Kompas Duse - Sean Russel

kočiju, obučena u spavaćicu. Uznemiren time, odlučio je da je prati.“ Nastavila je da prepričava sve, od trenutka kada je Kent u kući ugledao groficu kako spava u sedećem položaju, pa sve do poslednjih događaja. Erazmo je samo odmahivao glavom, sasvim zatečen i bespomoćan. Bio je običan pion u magovim rukama, neko čiji se život žrtvuje bez ikakve brige. Šta je ova žena očekivala od njega? Merijen završi priču i zagleda se u njega. „Da li vam je ovo bilo previše budući da vam nije baš najbolje, gospodine Flateri?" „Ne, nema veze s tim. Da sam u punoj snazi, i dalje bih se osećao jednako.“ Jeste mu bilo muka i bio je neizmerno slab. Ruke su mu drhtale od naprezanja da sedi uspravno. „Reći ću vam sasvim iskreno, gospođice Eden, da smo nemoćni - i nikome to ne pada teže nego meni. Eldrič...“ Borio se da pronađe reči. „Mag je sila prirode, gospođice Eden. Potpuno je bezosećajan, nezainteresovan za naše zakone i principe. Eldrič ne haje za ljude, kao što grom ne haje za one koje udara. Šta god Eldrič poželi od grofice, to će i dobiti. Plamena mu, ako je tako raspoložen, učiniće da ona gori od strasti za njim. Ne možete ništa učiniti, gospođice Eden, samo se molite. Pomolite se, ako možete. Merijen sakri lice rukama jer su joj oči zasuzile. „Gospodine Flateri...“, zaustila je. „Gospodine Flateri..." No, nije dovršila. „Nadam se da ih Kent neće sustići. Žalim što nisam bio tamo da ga zaustavim." Oborio je glavu, zamišljajući slikarev susret s Eldričem. „Ipak, malo je verovatno da će ih Kent stići. Kada tako žele, magovi putuju natprirodnom brzinom i ne moraju da odmore konje.“ Odmahnuo je glavom. „Ne, Kent je verovatno bezbedan." Erazmu se zavrte u glavi i obli ga hladan znoj. Misli mu se rasuše, razleteše na sve strane kao jato golubica. Kent je barem pokazao hrabrost - poniklu iz neznanja, naravno, ali ipak hrabrost. A šta je učinio Erazmo? Erazmo, koji je iskusio grofičinu

naklonost. Na tren je sklopio oči i pokušao da zaustavi vrtoglavicu. Nije postojalo rešenje. Ne može se ušunjati u magov dom i odbeći s lepom gospom. Ne u ovom svetu. Zamišljao je groficu kako leži kraj njega, mirisne kose, savršenih usana koje nehotice poprimaju osmeh zadovoljstva i sreće. A kad samo pomisli da ju je Eldrič prosto ukrao - protivno njenoj volji! Merijen ga uhvati za ruku. „Zar Eldrič sme nekažnjeno da otme jednu od najistaknutijih građanki Farske? Zar niko neće ništa preduzeti? Mučeničke mi krvi, zar smo u desetom veku? Zar magovi opet vladaju zemljom?“ „Nikada nisu ni napuštali vlast“, odvrati Erazmo, „osim naizgled. Ne, magovi su odvodili i druge i - ali, oprostite mi, zastrašio sam vas. Možda sasvim grešimo. Mag se najverovatnije prema grofici ophodi s punim poštovanjem. Nije isključeno da je otišla s njim svojevoljno. Magovi umeju biti vrlo ubedljivi i bez primene svojih veština.“ Neko se nakašlja i privuče im pažnju. Erazmo se okrenu i ugleda Hejza na vrhu stepeništa. „Oprostite, molim“, reče. „Sastali smo se u tvojoj sobi, Erazmo." „Trenutak“, kaza Erazmo klimajući glavom. On ustade, a svet mu se zaleluja. „Vi odsedate na istom mestu?“, upitao je Merijen. „Doći ću kasnije, ako budem mogao, ili ću poslati pismo. Dopustite mi da razmislim,gospođice Eden. Ja ću... razmisliti.“ Kao da se zbijaju jedan uz drugog u sobi, kao da su opet u pećini, željni topline i potpore. Jedino je Rouz sedeo odvojeno od ostalih. „Šta nam preostaje?“, upita Hejz tiho, ali dovoljno ogorčeno. „Skoro ništa“,reče Klarendon. ,Ja prvi ne bih prihvatio opravdanja ovog sveštenika — koji neće počinuti dok ne dočeka Aninu pogibiju - da nije reči gospodina Kelera.“ Pogledao je ka Keleru, kao da traži dodatnu potvrdu. Keler klimnu. „Mogu samo da ponovim svoje reči od sinoć. Magovi su se pobojali kataklizme i, da, verujem da zato nisu

obučavali nove šegrte. Mislim da Ana vrlo verovatno predstavlja opasnost, i to ne samo za Eldričeve namere. Ipak, gnušam se misli da je predamo Eldričevoj pravdi.“ Sada on pogleda Erazma. „Šta bi se desilo kada bismo je pronašli, pa pokušali da se dogovaramo s Eldričem? Zar ne bismo mogli da zatražimo milost za nju ako već moramo da je predamo?“ Erazmo uvide da odmahuje glavom. „To ne bi bilo mudro, Keleru. Magova ljutnja bila bi loša po svakog.“ „Šta ako Eldrič bude primoran da pregovara?“ „A kako biste mogli da ga držite za reč?“, upita Erazmo. „Uveravam vas, Eldrič se ne bi pridržavao nikakvog dogovora. Činio bi kako mu se prohte.“ „Postoji način da se čak i mag primora na poštovanje svoje reči“, prozbori Rouz. Ostali ga iznenađeno pogledaše. „Crkva je već sklapala dogovore s magovima i obe strane su bile vezane rečju. Moguće je.“ ,Ako uspemo da je pronađemo, vredelo bi pokušati“, hitro ubaci Hejz. „Šta kažeš, Erazmo?“ Ako je pronađemo, pomisli Erazmo, daću Eldriču znak svojim samospaljivanjem. Postaću živi svetionik. A ako odbijem da tragam za njom, čeka me njegov sud. „Čak i odlučimo da pregovaramo s Eldričem", reče Klarendon, „ne možemo verovati sveštenikovoj reči. To je mnogo puta dokazao." „Samo želim da zaštitim svoju crkvu, gospodine Klarendon, i uprkos svemu što mislite, Anina patnja ili smrt mi ne bi pričinili zadovoljstvo. Verujem da nije svesna posledica svojih radnji. Ne, ne želim joj nikakvo zlo. Hajde da je pronađemo i da se cenkamo s Eldričem. Mislim da je gospodin Keler u pravu. Nužda će primorati čak i maga na pregovor."

DEVETO POGLAVLJE ISPOD BALDAHINA SU SE POD OŠTRIM UGLOM PROBIJALI ZRACI SUNČEVE prizme. Prašnjavi vazduh im je davao oblik, pa se na glatkom podu, do kog su stizali, ocrtavao sjajan pravougaonik. Unutar ovog geometrijskog oblika komešale su se čestice toliko sporo da je sve izgledalo kao san. Svest da je ipak reč o javi gradila se veoma polako, da bi se najednom kristalizovala. Grofica se podiže na laktove i vide da je u pomenutom krevetu potpuno naga. „Farele, sačuvaj me. Šta mi je učinjeno?“ Sklopila je oči na tren i počela da pretražuje sećanje. Sedela je kraj prozora, preplašena od misli o leganju u krevet, i zaspala. Čuo se poj slavuja. A onda se pojavio Eldrič... No, je li to bilo stvarno? Delovalo je kao san. Ipak, otkud u krevetu? Trudila se da se seti, ali uzalud. Grofica zgrabi pokrivač i prekri se. Zašto sam pristala na ovo? Otvoren prozor joj privuče pogled. Da li je mogla da se iskrade? Da pobegne? Zasigurno se ovde nije našla slobodnom voljom. Mora da je bila pod činima. Prisetila se žene na putu, pa se sruči natrag u krevet i sakri lice rukama. „Ja sam tašto, odurno stvorenje“, uzdahnu. Znala je da nije sve tako jednostavno - bila je i opčinjena. Bila je u magovom društvu. U društvu maga, čoveka čiju moć i mit nije lako pojmiti. Legende, uz to i poslednjeg svoje vrste.

„Neke žene se hvataju samo za ništarije", reče. Iako ih je oduvek smatrala glupačama, najednom je počela da saoseća. „Da li je onda presudan osećaj opasnosti?“ Nije znala. Privlačnost je bila tajnovita, nalik magiji, ali ista bi takva mogla biti i po prirodi. Možda je skrenula s uma. Bila je sigurna samo u to da joj slabašni um dozvoljava da potisne Eldriča samo nakratko. A misli o njemu bile su skoro bez izuzetka okružene pitanjima. Ko je on, zapravo, iza tog osornog držanja? Šta ga je podsticalo? Odakle mu snaga za velike poduhvate? „I šta to on želi od mene?“, prošaputala je. „Ili je već uzeo šta je hteo?“ Začu se kucanje i vrata se odškrinuše. „Gospo Čilton?" „To ste vi, gospodine Voki?“ „Da, gospo Čilton, Voki. Danas moramo početi. Hoćete li doručkovati u svojoj sobi ili ćete sići dole?“ „Ovde, rekla bih. Da počnemo...? S čime?“ „S vašim delom u nagodbi, gospo Čilton. Nema mnogo vremena, a posla je mnogo. Vratiću se odmah nakon vašeg obeda, ako dopustite." Lažna uljudnost joj je teško padala. Teško da se pitala da li će bilo šta dopustiti. „Videćemo se tad, gospodine Voki.“ O čemu se radilo? Nekako nije očekivala da će njen deo „pogodbe" biti obavljen s Vokijem. Doručak je bio jednostavan, ali prihvatljiv, što je groficu pomalo razočaralo. Zar mag neće obezbediti egzotično voće u bilo kom godišnjem dobu ili čuvena, starinska vina uz večeru? Gde je bio znak tih legendarnih moći? Ili je upražnjavanje tih moći bilo priprosto zadovoljstvo za Eldričev ukus? Grofica zavrnu rukav i pridrža ga dok je ponovo sipala kafu. Podigla je šolju i setila se sunčevih zraka u sobi u kojoj se probudila. Kako su izgledali kao tečnost u staklenom sudu, puni čestica koje besciljno lutaju po tečnoj svetlosti. Čestica koje se dodiruju samo slučajnošću.

Kao i ljudi, pomislila je. Plutaju kroz život bez mnogo razmišljanja i svrhe. Samo žele da na nekoliko trenutaka zablistaju u svetlosti. Bacila je pogled ka ogledalu i začudila se jer je uprkos okolnostima i dalje ličila na sebe. Nije bila umorna niti zastrašena. Zapravo je bila i rumenija nego inače, kao da sija od zadovoljstva, kao zaljubljena žena. Od ovoga se još više zajapurila. Kosa joj beše poput tamnih, sjajnih valova, a oči, nesavršeno širokog razmaka, postale su sive jer su menjale boju u skladu s raspoloženjem i bojama okruženja. Muškarci su pisali pesme o njenim očima i o njenim ustima, tako punim i senzualnim. Odmahnula je glavom. Taština je tako užasan porok. Budalaština i slabost, a grofica je znala da u svemu što je bitno nikada nije bila budalasta. Pažnju joj odvuče poznato kucanje na vratima. „Gospodine Voki? Uđite.“ Zdepasti čovek uđe, a ona se istog trena nasmeši. Ličio je na karikaturu ili na ličnost iz dečje knjige. Bio je pomalo rasejan, pomalo neuredan, ali to je bila samo površina... Erazmo je, priseti se, pominjao da Vokija pamćenje ne služi baš najbolje. Grofici je to bilo malo moguće. Da je tako, ne bi i dalje bio u magovoj službi. Eldrič ne bi podnosio nesposobnost. Ne, Erazmo je neizostavno bio u krivu - a opet, tada je bio samo dečak. Voki je čekao kraj vrata. „Završila sam, pa sve osim kafe. Hoćete li mi se pridružiti, gospodine Voki? Poslužene su mi dve šoljice.“ „Ljubazni ste“, promrmlja Voki sedajući na drugu stolicu. Grofica mu nasu kafu, što ga je, izgleda, pomalo postidelo. Ipak je bio sluga. Tek tada je primetila da je Voki na sto spustio jednu knjigu - u drevnom kožnom povezu, s davno izbledelim zlatotiskom. „Pa, gospodine Voki, šta nas to čeka?“, upita grofica, što je ležernije mogla. Voki iskosi glavu i zbunjeno je pogleda. „Vi ne znate?“ Pokušala je da sakrije sramotu srknuvši kafu. „Lord Eldrič mi ništa

