1Q84 - knjiga 2 - Haruki Murakami

izgubiti život i preseliti se na drugi svet. Kao ishod, njegovo telo će biti oslobođeno svakog bola. Pa ipak, ja ulažem svaki atom energije da bol koji on u stvarnom svetu oseća makar malo olakšam. Možda zato što mi je taj posao zadat, misli Aomame. Ako pred sobom ima posao koji treba obaviti, ona mora da uloži svu snagu da ga izvede. Takva sam ja. Ako mi je zadat posao da mišiće dovedem u normalno stanje, ja se tome posvetim ulažući svu energiju. Ako treba da ubijem određenog čoveka, i ako za to postoje opravdani razlozi, ja se tome posvetim ulažući svu energiju. Samo, naravno, ta dva se ne mogu izvesti istovremeno. Ta dva čina imaju dva potpuno suprotstavljena cilja i zahtevaju dva potpuno nespojiva metoda. Dakle, u jednom trenutku može da čini samo jedno od ta dva. Trenutno pokušavam da mišiće ovog muškarca dovedem u koliko-toliko normalno stanje. Usredsređena sam na tu aktivnost i angažujem svu energiju koju posedujem. O svemu onom što sledi razmišljaću kad to završim. U isto vreme, Aomame nije uspevala da savlada radoznalost. Hronična bolest od koje pati taj muškarac koja nije obična; mišići zdravi, u odličnom stanju, koji se usled te bolesti silovito grče; snažna volja i kršno telo koji su u stanju da istrpe taj stravičan bol koji on naziva „cehom za milost". Takve stvari u njoj bude radoznalost. Aomame je htela da vidi šta ona može da učini za tog čoveka, i kakvu će reakciju na to njegovo telo pokazati. To je bila profesionalna, ali istovremeno i intimna radoznalost. Osim toga, budem li ovog čoveka sad ubila, moraću odmah da odem odavde. Ako posao budem prebrzo završila, to bi moglo da pobudi sumnju one dvojice u susednoj sobi. Da ga okonča treba joj najmanje sat vremena, i to im je već unapred saopštila. „Polovinu sam završila. Sada ću da se pozabavim drugom polovinom. Možete li da se okrenete na leđa?“ reče Aomame. Poput neke ogromne morske životinje nasukane na kopno, muškarac se polako prevrnu na leđa. „Bol polako i sigurno uzmiče", reče muškarac pošto je duboko izdahnuo. „Nijedan vid lečenja koji sam dosad primio nije bio ovoliko efikasan." „Vaši mišići trpe oštećenja reče Aomame. „Ne znam koji je uzrok tome, ali u pitanju su vrlo ozbiljna oštećenja. Delove koji su pretrpeli ta oštećenja pokušavam da dovedem u stanje što približnije prvobitnom. To nije jedno‐ stavno, a i bolno je. Ali, ja to mogu da postignem do izvesne mere. Predi‐

spozicija mišića je dobra, a i vi ste u stanju da trpite bol. Ipak, ovo je simp‐ tomatska terapija. Njome se ne otklanjaju uzroci. Dok se ne ustanovi uzrok, ista stvar bi mogla da se ponovi bezbroj puta." „Znam. Ništa se ne rešava. Ista stvar će se verovatno bezbroj puta ponoviti, a stanje će se svaki put sve više pogoršavati. Ali, čak i ako je ovo trenutna simptomatska terapija, ukoliko se ovaj bol može makar malo ublažiti, na tome ću više od svega biti zahvalan. Uskoro ćeš saznati tačno koliko zahvalan. Razmišljao sam i o tome da uzimam morfijum. Ali, ne bih da pijem lekove ako je to moguće. Dugotrajno uzimanje lekova uništava moždane funkcije." „Preći ću na ostatak", reče Aomame. „Da li je u redu ako nastavim na isti način, bez traženja dopuštenja?" „To se podrazumeva", reče muškarac. Aomame isprazni glavu i potpuno se posveti muškarčevim mišićima. U njeno profesionalno pamćenje urezana je cela struktura ljudskih mišića. Kakvu funkciju svaki od njih ispunjava, s kojim je kostima povezan. Kakve odlike poseduje, kakvim je osećajima opremljen. Svaki od tih mišića i zglobova Aomame je redom proučavala, razmrdavala i efikasno izvrtala. Kao što bi to činili inkvizitori odani svom zadatku, koji do detalja ispituju granice bola ljudskog tela. Tih trideset minuta kasnije, oboje su brisali znoj, snažno zadihani. Poput dvoje ljubavnika koji su okončali čudesno dubok ljubavni čin. Izvesno vreme muškarac nije progovorio ni reč, a ni Aomame nije imala šta da kaže. „Ne bih da preterujem", progovori muškarac konačno. „Ali, imam utisak kao da su mi delovi tela zamenjeni.“ Aomame reče: „Večeras bi moglo da dođe do nazadovanja. Noću bi mišići mogli snažno da se zgrče, da počnu da zapomažu. Ali, nemate razloga za brigu. Sutra ujutru će se vratiti u normalu.“ Ako sutrašnjeg jutra uopšte bude, pomisli Aomame. Muškarac prekrsti noge na prostirci za jogu i nekoliko puta duboko udahnu i izdahnu, kao da proverava stanje svog tela. A zatim reče: „Izgleda da si zaista obdarena posebnim talentom." Brišući peškirom znoj sa lica, Aomame reče: „Ono što ja radim jesu sasvim praktične stvari. Na fakultetu sam naučila strukturu i funkciju mišića, i to znanje sam proširila praksom. Tehniku sam do detalja unapredi‐ la radeći ovde i onde, i osmislila sopstveni sistem. To su sve vidljive,

logične stvari. Istina je nešto što je tu dosta vidljivo, nešto što je u praksi dokazivo. Naravno, to mora biti praćeno izvesnim bolom." Muškarac otvori oči i radoznalo pogleda u Aomame. „Tako ti razmi‐ šljaš.“ „O čemu govorite?" reče Aomame. „Da je istina apsolutno vidljiva, nešto što je u praksi dokazivo." Aomame blago nakrivi usne. „Ne kažem da je to slučaj sa svakom istinom. Mislim na to da je to tako u oblasti kojom se ja profesionalno bavim. Naravno, kada bi to bilo tako u svakoj oblasti, stvari bi verovatno bile mnogo jasnije." „Nije tako“, reče muškarac. „Zbog čega?" „Praktično nijedan običan čovek ne želi istinu koja se može dokazati u praksi. U najvećem broju slučajeva, baš kao što i sama kažeš, istinu prati snažan bol. A većina ljudi uopšte ne želi istinu uz koju ide bol. Ono što je ljudima neophodno jeste lepa i prijatna priča koja će im omogućiti da sopstveno biće dožive makar malo smislenijim. Upravo se zbog toga i zasnivaju religije." Muškarac nekoliko puta zavrte glavom, pa nastavi. „Ako teorija A prikazuje njegovo ili njeno postojanje smislenim, onda je za njih to istina, a ako teorija B prikazuje njegovo ili njeno biće bespomoć‐ nim i sićušnim, onda je ona lažna. Vrlo je jasno. Ako bi neko stao da tvrdi da je teorija B istina, ljudi bi ga verovatno zamrzeli, ignorisali, možda čak u nekim slučajevima i napadali. Da je to logično, da je u praksi dokazivo - takve stvari njima ne znače ništa. Većina ljudi poriče sliku sebe kao nemoćnog i sićušnog, i time što je izbacuje iz glave jedva uspeva da sačuva razum." „Ali ljudsko telo, svako ljudsko telo, s malim razlikama, i jeste nemoćno i sićušno. Zar to nije očigledno?" reče Aomame. „Tako je", reče muškarac. „Svako ljudsko telo, s izvesnim razlikama, jeste bespomoćno i sićušno, i zasigurno se urušava i nestaje. To je nepobitna istina. Ali, šta ćemo s ljudskom psihom?" „O ljudskoj psihi se trudim da ne razmišljam." „Zašto?" „Zato što nemam preterane potrebe za tim." „Zbog čega nemaš preterane potrebe da razmišljaš o ljudskoj psihi? Zar razmišljanje o našoj psihi, ako ostavimo po strani ima li to efekta ili ne, nije

ključna aktivnost među svim ljudskim aktivnostima?" „Ja imam ljubav", odlučno reče Aomame. Jao, šta ja to radim, pomisli ona. Čoveku koga se upravo spremam da ubijem pričam o ljubavi? Poput mirne vodene površine koju mreška povetarac, na muškarčevom licu raširi se nešto nalik na blag osmeh. Njime su bila iskazana spontana osećanja, pre svega prijateljski nastrojena. „Govoriš da ako postoji ljubav, to je dovoljno?" upita on. „Upravo tako." „Ta ljubav o kojoj govoriš, je li njen predmet neki određeni pojedinac?" „Jeste", reče Aomame; „Ona je upućena jednoj konkretnoj muškoj osobi." „Bespomoćno i sićušno telo, i bezuslovna ljubav koju ništa ne može da zaseni...", reče muškarac mirnim glasom. I napravi malu stanku. „Tebi religija izgleda nije potrebna." „Možda mi i nije potrebna." „Jer, sam tvoj pristup je takoreći religija u biti." „Malopre ste rekli da je religija nešto što nam pruža lepšu teoriju od istine. A kako stoje stvari s verskom grupom koju vi vodite?“ „Iskreno govoreći, ono što ja radim ne smatram religioznim činom", reče muškarac. „Ja samo slušam glas koji tamo postoji i prenosim ga ljudima. Glas ne čuje niko osim mene. A to da ga ja čujem nepobitna je istina. Ipak, ne mogu da dokažem da njegova poruka jeste istina. Sve što ja mogu jeste da ovaplotim to nešto skromnih milosti koje je prate." Aomame blago zagrize usnu i spusti peškir. Htela je da ga upita o kakvim se to milostima radi. Ali, onda se predomislila. Priča će se isuviše otegnuti. Njoj je preostala jedna važna stvar koju je morala da obavi. „Možete li ponovo da legnete na stomak? Htela bih za kraj da vam opustim mišiće na vratu", reče Aomame. Muškarac ponovo ispruži svoje veliko telo na prostirku za jogu i okrenu svoj debeli vrat ka Aomame. „U svakom slučaju, imaš magičan dodir", reče on. „Magičan dodir?" „Prste koji imaju neobičnu moć. Izoštren osećaj da na čovekovom telu pronađeš specifične tačke. To je posebna sposobnost, a ona je data vrlo ograničenom broju ljudi. To nije nešto što se stiče učenjem ili vežbom. I ja

posedujem nešto istog takvog porekla, samo drugačije vrste. Ipak, kao što je to slučaj sa svim milostima, čovek mora da plati cenu za primljeni dar." „Nikad nisam razmišljala na taj način", reče Aomame. „Ja sam samo učila, održavala samodisciplinu i stekla veštinu. Nisam je dobila ni od koga." „Nije mi namera da polemišem. Ali, treba da upamtiš: Bog ti daje, Bog ti uzima. Čak i ako ti ne znaš šta ti je dato, bogovi to i te kako pamte. Oni ništa ne zaboravljaju. Potrudi se da pažljivo koristiš talenat koji ti je dat." Aomame je gledala u deset prstiju na svojim rukama. A onda ih je položila na muškarčev vrat. Skoncentrisala je svest na vrhove prstiju. Bog ti daje, Bog ti uzima. „Još malo i biću gotova. Ovo je poslednji zahvat za danas", saopšti ona napuklim glasom u njegova leđa. Učinilo joj se da u daljini čuje grmljavinu. Podiže glavu i pogleda kroz prozor. Ništa se ne vidi. Tamo je samo tamno nebo. Ali, odmah potom začuo se isti zvuk. U tihoj sobi taj zvuk je prazno odzvanjao. „Kiša samo što nije“, saopšti on bezbojnim glasom. Aomame prisloni ruke na debeli muškarčev vrat napipavajući onu posebnu tačku na njemu. Za to joj je potrebna specifična koncentracija. Ona zatvori oči, zaustavi dah i stade da osluškuje kako na tom mestu protiče krv. Pokušavala je da pročita detaljne podatke na osnovu onoga što joj je saop‐ štavala elastičnost i toplota kože. To je jedinstvena, sasvim mala tačka. Postoje ljudi kod kojih ju je lako uočiti, i oni kod kojih nije. Ovaj čovek poznatiji kao vođa bio je definitivno od onih potonjih. To je kao da, recimo, pokušavaš u sobi u mrklom mraku, vodeći računa da to izvedeš bešumno, rukama napipavaš tražeći jedan novčić. I pored toga, Aomame ubrzo pronalazi tu tačku. Stavlja prst na nju i u pamet urezuje njen osećaj pod prstima i precizan položaj. Kao da stavlja oznaku na mapu. Ona je obdarena takvom posebnom sposobnošću. „Ostanite tako i ne menjajte položaj, molim vas“, obrati se Aomame muškarcu koji je ležao potrbuške. Potom pruži ruku na stranu ka svojoj sportskoj torbi i iz nje izvadi futrolu s malim šilom. „Na vratu je ostalo još jedno mesto na kome je zaprečen protok", reče Aomame smirenim glasom. „Zakrčenje u toj tački nikako ne mogu da otklonim samo uz pomoć svojih prstiju. A ako uspem da otklonim zakrčenje na tom delu, bol bi trebalo poprilično da umine. Htela bih tu da zabodem

samo jednu iglu za akupunkturu. To je osetljiv deo, a ja sam to dosad radila mnogo puta, greške neće biti. Smem li?“ Muškarac duboko udahnu. „Potpuno ti se prepuštam. Ako je to nešto što će da mi otkloni bol koji osećam, prihvatam sve, što god to bilo.“ Ona iz futrole izvadi šilo i sa vrha skide malen zabodeni čep. Njegov vrh kao i uvek oštro i kobno štrči. Ona ga uze levom rukom, a desnim kažipr‐ stom napipa onu tačku koju je prethodno pronašla. Nema sumnje. Ovo je ta tačka. Ona nacilja vrh igle u tu tačku, i duboko udahnu vazduh. Preostalo je samo da desnom rukom kao čekićem zamahne u pravcu drške i tanani vrh igle glatko zarije u nju. I sve će biti gotovo. Ali, nešto ju je zaustavilo. Iz nekog razloga nije mogla da spusti desnu pesnicu zamahnutu u vazduhu. Sve će biti gotovo, pomisli Aomame. Jednim jedinim udarcem mogu ovog čoveka da pošaljem na „onu stranu". I da s hladnokrvnim izrazom na licu izađem iz ove sobe, promenim ime i lični opis, usvojim tuđi identitet. Ja to mogu. Bez straha, bez griže savesti. Ovaj čovek van svake sumnje zaslužuje smrt, sramni čin je ponovio mnogo puta. Ali, iz nekog razloga ona to nije mogla. Njenu ruku zaustavljala je suluda, ali ipak uporna sumnja. Stvari se odvijaju previše lako, govorila joj je intuicija. Nema tu ni razuma niti bilo čega. Ona samo to zna. Nešto je čudno, ne‐ prirodno. Sile koje su nosile razne elemente sudarale su se u njoj i razdirale je. U tom polumraku ona žestoko iskrivi lice. „Šta je bilo?" oglasi se muškarac. „Ja čekam. Na taj poslednji zahvat." Kad je to izgovorio, Aomame se napokon doseti razloga zbog koga okleva. Ovaj čovek zna. Zna šta se upravo spremam da mu učinim. „Nema potrebe da oklevaš", reče on mirnim glasom. „Sve je u redu. Ono što ti želiš je isto ono što želim i ja." Grmljavina se nastavljala. Ali, ne vidi se da seva. Samo se u daljini čuje nešto nalik na topovsko gruvanje. Bojno polje je još sasvim daleko. Muškarac nastavi. „Upravo to je savršeno izlečenje. Veoma pažljivo si mi istegla mišiće. Toj tvojoj veštini odajem čisto priznanje. Ali, kao što si i sama rekla, to je samo simptomatska terapija. Moj bol se već pretvorio u nešto što se može otkloniti jedino ako mi se život iščupa iz korena. Da se siđe u podrum i isključi glavni prekidač - nema druge. To ti pokušavaš da učiniš za mene." Aomame je i dalje bila u istom položaju, sa iglom u levoj ruci, njenim vrhom uperenim u specijalnu tačku na muškarčevom vratu i desnom rukom

