100 Svastika na Tajvanu. Visokogradnja
101 Vedski-arijevski simboli u Indoneziji nalaze se uglavnom na verskim lokalitetima - statuama Bude, u dekoraciji crkava i na ritualnom priboru. Svastika u Indoneziji. Prozor hrama Svastika u Indoneziji. Dekoracija hrama
102 Svastika u Indoneziji. Svadba Svastika u Indoneziji. Dekoracija hrama na Baliju
103 Svastika u Indoneziji U Maleziji, kao i u Tajvanu, postoji kompleks budističkih hramova Kek-Lok-Si u kome ima 10 000 statua Bude sa svastikom. Međutim, vedsko-arijevski simbol
104 svastike pronalazi se ne samo u kultu, već ima i sekularnu primenu u malezijskom društvu. U Maleziji, kao i u Singapuru, nalaze se centri i bolnice organizacije Crvena Svastika (The Word Red Swastika Society) - analog evropskom Crvenom krstu. Hinduistički praznik Tajpusama u čast predaje Parvati tamilskom ratnom bogu Murugan koplja, takođe nije bez svastike. Svastika u Maleziji. 10.000 budinih statua Svastika u Maleziji. Kancelarija Crvene svastike u Singapuru
105 Svastika u Maleziji. Bolnica organizacije Crvena Svastika u Singapuru Svastika u Maleziji. Kancelarija Crvene svastike u Singapuru
106 Svastika u Maleziji. Praznik Tajpusam. Singapur Kao i u Indiji, svastika u Nepalu se nalazi skoro svuda. Čak se postavlja i na šibice i na cigle.
107 Svastika u Nepalu. Sveta posuda Svastika u Nepalu. Kapija kuće
108 Svastika u Nepalu. Kapija kuće Svastika u Nepalu. šibice Svastika u Nepalu. Cigla
109 U Burmi, Kambodži i Šri Lanki, svastika se takođe široko koristi u religioznim kultovovima, ali se mogu pronaći brojni dokazi i njene sekularne primene. Svastika u Burmi. Pagoda
110 Svastika u Burmi. Vrata
111 Svastika u Kambodži. Kovčeg Svastika u Šri Lanki. Moneta vredna 1.000 rupija 2000. godine
112 Svastika u Šri Lanki. Automobil Ako ukratko razmotrimo upotrebu svastike u jugoistočnoj Aziji, onda se može sasvim sigurno reći da je svastika došla iz Indije, gde je stigla sa osnovama vedskog znanja, koje su Dravidima i Nagama doneli arijevci pre 4000 godina tokom drugog Arijskog pohoda.
113 VEDSKI SIMBOLI U MONGOLIJI U Mongoliji, kao i u ostatku sveta, vedsko-arijevski simboli se takođe vrlo često koriste, uglavnom svastični simboli. Ova zemlja je jedna od retkih gde je svastika čak prisutna na državnim atributima. Svastika na grbu Mongolije
114 Svastika na mongolskom sportskom festivalu Nadaam Svastika na ploči mongolske institucije
115 Svastika na automobilu Svastika kao žig na mongolskom konju Možete lako pronaći mnoge primere korištenja svastike u mongolskoj narodnoj umetnosti: na tepisima, na užadima, na tradicionalnoj odeći mongolskih žena, na pojasu, na kožnom pojasu i slično, uključujući i one predstavljene u Centralnom državnom muzeju Mongolije i Muzeju rezidencija Bogdo han-a, poslednjeg vladara Mongolije.
