„Znaš šta: imam neka posla i svakako moram ovde da izađem", reče Aomame pa iz novčanika izvadi još jednu novčanicu od deset hiljada jena, zaleprša njome između prstiju i pruži je vozaču. „Izvini na nerazumnim zahtevima, ali ovo ti je naknada za trud. Zato ćuti i pusti me da izađem ovde, molim te.“ Taksista nije prihvatio tih deset hiljada jena. Odustao je i povukao polugu pod rukom, otvorivši zadnja vrata s leve strane. „Novac mi ne treba. Ono što sam dobio na početku je sasvim dovoljno. Ali, stvarno, pripazite se. Uz autoput nema ivičnjaka, a i veoma je opasno hodati tuda, kolika god gužva bila na putu." „Hvala", reče Aomame. Kada je izašla iz automobila, pokucala mu je na suvozačev prozor da ga spusti. Zatim se nagla kroz prozor i tutnula taksisti onih deset hiljada jena u ruku. „Sve je u redu, samo uzmi. Ništa se ne uzbuđuj. Novca imam napretek." Taksista je na smenu gledao u tu novčanicu, pa u Aomame. Aomame reče: „Ako ti policija ili tvoji iz firme budu rekli nešto za mene, kaži da sam te pod pretnjom pištoljem naterala na ovo. Reci da nisi imao kud. Ako to kažeš, sigurno ti ništa neće prigovoriti.“ Taksista izgleda nije uspevao da shvati šta mu to govori. Ima novca na pretek? Primoran uz pretnju pištolja? Ali, ipak je uzeo novac. Sigurno se plašio da će ga snaći nešto nezamislivo ako ga bude odbio. Kao i prethodni put, provlačeći se između spoljnog zida i automobila u levoj kolovoznoj traci, hodala je u pravcu ka Sibuji. Razdaljina je iznosila svega petnaestak metara. Ljudi su iz automobila u neverici pogledima pratili njenu figuru. Ali, uopšte se ne obazirući na to, Aomame je uspravnih leđa ponosno pružala duge korake kao manekenka koja hoda po pisti i prikazuje parišku kolekciju. Vetar joj je njihao kosu. Veliki automobili koji su u punoj brzini prolazili praznim suprotnim smerom tresli su kolovozom kao da će ga zapaliti. Esov bilbord bio je sve veći i veći, i Aomame ubrzo stiže do onog poznatog prostora za zaustavljanje vozila u hitnim slučajevi‐ ma. Prizori unaokolo bili su potpuno isti kao i onda kada je prethodni put bila tu. Tu je bila i gvozdena ograda, a pored nje žuta kutija s telefonom za slučaj nužde. Ovo je bila polazna tačka za ulazak u godinu 1Q84, pomisli Aomame.
Od trenutka kada sam se ovim protivpožarnim stepenicama spustila na put broj 246, svet se za mene preobrazio. Zato ću ponovo da se spustim tim istim stepenicama. Kada sam prošli put sišla niz te stepenice bio je početak aprila, a ja sam na sebi imala bež mantil. Sada je tek početak septembra i pretoplo je za mantil. Ali, osim mantila, trenutno na sebi imam potpuno iste stvari kao i onda. Onu istu odeću kao kad sam u hotelu u Šibuji ubila onog nikogovića koji je radio nešto s naftom. Đunko šimada kostim i šari žurdan cipele na štikle. Belu bluzu. Najlon čarape i beli brushalter sa žicom. Zavrnula sam mini suknju i preskočila ogradu, i odavde sišla protivpožar‐ nim stepenicama. Sad ću probati da ponovo izvedem isto to. Uradiću to iz čiste radoznalo‐ sti. Samo želim da znam šta će se dogoditi ako uradim istu stvar, na istom mestu, u istoj odeći. Ne mislim da za mene ima spasa. Ne bojim se smrti. Kada kucne čas, neću oklevati. Poći ću u smrt sa osmehom na licu. Ipak, Aomame nije želela da umre u neznanju, ne shvatajući o čemu se tu radi. Htela je da pokuša što god može. Ako je uzalud, na licu mesta ću odustati. Ali, pre samog kraja, uradiću sve što mogu da uradim. To je moj način života. Opkoračivši gvozdenu ogradu, Aomame je tražila protivpožarne stepenice. Ali, protivpožamih stepenica nije bilo. Koliko god puta pogledala, bilo je isto. Protivpožame stepenice su nestale. Aomame zagrize usnu i iskrivi lice. Nije pogrešila mesto. To je sigurno bio ovaj prostor za zaustavljanje vozila. Sve unaokolo izgleda isto, a i Esova reklama joj je ispred nosa. U svetu 1984. godine protivpožame stepenice su postojale tu. Aomame ih je našla lako, tačno po uputstvima onog čudnog taksiste. I mogla je da preskoči ogradu i njima siđe dole. Ali, u svetu godine 1Q84 te stepenice više ne postoje. Izlaz se zatvorio. Kada je svoje iskrivljeno lice vratila u prvobitno stanje, Aomame se pažljivo obazrela oko sebe i još jednom podigla pogled ka Esovom bilbordu. Tigar sa crevom za točenje benzina u šapi, repa uvijenog nagore, iz uglova očiju radosno se smešio. Najsrećniji na svetu, kao da zadovoljniji nikad ne bi mogao biti. Normalno, pomisli Aomame.
Da, to joj je od početka bilo jasno. Pre nego što ga je njena ruka odvela u smrt u Hotelu Okura, vođa joj je to jasno rekao. Nema puta za povratak iz godine 1Q84 u 1984. godinu. Vrata koja vode u taj svet otvaraju se samo s jedne strane. Bez obzira na to, Aomame je ipak morala sopstvenim očima da se uveri u tu činjenicu. To je njena priroda. Sad se uverila u tu činjenicu, i gotovo. Gotovo je s dokazivanjem. Q.E.D. 9 Oslonjena na gvozdenu ogradu, Aomame pogleda u nebo. Vreme je bes‐ prekorno. Na dubokoplavoj pozadini nekoliko duguljastih oblaka. Može se videti čitavo nebo, sve do sasvim u daljinu. Kao da nije nebo nad velikim gradom. Ali, meseca nema nigde. Kud li se denuo mesec? Ma, nema veze. Mesec je mesec. Ja sam ja. Svako od nas ima svoj život, i svoje planove. Fej Danavej bi ovde izvadila tanku cigaretu i onako cool je pripalila. Elegantno bi zaškiljila očima. Samo, Aomame ne puši, a ne nosi ni cigarete ni upaljač. U svojoj torbi ima bombone za grlo sa ukusom limuna, i to je otprilike to. Plus čelični automatski pištolj kalibra devet milimetara i šilo specijalne izrade koje je zabila u potiljak nekoliko muškaraca i tako ih ubila. Biće da je svako od tog dvoga dosta smrtonosnije od cigareta. Ona baci pogled na kolonu automobila u zastoju. Ljudi su iz svojih auto‐ mobila pomno posmatrali Aomame. Normalno. Obične građanke koje hodaju gradskim autoputem ne viđaju se baš svaki čas. Naročito ne one u mini suknjama, u cipelama s visokim tankim potpeticama i sa zelenim naočarima za sunce, sa osmehom na usnama. S onima koji ne gledaju sigurno nešto nije u redu. Većina vozila koja je stajala na putu bili su veliki kamioni za isporuku. U Tokio se dovozilo mnogo robe sa raznih mesta. Mora da su vozili čitavu noć. Bilo im je suđeno da upadnu u jutarnji špic. Vozači su se dosađivali, bilo im je muka od svega i bili su umorni. Hteli su da odu pod tuš, obriju se, ispruže se i spavaju. To je bilo sve što su želeli. Samo su odsutno gledali u njenu priliku, kao da posmatraju neku nepoznatu, retku životinju. Preumorni da bi se njome pozabavili konstruktivno. Umešan u gomilu svih tih kamiona za isporuku, poput gipke antilope iz‐ gubljene u krdu masivnih nosoroga, stajao je jedan srebrni mercedes kupe. O njegovu lepu, naizgled sasvim novu karoseriju, blistavo se odbijaju tek izašli zraci jutarnjeg sunca. I felne su mu u tonu s karoserijom. Kroz spušten prozor sa mesta vozača pravo u nju gledala je sredovečna žena lepe