zamahnutom u vazduhu. Ne može ni napred, ni nazad. „Ako bih hteo da te sprečim da uradiš to što si naumila, ja bih to mogao kad god hoću. To je prosto", reče on. „Probaj da spustiš desnu ruku.“ Kako joj je rečeno, Aomame pokuša da spusti desnu ruku. Ali, ona je bila potpuno nepomična, zamrznuta u vazduhu poput desne ruke na kamenoj statui. „To nije nešto što sam želeo, ali obdaren sam takvom moći. Da, sad već možeš da spustiš desnu ruku. Sad ponovo možeš da upravljaš mojim životom." Aomame shvati da ponovo može slobodno da pokreće desnu ruku. Ona stegnu šaku, pa je ponovo raširi. Ne oseća nikakvu nelagodnost. To mora da je nešto nalik na hipnozu. Samo, ta moć je veoma snažna. „Meni je data ta specifična moć. Ali zauzvrat, oni su mi nametnuli razne sopstvene zahteve. Njihove želje postale su, naime, i moje želje. A njihove želje bile su izuzetno surove, i ja nisam mogao da im se suprotstavim." „Oni“, reče Aomame. „Govorite o čovečuljcima?" „Ti znaš za to. U redu. Skratiću priču." „Sve što znam je taj naziv. Šta su to čovečuljci, to ne znam.“ „Taj koji tačno zna šta su to čovečuljci verovatno ne postoji", reče muškarac. „Sve što čovek može da zna jeste da oni tamo negde postoje. Jesi li čitala Frejzerovu Zlatnu granu?" „Nisam." „Interesantna knjiga. Otkriva nam mnoge istine. U istorijsko vreme, i to veoma davnih dana, u više područja u svetu kraljevi su bili ubijani po okončanju perioda vladavine. Period vladavine trajao je oko deset do dvanaest godina. Kad bi se taj period okončao, ljudi bi došli i smakli ga. Zajednica je to zahtevala, a i vladari su to prihvatali. Način smaknuća morao je biti nemilosrdan i krvav. S druge strane, taj vid likvidacije za vladara je bio velika čast. Zbog čega su vladari morali biti ubijani? U to doba, vladar je kao izaslanik ljudi bio ’onaj koji čuje glas’. Takve osobe bile su kolo koje povezuje njih i nas. A po isteku određenog perioda, smaknuće ’onog koji čuje glas’ za zajednicu je predstavljalo neizbežan čin. Zarad uspešnog očuvanja ravnoteže između svesti ljudi koji žive na zemlji i čove‐ čuljaka koji demonstriraju moć. U starom svetu vladar je bio sinonim za onog ko čuje božji glas. Taj sistem je, naravno, u jednom trenutku ukinut, prestalo se sa ubijanjem vladara, a presto je postao sekularna stvar i počeo da se nasleđuje. Tako su ljudi prestali da čuju glas.“

Nesvesno šireći i stežući svoju desnu šaku u vazduhu, Aomame je slušala šta muškarac govori. On nastavi da priča: „Oni su do sada nazivani raznim imenima, ali ih ljudi u većini slučajeva nisu nikako ni nazivali. Oni su jednostavno bili tu. Naziv ’čovečuljci’ koristi se samo iz praktičnih razloga. Moja ćerka, koja je tad još bila mala, zvala ih je ’malim ljudima’. Ona ih je i dovela. Ja sam taj naziv promenio u ’čovečuljci’. To mi je bilo lakše da izgovaram." „I tako ste vi postali kralj.“ Muškarac duboko udahnu kroz nos, i neko vreme zadrža dah u plućima. A zatim ga polako izdahnu. „Nisam ja kralj. Postao sam ’onaj koji čuje glas’.“ „I sad tražite da budete smaknuti." „Ne, nemam potrebu da budem smaknut. Sada je 1984. godina, a ovo je srce metropole. Nema nikakve potrebe za krvavim pirovima. Dovoljno je da mi se jednostavno oduzme život.“ Aomame odmahnu glavom i opusti mišiće na telu. Vrh igle i dalje je bio uperen ka jednoj tački na potiljku, ali nikako nije bila raspoložena da ubije tog čoveka. Ona reče: „Do sada ste silovali mnoge devojčice. Devojčice koje su imale oko deset godina." „Tako je“, reče muškarac. „Sa stanovišta opšteg poimanja neizbežno je to tako shvatiti. Gledajući na to kroz sekularno pravo, ja sam zločinac. Imao sam telesna iskustva sa ženskim osobama koje još nisu dostigle zrelost. Uprkos tome što to nisam želeo." Aomame samo duboko udahnu. Nije znala kako da umiri snažno strujanje emocija koje je još trajalo u njoj. Njeno lice bilo je iskrivljeno, a leva i desna ruka kao da su težile različitim stvarima. „Želeo bih da mi oduzmeš život", reče muškarac. „Bolje je da više ne ostajem u životu na ovom svetu u bilo kom smislu. Ja sam čovek koga treba smaknuti da bi se ravnoteža u svetu održala." „Ako vas ubijem, šta će se onda desiti?" „Čovečuljci će da izgube onog koji čuje glas. Još nema mog naslednika." „Zašto bih verovala u to?“ izleteše joj te reči između usana. „Vi ste možda najobičniji perverznjak koji nalazi izgovore kad njemu to odgovara da opravda svoj gnusni čin. Čovečuljaka nikad nije ni bilo, niti je bilo božjeg glasa, niti milosti. Možda ste samo bedni prevarant koji se predsta‐ vlja kao prorok ili čovek od vere kakvih na svetu ima bezbroj."

„Imam stoni sat“, reče čovek ne podižući glavu. „Tamo desno, na komodi." Aomame baci pogled udesno. Na zaobljenoj komodi visokoj do struka stajao je mermerni stoni sat. Delovao je teško. „Pogledaj u njega. Ne odvajaj pogled." Kao što joj je rečeno, Aomame je okrenula glavu i prikovala pogled za taj stoni sat. Pod svojim prstima osećala je kako se svi mišići na muškarče‐ vom telu stežu čvrsto kao kamen. Neverovatno žestokom snagom. A onda se stoni sat, kao da to čini u skladu s tom snagom, polako odvoji od površine komode i poče da lebdi u vazduhu. Podigao se celih pet centimeta‐ ra, i kao da okleva, sićušno drhtureći konačno učvrstio položaj u vazduhu, lebdeči desetak sekundi. Potom mišići izgubiše tu snagu, a sat tupo pade na komodu. Kao da se najednom setio da na Zemlji postoji gravitacija. Muškarac je dugo iscrpljeno izdisao. „Čak i za nešto ovako skromno neophodno mi je dosta snage", reče on pošto je ispustio sav vazduh koji mu je postojao u telu. „Toliko da mi troši životni vek. Ali, bar valjda možeš da shvatiš da nisam bedni prevarant.“ Aomame ne odgovori na to. Muškarac je duboko disao pokušavajući da povrati telesnu snagu. Kao da se ništa nije desilo, stoni sat je na komodi mirno nastavljao da otkucava vreme. Samo mu je položaj bio nešto iskoše‐ niji nego ranije. Dok sekundara nije obišla ceo krug, Aomame je netremice gledala u njega. „Imate posebnu sposobnost", reče Aomame napuklim glasom. „Kao što vidiš." „U Braći Karamazov postoji priča o đavolu i Hristu", reče Aomame. „Hrist u pustinji praktikuje strogu askezu i đavo od njega zatraži da izvede čudo. Kaže mu: pretvori kamenje u hlebove. Ali, Hrist se na to oglušuje. Jer je čudo đavolje iskušenje." „Znam to. Čitao sam Braću Karamazove. Jeste, naravno, tačno je tako kako kažeš. Nema ništa od jedne ovakve živopisne parade. Samo sam morao da te ubedim u ograničenom roku. Zbog toga sam ti pokazao." Aomame je ćutala. „Na ovom svetu ne postoji ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo“, reče muškarac. „Dobro i zlo nisu u mirovanju, niti su učvršćeni, i često menjaju mesta i položaje. Jedno dobro već u sledećem trenutku može da se prometne u zlo, i obrnuto. Ono što je Dostojevski opisao u Braći Karamazov jeste stanje stvari u takvom svetu. Ono što je ključno jeste odr‐

žavanje ravnoteže između dobra i zla koji se smenjuju. Kad jedno od njih prevagne, održavanje stvarnog morala postaje teško. Tako je, ravnoteža je vrlina sama po sebi. Upravo u tome počiva smisao toga da ja moram da umrem da bi se uspostavila ravnoteža." „Ne osećam potrebu da vas na licu mesta ubijem", jasno reče Aomame. „Kao što vi već verovatno i znate, ja sam ovamo došla s namerom da vas ubijem. Ne mogu da dozvolim da čovek kao vi postoji. Imala sam nameru da vas uklonim s ovog sveta, ma šta da se desi. Ali, ja više nemam tu nameru. Vi strahovito patite, a ja tu patnju razumem. Vi i treba da umrete u tim razdirućim mukama. Ne mogu da prisilim sebe da vam sopstvenom rukom donesem spokojnu smrt." Ležeći potrbuške muškarac malko klimnu glavom. „Ako me budeš ubila, moji ljudi će te goniti do kraja sveta. Oni su potpuni fanatici koji poseduju mnogo uporne snage. Ako mene više ne bude, verska organizacija će izgubiti snagu ujedinjenja. Ali, jednom kad sistem bude uobličen, ona će moći da ima svoj život." Aomame je slušala šta muškarac govori ležeći na stomaku. „Tvojoj prijateljici sam naneo zlo", reče muškarac. „Mojoj prijateljici?" „Onoj s lisicama. Kako se zvaše?" U Aomame je naprasno zavladao mir. Više se ništa nije sukobljavalo u njoj. Samo je visila teška tišina. „Ajumi Nakano", reče ona. „Prava nesreća." „Vi ste to uradili?" reče Aomame hladnim glasom. „Vi ste ubili Ajumi?" „Ne, nisam. Nisam je ja ubio.“ „Ali, kako vi znate za to? 2a to da je ona ubijena." „Istraživač je to doznao", reče muškarac. „Ne znam ja ko je nju ubio. Sve što znam jeste da je tvoja prijateljica policajka zadavljena u nekom hotelu." Njena desna šaka se ponovo čvrsto stegla. „Ali, vi ste rekli: ’Tvojoj pri‐ jateljici sam naneo zlo’." „To je značilo da to nisam uspeo da sprečim. Bez obzira na to ko ju je ubio, uvek je prvo najslabija karika na meti. Kao što vuk uvek odabere da pojuri najslabiju ovcu u stadu." „Dakle, Ajumi je bila moja najslabija karika?" Muškarac ne odgovori ništa.

Aomame zatvori oči. „Ali zašto su morali nju da ubiju? Bila je mnogo dobra devojka. Ona nikad nikom nije naudila. Zašto? Zato što sam se ja uplela u ovo? Ako je tako, da su samo mene ubili, sve bi bilo rešeno." Muškarac reče: „Oni tebe ne mogu da unište." „Zašto?“ pitala je Aomame. „Zašto oni ne mogu mene da unište?" „Jer si već postala posebno biće." „Posebno biće", reče ona. „Na koji način posebno?" „To ćeš verovatno ubrzo otkriti." „Ubrzo?" „Kad dođe vreme.“ Aomame još jednom iskrivi lice. „Ne mogu da shvatim šta mi govorite." „U jednom trenutku ćeš moći." Aomame odmahnu glavom. „U svakom slučaju, oni mene u ovom trenutku ne mogu da napadnu. Zato im je meta bila slaba karika u mom okruženju. Da bi mi dali upozorenje. Da vam ne oduzimam život." Muškarac je ćutao. To je bila ćutnja koja je značila odobravanje. „Stravično", reče Aomame. Onda zavrte glavom. „Ubistvo te devojke praktično ne menja apsolutno ništa." „Ne, oni nisu ubice. Da sopstvenim rukama nekog unište - takve stvari oni ne rade. Tvoju prijateljicu ubio je verovatno neko iz njenog uskog kruga. Takva tragedija bi se pre ili kasnije dogodila. Njen život je bio prožet rizikom. Oni su tome samo dali podstrek. Samo su podesili tajmer.“ Podesili tajmer? „Nije ona električna pećnica. Ona je osoba od krvi i mesa. Bio njen život prožet rizicima ili ne, bila mi je prijateljica do koje mi je bilo stalo. A vi svi ste mi to tek tako oduzeli. Bez ikakvog smisla, hladnokrvno." „Tvoja ljutnja je opravdana", reče muškarac. „Treba da je usmeriš na mene.“ Aomame odmahnu glavom. „Ako vama sada oduzmem život, to neće vratiti Ajumi.“ „Ali ćeš time moći da uzvratiš udarac čovečuljcima. Moći ćeš da im se osvetiš, da tako kažem. Oni još ne žele moju smrt. Ako ja sad umrem, stvoriće se praznina. Bar privremena praznina, dok se ne pojavi moj naslednik. To će biti udarac za njih. U isto vreme, to je nešto što će tebi biti od koristi."

Aomame reče: „Neko je jednom rekao da nema ničeg što ima tako visoku cenu kao što je osveta, a što ne donosi nikakvu dobit.“ „Vinston Čerčil. S tim što je, koliko me pamćenje služi, on to izgovorio da bi opravdao budžetski deficit u Velikoj Britaniji. Tu nema nikakvog etičkog značenja.“ „Nije me briga za etiku. Ja ne moram ništa da uradim, jer će nešto nei‐ dentifikovano istrošiti vaše telo, a vi ćete umreti u agoniji. Nemam nijedan razlog da saosećam s vama zbog toga. Ako svet izgubi sav moral i raspadne se, za to neću ja biti kriva." Muškarac još jednom duboko udahnu. „Shvatam. Razumem šta mi govoriš. Onda hajde da izvedemo sledeće - jednu vrstu razmene. Ako mi sad oduzmeš život, zauzvrat ću ti pomoći da spaseš život Tenga Kavane. Toliko moći je sigurno ostalo u meni." „Tenga", reče Aomame. Telo joj je zanemoćalo. „Vi znate za njega?" „Ja o tebi znam sve. To sam ti i rekao, zar ne? Doduše, to znači da znam gotovo sve." „Ali, nemoguće je da ste toliko mogli da vidite. Tengovo ime nikad nije ni istupilo van mog uma." „Gospođice Aomame", reče muškarac. A zatim kratko uzdahnu. „Na ovom svetu ne postoje stvari koje nikad ne istupaju van uma. A kako je to slučaj hteo, Tengo Kavana za nas trenutno predstavlja biće od ne malog značaja." Aomame ostade bez reči. Muškarac reče: „Tačnije rečeno, nije to baš bio puki slučaj. Nisu se vaše sudbine ovde susrele pukim spletom okolnosti. Vas dvoje ste zakoračili u ovaj svet zato što je to tako trebalo da bude. I otkad ste stupili u njega, došlo je do toga da svakom od vas, hteli vi to ili ne, bude dodeljena neka uloga." „Zakoračili smo u ovaj svet?" „Da, u ovu godinu 1Q84." „Godinu 1Q84?" reče Aomame. Lice joj se ponovo jako iskrivi. Zar to nije reč koju sam ja izmislila? „Jeste, to je reč koju si ti izmislila", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. „Ja sam se samo njome poslužio." Godina 1Q84, oblikova Aomame te reči svojim usnama. „Na ovom svetu ne postoji ono što nikad ne istupa izvan uma", ponovi voda mirnim glasom.