nije rekao.“ „Ništa? Još? Ali pristali ste...“ Klimnula je glavom ne znajući šta da kaže. Da, i razborita žena sklapa nepromi’sljen dogovor. Ne budite tako iznenađeni. Voki podiže obrve i nabra čelo, pa se duboko zamisli, kao da mu je tuđa nepromišljenost poslednja na pameti. Polako je spustio žuljeviti dlan na knjigu. „Treba da započnemo vaše studije, gospo Čilton, a ovo nam je udžbenik. Priručnik ili pravilnije Alendroreprimija - prva Landorova knjiga.“ Grofica beše podigla šolju, ali je hitro spusti i zablenu se u knjigu. „Erazmo mi je pričao kako ste, za njegovog boravka u Eldričevom domu, ostavili jednu knjigu u učionici. Knjigu na stranom jeziku, punu čudnih nacrta i skica. Rekao je da je kažnjen kada ste otkrili da ju je poneo sa sobom.“ Voki je nije pogledao, ali polako klimnu, zagledan u svoju šaku na knjizi. „Kažnjen? Ne brinite, gospo Čilton. Mag želi da otpočnete studije uz moju pomoć.“ „Zbog čega?“ „Najbolje da to pitate lorda Eldriča, gospo Čilton.“ Klimnula je glavom ka knjizi. „Vi ipak niste toliko zaboravni, zar ne, gospodine Voki? A knjige o veštinama se ne ostavljaju tamo gde ih dečaci mogu pronaći." Voki nije odgovarao, ali je nastavio da zuri kao da gleda negde ispod kože. Grofica ispruži ruku i lagano je spusti na Vokijevu. „Kažite mi iskreno, gospodine Voki, hoće li Eldrič i mene tako nemarno koristiti? Erazmo je očito naveden da pronađe knjigu da bi ga toliko godina grizla strašna krivica, ali ne vidim svrhu u tome.“ Voki je postao nepomičan. Pod prstima je osećala kako mu se grče mišići. Ipak, nije odmakao ruku. Grofica je shvatila da čovek nezamislivo dugo nije osetio topao dodir. Koliko je star ovaj čovek i koliko već živi monaškim životom u Eldričevoj službi?

Najednom je osetila da mu se mišići opuštaju i vide kako sklapa oči. Klonuo je, kao da se nešto urušilo u njemu. „Molim vas, gospo Čilton“, reče teškim dahom i stisnutim tonom. Grofica se zagleda u Vokija i uvide da je čovek izmučen. Nežno mu je stisnula ruku i ostavila ga na miru. Gospodin Voki podiže šaku s knjige i na tren se zavali u naslon, ne dižući pogled. „Priručnik“, tiho prozbori i dalje oborene glave, „predstavlja prvu knjigu u izučavanju veštine.“ Grofica još dugo nije mogla čuti ništa osim toga. Izučavanje veštine.

DESETO POGLAVLJE U UGLU SER DŽONOVE SOBE BIO JE NAGOMILANI PRTLJAG, PRAVA piramida od otrcane kože, spomenik njegovoj odlučnosti, budući da nije žurio da se vrati natrag u Avonel. Nakon što ga je Brajs tu ostavio, ser Džon je bio na iskušenju da produži boravak. Čak i nekoliko dana spokoja, bez Brajsovih poseta, bili bi izuzetan dar. Ipak, zapostavljanje dužnosti nije bilo u skladu sa ser Džonovoj naravi. Brajs... A kada se samo seti da je tražio od Seneta da otkrije što je više moguće o tom čoveku! Ser Džon je bio siguran da Senet nije spoznao istinu, da nije bio čak ni blizu. Brajs je služio maga, a samim tim je, posredno, i ser Džon činio isto. Ta mu je misao svaki put stvarala toliku napetost da su mu ruke drhtale, a lice bledelo. Preznojavao se i gubio osećaj za ravnotežu. „Večera“, namerno glasno izgovori kako bi usmerio um ka prijatnijim mislima. Nažalost, Kent je odjurio u uzaludnu poteru, a ser Džon je bio raspoložen za društvo. No, Kenta je podsticala opsednutost groficom i, ser Džon je bio ubeđen, gurala ga u propast. Sirota budala. Ti umetnički tipovi tako su... kapriciozni. Kent će se pokajati. Ser Džon obuče kraljevskoplavi kaput i pogleda se u ogledalu. I dalje je izgledao pristojno, mlađe od mnogih u njegovim godinama. Bio je siguran da su ženama bili privlačni i lošiji od njega. Procenu mu prekide lupanje na vratima u prizemlju i vide kako mu s lica nestaje samopouzdanje. „To je samo gazda, došao je da proveri da li mi ipak treba pomoć.“ Ser Džon uze svetiljku i siđe niz stepenice,

pa povuče rezu s vrata. „Nisam utvara, ser Džone“, progovori Brajs. „Opustite se. Zar me nećete pustiti unutra?“ Ser Džon pokuša da povrati smirenost. „Svakako, svakako. Iznenađen sam, kao što vidite, pošto ste otišli tako naglo...“ Brajs se progura pored njega i odjuri uz stepenice snažno lupajući nogama kao i uvek. Ser Džon se mučio da održi korak, pa je svetlost titrala tamo-amo po uzanom hodniku stepeništa. Brajs pogleda brdo prtljaga. „Stigao sam na vreme, vidim. Šta ste to učinili? Ponovili čitavu garderobu? Imali ste manje od pola ovoga kada smo prispeli." „Stvari pripadaju prijatelju, nosim ih natrag u Avonel.“ „Kom prijatelju?“, upita Brajs. Ser Džon je oklevao, skoro siguran da će ga ovaj skoro neljudski usredsređen čovek uhvatiti u laži. „Kentu. Averilu Kentu. Odjurio je nekuda u potrazi za lepotom.“ Ser Džon sleže ramenima. „Takvi su umetnici...“ „A, tako.“ Brajs privuče stolicu i sede, naizgled ne primetivši ser Džonovu neiskrenost. „Mnogo toga se promenilo, ser Džone, i ponovo nam trebaju vaše usluge.“ Brajs ukrsti prste. „Postoji žena koju moramo pronaći. Po svaku cenu. Ime joj je Ana Filding, ali verovatno ga više neće koristiti. Srećom, neobičnog je izgleda, ima dvadeset tričetiri godine, viša je od proseka. Kosa joj je duga i prava, pada preko ramena i vrlo je čudne nijanse riđe, kao da je propala ili izbledela od prevelikog izlaganja suncu. ’Isprana’, tako ju je neko opisao. No, to nije sve: čitava njena pojava je takva, kao da joj je ispražnjena zaliha životne snage. Njene sposobnosti, međutim, nisu u skladu s tim - snažna je koliko i svako drugi njenih godina." „Zar to nije devojka za koju se pričalo da je otišla u podzemlje za Erazmom Flaterijem i ostalima?" Ser Džon je pokušao da prikrije sopstvenu nelagodnost pitanjem. „Upravo ona.“ „Niko od njenih saputnika nije izašao. Čuo sam da su Flateri i

njegovi prijatelji izjavili kako su izginuli." „Ona nije“, tvrdio je Brajs. Ser Džon se premesti s noge na nogu. „Sta je moj zadatak?" „Otići ćete do Admiraliteta i posetiti svoje najuticajnije prijatelje. Ova žena mora biti uhvaćena i, najvažnije od svega, ne sme pobeći preko mora. Luke moraju biti pod najstrožim nadzorom dosad.“ Ser Džon je zurio u Brajsa. „A kako to da postignem? Da kažem pomorskom gospodaru da neki nepoznati gospodin traži tu devojku iz nepoznatih razloga? Plamena mu, Brajse, nisam čudotvorac!" „Recite im sve što je neophodno. Da je zlodejnica, da je ukrala nešto što pripada jednom od najuticajnijih građana Farske, što je i učinila." Brajs odmahnu glavom. Bio je umoran od svega. Krajnje iscrpljen lažima. „Zašto im prosto ne bih rekao istinu?“, upita pomalo bez daha. „Da lord Eldrič želi tu ženu iz sopstvenih razloga.“ Ser Džon je prvi put video Brajsa zaprepašćenog. Šta god da je sledovalo, imao je makar to zadovoljstvo. Brajs dodirnu usne vrhovima prstiju i skoro da se nasmeši, što je ser Džonu izgledalo neprirodno. „Ser Džone, ser Džone. Znatiželja ume biti najstrašnija kletva čoveku.“ Brajs ustade i poče da kruži po sobi. Meki dodir njegovih čizama o tepih smenjivao se s oštrim lupanjem o drvo. Najednom se okrenu ka ser Džonu. „Shvatate li da je bolje bilo da niste saznali?“ „Tako roditelji kazuju deci, ali držim da je neznanje pravo prokletstvo." Brajs ga prostreli nedokučivim pogledom. „Eldrič želi da se ovoj ženi uđe u trag“, odlučno kaza. „Bila bi ludost s vaše strane da pokušate da se izvučete iz dogovora." „Ne morate da mi pretite, gospodine Brajse. Shvatam svoj položaj. Međutim, tražite da priredim čudo. Ja ipak nisam kraljev čovek.“ Brajs ga zamišljeno pogleda, pa pređe do pisaćeg stola. Otvorio je mastionicu i prihvatio se pera. Pozvao je ser Džona bliže, pa izvadi

malu kutiju i debeo svežanj papira iz kaputa. Dao ih je vitezu, zajedno s malopre napisanim pismom. „Uzmite ovo“, reče. „Sve ćete to odneti u jednu kolibu kraj puta što vodi iz Kaslboa. Vidite, nacrtao sam mapu.“ Prepričao je sve smernice kako ih ser Džon ne bi pobrkao. Ser Džon pogleda mapu, pa svijutak pisma u ruci. „Imam pečatni vosak“, reče. Brajs razgaljeno reče: „Slobodno pročitajte, ako želite." Ser Džon se pokoleba, ne znajući zašto, ali ipak odmota papir. Nije poznavao ovo pismo. Dah mu zastade. Hitro diže pogled ka Brajsu. „Želeće da razgovara s vama, ser Džone. Možda vam tada neznanje neće delovati kao prokletstvo."

