pre svega - pitao se on - sve i kada bih imao primedbu, kome bih mogao da je uputim? Njegovo srce je i dalje suvo i tupo nastavljalo da lupa. Ipak, njegov osećaj vrtoglavice počeo je malo-pomalo da bledi. Osluškujući zvuke otkucaja svoga srca, Tengo je prislonio glavu uz priručje tobogana i gledao uvis u dva meseca na nebu iznad Koenđija. Užasno čudan prizor. Novopri‐ došli mesec, novi svet. Sve je nesigurno, beskrajno nejasno. Ali, postoji jedna stvar koju zasigurno mogu da tvrdim, pomisli Tengo. A to je da, ma šta se meni od sada nadalje događalo, ovaj prizor u kome se javljaju dva meseca verovatno nikad neću moći da posmatram kao nešto poznato, kao nešto što se podrazumeva. To se verovatno nikad neće desiti. Kakav li je to tajni dogovor Aomame onda sklopila s mesecom, mislio je Tengo. I setio se onog beskrajno ozbiljnog pogleda kojim je Aomame po‐ smatrala mesec u po bela dana. I šta je to što je tada dala mesecu? Osim toga, šta će sada biti sa mnom? To je ono o čemu je u učionici posle časova, s rukom u njenoj ruci, sve vreme razmišljao desetogodišnji Tengo. Jedan uplašeni dečak, koji je stajao pred velikim vratima. I sada razmišlja o istim tim stvarima. O onome istom nemiru, istom strahu, istom drhtaju. O novim, još većim vratima. A pred njim se stvarno ukazuje mesec. Samo što ih sada ima dva. Gde li se Aomame nalazi? On se na toboganu ponovo obazre oko sebe. Ali, nigde nije mogao da ugleda ono što je tražio. Tengo raširi svoju levu šaku ispred sebe, pokušava‐ jući da na njoj ugleda nekakav nagoveštaj. Ipak, na njegovom dlanu stajalo je samo onih nekoliko duboko usečenih, poznatih linija. Pod plitkom svetlošću živine svetiljke, one izgledaju kao ostaci kanala na površini Marsa. Samo što mu ti kanali ne govore apsolutno ništa. Sve na šta mu ta velika šaka ukazuje jeste da je Tengo od svoje desete godine prešao prilično veliki put i stigao dovde, i to je otprilike sve. Do ovog malog tobogana u parkiću u Koenđiju. A na nebu iznad njega stoje dva meseca. Gde se Aomame nalazi, još se jednom zapita Tengo. Gde li se to sakrila? „Ta osoba je možda negde vrlo blizu", rekla je Fukaeri. „Negde dokle se odavde peške može doći."

Može li i Aomame koja bi trebalo da se nalazi tu negde vrlo blizu da vidi ova dva meseca? Sigurno može, misli Tengo. Naravno, nema osnova da tako misli. Ali, čudnovato je ubeđen u to. Nema sumnje da i ona može da vidi isto ono što upravo vidi i on. Tengo čvrsto stegnu levu šaku i njome nekoliko puta zalupa o površinu tobogana. Sve dok ga nadlanica nije zabolela. Upravo zato se mi i moramo sresti, misli Tengo. Na nekom mestu ovde blizu, do koga se može doći peške. Aomame neko juri i ona se verovatno tamo krije poput povređene mačke. A vreme koje imam da je pronađem je ograničeno. Samo što Tengo nema pojma gde je to mesto. „Ho, ho!" kliknu čovečuljak u pratnji. „Ho, ho!“ uglas kliknu preostalih šest.

21 Aomame Šta da radim? Te noći, Aomame je u sivoj trenerci i papučama izašla na balkon da bi videla mesec. U ruci je nosila šolju s kakaom. Dobila je želju da popije kakao prvi put posle prilično dugog vremena. U ormaru je pronašla konzervu van hauten kakaa i odjednom je poželela da ga popije. Na vedrom jugoistočnom delu neba bez ijednog oblačka, jasno su se ocrtavala dva meseca. Veliki mesec i mali mesec. Umesto uzdaha, ona u dubini grla tiho jeknu. Iz lutke od vazduha rodila se kći i meseca sada ima dva. A 1984. godina se prometnula u godinu 1Q84. Stari svet je nestao i u njega više nema povratka. Sedeći na baštenskoj stolici smeštenoj na balkonu, pijuckajući vrući kakao gutljaj po gutljaj i škiljeći u dva meseca, Aomame je pokušavala da se seti starog sveta. Ali, u tom trenutku sve čega je mogla da se seti bio je fikus u saksiji koji je ostavila u svom stanu. Gde li je on sad? Da li se Tamaru brine o toj biljci, kao što je obećao preko telefona? Sve je u redu, nemam zbog čega da brinem, govori ona sebi. Tamaru je čovek koji drži datu reč. Ako bude potrebno, on će te verovatno bez oklevanja ubiti. Ali, čak i da tako bude, on će se do poslednjeg trenutka sigurno brinuti o fikusu koji si ostavila. Ali, zbog čega se sada toliko uzbuđujem zbog tog fikusa? Sve dok ga nije ostavila i napustila svoj stan, Aomame na taj fikus nije čestito ni pomislila. To je stvarno bio jedan nikakav fikus. Bio je sav izbledeo i izgledao je kao da su mu sve lađe potonule. Cena mu je na ras‐ prodaji bila hiljadu osamsto jena, ali su joj je na kasi bez objašnjenja smanjili na hiljadu petsto. Da se cenjkala, možda bi je spustili i više. Mora da dugo nije mogao da se proda. Dok se vraćala kući s tom saksijom u naručju, sve vreme se kajala što je takvu jednu stvar kupila tako impulsivno. Jer, uprkos tome što je to bio jedan nikakav fikus, glomazan i težak za nošenje, on je ipak bio nešto što ima život u sebi.

To joj je bio prvi put da poseduje nešto što nosi život u sebi. Nikad nije ni kupila, ni dobila, ni našla kućnog ljubimca, niti biljku u saksiji. Njoj je to bilo prvo iskustvo da živi sa nečim što ima života u sebi. Kada je u staričinoj dnevnoj sobi ugledala crvene ribice kupljene za Cubasu na tezgi, Aomame je i sama poželela da ih ima. Strašno je poželela da ih ima. Toliko da nije mogla da odvoji pogled od njih. Zbog čega je to tako naglo poželela? Možda zbog toga što je zavidela Cubasi. Aomame niko nikad ništa nije kupio na tezgi. Niti ju je ikad iko odveo da obiđe tezge u uličnoj prodaji. Njeni roditelji, strastveni vernici, beskrajno odani učenju Svetog pisma Društva svedoka, prezirali su sve ovozemaljske svetkovine i klonili ih se. Zato je Aomame otišla u diskont u blizini stanice Đijugaoka i rešila da sebi kupi zlatne ribice. Ako niko neće da joj kupi zlatne ribice i akvarijum, nema joj druge nego da ode i kupi ih sama sebi. Kakve veze ima, pomisli ona. Sad sam već odrasla tridesetogodišnjakinja i živim sama u svom stanu. Sef u banci mi je pun svežanja novčanica tvrdih kao cigle. Nema potrebe da se sustežem od bilo koga za toliko, ako hoću da kupim ribice. Ali kad je otišla do odeljenja gde se prodaju kućni ljubimci, sa pravim zlatnim ribicama pred svojim očima koje plivaju kroz akvarijum lepršajući svojim perajima kao od čipke, Aomame je izgubila želju da ih kupi. Ribice su bile male i izgledale su samo kao bezumne ribe lišene ega i rasuđivanja, ali su bez obzira na sve to bile kompletna živa bića. Platiti novcem život koji u njima postoji i učiniti ga nečim svojim ona je smatrala neprikladnim. To ju je podsetilo na nju samu iz malih dana. Na bespomoćno biće zatvoreno u maloj staklenoj kugli koje nema kud. Ribice su izgledale kao da ih to ne uzbuđuje. Verovatno ih stvarno i nije uzbuđivalo. Nikud posebno sigurno i ne žele da idu. Ali, Aomame se i te kako uzbuđivala zbog toga. Kad ih je videla u staričinoj dnevnoj sobi, uopšte se nije tako osećala. Ribice su vrlo elegantno, sasvim radosno plivale po staklenoj kugli. Letnji zraci treperili su u vodi. Živeti zajedno sa zlatnim ribicama delovalo joj je kao lepa zamisao. To bi njenom životu sigurno dalo nešto draži. Ali prizor zlatnih ribica na odeljenju za kućne ljubimce diskonta ispred železničke stanice, Aomame je samo gušio. Pošto je neko vreme gledala u malene ribice u akvarijumu, Aomame je čvrsto zagrizla usnu. Ne vredi. Nikako ne mogu da držim zlatne ribice. Tada je ugledala fikus koji je stajao u uglu radnje. Gurnut na najneupa‐ dljivije mesto, bio je šćućuren kao neko odbačeno siroče. Ili je bar tako