12 Tengo To se ne može izbrojati na prste Tengo je uspeo da se vrati u stan pre nego što je kiša pala. Od stanice do kuće hodao je brzim korakom. Na večernjem nebu još se nije video nijedan oblak. Niti se sticao utisak da će kiša, niti da će da zagrmi. Kad se obazreo oko sebe, nije bilo nikog ko je šetao s kišobranom u ruci. Bio je to toliko prijatan suton poznog leta da čovek prosto poželi da ode na bejzbol stadion i popije jedno pivo. Ali, još od nešto ranije Tengo je počeo da se oseća kao da privremeno hoće da prihvati ono što mu Fukaeri govori. Mislio je da je bolje da joj poveruje nego da joj ne veruje. Iz iskustva, pre nego racionalno. Provirio je u poštansko sanduče i unutra ugledao službeni koverat bez imena pošiljaoca. Tengo na licu mesta otvori koverat i proveri šta je unutra. Bilo je to obaveštenje da je na njegov štedni račun uplaćeno 1.627.534 jena. Uplatilac je „Kancelarija ERI“. Verovatno fiktivna firma koju je osnovao Komacu. A možda mu je i profesor Ebisuno prebacio taj novac. Komacu je već saopštio Tengu da će mu „kao nagradu isplatiti deo iznosa od prodatih primeraka Lutke od vazduha“. Ovo je verovatno bio taj „deo“. A isplata je verovatno izvršena na ime „saradničkog honorara" ili „istraživačkog honorara". Tengo još jednom proveri iznos, pa obaveštenje o uplati vrati u koverat i gurnu ga u džep. Iznos od milion i šeststo hiljada jena bio je vrlo pristojan novac za Tenga (istini za volju, nikad u životu nije ni stekao tako veliku svotu novca), ali nije bio ni bogzna koliko srećan, niti iznenađen zbog toga. U ovom trenutku, novac Tengu nije bio tako bitno pitanje. Zasad je imao redovne prihode, i zahvaljujući tome vodio je život u kome mu ništa posebno nije nedostajalo. Niti je, bar u sadašnjem trenutku, bio zabrinut za svoju budućnost. Uprkos tome, svi njemu žele da daju pristojne svote novca. Čudan neki svet. Ipak, ako je reč o prepravljanju Lutke od vazduha, imao je osećaj da je honorar od milion i šeststo hiljada jena pomalo neadekvatan samo za ovolike muke u koje je bio uvučen. Pa opet, da ga neko u lice pita: „Dobro,

kolika bi naknada bila odgovarajuća?" ni sam Tengo ne bi znao šta da odgovori. Kao prvo, on i ne zna postoji li odgovarajući broj za sve te muke. Na svetu sigurno ima tolikih muka kojima niti se može odrediti cena, niti ima ikog ko bi platio za njih. Pošto se Lutka od vazduha izgleda i dalje prodaje, ubuduće će možda biti još dodatnih uplata, ali što se više svota novca na njegovom računu bude uvećavala, tu će nastajati sve više problema. Jer, ako bude primio još honorara, stepen Tengove umešanosti u Lutku od vazduha biće gotova činjenica. Razmislio je o tome da odmah ujutru Komacuu vrati tih nešto preko milion i šeststo hiljada jena. Na taj način mogao bi da izbegne izvesnu vrstu odgovornosti. Verovatno bi se još i osećao kao nov. U svakom slučaju, formalno bi ostala činjenica da je odbio da primi honorar. Ali, to ipak ne bi izbrisalo njegovu moralnu odgovornost. Niti bi se ono što je učinio time opravdalo. Za njega bi to predstavljalo samo izvesnu „olakšavajuću okolnost". A možda bi se naprotiv sve završilo na tome da bi to njegov čin samo prikazalo kao nešto sumnjivo. U stilu: pekla ga je savest, pa je vratio pare. Razmišljajući o svemu tome glava ga je zabolela. Zato je i prestao dalje da lupa glavu o milion i šeststo hiljada jena. Natenane će razmišljati o svemu tome kasnije. Novac nije živa stvar i ako ga bude samo ostavio, neće nikud pobeći. Valjda. Penjući se uz stepenice do svog stana na trećem spratu, Tengo je razmi‐ šljao kako će mu ova pitanja preurediti život. Otišao je do krajnjeg juga po‐ luostrva Boso da vidi oca i uspeo prilično da se uveri da mu on verovatno nije pravi otac. Uspeo je i da stane u novu polaznu tačku svog života. Ovo je možda prava prilika. Ne bi bilo loše da ovde negde preseče svaku vezu s nevoljama i ponovo postavi svoj život na noge. Novo radno mesto, nova lokacija, novi ljudski odnosi. Uprkos tome što još nije imao nikakvu sigurnost u to, imao je predosećaj da bi nadalje mogao da vodi dosta smisle‐ niji život nego do sada. Samo, pre toga ima stvari koje mora da raščisti. Mora da ostavi Fukaeri, Komacua i profesora Ebisunoa, i samo nestane nekud. Naravno, nije da on ima neku dužnost prema njima. Nema ni moralnu odgovornost. Kao što reče Ušikava, u ovim događajima Tengo je taj kojem je doneto toliko neu‐ godnosti. Ipak, ma koliko da je u sve to napola prinudno uvučen, i iako nije znao plan skovan u pozadini, njegovo učešće je praktično dospelo do ove

tačke. Ne može da kaže: ne zanima me šta će dalje biti, radite što god znate. Ma kuda otišao, želeo je samo da se sve na nekakav način sredi i da raščisti sve oko sebe. Ako to ne učini, njegov život koji bi trebalo da bude potpuno nov, na samom početku mogao bi biti zagađen. Reč „zagađen" podseti Tenga na Ušikavu. Ušikava, pomisli Tengo i uzdahnu. Ušikava u šaci drži informacije o Tengovoj majci. Može i da mu ih otkrije, tako mu je saopštio. Ukoliko biste poželeli da saznate, ja vam mogu predati informacije o vašoj majci. Samo, među njima možda ima i podataka one ne preterano prijatne prirode. Tengo mu nije čak ni odgovorio na to. Jer nikako nije mogao da se privoli da sluša podatke o svojoj majci iz Ušikavinih usta. Onog trenutka kad bi izašle iz njegovih usta, informacije, ma koje prirode da su, bile bi zagađene. Ne, u stvari, ma iz čijih usta izašli, Tengo nije želeo da čuje takve podatke. Vesti o njegovoj majci, ako ih uopšte može dobiti, morale bi da predstavljaju sveobuhvatno „otkrovenje", a ne polovične informacije. To bi morao da bude jedan trenutni pregled, neizmeran i svež, takoreći kosmički prizor. Da li će jednog dana moći da dobije to dramatično otkrovenje, Tengo, naravno, ne zna. Niti može da zna da li bi takvo nešto ikad moglo doći do njega. Ono što je tu bilo neophodno jeste dolazak nečega nadmoćnih razmera što bi se suprotstavilo, što bi zasenilo intenzivnu sliku „fantazije" koja je njega tokom dugih godina zbunjivala, iracionalno potresala i nepre‐ stano mučila. Toga je morao da se domogne da bi zauvek bio pročišćen. Delimične informacije nisu mu bile ni od kakve koristi. To je bilo ono što se Tengu vrzmalo kroz glavu dok se nije popeo na treći sprat. Tengo stade ispred svog stana, izvadi ključ iz džepa, gurnu ga u bravu i okrenu. Zatim, pre nego što će otvoriti vrata, triput pokuca, zastade, pa pokuca još dvaput. Potom ih tiho otvori. Fukaeri je sedela za stolom i pila sok od paradajza iz visoke čaše. Na sebi je imala istu odeću koju je nosila i kad je došla tu. Mušku majicu na pruge i uske farmerice. Samo, utisak koji je odavala bio je mnogo drugačiji od onog koji je ostavljala kada ju je video tog jutra. To je bilo zbog toga - a potrajalo je malo dok se Tengo toga dosetio - što joj je kosa sada bila svezana i podignuta. Zahvaljujući tome, njene uši i vrat bili su potpuno

izloženi pogledu. Simetrične malene ružičaste uši, kao tek izvajane i mekom četkicom očišćene od finog praha. Više nego uši koje služe da čuju stvarne zvuke ličile su na ušne školjke načinjene iz čisto estetskih pobuda. Ili su Tengu bar tako izgledale. A tanak, lepo oblikovan vrat koji se nadove‐ zivao ispod njih, blistao je glatkoćom ploda odgajenog pod raskošnom sunčevom svetlošću. Beskrajno nevin vrat, kome bi tačno pristajala bubamara i jutarnja rosa. Bilo mu je prvi put da je vidi s podignutom kosom, ali taj prizor bio je čudesno intiman i divan. Zatvorivši vrata iza leđa, Tengo je izvesno vreme ostao kao ukopan na ulazu. Njene obnažene uši i vrat uzburkale su mu srce i sasvim mu izmakle tlo pod nogama, jednako kao što bi to učinila potpuna golotinja neke druge žene pred njegovim očima. Poput nekog istraživača koji je otkrio tajni izvor glavnog toka reke Nil, na čas ostavši bez reči, Tengo je škiljio i posmatrao Fukaerinu priliku. Još s rukom na kvaki. „Malopre sam se istuširala“, reče ona ozbiljnim glasom ukipljenom Tengu, kao da se setila nečeg važnog što se dogodilo. „Upotrebila sam tvoj šampon i regenerator.“ Tengo klimnu glavom. Zatim udahnu, konačno skloni ruku s kvake i zaključa vrata. Šampon i regenerator? Onda koraknu napred i maknu se od ulaznih vrata. „Od onda više nije zvonio telefon?“ upita Tengo. „Nijednom nije zazvonio", reče Fukaeri. I malčice odmahnu glavom. Tengo ode do prozora, sasvim malo odškrinu zavesu i pogleda kroz prozor. U pejzažu koji se video kroz prozor s trećeg sprata nije bilo ničeg čudnog. Nije bilo nikakve sumnjive ljudske prilike, niti je bio parkiran neki sumnjivi auto. Tamo se samo prostiralo ono isto neupadljivo naselje i ona ista neupadljiva panorama. Iskrivljena stabla uličnog drvoreda prekrivena sivom prašinom, ulični branici puni udubljenja, nekoliko zarđalih bicikala ostavljenih na ivičnjaku. Slogan policije „Vožnja pod dejstvom alkohola je put u jednom pravcu ka uništenju života" visio je na ogradi (policija ima stručnjaka koji im smišlja slogane?). Naizgled zlovoljan starac šetao je naizgled neinteligentnog psa mešanca. Naizgled neinteligentna žena vozila je ružan mali auto. U vazduhu između ružnih telefonskih stubova zlovoljno su razvučeni električni kablovi. Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde između toga da je „jadan" i toga da mu „nedostaje radosti", i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika.

Ali, nasuprot tome, na ovom svetu neosporno je postojao i predivan prizor Fukaerinih ušiju i vrata. U čije bi postojanje pre trebalo verovati, nije bilo lako prosuditi. Tengo poput zbunjenog krupnog psa zacvili duboko u grlu, zatim zatvori zavesu i vrati se u svoj skromni svet. „Zna li profesor Ebisuno da si došla ovamo?" upita Tengo. Fukaeri odmahnu glavom. Profesor ne zna. „Nemaš nameru da mu kažeš?" Fukaeri odmahnu glavom. „Ne mogu da stupim u kontakt." „Zato što je opasno?" „Telefon se možda sluša. I pošta možda ne stiže." „Niko osim mene ne zna da si ovde." Fukaeri klimnu glavom. „Imaš li odeću za presvlačenje i to?" „Nešto malo", reče Fukaeri. I pogledom pređe preko platnene torbe s remenom koju je donela sa sobom. U nju očigledno ne može da stane mnogo toga. „Ali meni ne smeta", reče devojka. „Ako tebi ne smeta, ne smeta naravno ni meni", reče Tengo. Tengo ode u kuhinju i prokuva vodu u čajniku. Ubaci listiće crnog čaja unutra. „Žena s kojom si blizak dolazi ovamo“, upita Fukaeri. „Više ne dolazi", kratko odgovori Tengo. Fukaeri je ćutke netremice gledala u njegovo lice. „Za sada", dodade Tengo. „Ja sam kriva", upita Fukaeri. Tengo odmahnu glavom. „Ni sam ne znam tačno ko je kriv. Ali, verujem da to nema veze s tobom. Verovatno sam ja kriv. A možda malo i ona sama." „Ali uglavnom više ne dolazi." „Tačno. Ona više neće dolaziti ovamo. Verovatno. Dakle, ništa ne smeta da ostaneš ovde sve vreme." Fukaeri je neko vreme o tome razmišljala sama za sebe. „Ta osoba je bila udata", upita ona. „Aha, bila je udata, imala je i dvoje dece." „To nisu tvoja deca." „Naravno da nisu. Ona je imala decu i pre nego što je mene upoznala." „Voleo si tu osobu."

„Možda", reče Tengo. Pod određenim ograničenim uslovima, dodade Tengo sam za sebe. * „I ta osoba je verovatno volela tebe." „Možda. Donekle." „Imali ste odnose." Bilo mu je potrebno malo vremena da shvati da se to odnosi na polne odnose. Kako god pogledao, bilo mu je nezamislivo da ta reč pređe preko Fukaerinih usta. „Naravno. Sigurno nije svake nedelje dolazila ovamo da igramo Monopol." „Monopol", pita ona. „Ma, ništa", reče Tengo. „Ali ta osoba više ovamo ne dolazi." „Tako mi je bar rečeno. Da više ovamo verovatno neće dolaziti." „Ta osoba ti je rekla", upita Fukaeri. „Ne, nije mi ona direktno rekla. Rekao mi je njen muž. Da je ona izgu‐ bljena, i da više neće moći kod mene da dolazi." „Izgubljena." „Ni sam ne znam šta to konkretno znači. Pitao sam, ali mi nije rekao. Toliko je pitanja, a tako malo odgovora. Neravnopravna razmena. Hočeš crni čaj?“ Fukaeri klimnu glavom. Tengo je sipao proključalu vodu u čajnik. Poklopio ga je i čekao da prode potrebno vreme. „Tu ne možeš ništa." „Povodom nedostatka odgovora? Ili povodom toga da je ona izgublje‐ na?" Fukaeri ne odgovori na to. Tengo se predade i sipa crni čaj u dve šoljice. „Šečer?" „Jednu ravnu kašičicu", reče Fukaeri. „Limun ili mleko?" Fukaeri odmahnu glavom. Tengo stavi kašičicu šećera u šoljicu, polako ga promeša i stavi je ispred nje. Ponese svoju šoljicu s čajem bez ičega, i sede za sto preko puta nje. „Voleo si da imaš odnose", upita Fukaeri. „Da li sam voleo da imam odnose sa svojom devojkom?" pretvori to Tengo u običnu upitnu rečenicu.