JEDANAESTO POGLAVLJE KADA JE GLEDALA U NJEGOVE ŠAKE, POMIŠLJALA JE NA PLESAČE. POKRETI im behu tako tečni, a vitki, elegantni prsti tako sigurni u sebe. Čak i pri prostim radnjama, poput otvaranja flaše, kao da su izvodile ples. Svaki njihov dodir bio je tako lagan, kao da snaga neophodna drugim ljudima magu uopšte nije potrebna. Eldrič nakrenu flašu ka avanu i istrese nekoliko semenki sličnih biberu. Dohvatio je tučak i izdrobio ih. U vazduhu se osećao rezak, pomalo neprijatan miris. „Seme su ovamo doneli prvi magovi i od tada ga uzgajamo. Ono je najveća dragocenost u poznatom svetu jer bez njega ne postoji veština, ne postoji ’magija’. Čovek može provesti čitav život izučavajući veštinu, ali bez semena koje će osloboditi dar...“ Nastavio je da pokreće tučak, a od semena je već ostao samo prah. Njegova divna ruka održavala je umeren ritam. „Eliksir se sprema krajnje jednostavno i zato toliko brižno čuvamo semenke. Uzimanje semena bez izravne dozvole maga kažnjava se smrću. U mom domu dostupno je samo Vokiju. Teler je ukrao seme, što ga je osudilo na smrt, ali umakao nam je.“ Nastavio je da gnječi flni prah. Grofici je postalo neprijatno, a nije bila sigurna zašto. Kao da se bojala da će joj se ruka oteti, dodirnuti seme, za šta će snositi kaznu. „Kada se seme prvi put oproba, često dolazi do budnog snevanja. Neki od tih snova su zapravo ’vizije’, ali to zavisi od darovitosti. Često se događa da i noćni snovi postanu živopisniji i dobro je zapisati ih smesta po buđenju jer se njihov značaj ne zna, a brzo se

zaboravljaju.“ Prekinuo je i pogledao u avan. Zadovoljan, podiže kotao ključale vode s kuke iznad ognjišta i nasu vodu u dva pehara. Dohvatio je avan i bodež, usuo istu meru praha u svaki pehar i promešao napitak oštricom. Grofica je posmatrala odsjaj sveće na bodežu, skoro hipnotisana pokretima. „Seme označava početak preobražaja jer se staza od čoveka do maga ne prelazi pukim učenjem. Preobražaj je dubok. Dubok i nepovratan.“ Uzeo je jedan pehar, nagao se i stavio ga pred nju. Drugi uze za sebe, pa je prikova mračnim pogledom. „Zar ja?!“, upita, najzad shvatajući da nije u pitanju puka priredba. ,Ja nisam šegrt magične veštine!" Nije skidao pogled s nje. „Ne, ali u ovom svetu vi ste najpribližniji tome. Nemojte sve iskapiti odmah, već polako otpijajte, inače će vam iskustvo teško pasti.“ Grofica povuče ruke sa stola. Preobražaj? O čemu je on, za ime sveta, govorio? „Nisam pristala na ovo.“ „Zapravo jeste, ali niste pitali šta naš dogovor podrazumeva.“ Ispružio je ruku kao da želi da nazdravi. „Podignite", izusti, a zvonkost njegovog glasa postade studena. Ova zapovest joj zaledi krv u žilama, pa, potresena, primače ruke nadomak pehara. „Seme takođe produžava život i čuva živahnost i mladolikost, poput jabuka besmrtnosti." .Jabuke su ipak imale svoju cenu“, tiho je odgovorila. „Cena uvek postoji. Seme stvara jaku naviku. Biće vam neophodno. Postoje i druge sporedne posledice, ali one se mogu izbeći. Razmislite, gospo Čilton. Popijte i izbeći ćete sudbu koju ste videli na putu. Sudbu svih koji ne umru mladi. Razorno dejstvo starosti, gubitak telesne snage, tačnosti uma, sećanja, prošlosti. To je gubitak dostojanstva, gospo Čilton, toliki da ljudi nisu kadri ni da ga zamisle sve dok se ne nadvije nad njih. No, vama se to neće desiti. Mladost. Zamislite. Imam preko sto trideset godina. Pre pedeset godina izgledao sam kao da mi je trideset.“ Digao je pehar do usana i

dalje pomno gledajući u nju, a onda sklopi kapke - od zadovoljstva, pomislila je. Dodirnula je pehar i osetila toplotu kroz drevni kristal. Pehari su zbilja izgledali veoma staro. Zagledala se, na tren, u paru, kao da pokušava da sagleda budućnost. Svest o tome da je ovo odlučan trenutak, možda i prelomni trenutak njenog života, kao da ju je oblila vodom s glečera. Ne postoji put natrag, govorila je sebi, skoro utrnula. Podigla je pehar obema rukama jer nije imao drške i udahnula isparenje. Drhtavim rukama je naslonila pehar na usne i jedna kap joj pade na haljinu. Sklopila je oči i okusila tečnost. Nije mogla da opiše ukus, ali bio je opor i jak. Progutala je. Još jednom. Tečnost joj unese toplinu u telo, kao da se smesta razlila po venama, i obamrlost nestade. Tog trenutka soba iz polutame utonu u mrak. Hodala je duž zidina ruševine nekog ogromnog zdanja, možda zamka. Iznad srušene kule lebdeo je mesec, a jedan jastreb izlete iz nje i slete na potpornu gredu. Neki stubovi su bili uspravni, a neki su ležali u krhotinama na zemlji. Mesec se uzdigao i učinio da na kamenom podu zasija srebrna gravura. Bila je zadivljena lepotom nacrta - savršeni pravolinijski oblici dopuštali su vitičastim linijama da se prepliću preko njih. Haljina joj zaleprša na tihom povetarcu. Tek tada je primetila tišinu. Čak ni njeni koraci nisu proizvodili nikakav zvuk. Obišavši oko crteža, krenula je dublje u ruševinu. Na jednom balkonu iza kog se pružala dolina zalivena mesečinom srela je čoveka na čijoj je ruci stajao maleni soko. Isprva je bila toliko uplašena da nije smela da priđe, ali kada se čovek pokrenuo, shvatila je da je to bio Kent, ostareo i izboran. U jednom trenutku gledao je pravo u nju, ali nije menjao izraz lica. Uprkos tome, shvatila je koliku tugu i usamljenost nosi u očima, kao da kroz njih gleda pustu dolinu. „Gde sam, Kente?“, upita, ali on se okrenu natrag ka dolini, a ptica

uzlete s njegove ispružene ruke. Između stubova se pomerala senka, visoka i povijena. „Lorde Eldriču?“, pokušala je da ga dozove iako joj je glas bio tanak i slabašan. Prilika se stopila sa senkom jednog stuba tako da nije bila sigurna šta je videla. Ja sam sama. Nema nikoga osim nemog, starog Kenta koji ne čuje moje reči. Svalila se na jedan oboreni stub, ophrvana tugom. Suze počeše da joj se slivaju niz obraze, ali kada je pokušala da ih obriše, ugleda malene kruškaste dijamante u ruci. Sijali su pod mesečinom, ali brzo se smanjiše i nestadoše s dlana. Ostala je samo hladnoća na mestu na kom su dotad ležale. „Plamena mu“, prošaputa. Nekim čudom nije osećala strah, već samo nejasnu nelagodnost i nesigurnost. Ovo je vizija, podsetila se. Pila si kraljeve krvi i hodaš budna kroz san. Nikakvo te zlo neće zadesiti. Ušla je u okruglo dvorište, koje je nekada možda bilo dvorana, davno lišena krova. U središtu je stajala fontana, suva, ispunjena paučinom koja je svetlucala na mesečini. Iz paučine se uzdizala skulptura od bledog kamena - žena koja se izvija pod telom svog ljubavnika, napola jasnog lika, ali izgubljena u strasti. Ljubavnik ju je grlio u isti mah požudno i nežno, mada joj nije bilo jasno kako je stekla takav utisak. „To nisam ja“, reče grofica drhtavim glasom. Uhvatila se za srce i osetila ludački snažne otkucaje. „To nije Eldrič." Čovekovo lice se nije videlo, pa nije bila sigurna. Ptica s Kentove ruke sletela je na ogradu fontane i pogledala je tako da se uznemirila. Zaobišla je skulpturu, trudeći se da je ne gleda, ali nešto je privuče da opet pogleda. Bila je sigurna da se kip pomerio, sporom, kamenom strašću. Pobegla je kroz prvi otvor na koji je naišla. Sada je stigla do drugog balkona nad istom mesečevom dolinom.

U daljini je biistalo jezero, ali dolinu su prekrivale senke. Učinilo joj se da ima drveća, živice i ponečeg što bi se moglo nazvati ljudskim kućama. Prvi put začuo se zvuk, duboki posmrtni poj kakav pevaju monasi. Kao da dolazi s velike udaljenosti, ali tada je ugledala pevače, ljude koji su držali nosiljku i peli se uz stepenište obasjano plavičastom senkom. Kada su prošli kroz snop mesečine, uvidela je da zapravo nose kovčeg s moštima i da je pesma zaista žalopojka - silan i potresan lament. „Koji je ovo kralj?“, prošaputa sigurna da je samo kralj vredan ovakve muzike. Vetar joj se poigrao s kosom i kao da joj je prošaputao: auralelauralelaural... Pogledala je u nebo prepuno zvezda, čiji su se oreoli meko rastapali. Kao da se sam nebeski svod vrteo. I ona se zavrte za njim. Kretao se brže i svet joj se izmače ispod nogu. Pala je. „... lauralelauralelauralelaura. Osetila je blag dodir ruke na ramenu. Toplina je prolazila kroz tkaninu njene haljine. Dodiruje me, pomislila je. Osećala je svaki prst ponaosob i zaustavila dah. Ruka je bila tako mirna. Samo je mag tako staložen. Kada je otvorila oči, shvatila je da leži na divanu u velikoj sobi. Na stolu je gorela jedna jedina sveća. Eldrič joj je sedeo uz glavu i držao je ruku na njenom ramenu. Bio je budan, znala je da oceni po disanju. No, ona je bila tako umorna... Oči joj se same sklopiše. „Šta želite od mene?“, prošaputa. „Šta ste sanjali?", upita on ne mareći za njeno pitanje. „Videla sam Kenta, na balkonu, na mesečini, iznad senovite doline. Na ruci je nosio sokola. Na kamenom podu video se plet srebrnih niti...“ Pokušala je da se seti, da ostane svesna.„Isušena fontana puna paučine i u njoj skulptura žene... i muškarca.“ ,Jeste li ih prepoznali?“ „Ne“, hitro odvrati, ali se potom seti s kim razgovara. „Ja sam

mogla biti ta žena. Soko je sleteo na fontanu kao da zahteva nešto od mene i pobegla sam. Stigla sam do drugog balkona. Čula sam poj muških glasova, lament, i videla ih kako nose telo na odru. Pomislila sam kako je samo kralj vredan takve muzike, samo kralj. Međutim, nije bilo povorke, nije bilo svečanosti. Samo šačica muškaraca, kao da je kralj umro u izgnanstvu. Tada su se zvezde zavrtele i pala sam.“ Eldrič nije progovarao, a ona oseti kako tone u san. Uspela je da upita: „Ako je to bila vizija, jesam li predvidela nečiju smrt?“ „Možda“, tiho odgovori Eldrič. „Čiju?“ „Spavajte“, kaza Eldrič. „Spavajte mirno i neka vam snovi budu spokojni."

DVANAESTO POGLAVLJE KENT JE HODAO KROZ NOĆ, KROZ MESEČINU KOJA JE LEBDELA NAD zemljom poput sove u lovu. Konj je sve teže koračao, što ga je usporavalo, kao i senke brda koje su na putu izgledale kao crna jezera. Tama zatim poče da bledi i ustupi mesto mirnom svitanju, tišini svega, čak i ptičjeg cvrkuta - izgledalo je da bi čitav svet stao u jednu bisernu kuglicu. Konjušar popreko pogleda ovog došljaka iz grada, koji je nakon budalastog noćnog jahanja doveo tako povređenog konja. Kenta nije bilo briga šta drugi misle, želeo je samo da sedne i pojede nešto, pošto u suprotnom neće imati snage ni da se oseća utučeno. Zauzeo je jedan sto u skoro praznoj trpezariji, naslonio glavu na zid i sklopio vrele kapke. Ubrzo stigoše hrana i kafa. Gosti počeše da silaze na doručak, a neki otidoše i da provere jesu li su kočije spremne. Putovali su prema Kaslbou ili nekom sličnom živopisnom gradu, mada je nekoliko putnika išlo i prema granici, dole, pravo u Entonsku. Delovali su nestrpljivo i rasterećeno svih briga, kako putnici često deluju. Sušta suprotnost njegovom stanju. Dok je jeo, slikar nasloni glavu na ruku i otrombolji se u stolici. Mora da izgledam otužno, pomisli i, premda mu je izgled uglavnom bio važan, u ovom trenutku nije mario. Koliko je Eldrič odmakao? Predaleko, nedosežno za ovozemaljske mogućnosti? Čitav njegov napor pri svežoj svetlosti dana izgledao je još budalastije nego u najcrnjim časovima prethodne noći. Kent jaše, rešen da pogubi maga i osvoji ruku divne gospe.