spoljašnjosti. Živanši naočare za sunce. Vide se njene ruke na volanu. Na ruci joj blista prsten. Delovala je ljubazno. Kao da se brine za Aomame. Šta li zgodna mlada žena radi sama na autoputu? Šta li se dogodilo - sigurno se to ona pita. Delovalo je kao da joj se obratila. Kad bi je Aomame zamolila, sigurno bi je odbacila nekud. Aomame je skinula svoje rej-ban naočare i stavila ih u džep blejzera. Škiljeći pred blistavom jutarnjom svetlošću, prstima je protrljala koren nosa na kome su joj ostali tragovi od mosta naočara. Vrhom jezika olizala je suve usne. Osećao se blag ukus karmina. Pogledala je uvis u vedro nebo, a zatim još jednom, za svaki slučaj, pod noge. Otvorila je svoju torbu i polako iz nje izvadila pištolj. Meko je ispustila torbu da bi oslobodila ruke. Levom rukom je oslobodila osigurač, nategnula navlaku i poslala zrno u cev. Taj niz operacija bio je brz i precizan. Svud okolo čuli su se prijatni zvuci. Blago je protresla pištolj u ruci, proveravaju‐ ći njegovu težinu. Sam pištolj je težak 480 grama, i na to je dodata težina sedam metaka. Sve je kako treba, meci su u okviru. Ona tu razliku u težini može da oseti. Na njenim ravnim usnama još titra osmeh. Ljudi su pogledima pratili njene kretnje. I kad su videli da je izvadila pištolj, niko se nije iznenadio. Bar im se iznenađenje nije videlo na licima. Verovatno misle da pištolj nije pravi. Ali, on jeste pravi, misli Aomame. Aomame je zatim uperila dršku nagore i stavila cev pištolja u usta. Cev je bila uprena pravo ka mozgu. Ka sivom lavirintu u kom boravi svest. Reči molitve su bez napora, automatski izašle iz nje. S pištoljem u ustima hitro ju je izgovorila. Niko sigurno ne može ni da čuje šta ona izgovara. Ali, nije važno. Dovoljno je to što to Bog čuje. Aomame kao dete nije razumela gotovo ništa od onoga što je izgovarala. Ipak, taj niz reči prodro je do same srži njenog tela. Pre obeda u školi ona mora da se pomoli. Sama-samcita, ali glasno. Nikad se ne obazire na radoznale poglede niti na podsmeh onih oko sebe. Ono što je važno jeste da te Bog gleda. Od njegovog pogleda niko ne može da pobegne. Veliki Brat te posmatra. Gospode na nebesima, nek se zauvek sveti ime tvoje, nek nam prispe kraljevstvo tvoje, oprosti nam grehe mnoge, i daj blagoslov svoj skromnom putu našem. Amin.
Lepa sredovečna žena s rukama na volanu ganc novog mercedesa još je netremice posmatrala njeno lice. Žena - kao i niko drugi okolo - ne može da shvati šta znači taj pištolj u ruci. Kad bi shvatala, sigurno bi odvratila pogled, pomisli Aomame. Ko svojim očima bude video scenu u kojoj se mozak rasprskava na sve strane, tom danas verovatno neće biti ni do ručka ni do večere. Zato, lepo ti kažem, samo okreni glavu na drugu stranu, muklo reče Aomame ženi. Nije ovo pranje zuba. Gurnula sam nemački automatski pištolj HK4 u usta. Već sam se i pomolila. Valjda ti je jasno šta to znači. Ovo ti je upozorenje od mene. Važno upozorenje. Okreni glavu, ništa ne gledaj, odvezi svoj ganc novi srebrni mercedes kupe i samo idi kući. U svoj lepi dom, gde te čekaju tvoj dragi muž i deca, i nastavi sa svojim mirnim životom. Ovo nije nešto što treba da gledaju ljudi kao što si ti. Ovo je pravi, ružni pištolj. Napunjen sa sedam ružnih devetmilimetarskih metaka. Kao što je rekao Anton Čehov, ako se u priči pojavi puška, ona će negde morati i da opali. To je smisao pripovesti. Ali, sredovečna žena nikako nije odvraćala pogled od Aomame. Predajući se, Aomame malo zavrte glavom. Izvini, ali ja više ne mogu da čekam. Vreme je isteklo. Predstava počinje. Tigar u vašem automobilu. „Ho, ho!“ kliknu čovečuljak u pratnji. „Ho, ho!“ uglas kliknu preostalih šest. „Tengo“, pozvala je Aomame. I napela prst na obaraču.
24 Tengo Dokle god bude topline Tengo se ukrcao na prepodnevni ekspres voz iz Tokija ka Tatejami. U Tatejami je preseo na lokalni voz i otišao do Ćikure. Bilo je lepo, vedro jutro, bez daška vetra. I more skoro da se nije talasalo. Leto je več ostalo daleko, i njemu je u majici kratkih rukava, preko koje je nosio tanku pamučnu jaknu, bilo taman kako treba. Priobalni gradič iz koga su se izgubili svi kupači bio je neočekivano miran i pust. Kao da se stvarno pretvorio u mačji grad, mislio je Tengo. Ispred stanice je pojeo nešto s nogu, pa zatim seo u taksi. Kada je stigao u sanatorium, bilo je već prošlo jedan po podne. Na prijavnici ga je dočekala ona ista sredovečna bolničarka. Ona se i javila na telefon prethodne večeri. Sestra Tamura. Sećala se Tenga, i ophodila se malo ljuba‐ znije nego prethodni put. Čak se i malo smešila. Činjenica da se Tengo ovog puta obukao uredno možda je donekle imala uticaj na to. Najpre je uvela Tenga u menzu i poslužila ga kafom. „Sačekajte malo ovde, molim vas. Videćete se s doktorom", reče ona. Desetak minuta kasnije stigao je zaduženi lekar, brišući ruke peškirom. Oštre kose prošarane sedim vlasima, starosti negde oko pedeset godina. Izgledao je kao da je nešto radio do tada, jer nije nosio beli mantil. U sivom duksu i sivom donjem delu trenerke u kompletu, u patikama za trčanje, lepog stasa, više nego na lekara ličio je na trenera univerzitetskog odseka za sport kome nikako ne polazi za rukom da iz druge lige pređe u prvu. Ono što je doktor ispričao bilo je manje-više isto ono što mu je rekao prethodne večeri preko telefona. Nažalost, u ovom trenutku, iscrpljene su praktično sve medicinske metode, rekao je lekar sa žaljenjem. Sudeći po njegovom izrazu lica i rečima koje je koristio, njegova osećanja delovala su autentično. „Izgleda da više nije preostao nijedan metod osim toga da mu vi pričate, ohrabrite ga i podignete mu volju za životom." „Hoće li otac čuti kad mu budem govorio?" upita Tengo.
Ispijajući mlak čaj lekar napravi turoban izraz na licu. „Iskreno rečeno, to ni sam ne znam. Otac vam je u komatoznom stanju. Kad mu se obratim, nema nikakve telesne reakcije. Ali, ma u koliko dubokoj komi bili, dešava se da pacijenti budu u stanju da čuju glasove ljudi oko sebe, kao i da u izvesnoj meri razumeju šta im se govori." „Samo, spolja se ta razlika ne može razaznati, zar ne." „Ne znam." „Mogu da ostanem ovde do pola sedam večeras", reče Tengo. „Do tada ću biti kraj oca i pokušaću da mu pričam.“ „Molim vas, javite mi ako bude nekakve reakcije", reče doktor. „Biču tu negde u blizini." Mlada bolničarka uvela je Tenga u sobu u kojoj je ležao otac. Na pločici joj je pisalo prezime „Adaći". Otac je bio prebačen u jednokrevetnu sobu u novoj zgradi. U objekat za pacijente u težem stanju. Zupčanik se pomerio za jedno mesto napred. Mesto na koje oca odatle dalje mogu premestiti ne postoji. Mala i duguljasta, jednolična soba; polovinu njene površine zauzima krevet. Ispred prozora širi se borov drvored koji ispunjava ulogu vetrobrana. Gusto izrasle borove grane izgledaju kao veliki pregradni zid koji razdvaja sanatorium od stvarnog sveta koji vrca od života. Kada je bol‐ ničarka izašla iz sobe, Tengo i njegov usnuli otac lica uperenog ka tavanici ostali su nasamo. Tengo je seo na malu drvenu stolicu bez naslona koja je stajala uz krevet i pogledao u oca. Pored uzglavlja je stajao stalak za infuziju, sa tečnošću u kesi koja se kroz cevčicu dopremala u venu na njegovoj ruci. I u mokraćni kanal unet mu je kateter za pražnjenje. Ali, količina izbačene mokraće je na prvi pogled bila iznenađujuće mala. U odnosu na prethodni mesec kada ga je poslednji put video, otac je izgledao kao da se za još jednu veličinu smanjio. Na potpuno usahlim obrazima i bradi iznikle su mu sede vlasi otprilike dva dana dugačke. Oči su mu i ranije bile upale, ali sada su bile utonule još dublje. Skoro da se moglo zamisliti da bi bio potreban neki spe‐ cijalistički instrument da bi mu se očne jabučice izvukle napred iz tih duplji. Kapci na njegova dva oka u tim dupljama bili su sklopljeni čvrsto, kao spuštene roletne, a usta blago otvorena. Nije se moglo čuti kako diše, ali kada mu je sasvim približio uho, mogao je da oseti blag vazduh koji izlazi otud. Tu se odvijalo tiho održavanje života na minimumu.