Fukaeri klimnu glavom. „Mislim da jesam", reče Tengo. „Imati polne odnose s nekim ko je suprotnog pola - večina ljudi to voli." A ona, pomisli on u sebi, ona je bila vrlo vešta u tome. Kao što u nekom selu uvek postoji jedan zemljoposednik koji je vešt u navodnjavanju, tako je ona bila vešta u seksu. Volela je da isprobava razne načine. „Nedostajaće ti kad ne bude dolazila", upita Fukaeri. „Verovatno“, reče Tengo. Pa otpi čaj. „Zato što ne možeš da imaš odnose." „Ima i toga, naravno." Fukaeri se ponovo na neko vreme netremice zagleda pravo u Tenga. Izgledala je kao da razmišlja o nečemu vezanom za seks. Ali, izlišno je reći, o čemu ona stvarno razmišlja, to ne zna niko. „Jesi li gladna?" upita Tengo. Fukaeri klimnu glavom. „Od jutros nisam ništa jela." „Napraviću večeru", reče Tengo. Ni on sam od jutra praktično ništa nije jeo, i osećao je da mu je stomak prazan. Uz to, nije mu padalo na pamet ništa osim pripremanja jela što bi najpre trebalo da uradi. Tengo je oprao pirinač, uključio električno kuvalo za pirinač, i dok se on kuvao, pripremio je miso supu od vakame algi i praziluka, ispekao sušenog šaruna, izvadio tofu iz frižidera i začinio đumbir. Narendao je daikon rotkvu. Preostalo izdinstano povrće podgrejao je u loncu. Uz to je dodao ukiseljenu repu i umeboši. 6 Dok se onako korpulentan Tengo kreće tamoamo po njoj, mala i uzana kuhinja deluje još manja. Ali, Tengu ona nije bila naročito nezgodna. Već se odavno navikao na to da vodi život u kome mu je dovoljno ono što u toj kuhinji postoji. „Izvini što ne mogu da napravim ništa komplikovanije od ovoga", reče Tengo. Fukaeri je pomno posmatrala Tengove vešte pokrete u kuhinji, pa pošto je sa interesovanjem obišla i pregledala sve ono što je na stolu bilo poredano kao rezultat, reče: „Ti si navikao da spremaš hranu.“ „Zato što dugo živim sam. Brzo sam spremam obed, pa ga brzo sam i pojedem. To mi je navika." „Uvek jedeš sam." „Pa, jeste. Retko se dešava da se ovako s nekim sastanem i zajedno jedem. Jednom nedeljno sam ovde s tom ženom zajedno ručao. Ali, sad kad

razmislim, prilično odavno nisam ni sa kim zajedno večerao.“ „Imaš tremu", upita Fukaeri. Tengo odmahnu glavom. „Ne, nemam naročitu tremu. To je samo večera. Samo se osećam pomalo čudno." „Ja sam oduvek obedovala s mnogo ljudi. Jer sam odmalena živela s mnogima. I otkad sam došla kod profesora jela sam zajedno s raznim ljudima. Pošto su u profesorovu kuću stalno dolazili gosti." To je bio prvi put da je Fukaeri izgovorila toliko rečenica. „Samo, u skrovištu si stalno jela sama?" upita Tengo. Fukaeri klimnu glavom. „Gde se nalazilo skrovište u kome si se sve ovo vreme krila?" upita Tengo. „Daleko. Profesor mi je obezbedio to skrovište." „Čime si se tamo hranila sama?“ „Instant hranom. Iz pakovanja", reče Fukaeri. „Ovakvu hranu dugo nisam jela.“ Fukaeri je dugo štapićima odvajala meso šarana od kostiju. Prinosila ga je ustima, pa ga polako žvakala. Kao da jede nešto strašno retko. Zatim je progutala gutljaj miso supe, proučavajući ukus, donela neki sud, a onda spustila štapiće na sto i zamislila se. Kada je bilo blizu devet sati, u daljini kao da se začuo slabašan zvuk gr‐ mljavine. Kada je malčice odškrinuo zavesu i pogledao napolje, ugledao je oblake zloslutnog oblika kako jedan za drugim putuju nebom koje se sasvim smrklo. „Bila si u pravu. Prilično se uznemirujuće naoblačilo", reče Tengo zatva‐ rajući zavesu. „Zato što čovečuljci prave gužvu", reče Fukaeri ozbiljnog izraza na licu. „Kad čovečuljci prave gužvu, menja se vreme?" „Zavisi. Vreme je stvar poimanja." „Stvar poimanja?" Fukaeri zavrte glavom. „Ne znam tačno." Ni Tengo nije tačno znao. On je vreme smatrao apsolutno autonomnim i objektivnim stanjem. Ali, čak i ako bi nastavio da se bavi tim pitanjem, to ga verovatno nikud ne bi odvelo. Stoga je odlučio da postavi neko drugo pitanje. „Čovečuljci se zbog nečeg ljute?"

„Nešto se sprema", reče ona. „Šta to?" Fukaeri odmahnu glavom. „Uskoro ćemo saznati." Oprali su sudove u sudoperi, obrisali ih i odložili u ormar s posuđem, i posle toga seli jedno preko puta drugog za sto i pili čaj. Tengu se pilo pivo, ali je pomislio da bi tog dana možda bilo bolje da se suzdrži od alkohola. Naokolo u vazduhu lebdela je nekakva atmosfera opasnosti. Delovalo je da bi bilo bolje sačuvati čistu svest, za slučaj da se nešto dogodi. „Možda bi bilo dobro da rano odemo na spavanje", reče Fukaeri. I zatim, poput čoveka koji je kriknuo na mostu na Munkovoj slici, ona šakama stisnu obraze. Jedino što nije vrisnula. Samo joj se spavalo. „Dobro. Ti možeš u krevet. Ja ću kao i prethodni put spavati na sofi“, reče Tengo. „Nemoj da se uzbuđuješ zbog toga. Ja mogu da spavam bilo gde.“ To je bila činjenica. Tengo je mogao istog trenutka da zaspi bilo gde. To skoro da mu je bio talenat. Fukaeri samo klimnu glavom. Ne izgovorivši nikakvo mišljenje, samo je neko vreme gledala pravo u Tenga. Zatim se maši za svoje lepo oblikovano uho. Kao da se uverava da je stvarno tu. „Mogu da pozajmim pidžamu. Nisam ponela svoju." Tengo iz fioke ormara spavaće sobe izvadi spremnu pidžamu i dade je Fukaeri. Onu istu koju joj je pozajmio prošli put kad je spavala kod njega. Jednobojnu plavu pamučnu pidžamu. Još od onda je stajala oprana i složena. Tengo je za svaki slučaj primače nosu i pomirisa, ali nije mirisala ni na šta. Fukaeri uze pidžamu, ode do kupatila i presvuče se, i vrati se za trpezarijski sto. Kosa joj je sada bila puštena. Krajevi rukava i nogavica bili su joj podvrnuti kao i onda. „Još nema devet sati“, reče Tengo bacivši pogled na zidni sat. „Uvek ideš ovako rano na spavanje?“ Fukaeri odmahnu glavom. „Danas posebno." „Zato što čovečuljci napolju prave gužvu?" „Ne znam tačno. Sad mi se samo spava.“ „Pogled ti stvarno izgleda sanjivo", priznade Tengo. „Kad odem u krevet hoćeš da mi pročitaš knjigu ili ispričaš priču", upita Fukaeri. „Hoću", reče Tengo. „Ionako nemam šta drugo da radim."

Bila je sparna noć, ali kada se Fukaeri zavukla u krevet, povukla je prekrivač sve do vrata kao da spoljni svet želi strogo da razgraniči od svog. Onako u krevetu, iz nekog razloga izgledala je kao neko detence. Ne više od dvanaest godina staro. Grmljavina koja je dopirala spolja sad je već bila mnogo glasnija nego pre. Činilo se da će grom da tresne negde blizu. Sa svakim udarom groma, prozorsko staklo bi se zatreslo. Ali začudo, nisu se videle munje. Mrklim nebom samo se razlegala tutnjava. Nije se sticao utisak ni kao da će početi kiša. Tu je definitivno bilo nečeg neuravnoteže‐ nog. „Oni nas gledaju“, reče Fukaeri. „Misliš na čovečuljke?" reče Tengo. Fukaeri ne odgovori na to. „Oni znaju da smo mi ovde?“ reče Tengo. „Naravno da znaju“, reče Fukaeri. „Hoče li oni nešto da nam urade?" „Ne mogu nam ništa.“ „Dobro je“, reče Tengo. „Trenutno." „Trenutno ne mogu do nas da dopru“, ponovi Tengo onemoćalim glasom. „Ali ne znamo dokle će to trajati." „To niko ne zna“, čvrsto potvrdi Fukaeri. „Ali, čak i ako oni nama ne mogu ništa, mogu li umesto toga nešto da urade ljudima iz naše okoline?" upita Tengo. „To bi moglo da bude." „Te ljude bi moglo da snađe nešto strašno." Fukaeri je izvesno vreme ozbiljnim pogledom škiljila kao neki mornar koji osluškuje pesmu sirena. „Zavisi od slučaja." „Možda su čovečuljci te svoje moći upotrebili na mojoj devojci. Da bi meni poslali upozorenje." Fukaeri mirno izvuče ruke ispod pokrivača i nekoliko puta protrlja svoje izvajane uši. A zatim ponovo zavuče ruke pod pokrivač. „Ima granica onome što mogu da urade čovečuljci." Tengo se ugrize za usnu. Onda reče: „A šta konkretno mogu da urade?" Fukaeri nešto htede da kaže o tom pitanju, pa se predomisli. Ne izgova‐ rajući svoje mišljenje, bila je utonula na prvobitnom mestu. Na nekom mestu neznano gde, duboko zavučenom i mračnom. „Rekla si da čovečuljci poseduju mudrost i moć.“

Fukaeri klimnu glavom. „Ali imaju i ograničenja." Fukaeri klimnu glavom. „Jer su to ljudi koji žive duboko u šumi, i kada se udalje od šume, ne mogu sasvim da ispolje svoje sposobnosti. A na ovom svetu postoji nekakav sistem vrednosti koji može da se suprotstavi njihovoj mudrosti i moći. Da li je tako nešto u pitanju?" Fukaeri nije odgovorila na to. Pitanje je verovatno bilo predugačko. „Jesi li nekad videla čovečuljke?“ upita Tengo. Fukaeri je neodređeno posmatrala Tengovo lice. Kao da ne uspeva da shvati svrhu tog pitanja. „Jesi li nekad odista svojim očima videla kako oni izgledaju?“ postavi Tengo dodatno pitanje. „Jesam“, reče Fukaeri. „Koliko njih si videla?“ „Ne znam. To se ne može izbrojati na prste.“ „Ali nije bio samo jedan?" „Nekad ih je više nekad manje. Ali nikad nisu sami.“ „Kao što si opisala u Lutki od vazduha.“ Fukaeri klimnu glavom. Tengo odlučno izgovori pitanje koje je još ranije hteo da postavi. „Je li, koliko toga u Lutki od vazduha su stvarni događaji?“ „Šta znači stvarno", upita Fukaeri bez znaka pitanja. Na to Tengo, naravno, nije imao odgovor. Grmljavina je snažno tutnjala nebom. Prozorsko staklo se pomalo zatreslo. Ali, još ne seva. Ne čuje se ni dobovanje kiše. Tengo se seti filma o podmornici koji je davno gledao. Jedan za drugim eksplodiraju torpeda i snažno zatresaju podmornicu. Ali, ljudi su zatvoreni u gvozdenoj kutiji u mrklom mraku i iznutra ništa ne vide. Unutra postoje samo neprekidna tutnjava i potresi. „Hoćeš da mi čitaš knjigu ili ispričaš priču“, reče Fukaeri. „Hoću“, reče Tengo. „Samo stvarno ne mogu da se setim nijedne knjige zgodne za čitanje naglas. Trenutno nemam tu knjigu kod sebe, ali ako hoćeš priču o mačjem gradu, ispričaću ti je.“ „Mačjem gradu.“ „O gradu kojim vladaju mačke.“

„Hoću to da čujem." „Mada je možda malo strašna za priču pred spavanje.“ „Nema veze. Mogu da zaspim uz bilo koju priču.“ Tengo donese stolicu pored kreveta, sede na nju, skrsti prste na krilu i uz tutnjavu grmljavine u pozadini započe priču o mačjem gradu. Tu kratku priču on je još u ekspres vozu pročitao dva-put, pa onda još jednom naglas u očevoj bolničkoj sobi. Njen zaplet mu je manje-više bio u glavi. To niti je posebno komplikovana i zamršena priča, niti je bila napisana u nekom pre‐ finjenom stilu. Stoga Tengo nije imao ništa protiv ni da priču prilagodi po potrebi. Pričao ju je Fukaeri izbacujući delove koji su bili malo otegnuti i dodajući prigodne epizode. Originalna priča nije bila toliko dugačka, ali mu je bilo potrebno više vremena nego što je mislio da je završi. Pošto je Fukaeri postavljala pitanja kad god je imala nešto da pita. Tada bi Tengo privremeno prekidao s pričom i pažljivo odgovarao na svako njeno pitanje. Davao joj je objašnjenja o detaljima tog gradića, o ponašanju mačaka, o karakteru protagoniste. U slu‐ čajevima kada je to bilo nešto što nije bilo napisano u knjizi - a to je uglavnom bio slučaj - izmišljao je sam što god mu je odgovaralo. Isto kao i kad je prepravljao Lutku od vazduha. Izgledalo je da je Fukaeri potpuno uvučena u tu priču o mačjem gradu. Pogled joj više uopšte nije bio sanjiv. Povremeno je zatvarala oči i u svojoj glavi zamišljala scene iz tog mačjeg grada. A zatim bi otvarala oči i podsticala Tenga da nastavi priču. Kada je završio priču, Fukaeri širom otvori oči i na neko vreme se zagleda pravo u Tenga. Kao kad se mački sasvim rašire zenice dok gleda nešto u tami. „Išao si u mačji grad“, reče ona Tengu kao da ga iskušava. „Ja?“ „Išao si u svoj mačji grad. A onda si ušao u voz i vratio se.“ „Ti to osećaš?" S letnjim prekrivačem navučenim do brade Fukaeri zaklima glavom. „Bilo je tačno tako kako kažeš", reče Tengo. „Išao sam u mačji grad, ušao u voz i vratio se.“ „Obavio si pročišćenje“, upita ona. „Pročišćenje?“ reče Tengo. Pročišćenje? „Ne, mislim da još nisam." „To moraš da obaviš." „Kakvo tačno pročišćenje?"

Fukaeri ne odgovori na to. „Nije dobro otići u mačji grad i ostati na tome." Prolomila se takva grmljavina kao da će se nebesa raspolutiti. Tutnjava je bivala sve silovitija. Fukaeri se šćućuri u krevetu. „Dođi ovamo i zagrli me“, reče Fukaeri. „Nas dvoje moramo zajedno u mačji grad.“ „Zašto?“ „Čovečuljci će možda pronaći ulaz.“ „Zato što nisam obavio pročišćenje?" „Jer smo jedno ti i ja“, reče devojka.

13 Aomame Bez tvoje ljubavi „Godina 1Q84“, reče Aomame. „To znači da je godina u kojoj ja sada živim ona nazvana 1Q84, a ne prava 1984. godina?" „Šta je pravi svet, to je izuzetno teško pitanje", reče muškarac zvan vođom, ležeči potrbuške. „U krajnjoj liniji, to je metafizička pretpostavka. Ipak, ovo je pravi svet. Tu nema zbora. Bol koji se iskusi u ovom svetu jeste pravi bol. Smrt naneta u ovom svetu jeste prava smrt. Krv koja teče jeste prava. Ovaj svet nije imitacija. Nije ni izmišljeni, ni metafizički svet. Ja ti to jamčim. Ali, ovo nije 1984. godina kakvu ti poznaješ." „Je li to nekakav paralelni svet?" Muškarčeva ramena su podrhtavala dok se smejao. „Ti izgleda čitaš previše naučne fantastike. Ne, nije. Nije ovo nikakav paralelni svet. Nije to ništa nalik na ono - tamo je 1984. godina, a ovamo se od nje grana godina 1Q84, i one paralelno teku. Hiljadu devetsto osamdeset četvrta godina više nigde ne postoji. Ni za tebe, ni za mene, vreme više ne postoji nigde osim u godini 1Q84.“ „Upali smo u to vreme." „Tako je. Mi smo upali u njega. Ili je pak to vreme prodrlo u nas. A koliko ja shvatam, vrata se otvaraju samo s jedne strane. Povratka nema." „To se desilo kada sam sišla protivpožarnim stepenicama sa gradskog autoputa, zar ne?" reče Aomame. „Gradskog autoputa?" „Kod Sangenđaje", reče Aomame. „Mesto bi moglo biti bilo koje", reče muškarac. „Za tebe je to bila San‐ genđaja. Pitanje, međutim, nije u konkretnom mestu. Ovde je apsolutno u pitanju vreme. Da se tako izrazim, skretnica na pruzi se prebacila i svet se prometnuo u godinu 1Q84.“ Aomame zamisli kako nekoliko čovečuljaka udruženim snagama pokreće skretnicu na pruzi. U gluvo doba noći, pod svetlošću beličaste mesečine.