izgledao u njenim očima. Bio je sav izbledeo i još neuravnoteženog oblika. Ipak, ona je poželela da ga kupi, a da prethodno nije čestito ni razmislila. Nije ga ona kupila zato što joj se svideo. Nije mogla da se suzdrži a da ga ne kupi, i to je sve. Istini za volju, čak i pošto ga je donela i smestila u svoj stan nije ga čestito ni pogledala, izuzev u sporadičnim prilikama, kada ga je zalivala. Ali, jednom kada ga je ostavila za sobom i pomislila da ga verovatno više nikad neće videti, Aomame iz nekog razloga nije mogla a da se ne uzruja zbog tog fikusa. Jako se namrgodila, kao što to čini kad god upadne u pometnju i poželi da vikne. Mišići po licu razvukli su joj se skoro do krajnjih granica. A njeno lice kao da se pretvorilo u lice neke druge osobe. Pošto se namrštila toliko da je delovalo da više od toga nije moguće i krivila lice pod raznim uglovima, Aomame je konačno povratila onaj prvobitni izraz na licu. Zašto se ovoliko uzbuđujem zbog tog fikusa? U svakom slučaju, Tamaru će bez sumnje lepo negovati taj fikus. Sigurno će se o njemu brinuti mnogo brižljivije, mnogo odgovornije od mene. On je navikao da se stara o nečemu što nosi život u sebi i da mu pruža ljubav. Drugačiji je od mene. On psa tretira kao svoje drugo ja. Ide po bašti i detaljno proučava čak i staričine biljke kada ima vremena za to. Dok je boravio u sirotištu, pazio je i štitio ne tako bistrog mlađeg dečaka. Ja za tako nešto uopšte nisam sposobna, misli Aomame. Ja nemam prostora za to da na sebe primim tuđi život. Dosta mi je i da trpim teret sopstvenog života i sopstvene samoće. Reč „samoća" podseti Aomame na Ajumi. Vezana lisicama u krevetu nekog hotela za ljubav, rukom nekog muškarca Ajumi je brutalno napastvovana i zadavljena kaišem bademantila. Koliko je Aomame poznato, krivac još nije uhapšen. Ajumi je imala i porodicu i kolege. Pa ipak, bila je sama. Toliko sama da je morala da umre na tako užasan način. A ja nisam bila u stanju da reagujem na njena htenja. Ona je nešto tražila od mene. Nema sumnje u to. Ali ja sam imala sopstvenu samoću i sopstvenu tajnu koju sam morala da sačuvam. Samoću i tajnu koje nikako nisam mogla da podelim sa Ajumi. Zbog čega je njoj bilo potrebno da baš sa mnom od svih ljudi ostvari tu emotivnu razmenu? Pored toliko drugih ljudi na ovom svetu.

Kada je zatvorila oči, ukazala joj se slika fikusa u saksiji koji je ostavila u svom zjapeće praznom stanu. Zašto se ovoliko uzbuđujem zbog tog fikusa? Aomame je potom spopao nalet plača. Šta se to desilo, mislila je Aomame blago vrteći glavom, u poslednje vreme previše plačem. Uopšte nije htela da plače. Zašto mi ovoliko teku suze kad pomislim na taj besmi‐ sleni fikus? Ali, nije mogla da zaustavi suze koje su joj se kotrljale niz obraze. Plakala je, a ramena su joj podrhtavala. Meni više ništa nije ostalo. Više nemam čak ni bedni fikus. Sve što je imalo makar kakvu vrednost, nestalo je jedno za drugim. Apsolutno je sve otišlo od mene. Osim topline sećanja na Tenga. Treba već jednom da prestanem da plačem, govori ona sebi. Sada se nalazim u Tengu. Kao oni naučnici iz Fantastičnog putovanja - tako je, film se zvao Fantastično putovanje. Zahvaljujući tome što se setila naslova filma, Aomame je uspela da unekoliko popravi svoje raspoloženje. Ona prestaje da plače. Koliko god suza prolila, to ništa neće rešiti. Mora ponovo da se vrati onoj istoj cool i čvrstoj Aomame. Kome je to potrebno? To je potrebno meni. Ona se potom osvrne oko sebe. Na nebu još stoje dva meseca. „To je znak. Pažljivo gledaj u nebo“, rekao je jedan od čovečuljaka. To je onaj s tihim glasom. „Ho, ho“, rekao je čovečuljak u ulozi pratnje. Tad Aomame najednom primeti. To da nije jedina koja sedi i posmatra mesec. Tačno preko puta u parku za decu između dve ulice videla se prilika jednog mladog muškarca. Sedeo je na zaravni tobogana i gledao u istom smeru kao ona. On vidi dva meseca, isto kao i ja. Aomame je to intuitivno znala. Nema sumnje. On vidi isto što i ja. On to može da vidi. Na ovom svetu postoje dva meseca. Ali, ta dva meseca nisu vidljiva svim ljudima koji žive na ovom svetu, rekao je vođa. Ipak, nije bilo nikakve sumnje da je taj krupni mladi muškarac bio u stanju da vidi mesečev par koji se ukazivao na nebu. Kladim se u bilo šta. Ja to znam. On tamo sedi i gleda u veliki žuti i u mali izvitopereni mesec, zelen kao da je obrastao mahovinom. Izgledao je kao da razmišlja o značenju pojave dva meseca koji tu stoje jedan kraj drugog. Da li je i taj čovek jedan od onih koji je nevoljno nanet u ovaj novi svet zvani godina