Onaj izraz koji je doktor upotrebio u telefonskom razgovoru prethodne večeri, o vozu koji polako smanjuje brzinu i ide ka potpunom zaustavljanju, Tengu je delovao stravično realistično. Voz koji predstavlja njegov otac postepeno smanjuje brzinu, čeka da se ubrzanje iscrpi, i mirno se zaustavlja nasred prazne livade. Jedini je spas u tome što unutra više nije ostao nijedan putnik. Ako voz tu i stane, neče biti nikog ko bi se zbog toga mogao požaliti. Treba nešto da mu kažem, pomisli Tengo. Ali šta bi trebalo da mu priča, na koji način, kakvim glasom - Tengo to nije znao. I kad je poželeo da progovori, reči koje imaju smisla uopšte mu nisu dolazile u pamet. „Oče“, isprva tiho, skoro šapatom reče on. Ali reči iza toga nisu usledile. On ustade sa stolice, ode do prozora i stade da posmatra lepo negovano dvorište i visoko nebo koje se prostiralo iznad borova. Na velikoj anteni sedela je jedna vrana, presijavala se pod zracima sunca i pronicljivo i natušteno posmatrala okolinu. Pored uzglavlja je stajao budilnik koji je u sebi imao tranzistor, ali nijedna od tih funkcija ocu uopšte nije bila potrebna. „Ja sam, Tengo. Malopre sam stigao iz Tokija. Možeš li da me čuješ?“ reče on iz istog položaja kraj prozora, gledajući odozgo u oca. Nema nikakve reakcije. Glas mu je na časak zatreperio kroz vazduh i zatim bez traga bio usisan u prazninu koja se čvrsto ugnjezdila u sobi. Ovaj čovek umire, pomisli Tengo. Shvatio je to kada je video njegove duboko utonule oči. On je već odlučio da okonča svoj život. I onda je sklopio oči i pao u dubok san. Ma šta mu neko govorio, koliko god ga ohra‐ brivao, tu odluku nije moguće poništiti. Sa medicinske tačke gledišta, on je još živ. Ali, za tog čoveka život se već završio. A ni razloga ni volje da se potrudi da ga produži, u njemu više nije ostalo. Sve što je Tengo mogao bilo je da poštuje očevu želju i pusti ga da mirno i spokojno umre. Lice tog čoveka bilo je sasvim blago. Sada više očigledno ne oseća nikakve patnje. Kao što je lekar preko telefona i rekao, to je sad jedini spas. Pa ipak, Tengo je morao nešto ocu da ispriča. Jedan od razloga za to bio je taj što se tako dogovorio sa doktorom. Doktor je po svemu sudeći veoma saosećajno brinuo o ocu. Ipak, bilo je tu još nečeg - a nije mogao da se seti sasvim podesnog izraza za to - nekog pitanja pristojnosti. Tengo već veoma dugo nije imao normalan razgovor sa ocem. Nisu razmenjivali čak ni razgovore o svakodnevnim stvarima. Poslednji put kada je s njim vodio nešto što je ličilo na razgovor, bio je valjda u nižoj srednjoj školi. Posle toga
Tengo skoro da više i nije odlazio kući, a i kada je imao nekog posla pa je tamo odlazio, počeo je da se trudi da, ako je ikako moguće, izbegne da se susretne s ocem. Ipak, sada je taj čovek, onako u dubokom komatoznom stanju, tiho umirao pred njim. Kada je Tengu priznao da mu nije pravi otac i tako konačno uspeo da zbaci to breme sa pleća, delovao je kao da je nekako odahnuo. Svako od nas dvojice zbacio je svoje breme. U poslednji čas. On je bio taj čovek koji je Tenga, uprkos tome što s njim nije imao krvnu vezu, prihvatio kao pravog, rođenog sina, i brinuo se o njemu sve dok Tengo nije uspeo da se osamostali. Za to treba da mu bude zahvalan. Imao je dužnost bar da mu saopšti kako je to do sada živeo i o čemu je razmišljao u svom dosadašnjem životu. Tako je Tengo mislio. Ne, nije to dužnost. To je pre svega pitanje pristojnosti. Bez obzira na to da li će ono što će ispričati dopreti do njegovog sagovornika i da li će to ičemu poslužiti. Tengo ponovo sede na stolicu kraj kreveta i poče u kratkim crtama da mu priča kakav je život vodio dosad. Priču je započeo od trenutka kada se upisao u srednju školu, otišao od kuće i počeo da živi u đačkom domu. Od tog časa njegov i očev život izgubili su praktično svaku dodirnu tačku i dospeli su u stanje kada više uopšte nisu znali ništa o onome što onaj drugi radi. Možda bi bilo dobro da se ta ogromna praznina, ako je ikako moguće, popuni. Ali, o Tengovom životu u srednjoškolskim danima nije imalo bogzna šta da se ispriča. Pošto je bio dobar u džudou, upisao se u priznatu privatnu srednju školu u prefekturi Ćiba. Mogao je lako da se upiše u neku bolju srednju školu, ali su u ovoj školi uslovi bili najbolji. Bio je oslobođen plaćanja školarine, a povrh toga dali su mu da živi u đačkom domu u kome su mu bila obezbeđena sva tri obroka. Tengo je u toj školi postao centralni takmičar u džudou, učio je u pauzama između treninga (u toj školi lako je uspevao da održi uspeh i bude među najboljima u razredu i bez preterano marljivog učenja), za vreme raspusta honorarno je obavljao fizičke poslove zajedno sa svojim drugovima i tako zarađivao za džeparac. Imao je mnogo obaveza, i dane je provodio u jurnjavi od jutra do mraka. O te tri godine srednjoškolskog života nije imao da kaže ništa osim da je stalno bio zauzet. Nije bilo ničeg posebno zabavnog, niti je stekao bliske prijatelje. U školi je bilo toliko svakojakih pravila da nikako nije uspevao da je zavoli. Nekako je uspevao da se uklopi i da se druži sa drugovima sa džudoa, ali u osnovi
nisu imali zajedničkih tema. Iskreno govoreći, Tengo nikada nije od srca bio posvećen tom sportu. Samo se ozbiljno posvetio treninzima da ne bi izneverio ljude oko sebe, jer mu je postizanje dobrih rezultata u džudou bilo neophodno da bi živeo samostalno. Više od sporta, džudo je za Tenga bio praktično sredstvo za preživljavanje. Skoro da se mogao nazvati poslom. Tri godine srednje škole Tengo je proveo iščekujući da što pre završi školu i počne da vodi normalniji život. Ali, sa džudom je nastavio i pošto se upisao na fakultet. Život mu je u osnovi bio isti kao i u srednjoj školi. Mogao je da živi u studentskom domu ako nastavi da bude aktivan u džudou, a i nije morao da brine za smeštaj i hranu (ili bar za minimum svega toga). Dobijao je stipendiju, ali ni u kom slučaju nije mogao da živi samo od nje. Zato mu je bilo neophodno da nastavi sa džudoom. Studirao je, naravno, matematiku. Pošto je učio koliko je mogao, i ocene na fakultetu su mu bile dobre, šef njegove katedre ohra‐ brivao ga je čak i da ide na postdiplomske studije. Ali, sa prelaskom iz treće u četvrtu godinu, iz Tenga je naglo nestao entuzijazam za studije matemati‐ ke. Samu matematiku on je i dalje voleo. Samo nikako nije imao volje da mu se njeno izučavanje pretvori u poziv. Isto kao što je bilo sa džudom. Bio je prilično dobar kao amater, ali nije posedovao ni takve odlike ni motivaci‐ ju da tome posveti svoj život. I sam je toga bio svestan. Kako je njegovo zanimanje za matematiku bledelo, diplomski ispit na fakultetu se približavao, a razlozi da nastavi sa treniranjem džudoa prestali da postoje, Tengo je izgubio svaki pojam o tome šta dalje treba da radi i kojim putem treba da krene. Njegov život kao da je izgubio središte. To je od samog početka i bio život bez središta, ali su sve do tog trenutka drugi od njega nešto očekivali i zahtevali. Život mu se stoga odvijao u obavezama i pokušajima da na te zahteve odgovori. Ali onog časa kada su ti zahtevi i očekivanja nestali, njemu više nije ostalo ništa vredno spomena. Nije imao ni životni cilj. Niti ijednog prijatelja. Ostavljen u miru tog zatišja, više nije uspevao ni na šta da se usredsredi. Dok je bio na fakultetu imao je nekoliko devojaka i seksualnih iskustava. Tengo nije u uobičajenom smislu reči zgodan, nije ni društvene prirode, niti zanimljivo priča. Stalno je bio u besparici, a nije se ni lepo odevao. Ali, baš kao što miris određene vrste biljaka privlači leptira, tako je i Tengo privlačio određenu vrstu žena. I to veoma snažno. Tu činjenicu Tengo je otkrio u vreme kad je imao dvadeset godina (otprilike u isto vreme kada je počeo da gubi strast prema studijama mate‐