„A u ovoj godini 1Q84 na nebu se pojavljuju dva meseca, je l' tako?“ upita ona. „Tako je. Javljaju se dva meseca. To je znak da je skretnica prebačena. Na taj način jedan se svet može razlikovati od drugog. Ali, to ne znači da svi ljudi koji ovde postoje mogu da vide ta dva meseca. Naprotiv, njih gotovo niko ne opaža. Drukčije rečeno, to znači da je broj ljudi koji znaju da je ovo godina 1Q84 ograničen." „Većina ljudi na ovom svetu ne opaža da se vreme prebacilo?" „Tako je. Za većinu ljudi u njemu nema ničeg neobičnog. Svet isti kao i uvek. To je smisao onoga što mislim kada kažem ’ovo je pravi svet’." „Skretnica na pruzi se prebacila", reče Aomame. „Da se skretnica nije prebacila, da li bi to značilo da se vi i ja ovde na ovaj način ne bismo sreli?" „To niko ne zna. To je pitanje verovatnoće. Ali, verovatno bi tako bilo." „Da li je ovo što govorite činjenica u strogom smislu, ili pak samo vaša pretpostavka?" „Dobro pitanje. Samo, razlikovati to dvoje nije nimalo lak zadatak. Eto, to se pojavljuje u onoj staroj pesmi, zar ne? Without your love, it’s a honkeytonk parade", muškarac tiho odzvižduka melodiju. „Bez tvoje ljubavi, sve bi to bio samo laki komad. Znaš li tu pesmu?" „It's Only a Paper Moon.“ „Da, i godina 1Q84 i 1984. principijelno su istog porekla. Ako ti ne veruješ u svet, ali i ako u njemu nema ljubavi, sve je onda puka imitacija. U ma kom i u ma kakvom svetu, za veliki broj ljudi granica koja razdvaja iz‐ mišljeno od istinitog nije vidljiva. Ta granica se može videti samo očima tvog uma." „Ko je prebacio tu skretnicu na pruzi?" „Ko je prebacio skretnicu? I to je teško pitanje. Rezon uzroka i posledice ovde nije preterano primenljiv." „U svakom slučaju, ja sam u svet godine 1Q84 preneta nečijom voljom“, reče Aomame. „I to ne svojom.“ „Upravo tako. Preneta si u ovaj svet time što je voz u kome si bila skrenut na drugu tračnicu." „Imaju li čovečuljci s tim neke veze?“ „U ovom svetu zaista postoje oni koji otelovljuju suštinu koja čovečulja‐ ke definiše. Ili se bar u ovom svetu oni nazivaju čovečuljcima. Ali to ne znači neminovno da uvek imaju oblik i ime.“ Aomame zagrize usnu razmi‐ šljajući o tome. Zatim reče: „To što vi govorite meni zvuči paradoksalno,

ako pretpostavim da su oni što personifikuju suštinu čovečuljka prebacili skretnicu i mene preneli u godinu 1Q84. Ali, ako uzmemo da ti što personi‐ fikuju svojstva čovečuljaka ne žele da ja vama uradim ono što sam naumila, zašto su onda morali da se potrude da me ovamo dovedu, uprkos tome što bi im sigurno više koristilo da me uklone?" „Objašnjenje za to nije jednostavno", reče muškarac glasom bez intona‐ cije. „Ali, tebi glava veoma brzo radi. Ono što pokušavam da ti objasnim vrlo je nejasno, ali možda ćeš razumeti. Kao što sam ti ranije rekao, za svet u kome mi živimo najvažnije je da se uspostavi i održava ravnoteža između dobra i zla. Oni koji otelovljuju suštinu čovečuljka, ili pak nekakva volja koja tu postoji, zasigurno imaju snažnu moć. Ali, što oni više budu demon‐ strirali tu moć, automatski će jačati i sila koja joj se suprotstavlja. Na taj način svet održava delikatnu ravnotežu. Ma u kom se svetu nalazili, taj princip je isti. I za svet godine 1Q84 u kome smo se sada ovako našli možemo reći potpuno isto. Kada su čovečuljci počeli da demonstriraju snažnu moć, automatski se stvorila sila koja im je protivteža. A taj zamajac otpora verovatno je tebe povukao u ovu godinu 1Q84.“ Ogromnog tela na prostirci za jogu, izvaljen kao kit nasukan na obalu, muškarac duboko udahnu. „Ako nastavim priču po onoj istoj analogiji sa prugom, ovako bi to izgledalo: oni su u stanju da prebace skretnicu pruge. Kao rezultat toga, voz prelazi na ovu tračnicu. Tračnicu pod nazivom godina 1Q84. Samo, oni nisu baš u stanju da identifikuju svakog putnika koji se vozi u tom vozu, niti da vrše selekciju i razdvajaju ih. Drugim rečima, u vozu se možda voze i ljudi koje oni ne smatraju poželjnim." „Slepi putnici", reče Aomame. „Upravo tako." Zatutnja grmljavina. Tutnjava je mnogo jača nego ranije. Ali, nema bleska. Samo se čuje njen zvuk. Aomame pomisli da je to baš čudno. Gromovi pucaju tako blizu, a munje ne sevaju. Ni kiša ne počinje. „Jesi li dovde razumela?" „Slušam vas", reče ona več odvojivši vrh igle od tačke na njegovom vratu. Pažljivo ga je usmerila u vazduh. Sada mora da se usredsredi na sa‐ govornikovu priču. „Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko

je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruk‐ tivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u đavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće. Da li su oni koji se nazivaju čovečuljcima dobri ili loši, to ne znam. To u izvesnom smislu prevazilazi naše razumevanje i mogućnost definisanja. Mi smo od davnina živeli zajedno s njima. Još od vremena kada dobro i zlo nije čestito ni postojalo. Od razdoblja prapočetaka ljudske svesti. Ali, bili oni dobri ili loši, bili svetlost ili senka, važno je da se tu stvori neki povratni mehanizam kada oni pokušavaju da demonstriraju svoje moći. U ovom slučaju, u istom trenutku kada sam ja postao izaslanik onih koji otelovljuju suštinu čovečuljaka, moja ćerka je postala predstavnik mehanizma koji im se suprotstavlja. Na taj način se održala ravnoteža." „Vaša ćerka?" „Tako je. Moja ćerka je bila ta koja je na samom početku dovela čove‐ čuljke. Tada je imala deset godina. Sad ima sedamnaest. U jednom trenutku oni su se pojavili iz tame i došli ovamo preko moje ćerke. A mene postavili za svog izaslanika. Ona je bila perceiver - zapažač, a ja receiver - primalac. Slučajno smo obdareni takvim svojstvima. U svakom slučaju, oni su nas pronašli. Nismo mi našli njih.“ „I onda ste vi silovali sopstvenu ćerku.“ „Opštio sam s njom“, reče on. „Ta reč je približnija stvarnim okolnosti‐ ma. Osim toga, apsolutno sam opštio sa apstraktnom idejom svoje čerke. Reč ’opštiti’ je višeznačna. Ključ je da smo mi postali jedno. Kao zapažač i primalac." Aomame odmahnu glavom. „Ne razumem šta mi govorite. Jeste li vi polno opštili sa svojom ćerkom ili niste?“ „Taj odgovor će uvek biti i da i ne.“ „I s malom Cubasom je ista stvar?" „Ista stvar. U principu." „Ali, Cubasina materica je stvarno uništena." Muškarac odmahnu glavom. „Ono što si ti videla je apstraktna prilika. Nije materijalna." Aomame nije uspevala da sustigne brzi tok razgovora. Napravi stanku, pa pribra dah. Zatim reče: „Da li to znači da je ideja poprimila ljudski lik,

pa odšetala i pobegla?" „Pojednostavljeno rečeno." „Mala Cubasa koju sam videla nije materijalno biće?" „Zato su i došli po nju." „Došli po nju", reče Aomame. „Ona je preuzeta i leči se. Dobija neophodan tretman." „Ne verujem u vaše reči“, glatko reče Aomame. „Nipošto ne mogu da te krivim zbog toga", reče muškarac glasom bez emocija. Aomame na neko vreme ostade bez reči. A zatim postavi drugo pitanje: „Time što ste apstraktno, višeznačno napastvovali svoju ćerku, postali ste izaslanik čovečuljaka. Ali je vaša ćerka, istovremeno kada ste postali izaslanik čovečuljaka, zauzvrat otišla od vas i postala neprijateljsko biće. Da li je drugim rečima to ono što vi tvrdite?" „Tako je. Zbog toga je i odbacila svoju kćer“, reče muškarac. „Ali, ti verovatno ne shvataš šta podrazumevam pod tim, zar ne?" „Kćer?“ reče Aomame. „To je nešto poput žive senke. S tim je sada povezana još jedna osoba. Moj stari lični prijatelj. Čovek u koga se mogu pouzdati. Tom prijatelju sam prepustio svoju ćerku. S druge strane, a to nije bilo tako davno, dogodilo se da s tim bude povezana i nova osoba, Tengo Kavana koga ti dobro poznaješ. Tengo i moja ćerka su slučajno bili privučeni jedno drugom i napravili su tim.“ Tu vreme kao da je naprasno stalo. Aomame nije uspevala da pronađe reči. Ukočenog tela nepomično je čekala da se vreme ponovo pokrene. Muškarac nastavi: „Svako od njih dvoje poseduje odlike kojima se dopu‐ njavaju. Eriko je posedovala ono što nedostaje Tengu, dok je Tengo imao ono što je nedostajalo njoj. Uzajamno se dopunjavajući, udružili su snage i izveli jedan poduhvat. A njihovo dostignuće izvršilo je ogroman uticaj. U kontekstu onoga što će učvrstiti zamajac otpora čovečuljcima." „Napravili su tim?“ „Među njima nema ljubavnih odnosa niti telesnih iskustava. Stoga nemoj da brineš. Mislim, ako ti je to uopšte na pameti. Eriko se ne zaljubljuje ni u koga. Ona je... u stanju koje prevazilazi tako nešto.“ „Kakvo je to dostignuće njihovog zajedničkog poduhvata, konkretno rečeno?“

„Da bih ti to objasnio, moraću da se latim još jedne, drugačije analogije. Rečju, njih dvoje su formirali nešto poput antitela koje se suprotstavlja virusu. Ako bi funkcija čovečuljaka bila da predstavljaju virus, onda su njih dvoje protiv njega formirali antitela koja su se rasprostranila. Ovo je naravno analogija koja nastupa s jednostranog stanovišta, jer ako se gleda sa strane čovečuljaka, onda su naprotiv upravo njih dvoje prenosioci virusa. Sve je kao u dvostrukom ogledalu." „I to je ono što vi nazivate uzvratnim činom, zar ne?“ „Tako je. Čovek koga voliš i moja ćerka udružili su snage i izveli jedan poduhvat. Drugim rečima, to znači da ti i Tengo na ovom svetu doslovce idete ukorak." „Ali ne slučajno, kako ste i sami rekli. To jest, ja sam u ovaj svet dovedena s namerom u nekakvom obliku. O tome je reč?" „Upravo tako. Ti si ovamo dovedena s namerom koja ima oblik, sa određenim ciljem. U ovaj svet godine 1Q84. U ma kom obliku da se to desilo, ono što je tebe i Tenga ovamo dovelo u vezu nipošto nije proizvod slučajnosti." „A s kakvom namerom, s kakvim ciljem?" „To nije na meni da ti objašnjavam", reče muškarac. „Izvini." „Zašto ne možete da mi objasnite?“ „To ne znači da ne mogu da ti objasnim. Ali, postoji smisao koji će biti izgubljen istog časa kad bude pretočen u reči.“ „Dobro, onda ću vam postaviti drugo pitanje“, reče Aomame. „Zbog čega sam to morala da budem baš ja?“ „Izgleda da tebi još nije jasno zbog čega.“ Aomame nekoliko puta snažno zamaha glavom. „Nije mi jasno zbog čega. Ni najmanje.“ „To je sasvim prosto. Zbog toga što se ti i Tengo uzajamno snažno pri‐ vlačite.“ Aomame je samo dugo ćutala. Osećala je kako joj je čelo orošeno znojem. Imala je osećaj da joj jedna tanka, nevidljiva opna prekriva celo lice. „Privlačimo se“, reče ona. „Uzajamno, veoma snažno.“ U njoj se bez ikakvog razloga stvarao osećaj nalik na ljutnju. Čak i blagi osećaj mučnine. „Ne mogu da verujem u to. „On se mene sigurno i ne seća"

„A ne, Tengo se i te kako seća da ti postojiš na ovom svetu, i on tebe želi. I do sada osim tebe nikada nije voleo nijednu ženu.“ Aomame nakratko ostade bez reči. Za to vreme nastavljali su se siloviti udari groma u kratkim razmacima. Izgleda da je i kiša konačno počela da pljušti. Ogromne kišne kapi počele su da udaraju o prozore hotelske sobe. Ali njihov zvuk jedva da joj je dopirao do ušiju. Muškarac reče: „Na tebi je hoćeš li u to verovati ili ne. Ali, treba da veruješ. Zato što je to nepobitna činjenica.“ „Zar se on mene još seća, iako je prošlo već dvadeset godina otkad se nismo videli? Nismo čestito ni progovorili.“ „U praznoj učionici osnovne škole ti si Tenga čvrsto uhvatila za ruku. Imali ste deset godina. Sigurno si morala da skupiš beskrajno mnogo hrabrosti da to uradiš.“ Aomame silovito iskrivi lice. „Kako vi znate za to?“ Muškarac joj ne dade odgovor. „Tengo to nikad nije zaboravio. I sve ovo vreme mislio je na tebe. Čak i sada još misli na tebe. Treba da veruješ u to. Ja znam mnogo toga. Recimo, ti i sada misliš na Tenga dok se samozadovo‐ ljavaš. Njega zamišljaš, je l' tako?“ Aomame je malo otvorila usta i potpuno ostala bez reči. Samo je plitko disala. Muškarac nastavi: „Nemaš čega da se stidiš. To je potpuno prirodna stvar. I on radi to isto. U tim trenucima misli na tebe. Još.“ „Ali kako vi to...“ „Kako ja to znam? Načuljim uši i saznam. Moj je posao da čujem glas.“ Došlo joj je istovremeno da prsne u smeh i da brižne u plač. Ali nije mogla ni jedno ni drugo. Ukopana u sredini između ta dva, ne prevagnuvši ni na jednu stranu, samo je bila bez reči. „Nemaš čega da se plašiš", reče muškarac. „Da se plašim?" „Plašiš se. Kao što se Vatikan nekad plašio da prihvati heliocentričnu teoriju. Nisu oni sa svoje tačke gledišta verovali u nepogrešivost geocentrič‐ ne teorije. Samo su se plašili nove situacije koju bi donelo prihvatanje heli‐ ocentrične teorije. Uz to, strahovali su od toga da če morati da ponovo drugačije postave sopstvenu svest. Tačnije rečeno, Katolička crkva do današnjeg dana nije javno prihvatila heliocentričnu teoriju. Tako i ti. Plašiš se da svučeš tvrdi oklop kojim ti je dugo, sve do sada bilo opasano telo."