116 Svastika na tepihu. Mongolija
117 Svastika na mongolskoj nacionalnoj odeći
118 Svastika na mongolskoj nacionalnoj odeći
119 Svastika na mongolskoj nacionalnoj odeći Svastika na muzejskim izložbama
120 Svastika i Kolovrat su jedan od glavnih verskih simbola Mongolije, jer je glavna religija zemlje tibetanski budizam, zvanično usvojen 1578. godine. Interesantna činjenica: krajem 1934. godine u Mongoliji je bilo 843 glavnih budističkih manastira, oko 3000 hramova i kapela i 6000 drugih objekata koji pripadaju manastirima. Monasi su činili 48% odrasle muške populacije i to je sigurno jedan od razloga za veoma skroman nivo razvoja ove zemlje. Kao rezultat represije krajem tridesetih godina prošlog veka, svi manastiri su bili zatvoreni, njihova imovina je nacionalizovana, deo zgrada je korišten, ogromni deo je uništen, 18.000 monaha je pogubljeno. Krajem osamdesetih godina, Mongoli su stekli stvarnu slobodu veroispovesti i započeli oživljavanje tradicionalnog budizma, islama, šamanizma. Trokraka svastika i Kolovrat na Budi u Erdeni-Džu najstarijem aktivnom budističkom manastiru u Mongoliji (izgrađen 1587. godine)
121 Svastika u unutrašnjosti budističkog hrama. Mongolija Svastika na budističkom tepihu za molitvu. Mongolija
122 Svastika na ikonopisnoj slici supruge Bogdo hana osmog, Dondogdulam Svastika na novčanici od 10 dolara, 1924. Nije puštena zbog smrti Bogdona hana osmog
123 Od početka 20. veka na teritoriji Mongolije počeli su da se pronalaze različiti nestorijanski krstovi sa svastikom, poput onih prikazanih na fotografijama. "Mongoli ih stalno nalaze u svojim starim grobovima ili negde drugde; ne znaju ništa o svojoj istoriji, nose ih na pojasu, posebno žene. Kada izađu iz kuće na pašnjak, oni zamazuju vrata sa glinom i pečate ih tim krstom." Ovo svedočenje je napisao misionar i poznati Mongolista Antoan Moster (Antoin Mostaert, 1881-1971). Krstovi takođe prikazani na fotografijama ispod su pronađeni u severozapadnoj Kini, takođe početkom prošlog veka i pripadaju Juan dinastiji (1271-1368), koju je osnovao mongolski han Kublaj (1215-1294), unuk Džingis Kana. Svastika na Nestorijanskom krstu. Mongolija
124 Svastika na Nestorijanskom krstu. Mongolija Svastika na Nestorijanskom krstu. Mongolija
125 Dvoglava ptica sa svastikom. Mongolija Kublaj han je postao poznat na Zapadu, zahvaljujući Marku Polu i njegovoj knjizi, u kojoj opisuje svoj put u Aziji krajem 13. veka, "Knjiga o raznolikosti sveta", pod imenom "Kublaj han", koji je govorio o Velikoj Tartariji. Doneli smo neke ilustracije iz nje, gde "mongolski" han Kublaj uopšte nije mongoloid, već ima vrlo evropski izgled, kao i njegov deda Džingis han. Uprkos činjenici da je Džingis han, jedna od najpoznatijih ličnosti u svetu, u istoriji njegovog života je puno nedostataka: Ne zna se kako je izgledao, kada je rođen i gde je sahranjen. Kako je rekao istoričar L.N. Gumilev: "U istoriji uzdizanja Džingis hana, sve je sumnjivo, počev od datuma njegovog rođenja." Postoje informacije, posebno persijskog istoričara 13. veka. Rašid ad-Dina, da su svi članovi roda boržigina, kojem je pripadao i Temudžin - da su oni koje su tako zvali koji su nosili titulu Džingis han - bili visoki, sa dugom bradom, plave kose i
126 plavih očiju. Pa čak i kriva Vikipedija priznaje da je jedno od značenja reči "boržigin" "plavooki". Malo ljudi zna da postoji razlika između pravog mongolskog roda, tzv. "Nirun", tj. - "čist" i onih klanova i plemena, koja su postala deo "Hamag Mongol" države 1206. godine, koju je ujedinio Džingis han zajedničkim etnonimom "Mongoli". Bilo je samo pet "nirun" roda, uključujući boržigine, a stranih - preko četrdeset. Uprkos činjenici da su živeli na susednim teritorijama, njihovo poreklo je bilo drugačije. A "Niruni" se nisu mešali sa svojim susedima, pamtivši svoju posebnost. Preci "Niruna" su Dinlini - kako Kinezi nazivaju vedske-arijevske narode koji su migrirali sa Urala na istok, do granice Južnog Sibira, Istočnog Turkestana, Džungarije, Ordosa i drugih oblasti centralne Azije, sve do doline Žute reke (Huanhe). Ilustracija iz knjige Marka Pola. Krunisanje Džingis hana.
