Kompas Duse - Sean Russel

propuštala donošenje odluka, sklona da se prepusti strujama koje su jače od nje. Kao da ju je nosila tamna reka bez obala na vidiku, ka potpuno nepoznatom ishodištu.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE PO STOLU SU BILE RASUTE SVEĆE I JEDNA SVETILJKA. NAČIN NA KOJI su bile natrpane govorio je Erazmu da se nije radilo o potrepštinama Anine čarolije, već o prostom, svakidašnjem izvoru svetlosti. Nadvijala se nad ogromnim listom papira, nesvesna njegovog prisustva na vratima. Njen ljubimac, Ćuf, skakutao je po stolu negodujući kad god bi ga oterala s hartije. Jednom je dograbio kljunom pero kojim je pisala, a bila je toliko obuzeta radom da joj isprva nije bilo jasno zašto joj je ruka otkazala poslušnost. „Odlazi", reče goneći pticu sa stola. Ptica slete na obod prozora i dade oduška razočaranju jednim uvređenim glasom: „Ćuf“ Vratila se svom radu, ali se setila da je prethodnog trenutka primetila Erazma na vratima. Podigla je pogled i umorno se nasmešila. Oči su joj bile zakrvavljene i staklaste od rada. „Šta te je toliko obuzelo da si zaboravila da jedeš?“ „Otud, dakle, ova neprijatnost u mom stomaku. Jesam li stvarno zaboravila?" Erazmo klimnu. Bila je skoro ponoć, a nije video Anu još od podneva. Pažljivo je spustila pero i prekrila oči rukama. „Farelovog mi duha“, uzviknu. Erazmo stade iza nje i nežno joj protrlja vrat i ramena. „Mmm... Više ka desnoj strani." Erazmo je razgledao hartiju ispunjenu čudnim simbolima i

zapisima povezanim izuzetno zamršenim linijama. „Šta je ovo?“, upita. „Tvoj horoskop“, nasmejala se. „Upoznaćeš visoku, crvenokosu strankinju...“ Otvorila je oči i pogledala u svoj rad. „Ovo je pomalo nevešt pokušaj da se izvuče neka zajednička crta u svim pojavama Stranaca. U poslednjih trista godina dogodilo se preko deset prilično pouzdanih susreta i skoro jednak broj nestanaka. Jesmo li razgovarali o tome? O slučajevima kada su ljudi neobjašnjivo nestajali? Halsi je bio ubeden da su oni postajali ’Stranci’ nekog drugog sveta. Tako da sam ucrtala i njih i pokušala da otkrijem postoji li obrazac. Halsi je obavio veći deo posla, dok ga ja samo preslikavam, i to prihčno trapavo." ,Jesi li tome dodala nestanak kome je Klarendon prisustvovao?" Zastala je čuvši ovo. Erazmo je skoro čuo kako joj se misli rasipaju. „Ne. Kada se to dogodilo, po tvom proračunu?" „Kada je imao deset godina - pre nekih pedeset, rekao bih - ali ne mogu reći u koje doba godine.“ „Nepovoljna okolnost,ah koristiće čak i godina. Najbitnije je, u suštini, Eldričevo predskazanje tačnog časa i mesta gde će Klarendonova Lizi nestati. Vidiš? Možda ova vežba nije uzaludna. Eldrič je uspeo, mada je verovatno proveo veoma dugo vreme u radu.“ Ponovo se zagledala u hartiju. „Sve što sam koliko-toliko sigurno uspela da zaključim jeste da se Stranci sve češće pojavljuju, ali ako se to događa po obrascu... Pa, mogu samo da se divim Eldriču ako je uspeo da ga razazna." „Koja je svrha te vežbe, Ana? Osim izuzetnog zadovoljstva koje pruža rešavanje zagonetke?“ „Saznali bismo da li će se svetovi dodirnuti i da li Eldrič namerava da napusti ovaj svet i pređe u neki drugi znajući pravo vreme i mesto na kome treba da bude, kao u Klarendonovom svedočanstvu.“ Erazmo je zurio u papir pokušavajući da pronađe nekakav smisao u svemu. Da li je Eldrič zbilja želeo da napusti ovaj svet? Ako jeste, zašto? Opet, ako je verovati Klarendonu, maga je to toliko zanimalo da je lično prisustvovao Lizinom nestanku - baš kao što je i mag koji