Šakama prekrivajući lice, Aomame nekoliko puta zajeca. Nije želela da to uradi, ali nije uspela da se suzdrži. Htela je da to prikaže kao smeh. Ali, to nije bilo moguće. „Vas dvoje ste takoreći u ovaj svet dovedeni istim vozom", reče muškarac mirnim glasom. „Time što se udružio s mojom ćerkom Tengo je započeo aktivnost protiv čovečuljaka, a ti si iz drugog razloga došla mene da ukloniš. Drugim rečima, svako od vas dvoje na veoma opasnom mestu radi veoma opasne stvari." „Hoćete da kažete da je nečija volja to tražila od nas?" „Verovatno." „S kojom svrhom?" reče Aomame pa shvati da je to izgovoreno uludo. To je bilo pitanje na koje nije bilo izgleda da dobije odgovor. „Najpoželjnije rešenje bi bilo kad biste se vas dvoje negde sreli i s rukom u ruci otišli iz ovog sveta", reče muškarac ne odgovarajući na pitanje. „Ali to nije jednostavno." „Nije jednostavno", nesvesno ponovi Aomame reči svog sagovornika. „Nažalost, to najblaže rečeno nije jednostavno. Otvoreno govoreći, to je praktično nemoguće. Protivnik sa kojim se suočavate, ma kojim ga imenom zvali, jeste žestoka sila.“ „Tu", reče Aomame napuklim glasom. Pa pročisti grlo. Njena pometnja sad se primirila. Sad još nije vreme za plakanje, pomisli ona. „Tu na scenu stupa vaš predlog. Ja ću vama pružiti bezbolnu smrt, a vi meni zauzvrat možete nešto dati. Neku drugu alternativu." „Ti vrlo brzo shvataš", reče muškarac i dalje ležeći potrbuške. „Tako je. Moj predlog su alternative vezane za tebe i Tenga. Možda nisu svetle, ali bar ostavljaju prostor za izbor." „Čovečuljci strahuju od toga da mene ne izgube", reče muškarac. „Jer je moje prisustvo njima još neophodno. Ja sam njima u ulozi izaslanika veoma koristan čovek. Nije jednostavno da za mene pronađu zamenu. Uz to, u ovom trenutku još nije obezbeđen moj naslednik. Da bi se postalo njihovim izaslanikom, neophodno je ispuniti razne složene uslove, a ja sam redak čovek koji je sve te uslove ispunio. Oni strahuju od toga da će me izgubiti. Ako mene sada izgube, privremeno će se stvoriti praznina. Zato pokušavaju da spreče da ti meni oduzmeš život. Žele da me još neko vreme održe u životu. Grmljavina koja se čuje napolju znak je njihove ljutnje. Ali, oni ne mogu direktno da dopru do tebe. Samo šalju upozorenje da su ljuti. Iz istog

razloga su i tvoju prijateljicu, na neki verovatno domišljat način, oterali u smrt. A sada će, ako se ovako nastavi, verovatno i Tengu učiniti nešto nažao." „Učiniti nažao?" „Tengo je napisao priču o onome što rade čovečuljci. Eriko je donela tu priču, a on ju je uspešno uobličio u tekst. To je bio njihov zajednički poduhvat. Ta priča imala je ulogu antitela koje se suprotstavilo zamajcu koji izazivaju čovečuljci. Ona je objavljena u obliku knjige i postala je bestseler. Zbog toga su čovečuljcima, makar i privremeno, propale mnoge prilike i ograničeni su na nekoliko poteza. Verovatno si čula za naslov Lutka od vazduha.“ Aomame klimnu glavom. „U novinama sam videla članak o knjizi. I reklame izdavača. Knjigu nisam čitala." „Lutku od vazduha je suštinski napisao Tengo. On sada piše svoju novu priču. On je ovde, u svetu s dva meseca, otkrio sopstvenu priču. Izuzetan zapažač Eriko probudila je u njemu tu priču koja ima svojstvo antitela. Tengo kao primalac izgleda je obdaren izuzetnim sposobnostima. Ono što je tebe dovelo ovamo, ili pak drukčije rečeno - ono na čemu si se ovamo dovezla, bila je možda upravo ta njegova sposobnost.“ U polutami Aomame se strogo namršti. Morala je nekako da sustigne tok priče. „Drugim rečima, ja sam zahvaljujući Tengovoj sposobnosti pripove‐ danja priče, ili ako upotrebim vaš izraz, zahvaljujući njegovoj moći primaoca, preneta u drugi svet nazvan godina 1Q84, je li tako?“ „Bar ja to trenutno pretpostavljam“, reče muškarac. Aomame pogleda u svoje šake. Prsti su joj bili mokri od suza. „Ako se ovako nastavi, velika je verovatnoća da će Tengo biti ubijen. Za one koji otelotvoruju suštinu čovečuljaka on je u ovom času najopasnija figura. A ovo je apsolutno pravi svet. U njemu teče prava krv, zadaje se prava smrt. Smrt je naravno večna.“ Aomame se ugrize za usnu. „Voleo bih da razmisliš ovako", reče muškarac. „Pretpostavi da ti mene sad ubiješ i eliminišeš me s ovog sveta. Tada će razlog da čovečuljci naude Tengu prestati da postoji. Ako kanal koji ja predstavljam iščezne, koliko god da su Tengo i moja ćerka presecali taj kanal, oni za njih više neće pred‐ stavljati pretnju. Čovečuljci će se okanuti svega i otići nekud drugde da traže novi kanal. Kanal drugačijeg porekla. To će za njih postati zadatak od najvećeg prioriteta. Razumeš li to?"

„Kao rezon", reče Aomame. „Ali, s druge strane, ako ja budem ubijen, organizacija koju sam obrazovao tebe neće ostaviti na miru. Možda će potrajati izvesno vreme dok te ne budu pronašli. Ti ćeš sigurno promeniti ime, mesto boravka, verovatno čak i lični opis. Uprkos tome, oni će te kad-tad stići i surovo kazniti. Takav strogi i nasilan sistem, iz kog nema povratka, mi smo stvorili. To je jedna alternativa.“ Aomame u glavi sabra ono što joj je rekao. Muškarac je čekao da se njegova logika slegne u njenom umu. On nastavi: „Nasuprot tome, uzmi da ti mene sad ne ubiješ. Ti samo mirno odlaziš odavde. Ja nastavljam da živim. Tada će verovatno čovečuljci uložiti sve napore da uklone Tenga kako bi mene kao izaslanika sačuvali. Njegov talisman nije još toliko moćan. Oni će mu sigurno pronaći slabu tačku i nastojati da Tenga nekim metodom unište. Jer ne mogu da dozvole dalje širenje antitela. Zauzvrat, nastupa pretnja po tebe, a samim tim se stvara i razlog da budeš kažnjena. To je druga alternativa.“ „U tom slučaju Tengo umire, a ja opstajem. U ovom svetu godine 1Q84“, sumirala je Aomame muškarčeve reči. „Verovatno“, reče muškarac. „Ali, u svetu u kome Tengo ne postoji moj život nema smisla. Jer, mogućnost da se nas dvoje sretnemo bila bi zauvek izgubljena." „Posmatrano s tvog stanovišta, verovatno bi tako bilo.“ Aomame se čvrsto ugrize za usnu i zamisli takvu situaciju. „Ali, to su samo vaše puke reči“, ukaza Aomame. „Postoji li osnov zbog koga bi trebalo da poverujem u to što govorite, nešto što to potkrepljuje?“ Muškarac odmahnu glavom. „U pravu si, nema nikakve osnove ni dokaza. To su samo moje reči. Ipak, sigurno si svojim očima videla speci‐ fičnu moć koju ja posedujem. Onaj stoni sat nije vezan nitima. Još je i veoma težak. Slobodno idi i pogledaj. Ili ćeš prihvatiti ili nećeš prihvatiti ono što ti govorim. A nije nam ostalo još mnogo vremena.“ Aomame baci pogled na stoni sat na komodi. Kazaljke su pokazivale nešto pre devet sati. Položaj sata bio je malo iskošen. Okrenut je pod čudnim uglom. Zbog toga što je nešto ranije bio podignut u vazduh pa ispušten. Muškarac reče: „U ovom trenutku nema; nikakvog izgleda da ću u ovoj godini 1Q84 istovremeno moći da vas oboje spasim. Dve su alternative.

Jedna je najverovatnije da ti umreš, a da Tengo preživi. Druga je najvero‐ vatnije da on umre, a ti preživiš. Biće jedno od ta dva. Zato sam na početku i rekao da alternative nisu svetle.“ „A izuzev njih ne postoji nijedna druga mogućnost.“ Muškarac odmahnu glavom. „U ovom času, nema druge nego da izabereš između te dve.“ Aomame skupi vazduh u plućima i polako ga izdahnu. „Žao mi je“, reče muškarac. „Da si ostala u 1984. godini, sigurno ne bi bila dovedena pred takav izbor. Ali, istovremeno, da si ostala u 1984. godini, ne bi imala načina da saznaš činjenicu da Tengo sve ovo vreme misli na tebe. Ako ništa drugo, tu činjenicu si spoznala upravo zbog toga što si na ovaj način doneta u godinu 1Q84. Činjenicu da su vaši umovi u izvesnom smislu povezani." Aomame sklopi oči. Ne smem da zaplačem, pomisli ona. Još nije vreme za plakanje. „Da li Tengo zaista želi mene? Možete li to iskreno da mi potvrdite?" upita Aomame. „Tengo sve do sada ni jednu jedinu ženu osim tebe nije voleo iz dubine duše. To je nepobitna činjenica." „Ali me ipak nije tražio." „Ni ti nisi tražila njega. Zar nije tako?" Aomame zatvori oči, u trenutku se osvrnu na duge godine i pogledom pređe preko njih. Kao da stoji na visokoj litici i odozgo posmatra moreuz koji se prostire pod njom. Mogla je da oseti miris mora. I da čuje duboki huk vetra. Ona reče: „Trebalo je odavno da skupimo hrabrost i potražimo jedno drugo, zar ne? Tada smo mogli u prvobitnom svetu da postanemo jedno." „U teoriji, da“, reče muškarac. „Ali u svetu 1984. godine to ti sigurno ne bi ni palo na pamet. Tako su uzrok i posledica povezani na izvitoperen način. A ta izvitoperenost, koliko god svetova bilo, ne bi se mogla ispraviti." Iz njenih očiju slivale su se suze. Plakala je zbog svega onoga što je dosada izgubila. Plakala je zbog onoga što će tek izgubiti. A onda je ubrzo - koliko li je samo dugo plakala? - došla do tačke da više ne može da plače. Njena osećanja kao da su udarila u nevidljivi zid, a suze presahnule. „Svejedno je", reče Aomame. „Nema nikakve sigurne osnove. Nijednog dokaza. Ne razumem sve do detalja. Pa ipak, izgleda da ću morati da

prihvatim vaš predlog. Po vašoj želji eliminisaću vas sa ovog sveta. Doneću vam trenutnu, bezbolnu smrt. Da bih Tenga ostavila u životu." „To znači da ćeš obaviti razmenu sa mnom." „Tako je. Obavićemo razmenu." „Ti ćeš verovatno umreti, znaš", reče muškarac. „Uloviće te i kazniće te. Ta kazna bi mogla biti surova. Ti ljudi su fanatici." „Nema veze." „Zato što imaš ljubav." Aomame klimnu glavom. „Bez tvoje ljubavi, sve bi to bio samo laki komad", reče muškarac. „Kao što kažu stihovi pesme." „Ako vas ubijem, hoče li Tengo zaista ostati u životu?" Muškarac je neko vreme čutao. A onda reče: „Tengo če ostati u životu. Možeš da mi veruješ na reč. To je nešto što zasigurno mogu da ti dam u zamenu za svoj život." „I moj život", reče Aomame. „Postoje stvari koje se mogu trampiti samo za život", reče muškarac. Aomame blago skrsti šake. „Ali da budem iskrena, htela sam da živim i da sa Tengom postanem jedno." Na sobu se nakratko spustila tišina. Za to vreme nije se čula ni grmljavi‐ na. Sve je utihnulo. „Voleo bih da ti to pružim kad bih mogao", reče muškarac mirnim glasom. „Što se mene lično tiče. Žao mi je, ali takva alternativa ne postoji. Nije postojala ni u 1984, a ne postoji ni u godini 1Q84. U različitom smislu." „U 1984. godini moji i Tengovi putevi nisu se ni ukrstili. O tome govorite?" „Tako je. Verovatno bi svako od vas za sebe, ne ostvariviši nikakav uzajamni odnos, ostario misleći na ono drugo." „Ali u godini 1Q84 bar ja mogu da budem svesna da ću umreti zbog njega." Ne govoreći ništa, muškarac samo duboko udahnu. „Htela bih da mi kažete jednu stvar", reče Aomame. „Ako je to nešto što mogu da ti kažem", reče muškarac ležeći na stomaku. „Hoće li Tengo u nekom vidu saznati da sam ja umrla zbog njega? Ili će se sve završiti na tome da ništa ne sazna?"

Muškarac je dugo razmišljao o tom pitanju. „To je verovatno na tebi." „Na meni", reče Aomame. A onda malčice iskrivi lice. „Šta to znači?" Muškarac mirno odmahnu glavom. „Ti treba da prođeš kroz teško iskušenje. Kada budeš prošla kroz njega, sigurno ćeš videti stvari onakvima kako treba da izgledaju. Ništa više od toga ne mogu da ti kažem. Niko ne može tačno da zna šta je to smrt dok stvarno ne umre.“ Pošto je peškirom brižljivo obrisala suze sa svog lica, Aomame uze tanko šilo dotle ostavljeno na podu i još jednom proveri da njegov oštar vrh nije oštećen. A zatim vrhovima prstiju desne ruke potraži onu smrtonosnu tačku na potiljku koju je prethodno napipala. Njen položaj joj je ostao urezan u pamet i ona ga odmah pronađe. Aomame vrhom prsta meko pritisnu tu tačku, odmeri povratnu informaciju, ovog puta uveravajući se da njen instinkt nije pogrešio. Zatim više puta polako duboko udahnu i izdahnu, primiri otkucaje srca i smiri svoj um. Glava mora da se izbistri. I misli na Tenga odatle je privremeno zbrisala. Osećanja mržnje, besa, zbu‐ njenosti i sažaljenja zapečatila je na nekom drugom mestu. Greške nisu do‐ zvoljene. Svoju svest treba da usredsredi na samu smrt. Kao kada se zrak po zrak svetlosti čvrsto povezuje u žižu. „Da obavimo posao“, reče Aomame mirno. „Moram da vas uklonim sa ovog sveta." „A ja ću moći da se rastavim od svakog bola koji mi dat." „Od svakog bola, čovečuljaka, od sveta koji je promenio lice, raznih teorija... i od ljubavi." „I od ljubavi. Tako je", reče muškarac kao da govori sam za sebe. „I ja sam imao ljude koje sam voleo. Dakle, hajde da obavimo svako svoj posao. Aomame, ti si strahovito sposobna žena. Ja to znam." „Kao i vi", reče Aomame. Njen glas je već bio poprimio neku čudnovatu prozirnost koja donosi smrt. „I vi ste sigurno veoma sposoban i izuzetan čovek. A mora da je postojao svet u kome na kraju ne bih morala da vas ubijem." „Sveta više nema", reče muškarac. To su bile poslednje reči koje je izgovorio. Sveta više nema. Aomame uperi vrh igle koja je štrčala pravo u onu delikatnu tačku na potiljku. Svesno se usredsredila i podesila tačan ugao. Zatim je podigla desnu pesnicu u vazduh. Zaustavila je dah, nepomično čekajući signal.