127 Tron Džingis hana
128 Spomenik Džingis hanu. Mongolija
129 Tamga mongolskih plemena, jasno vidljive svastike Međutim, ako pogledamo rekonstrukciju trona Džingis hana, koji je napravljen za snimanje mongolsko-japanskog filma "Džingis han", onda odmah vidimo svuda sliku Džingis hana, bez ikakvih znakova plavih očiju i svetle kose (napomena: u centru prestola je tamga Džingis hana sa svastikom . Tamga je prototip grba, pečat, čak i jednostavan potpis čoveka, drevni porodični grb). Mongolske karakteristike su napravili i na 30-metarskom srebrnom spomeniku Džingis hanu (plus 10 metara postolja), koji je sagrađen za 800. godišnjicu Velike mongolske države. Postoji još jedan neobičan detalj. Knjiga Osendovskog (1878-1945), ruskopoljskog putnika, novinara i javne ličnosti, koja se zove "I zver, i ljudi i bogovi", opisuje da je Džingis Kan nosio na desnoj ruci prsten sa svastikom, u koga je stavljen rubin - sunčani kamen. To nije iznenađujuće, s obzirom da je bio potomak vedskih Arijevaca. Taj prsten je Osendovski video na ruci mongolskog namesnika.
130 Kao mongoloida opisuju i drugog unuka Džingis hana - Batu hana. Međutim, postoje i druge njegove slike, gde on ima evropoidne, a ne azijatske crte. Na primer, spomenik Hanu Batuu u Segjutu, Turska (verovatno natpis znači "Han Zlatne Orde" i godine njegovog života), ili neke ruske hronike, posebno, "Život Efrosine Suzdalske. Spomenik Hanu Batu u gradu Sejgut, Turska
131 Bitka ruskih trupa sa vojskom han Bate. Minijatura iz "Života Eufrosine Suzdalske"
132 Osvajanje Batua Suzdala. Minijatura iz "Života Eufrosine Suzdalske"
133 Osvajanje Batua Vladimira
134 Slika Batua na kineskoj vazi Pošto govorimo o Džingis hanu, nije naodmet reći nekoliko reči o Velikoj Mongolskoj imperiji, koju je on navodno počeo da stvara 1206. god. i nastavio da to čini sve do svoje smrti 1227.godine. Štaviše, njegovo ime je prva stvar koja pada na pamet kada se izgovara reč "Mongolija".
135 Imperija Džingis hana, potomka vedskog arijevskog naroda Dinlina, protezala se od današnje Poljske na zapadu do Koreje na istoku, od Sibira na severu do Omanskog zaliva i Vijetnama na jugu. Pokrivalo je 33 miliona kvadratnih kilometara (22% ukupne površine Zemlje), a broj stanovnika bio je 100 miliona ljudi (za razliku od danas, svetska populacija je tada bila oko 300 miliona ljudi). Imperija Džingis hana Međutim, kao što je slučaj sa Temudžinovom biografijom, osvajanje i stvaranje takve ogromne države, kako nas uveravaju, “nomada”, je prilično fantastična stvar. Čak i ako uzmemo u obzir da su vladari mongola bili ljudi iz bele rase - Dinlini - koji su znali rudarenje, livenje, kovačenje, proizvednju metalnog oruđa i oružja. Oni su znali i poljoprivredu i trgovinu, i stočarstvo, ali i dalje su bili polu-nomadi, koji su se uvek u razvoju nalazili mnogo niže od stalno naseljenih naroda koji su ovladali
136 poljoprivredom, državom i vojskom, što ima potpuno naučne i ekonomsko-političke razloge. Zbog toga, osvajanje od strane “nomada” razvijenijih agrarnih država izgleda kao potpuna fantazija. Zapravo, zaostalost i zavisnost od migracije / ispaše (treba da se brzo jede) i stalno pokreće nomade i drži ih u kretanju. Ako pogledate savremene nomade u Mongoliji, 80% vremena moraju se kretati i da se brinu za stada i za svakakve gluposti kao što su vojna obuka, oni nemaju ni vremena ni energije i što je najvažnije - slobodnih resursa. Pojava profesionalnih vojnika je moguća samo ako postoje dovoljni viškovi industrijske i poljoprivredne proizvodnje i jaka centralna vlast. Nomadi do tog stanja ne mogu da se razviju u principu, a najviše što mogu je da pljačkaju okolna sela i brzo dobiti "predaju". U istorijskim izvorima jednoglasno tvrde da je Džingis han imao dobro naoružanu i obučenu redovnu vojsku za invazije. Vojska je stvorena prema deseteričnom principu. Niža forma je bila desetina, 10 desetina je sastavljalo stotinu, 10 stotina je dovodilo do hiljadu, 10 hiljada je sastavljalo tjumen, 10 tjumena su sastavljali "Znamja" (zastava). Samostalno dejstvujuće jedinice, armije, smatrale su se jedinjenjem od dva tjumena. Za novonastali narod-vojsku stvoren je novi zakon o životu - Jasa Džingis hana. Naoružanje ratnika se sastojalo od luka i strele, koplja, mačeva, palaša ili sablji, borbenih sekira i noževa, raznih štapova, čiji su vrhovi bili od bronze i livenog gvožđa, kovanog gvožđa, ponekad napravljenih i od kamena. Podjednako su rasprostranjeni bili i kisteni - borbene kugle, povezane pomoću lanca sa palicom. Sablje ukrašene urezivanjem, graviranjem i kovanim gvožđem, ponekad dragocenim, kožnim plaštovima izvezenim zlatnim koncem. Pojasevi i remenici su bili ukrašeni bogato i pričvršćeni kopčom. (Ilustracije iz knjige M. Gorelika "Armija Mongolo-Tatara od 10-15. veka").
137 Oružje vojske Džingis hana. Mačevi
138 Oružje vojske Džingis hana. Koplja
139 Oružje vojske Džingis hana. Koplja i borbene sekire
140 Oružje vojske Džingis hana. Buzdovani.
141 Oružje vojske Džingis hana. Ratnik
142 Zaštitna oprema orde uključivala je šlemove, oklope, metalne narukvice, zaštitu za noge, vat, štitove. Velika je bila raznolikost ordinskih oklopa. Rasprostranjen je bio u obliku košulje ili kaftana. Masovno je bio rasprostranjen platneni oklop, koji se krojio u vidu kaputa sa rukavima. Često je imao metalne delove - naplećke i što je najvažnije - oblogu od gvozdenih ploča prišivenih i vezanih sa donje strane; takav oklop je bio skup, a pokrivao se sa bogatom tkaninama, na kojima su sijali redovi nitni, često bakarnih, mesinganih, pozlaćenih. Ponekad se ovaj oklop krojio sa prorezima sa strane, opremao sa ogledalom za grudi i leđa, dugim rukavima ili je bio postavljen od uskih čeličnih zakrivljenih bočnih ploča, zakovanih na vertikalne trake, a ista struktura je prekrivala leđa. Konji su takođe bili često zaštićeni oklopom, kako kožnim tako i gvozdenim oklopom. Svaki ratnik je imao dva ili tri konja. Naoružanje vojske Džingis hana. Strelci
143 Naoružanje vojske Džingis hana. Kretanje u pohod Naoružanje vojske Džingis hana. Teška konjica
144 Duel ruskog i zlatnoordinskog vojnika
145 Duel ruskog i zlatnoordinskog vojnika
146 Prema engleskom istoričaru G. Hovorsu, vojska Džingis hana tokom pohoda protiv Horezmšhaha je imala 230 hiljada vojnika i kretala se duž dva pravca. Ovo je bila najveća armija od svih onih koje je Džingis han prikupio. Iz istorijskih podataka je poznato da se vojska Džingis hana, u vreme njegove smrti, sastojala od četiri korpusa zajedno sa carskom gardom i iznosila je 129 hiljada vojnika. Ovo postavlja legitimno pitanje: kako je od mongola nomada onda mogla da se sakupi visoko profesionalna, naoružana do zuba sa metalnim oružjem i oklopima vojska, i još opremljena sa svim vrstama metalnog oružja sa najnovijom tehnologijom