1Q84? Možda je i on zbunjen jer ne uspeva da shvati značenje ovog sveta. Mora biti da je tako. Upravo je zato morao da se usred noći popne na tobogan u parku, sam samcit posmatra mesece i u svojoj glavi detaljno razmatra sve mogućnosti i teorije. Ne, možda nije tako. Može biti da je taj čovek jedan od Sakigakeovih gonilaca koji je dovde došao u potrazi za mnom. Tog trena njen puls se ubrzao, a u ušima joj je zazvonilo. Aomame se nesvesno rukom maši za pojas, tražeći zadenuti pištolj. Njena šaka odlučno i čvrsto zgrabi dršku pištolja. Ali, kako god pogledala, muškarčeva pojava nije odavala utisak užurba‐ nosti. Ne oseća se ni nasilnička atmosfera. Sedeo je sam na zaravni tobogana, sa glavom naslonjenom na priručje, i gledao pravo u dva meseca koja su stajala na nebu, samo dugo zadubljen u misli. Aomame je bila na trećem spratu, a on dole. Iz sedećeg stava na baštenskoj stolici Aomame je virila kroz prorez između neprovidne plastične ploče ograde balkona i metalnog priručja, odozgo gledajući u njega. Čak i kad bi pogledao gore ka njoj, on sigurno ne bi mogao da je vidi. Osim toga, muškarac je toliko opčinjeno gledao uvis u nebo, da je delovalo da mu ni na kraj pameti ne pada da bi neko odnekud mogao da ga posmatra. Smirila se i mirno izdahnula vazduh koji joj se skupio u grudima. Zatim je opustila stisak prstiju i smakla ruku s drške pištolja, nastavljajući da u istom stavu posmatra čoveka. Iz njenog položaja mogao se videti samo njegov profil. Živina svetiljka u parku s visoke tačke dobro osvetljava njegovu figuru. On je visok muškarac. I ramena su mu široka. Njegova oštra kosa je kratko ošišana, na sebi ima majicu dugih rukava. Rukavi su mu zavrnuti do lakata. Ne može se reći da je lep, ali ima prijatne i jasne crte lica. Ni oblik glave mu nije loš. Sigurno bi lepo izgledala i kad malo zađe u godine i kosa mu se proredi. A onda Aomame odjednom shvata. To je Tengo. Takvo nešto je nemoguće, misli ona. Nekoliko puta odlučno odmahne glavom. To mora da je neka apsurdna greška. Ma kako bilo, nemoguće je da bi se sve tako zgodno podesilo. Ona nije u stanju normalno da diše. Telesne funkcije su zapale u pometnju. Volja i postupci joj nisu povezani kako treba. Moram još jednom dobro da pogledam tog čoveka, misli. Ali, iz nekog razloga nikako ne može da ustaloži fokus svojih očiju. Kao da joj se usled

dejstva nečega vid sa leve i sa desne strane najednom drastično razlikuju. Ona nesvesno strašno krivi lice. Šta da radim? Ustaje sa baštenske stolice i bez ikakvog smisla gleda unaokolo. A onda se naprečac seti da u komodi u dnevnoj sobi stoji mali nikonov dvogled i odlazi da ga uzme. Uzima dvogled i hita nazad na balkon, gleda u tobogan. Mladi čovek je još tamo. U istom stavu kao i malopre. Profila okrenutog ka njoj on gleda uvis u nebo. Drhtavim prstima ona podešava fokus dvogleda i gleda njegov profil izbliza. Zaustavlja dah, koncentriše se. Nema greške. To jeste Tengo. Neka je prošlo i dvadeset godina, ali Aomame to zna. To nije niko drugi do Tengo. Ono što ju je najviše iznenadilo bila je činjenica da se Tengo od vremena kada je imao deset godina skoro da i nije promenio. Činilo se kao da se onaj desetogodišnji dečak samo pretvorio u tridesetogodišnjaka. Ne izgleda on kao dete. Telo mu je naravno daleko krupnije, vrat mu je postao širok, a i struktura lica je onakva kakva pripada odrasloj osobi. I izraz lica mu je pro‐ dubljen. Šaka na njegovom krilu je velika i jaka. Veoma drugačija od one koju je držala pre dvadeset godina u učionici osnovne škole. Pa i pored svega toga, atmosfera koju je odavala njegova građa bila je potpuno ista kao u onog Tenga kada je imao deset godina. Njegovo čvrsto i masivno telo pružalo joj je spontanu toplinu i duboki osećaj spokoja. Poželela je da prisloni obraz uz njegove grudi. Veoma snažno je to poželela. Bila je srećna zbog toga. A on je sedeo na vrhu tobogana u dečjem parku i usredsređeno gledao uvis u nebo, u isto ono što je gledala i ona. U dva meseca. Da, nas dvoje možemo da vidimo isto. Šta da radim? Šta da radi, to Aomame nije znala. Spustila je dvogled na krilo i čvrsto stisla šake. Toliko čvrsto da joj se nokti zariju i ostave tragove. Njene stisnute pesnice sićušno su drhturile. Šta da radim? Slušala je svoje teške udahe. Njeno telo kao da se u međuvremenu po sredini raspuklo nadvoje. Jedna polovina pokušavala je da prihvati činjenicu da joj je Tengo pred očima. A ona druga polovina odbijala je da tu činjenicu prihvati, nastojeći da je potisne na neko mesto izvan pogleda. Ništa se slično nije dogodilo, pokušavala je da ubedi sebe. Te dve polarizovane sile koje su se zaputile u različitim smerovima žestoko su se sukobile. Svaka je

pokušavala silovito da povuče Aomame na svoju stranu, onamo kuda je naumila. Delovalo joj je kao da će joj se svud po telu meso iskidati, zglobovi rasturiti, a kosti razdrobiti. Aomame je htela istog trenutka da pojuri u park, popne se na tobogan i obrati se Tengu koji je sedeo tu gore. Ali, šta da mu kaže? Ne zna tačno kako da pokrene mišiće oko usta. Pa ipak, verovatno bi uspela da procedi nešto. Zovem se Aomame, pre dvadeset godina sam te uhvatila za ruku u školskoj učionici u Ićikavi. Sećaš me se? Da li to da kaže? Sigurno da može to malo bolje da sroči. Druga ona je naređivala: „Budi tu na balkonu i ne mrdaj!“ Ti više ništa ne možeš da učiniš. Zar nije tako? Ti si sa vođom sinoć obavila razmenu. Time što ćeš se odreći sopstvenog života, spasavaš Tenga. On će opstati na ovom svetu. To je bio sadržaj razmene. Dogovor je već postignut. Saglasila si se s tim da vođu pošalješ u svet sa one strane, i da daš svoj život. Šta ćeš dobiti time da se sad sretneš s Tengom i pričaš prepotopske priče? Osim toga, šta ćeš ako se on tebe uopšte ne seća, ili ako te se seća samo kao „uvrnute devojčice koja izgovara grozomorne molitve"? Ako se to desi, s kakvim ćeš osećanjima poći u smrt? Kad je tako pomislila, njeno telo se čvrsto zgrči i poče sićušno da se trese. Više nije uspevala da suzbije to podrhtavanje. Ličilo je na užasnu jezu, kao kod prehlade. Činilo joj se da će se slediti do same srži. Čvrsto je obgrlila svoje telo obema rukama i u toj hladnoći neko vreme drhtala. Ali, čak i dok je to trajalo, nije odvajala pogled od Tenga koji je sedeo na vrhu tobogana i gledao uvis u nebo. Ako bi i za tren odvojila pogled, imala je osećaj da bi on nekud iščezao. Želim da me Tengo svojim rukama zagrli, mislila je. Da me miluje svojim velikim šakama. I da tada osetim toplinu njegovog celog tela. Želim da me miluje po celom telu. I da me zagreje. Da iz srži mog tela izvuče ovu jezu. I da onda uđe u mene i iz sve snage me uskomeša. Kao kašikom kojom se meša kakao, polako, do dna. Ako mi to učini, neće mi ništa smetati i da ovog trenutka na licu mesta umrem. Stvarno. Ne, da li je stvarno tako, misli Aomame. Ako bi se to dogodilo, ja možda više ne bih htela da umrem. Možda bih htela zauvek da ostanem s njim. Moja bi rešenost da umrem možda sasvim isparila, kao rosa na jutarnjem suncu. Ili bih možda poželela njega da ubijem. Najpre da pištoljem pucam u