Plamena mu, najverovatnije je napravio najobičnijeg magarca od sebe. Srećom, nije bilo svedoka. „Kente?“ Slikar podiže pogled. „Ser Džone!“ „Kente, niste odmakli dalje?“ Kent skrušeno klimnu glavom, a ser Džon sede za sto. Jeste li ušli u trag Eldriču?" Kent odmahnu glavom. „Ne, dosad su verovatno u niziji.“ Ser Džon ućuta, naglo skrenuvši pogled. „Aha...“ „A šta je s vama, ser Džone? Šta vas je povuklo da putujete noću?“ „Iznenadan poziv", odvrati ser Džon. Kent ga je zagledao. Jedan magov sluga mimoišao se sa mnom dok sam putovao - čuo sam ga kako razgovara sa svojim kočijašem. Kasnije mi je sinulo da je to možda čovek s kojim ste sarađivali. Obavljate li neki posao za maga?“ „Ne, samo... običan posao.“ No, reči mu behu prilično neuverljive. „Pa, bar ću imati saputnika dok nam se putevi ne raziđu.“ „Kente“, ser Džon je pognute glave zurio u svoje prekrštene ruke na stolu kao da mu je loše.„Kente,ja ne putujem u Avonel." Udahnuo je snažno, ali neravnomerno. „Ne pitajte me ništa više.“ Kent se nasloni na zid, pomno gledajući u iznenada izmorenog čoveka. Kakvu li mu je dužnost mag dodelio? „Želite li da preuzmete svoju kočiju?“, upita ser Džon i s naporom podiže glavu. Pokušao je da se otrese lošeg raspoloženja. „Ne, brže ću putovati na konju. Pregrmeli ste noć s onako lošim svetiljkama?“ „Da, kako-tako.“ Priđe im služitelj i ser Džon poruči hranu. Obrok su prekidali samo neobaveznim pričama, a nijedan od njih nije odavao svoje istinske brige. Najzad, kada je ser Džon krenuo da ustane, Kent ga uhvati za ruku. „Zar mi ništa nećete reći? Znate li kojim je putem mag otišao?

Kuda ju je odveo?“ Ser Džon pažljivo izvuče ruku. „Kente, ne možete ništa preduzeti. Niko to ne može.“ Nagao se bliže da ih drugi ne bi čuli. „Već sam jednom lagao da bih vas izbavio. Neću moći i drugi put. Kente... Preklinjem vas, odustanite." Ser Džon žurno napusti prostoriju. Sve oči bile su uprte u njega i svakog je zanimalo kakav je nesporazum izbio između dvojice džendmena. Put je vijugao kroz visoku udolinu oblivenu prozračnim zelenilom proleća. Povetarac se poigravao lišćem koje je, nalik morskoj peni, svetlucalo na suncu. Kent je zaustavio konja na vrhu udoline i posmatrao. Njegova dvokolica, kojom je putovao ser Džon, pojavila se na tren između dva drveta, a potom opet nestade pod valom fosforescentnog zelenila. ,Jeste li ušli u trag Eldriču?", ranije ga je upitao ser Džon. To je moglo značiti samo da je mag veoma blizu. Grofica je bila u blizini. Ser Džon zacelo zna da ga pratim, pomisli Kent. Ipak, hoće li se on susresti s magom? Ser Džon, naravno, nikada nije upoznao Eldriča. Njegov strah one noći, kada su prvi put videli maga, bio je dokaz tome. Uvek je postojao posrednik... Ser Džon je, međutim, u gostionici bio skoro jednako prestravljen kao tad, iznad Baumgirovog doma, premda je pored straha pokazivao i izvesnu pomirenost sa sudbinom. Šta bi, osim maga, izazvalo takav užas? Kent potera konja napred, van senke drveća. Osećao se kao vitez koji jaše u beznadežnu bitku. Nije bilo isto juriti maga bez nade da će ga ikada stići i pomisliti da će se zapravo sresti licem u lice s tim sablasnim čovekom. Kad god bi se pobojao, zamislio bi grofičinu zahvalnost i dobio bi snagu da nastavi, iako strah ne bi bio umanjen. Senke brda su putovale kroz udolinu kao kazaljke na satu i boja nebesa postade mekša, skoro pastelna. Mrak se bližio, a ser Džon nije usporavao. Kent bi ga povremeno ugledao u zelenom moru brežuljaka. Slikar poče da se pita je li mogućno da je sasvim pogrešno

pročitao ser Džona. Možda on i nije pošao da se sastane s magom. Kent nije znao da li mu ove misli olakšavaju ili otežavaju situaciju pošto mu je zaliha hrabrosti iz časa u čas bujala i opadala. Povremeno bi se zapitao šta to Eldrič čini s groficom. Prizori koji bi mu se ukazali u svesti doveli bi ga do agonije, ali ona se pretapala u gnev i na kraju u odlučnost, tako da bi još jedan čas prošao bez brige o tome šta bi mu Eldrič uradio. Sunce se još uvek pridržavalo za vrhove zapadnih planina i šumske senke su se uskomešale, željne slobode. Kako bi se približio ser Džonu, Kent potera konja u kas. Hoće li vitez nastaviti put i u tami? Kent se još uvek pitao kako je to uspeo prethodne noći. „Magu i njegovim slugama svetiljke nisu potrebne", glasno izreče. Siguran znak da se ser Džon izmenio. Kent se uspeo uz brdašce odakle je imao bolji pogled na dalji put, ali ne beše ni traga ser Džonu. „Mučenikove mi krvi!“, opsova Kent i nagna umornog konja u trku sa sve gušćom tamom. Ser Džon je zaustavio dvokolicu pred stazicom koju je Brajs ucrtao na mapi. Spustio se na travu i iskoračio napred, zagledan u gusto zelenilo šume. Staza se gubila u gustišu i nigde ne beše ni znaka o ljudima i ljudskom boravištu. „Farele, pomozi mi“, prošapta. Ser Džon nikada nije učestvovao u dvoboju, ali bio je siguran da je približno mučno. Ozbiljno je razmislio kako bi bilo da se popne natrag u kočiju i odjuri dalje u niziju. Na obali se mogao ukrcati u neki brod što putuje ka stranim obalama i mogao je pobeći. Pobeći od Eldriča. Ipak, nešto mu je govorilo da je to nemoguće. Nije moguće pobeći od maga. Dah mu je bio oskudan, a ruke su mu drhtale. „Priberi se malo, čoveče“, promrsi trudeći se da smiri srce. Potpuno beznadežno, popeo se u kočiju i skrenuo na stazu, ka srcu

šume. Koliba je bila vrlo blizu, između jedne poljane i jedne naizgled napuštene bašte. Svetlost je pronašla put dovde, a duge senke su nagrizale njen svet. Koliba je bila načinjena od kamena i tamnog drveta. Ne bi izgledala tako preteće da je u njoj obitavao neko drugi. Ser Džon nije mogao da zamisli šta će ga snaći, ali u duši je znao da će mu se život ove noći izmeniti — kao da se sprema na pakt s đavolom. Plamena mu, kako je zažalio što je uopšte upoznao Brajsa. Propast, društvena i finansijska, bila je bolja od ovoga. Bio je spreman da postane magov sluga! No, to si već dugo, podsetio se, što mu nije donelo nimalo olakšanja. Zaustavio je kočiju pred glavnim ulazom. Kada je sišao, vrata se uz škripu odškrinuše i pojavi se jedan sedokosi sluga blagog izgleda. „Ko ste vi, gospodine, i, molio bih, kojim poslom dolazite?“, upita čovek. „Ser Džon Dalrimpl. Gospodin Brajs me je poslao da isporučim pismo.“ Sluga klimnu i nestade unutra. Nakon čovekove potpuno obične pojava i uglađenosti atmosfera postade još sumornija, na neki čudan način. Iako se sluga vratio za tili čas, sumrak je već bio nadrastao šumu i senke su krvarile preko poljane, gutajući sve pred sobom. Sluga je nosio lampu. „Uđite, ser Džone“, reče čovek, kao da ga ne poziva da se odrekne svoje duše. Koliba je iznutra bila slabo osvetljena i, mada je građena shodno svrsi, mrak joj je pridodao znatno zlokobniji izgled. Sluga ga je hitro sprovodio, ne progovarajući. Nisu sreli nikoga drugog, kao da tu borave samo mag i njegov ostareli sluga. Ser Džonu je svaki korak bio naporan, živci mu behu na ivici, ali prag povratka bio je daleko iza njega. Stigoše do hola podno masivnog stepeništa i sluga mu reče da

pričeka. Nestao je u jednom hodniku i ostavio ser Džona s tinjajućim ognjištem kao jedinim svetlom. Seo je na tvrdu drvenu klupu i, bez upozorenja, gorčina mu se podiže uz jednjak. Strah je kipeo u njemu. Farelovog mu plamena, čoveče, prekorio se. Eldrič te neće ubiti. Šuplji odjeci koraka začuše se negde iznad, pa lagano krenuše naniže. Je li ovo mag?, zapita se ser Džon i, iako je želeo da ustane da susretne sudbu stojeći, zgurio se natrag u senku i borio za dah. Prigušen sjaj titrao je zdesna. Dodirivao je svaki stepenik pre nego što se začuje sam korak da bi se na kraju rasuo po uglačanom podu. Koraci su nastavili, ništa žustriji, lagani kao u devojke, ali odmereni i odlučni. Najpre je ugledao lampu, a potom i onoga ko je nosi - ženu u mračnoj odeći, s dugom kosom koju su s njenog divnog lica razmicali srebrni češljevi. Prošla je kraj užasnute prilike ser Džona i ne primetivši ga, pa nestade u hodniku, kao prikaza. Grofica od Čiltona, shvatio je ser Džon, a nije imao mozga ni da progovori, da je pozdravi kao što bi to svaki gospodin učinio. Ponovo se zagrcnuo sopstvenom gorčinom. Još si koristan, reče u sebi. Brajs je došao sa zadatkom za tebe. Nisu svršili s tobom, tako da si bezbedan. Plamičci u ognjištu su treptali i pulsirali kao umorno srce. Ser Džon je mislio da mu nade odumiru zajedno sa svetlošću. Jedna vrata se otvoriše i ugleda svetiljku u hodniku u koji je sluga bio otišao. Čuo je korake, glasne naspram tišine, ovog puta dva para nogu. Kada se sluga približio, ser Džon vide da na samom rubu svetlosti hoda još neko. Uspeo je da se podigne, ali je stajao nakrivljeno pošto su mu kolena klecala. Sluga stade pred njega, a drugi čovek koraknu u svetlost - maleni, zdepasti čovek skoro komičnog izgleda. Zar je to bio

silni Eldrič? ,Ja sam Voki“, prozbori mali čovek. „Imate pismo od gospodina Brajsa?" Ser Džon klimnu, zanemeo, pa zavuče ruku u kaput i drhtavom rukom dodade svijutak. Voki uze papir i zastade kao da odmerava ser Džona. Potom tiho reče: „Trenutak“, pa pođe uz stepenice sa slugom. Svetlost lampe ih je pratila kao veo devojke koja se udaje. Ser Džon se ponovo svalio na klupu i zagledao u žar na ognjištu. Jedan jedini plamičak se uzdigao, zatresao, pa potom iščeze ostavivši užaren trag. Čekao je u mraku, čekao da se ponovo ukaže svetiljka, da se začuju koraci. Sedeo je neko vreme, a jedini zvuk bilo je krčanje njegovih creva. „Zar nikada niste čuli da magovi koračaju u savršenoj tišini?“, začu se zvonak glas i ser Džon se mimo volje baci svom silinom ka zidu. Senka na poslednjem stepeniku je, izgleda, bila Ijudska. Ognjište bljesnu vatrom, ali senka ostade skrivena od svetlosti. „Imate li ikakvu predstavu o tome šta je Brajs napisao?", upita sen. Ser Džon nije mogao da progovori, već samo odmahnu glavom. Tišina, kao da neka džinovska zver razmišlja da li da ga proždere ili nije vredan toga. „On veruje da niste kadri da zadobijete podršku moćnika u Avonelu, iako mi je neophodna, odnosno da vaš lični uticaj nije dovoljan...“ Ser Džon nije znao da li je to zapravo pitanje, pa ostade prestravljen i nem. Više nije bio upotrebljiv? Da li je zato poslat pred Eldriča?,Ja čekam“, začu se muzikalni glas, pomalo razgaljen. „Ne poričem", glasno je progutao vazduh, „reči gospodina Brajsa." „To je vaš odgovor?“ Ser Džon klimnu. Senka siđe na pod i prošeta se pored vatre, ali ser Džon i dalje nije video ništa osim guste tame koja odlazi niz mračni hodnik. Vatra opet

zgasnu i ser Džon ostade u tmini. On korača bez šuma, pomisli ser Džon. Moguće je da i sad stoji pored mene. Pribio se uz zid i pridigao ruke, kao da pokušava da se zaštiti od udarca. Opet se čuše koraci i svetlost lampe zatitra niz stepenište. Bili su to sluga i maleni čovek. „Spremili smo sobu“, reče Voki prijatnim glasom. Ser Džon klimnu, ali nije mogao da ustane. „Sedite još malo“, reče Voki. „Mnogima je prvi susret s magom... neobično uzbudljiv." Dvojica pričekaše bez ijedne reči, kao da se ne događa ništa neobično. Ser Džon se najzad uspravi, mada ne sasvim postojano, i odluči da je spreman. Pošao je za njima uz stepenište, zgranut od pomisli da će prenoćiti ovde - u magovoj kući. Ali zašto? Je li se pokazao kao bezvredan svojim priznanjem? Šta će mu se dogoditi? Grčevito je stezao ogradu stepeništa sve do sprata sa širokim hodnikom. Odškrinuta vrata propuštala su blagu svetlost. Skloniše se u stranu i pustiše ser Džona da uđe. Gorela je svetiljka i vatra u ognjištu. „Vatra će progutati vlagu iz sobe“, reče Voki. „Tu ćete naći sve što vam je potrebno. Ser Džone“, nastavi, tražeći dodatnu pažnju, „ne napuštajte sobu, a to vam govorim zbog vaše lične bezbednosti. Ako vam išta zatreba, pozvonite. Jeste li gladni?“ Ser Džon odmahnu. „Onda vam želim laku noć.“ Okrenuo se. „Ali“, kolebivo prozbori ser Džon, „šta će biti sa mnom?“ Voki sleže ramenima. „Samo mag zna“, reče i obojica izađoše zatvarajući vrata za sobom. Pojavila se lutajuća zvezda, sićušni plamen na bisernom nebu.