tada?! I ako je postojala takva vojska, onda gde je otišla? Raspustila se da ispasa ovce? Jasan i razuman odgovor na pitanje ko i kako je naoružao mongolo tatare dao je Demin Valerij u knjizi "Od Arijevaca ka Rusičima" u glavi "Rasenija i Mongolija." A taj odgovor je nedvosmislen - Rasenija. U knjizi posebno govori o arheološkom otkriću u Omskom regionu - skupini naselja koje vedska arijevcska tradicija naziva Vendogardom, na površini od 15 000 hektara, koji je imao veoma razvijenu metalurgiju još u 4. veku pre nove ere, sa postojanjem od više od 1200 godina, sve do 16. veka! Zapravo vedski arijevci su posedovali takvu tehnologiju metala, koju čak ni savremeni stručnjaci iz vojno-industrijskog kompleksa nisu mogli rešiti. Od ovog metala proizvodili su oružje i municiju. Puno oružja! Oni su snabdevali ovim oružjem sopstvenu vojsku, u kojoj je služio mali broj vojnika mongola sa tatarima, ali zapravo su najbrojnija bila vazalna tjurkojezična plemena. V Demin takođe napominje da je osnova za Jasi Džingis hana, koja je poznata po izveštajima i izvodima persijskih i arapskih istoričara mongola, vedsko-arijevski "zakon Asa" (zakon ratovanja). Još jedna stvar. Velika Mongolska imperija - navodno najveća i basnoslovno bogatija od svih zvanično poznatih imperija, nije ostavila praktično nikakav ili značajan opipljiv trag svog postojanja. Rekonstrukcija događaja iz 13. veka stvorena je uglavnom na kineskim, arapskim i evropskim pisanim izvorima 14.-16.veka. U muzejima sveta ima veoma malo istorijskih relikvija vremena prvih mongolskih hanova - ne postoji ništa što bi potvrdili njihovo nebrojeno bogatstvo. Do sada nije pronađen "grad dragulja" - glavnog grada Mongolije, Karakoruma, koji je, prema hroničarima, imao veliki broj luksuznih palata i kamenih zgrada, gde se slivao sav vojni plen kao i pokloni iz celog sveta. Anali opisuju ponudu od 30 hiljada srebrnih šipki u jednom putu. Svakog dana dolazilo je u grad do 500 kamila, natopljenih hranom i robom.
147 Hanova palata i srebrno drvo u Karakorumu kao predstava umetnika iz 18. veka. Moderna rekonstrukcija izgleda drveta prema opsu Plano Karpinija. Ulanbator, hotel "Mongolija", 2006.g. Posebno je zabeležena veličanstvenost Hanove palate, ispred koje je postavljeno srebrno drvo sa divnom fontanom. Unutar drveta sprovedene su četiri cevi do vrha; Otvori cevi su okrenuti nadole, a svaka od njih napravljena je u obliku usta pozlaćene zmije. Iz jednih usta izlivalo se vino, iz drugih - mleko, iz trećih - napitak od meda, iz četvrtih - pirinčano pivo. Grad, koji je raskopan u severnoj Mongoliji, na znamenitu prestonicu sveta ne "liči", ali na provincijski grad - baš kako treba. Postoje mnoge hipoteze na osnovu istorijskih tekstova, da je glavni grad velikog mongolskog carstva bio na sasvim drugom mestu, koje se naziva Istočni Turkestan, u gornjim slojevima Sir Darja reke, a potom slede i Irtiš i Zabajkalski region, pa čak i reke Volga i Don. Postoji još jedno logično pitanje: Gde je nestao genijalni narod supervojnika, superdiplomata, supergraditelja, koji je samo za 21 godinu osvojio pola sveta? Zašto nije ništa ostavio iza sebe? Zašto njegovi potomci danas žive tako primitivno?
148 Savremena Mongolija. Savezni autoput koji povezuje dve prestonice, Ulanbator – Hovd Savremena Mongolija. Tipična "trasa" u planinama
149 Savremena Mongolija. Tipična pumpa Savremena Mongolija. Selo