je odveo Stranca iz Komptonskog Vresišta najverovatnije bio Eldrič. Erazmo nije verovao da mag bilo šta preduzima iz čiste znatiželje. „Voleo bih da ispitam jednog od tih Stranaca", najednom reče Erazmo. „Da iz prve ruke čujem nešto o tim drugim svetovima...“ Ana uperi zamišljen i blag, ali pronicljiv pogled u njega. „Napuni svetiljku“, reče, pa ustade i izađe iz sobe. Četvrt sata kasnije bili su na stazi koja vodi od vrha litice natrag do nekolicine kućeraka koji su se na ostrvu Dugodneva nazivali gradom. Uspinjali su se uz glavni put, skriveni od ostrvljana koji su uglavnom spavali. Samo je poneko svetlo s prozora izlazilo iz kuća. Put je bio uglavnom strm, pa su ubrzo počeli da štede dah. Nakon pola sata izbiše na prazan drum među drvoredima kestenova. Zašli su pod krošnje i Ćuf se iznenada pojavi i slete na Aninu ispruženu ruku. Bio je vrlo veseo, kao da se sprema neko uzbuđenje u kome čavke posebno uživaju. Ubrzo je poleteo niz put i nestao u senkama drveća. Ova čavka se očito nije plašila tkanja noći niti sova koje žive u njenim zastorima. Ana je namerno išla brzim korakom kako bi izbegla razgovor, kako bi izbegla da mu kaže kuda su krenuli. Erazmo je bio svestan da za to možda i nema drugog povoda osim njene prirodne tajnovitosti i večite želje da ga iznenađuje. Najzad su stigli do ruševina stare kolibe, prekrivenih lozom i lelujavim granjem drevne vrbe koja je rasla kroz rupu u krovu. Ana podiže svetiljku da bi se bolje videlo. „Eto“, izjavila je, „nikada nisi video ovakvu kuću.“ „Trošnu kolibu?“ „Ne, dom Strankinje - ovde je starica provela svoj kratki život. Meštani su je zvali Zelena Mati iz razloga koji nisu upamćeni. Pojavila se na mestu na koje sam te vodila i ovdašnji ribari su je prihvatili iako nisu razumeli ni jednu njenu reč. Kao u slučaju Stranca iz Komptonskog Vresišta, mislili su da je preživela brodolom. Bili su tako neobrazovani da su verovali da je došla iz nekog

dalekog dela Durna ili čak Entonske. Nastanila se ovde, u ovoj srušenoj kolibi, i da nisu sačuvani neki od njenih spisa, bila bi zaboravljena. Bila je lokalna legenda i jedno od najvećih svetskih čuda, a jedva da je primećena.“ Odmahnula je glavom. „Bila su to jednostavnija vremena“, prošapta. ,A ko bi pomislio da je mogla biti nešto čudnije od susetkinje iz obližnje zemlje. Pa, sigurna sam da je i to bilo dovoljno uzbudljivo za narod ovog ostrva, koji je uvek ribario uz obalu i zazirao od dubokog mora.“ Iz torbe koju je nosila na ramenu Ana izvuče glinenu teglu, pa skide poklopac i ispusti pramičak pare. „Želeo si da upoznaš jednog Stranca, Erazmo“, reče. „Ovo je tvoja prilika.“ Osetio je miris iz posuđe. Bio mu je poznat iz prilika kada ga je Ana koristila, iako se to nije često događalo. „Kraljeva krv“, prošaputao je ni sam ne znajući zašto. „Zar me nisi upozorila da stvara zavisnost?“ ,Jesam, ne bez valjanog razloga, ali ovo je prilično razvodnjeno i mislim da te neće uništiti ako pokušaš samo ovaj put.“ Erazmo je oklevao, boreći se sa sopstvenom znatiželjom. Ćuf izlete iz tame, ushićeno čavrljajući i klepećući krilima oko Ane. „Zašto bih to radio?“ „Zato što ćeš upoznati Strankinju, ili njen duh, jer naša dobra Zelena Mati još uvek boravi ovde. A ko zna - seme će možda i podariti viziju onima koji poseduju dar. Možda vidiš još ponešto." Erazmo je posmatrao zmijoliki trag pare koji se izvijao iz tegle i nozdrve mu se nakostrešiše od oštrog, kiselog mirisa. Osećao je kako isparenje prodire u njega, kako mu obuzima pluća i širi se dalje... kako mu dodiruje srce. Okrenuo se ka polurazrušenoj kući i pogledao u senke. Da li te je mag doveo u svoj dom samo da bi te iskoristio kao mamac, da dovedeš ovu ženu u pećinu gde će poginuti? Pitanje koje je odjeknulo njegovim umom kao da nije izgovarao njegov glas. No,ja sam mu prkosio i preživeo... Prkosio sam Eldriču. Ana mu pažljivo dodade teglu i on je prinese usnama i pre nego