njega, pa da onda prospem sebi mozak. Šta bi se tu dogodilo, šta bih ja učinila, ne mogu uopšte ni da pretpostavim. Šta da radim? Aomame nije u stanju da prosudi šta da radi. Disanje joj postaje sve teže. Razne misli joj se smenjuju i razmimoilaze. Ne može da sabere svoja raz‐ mišljanja. Šta bi bilo ispravno, a šta ne bi? Postoji samo jedno što ona zna. A to je da želi da je on sad, odmah zagrli tim svojim velikim rukama. Što god bude posle - biće. O tome nek odluči Bog, ili đavo - ma ko bio - kako god bude hteo. Aomame donosi odluku. Ide u kupatilo, peškirom briše suze koje su joj zaostale na licu. U ogledalu hitro zagladi kosu. Lice joj je u besmislenom rasulu. Oči su joj zakrvavljene. Na sebi ima neki užas od odeće. Izbledeli gornji i donji deo trenerke, a devetmilimetarski automatski pištolj zadenut na leđima za lastiš pojasa pravi joj čudan klobuk. Ne može u takvom izdanju da izađe na oči čoveku za kojim žudi već celih dvadeset godina. Zašto nije obukla bar malo normalniju odeću? Ali, sada nema kud. Nema kad da se presvlači. Ona hitro obuva patike, ne zaključava čak ni vrata i pre‐ skačući stepenike silazi niz protivpožarne stepenice zgrade s trećeg sprata. Prelazi ulicu, ulazi u pust park i ide pred tobogan. Ali, na njemu više nema Tenga. Tobogan pod veštačkom svetlošću živine svetiljke je prazan. Mračniji i hladniji od tamne strane meseca, savršeno pust. Je li to bila iluzija? Ne nije, nije to bila iluzija. Zaustavljajući dah, to je ono što ona pomišlja. Tengo je bio tu sve do malopre. Nema sumnje u to. Ona se penje na tobogan, staje na njega i odatle gleda unaokolo. Nigde ni žive duše. Ali, nije mogao da ode daleko. Pre samo neki minut je bio tu. Pre četiri-pet minuta, nije moglo da bude duže. Ako odmah potrči, stići će ga. Ali, Aomame se onda predomisli. Zaustavlja se skoro silom. Ne, ne vredi, ne mogu to da radim. Ne znam ni u kom pravcu je pošao. Neću besciljno da trčim naokolo po Koenđiju i da tražim gde se Tengo nalazi. To nije ono što treba da radim. Dok se Aomame na baštenskoj stolici balkona kolebala šta da radi, Tengo je sišao s tobogana i otišao nekud. Kad malo bolje razmislim, to je sudbina koja mi je dodeljena. Dok sam se kolebala i privremeno gubila moć rasuđivanja, Tengo je otišao. To je ono što mi se desilo.

Na kraju je tako i bolje, ubeđuje Aomame sebe. To je verovatno naji‐ spravnije. Ako ništa drugo, bar sam uspela slučajno da ga vidim. Telo je uspelo da joj uzdrhti od pogleda na njegovu priliku samo jednu ulicu udaljenu od nje, i od pomisli na to da se može naći u njegovom naručju. Pa makar i na tih nekoliko minuta, celim bićem je mogla da okusi tu strahovitu sreću i nadu. Ona zatvara oči, steže priručje tobogana i ugriza se za usnu. Sela je na vrh tobogana u istom stavu u kom je Tengo na njemu sedeo i pogledala gore u jugoistočni deo neba. Na njemu su jedan kraj drugog stajala dva meseca, veliki i mali. A potom je bacila pogled na balkon na trećem spratu zgrade. U stanu je upaljeno svetlo. Sve do malopre sa balkona tog stana ona je gledala Tenga koji je sedeo tu. Na tom balkonu kao da je još ostalo da lebdi njeno oklevanje. Godina 1Q84 je naziv nadenut ovom svetu. Pre pola godine sam ušla u taj svet, a sada se spremam da ga napustim. Neplanirano sam u njega ušla, i sad se neplanirano spremam da odem odatle. Kada budem otišla iz njega, Tengo će tu ostati. Kakav će to svet tada biti za Tenga, to ja, naravno, ne znam. Ne mogu ni da pretpostavim. Ali, nema veze. Ja umirem za njega. Nisam mogla da živim zarad sebe same. Ta mogućnost mi je unapred oduzeta. Ali zauzvrat, ja mogu da umrem zarad njega. To je u redu. Moći ću da umrem sa osmehom na licu. I to nije laž. Aomame se upinjala da oseti Tengovo prisustvo, makar koliko slabašno ono bilo, zaostalo na vrhu tog tobogana. Ali, tu više nije bilo nikakve topline. Noćni vetar koji je donosio predznake jeseni provlačio se kroz lišće japanskog bresta, pokušavajući da izbriše sve tragove koji su tu postojali. Uprkos tome, Aomame je beskrajno dugo ostala tu da sedi i gleda gore u dva meseca jedan pored drugog. Kupala se u njihovoj čudnovatoj svetlosti, lišenoj emocija. Raznovrsni zvuci se spojiše u mešavinu brujanja grada, pretvoriše se u kontinuo i obaviše je. Ona se seti minijaturnog pauka koji je pleo mrežu na protivpožarnim stepenicama gradskog autoputa. Da li je taj pauk još živ i da li još plete svoju mrežu? Ona se nasmeši. Spremna sam. To je pomislila. Ali pre toga, postoji jedno mesto na koje moram da odem.

22 Tengo Dokle god se na nebu ukazuju dva meseca Tengo je sišao s tobogana, izašao iz parka i besciljno lutao ulicama. Tumarao je od ulice do ulice. Skoro da nije primećivao ni kuda hoda. Šetao je trudeči se da izdejstvuje da nebulozne misli u njegovoj glavi poprime bar malo jasnije obrise. Ali, ma koliko se upinjao, nije mogao da smisli nijednu suvislu ideju. Jer, na vrhu tog tobogana razmišljao je o previše različitih stvari istovremeno. O činjenici da meseca sada ima više, o pojmu krvne veze, o novoj početnoj tački u životu, o viziji toliko realističnoj da izaziva nesvesticu, o Fukaeri i Lutki od vazduha, i o Aomame koja bi trebalo da se skriva tu negde u blizini. Od tolikog razmišljanja glava mu se zakrčila, a moč kon‐ centracije napela do krajnjih granica. Voleo bi da je mogao samo da se zavuče u krevet i čvrsto zaspi. Nastaviče da razmišlja ujutru, kad se probudi. Nije mogao da zamisli da bi, ako bude razmišljao više od ovoga, uspeo da stigne do neke suvisle tačke. Kada se vratio u stan, Fukaeri je sedela za njegovim radnim stolom i džepnim nožićem usredsređeno oštrila olovku. Tengo uvek ima desetak olovaka u posudi za olovke, ali se njihov broj sada bio povećao na dvadese‐ tak. Izoštrila ih je toliko lepo da je to stvarno bilo vredno divljenja. Toliko prelepo izoštrene olovke Tengo dosad nikad u životu nije video. Njihovi vrhovi bili su oštri kao igle. „Neko je zvao“, reče ona prstom proveravajući koliko je izoštrena olovka. „Iz Ćikure.“ „A trebalo je da se ne javljaš na telefon." „Bio je važan poziv pa zato." Po zvonjavi se može znati da je poziv važan? „U vezi s čim?“ upita Tengo. „Nisu rekli.“ „Ali to jeste bio poziv iz sanatorijuma u Ćikuri, je l' da?“ „Hoče da se javiš.“