Jednobojna kupola poče da se rasipa u beskraj noći i ostale zvezde postadoše jasne. Kent je stajao u šipražju do ramena i posmatrao kolibu kroz durbin. Pronašao je stazu, otvorenu kapiju i tragove daje ser Džon tuda prošao. Pošto je sakrio konja, prepešačio je sumračnu šumu. Njegova kočija stajala je kraj štale, dokazujući da je bio u pravu - ser Džon je bio unutra. Pitao se je li i mag boravio tu i, što je najvažnije, da li je grofica s njim? Kent se svim srcem nadao da će je ugledati na otvorenom prozoru i otkrasti se s njom pre nego što mag shvati šta se dogodilo. No, skoro svi prozori behu mračni, a čak i oni koji su slabašno svetleli nijednom nisu otkrili nijednu siluetu, a ponajmanje tako Ijupku poput grofičine. Kent izađe na poljanu jer je kretnja kroz šumu stvarala preveliku buku i polako poče da kruži uz obod šume. Osmotrio je sve prozore sa stražnje strane kuće, ali s istovetnim rezultatima. Neko bi pomislio da svi spavaju - možda kao u onoj staroj bajci, začarani na stotinu godina. Došao je iza štale i pojila, do najdalje strane kolibe. Prozori nisu pružili ništa više od onih prethodnih. Iz daljine, kroz šumu, začuo se urlik - uobičajen zvuk za brdske krajeve po noči, ali kako je Eldrič bio blizu, Kenta podiđoše žmarci. Dugo je stajao, zaleđen u senci, osluškujući kao preplašena životinja. „Manja ptica“, reče grofica, „nalik sokolu, ali šarenija. Lepršala je pred mojim prozorom.“ „Kliktavac“, reče Eldrič. „Manji srodnik sokola. Video sam jednog na ivici šume danas - a zar se jedan nije pojavio i u vašoj viziji?“ Klimao je glavom, kao da sam sebi daje potvrdu, ali pogled mu je lutao daljinom. „Šta će se sada dogoditi?“, upita grofica. „Hoće li... doći kod mene?“ „Ljubimac nije domaća životinja“, reče Eldrič otresajući se sanjivosti. „Desi se da ga ne vidite danima, ali ako ste uzbuđeni, ljutiti, uplašeni, pojaviće se. Ne smesta, naravno, jer ima svoje dužnosti. Videćete ga kad nastupe opasni trenuci i znaćete. Ljubimac

se ponekad naziva odrazom duše, ali ja mislim da je prikladniji izraz senka. Zamislite da se okrenete leđima suncu, a da pod vama, na zemlji, leži senka sokola... ili vuka.“ Eldrič nastavi da jede, a to je činio bez ikakvog zadovoljstva. U vinu je, izgleda, uživao, ali hrana mu beše stvar nužde. Tišina ponovo zavlada, tišina u kojoj je jedva bio svestan nje. Posmatrala je njegove ruke, kako koriste pribor, kako se njegovi dugi prsti svijaju oko čaše vina, belo naspram crvenog. Grofica je verovala da nikada nije videla elegantnije ruke, kao da su govorile pokretima. Prsti mu behu dugi i tanki, prosto stvoreni za umetnost. Zadrhtala je pomislivši na njegov dodir. Počela je da sanja kako njegove ruke izlaze iz senki i miluju je. Pogledala ga je u lice. Njegove krupne oči bile su uperene u nešto nevidljivo, neprisutno. Često ju je uznemiravala njegova pojava, naročito kada je ćutao, i stoga je morala da započinje razgovor. „Primetila sam još nešto: moje grlo... kao da je suženo. Osećam to kad progovorim, mada ne svaki put.“ Eldrič odsutno klimnu glavom. „Da, to je kraljeva krv“, kaza milujući je glasom. „Daće vašem glasu boju... koja je zapravo neopisiva jer nije od ljudske prirode. Postaraćemo se da vam glas ostane mladalački i milozvučan kakav je sad. Porazgovaraću s Vokijem." Grofica klimnu. Retko je viđala Eldriča od svog dolaska, ali sada je bio čudnovato tih. O, dalek kao i uvek - to se nije promenilo - ali oholost koja ju je toliko vređala najvećim delom je nestala. Ličio je na ožalošćenog čoveka, na nekog ko je izgubio dragu osobu. Utisak je bio poljuljan dvaput za vreme obeda, kada je zurio u nju toliko uporno da je ostala duboko uznemirena. Dobro je poznavala šta znače takvi pogledi. On žudi za mnom, pomisli. Želi me uprkos prividnoj nezainteresovanosti. Osetila je talas topline u dubini tela i lice i vrat joj se zarumeneše. Da je stajala na nogama, zateturala bi se. „Šta je to što on želi od mene“, naivno je pitala Vokija, a njegov

odgovor beše: „Sve u svoje vreme, gospo Čilton“, ali ovo ovde je bio pravi odgovor. Želeo je ovo, i još nešto. To nešto joj je ulivalo strah. Želi me, ali svim snagama se trudi da odoli. Nesvesno je odmahnula glavom, ophrvana zbunjenim mislima i osećanjima. Eldrič posegnu i privuče komad papira pred sebe, pa zadrža ruku na njemu, kao da razmišlja o sadržaju pisma. „Od gospodina Brajsa“, najednom reče i gurnu papir pred nju. Nije joj rekao da li da ga pročita - možda se u pismu krilo objašnjenje njegovog rasejanog stanja - ali ga je svejedno podiže i poče čitati. Pismo je bilo dugačko nekoliko strana, krajnje precizno u svemu, od rukopisa do opaski, koje nisu bile mnogobrojne, ali su to nadomeštale iscrpnim, živopisnim stilom. Pismo je prepričavalo doživljaje Erazma i ostalih koji su silazili u pećinu i naširoko opisivalo dvoranu koju su otkrili - Landorovu grobnicu, kako su je zvali, i beg žene zvane Ana koja je odnela seme kraljeve krvi. Nekoliko dana unazad grofica to ne bi razumela, ali sada je, kao napola voljan uživalac semena, shvatala da je ovo problem od najvećeg značaja. Dok je čitala, Eldrič podiže čašu s vinom bez ikakve dalje želje za jelom. Voki uđe i stade ćutke, kao da predoseća gospodarevu volju. „O čemu je reč?“, najzad upita grofica, neupućena u misteriju. „Ko je bio Landor i zašto je ostavio seme zakopano u dubinama zemlje?" Eldrič je izgledao potpuno skrhano, nalik čoveku koji se sprema da utehu potraži u vinu. Nije mogla da poveže takvo ponašanje s magom. S magom! „Landor...“,započe Eldrič zureći u sve težu tamu. „Landor je bio među prvima - zapravo prvi. Prvi i najveštiji od svih magova koji su odonud dospeli u Farsku. Zašto je ostavio seme? Zbog onih koji bi poželeli da preduzmu put natrag, ka mestu odakle su došli. Ne mogu da zamislim drugi razlog.

Teško je reći kakav je bio Landorov naum jer je poživeo tako dugo da je postao mit. Ipak, Landor je pronašao put - put u tami. Landor je poveo druge i postavio temelje magije u ovoj zemlji.“ Eldrič zastade, na tren izgubljen, zagledan u prošlost. „Sve je to sad malo značajno, izuzev učenjacima. Ova žena, Ana, poseduje seme - Landorovo seme...“ Zaljuljao se u stolici i uperio pogled u sto. Uzrujalo ju je njegovo čudnovato ponašanje. „Takvu propast nisam očekivao", prošapta. „To je više od propasti." Odmahnuo je glavom. Krenuo je da diže ruke prema licu, u očajanju i užasu, ali se pribra i stade. ,Jesam li bio toliko bezvredan, Voki, da zaslužim takvu kaznu?“, upita i ne okrećući se prema slugi. Voki, s licem izboranim brigama, premesti se s jedne na drugu nogu. „Nije u pitanju vrednost, kao što dobro znate“, odgovori Voki. „Seme je posredi, gospodine, sama veština, u borbi da opstane. Nalik čoveku koga pokušavaju ugušiti - ispoljiće najveću snagu pred samim krajem.“ Maleni čovek odmahnu glavom.„Veštine se neće povući bez borbe, gospodine. Odavno smo toga svesni.“ Eldrič poćuta, pa klimnu glavom. „Ne, neće.“ Bilo je to jedva glasnije od šapata. Iznenadan zverski urlik trže Eldriča. Nije se prestrašio, već postade budan i oprezan. Tren potom pojavio se drugi sluga. Nije progovorio, ali Eldrič stavi maramicu na sto i zajedno s Vokijem pođe napolje, za njim. Grofica je uvidela da neće moći da nastavi s obedom, pa otide do dvostrukih vrata koja su gledala na poljanu, u nadi da će videti oko čega se digla uzbuna. Čuli su se glasovi, ali nigde ne beše ni svetiljke ni svetla. „Šta se dogodilo?“, glasno se zapitala. Glasovi se odaljiše i čuše se samo koraci preko trave - nije to bio Eldrič,jasno, već sluge. Hoću li i ja jednog dana tako nečujno hodati? Glasovi zagrmeše u holu, pa uđoše u sobu, i dalje nerazgovetni.

Polako se kretala prema vratima, očajnički priželjkujući neku naznaku o tome šta se događa u kući. Neki znak o tome šta bi ona trebalo da čini. Tiho je odškrinula vrata, nagla se blizu i oslušnula. Usudila se čak i da proviri na tren, ali čitav hodnik je bio prazan. Tada je vrlo jasno čula svoje ime. Glas joj je takođe bio poznat. „Svega mi“, prošaputa, ali pre nego što je stigla da otvori vrata i izađe, začuše se sve glasniji koraci. Hitro se povukla u sobu i podigla svoju čašu vina. Čiji je to glas čula? Nije Skajev. Erazmov? Najverovatnije. Tren potom vrata se širom otvoriše i uđe Eldrič, a za njim, od svih ljudi ovog sveta, baš Kent. Kent koji ju je bio upozorio da pobegne. Smesta je shvatila zašto je sirotan došao ovde: zarad nje. Šta će se dogoditi s njim? Eldrič zastade i pogleda slikara, toliko prestravljenog da je izgledao kao da će se onesvestiti. „Poznajete ovog čoveka?“, upita prilično optužujućim tonom. Klimnula je glavom. „Da... Kente, šta tražite ovde?“ „Došao je da vas spase, koliko razumem“, odgovori Eldrič. „Nekako je stekao utisak da niste ovde svojom voljom.“ Grofica je bila na ivici suza, delom jer ju je Kent razočarao, delom jer se plašila Eldričeve reakcije. Delom je bila i ganuta. Kakva je plemenita budala bio ovaj slikar kada je bio spreman da se suoči s magom. Kent je, i upečatljivije nego obično, izgledao kao dečak-nevaljalac pred učiteljem. Njegova svetla kosa beše neuredna, kapci zategnuti, u strahu, a oči užarene od nade. Pred Eldričem je izgledao majušno, lomljivo. Pobojala se da uopšte nije svestan težine okolnosti. „Kente“, prozborila je što je mirnije mogla, „vaše putovanje bilo je uzaludno.“ Kent nije odgovorio, ali zurio je u nju s velikim podozrenjem, najverovatnije suzbijajući suze.