što je mogao bolje da razmisli. Tečnost mu se slila u usta, a skoro obeznanjujući miris mu je ispunio nozdrve. Progutao je i osetio istinsku posledicu - isparenje ga je samo milovalo, a niz grlo mu se sručio požar. Još ne beše ni spustio teglu, a svet poče da mu se previja. Senke oživeše i iskočiše iz šupljih vrata i prozora, kao da su dobile tela. I unutar njih se nešto kretalo - tama mračnija od tame. Ana ga uze za ruku i povede ga napred. Stadoše u senku vrata koja su se nadimala poput mehura. Osetio je svežinu tame na licu. Izvan vidokruga,po uglovima prostorije vrpoljilo se nešto čega je bio svestan samo po šaputanju i siktanju nalik vetru što šiba krošnje. Pod rukom mu se nađe ograda stepeništa i Erazmo poče da se penje. U visini je sijala hladna svetlost - mesečina ih zvezdani sjaj. Više nije osećao Aninu ruku,već je slobodno lebdeo, kao da ga je zemljina teža skoro sasvim napustila. Popeo se uz stepenike koji su govorili i stigao do potkrovlja gde su se zidovi i krov pretapali u granje drveća. Tamo, u uglu, sedela je prilika izlivena od mesečine i žalopojke - stara žena, pogrbljena nad iglama za pletenje, ljuljala se napred-nazad i tiho pevušila sebi u bradu. Ubrzo je podigla pogled i zbunjeno zatreptala. „Ko je to?“, upita čudnim šapatom. Ovo nije bio naglasak Durnjana niti Entonaca. „Prijatelj“, odgovori Erazmo i vide da žena izvija glavu kao da ne čuje dobro. „Vetar i miševi“, reče žena, „šuma i sove.“ Vratila se pletenju i ljuljuškanju, pevušeći novu pesmu. Erazmo priđe bliže i vide njenu razvezanu kosu, mutno srebro pod mesečinom. Slivala joj se do struka poput vode. Nije mogao da razazna s čim se mučila, kao da je tkala niti noći. „Ko si ti, dete?“, prošaputa ne dižući glavu. „I zašto si došao da me moriš? Zar ne vidiš da sam stara i beskorisna?“ „Ovde sam da bih saznao odakle ste došli.“ Nastavila je da plete, pošto ga očito nije čula, i vratila se pesmi.

„Navrh brda i oblaka, na zlatnome plastu sena, u šumi, u jezerskoj vodi, življaše gospa Solena. “ Ustala je sa stolice, i dalje pevajući, i prišla prozoru glatkim i gracioznim pokretima, skoro lebdeći, tiha poput maga. Na mesečini Erazmo uvide da pred prozorom pleše devojka od dvadesetak leta. „Navrh šume, navrh sveta, iznad skrovitog gaja, ostrvskom stazom sad stupa i pleše ples bez kraja. “ Erazmo najednom uvide da je pevala na darijanskom, a ne na farskom! Ovo je bio jezik magova. Zavrtela se među senkama i glas joj se izmeni. Najednom ga ispuni boja starosti i zaškripa poput starih drvenih greda na izmaku snage. Pesma se okončala tužno i Zelena Mati je smrsila poslednje stihove odsutno, kao da joj se um pomutio. Iz senke je izronila nežna i glatka devojačka ruka osvetljena mesečinom. Prsti su se pružali ka njemu i, nakon kratkog oklevanja, Erazmo ih prihvati, nežne i hladne. Nije dozvolio da ga uvuku u senku, već polako povuče ruku i ukaza se nasmejana Ana. ,Jesi li to sve vreme bila ti?“, zbunjeno upita Erazmo. „Ne, to je bio duh. Duh Zelene Mati. Hajde da vidimo šta ćeš još otkriti jer noć je puna šapata. Čuješ li?“ Ponovo je otvorila teglu i pružila je Erazmu. Ovog puta je, uzbuđen svime što je video, prihvatio bez oklevanja i tečnost ga ispuni toplinom. Osećao je da se uzdiže, da leti kao oblak. Okružiše ga kameni zidovi što sežu do zvezda. Ruševina, zaključi Erazmo. Toliko ogromna da nije bilo moguće da su je izgradili ljudi. Pa ipak, vreme ju je narušilo do neprepoznatljivosti - a i dalje je