matike). U njegovoj blizini uvek je bilo žena koje su se zanimale za njega i prilazile mu, a da on ništa nije morao da čini. Želele su da ih zagrli tim svojim velikim rukama. Ili to bar nisu odbijale. Isprva uopšte nije mogao da shvati tu postavku stvari i bio je prilično zbunjen, ali je ipak ubrzo ovladao tom veštinom, i tom sposobnošću počeo uspešno da se služi. Od tada nadalje, žena mu praktično nikad nije nedostajalo. Ipak, on sam prema takvim ženama nije uspevao da stekne izuzetna osećanja ljubavi. Samo se viđao sa njima i održavao telesne odnose. Jedni su drugima samo popunja‐ vali praznine. Čudno je to, ali on apsolutno nijednom od tih žena koje je snažno privlačio nije bio snažno privučen. Sve je to Tengo uzduž i popreko ispričao svom besvesnom ocu. Isprva polako, birajući reči, zatim tečno i na kraju vrlo strastveno. I o seksualnim odnosima pričao je što je iskrenije mogao. Mislio je da nema svrhe sada da se stidi. U nepromenjenom položaju na leđima, otac je i dalje čvrsto spavao. Ni u njegovom disanju nije bilo nikakvih pramena. Nešto pre tri sata došla je bolničarka, promenila kesu sa infuzijom, zatim je stavila novu vrećicu u kojoj se skupljala mokraća i izmerila telesnu tem‐ peraturu. Bila je to žena čvrste građe, na polovini tridesetih godina. Imala je velike grudi. Na njenoj pločici stajalo je prezime „Omura“. Imala je čvrsto zategnutu punđu i u nju zadenutu hemijsku olovku. „Nije bilo ničeg čudnog?" upita ona Tenga zapisujući tom hemijskom olovkom neke brojke na mapi sa zakačenim papirom. „Ništa nije bilo. Sve vreme spava", reče Tengo. „Ako se nešto desi, molim vas da pritisnete ono dugme", reče ona i pokaza na prekidač za pozive pod uzglavljem. A onda ponovo zadenu hemijsku olovku u kosu. „Shvatam." Malo pošto je bolničarka izašla, začu se kratko kucanje na vrata i kroz otvor proviri lice sestre Tamure sa naočarima. „Jeste li za ručak? Mogli biste nešto da pojedete u menzi." „Hvala, ali još nisam gladan", reče Tengo. „Kako vam je otac?" Tengo klimnu glavom. „Sve vreme mu pričam. Nisam siguran da li me čuje." „Dobro je što mu pričate", reče ona. A onda mu uputi jedan osmeh ohra‐ brenja. „Sve je u redu, otac vas sigurno čuje."
Meko je zatvorila vrata. U toj maloj bolničkoj sobi, Tengo i njegov otac ponovo su ostali nasamo. Tengo nastavi. Pošto je diplomirao, počeo je da radi u pripremnoj školi u gradu i da tamo predaje matematiku. Više nije bio ni matematički genije koga očekuje svetla budućnost, niti džudista koji obećava. Bio je samo profesor pripremne škole. Ali, Tengo je bio srećan zbog toga. Tada je napokon uspeo da uhvati dah. Po prvi put u životu mogao je sam da vodi život kakav je hteo, a da ga niko nije sputavao. Ubrzo je počeo da piše romane. Napisao je nekoliko radova i konkurisao za debitantsku nagradu izdavačke kuće. U međuvremenu se upoznao sa urednikom punim osobenosti po imenu Komacu, i predložen mu je posao adaptacije Lutke od vazduha, romana koji je napisala sedamnaestogodišnja devojka Fukaeri (Eriko Fukada). Fukaeri je umela da smisli priču, ali nije bila sposobna da je pretoči u tekst, i Tengo je preuzeo tu ulogu. Uspešno je obavio taj posao i delo je osvojilo debitantsku nagradu književnog časopisa, objavljeno je kao knjiga i postalo je veliki bestseler. Pošto se o Lutki od vazduha previše pričalo, članovi žirija su je skrajnuli i nije uspela da osvoji nagradu Akutagava, ali ako bi se poslužio direktno Komacuovim rečima, „to joj i ne treba", jer se knjiga toliko dobro prodavala. Tengo nije bio siguran da li ono što mu govori uopšte dopire do očevih ušiju. Čak i ako dopire, nije mogao da zna da li otac to razume. Nema ni reakcije, ni odgovora. A ako otac čak i razume, Tengo ne zna da li njega takve priče uopšte zanimaju. Možda ga samo gnjave. Možda ga baš briga za priče o tuđem životu i možda samo misli kako bi voleo da ga pusti da u miru spava. Ipak, Tengu nije preostajalo ništa drugo nego da samo nastavi da priča o onome što mu padne na pamet. Licem u lice s ocem u toj maloj bolničkoj sobi, nije mogao da se seti ničeg drugog što bi mogao da radi. Otac je i dalje potpuno nepomičan. Njegova dva oka čvrsto su sklopljena na dnu mračnih i dubokih jama. Izgledaju kao da samo mirno čekaju da padne sneg i zatrpa jame. „Još ne mogu da kažem da mi u ovom trenutku ide dobro, ali bih hteo, ako je moguće, u životu da pišem. Ne da prepravljam tuđa dela, već da pišem ono o čemu ja hoću i na način na koji ja hoću da pišem, znaš. Mislim da mojoj prirodi odgovara pisanje tekstova, naročito pisanje romana. Lepo
je kad imaš nešto sto želiš da radiš. I u meni se izgleda napokon izrodilo takvo nešto. Ono što sam napisao još nije objavljeno pod mojim imenom, ali će verovatno i do toga doći. Možda će zvučati da se hvališem, ali mislim da moja sposobnost pisanja uopšte nije loša. Ima i urednika koji me pomalo cene. Za to se previše i ne brinem." Povrh toga, izgleda da sam obdaren svojstvom primaoca, trebalo bi možda da doda on. Jer, on je u zbilji uvučen u izmišljeni svet koji je lično opisao. Ali, ne može ovde da započinje tu zamršenu priču. To je već neko sasvim drugo pitanje. On odluči da promeni temu. „Najozbiljnije pitanje za mene lično jeste to što dosad nikoga nisam mogao iskreno da volim. Otkako sam se rodio, nisam uspeo nikoga bezu‐ slovno da zavolim. Nikad se ni prema kome nisam osećao tako da želim da se potpuno prepustim. Apsolutno nikad.“ Izgovarajući to, Tengo je razmišljao da li je taj starac jadnog izgleda pred njegovim očima tokom svog života ikada ikoga od srca voleo. Možda je Tengovu majku ozbiljno voleo. Možda je upravo zato odgajio malog Tenga kao svoje dete, znajući da među njima nema krvne veze. Ako je tako, onda bi to značilo da je on vodio psihički mnogo potpuniji život od Tenga. „Jedini je, valjda, izuzetak devojčica koju dobro pamtim. Išli smo u isto odeljenje u trećem i četvrtom razredu osnovne škole u Ićikavi. Jeste, pre više od dvadeset godina. Ta devojčica me je snažno privlačila. Stalno sam mislio na nju, a i sada na nju često pomislim. Ali, s njom u stvari skoro da i nisam čestito progovorio. Naprasno je promenila školu i od tada je više nisam video. Ali nedavno mi je iz određenih razloga došlo da je potražim. Napokon sam shvatio da mi je ona potrebna. Hteo sam da je vidim i da o svemu s njom razgovaram. Ali, na kraju nisam uspeo da utvrdim gde se nalazi. Trebalo je mnogo ranije da počnem da je tražim, je l' tako? Da sam to uradio, sve bi verovatno bilo mnogo jednostavnije." Tu Tengo nakratko zaćuta. Čekao je da se ono što mu je ispričao malo slegne u očevoj glavi. Ili će pak pre biti da je čekao da se slegne u njegovoj sopstvenoj glavi. A onda je ponovo nastavio s pričom. „Jeste, bio sam velika kukavica kada je to u pitanju. Verovatno iz istog razloga iz koga recimo nisam proveravao ni sopstveni rodoslov. Da sam hteo da proverim da li je majka stvarno umrla, to sam jednostavno mogao da istražim. Mogao sam da odem u opštinu, potražim evidenciju i odmah saznam, razumeš. Stvarno to i jesam više puta poželeo da proverim. Jednom sam čak i stigao do opštine. Ali, nikako nisam uspevao da podnesem zahtev