Nema više o čemu da'se razmišlja, pomisli ona. Samo o tome da svako od nas obavi svoj deo posla. Nema potrebe da se misli. Niti da se objašnjava. Samo treba sačekati znak. Njena pesnica bila je čvrsta kao kamen, bez duše. Grmljavina koja ne seva silovito se prolamala napolju. Kišne kapi sipale su niz prozor. U tom času, oni su bili u preistorijskoj pećini. Mračnoj i vlažnoj pećini niske tavanice. Ulaz u pećinu okružile su mračne zveri i duhovi. Svetlost i senka oko nje tek na tren postadoše jedno. Nalet bezimenog vetra prešao je preko daleke litice. To je bio signal. Na taj znak, Aomame kratko i precizno zamahnu pesnicom naniže. U gluvoj tišini, sve je bilo gotovo. Zveri i duhovi duboko ispustiše dah, rastvoriše svoj obruč i vratiše se u dubinu šume koja je izgubila srce.

14 Tengo Predat paket „Dođi ovamo i zagrli me“, rekla je Fukaeri. „Zajedno ponovo moramo u mačji grad.“ „Da te zagrlim?" reče Tengo. „Nećeš da me zagrliš", upita Fukaeri bez znaka pitanja. „Ne, ne radi se o tome. Samo... nije mi jasno šta to znači." „Obavićemo pročišćenje", saopšti Fukaeri glasom bez intonacije. „Dođi ovamo i zagrli me. I ti se presvući u pidžamu i ugasi svetlo." Kako mu je rečeno, Tengo je ugasio svetlo sa tavanice spavaće sobe. Svukao je odeću, izvadio svoju pidžamu i presvukao se u nju. Kad li sam poslednji put oprao pidžamu, razmišljao je on dok se presvlačio. Kako nije mogao da se priseti, mora da je bilo prilično davno. Ipak, na sreću, nije mirisala na znoj. Tengo se nikad previše i ne znoji. Niti mu telo ima prodoran miris. Pa opet, pidžamu bi trebalo češće da pere, mislio je Tengo osvrćući se na to. U ovom nesigurnom životu nikad se ne zna šta će biti. Jedna od strategija pomoću koje čovek tome može da se suprotstavi je i rev‐ nosnije pranje pidžame. On se zavuče u krevet i bojažljivo prebaci ruku preko Fukaeri. Ona spusti glavu na njegovu desnu ruku. A onda je, poput nekog bića koje pada u zimski san, nepomično i mirno utihnula. Telo joj je bilo toplo, i gotovo ranjivo meko. Ali nije bilo oznojeno. Grmljavina je bivala sve jača. Sada je i kiša grunula. Kao luda od besa, kiša ne prestaje postrance da udara u prozorsko staklo. Vazduh je bio lepljiv. Sticao se osećaj da svet hrli ka svom mračnom kraju. Da li je možda i Noje imao takav osećaj kada je nastajao potop? Ako jeste, sigurno je bilo strašno depresivno spajati po dva raznopolna primerka nosoroga, par primeraka lavova, par primeraka pitona i ukrcati ih na malu barku. Njhove životne navike prilično su različite, vid komunikacije ograničen, a zaudaranje njihovih telesa mora da je bilo strahovito.

Reči „par primeraka“ podsetiše Tenga na Sonija i Šer. Verovatno se ne bi moglo reći da bi Soni i Šer bili podesan par primeraka koji predstavljaju ljudski rod na Nojevoj barci. Ne bi se moglo ići baš dotle da se kaže da je neprikladan, ali sigurno bi bilo drugih parova prikladnijih za uzorak. U krevetu grliti Fukaeri, tako u njegovoj sopstvenoj pidžami, za Tenga je bio čudan osećaj. Skoro kao da je grlio neki deo sebe. Kao da u naručju ima neko biće koje s njim deli krv i meso, miris tela i sponu između svesti. Tengo zamisli kako njih dvoje, umesto Sonija i Šer odabrani da budu taj par primeraka, plove na Nojevoj barci. Ali, ni oni se uopšte ne bi mogli nazvati prikladnim uzorkom ljudskog roda. Jer, ma kako ja gledao na to, sama činjenica da smo nas dvoje ovako zagrljeni u krevetu nije baš prikladna. Kad je na to pomislio, Tengo nikako nije mogao da se smiri. On prebaci svoje misli, pa zamisli kako Soni i Šer plove na Nojevoj barci i fino se druže s parom pitona. Bila je to apsolutno besmislena maštarija, ali je ipak uspela makar malo da mu opusti napetost u telu. Fukaeri u Tengovom naručju nije ništa govorila. Niti se pomerala, niti je progovarala. Ni Tengo nije govorio ništa. Iako je grlio Fukaeri u svom krevetu, Tengo nije osećao maltene nikakvu žudnju. Za Tenga je žudnja u osnovi bila produžetak vida komunikacije. Stoga je tamo gde ne postoji mogućnost komunikacije želja za libidom za njega bila nešto što bi se teško moglo nazvati prikladnim. Osim toga, suštinski je shvatao da Fukaeri nije potrebna njegova žudnja. Ona od Tenga traži nešto drugo - mada njemu nije baš jasno šta. Ali, ma koji cilj bio, sama činjenica da mu je prelepa sedamnaestogodi‐ šnja devojka u naručju nije bila nešto neprijatno. Svojim uhom povremeno bi mu dotakla obraz. Njen topli dah doticao mu je vrat. Njene grudi, u poređenju s njenim vitkim telom, bile su iznenađujuće velike i čvrste. Bile su prislonjene uz predeo tačno iznad njegovog trbuha, mogao je da oseti njihovu čvrstinu. A njena koža odavala je divan miris. Poseban miris života, kakav može da odaje jedino telo još u razvoju. Miris cveća sa jutarnjom rosom na vrhuncu leta. Taj miris često je mogao da oseti kao osnovac usput kada je u rana jutra odlazio na gimnastiku uz radio. Bilo bi dobro da mi se ne dogodi erekcija, pomisli Tengo. Ako bude imao erekciju, posmatrano iz položaja u kome je, ona će za to sigurno odmah znati. Ako do toga dođe, stvoriće se pomalo neprijatna situacija. Kojim rečima i u kom kontekstu bi trebalo sedamnaestogodišnjoj devojci

objasniti činjenicu da se erekcija povremeno dešava čak i kada on nije ne‐ posredno prožet žudnjom? Ipak, na sreću, u ovom trenutku nema erekciju. Nema ni njenih nagoveštaja. Hajde da se okanem razmišljanja o mirisima. Treba, ako je ikako moguće, da mislim na stvari koje nemaju veze sa seksom. Još malo je razmišljao o interakciji Sonija i Šer sa parom primeraka pitona. Da li bi oni imali zajedničke teme? I ako bi imali, koje bi one bile? Da li bi se tu nešto pevalo? Ubrzo, kada mu se moć imaginacije iscrpla na mestu gde je barka ušla u oluju, u glavi je izvodio množenje trocifrenih brojeva. To je često radio tokom seksa sa svojom devojkom. Na taj način uspevao je da odgodi trenutak ejakulacije (a ona je bila vrlo stroga u pogledu tog trenutka). Da li će to imati efekta i na postizanje erekcije, to on nije znao. Ali, bolje je i to nego da ne radi ništa. A mora nešto da učini. „Ne smeta mi ako ti se diže“, reče Fukaeri kao da mu je prozrela misli. „Ne smeta?“ „To nije ništa loše.“ „Nije ništa loše“, ponovi Tengo njene reči. Kao da sam neki osnovac koji sluša predavanje o seksualnom vaspitanju, pomisli on. Erekcija nipošto nije nešto čega se treba stideti, nije ništa loše. Samo, treba odabrati vreme i situaciju. „Dakle, je li pročišćenje već počelo?“ upita Tengo da bi promenio temu. Fukaeri ne odgovori na to. Njene lepe malene uši kao da su sve vreme osluškivale nešto sred tutnjave gromova. Tengo je to znao. Zato je rešio da ne govori ništa više. Prestao je i da množi trocifrene brojeve. Ako Fukaeri ne smeta da on ima erekciju, onda može i da je dobije, mislio je on. U svakom slučaju, njegov penis ionako nije pokazivao znakove erekcije. U ovom trenutku počivao je u miru u snu teškom kao crna zemlja. „Sviđa mi se tvoj ud“, rekla mu je njegova devojka. „I oblik, i boja, i veličina." „Meni baš i ne“, rekao je Tengo. „Zašto?" upitala je ona držeći njegov opušteni penis na svom dlanu kao da postupa s nekom usnulom životinjicom, odmeravajući njegovu težinu. „Ne znam", rekao je Tengo. „Možda zato što je to nešto što nisam sam odabrao." „Kakav čudak", rekla je ona. „Čudan način razmišljanja." To je bilo davno. Još pre nego što se desio Nojev veliki potop. Može biti.

Fukaerin miran topli dah duvao je u ujednačenom ritmu u Tengov vrat. Pod slabašnom zelenom svetlošću digitalnog sata, ili pak pod povremenim blescima munja koji su konačno počeli da se pojavljuju, Tengo je uspevao da ugleda njeno uho. Izgledalo mu je kao mekana skrivena pećina. Da je ona njegova devojka, on bi je tu nezasito bezbroj puta poljubio, mislio je Tengo. Dok bi vodili ljubav a on prodirao u nju, prislonio bi svoje usne na njeno uho, blago ga gricnuo, liznuo jezikom, dunuo svoj dah u njega i udahnuo miris. Nije stvar u tome da bi on to sad hteo da uradi. Radi se apsolutno o tome da bi on to sigurno učinio kada bi ona bila njegova devojka. To je bila maštarija u datim okolnostima, na čisto hipotetičkoj osnovi. Sa moralne tačke gledišta, nema čega da se stidi... najverovatnije. Ali, postojalo tu pitanje etike ili ne, on nije trebalo da razmišlja o takvim stvarima. Njegov penis se izgleda probudio iz spokojnog dremeža i kuckao ga po ramenu. Zevnuo je, polako podigao glavu, iz časa u čas bivajući sve krući. A onda, ubrzo potom, poput platnenog jedra jahte razapetog severo‐ zapadnim vetrom koji duva u leđa, on je bez zadrške postigao punu erekciju. Kao rezultat, Tengov ukrućeni penis je, hteo on to ili ne hteo, sada pritiskao Fukaeri u predelu bokova. Tengo u sebi duboko uzdahnu. Otkad je njegova deset godina strarija devojka nestala, on više od mesec dana nije iskusio seks. Verovatno je ovo bilo zbog toga. Trebalo je lepo da nastavi s množenjem trocifrenih brojeva. „Ne uzbuduj se“, reče Fukaeri. „Erekcija je potpuno prirodna stvar." „Hvala ti“, reče Tengo. „Samo, čovečuljci nas možda odnekud gledaju." „Samo gledanjem ne mogu ništa." „To je dobro", reče Tengo nespokojnim glasom. „Ali, kad pomislim da nas neko gleda, nekako se uznemirim." Ponovo se prolomi grmljavina, kao da će proseči nebo kao staru zavesu, žestoko zatresavši prozorska stakla. Oni su se izgleda ozbiljno namerili da smrskaju staklo. Ili će se pak staklo samo u međuvremenu razbiti. Bio je to prilično čvrst aluminijumski prozor, ali ako se ovako divljački potresi nastave, okno neće izdržati još dugo. Velike tvrde kišne kapi i dalje su poput sačme za lov na jelene sipale po prozorskom staklu. „Grmljavina se izgleda uopšte ne seli dalje", reče Tengo. „Obično se ne događa da traje ovoliko dugo." Fukaeri pogleda gore u tavanicu. „Neko vreme ne možemo nikud." „Koliko je to dugo?"

Fukaeri ne odgovori na to. S pitanjem na koje neće dobiti odgovor, i erekcijom koja nikud ne vodi, Tengo je i dalje bojažljivo grlio Fukaeri. „Još jednom idemo u mačji grad", reče Fukaeri. „Zato moramo da spavamo." „Ali, hoćemo li moći da zaspimo? Pored ovolike grmljavine, a i tek je prošlo devet sati", reče Tengo nesigurno. Pokušao je da složi matematički izraz. Jedno pitanje vezano za dugačku formulu, ali rešenje je on već znao. Zadatak mu je bio da nađe način kako što brže, što kraćim putem stići do njenog rešenja. Glava mu je radila brzo. To je bilo čisto maltretiranje mozga. Ali, i uprkos tome, erekcija mu nije oslabila. Imao je utisak da mu je ud naprotiv još krući. „Moći ćemo da zaspimo", reče Fukaeri. Bila je u pravu. Okružen žestokim pljuskom koji se stuštio, i grmljavi‐ nom koja je tresla zgrade, s nespokojstvom u umu i snažnom erekcijom, Tengo je uprkos svemu, i sam nesvestan toga, u jednom trenutku pao u san. Nije ni verovao da je to uopšte moguće... Sve je u haosu, pomislio je Tengo pre nego što je zaspao. Moram nekako da nađem najkraći put do rešenja. Vreme je ograničeno. A mesta na papiru za rešavanje premalo. Tik-tak, tik-tak, dosledno je otkucavao sat. Kad je došao k sebi, bio je nag. I Fukaeri je, naravno, bila naga. Gola kao od majke rođena. Apsolutno ništa nema na sebi. Njene grudi izgledale su kao prave polulopte. Savršene polulopte. Ne tako velike bradavice. Još meke, tu mirno traže neminovan dolazak savršenog oblika. Samo su grudi velike, već zru. Iz nekog razloga izgledaju kao da na njih ne deluje sila gra‐ vitacije. Dve bradavice lepo su uperene nagore. Kao sveži izdanci puzavice koji traže sunčeve zrake. Sledeče što je Tengu palo u oči bila je činjenica da ona nema stidnih vlasi. Na mestu gde bi trebalo da se nalaze stidne dlačice bila je samo ogoljena glatka bela koža. Belina njene kože samo je pojačava‐ la doživljaj nezaštićenosti tog predela. Njene noge bile su rastavljene i mogao je u dubini da vidi njeno međunožje. Isto kao i uši, izgledalo je kao tek izvajano. A možda je i stvarno bilo upravo izvajano. Tek izvajane uši i tek izvajani ženski polni organ veoma liče, pomisli Tengo. Uperen nagore, izgledao je kao da nešto pokušava da čuje. Nešto, recimo, poput zvonjave zvončića u daljini. On se okrenu na leđa u krevetu i uperi pogled u tavanicu. Fukaeri se popela na njega. Tengova erekcija se još držala. Grmljavina je i dalje trajala.