„Hoće da se ja javim njima, je l' to?“ „Do kraja dana čak i ako bude kasno uveče.“ Tengo uzdahnu. „Ne znam koji je tamo telefon." „Znam ja.“ Zapamtila je telefonski broj. Tengo zapisa taj broj na papiru za beleške. A zatim baci pogled na sat. Pola devet. „Otprilike u koliko sati su zvali?" upita Tengo. „Malopre.“ Tengo ode u kuhinju i popi jednu čašu vode. Zatvorio je oči, sa obema rukama na rubu sudopere, pa kad se uverio da mu glava radi nekako nor‐ malnije, otišao je do telefona i okrenuo taj broj. Otac mu je možda preminuo. Ako ništa drugo, reč je nesumnjivo o nekom pitanju života ili smrti. Da se ne radi o tako nečemu, ne bi oni Tenga tek tako zvali u ovo doba dana. Na telefon se javila žena. Tengo je rekao svoje ime i to da su ga odande malopre zvali i tražili da on njima uzvrati poziv. „Vi ste sin gospodina Kavane, zar ne?“ reče sagovornica. „Tako je“, reče Tengo. „Upoznali smo se ovde pre neki dan“, reče ta žena. Ukazalo mu se lice sredovečne medicinske sestre s naočarima metalnih okvira. Imena ne može da se seti. On joj kratko otpozdravi. „Čujem da ste me malopre zvali.“ „Da, tako je. Sad ću vam prebaciti vezu na lekara koji je zadužen za vašeg oca, pa ćete od njega direktno sve čuti.“ Sa telefonskom slušalicom pritisnutom uz uho, čekao je da mu prebaci vezu. Njegov sagovornik nikako da se javi. Monotona melodija Home on the Range svirala je čitavu večnost. Tengo zatvori oči i seti se predela oko tog sanatorijuma na obali Bosoa. Gustih borovih stabala, izraslih jedan preko drugog, vetra s mora koji se provlačio između njih. Talasa Tihog okeana koji zapljuskuju bez prestanka. Pustog predvorja bez ijednog posetioca. Kotrljanja točkova pokretnog bolesničkog kreveta koji se vozi niz hodnik. Zavese požutele od sunca. Uredno ispeglane bolničarkine bele uniforme. Odvratne tanke kafe iz menze. Uskoro se Iekar javio na telefon. „Ah, izvinite što ste me čekali. Malopre sam imao hitan poziv iz druge bolesničke sobe.“

„Nema problema“, reče Tengo. A onda pokuša da se seti lica zaduženog lekara. Samo, kad je malo bolje razmislio, on se s tim doktorom nikad nije sreo. Glava mu još ne radi kako treba. „Dakle, je li se s ocem nešto desilo?“ Lekar napravi kratku stanku, pa reče: „Danas se nije ništa posebno dogodilo. Jednostavno, još od pre nekog vremena njegovo stanje hronično nije baš dobro. Teško mi je da vam to kažem, ali vaš otac se nalazi u koma‐ toznom stanju." „Komatoznom stanju", reče Tengo. „U stanju dubokog sna." „Drugim rečima, on je bez svesti?" „Tako je." Tengo razmisli. Mora nekako da pokrene glavu. „Da li je reč o tome da je otac od nečega oboleo pa je zbog toga zapao u komatozno stanje?" „Ako bih bio precizan, nije tako", reče lekar u neprilici. Tengo je čekao. „Teško je to objasniti preko telefona, ali ne radi se o tome da kod njega nešto nije u redu. Ne pati on od neke bolesti koja ima konkretan naziv kao što je na primer rak, ili upala pluća. Sa medicinskog stanovišta, kod njega nismo ustanovili nikakvo oboljenje koje se da identifikovati. Samo, iako se ne zna tačno šta je tome uzrok, kod vašeg oca prirodna snaga za održanjem života vrlo vidljivo opada. I upravo zato što tome ne znamo uzrok, ne možemo ni da pronađemo način kako da ga lečimo. Nastavljamo sa infuzijom i tako mu obezbeđujemo ishranu, ali to je samo simptomatska terapija. Ništa suštinsko." „Smem li da vas pitam otvoreno?" reče Tengo. „Naravno", reče lekar. „Da li to znači da otac neće izdržati još dugo?" „Ako se ovakvo stanje nastavi, šanse za to su verovatno velike." „Da li on to umire od starosti?" Doktor preko slušalice ispusti nekakav nejasan glas. „Otac vam je još u šezdesetim godinama. Nisu to godine u kojima se umire od starosti. Uz to, on je u osnovi zdrav čovek. Izuzev demencije, nismo ustanovili nikakvu konkretnu hroničnu bolest. Na redovnim merenjima telesne snage on pokazuje prilično dobre rezultate. Nismo pronašli ni jedan jedini problem.“ Tu doktor zaćuta. A onda nastavi s pričom. „Ipak... kako da kažem, na pregledima u poslednjih nekoliko dana, baš kao što i sami kažete, bilo je elemenata koji podsećaju na prirodno

umiranje. Telesne funkcije su mu se u celini smanjile, a njegova volja za životom kao da sve više slabi. To su simptomi kakvi se javljaju tek pošto se zađe u drugu polovinu osamdesetih godina. Viđamo primere ljudi koji, kada dođu u te godine, postaju umorni od života i napušta ih volja da sami sebi pomognu u njegovom očuvanju. Ali, zbog čega se isto to događa kod gospodina Kavane koji je u šezdesetim godinama, to ni ja lično u ovom trenutku ne mogu da shvatim.“ Tengo zagrize usnu i malo razmisli. „Kada je otprilike nastupila koma?“ upita Tengo. „Pre tri dana“, reče lekar. „Dakle, već tri dana se uopšte ne budi?“ „Uopšte." „A znakovi života su mu sve slabiji." Lekar reče: „Nije to bilo naglo, kao što sam vam upravo objasnio - njegov nivo životne snage malo-pomalo, ali sasvim vidljivo opada. Kao kada voz polako smanjuje brzinu i ide ka potpunom zaustavljanju." „Koliko mu je vremena otprilike ostalo?" „To nikako ne bih mogao tačno da kažem. Jednostavno, ako se ovakvo stanje nastavi, u najgorem slučaju, možda još otprilike nedelju dana", reče doktor. Tengo prebaci slušalicu u drugu ruku i ponovo se ugrize za usnu. „Sutra dolazim tamo", reče Tengo. „I da me niste pozvali telefonom, ionako sam mislio da uskoro ponovo dođem. Ali, dobro je što ste mi javili. Zahvalan sam vam." Kad je to čuo, doktor je izgleda odahnuo. „Učinite to, molim vas. Mislim da bi bilo dobro da dođete što pre. Možda nećete moći s njim da razgovara‐ te, ali ako mu budete došli u posetu, vaš otac će se sigurno obradovati." „Ali, on nije svestan, zar ne?" „Nije svestan." „Ima li bolove?" „U ovom trenutku ih nema. Ne bi trebalo da ih ima. To je sreća u nesreći. On samo čvrsto spava." „Mnogo vam hvala", zahvali mu Tengo. „Gospodine Kavana", reče lekar. „Vaš otac je, kako bih rekao, veoma ne‐ zahtevan čovek. Nikome nije pravio probleme." „Oduvek je bio takav čovek", reče Tengo. Zatim ponovo zahvali lekarn i prekide vezu.