da dobijem dokumentaciju. Plašio sam se da će mi izneti činjenice, crno na belo. Bojao sam se da ih ja lično otkrijem. Zato sam čekao da mi se to jednog dana, u nekakvim okolnostima, otkrije samo.“ Tengo uzdahnu. „Ali, na stranu to, tu devojčicu je trebalo da počnem da tražim mnogo ranije. Išao sam prilično zaobilaznim putem. Nikako nisam mogao da se pokrenem. Ja sam, kako da kažem, za pitanja srca velika kukavica. To je moja kobna crta.“ Tengo ustade sa stolice, ode do prozora i stade da posmatra borove. Vetar je bio stao. Nije se čuo ni huk mora. Jedna velika mačka šetala je dvorištem. Sudeći po nadutosti njenog stomaka, verovatno je bila skotna. Mačka se ispruži kod korena drveta, raširi noge i stade da se liže po stomaku. Naslonjen na prozor, obratio se ocu. „Ali, nezavisno od toga, moj život je izgleda odnedavno u procesu menjanja. Takav osećaj imam. Iskren da budem, toliko dugo sam te mrzeo. Odmalena sam mislio da ja nisam neko ko treba da bude na ovako jadnom i skučenom mestu, već da sam čovek koji zaslužuje neku mnogo blagorodni‐ ju sredinu. To kako si se prema meni odnosio doživljavao sam kao ogromnu nepravdu. Svi moji vršnjaci delovali su mi kao da žive srećnim, potpuno komfornim životom. Oni koji su imali slabije sposobnosti i kvalitete od mene živeli su toliko lagodno da se s njima nikako nisam mogao porediti. U to vreme sam ozbiljno verovao da bi mnogo bolje bilo da mi ti nisi otac. Stalno sam zamišljao da je sve to neka greška, da mi ti sigurno nisi pravi otac. Mislio sam da mora da nismo u krvnom srodstvu." Tengo ponovo baci pogled kroz prozor i pogleda u mačku. Nesvesna toga da je neko posmatra, mačka se zanela u lizanje svog nadutog trbuha. Gledajući u tu mačku, Tengo nastavi da govori. „Sada ne mislim tako. Ne razmišljam na taj način. Stvarno mislim da sam imao oca kakvog zaslužujem, u sredini kakvu sam zaslužio. Nije laž. Da nazovem stvari pravim imenom: ja sam bio potpuno beznačajan čovek. Bezvredan čovek. U izvesnom smislu, sam sam sebe protraćio. Tek sada mi je to potpuno jasno. Kada sam bio mali, stvarno sam bio matematički genije. I sam verujem da je to bio ozbiljan talenat. Svi su obraćali pažnju na mene i tetošili me. Ipak, na kraju, to je bio talenat koji nije imao izgleda da se razvije do nečega što ima smisla. On je samo postojao. Odmalena sam imao krupno telo i bio sam dobar u džudou. Na oblasnim takmičenjima uvek sam dospevao do dobrih mesta. Ali, kada sam kročio u veliki svet,
džudista boljih od mene bilo je koliko god hočeš. Na fakultetu nisam uspeo da uđem u selekciju za nacionalno takmičenje u džudou. Bio sam šokiran time i izvesno vreme više nisam znao ko sam. Ali, to je razumljivo. Zapravo i nisam bio niko.“ Tengo otvori čep na boci mineralne vode koju je poneo i otpi gudjaj. A onda ponovo sede na stolicu. „To sam ti i prošli put rekao, ali ja sam tebi zahvalan. Mislim da nisam tvoj pravi sin. Skoro sam siguran u to. Stoga sam ti zahvalan što si me podigao iako sa mnom nemaš krvne veze. Mora da ti nije bilo lako da podigneš dete kao sam muškarac. Kad se setim kako si me vodio naokolo da prikupljamo pretplatu NHK i sad mi pozli i uznemirim se. Za to me vežu samo grozna sećanja. Ali, tebi sigurno osim tog nije padao na pamet nijedan drugi način da uspostaviš komunikaciju sa mnom. Kako da to kažem - za tebe je to bilo nešto što ti najbolje ide od ruke. To je tebi bila jedina dodirna tačka sa svetom oko tebe. Mora da je to ono što si meni želeo da pokažeš na licu mesta. Sada to i sam shvatam. Naravno, imao si i računicu da će naplata lakše teći ako sa sobom budeš vodio dete. Ali to sigurno nije bio jedini razlog." Tengo ponovo napravi malu pauzu, puštajući da ono što je izgovorio utone u očev um. Za to vreme, sredio je svoje misli. „Ali, kada si dete, takve stvari, naravno, ne razumeš. Samo se stidiš i teško ti je. Toga da nedeljom, kada se tvoji vršnjaci lepo zabavljaju, ti moraš da ideš naokolo i skupljaš pretplatu. Mrzeo sam kad dođe nedelja, i tu nije bilo pomoči. Ipak, sada to donekle mogu da razumem. Ne mogu baš da kažem da je ispravno ono što si radio. Moja osećanja su bila povređena. Detetu to teško pada. Ali to je nešto što je bilo i prošlo. Ne treba da se uzbuđuješ zbog toga. Osim toga, imam osećaj da sam zahvaljujući tome očvrsnuo. Živeti na ovom svetu nije lako. Naučio sam to na teži način." Tengo raširi obe šake i ostade neko vreme da posmatra svoje dlanove. „I od sada nadalje ću se nekako snalaziti. Mislim da ću možda uspeti da živim bolje nego do sada, ne idući više toliko uzaludnim, zaobilaznim putem. Ne znam šta ti, oče, sada želiš da uradiš. Možda samo želiš da ostaneš ovako mirno da spavaš. I da se nikad ne probudiš. Ako je to ono što hoćeš, to treba i da uradiš. Ako tako želiš, ne mogu ti u tome biti prepreka. Nemam drugog izbora nego da te samo pustim da čvrsto spavaš. Ali, bez obzira na to, hteo sam makar sve ovo da ti ispričam. O onome što sam dosad radio. O čemu sad
razmišljam. Možda uopšte nisi hteo da slušaš takve priče. Ako je tako, žao mi je što sam ti smetao. Ipak, kako god da je bilo, osim ovoga nemam više ništa što bi trebalo da ti ispričam. Mislim da sam ti rekao uglavnom sve što sam smatrao da bi bilo dobro da ti kažem. Više ti neću smetati. Sada čvrsto spavaj dokle god hoćeš.“ Nešto posle pet sati ponovo je došla sestra Omura sa hemijskom olovkom u kosi i proverila količinu infuzije. Ovog puta nije merila tempera‐ turu. „Nije bilo nikakve promene?“ „Nikakve naročite promene. I dalje samo spava“, reče Tengo. Bolničarka klimnu glavom. „Doktor odmah dolazi. Gospodine Kavana, do koliko sati ćete danas moći da ostanete ovde?“ Tengo baci pogled na ručni sat. „Voz mi polazi u sedam uveče. Dakle, moći ću da ostanem otprilike do pola sedam.“ Kad je završila sa unošenjem brojki u tabelu, bolničarka ponovo vrati hemijsku olovku u kosu. „Od ranog popodneva sve vreme mu pričam. Ali, izgleda da ništa ne čuje“, reče Tengo. Bolničarka reče: „Kada sam se školovala za medicinsku sestru, naučila sam jednu stvar - na zvuk vedrih reči bubna opna ritmično podrhtava. Vedre reči imaju ritmične vibracije. Razumeo ih sagovornik ili ne, fizički bubna opna svejedno ritmično vibrira. Zbog toga nas uče da pacijentima obavezno govorimo glasno i vedro, bez obzira na to čuju li oni to ili ne.“ Tengo malo razmisli o tome. „Hvala“, reče on. Sestra Omura blago klimnu glavom i hitrim korakom izađe iz sobe. Tengo i otac su posle toga dugo sedeli u tišini. Tengo više nije imao ništa da kaže. Ali, ta tišina nije bila nikakva posebno neprijatna stvar. Popodnev‐ na svetlost je postepeno bledela, a naokolo je zaplovila atmosfera sutona. Poslednji zraci sunca kradom su se bešumno premeštali kroz sobu. Jesam li ocu spominjao da sad ima dva meseca, najedanput se zapita Tengo. Imao je osećaj da još nije. Tengo sada živi u svetu s dva meseca. „Ma koliko ga puta ti video, to je stvarno čudan prizor", hteo je Tengo da mu kaže. Ali, činilo mu se da nema ništa od toga da sada započinje priču o tome. Koliko meseca na nebu ima, ocu je sada več sasvim svejedno. To je pitanje s kojim če Tengo sada sam morati da se suoči.