Smesta se obratila Eldriču. „Šta ćete učiniti s njim?“ Eldrič sleže ramenima i ponovo sede za sto. Očajnički je tragala za nečim što bi mogla izgovoriti u odbranu sirotog čoveka. „Averil Kent je izuzetno darovit umetnik, lorde Eldriče. Zar ne biste mogli da ga oslobodite? Obećaće da se više neće mešati u vaše poslove. Zar nije tako, Kente?“, upita molećivo gledajući slikara u nadi da će se složiti. Ponovo je zaustila da oslovi Eldriča, ali on skrenu pogled, i zaustavila se već na prvom slogu. Eldrič najzad pogleda Kenta. „Slikate?“, upita, potpuno zbunivši groficu. Kent klimnu glavom. „Naslikajte portrete gospe Čilton i mene i, ako ih ocenim kao vredne, oslobodiću vas.“ Klimnuo je Vokiju i ovaj priđe da odvede Kenta. „On je pejzažista“, pobunila se, „a ni slikarski pribor mu verovatno nije pri ruci.“ Pogledala je Kenta, na šta ovaj odmahnu glavom. „Sve što mu je potrebno pronaći će ovde. Očito je veliki deo ovih ’umetničkih’ dela koja krase zidove naslikao neki nimalo darovit član porodice." Okrenuo se ka slugi. „Voki“, prozbori, bez potrebe da razjašnjava uputstvo. Kent napusti sobu, nalik maloletnom zločincu koji napušta sudnicu, a ne puštaju ga na slobodu. Grofica se okrenu prema Eldriču, ali on više nije bio u stolici. Stigla je da na tren vidi njegovu senku dok je izlazio napolje, na mračnu poljanu, senku vuka. Iako je bilo veoma kasno, Voki se odazvao brzo po grofičinom pozivu. Izgledao je zabrinuto kada je otvorio vrata. ,Je li sve u redu, milostiva?“, upita, uporno joj se obraćajući na starinski način. ,Jeste, ali želim da razgovaram s Kentom. Je li to moguće?“ „Ne bi bilo mudro, milostiva“, odmahivao je glavom. „Razumem. A da li je zabranjeno?" „Samo lord Eldrič to može reći, milostiva.“

Ljutito ga je pogledala, ali samo na tren jer duže nije izdržala - maleni čovek je bio iskreno žalosan što nije u stanju da joj da odgovor kojim će biti zadovoljna. „Hoće li mu biti dobro?“, tiho upita. „Ne razumem, milostiva.“ „Hoće li ga Eldrič... povrediti? Kent nije želeo da se upliće. Ovamo ga je dovela samo briga za mene. Eldrič ne bi smeo da ga osuđuje zbog toga.“ Voki namršti čelo i iskosa je pogleda. „On je slikar, gospo Čilton. Prvi dobar znak u nizu proteklih dana. Teško da će biti povređen. Ne, moj gospodar će ga nagraditi - ili barem tako mislim.“ Grofica je bila zatečena. „’On je slikar?’ Šta želite reći time?“ Voki sleže ramenima. „Lord Eldrič je dugo očekivao slikara - i najzad je stigao. Ne bojte se za gospodina Kenta. Ne, imamo mnogo veće brige.“ Poklonio se i izašao.

TRINAESTO POGLAVLJE I SAMA POMISAO O SPAVANJU BILA JE APSURDNA, STOGA SER DŽON sede na otvoren prozor i zagleda se u noćnu, senovitu šumu i siluete brda naspram zvezdanog neba. Insekti i žabe oglašavali su se svojim neobičnim ljubavnim pesmama, a povremeno je istupao i slavuj,pesmom sličnom praporcima koji se ruše niz vodopad. Porodica jelena izađe na poljanu i poče da pase meku travu. Dva laneta su nezgrapno skakutala oko srne. „Šta će biti sa mnom?“, pitao se ser Džon. Raširio je prozorska okna do kraja i svež vazduh mu rashladi lice. Kada je zamišljao tok svog života, mladi Džon Dalrimpl nikada nije ni pomišljao na ovakav događaj - zarobljeništvo u magovim rukama. „Možda si samo gost“, nagađao je, kao da razgovara s nekim drugim. No, ovaj gost nije mogao nikuda. Nije smeo čak ni da napusti sobu. Hoće li ponovo videti groficu? Misli o nekom ko će ga razumeti na ovom mestu bile su mu veoma privlačne. Kada bi mogao da porazgovara s njom, otkrio bi da li je Kentov strah bio opravdan - da li je ovde protivno svojoj volji. Pod uslovom da je uopšte znala šta čini. Bilo bi zgodno da zna da može Kentu otkriti ako ga ponovo sretne, što je bilo vrlo moguće s obzirom na skorašnje događaje. Najednom, divljač se trže, zastade, pa odskakuta u šumu, ostavljajući samo tišinu za sobom. Ser Džon se zapita šta ih je nateralo na beg, ali onda vide - preko poljane je žurno hodao vuk, povijene

glave i ispruženog vrata. Srce poče brže da mu kuca. Kakva opaka zver, pomisli. Najednom se čula lomljava u šiblju i grane jednog drveta počeše da se savijaju. Vuk ispusti stravičan urlik i skoči na stablo, izvi se i pade natrag na zemlju i dalje nemilosrdno arlaučući. Ser Džon podiže ruke da zapuši uši kad se začu lupa vrata i ljudi istrčaše napolje. Držali su se dalje od vuka i došaptavali se, pa zamukoše. Čak je i vuk prestao da urliče, iako je i dalje stajao na mestu drhteći od nestrpljenja. Među slugama se pojavila senka. Eldrič oslovi zver, ali ser Džon nije razumeo reči. Vuk se najednom povuče, nezadovoljno režeći i osvrćući se ka plenu skrivenom na drvetu. Eldrič ponovo progovori, ovaj put na farskom, ali dodade nisku stranih slogova. Grane drveća počeše da se drmusaju i njišu i tren kasnije na slabašnoj svetlosti poljane ukaza se prilika. Skrivale su je senke, ali ser Džon je smesta uvideo o kome je reč - siroti, budalasti Kent. Ser Džon nije znao koliko je prošlo otkad je Eldrič uhvatio Kenta, ali je svakako prošlo dovoljno za neki vid odmazde, pa je zamislio nekoliko ishoda, od kojih svaki beše neizreciv. Dva puta je prilazio vratima, čak i hvatao ručku, ali uzaludnost svega i Vokijeve opomene nateraše ga da ostane u sobi. Pomisao na vuka koji možda luta hodnicima bila je dovoljna da suzbije svaki hrabar čin koji bi mu pao na pamet. Vratio se pogledu na zvezdanu baštu, odakle je mogao da razluči malo toga, ali i da zamisli sve i svašta. Šta će mag učiniti s Kentom? Barem je imao novu temu za razmišljanje, iako se razlikovala samo u imenu. Šta će učiniti sa ser Džonom? Sve vreme mašta mu se poigravala s vidom. Kao da ponovo vidi vuka, a zatim i jelene, ali nije bio siguran ni u jedno ni u drugo. Je li je ono bila grofica u senkama drveća? Osluškivao je, pokušavajući da

rasloji noćne šumove, tražeći one ljudske. Pojavila se hladna oštrica svetlosti, kao odsjaj mesečine s ruba prozora. Međutim, ova crta se naglo izduži i izvi, pa se prelomi pod uglom od trideset stepeni, da bi se potom savila i presekla samu sebe. Nakon nekoliko minuta na travnjaku je bila veoma složena, tinjajuća slika. Odsjaj mesečine na srebru ili slabašan plamen žive. Videlo je i senku kako se sporo kreće preko crteža. Senku koju je ser Džon već upoznao - Eldrič. Vitez kleče niže, ispod prozora, tako da jedva vidi preko ivice. Pitao se zna li Eldrič da ga on posmatra. Veštine su, ipak, bile zabranjene običnim ljudima. Možda ga nije briga šta ću videti, pošto je moje vreme isteklo, pomisli ser Džon. Pojavila se i druga senka, ne tako tamna kao prva. Kent, pomisli ser Džon, ali osoba kroči na simbol od srebrnog svetla i odbaci senku poput ogrtača. Crnokosa žena, bleda koliko i mesečina, jer na sebi nije imala ni končić od odeće. Ser Džonu glasno zastade dah. Grofica od Čiltona. Nije to mogla biti nijedna druga žena. Uprkos strahu osetio je iznenadni priliv požude. Eldrič poče da baje zvonkim glasom i u vazduhu se pojaviše srebrna slova. Treperila su po tren i nestajala. Crtež je postajao sve blještaviji i podizao se, rastao, da bi grofica na kraju izgledala kao da je zarobljena u ornamentalnom srebrnom kavezu. Poj se nastavljao. Odjekivao je kroz ser Džonov um, potresan koliko i događaj koji se odvijao, pa ipak nije mogao da skrene pogled. Najednom, srebrni kavez prepuče uz zvuk nalik lomljavi kristala, ne preglasno, ali bolno za uši. Na zemlji je ležala senka, ser Džon je bio siguran da čuje njene jecaje. Tamnija sen Eldričeva podiže groficu i ponese je prema kući. Ser Džon je nastavio da zuri u tamni travnjak, a simbol mu beše urezan u mozak. Šta je to video i zašto mu je ulilo osećaj strave - i zašto je ova noć tako dugo trajala?

Sluge dođoše sat pre zore, noseći vrelu vodu i ostale potrepštine za ser Džonovu toaletu. Tek što se obukao, začu se kucanje na vratima. „Da?“ Vrata se otvoriše i maleni čovek od sinoć pogleda unutra. „Ah, Voki, zar ne?“ „Da, Voki. Lord Eldrič će vas sada primiti." Ser Džon se ukoči, ali brzo klimnu glavom. Čudilo ga je što osuđenom čoveku nije dozvoljen poslednji obrok, ali mag verovatno nije mario za takve običaje. Pratio je Vokija niz stepenište, pomalo osnažen jutarnjom svetlošću koja se ulivala kroz prozore. Vrlo malo. Strah je i dalje bio opipljiv. Znojio se, iako nije bilo vruće, a znoj je imao neobičan, lepljiv i slatkast miris. Stadoše pred dvostrukim vratima. Voki ih otvori tek toliko da jedan čovek može da se provuče, pa klimnu ser Džonu da uđe s izluđujuće ravnodušnim izrazom lica. Prostorija beše prostrana i svetla, ali ser Džon ne stiže da primeti ništa drugo - pogled mu je smesta pao na lorda Eldriča, koji je sedeo za stolom nadvijen nad gomilom papira i pijuckao kafu. Ser Džon se ukopa, boreći se za dah. Pitao se može li barem malo da prikrije strah. Eldrič lenjo okrenu stranu i nastavi kao da ser Džon nije tu. Kutijica koju mu je Brajs poslao bila je na stolu, zatvorena, a njen sadržaj i dalje beše tajna. Iako nije imala bravu, ser Džon se nije usudio da je otvori. „Malo je onih koji se susreli sa živim magom“, reče Eldrič, ne dižući pogled, zvonkim glasom, prilično odbojnim. Šta je želeo da čuje? Da je to prava čast? Eldrič je nastavio da čita. ,Još manje je onih koji taj događaj upamte.“ Mag najednom diže pogled i spusti šolju, pa obrisa usne žutim ubrusom. „Neophodna mi je saradnja farske vlade, što, pretpostavljam, podrazumeva tog čoveka, Monkrifa." Ser Džon klimnu.