izgledala poznato. Kao da je i ranije bio ovde. Kiltijeva tvrđava, pomisli, ali nije mogao biti u pravu jer ovo je bio zamak. Ipak se radilo o Kiltijevoj tvrđavi. Pod nogama mu se nađe urušeno stepenište, a ispred je sijala avetinjska mesečina. Ponovo se popeo i zašao za ugao, pa naiđe na jedno usamljeno drvo obasjano mesečinom, na jedinu živu stvar u ovom mrtvom gradu. Drvo je nosilo bele pupoljke i polako se njihalo na povetarcu. Erazmo kroči napred, ali se saplete i poče beskrajan pad. Dočekao se na meku i ravnu površinu. Kada je podigao glavu, shvatio je da leži na vrhu litice, a da se pod njim proteže zemlja obasjana mesečinom, mirna, bez daška vetra, označena oštrim crtama puteva, živica, reka i poljana. Primetio je pokret. Tamnu crtu, nalik jatu vrana u niskom letu iznad puta. Kada su izašle iz senke, Erazmo vide da dve kočije jurcaju kao da ih neko progoni. Nisu imale svetiljke, a ne beše ni kočijaša. Jurile su po mesečini, a pozadi, u visokom sedištu otvorene kabine sedeo je mali dečak zagledan u put ispred sebe. Erazmo je bio dete i nosio je svoj omiljeni plavi kaputić. Pridigao se i pobegao u tamu. „Erazmo?“ Bila je to Ana. Poznavao je njen glas iako senka uopšte nije ličila na nju. „Video sam.“ „Nemoj još da ustaješ. Lezi i odmori se, Erazmo.“ „Nemamo vremena za odmor! Video me je! Već putuje ka nama.“; „Eldrič?“ Erazmo je osetio kako se stegla. „Otkud znaš? Jesi li video maga?“ „Video sam dve kočije kako usred noći jure seoskim putem. Nije bilo kočijaša ni svetiljki. Samo dečak - ja - na stražnjem sedištu. Kako sam - kako je taj dečak bio usredsređen na put ispred sebe, kao da je obamro. Kao da je skrenuo s uma, utonuo u skoro nesvesno stanje, u trans.“ Ana se uspravila, najednom prilično ukočena. „To možda znači samo da traga za nama, što i nije ništa novo... Moram... moram

razmisliti o tome. Je li bilo još nečeg?“ „Da. Lutao sam ogromnim srušenim gradom. Bio je drevan i toliko veliki da ga ljudi ne bi mogli ni zamisliti - zaista ogroman. Pratio sam mesečev sjaj i stigao do nečeg nalik dvorištu, gde je raslo samo jedno maleno drvo, čiji su se beli pupoljci lelujali u sablasnoj svetlosti. Čuo sam poj, ali nisam prepoznao muziku. Podsetila me je na žalopojku, na rekvijem. Šta to znači?“ „Ne znam za grad. Pojanje? Označava smrt, nema sumnje. Beli pupoljci su kraljeva krv. Simbol veštine. Eldriču ponestaje vremena. Tako ja mislim.“ „Zar to ne bismo mogli biti mi? Ipak, imamo Landorovo seme.“ Klimnula je glavom i nežno ga zaljuljala, tiho pevajući: „Među zvezdama, gde se oblak kroji još dalje od svetinje gorske pod suncem i duboko ispod zemlje Kapija večno otvorena stoji. “

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE MAG JE PUTOVAO BRZINOM KOJA SE GROFICI ČINILA NEMOGUĆNOM. Kočije su vukli konji kojima je snaga napajana veštinom, pa su milje jednostavno proletale kraj njih. Kada su se spustili iz pobrđa,još je bio mrak. Jurili su duž velikog druma što kruži po poljima i šumama i vodi ka moru. Grofica je spavala koliko je mogla pošto je kočija neprestano krivudala. Nekoliko puta je zamalo izletela iz sedišta, ali, svaki put kada bi otvorila oči, ugledala bi Vokija, spremnog da joj ublaži pad, kao da mu san nikada nije bio potreban ili kao da se ne odmara dok god nekome treba njegova pažnja. Oduvek savršen sluga. Nakon što je otprilike deseti put poletela iz sedišta, grofica je pokušala silom da se probudi. Žmirkala je prema krajoliku. Smenjivali su se sunčevi zraci i titrajuće senke jer su prolazili kroz uredan drvored. „Zar uopšte niste spavali, Voki?“ Odmahnuo je glavom. „Nisam osetio potrebu, milostiva“, reče, ali grofica je primetila da su mu oči bile pomalo zakrvavljene. Mnogo je stariji od tebe, korila je samu sebe. A opet bdi i stara se da te ne snađe ništa loše. „Pa, sada sam se vratila u svet živih i možete se odmoriti ako želite.“ Nasmešio se. „Možda, uskoro.“ Skinula je putničko ćebe kojim beše ogrnuta i protrljala oči shvativši da se ponaša nedolično za jednu gospu. Želela je i da se