Povrh toga, bio u ovom (ili u onom) svetu samo jedan mesec, ili dva, ili tri meseca, na kraju svega čovek po imenu Tengo je samo jedan. Kakve uopšte razlike ima? Ma gde bio, Tengo je samo Tengo i niko drugi. Onaj isti, jedan jedini čovek sa sebi svojstvenim problemima i sebi svojstvenim odlikama. Da, poenta nije u mesecu. Poenta je u njemu samom. Tridesetak minuta kasnije ponovo je došla sestra Omura. Iz nekog razloga više nije imala hemijsku olovku u kosi. Kud li je nestala hemijska? To ga je iz nekog razloga mnogo kopkalo. Zajedno s njom su došla i dva radnika i dokotrljala pokretni krevet. Obojica su bili zdepasti, tamnog tena. I nisu progovarali ni reč. Izgledali su kao da su možda čak i stranci. „Gospodine Kavana, moramo da odvedemo vašeg oca u sobu za pregled. Možete li za to vreme da sačekate ovde?“ reče bolničarka. Tengo pogleda na sat. „Nešto nije u redu s njim?“ Bolničarka odmahnu glavom. „Ne, nije to u pitanju. U ovoj sobi nemamo uređaj za pregled, pa ga zbog toga vodimo onamo. Nije to ništa naročito. Posle bi doktor trebalo da dođe da porazgovara s vama." „Razumem. Sačekaču ovde.“ „U menzi možete da popijete topli čaj. Bilo bi dobro da se malo odmorite." „Hvala", reče Tengo. Dvojica radnika su meko poduhvatila očevo mršavo telo zajedno sa zakačenom cevčicom za infuziju i premestila ga na krevet s točkićima. Krevet su sa stalkom za infuziju izneli u hodnik. Vrlo su uvežbani. I naravno, nemi od prvog do poslednjeg trenutka. „Neće toliko dugo trajati", rekla je sestra. Ali, oca dugo nije bilo. Svetlost koja je ulazila kroz prozor bivala je sve slabija. Ipak, Tengo nije palio svetlo u sobi. Imao je osećaj da bi svetlo naškodilo nečemu vrlo važnom što se nalazilo tu. Na krevetu je ostalo ugnuće u obliku očevog tela. Iako mu telesna težina nije mogla biti toliko znatna, otac je ipak ostavio tako jasan oblik iza sebe. Gledajući u to udubljenje, Tengo je imao osećaj da je na ovom svetu ostao sasvim sam. Kao da, kada jednom zađe sunce, više nikad neće svanuti. Sedeči na stolici, obojen nijansom predznaka večernje tame, Tengo je u istom položaju dugo bio zadubljen u misli. A onda je odjednom shvatio da ni o čemu stvarno ne razmišlja. Samo je bio utonuo u prazninu koja nije vodila nikuda. Polako je ustao sa stolice, otišao do kupatila i obavio nuždu.
Umio se hladnom vodom. Obrisao je lice maramicom i pogledao svoj odraz u ogledalu. Setio se šta mu je rekla bolničarka, otišao dole u menzu i popio topli zeleni čaj. Kada se posle dvadesetak ubijenih minuta vratio u bolničku sobu, otac se još nije bio vratio u nju. Umesto toga, u udubljenju koje je na krevetu ostavio otac stajao je neki nepoznati beli objekt. Ukupne dužine od oko 140 do 150 centimetara, opisivao je lepe i glatke krivulje. Na prvi pogled imao je oblik sličan ljusci kikirikija, po površini obloženoj nečim nalik na kratko meko paperje. A to paperje odavalo je blagi ali glatki, somotasti sjaj. U toj sobi koja je iz časa u čas bivala sve mračnija, taj objekt je bio obavijen svetlošću koja je svetlucala bledoplavi‐ často. Bio je položen tu na krevetu, kao da popunjava neki pojedinačni za‐ mišljeni prazan prostor koji je iza sebe ostavio otac. Tengo se zaustavio na vratima i sa rukom na kvaki u čudu stajao i gledao u taj objekt. Njegove usne kao da su pokazivale nekakve pokrete, ali reči nisu prelazile preko njih. Šta je ovo, pitao se Tengo stojeći tu kao ukopan i škiljeći očima. Zbog čega ovakva stvar stoji tu na očevom mestu? Na prvi pogled mu je bilo jasno da je tu nisu doneli ni lekar ni bolničarka. Oko nje je plovio nekakav specifičan vazduh, pomeren od stvarnosti. A onda Tengo odjednom shvati. To je lutka od vazduha. Njemu je to bilo prvi put da vidi lutku od vazduha. U tekstu romana Lutka od vazduha on ju je detaljno opisao, ali naravno nije u vidu imao ništa što je stvarno, niti je uopšte pretpostavljao da ona stvarno postoji. Pa ipak, tu pred njim stajala je lutka od vazduha kakvu je zamislio u svojoj glavi, tačno onakva kakvu je opisao. Imao je silovit osećaj već viđenog, kao da mu je stomak uštinut metalnim kopčama. Tengo ipak uđe u sobu i zatvori vrata. Bolje je da ga niko ne vidi. A zatim proguta pljuvačku koja mu se nakupila u ustima. U dubini njegovog grla začuo se neprirodan zvuk. Tengo je polako prišao krevetu i sa jednog metra udaljenosti pažljivo proučavao izgled lutke od vazduha. Shvatio je da ona izgleda isto kao lutka od vazduha na crtežu koji je Tengo nacrtao dok je pisao roman. Pre nego što će u tekstu opisati oblik „lutke od vazduha", prvo je olovkom napravio jed‐ nostavnu skicu. Onome što je bilo u njegovoj glavi dao je vizuelni oblik. A zatim je to pretočio u rečenice. Sve vreme dok je trajao njegov rad na prepravci Lutke od vazduha, taj crtež mu je stajao rajsnadlom prikačen na
zidu ispred stola. Po obliku ona izgleda približnije čauri nego lutki. Ali, za Fukaeri (a i za samog Tenga) to je bilo ono što se moglo jedino zvati „lutkom od vazduha". Tertgo je tada većinu karakteristika izgleda lutke od vazduha izmislio, ili pak dodao. Recimo, to prefinjeno suženje na sredini i zaokrugljena, naduta ispupčenja na dva kraja. To je bilo nešto što je smislio upravo Tengo. U Fu‐ kaerinoj prvobitnoj „pripovesti" nema ni spomena o tome. Za Fukaeri, lutka od vazduha je u svakom pogledu bila lutka od vazduha, takoreći nešto između ovaploćenja i koncepta, i ona kao da nije osećala nikakvu potrebu da je opiše rečima. Zbog toga je Tengo morao sam da izmisli njen izgled do tančina. A na lutki od vazduha koja mu je upravo bila pred očima u sredi‐ šnjem delu se videlo jasno suženje, i lepa ispupčenja na oba njena kraja. Ovo je potpuno ista lutka od vazduha kakvu sam nacrtao na skici i pretočio u reči, pomisli Tengo. Isto kao i u slučaju dva meseca koja su se ukazala na nebu. Oblici koje je on opisao iz nekog su razloga do samih detalja postali stvarni. Uzrok i posledica su se prepleli. Čudnovat osećaj u ekstremitetima kao da mu je izvrtao svest, a koža mu je bila sva naježena. Više nije mogao da razluči do koje se tačke u ovom svetu proteže realnost, a odakle počinje