„Brajs vam je objasnio šta je cilj?“, šaljivo je podigao obrvu. „Da, mora se pronaći mlada žena po imenu Ana Fdding.“ Eldrič klimnu. „Mada će sasvim sigurno koristiti drugo ime. Kao ispomoć u zadatku, Brajs će vam poslati jednog oficira koji ju je zapravo video, iako na prvi mah nije mogao da se seti. Nebitno. On je u stanju da je prepozna. Najviše mi je stalo da ne stigne do broda koji putuje na ostrvo Farou. Je li to jasno...? Odlično.“ Potražio je i podigao nešto sa stola. „Odnećete ovo Monkrifu i pričekaćete njegov odgovor, koji će, ukoliko čovek nije totalna budala, biti brz i povoljan. Nije totalna budala, zar ne?“ „Nikako.“ Eldrič se zavali u stolicu, sklopi šake i odmeri ser Džona. „Brajs kaže da ste izuzetno vredan i bistrouman sluga, ser Džone, a Brajs ne hvali baš često. Povremeno mi koristi da u nekim mestima u društvu raspolažem ljudima koji su svesni koga služe, a možda poseduju delić znanja i o mojim širim namerama. Vi ste takav čovek, ser Džone.“ Ser Džon povi glavu, između ostalog, da bi prikrio svoju zapanjenost. Jesam, čast mi je.“ „Ne, vi ste samo smeteni, ali nije bitno. Verujem da ćete mi služiti potpuno predano i nepokolebivo verno. Znate li šta to znači, ser Džone?“ „Mislim da znam.“ „Ne govorim o najjednostavnijim značenjima tih reči, razumete.“ Ser Džon zbunjeno klimnu glavom. Eldrič ga je gledao do trenutka kada je tišina postala nesnosno napeta. „Vernost do smrti, ser Džone.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE „NIJE MI SE DOPALO KAKO TO ZVUČI. REKOH: ’NE VERUJ ČOVEKU KOJI vrluda’. Moj brat reče: To nije čovek, već žena, i to lepa.’“ Vodič potapša snažnog konja po vratu i zatrepta. „Je li ti rekao njeno ime ili ju je možda opisao?“, upita Erazmo. „Rekao je samo da je žena i da će fino platiti." Erazmo pogleda Klarendona, a ovaj klimnu. „Znaš li kuda su krenuli?“, upita Erazmo. Mladić klimnu glavom. „Možeš li nas povesti?“ „Ionako sam hteo da krenem za tri dana. Mislio sam da će se Garik vratiti još juče. Nije hteo da je vodi do kraja, već samo dok ne prođu najteže delove puta.“ Slegao je ramenima. „Verovatno ju je odveo dalje nego što su se prvobitno dogovorili. Brdske staze nisu tako pregledne koliko bi ravnopoljci želeli." „Moramo pronaći tu ženu smesta. Možemo li da računamo da ćeš nas voditi?“ Klarendon ga je pažljivo posmatrao. „Morali bismo krenuti danas.“ „To bi bilo teško, gospodine", odgovori mladić. Imao je najviše šesnaest godina. „Niko ne očekuje da bude lako“, hitro odvrati Klarendon, pa pronađe tri zlatnika u džepovima. „Hoće li ovo pomoći?“ Dečak na tren otvori usta. Jašta. No, opet, ništa pre popodneva." „Biće nas petorica", reče Klarendon. „Imam konje i opremu.“

„Petorica!“, začudi se mladić. „Ne očajavaj“, reče Klarendon i uze momka pod ruku. „Svi ćemo uložiti novac, kao i moja posluga. Hodi. Prvo ćemo posetiti gospodina Tanera radi konja...“ Išli su u koloni, jedan po jedan, kroz vrleti, uske staze i skrivene puteve koje poznaju samo lovci i sokolari što pljačkaju gnezda na visokim liticama. S vrhovima brda smenjivala se i vegetacija: na oštrim krestama rasli su borovi pokrivljeni od vetrova, niski i proređeni, pošto su nikli iz kamenja obojenog narandžastim i zelenim lišajevima. U uvalama je bilo prolećnog cveća i bogatog listopadnog drveća. Duž nekih potočića rasle su zlatoliste vrbe kakvih nema nigde osim u brdima - i u čitavom svetu ih nije moglo biti više od hiljadu. Prajor, njihov vodič, opet stade da razmotri stazu, što je često činio. Erazma je čudilo to što brdske staze nisu toliko retke koliko je očekivao. Prošli su čak i pored nekoliko manjih naselja, zapravo velikih porodičnih imanja, ali i to je bilo iznenađujuće. Niko nije video Anu niti Prajorovog brata, što nije bilo iznenađujuće. Ana je imala iskustvo celog života u skrivanju, ako su uopšte jurili za njom. Koja se to druga žena u tajnosti vraćala u niziju? Rouzov stav je bio da bi samo dvojica trebalo da pođu u brda s vodičem, a da preostali tragaju drugde. Međutim, ubrzo se pokazalo da je Rouz rešen da pođe upravo ovim putem, što je ostalima ulilo podozrenje. Sveštenik je očito bio siguran da je pošla ovuda, ali niko nije znao zašto je tako ubeđen. Keler se bojao da prate lažni trag - to što je Anin vodič, Garik, uspeo da obavesti brata kuda će se kretati zvučalo mu je kao da je sve unapred dogovoreno. Braća su se susrela sasvim slučajno, ali on nije verovao u slučajnosti. Prajor je pretraživao grmlje kraj puta, savijen uz samu zemlju, i zagledao je svaku grančicu. Odnekud, iz lišća, izvuče nešto nevidljivo. Ubrzo se u njegovim prstima ukazala sjajna zlatnocrvena nit, ustalasana povetarcem. Erazmo kleče na zemlju i uze vlas kose, pa je podiže prema svetlu.

Pokazao ju je ostalima i svi zaklimaše. Rouz nije bio ushićen. „Pa, znamo da ne idemo u pogrešnom pravcu“, reče Keler. „Najverovatnije." Prajor dohvati uzde konja i povede ih dalje, očiju uprtih u zemlju. Kada je bio siguran koji je put pravi, ponovo je uzjahao. Potom su hitro prelazili dno udoline, među lišćem koje je nemirno titralo na vetru. Ana se ponovo udubila u nevešto nacrtanu mapu, pa pogleda ka vrhovima brda i natrag na mapu. Ništa nije bilo tamo gde bi trebalo biti. Zalutala je. Izvukla je džepni sat iz pantalona i iskoristila ga, uz položaj sunca, da odredi gde je jug. Bez sumnje, ova dolina je put u suprotnom smeru. Skrenula je na pogrešnom mestu i više nije bila sigurna šta da radi. Da sledi svoje korake i ponada se da će stići na pravi put ili da nastavi i vidi kuda je vodi ova staza? Mapa nije bila dovoljno velika i nije znala šta je pred njom. Najveći su izgledi bili da će još više zalutati. „Ćuf?“, oglasi se ljubimac, jasnim upitnim tonom. „Natrag“, odluči ona. „Moramo natrag.“ Osigurala je konopac između konja i uzjahala, pa triput pređe preko potoka izgovarajući čarobne reči. Prvi put je u potok ubacila kost s jastrebovog krila, drugi put kamen crn poput uglja, a treći put pero. Pero svog ljubimca. Otplovilo je niz talasasti potok, presijavajući se na suncu. Barem se postarala da zavara trag i zbuni svakog ko bi pokušao da je prati, naročito natprirodnim putem. Halsi je uvek ponavljao da se ono što je naizgled uzalud naučeno mora ponavljati kad god se ima prilike. Pomisao na društvo natera je da se savije u sedlu, kao od telesnog bola. Znala je da će se teško otrgnuti žalosti. Primetila je da je Ćuf s vremena na vreme neobično zagleda svojim oštroumnim, blistavim okom. Za životinju koja ume da izgovori jedan jedini slog pokazivala je zapanjujuće nijanse govora, od kojih je jedna izražavala i brigu. Taj ton je u poslednje vreme preovladavao.

Teško ću se razvedriti nakon svega što sam pretrpela, pomisli. Ali opet, to je bilo opasno. Žalost je vodila mračnoj nevoljnosti, a ona joj je odvlačila pažnju od najbitnijeg zadatka: preživljavanja. Eldrič će je progoniti, a prvi put jedan mag je tačno znao odakle da počne: znao je odakle je Ana. Bila je u većoj opasnosti nego ikad - uključujući čak i beg iz pećine. Saznaće da imam seme. Da li je mag znao šta je u pećini? Nekako je sumnjala u to. Nikada ne bi zatrpao dvoranu da je znao šta u njoj počiva. No, kada bude otkrio, Eldrič će je očajnički tražiti. Više nego očajnički. „Šta li će pomisliti, kuda sam otišla?“, upitala se glasno. To je i bila srž igre - predvideti protivnićke poteze. Zna li da sam sama? Da li mu je Halsi rekao da nije postojao niko drugi? Izgubljena, putovala je kroz prirodu i misli sve dok nije naišla na jednu malenu baru čiste vode. Kraj nje se privremeno zaustavila. Zavezala je konje da ne bi uprljali vodu. Bližilo se veče, pa je odlučila da tu prenoći. Nakupila je šaku belih latica, a posle toga i drvo da podloži vatru. Dugo je sedela kraj vode i razmišljala. Sada sam još snažnija, a moj dar je veći. Možda ću nešto videti. Ne samo tamu, kao one noći u kući u kojoj je Halsi poginuo. Poslednja svetlost dana kao da se ulivala u zvezde otkrivajući crnu pozadinu. Ana duboko udahnu i započe obred pažljivim pripremama. Belezi na zemlji, simboli koji su joj žigosali um, jezivi zvuk praporaca - zvezdana pesma. Zurila je u vodu, u tačke svetlosti koje su po njoj plutale, pa zatvori um, pridržavajući se za to što je poslednje videla. Bol! Vreli bol, poput belog, usijanog gvožđa zarivenog u mozak. Uzdrmala se, ali je očuvala prisebnost. Na tren se otvorila, na samoj ivici ambisa, i bacila cveće u vodu. Sručila se kraj bare, kao neka velika ptica koja od umora nije stigla bezbolno da sleti. Plakala je. Ćuf je stajao blizu i neprestano ponavljao svoju reč ispunjenu strahom.

PETNAESTO POGLAVLJE ČETKICE SU BILE LOŠE A ŠTAFELAJ NIJE BIO PO NJEGOVOM UKUSU, ALI pod ovakvim okolnostima to su bili beznačajni problemi. Slikaš da bi spasao vlastiti život, podsetio se Kent. Zagledao je započeti Eldričev portret, prilično zadovoljan onim što vidi. Dozvoljeno mu je da napravi samo skicu magovog lika, ali bio mu je veoma upečatljiv. Čak i njemu, Kentu, koji nije imao dobro vizuelno pamćenje. Posumnjao je da veštine koje ovde delaju nisu samo njegove. Laskao je sebi kako je uspeo da uhvati delić magove istinske suštine jer Eldrič je imao nekakav moćan unutarnji mir, poput oka uragana. Mračna, zamišljena glava nije bila toliko teška - senčenje je veoma pomagalo. Oči, međutim, uprkos svemu nisu bile verne koliko je potrebno. Kako predstaviti pogled koji prodire kroz zidove vremena? Gusta crna kosa i tamne veđe savršeno su predstavljali njegov lik - kao da ih je glumac birao. „Da“, tiho prozbori Kent, „možda ste me zatočili, lorde Eldriče, ali i ja sam zarobio deo vas.“ Okrenuo se od portreta natrag ka praznom platnu na štafelaju i osetio nespokoj i uzbuđenje. Grofica je trebalo da stigne svakog trenutka i da pozira. Naravno, uopšte nije bilo potrebno da to čini, ali nije to rekao Eldriču. Kent je poznavao grofičin lik toliko jasno... Pa, jasnije od svega ostalog što je držao u glavi. Kada bi sklopio oči, njen lik bi provejao u stotinu poza i raznolikim raspoloženjima. Ne, Kentu uopšte nije bilo potrebno da je posmatra. No, videti je ponovo,