Tengo je zagrejao kafu i seo za sto pred Fukaeri da je pije. „Odlaziš sutra", upita ga Fukaeri. Tengo klimnu glavom. „Kad dođe jutro, moram da sednem u voz i još jednom odem u mačji grad." „Ideš u mačji grad", izgovori Fukaeri bezizražajno. „Ti me čekaš ovde“, upita Tengo. Otkad živi s Fukaeri, navikao se na to da postavlja pitanja bez upitnika. „Ja ovde čekam." „Idem sam u mačji grad", reče Tengo. A zatim otpi gutljaj kafe. Potom se odjednom seti, pa upita nju: „Hočeš nešto da popiješ?" „Ako ima belog vina." Tengo je otvorio frižider i pogledao ima li unutra ohlađenog belog vina. Negde pozadi pronašao je šardone koji je kupio na rasprodaji pre nekog vremena. Na etiketi je bio crtež divljeg vepra. Izvadio je čep, sipao vino u čašu i stavio je ispred Fukaeri. A zatim, pošto se malo premišljao, sipao je i sebi jednu čašu. Definitivno je bio raspoložen više za vino nego za kafu. Vino je bilo malo previše ohlađeno, a i u njemu je preovlađivala slatkoća, ali je alkohol uspeo da mu unekoliko umiri živce. „Ti sutra ideš u mačji grad", ponovi ona. „Idem ranim jutarnjim vozom", reče Tengo. Dok je naginjao čašu s belim vinom, Tengo se setio kako je u telo te prelepe sedamnaestogodišnje devojke koja sedi preko puta stola izbacio svoju semenu tečnost. To tek što se desilo prethodne noći, ali je njemu delovalo kao neki događaj iz veoma davne prošlosti. Toliko davne da se činila kao događaj iz istorije. Ali taj osećaj je još živ u njemu. „Meseca ima više", reče Tengo polako vrteči čašu u ruci kao da se ispoveda. „Kad sam malopre pogledao u nebo, tamo su stajala dva meseca. Veliki žuti mesec, i mali zeleni mesec. Možda je to več odranije tako. Samo, ja nisam primetio. Tek sam malopre shvatio." Fukaeri ne izgovori nikakvu impresiju u pogledu povečanja broja meseca. Kada je čula tu vest, nije odavala utisak da se iznenadila. U njenom izrazu nije bilo apsolutno nikakve promene. Nije čak ni malo slegnula ramenima. To za nju kao da nije bila nikakva posebna novost. „Ako mogu da primetim, to da se na nebu javljaju dva meseca očigledno je isto kao u svetu iz Lutke od vazduha", reče Tengo. „A novi mesec izgleda tačno onako kako sam ga ja opisao. Iste je i veličine i boje."

Fukaeri je samo ćutala. Ona nikad ne odgovara na pitanja koja ne zahtevaju odgovor. „Kako se to dogodilo? Kako je takvo nešto moglo da se dogodi?" Naravno, odgovora nije bilo. Tengo je odlučno, otvoreno upita: „Da li to znači da smo mi ušli u svet Lutke od vazduha?" Fukaeri je neko vreme pažljivo proučavala nokte na svojim rukama. A onda reče: „Zato što smo nas dvoje zajedno napisali knjigu." Tengo ostavi čašu na stolu. A zatim je zapita: „Nas dvoje smo zajedno napisali Lutku od vazduha i onda je objavili. Izveli smo zajednički poduhvat. Onda je ta knjiga postala bestseler i u javnosti je raširila informa‐ cije o čovečuljcima, o majci i kćeri. Zbog toga smo za posledicu ti i ja zajedno ušli u ovaj novi preobraženi svet. O tome je reč?" „Ti imaš ulogu receivera.“ „Ja imam ulogu receivera", ponovi Tengo. „Ja stvarno jesam u Lutki od vazduha pisao o primaocu. Ali nisam baš tačno znao šta je to u stvari. Konkretno, kakvu to ulogu primalac ispunjava?" Fukaeri malko odmahnu glavom. To znači da ne može da objasni. Ono što ne razume ako mu se ne objasni, neće razumeti ni kad mu se bude objasnilo, rekao je jednom njegov otac. „Bolje je da budemo zajedno", reče Fukaeri. „Dok nas ti ljudi ne pronađu." Tengo je izvesno vreme u tišini gledao u Fukaerino lice. Pokušavao je da razazna šta to lice izražava. Ipak, na njemu se nije javljao nikakav izraz. Kao i uvek. On zatim nesvesno okrenu glavu na stranu i pogleda kroz prozor. Ali, mesec nije bio vidljiv. Videli su se samo telefonski stubovi i ružni upetljani telefonski kablovi. Tengo reče: „Da li je za sticanje uloge primaoca potrebno imati neko specifično svojstvo?" Fukaeri sićušno pomeri bradu gore-dole. To znači da je potrebno. „Ali, Lutka od vazduha je originalno tvoja priča. Priča koju si ti iskon‐ struisala od nule. Priča koja je izašla iz tebe. Ja sam slučajno angažovan samo da uobličim njen tekst. Ja sam samo puki tehničar." „Zato što smo nas dvoje zajedno napisali knjigu", ponovi Fukaeri one iste reči. Tengo nesvesno prisloni prst na slepoočnicu. „Da li to znači da sam ja od tog trenutka, i ne znajući za to, preuzeo ulogu primaoca?"

„Od ranije", reče Fukaeri. A onda kažiprstom desne ruke pokaza na sebe, pa na Tenga. „Ja sam zapažač ti si primalac." „Perceiver i receiver", pretvori ih Tengo u precizne termine. „Drugim rečima, ti zapažaš, a ja to primam. To to znači, je l' da?“ Fukaeri kratko klimnu glavom. Tengo malo iskrivi lice. „Odnosno, ti si znala da sam ja primalac, ili si znala da posedujem neko svojstvo primaoca, pa si mi upravo zbog toga i prepustila posao prepravke Lutke od vazduha. Ono što si ti zapazila preko mene je oblikovano u knjigu. O tome se radi?" Odgovora nije bilo. Tengo vrati svoje iskrivljeno lice u prvobitno stanje. A zatim reče, gledajući Fukaeri u oči: „Još ne mogu da identifikujem tačan trenutak, ali verovatno sam ja negde u to vreme ušao u ovaj svet s dva meseca. Samo mi to dosad nije palo u oči. Pošto nijednom nisam podigao pogled u noćno nebo, nisam ni primetio da na njemu sada ima više od jednog meseca. Mora da je to u pitanju, je l' da?" Fukaeri je i dalje samo ćutala. Njena ćutnja tiho je plovila u vazduhu, poput sitnih čestica. Čestica koje su se upravo raspršile kao roj leptirića koji je iskrsnuo iz neke specifične praznine. Tengo je izvesno vreme posmatrao oblik koji su te čestice iscrtavale u vazduhu. Osetio se kao jučerašnje izdanje večernjih novina. Informacije se ažuriraju svakodnevno. Jedino njega niko ni o čemu ne obaveštava. „Uzrok i posledica su se beznadežno pobrkale, izgleda", reče Tengo pošto se pribrao. „Ne zna im se red, ni koja ide pre, a koja posle. Ipak, mi smo svejedno ušli u ovaj novi svet.“ Fukaeri podiže glavu i zagleda se u Tengove oči. Možda je umislio, ali u njenim zenicama mogla se videti neka bleda, nežna svetlost. „U svakom slučaju, prvobitnog sveta više nema“, reče Tengo. Fukaeri malko slegnu ramenima. „Živečemo ovde.“ „U svetu s dva meseca?" Fukaeri nije odgovorila na to. Ta prelepa sedamnaestogodišnja devojka čvrsto je stisla usne i gledala pravo u Tengove oči. Na isti način na koji se Aomame u učionici posle časova zagledala u oči desetogodišnjeg Tenga. Snažno i duboko usredsredivši svoju svest. Dok ga je Fukaeri tako gledala, Tengo je imao osećaj da će se pretvoriti u kamen. Da će se pretvoriti u kamen i samo se preobraziti u novi mesec. Mali mesec, izvitoperenog oblika. Posle izvesnog vremena, Fukaeri napokon popusti intenzitet