Dokle će još da grmi? Ako se ovako nastavi, zar se nebo neće raspasti u pa‐ ramparčad? Zar to nije nešto što posle niko više neće moći da popravi? Spavao sam, seti se Tengo. Zaspao sam sa erekcijom. I još se čvrsto drži. Da li se moj ud održavao u erekciji sve vreme dok sam spavao? Ili je jednom pao, pa se ponovo digao? Kao novi kabinet aktuelnog premijera. Koliko li sam dugo spavao? Ma ne, nema ni veze, mislio je Tengo. U svakom slučaju (bez obzira na to da li je bilo prekida ili nije), erekcija trenutno još traje i ne pokazuje nikakve znake opadanja. I Soni i Šer, i množenje trocifrenih brojeva, i komplikovane matematičke formule potpuno su beskorisne u te svrhe. „Ne smeta mi“, reče Fukaeri. Raširenih nogu, prislanjala je svoj polni organ uz Tengove slabine. Nije bilo ničeg sramotnog u tom prizoru. „Nema ničeg lošeg u erekciji", rekla je ona. „Ne mogu da se pomerim“, reče Tengo. To je bila istina. On pokušava da se pridigne, ali ne uspeva ni prstom da mrdne. Ima osećaj u telu. Mogao je da oseti težinu Fukaerinog tela na sebi. Osećao je i da mu je penis u snažnoj erekciji. Ali, njegovo telo, kao da se stvrdnulo, bilo je potpuno skamenjeno. „Nema potrebe da se pomeraš“, reče Fukaeri. „Ima potrebe da se pomeram. Ovo je moje telo“, reče Tengo. Fukaeri ništa ne reče na to. Da li njegove reči uopšte čestito komešaju vazduh, Tengo čak ni to nije uspevao da ustanovi. On nema stvaran osećaj da se mišići oko njegovih usta pokreću po njegovom planu, niti da se tu oblikuju reči. Ono što on želi da kaže izgleda da se prenosi do Fukaeri. Ali, u njihovoj komunikaciji bilo je nekakve neizvesnosti kao u lošoj vezi prekookeanskog telefonskog razgovora. Ako ništa drugo, Fukaeri je bar mogla da prečuje ono što nije bilo potrebe da čuje. Tengo to nije mogao. „Ne treba da brineš“, reče Fukaeri. I onda telom polako skliznu malo naniže. Bilo je jasno šta taj pokret znači. U njenim očima počivala je svetlost dotad neviđene nijanse. Bilo je potpuno nezamislivo da u tako mali, tek izvajani polni organ može da prodre njegov penis odrasle osobe. Preveliki je i pretvrd. Sigurno bi previše bolelo. Ali, kad se prizvao k sebi, on je već bio potpuno prodro u Fukaeri. Nije bilo nikakvog otpora. Dok je prodirao, Fukaerin izraz lica se nije nimalo promenio. Samo joj se malo poremetilo disanje, i na pet-šest sekundi, ritam njenih grudi koje su se njihale gore-dole. Izuzev toga, sve je bilo potpuno prirodno, nešto što se podrazumeva, deo svakodnevice.

Primivši Tenga duboko u sebe, dok je i Tengo nju primao duboko u sebe, Fukaeri je bila nepomična. Tengo i dalje nije mogao da se pomeri, a Fukaeri, zatvorenih očiju, tela uzdignutog kao gromobran, zaustavila je svaku kretnju. Blago otvorenih usta, njene usne se sićušno pomeraju nalik na mreškanje talasića. One napipavaju kroz vazduh, kao da će oblikovati reči. Ali, osim tog, nema nikakvog pokreta. Ona kao da je u toj pozi čekala da se nešto dogodi. Tenga je obuzeo dubok osećaj nemoći. Nešto se sada sprema, a on niti zna šta bi to moglo biti, niti svojom voljom može to da kontroliše. U telu nema osećaj. Niti može da se pomeri. Ali, u penisu ima osećaj. Ne, to je pri‐ bližnije ideji nego osećaju. U svakom slučaju, to mu saopštava da se nalazi duboko u Fukaeri. Saopštava mu da je erekcija potpuna. Da li će biti sve redu ako ne stavi kondom, uznemirio se Tengo. Biće problema ako ona zatrudni. Njegova devojka bila je stroga i u pogledu kontracepcije. I Tengo je bio navikao na to. Pokušavao je svim silama da misli na nešto drugo, ali ništa stvarno nije mogao da smisli. Bio je u haosu. U tom haosu, vreme kao da je stalo. Samo, vreme ne može da stoji. Takvo nešto principijelno nije moguće. Verovatno je samo neuravnoteženo. Posmatrajući dugačak period, vreme protiče usta‐ ljenom brzinom. Tu nema sumnje. Ali, kada se pozabaviš nekim njegovim specifičnim segmentom, ono je sposobno da bude neuravnoteženo. Kada se nađu u takvoj lokalizovanoj labavosti vremena, redosled i verovatnoća stvari ne poseduju praktično nikakvu vrednost. „Tengo“, reče Fukaeri. Po prvi put mu se tako obratila. „Tengo", ponovi ona. Kao da vežba izgovor reči iz nekog stranog jezika. Otkud me sad odjednom zove po imenu, u čudu je mislio Tengo. Onda se Fukaeri polako pognu napred, približi lice njegovom i poljubi Tenga u usta. Široko rastvori svoje poluotvorene usne, a njen mek jezik zađe u Tengova usta. Jezik koji je lepo mirisao. Uporno tražeći tajni kod neizgovorenih reči urezanih u njemu. I Tengov jezik nesvesno je reagovao na to. Poput dve mlade zmije tek probuđene iz zimskog sna koje se žudno prepliću na prolećnoj livadi, sledeći uzajamne mirise. Onda Fukaeri pruži desnu ruku i uhvati Tenga za levu. Obuhvatila mu je šaku, čvrsto i snažno. Njeni maleni nokti zarili su se u Tengov dlan. A onda je okončala taj siloviti poljubac i uspravila se. „Zatvori oči.“ Kako mu je rečeno, Tengo zatvori oči. Iza zatvorenih očiju stajao je neki duboki, polumračni prostor. Veoma dubok. Izgleda kao da se proteže do

srca Zemlje. Kroz taj prostor prodirala je sugestivna svetlost koja je podsećala na sumrak. Prijatan i setan sumrak, kakav se spušta na kraju dugačkog dana. U toj svetlosti lebdi bezbroj sitnih čestica. Možda je prašina. Možda polen. Ili pak nešto sasvim drugo. Ubrzo potom, ta dubina se postepeno sužava. Svetlost postaje bleštavija, a stvari koje se nalaze uokolo počinju da se vide. Dok se okrenuo, on ima deset godina i nalazi se u učionici osnovne škole. U istinsko vreme, i na istinskom mestu. To je bila prava svetlost i pravi desetogodišnji on. Stvarno je udisao vazduh koji se tu nalazio i mogao da oseti miris prelakiranog drveta i krede zaostale na sunđeru školske table. U učionici, sami su on i ta devojčica. Nikog od druge dece nema na vidiku. Ona brzo i smelo iskoristi tu slučajnu priliku. A možda je takvu priliku upravo sve vreme i čekala. U svakom slučaju, ona staje tu, pruža desnu ruku i hvata Tenga za levu šaku. Njene zenice netremice gledaju u Tengove oči. Usta su mu bila suva. Sva vlažnost je nestala iz njih. Sve se dogodilo tako iznenadno da on nije imao predstavu šta bi trebalo da učini, šta da kaže. Samo je stajao tu, s rukom u ruci te devojčice. Ubrzo, dole unutra oseti blag ali dubok bol. Osećaj kakav nikad dotad nije iskusio. Nalik na huk mora koji dopire odnekud daleko. Istovremeno, do ušiju mu dopiru i stvarni zvukovi. Vika dece koja doleće kroz otvoren prozor. Šut u fudbalsku loptu. Udarac palice o softbol lopticu. Pisak neke devojčice iz nižeg razreda koja se zbog nečeg jada. Gramofon preskače dok svira The Last Rose of Summer kao vežbu za koncert. Časovi su gotovi. Hteo je da devojčici uzvrati stisak istom jačinom. Ali, njegova šaka nema snage. Delimično i zbog toga što je njen stisak prejak. Samo, u isto vreme, Tengo ne može da pokreće svoje telo onako kako misli. Šta je ovo, ne mogu ni prst na ruci da mrdnem. Kao da sam vezan. Vreme kao da je stalo, pomisli Tengo. On mirno udahnu i izdahnu, oslu‐ škujući svoje disanje. Huk mora se nastavljao. Kad se prizvao k sebi, svi stvarni zvuci su nestali. A onaj bol dole u dubini preobratio se u neki drugi, još određeniji oblik. Mešao se s nekom jedinstvenom obamrlošću. Ta obamrlost se pretvorila u sitne čestice koje su se mešale s njegovom crvenom, vrelom krvlju i snagom komora vrednog srca bivale kroz krvotok predano odašiljane u svaki deo tela. U njegovim grudima obrazovalo se nešto nalik na maleni, zbijeni oblak. On mu je menjao ritam disanja i učvr‐ šćivao otkucaje srca.

Jednog dana, mnogo kasnije, sigurno ću biti u stanju da shvatim značenje i svrhu ovih događaja, mislio je Tengo. Zbog toga je neophodno da ovaj trenutak zabeleži u svojoj svesti što preciznije, što jasnije. Sada je on samo desetogodišnji dečak, izuzetno dobar u matematici. Pred njegovim očima su nova vrata, ali on ne zna šta ga to iza njih čeka. Nemoćan i u neznanju, sa osećanjima u pometnji, ne zanemarljivo uplašen. I sam to zna. A ni devojčica ne očekuje da će sada i ovde biti shvaćena. Ono što ona želi jeste da njena osećanja čvrsto dopru do Tenga, i to je sve. Ona su smeštena u malenu tvrdu kutiju, umotanu urednim papirom, vezanu tankom uzicom. Takav je paket Tengu predala. Nema potrebe da ovde otvaraš paket, govori devojčica muklo. Otvori ga kada dođe vreme. Sada treba samo da ga primiš. Ona već zna mnogo toga, pomisli Tengo. On još ne zna. Ona je imala vodstvo u tom novom polju. Tu su postojala nova pravila, novi cilj i nova dinamika. Tengo ne zna ništa. Ona je ta koja zna. Uskoro devojčica odvoji svoju desnu ruku od Tengove leve i bez reči, ne osvrćući se za sobom hitro napusti učionicu. U toj prostranoj učionici Tengo je ostao sam. Kroz otvoreni prozor čuli su se dečji glasovi. U sledećem trenu, Tengo je shvatio da je ejakulirao. Silovit nalet ejakula‐ cije je trajao. Snažno je izbacio mnogo semene tečnosti. Gde ja ovo ejakuli‐ ram, mislio je Tengo svojom pometenom glavom. Neprimereno je da to činim usred učionice osnovne škole posle časova. Biće nevolje ako me neko vidi. Ali, to više nije bila učionica osnovne škole. Kad je došao k sebi, Tengo je bio u Fukaeri i izbacivao semenu tečnost ka njenoj materici. Nije to hteo da uradi. Samo, nije mogao to da zaustavi. Sve se desilo negde izvan njegovog domašaja. „Ništa ne brini“, reče Fukaeri nešto kasnije, svojim uvek istim ravnim glasom. „Ne mogu da zatrudnim. Nemam ciklus.“ Tengo otvori oči i pogleda u Fukaeri. Još na njemu, ona mu odozgo pogleda u lice. Njene jednake grudi idealnog oblika bile su mu pred očima. Mirno su ponavljale pravilne udahe i izdahe. Da li je ovo bio odlazak u mačji grad, htede Tengo da upita. Kakvo je uopšte mesto taj mačji grad? Probao je te reči naglas i da izgovori. Ali, mišići njegovih usta bili su potpuno nepomični. „Ovo je bilo neophodno", reče Fukaeri kao da mu je pročitala misli. Bio je to jednostavan odgovor. A istovremeno i nikakav odgovor. Baš kao i

uvek. Tengo još jednom sklopi oči. Otišao je tamo, ejakulirao i vratio se ovamo. Bila je to prava ejakulacija, i prava semena tečnost koju je izbacio. Ako je to ono što Fukaeri naziva neophodnim, onda to verovatno i jeste bilo neophodno. Tengovo telo još je bilo obamrlo, bez ikakvog osećaja. A oša‐ mučenost posle vrhunca obavijala ga je poput tanke opne. Fukaeri je dugo ostala u istom položaju, cedeči, poput insekta koji isisava nektar, Tengovu semenu tečnost do kraja. Doslovce do poslednje kapi. Potom je mirno izvadila Tengov penis, bez reči sišla s kreveta i otišla u kupatilo. Dok se okrenuo, i grmljavina je več bila prestala. U nekom trenutku prestao je i onaj snažni pljusak. Oni olujni oblaci koji su se tako tvrdoglavo držali iznad njegove zgrade, nestali su bez traga. Okolo je bilo nestvarno tiho. Iz kupatila je dopirao samo slabašan šum Fukaerinog tuširanja. Gledajući u tavanicu, Tengo je čekao da mu se u telo vrati osećaj. Erekcija mu se zadržala i posle vrhunca, ali je bila unekoliko splasnula. Deo njegovog uma još je bio u onoj školskoj učionici. Dodir devojčici‐ nih prstiju i dalje je ostao svež. Nije mogao da podigne šaku, ali su mu na levom dlanu zasigurno bili crveni tragovi njenih noktiju. Njegov puls i tragovi uzbuđenja još su se donekle zadržali. Iako je onaj zbijeni oblak nestao iz njegovih grudi, umesto toga zamišljeni deo odmah pored njegovog srca probadao je oštar, prijatan bol. Aomame, pomisli Tengo. Moram da vidim Aomame, mislio je on. Moram da je pronađem. Kako mi nešto tako očigledno sve dosad nije palo na pamet? Ona mi je dala taj važni paket. Zašto ga nikad nisam otvorio, nego sam ga samo bacio na stranu? Hteo je da zavrti glavom. Ali, još nije bio u stanju da okreće vrat. Telo mu se još nije bilo oporavilo od obamrlosti. Posle izvesnog vremena Fukaeri se vratila u spavaću sobu. Tela obmotanog peškirom za kupanje, neko vreme je sedela na rubu kreveta. „Čovečuljci više ne prave gužvu", reče ona. Kao sposoban i hladnokrvan vojnik-izviđač koji daje raport na prvoj liniji fronta. A onda vrhom prsta u vazduhu glatko opisa kružić. Lepi, savršeni krug, kakav bi naslikao rene‐ sansni italijanski slikar na zidu crkve. Krug bez početka, i bez kraja. Krug je neko vreme lebdeo u vazduhu. „Gotovo je.“ Rekavši to ona skide sa sebe peškir kojim joj je telo bilo obmotano, i tako naga, bez ičeg na sebi, ostade da stoji neko vreme. Kao da je u tom ne‐

pomičnom vazduhu htela da u miru, prirodno osuši zaostalu vlažnost na svom telu. Bio je to predivan prizor. Glatke grudi, međunožje bez stidnih malja. Ona se zatim sagla, pokupila pidžamu s poda i odenula je bez donjeg veša. Zakopčala je dugmad, zavezala uzicu na struku. Tengo je odsutno posmatrao taj prizor u polutami. Kao da je pred očima imao proces meta‐ morfoze insekta. Tengova pidžama bila joj je prevelika, ali se ona na njenu veličinu prilagodila. Fukaeri se potom glatko zavukla u krevet, namestila se na tom uzanom prostoru, i položila glavu na Tengovo rame. Na svom golom ramenu mogao je da oseti njeno maleno uho. Osećao je njen topli dah pod grlom. A ona obamrlost njegovog tela, poput vode u oseki kad dođe vreme, malo-pomalo je uzmicala. U vazduhu je i dalje ostala zapara, ali to više nije bio onaj lepljiv, nepri‐ jatno vlažan osećaj. Napolju se začulo zujanje buba. Njegova erekcija je sada sasvim splasnula, a njegov penis ponovo utonuo u spokojan san, težak kao crna zemlja. Stvari su stigle do stadijuma u kom treba da budu, opisale ceo krug i napokon okončale jedan ciklus. U vazduhu je iscrtan jedan savršen krug. Životinje su sišle s barke i stupile na dobro znano tlo. Svaki par primeraka vratio se onamo gde treba i da bude. „Treba da spavamo", reče ona. „Veoma duboko." Da spavamo veoma duboko, pomisli Tengo. Da spavamo, pa da se probudimo. Kada dođe sutra, kakav li će svet biti tu? „To niko ne zna", reče Fukaeri, pročitavši mu misli.