razgovarati s njom! Kvaka škljocnu, vrata se otvoriše i grofica uđe. Zatvorivši vrata, zamišljeno i tužno pogleda u Kenta. „O, Kente. Zašto ste tako budalasti?" Kent obori pogled, a obrazi mu se zajapuriše. „Mislio sam... Da je grofica oteta.“ I dalje je nesrećno zurila u njega, pa zaklima glavom. „Kao što vidite, ovde sam svojom voljom. Uzaiud ste sebe doveli u opasnost." „Nisam to znao“, tiho izusti i podiže glavu. „Samo kako da budem siguran da ste odabrali da budete ovde? Kako znate da Eldrič nije iskoristio svoju moć da utiče na vas?“ „Prosto znam, Kente. Verujte da je tako.“ Prišla je do stolice spremne za nju, prikupila suknju, pa zastala. „Otkud stolica? Gde je divan, žuti divan ukrašen lišćem i ptičicama u stilu Novog sveta?“ Kent se zarumene, klimnu glavom i obori pogled. „Bio je to krasan portret, Kente. Bolji nego što zaslužujem", nežno prozbori. „Hvala vam.“ Kent se prihvati četkice i palete jer reči najednom postadoše potpuno nepotrebne. Počeo je da slika i ne gledajući ka svom modelu. Svaki put kada bi je pogledao, susreo bi se s njenim milim pogledom. Nije shvatao otkud mu tolika nada kad god joj pogleda u oči, ali videlo se da u njima nema ni radosti ni zadovoljstva. Ničeg osim napetosti i tuge. Nikakvog pravog razloga za nadu. „Šta pokušavate, Kente?“, najednom upita grofica. Šta, zaista? Zapita se Kent. No, znao je odgovor - nije bio svestan svojih unutrašnjih previranja. Nadao se da će uspeti da dokaže dubinu i iskrenost svojih osećanja. Nadao se da će se pokazati kao vredan. Da bi znala, čak i ako ga Eldrič usmrti. Odmahnuo je glavom. Nije hteo da prizna toliko nezrele misli. „Nadao sam se da ću otkriti istinu o vašem nestanku - jeste li otišli svojom odlukom ili obratno. Pored toga...“ Slegao je ramenima. Nakon ove delimične laži usledilaje potpuna tišina. Znao je da mu

ne veruje. „Pratili ste ser Džona?“, upita, obustavivši bojkot razgovora. „Nadam se da nije ozleđen?“ Kent, zapravo, nije ni pomišljao na čoveka otkad ga je vuk saterao uz drvo. „Koliko znam, nije.“ To ga nije utešilo. Koliko je uvida grofica imala u to što se u ovoj čudnoj kući događa? „Onaj maleni čovek, Voki. Je li on isti onaj koji vas je, kako sam video, spuštao s kočije u Kaslbou?“ „Verovatno. On je magov sluga. Nije pokućni, već sluga u magijskim veštinama.“ Kent nije razumeo o čemu razgovaraju, ali je nastavio da radi. Svetlost s prozora davala je grofici poseban sjaj, a to ga je dovodilo do ludila. Nije bilo pravedno da se tolika lepota ulije u jednu jedinu ženu. Nije bilo pravedno i nije bilo shvatljivo. Čak i dok ju je posmatrao kao model, nije shvatao šta je pravi izvor njene privlačnosti. Odakle je izvirala? Da li je imao nade da će je preneti na sliku u punoj snazi, kojom je bio opijen? „Kente, znate li šta se zbilo s Erazmom?" „A...“ Vrlo neobično sročeno pitanje. „Nije se vratio iz pećine za mog boravka u Kaslbou." Oborila je pogled ka svojim rukama. Stezala je i uvrtala krajeve šala. „Ima li razloga za brigu?“, neobavezno upita Kent prisetivši se onoga što se dogodilo između grofice i Erazma - duša mu se kidala i ponestajao mu je dah, kao i svaki put. „Nešto što je mag izgovorio. Možda je beznačajno.“ Shvatila je da je počela da oslovljava Eldriča na isti način kao Voki - mag. Ne može se poreći da je drugačiji, pomisli. „Šta će se desiti... kada završim portrete?" Kent je zapravo želeo da pita šta će biti s njom, ali je shvatio da nema pravo da postavlja takva pitanja. „Ne znam, Kente. Nadam se da će lord Eldrič“, namerno je

upotrebila titulu, „održati reč i osloboditi vas.“ „Govorite o tome kao da postoji sumnja?“ Pomno ga je gledala. „Nisam želela da vas plašim, Kente, ali on je mag.“ Kent klimnu. Prema starim pričama za maga važe ljudski principi samo kada se izvode određeni obredi. Mag se, navodno, može obavezati putem veštine, ali ako je to i istina, verovatno više niko ne zna kako da to učini. Sunčevi zraci su se raširili u zavesu čiste svetlosti naspram grofičinih crnih kovrdža i Kent poče da oslikava sunčev sjaj blještavijim bojama nego što je prvobitno naumio - žutom i skoro sasvim belom. Možda je pokušavao da naglasi razliku između grofičinog raspoloženja i blistavog prolećnog dana - razliku ravnu promeni godišnjih doba. Bila je ovo jedna od onih nepredvidivih promena koje je Kent uvek razdragano prihvatao - nesvesna, ali iznenađujuće prigodna. Digao je pogled i opazio da grofica savija glavu, kao u žalosti i muci. „Gospo Čilton? Da nastavimo nekom drugom prilikom?“ Smesta se ispravila. „Ne. Mag zahteva da portreti budu gotovi što pre.“ Pokušala je da se osmehne. Jesam li sasvim promenila položaj?“ Kent odmeri, odmahnu glavom, zadrža pogled na njoj još tren, pa se opet udubi u platno. Možda je grofica zaista došla svojom voljom, ali jasno je video - duboko je sumnjala u valjanost te odluke. Duboko je sumnjala i bezmalo očajavala.

ŠESNAESTO POGLAVLJE „OVO JE ULNA“ ,TIHO JE GOVORIO MAG. „SPADA U KOSTI PODLAKTICE." Eldrič pažljivo okrenu ogaravljeni komad kosti. Posmatrao ju je čitavog dana, često posežući za nekim spisima. „Halsi je bio sposobniji nego što sam mislio“, obratio se Vokiju. „Ljude je lako potceniti. Magovi to nikada nisu naučili. Šta će biti ako to ni ja ne naučim...?“ Zarobljena u oluju, kuća zaškripa oko njih. Vetar se survavao niz dimnjak i raspirivao vatru na ognjištu. Eldrič je i dalje zurio u komad kosti koji je Brajs poslao. U gomilici crnog praha na komadu tkanine, bila je toliko krhka da bi se, ostavljena na milost vetru, raspala za samo nekoliko časova. Halsijevi ostaci nestaće u vetru. Takav je bio običaj Telerovih sledbenika. „Sposoban“, nastavi Eldrič vrativši se niti misli, premda se nije zaista obraćao uvek prisebnom Vokiju, „ali na samom kraju ipak nije znao šta čini. Njegovo znanje nije bilo potpuno - sva sreća.“ Mag se zavali u fotelju i pogleda Vokija. „Donesite mi seme.“ Samleo ga je u prah i udahnuo aromu koju su oslobađale smrskane mahune. Skinuo je kotao s vatre i sipao sikćuću vrelu vodu u svoj drevni pehar. Eldrič oseti da mu se nozdrve šire od slasti - čak i nakon svih ovih godina. Sklopio je oči, nestrpljiv i željan. Posmatrao je kako se tečnost u sudu kovitla, kako se para uvija pred svetlom ognjišta. Sipao je crnu strugotinu s kosti u pehar i gledao kako pluta, vrti se i najzad polako

tone, natopljena. Ponovo je promešao napitak, mrmljajući na darijanskom, pa pridiže pehar do usana. „Saznaću šta znaš.“ Umočio je prst u pehar, pa se savi do poda i ocrta siluetu senke, šapćući reči čarolije, nakon čega oseti da počinje da lebdi. Iskapio je pehar i oluja poče da se lomi o njega, da ga šiba penom i nanosima vode. Uprkos svoj silini, vetar mu je jedva prošuškao kaput. Eldrič je hodao preko uzburkanog mora, kao po crnoj zemlji koja se grči i komeša. Bledi šiljci pene su se uzdizali i padali u propast. U daljini su sevale blještave žice od oblaka do oblaka ili su tinjale u dubini bure. Polako se okretao, nadgledajući ovaj svet, duboko svestan haosa - sopstvenog haosa. Iz iskustva je znao da se stvarnost mora prihvatiti - nema rasprave s njom. Bio je okružen gromkim hukom i siktanjem morskih talasa koji su izvirali i uvirali u ambis. Mimoišao se s glatkim leđima kita, s kojih je vetar skidao sitnu penu. Olujni kliktavac se praćakao po površini, zarobljen ispod vetrova. „Gde si?“, prošaputa Eldrič. Nanos algi pod njegovim nogama polako poče da se razmotava otkrivajući lice s koštanobelim pupoljcima umesto očiju. Nije bio niko koga poznaje, isprva pomisli Eldrič, ali potom... „Halsi? Jesam li te pronašao, uprkos svemu?“ Talas se sruči s ključalom penom i otkide komade algi, zajedno s delićima usana i vilice. Usta se pomeriše: ,Ja sam pronašao tebe“, izgovoriše. Eldrič oseti da se diže na vrhu vala i pena mu dosegnu kolena. „Došao je po tebe, lorde Eldriče. Čak je i ovog trena veoma blizu. BUži je nego što misliš." Lice se isceri, a pupoljci očiju zadrhtaše pod vetrom. „Ko?“ Međutim,još jedan talas udari o raspadnuto lice i raskomada ga. Nije preostalo ništa osim pene i otpadaka na morskoj površini. „Ko je došao?“, upita Eldrič ponovo.

Produžio je. Nije hodao, već je nekako plutao nad površinom mora koje je kipelo i poniralo pod njim. Ukus soli, kraljeve krvi i gorkog pepela Halsijeve pogibije još uvek mu beše svež u ustima - sličan krvi i gvožđu. Nešto mračno izbi pred njega. Ogromna morska beštija, pomisli, ali pod bljeskom munje otkri da je reč o brodu prevrnutom na stranu, zalutalom u divljem moru, očišćenom od posadnika. Eldrič je stajao na vodi i posmatrao kako se ogromno plovilo nadiže poslednji put. Ubrzo ga voda prevrnu, vazduh izbi iz njega i površina ga proguta, povuče u ponorni svet bez svetlosti. Proveo je još jedan tren tu,osečanja ustalasanih poput mora - užas, čudo i strah. Nije bilo ničeg osim vizija smrti. Tada je primetio da vrh jarbola i dalje pluta u vodi, skoro uspravan, i da se na vrhu vijori okrajak zastave. Zastava ga privuče da priđe bliže, ali nakon nekoliko koraka uvide da je to zapravo bio mornar obučen u kaput, mornar koji se grčio na poslednjem komadu broda. Mračno, sitno stvorenje, senovitih očiju i tankih udova - nešto ne sasvim ljudsko. Oprezno je posmatralo maga, režeći i sikćući dok se Eldrič približavao. Mag zastade. Talas se prelomi preko malog čoveka daveći ga u bledoj peni nalik tečnim zvezdama. Vrh jarbola se zaljulja i okrenu, ali stvorenje se još uvek očajnički stezalo uz njega, mada mu je poslednji komad kaputa već bio otrgnut. Jeziva svetlost otkri da su mu stopala i noge rastopljene u senkama. Ponovo je ogolio zube na Eldriča, ali bez zvuka. Najednom, na magovo zaprepašćenje, poče da izgovara zlodušne kletve na darijanskom - na jeziku magova. „Šta si ti?“, upita Eldrič. Ono ga samo ponovo prokune, hitro napravi znak rukom i ponovo dograbi jarbol. Još jedan talas pade preko stvorenja i, kad Eldrič pomisli da je već gotovo s njim, i dalje je bilo tu. Jarbol se polako vrteo, poput čigre koja će uskoro pasti. Visilo je, lišeno odeće, i

njegova tamna, glatka koža slična kitovoj bila je ogoljena. Noge i kukovi mu behu čudno oblikovani, više nalik ribi nego čoveku. Najednom, voda se podiže sa svih strana i ptice bez krila uzleteše u vazduh da bi ponovo uronile u haotično more. Delfini, uvide Eldrič. Sa svih strana su izletali iz vode u savršenim lukovima. Beše ih koliko i kišnih kapi. Stvorenje na jarbolu postade još usplahirenije. Čavrljalo je na darijanskom. Još jedan talas se survao blizu njih i voda se zakotrlja ka njima, prepuna delfina. U prozračnoj peni Eldriču se učinilo da vidi obris žene nošene talasima. Stvorenje kriknu i voda ih obli. Ispustilo je jarbol i skočilo u more, među delfine i morsku vilu, ako je to zaista bila. Izvirilo je iz vode i potražilo Eldriča da bi ponovo, ovaj put pobedonosno, iskezilo zube. Još jednom je uzviknulo na darijanskom, pa ga oluja proguta - poslednji put je pljesnulo repom o uzburkanu površinu. Nije došla po tebe, behu njegove reči. Koštanobeli sjaj prolomi oblake i rasu se po smrskanom moru presvlačeći penušave talase u beli veo. Eldrič se okrenu i vide mesec nalik mehuru, sa senkom na vodi, dovoljno velikom da zamrači ceo vrtoglavi svet.