pogleda. A onda podiže desnu ruku i blago dotače slepoočnicu vrhom prsta. Kao da pokušava da prozre tajnu misao koja se nalazila u njoj samoj. „Tražio si onu osobu", upita ga ona. „Da.“ „Ali je nisi našao." „Nisam je našao", reče Tengo. Nije našao Aomame. Umesto toga otkrio je da sada postoje dva meseca. I to zbog toga što je na Fukaerinu sugestiju prekopao po dnu svojih sećanja i kao rezultat poželeo da vidi mesec. Ublaživši malo intenzitet svog pogleda, ona uze čašu s vinom. Držala je gutljaj vina neko vreme u ustima, pa ga je kao neki insekt koji pije rosu pažljivo progutala. Tengo reče: „Kažeš da se ona negde sakrila. Ako je tako, onda je ne mogu tako lako pronaći.“ „Ne treba da brineš“, reče ona. „Ja ne treba da brinem", Tengo samo ponovi reči svoje sagovornice. Fukaeri duboko klimnu glavom. „Dakle, moći ću da je pronađem?" „Ta osoba će pronaći tebe“, reče ona mirnim glasom. Glasom nalik na povetarac koji prelazi preko meke livade. „Ovde, u Koenđiju." Fukaeri nakrivi glavu. To znači da to ne zna. „Negde", reče ona. „Negde na ovom svetu", reče Tengo. Fukaeri malko klimnu. „Dokle god se na nebu ukazuju dva meseca." „Izgleda mi da nemam drugog izbora do da verujem u to što kažeš", predade se Tengo pošto je razmišljao neko vreme. „Ja zapažam ti primaš", reče Fukaeri mudro. „Ti zapažaš, ja primam", reče Tengo zamenivši lica. Fukaeri klimnu glavom. Da li je zato došlo do toga da mi opštimo, htede Tengo da upita Fukaeri. Prethodne noći, u onoj žestokoj oluji. Šta li to znači? Ali, nije je pitao. To je sigurno neprikladno pitanje. A odgovor ionako ne bi dobio. Tengo je to znao. Ono što ne razume ako mu se ne objasni, neće razumeti ni kad mu se bude objasnilo, rekao je jednom njegov otac. „Ti zapažaš, ja primam", ponovi Tengo još jednom. „Isto kao kad sam prepravljao Lutku od vazduha.“

Fukaeri odmahnu glavom. A onda skloni kosu pozadi i ogoli malenu prelepu ušnu školjku. Kao da podiže antenu prenosnika. „Nije isto", reče Fukaeri. „Ti si se promenio." „Ja sam se promenio", ponovi Tengo. Fukaeri klimnu. „Na koji način sam se promenio?" Fukaeri je dugo gledala u unutrašnjost svoje čaše s vinom. Kao da u njoj vidi nešto veoma važno. „Saznaćeš kad odeš u mačji grad", reče ta prelepa devojka. I uha onako izloženog pogledu, otpi gutljaj belog vina.

23 Aomame Tigar u vašem automobilu Aomame se probudila nešto posle šest ujutru. Bilo je divno vedro jutro. Uključila je aparat i skuvala kafu, prepekla tost i pojela ga. Skuvala je jaja. Pogledala je vesti na televiziji i uverila se da vest o smrti vođe Sakigakea još nije saopštena. Ne prijavljujući ništa policiji, ne obznanjujući to nikome, ti ljudi su se verovatno tajno rešili njegovog leša. Ako je tako - nema ni veze. To je potpuno nebitno. Kako god da su se pobrinuli za njegovo telo, mrtav čovek je mrtav čovek. Činjenicu da je mrtav ništa neće promeniti. U osam sati se istuširala, u ogledalu kupatila brižljivo je očešljala kosu i stavila jedva primetan sloj karmina na usne. Obukla je najlon čarape. Odenula je belu svilenu bluzu koja joj je bila okačena u ormaru i šik đunko šimada kostim. Nekoliko puta se protresla i promigoljila ne bi li telo prila‐ godila na postavljeni, žičani brushalter, razmišljajući o tome kako bi bilo dobro da su joj grudi samo malo veće. Isto to je dosad pred ogledalom pomislila sigurno sedamdeset dve hiljade puta. Ali, nema veze. Šta sam i koliko puta pomislila, to je sasvim moja stvar. Nek je ovo i sedamdeset dve hiljade i prvi put, pa šta? Ako ništa, dokle god sam živa mogu do mile volje da mislim na ono što hoću, kad god hoću i kako god hoću. Niko ne može ništa da mi prigovori. A onda je obula šari žurdan cipele s visokom štiklom. Aomame stade pred ogledalo u prirodnoj veličini na ulaznim vratima, proveravajući da li joj je na odeći sve uredno. Blago u ogledalu podiže svoja ramena i zapita se da li izgleda kao Fej Danavej u Aferi Tomas Kraun. Ona je istražiteljka osiguravajućeg društva, hladna kao sečivo. Cool je i seksi, kostim joj mnogo dobro stoji. Aomame naravno nije izgledala kao Fej Danavej, ali bilo je u njoj neke približne atmosfere. Ako ništa drugo, nije da je nije bilo. Posebne atmosfere, kakvu su u stanju da odaju samo vrhunski profesionalci. Povrh toga, u njenoj torbi se nalazio tvrdi i hladni pištolj.

Stavila je omanje rej-ban naočare za sunce i izašla iz stana. Potom je ušla u dečji park preko puta svoje zgrade, stala ispred tobogana na kom je prethodne noći sedeo Tengo i u svom umu rekonstruisala taj prizor. Pre samo dvanaest sati, tu je bio stvarni Tengo - na mestu udaljenom samo jednu ulicu od mesta na kome sam ja. Mirno je tu sedeo sam i dugo gledao uvis u nebo. U ona ista dva meseca koja vidi i ona. To što ga je na taj način slučajno videla, Aomame je smatrala pravim čudom. Skoro nekom vrstom otkrovenja. Tenga je nešto donelo pred nju. A taj događaj kao da je doneo ogromnu promenu u samoj strukturi njenog tela. Otkad je tog jutra otvorila oči, Aomame je bez prestanka po celom telu osećala škripu. Pojavio se preda mnom, pa nestao. Nisam uspela ni da raz‐ govaram s njim, niti da ostvarim telesni dodir. Ipak, za to kratko vreme, on je mnogo toga preobrazio u meni. Doslovce kao kakao promešan kašičicom, snažno je uskomešao moj um i moje telo. Sve do dna, do unutrašnjih organa i materice. Zastala tu nekih pet minuta, s jednom rukom na prečagi tobogana i sasvim malo mršteći lice, Aomame je blago lupnula o zemlju svojom tankom štiklom. Uverivši se u stepen uskomešanosti svog uma i tela, uživala je u tom osećaju. A onda se odlučila, ostavila park za sobom, izašla na veliki bulevar i uhvatila taksi. „Prvo do Joge, a onda gradskim autoputem broj 3 do izlaza Ikeđiri“, saopšti ona vozaču. Taksista je, normalno, bio zbunjen. „Ali, gospođice, koje vam je krajnje odredište?" reče on prilično nehajnim glasom. „Izlaz Ikeđiri. Za sada." „U tom slučaju, mnogo je bliže ići do Ikeđirija direktno odavde. Ako se ide preko Joge to je dobrano zaobilazan put, a osim toga, u ovo doba jutra autoput broj 3 je krcat, ni igla ne može da se udene. Praktično se samo stoji. To vam je sigurna stvar, isto kao što je sigurno da je danas sreda.“ „Nema veze ako je gužva. Može da bude i četvrtak i petak, i carev rođendan - nema nikakve veze. U svakom slučaju, uključi se na autoput kod Joge. Imam sve vreme ovog sveta.“ Taksista je bio negde u prvoj polovini tridesetih. Mršav, bledog tena i du‐ guljastog lica. Liči na nekog opreznog biljojeda. Brada mu je malo isturena, kao na onim kamenim statuama na Uskršnjim ostrvima. Pratio je njeno lice