fikcija. Do koje tačke je svet Fukaerin, a odakle je Tengov? A odakle li je „naš zajednički"? Pravo od vrha lutke uzduž se protezala jedna pukotina. Lutka od vazduha spremala se da se svakog časa raspukne napola. Pojavio se prorez širok oko dva centimetra. Ako bi se Tengo sagnuo i provirio kroz njega, činilo se da bi mogao da vidi ono što se unutra nalazi. Ali, Tengo nije imao hrabrosti za to. Seo je na stolicu pokraj kreveta, blago pomerajuči ramena gore-dole smirivao disanje, i motrio na lutku od vazduha. Odajući nežnu svetlost, lutka je samo nepomično stajala tu. Poput neke zadate matematičke pretpo‐ stavke, čekala je da joj se Tengo približi. Šta li se nalazi u lutki od vazduha? Šta li ona to njemu pokušava da pokaže? U romanu Lutka od vazduha, glavna junakinja, devojčica, unutra otkriva svoj alter ego. Svoju kćer. Devojčica zatim ostavlja svoju kćer i sama beži iz zajednice. Ali, šta li se to nalazi unutar Tengove lutke od vazduha (Tengo je instinktivno prosudio da to verovatno jeste njegova sopstvena lutka od vazduha)? Da li je to nešto dobro, ili nešto zlo? Nešto što će ga nekud povesti ili će pak sprečiti da mu neko naudi? I ko je uopšte tu lutku od vazduha doneo ovamo?
I sam Tengo je dobro znao da se od njega zahteva da nešto učini. Samo, nikako nije uspevao da skupi hrabrost da se pridigne i zaviri u unutrašnjost lutke od vazduha. Tengo se plašio. Nešto što se unutra nalazi moglo bi da ga povredi. Moglo bi da mu potpuno promeni život. Kad je to pomislio na toj malenoj stolici bez naslona, Tengo se sav ukočio, kao čovek koji nema kud. U njemu je bila ona ista vrsta straha koja ga je navela da ne proveri poreklo svojih roditelja, ili da ne potraži gde se Aomame nalazi. Šta se nalazi u toj lutki od vazduha pripremljenoj za njega, Tengo nije hteo da zna. Hteo je da ostane u neznanju ako je to bilo ikako moguće. Iz te sobe bi rado po mogućstvu istog časa izašao, ukrcao se na voz i samo se vratio u Tokio. Želeo je da zažmuri, zapuši uši i pobegne u sopstveni skromni svet. Ali, i sam Tengo je znao da to nije moguće. Kada bih otišao odavde a da ne vidim ono što se nalazi unutra, sigurno bih se čitavog života kajao zbog toga. Ako bih sada zažmurio pred tim nečim, verovatno to sebi nikad ne bih mogao da oprostim. Ne znajući šta da radi, Tengo je dugo sedeo na stolici. Nije mogao ni napred, ni nazad. Prekrstio je ruke na krilu i posmatrao lutku od vazduha na krevetu, povremeno sklanjajući pogled i letimično pogledavajući kroz prozor. Sunce je već bilo zašlo, a bleda večernja tama obavijala je borova stabla. I dalje nema vetra. Ne dopire ni šum talasa. Čudnovato je tiho. A što je soba bivala mračnija, to je svetlost koju je odavao beli objekat bivala sve intenzivnija i svežija. Tengo je taj objekat osećao kao nešto živo. U njemu je bilo blagog svetlucanja života. Neke usađene topline i pritajenog odjeka. Tengo konačno prelomi, ustade sa stolice i nađnese se nad krevetom. Ne može tek tako da pobegne odatle. Ne može doveka kao neko uplašeno dete da sklanja pogled od onoga što mu je pred očima. Samo spoznaja istine čoveku donosi ispravnu snagu. Ma kakva ta istina bila. Napuklina na lutki od vazduha i dalje je bila tu, potpuno ista. Prorez nije bio ništa veći, niti išta manji nego ranije. Zaškiljio je očima i provirio kroz prorez, ali nije uspevao da prozre šta se unutra nalazi. Unutrašnjost je bila mračna, kao prekrivena tankom opnom. Tengo umiri svoj dah, uveravajući se da mu vrhovi prstiju ne podrhtavaju. Zatim je zavukao prste u taj dva centimetra širok prorez i, kao da će otvoriti dvokrilna vrata, polako počeo da ih razmiče. Bez ikakvog otpora, potpuno bešumno, lutka se otvorila. Kao da je čekala da bude otvorena njegovim rukama.
Sada je svetlost koju je odavala sama lutka od vazduha poput bleštavila snega meko obasjavala njenu unutrašnjost. Svetlost je bila nedovoljna, ali se ono što se nalazilo unutra ipak moglo razaznati. Ono što je Tengo unutra ugledao bila je lepa desetogodišnja devojčica. Bila je usnula. U običnoj, beloj haljini nalik na spavaćicu, bez ukrasa, s malenim rukama sklopljenim ha grudima. Samo jedan pogled na nju i Tengo je znao ko je to. Usko lice, usne koje iscrtavaju jednu ravnu liniju, kao povučenu lenjirom. Na glatkom, lepo oblikovanom čelu ravno odsečene šiške. Maleni nos krišom uperen u vazduh, kao da nešto traži. Njene jagodice su pomalo razmaknute u stranu. Kapci su joj bili sklopljeni, ali je on znao kakve će se zenice pojaviti ispod njih kada se otvore. Nije mogao da ne zna. Svih ovih dvadeset godina živeo je s likom te devojčice u grudima. Aomame, izgovori Tengo. Devojčica je spavala dubokim snom. Delovao je kao beskrajno dubok, sasvim prirodan san. I njeno disanje bilo je skoro neprimerno. Srce joj je kucalo ritmom koji ne dopire do ljudskog uha. Snage da otvori svoje kapke u njoj nije bilo. Još nije došlo vreme za to. Njena svest nije bila tu. Boravila je na nekom dalekom mestu. Pa ipak, i pored toga, od reči koju je Tengo izgovorio njeni otkucaji srca kao da su malčice zadrhtali. To je bilo njeno ime. Na dalekom mestu Aomame čuje to dozivanje. Tengo, misli ona. Jasno to izgovara. Ali tu reč ne izgovaraju usne one Aomame koja se nalazi u lutki od vazduha. Ona ne dopire do Tengovih ušiju. Poput čoveka kome je ukradena duša, Tengo je samo plitko disao i nezasito gledao u lice devojčice. Njeno lice izgledalo je sasvim spokojno. Na njemu nije bilo ni traga tuge, patnje ili nemira. Njene malene usne izgledale su kao da če se svakog časa meko pokrenuti i stvoriti neke reči pune značenja. A kapci, kao da će se svakog trena otvoriti. Tengo se iz sveg srca molio da tako bude. Istinska molitva se nije pretvorila u reči, ali se iz njegovog srca nevidljivo isprela u vazduhu. Pa ipak, na devojčici nije bilo nikakvih nagoveštaja da će se probuditi iz sna. Aomame, još jednom pokuša Tengo da je dozove. Bilo je toliko toga što je on Aomame morao da kaže. Osećanja koja je morao da joj prenese. Tolike godine živeo je noseći ih u sebi. Ali, ono što Tengo sada jedino može jeste da izgovori njeno ime. Aomame, pozva on.
A zatim odlučno pruži ruku i dodirnu ruku devojčice koja leži u lutki od vazduha. Meko položi svoju veliku odraslu ruku preko njene. Ta malena ruka jednom je čvrsto stegla šaku desetogodišnjeg Tenga. Ta ruka je tražila upravo njega, i dala mu ohrabrenje. U šaci devojčice usnule sa unutrašnje strane blede svetlosti bilo je nepobitne topline života. Aomame je dovde došla da bi mu tu toplinu prenela. Tako je Tengo mislio. To je značenje onog paketa koji mu je u učionici pre dvadeset godina predala. Konačno je uspeo da otvori taj zamotuljak i pogleda unutra. Aomame, reče Tengo. Sigurno ću te pronaći. I nakon što je lutka od vazduha polagano izgubila sjaj i nestala progutana večernjom tamom, i nakon što se figura devojčice Aomame na isti način izgubila, čak i kada više nije mogao da razluči da li se to stvarno dogodilo ili nije, pod Tengovim prstima još je ostao osećaj dodira te malene šake i njene bliske topline. Verovatno nikad i neće nestati. Tako je mislio Tengo dok se ekspres vozom kretao ka Tokiju. Poslednjih dvadeset godina Tengo je živeo sa sećanjem na dodir koji je ostavila njena ruka. I od sada nadalje će na isti način sigurno moći da živi s tom novom toplinom u sebi. Dok je ekspres voz opisivao veliku krivulju duž obale mora opkoljene planinama, na nebu su se jedan kraj drugog ukazivala dva meseca. Jasno su se ocrtavala nad mirnim morem. Veliki žuti, i sitan zeleni mesec. Konture su im bile prilično jasne, ali nisu odavali utisak udaljenosti. Obasjana njihovom svetlošću, namreškana površina mora zagonetno se presijavala kao raspršeno staklo. Prateći krivinu, dva meseca su se polako premeštala napolju kroz prozor, ostavljajući za sobom te sitne deliće kao neizrečene na‐ goveštaje, da bi ubrzo nestala sa obzorja. Kada meseci više nisu bili na vidiku, u njegove grudi još jednom se vrati toplina. Poput sićušne svetiljke koju putnik vidi negde na putu ispred sebe bila je nežna, ali je imala neumitnu toplinu koja prenosi obećanje. Od sada ću živeti u ovom svetu, pomisli Tengo zatvarajući oči. Kako taj svet funkcioniše, po kakvim se principima pokreće, to još ne zna. Šta će se u tom svetu od sada nadalje dešavati, on ne može ni da pretpostavi. Ali, i to je u redu. Nema potrebe da se plaši. Ma šta da ga čeka, on će u ovom svetu sa dva meseca sigurno opstati i pronaći put kojim treba da ide. Samo ako ne zaboravi ovu toplinu, i ako ne izgubi ovu svest. Tengo je dugo ostao tako da žmuri. Ali, ubrzo otvori oči i pogleda u mrak rane jesenje noći koji se prostirao napolju. More se više nije videlo.
Da pronađem Aomame, još jednom odluči Tengo. Ma šta da se desi, ma kakav svet bio tu, ma ko ona bila.
Haruki Murakami
1Q84 Knjiga 2 U ovom drugom tomu, Aomame i Tengo, sticajem neobičnih događaja, potvrđuju svoje sumnje da se nalaze u drugom vremenu - u godini 1Q84 - iz kojeg ne mogu da se vrate natrag u 1984. godinu i svoje realno vreme. Njihova ljubav, iako je čini samo stisak ruke u detinjstvu, jedina je istinska i prava u ovom romanu. Ona je pokretač svih dešavanja i jača uprkos njihovoj razdvojenosti, a oni se sve više približavaju jedno drugom. Murakami se u ovom nastavku produbljeno bavi filozofskim temama, odnosom dobra i zla, krivice i kazne i, pre svega, smislom života, stavom prema smrti, žrtvovanjem, ali i porodičnim vezama i, neizostavno, ljubavlju. „Ako u svetu nema ljubavi, sve je iluzija i imitacija." Autor nas upozorava da ljubav jeste glavni pokretač, ali je u modernom svetu često nema onde gde najviše treba da je bude - između muža i žene i roditelja i dece. Poznat, i zbog toga u Japanu često kritikovan, kao pisac koji unosi previše zapadnjačke tradicije u svoje romane, Murakami je ovu priču o uni‐ verzalnim temama zajedničkim za ceo svet, obojio više no ikad pre istoč‐ njačkom filozofijom i japanskim načinom života, naročito kuhinjom, čiji nas sastojci omamljuju sa stranica ove knjige. Nastaviće se u trećem delu......
„U romanu 1Q84 vidimo jednog sasvim novog Murakamija. Samo je murakamijevski svet u njemu i dalje onaj isti." Asahi šimbun „Čitalac je od prvih stranica snažno uvučen u tok ove priče... A ta snaga veča je nego u bilo kom Murakamijevom delu do sada." Jomiuri šimbun „Uzmete li je u ruke, nećete moći da se odvojite od ove knjige. Zaboravi‐ čete 'sada i ovde' stvarnog sveta i uroniti u dugo iščekivani novi svet iz Mu‐ rakamijeve priče." Jomiuri šimbun „Murakamijeva proza je od sve veće važnosti za razumevanje sveta da‐ našnjice, a ovoga puta njegova je majstorija istančanija nego ikada do sada." The Japan Times „Pisac je u ovaj roman nesumnjivo uložio sve što nosi u sebi." Mainići šimbun
1 Ideogram kojim se na japanskom piše prvi slog Ušikavinog prezimena, „uši“ znači: „govedo". - Prim. prev. 2 U to vreme, preko 13.000 američkih dolara. - Prim. prev. 3 General Carske japanske vojske i premijer Japana od 1941-1944. godine. -Prim. prev. 4 Jevanđelje po Mateju, Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, u prevodu Đure Daničića i Vuka Stefanoviča Karadžića, Britansko i inostrano biblijsko društvo, Beograd. - Prim. prev. 5 Istorijski roman japanskog pisca Kaizana Nakazatoa čiji je 41 nastavak počev od 1913. godine u Japanu sukcesivno izlazio skoro trideset narednih godina. - Prim. prev. 6 Ukiseljene suve šljive - Prim. prev. 7 Utašinai je najmanji grad u Japanu po broju stanovnika, na japanskom najsevernijem ostrvu Hokaido. - Prim. prev. 8 Vrlo često japansko prezime. - Prim. prev. 9 Quod erat demonstrandum (lat.) - „što je trebalo dokazati". Skraćenica Q.E.D. obično stoji na kraju teoreme ili naučnog dokaza. - Prim. prev.
Sadržaj Knjiga 2 Jul - septembar 1 Aomame Ono je bio najdosadniji grad na svetu 2 Tengo Ne posedujem ništa osim duše 3 Aomame Čovek ne može da bira kako će da se rodi, ali može da odabere kako će umreti 4 Tengo Možda je bolje ne želeti tako nešto 5 Aomame Kad miš sretne mačka vegetarijanca 6 Tengo Naša ruka je veoma dugačka 7 Aomame Mesto na koje se spremaš da stupiš 8 Tengo Dolazi vreme da pristižu mačke 9 Aomame Nešto ispostavljeno kao ceh za milost 10 Tengo Ponuda je odbijena 11 Aomame Ravnoteža je vrlina sama po sebi 12 Tengo To se ne može izbrojati na prste 13 Aomame Bez tvoje ljubavi 14 Tengo Predat paket 15 Aomame Dolazi vreme bauka 16 Tengo Kao ukleti brod 17 Aomame Izvući miša 18 Tengo Nemi usamljeni satelit 19 Aomame Kada se kći probudila 20 Tengo Morž i ludi šeširdžija 21 Aomame Šta da radim? 22 Tengo Dokle god se na nebu ukazuju dva meseca 23 Aomame Tigar u vašem automobilu 24 Tengo Dokle god bude topline