u retrovizoru. Da li je njegova mušterija samo osoba kojoj fali daska u glavi, ili pak obična žena koja se uplela u neke zamršene okolnosti - pokušava on da joj pročita s lica. Ali tako nešto ne može tek tako da se prozre. Naročito ne iz odraza u malenom ogledalu. Aomame iz svoje torbe izvuče novčanik, iz njega izvadi novu novcatu, sveže odštampanu novčanicu od deset hiljada jena i poturi je vozaču pod nos. „Zadrži kusur. Ne treba mi ni priznanica", reče Aomame kratko. „Dakle, nemoj da mi govoriš ono što se od tebe ne traži, hoću samo da radiš kako ti je rečeno. Prvo idi do Joge, pa se odatle uključi na autoput i vozi do Ikeđirija. Neka je i zakrčenje, ovoliko novca bi trebalo da bude dovoljno." „Da, naravno, to će biti sasvim dovoljno", ipak reče taksista sumnjičavo. „Ali, gospođice, imate li nešto posebno da obavite na autoputu?" Aomame zaleprša novčanicom od deset hiljada jena kao zastavicom. „Ako nećeš da ideš, ja ću da izađem napolje i uhvatim drugi taksi. Samo se brzo odluči: hoćeš li da kreneš ili nećeš?" Taksista je izvijenih obrva gledao u tu novčanicu desetak sekundi. Onda prelomi i uze novac. Uperio ju je i pogledao prema svetlu, pa kad se uverio da je prava, ubacio je u svoju poslovnu torbicu. „Razumem, idemo do autoputa broj 3. Ali, stvarno, smučiće vam se kolika je gužva. Inače, između Joge i Ikeđirija nema izlaza. Nema ni javnog toaleta. Stoga, ako morate u toalet, molim vas da to obavite sada." „Sve je u redu, daj samo kreni, molim te." Taksista je prošao kroz zamršene ulice naselja i izašao na put Kanpaći. A zatim se kroz zakrčeni drum zaputio u pravcu Joge. Za to vreme njih dvoje nisu prozborili ni reč. Taksista je sve vreme slušao vesti na radiju. Aomame je bila zadubljena u sopstvene misli. Kada su stigli pred uključenje na gradski autoput, vozač utiša ton radija i upita Aomame. „Možda postavljam suvišna pitanja, gospođice, ali da li vi radite neki specifičan posao?“ „Ja sam istražiteljka osiguravajućeg društva", reče Aomame kao iz topa. „Istražiteljka osiguravajućeg društva", promulja te reči vozač u svojim ustima pažljivo, kao da kuša neko jelo koje nikad dotad nije probao. „Proveravam autentičnost zahteva za isplatu osiguranja", reče Aomame. „Mhm“, reče taksista s divljenjem. „A gradski autoput broj 3 ima neke veze s tim prevarama osiguranja ili čim već?" „Tako je."

„Kao u onom filmu." „Kom filmu?" „Baš starom filmu. Onom u kome igra Stiv Makvin. Kako ono bi... zaboravio sam naslov." „Afera Tomas Kraun“, reče Aomame. „Jeste, jeste, taj je. Fej Danavej radi kao istražiteljka osiguravajućeg društva. Specijalista za osiguranje od krađe. A Makvin je truli bogataš koji postaje kriminalac iz hobija. Baš zanimljiv film. Gledao sam ga dok sam bio u srednjoj školi. Sviđala mi se muzika u njemu. Onako razigrana." „Mišel Legran." Taksista tiho otpevuši prva četiri takta. I pogleda u retrovizor i još jednom temeljno prouči odraz njenog lica u njemu. „Sad kad to kažem, u vama gospođice, ima neke atmosfere koja podseća na Fej Danavej iz tih dana." „Hvala lepo", reče Aomame. Bilo joj je potrebno malo napora da sakrije osmeh koji joj se ukazao u uglu usana. Gradski autoput broj 3 u smeru koji vodi van grada bio je, baš kako je taksista i predvideo, ozbiljno zakrčen. Zastoj je počinjao već posle jedva sto metara od uključenja na autoput. Bio je to baš lep uzorak za knjigu o primerima zakrčenja. Ali, to je bilo tačno ono što je Aomame i želela. Ista odeća, isti put, ista gužva. Sa radija u taksiju nažalost nije svirala Janačeko‐ va Simfonijeta, a ni zvuk sa uređaja u automobilu nije, nažalost, bio onako visokog kvaliteta kao sa uređaja ugrađenih u tojotu kraun rojal salun, ali to bi ipak bilo previše da poželi. U makazama između dva kamiona, automobil je mileo napred. Dugo je stajao u jednom mestu, da bi se onda, kao da mu je to tad sinulo, opet pomerio sasvim malo napred. Mladi vozač hladnjače u traci pored sve vreme je u trenucima dok je stajao zadubljeno čitao neki manga strip. Sre‐ dovečni bračni par u tojoti koroni mark II krem boje nezadovoljnih izraza lica gledali su pred sebe, ne progovarajući ni reč. Verovatno nemaju o čemu da pričaju. Ili možda pak tako izgledaju baš zato što su o nečemu već razgo‐ varali. Duboko zavaljena u sedište Aomame se zadubila u misli, dok je taksista slušao neku emisiju na radiju. Posle mnogo muke uspeli su da stignu do mesta sa tablom na kojoj je stajalo „Kanazava“, i brzinom puža zaputili se ka Sangenđaji. Aomame bi povremeno podigla glavu i pogledala kroz prozor. Poslednji put gledam ovaj grad. Otići ću nekud daleko. Pa čak i kad je to pomislila, uopšte joj se

nisu javljala osećanja ljubavi prema Tokiju. Sve građevine duž autoputa su bile ružne, prljave i sive od izduvnih gasova automobila, a na svakom uglu podignuti drečeći bilbordi. Gledajući te prizore nije joj bilo ni do čega. Zbog čega ljudi moraju da prave ovako depresivna mesta? Ne kaže ona da svaki ugao sveta treba da bude prelep. Ali ne mora baš ni da bude ovoliko ružan. Utom u njeno vidno polje konačno uđe jedno poznato mesto. Mesto na kome je onda izašla iz taksija. Konspirativni sredovečni taksista joj je otkrio da tu postoje protivpožarne stepenice. Ispred na putu vidi se i veliki bilbord sa reklamom naftne kompanije Eso. Nasmejani tigar sa crevom za benzin u šapi. Ona ista reklama. Tigar u vašem automobilu. Aomame odjednom primeti da joj je grlo suvo. Ona se nakašlja, zavuče ruku u svoju torbu s remenom i izvadi bombone za grlo sa ukusom limuna. Ubaci jednu u usta i vrati kutiju u torbu. Usput u torbi snažno stisnu dršku pištolja. Uverila se u njegovu tvrdoću i težinu u ruci. Da, sve je u redu, pomisli ona. Automobil se zatim pomeri još malo napred. „Prestroj se u levu traku", reče Aomame vozaču. „Ali desna traka je još prohodna, zar ne?“ blago se pobuni taksista. „Osim toga, izlaz za Ikeđiri se nalazi s desne strane, pa ako se sad prebacim u levu traku, posle će biti problem." Aomame nije prihvatala njegovu primedbu. „Sve je u redu, uđi u levu." „Ako tako kažete", reče taksista predajući se. On izbaci ruku kroz prozor i dade znak hladnjači pozadi, pa kad se uverio da je njen vozač to primetio, njegov automobil izviri i pređe u levu traku. Pedeset metara dalje, auto se ponovo zaustavio. „Otvori mi vrata, ovde izlazim." „Izlazite?" reče taksista zabezeknuto. „Izlazite - je l' ovde?“ „Jeste, ovde izlazim. Ovde imam nešto da obavim." „Čekajte, gospođice, mi smo nasred autoputa. Opasno je, a i nemate kud odavde." „Odmah tu su protivpožame stepenice, sve je u redu." „Protivpožame stepenice", odmahnu taksista glavom. „Da li nešto takvo postoji ili ne postoji, stvarno ne znam. Ali ako se sazna da sam na ovakvom mestu ostavio mušteriju, ovi u firmi će mi zadati grdne nevolje. Izribaće ih i oni iz uprave autoputa. Nemojte, molim vas."