protegne, ali je znala da bi to bilo previše. „Gde smo?“ „Upravo smo prešli istočni ogranak reke Brendidrop.“ „Svega mi, prosto letimo kroz Farsku! Ne verujem ni da bi moj soko-kliktavac brže putovao." Voki klimnu. „Mag smatra da je nužno...“ „Putuju li gospodin Brajs i lord Skaj s lordom Eldričem?“ Od susreta u dečjoj sobi, dve večeri ranije, nije ni čula ni videla Eldriča, pa se pitala u kakvom li je sada raspoloženju. Bilo je očito da ne žel da putuje zajedno s njom. „Brajs i Skaj su pošli još ranije da pripreme brod lorda Skaja. Da li ste znali da poseduje brod kojim plovi iz čistog uživanja?“ Klimnula je glavom. Skajeve ludorije bile su predmet mnogih priča u farskom društvu, a brod je najčešče pominjan. Jedna farska izreka govorila je da bi čovek koji plovi iz zadovoljstva mogao i da vodi rat iz želje da se odmori. Putovanje morskim putevima smatralo se izuzetno neprijatnom neophodnošću. „Gospodine Voki?“, prozbori grofica nešto dubljim glasom, kao da se boji da će je neko čuti pored kloparanja kočija. „Kuda smo pošli? Ka Farou? Da li Skaj sprema brod za putovanje u tom pravcu?" Na Vokijevom licu se ocrtao bol, kao da je užasno nepravično od nje što mu postavlja takva pitanja. „Tražimo Erazma. Ne znam ništa više od toga, milostiva.“ Klimnula je glavom i zavalila se u sedište. Teško joj je bilo da poveruje da je Erazmo ipak preživeo. Klarendonova i Hejzova priča bila je vrlo ubedljiva. Ako je preživeo klisuru, zašto se nije vratio saputnicima? Da li je povređen? „Verujete li da je Erazmo još uvek živ, Voki?“ „Mag veruje, milostiva.“ „Ako je to istina, zašto se nije pokazao?“ Voki sleže ramenima. „Samo mag zna?“, upita bez želje da bude gruba. No, Voki je bio veoma napet, kao da nije uvideo da je upotrebila njegovu bezbroj puta ponovljenu rečenicu.

„Čak ni mag ne zna sve“, reče. Grofica se nasmeši. „Trebalo bi da se odmorite, Voki. Ko zna kada će vam se ukazati sledeća prilika.“ Magova povorka je kasno te noći doputovala u Portsdaun, malu luku na ušću Inglbruka, koji je na mestu gde se spajao s morem iz potoka prerastao u silnu reku. Skoro istog trena ukrcah su se na čamac kojim je trebalo da stignu do broda. Grofica vide Eldriča umotanog u starinski plašt čija je zadignuta kragna služila kao zaštita od vlage. Čak i dok je sedeo, kao da je bio savijen, pogrbljen pod teretom nemogućeg zadatka koji mu je preostao. Shvatila je da oseća izvesno sažaljenje prema njemu. Možda je to bio ishod izbora koji joj je bio nametnuo, a koji nije mogla da načini. Koliko su važne bile njegove odgovornosti? Dovoljno važne da opravdaju uništenje detinjeg života? Pomislila je da i to nije nemoguće. Prisetila se grabljivih ruku avetinjske dece i zadrhtala. Videla je njihove užasne, nesrećne oči dok su hrlili prema njoj, prema životu. Da je barem mogla da im podari život... Možda Eldričeve odluke, međutim, nisu bile nimalo lakše. Bilo je najverovatnije da nikad neće saznati jer Eldrič nije govorio o njima. Stadoše uz omaleni brod i hitro se uspeše uz pristanjaču. Tada, nakon tolikih časova žurbe, čuše da moraju sačekati plimu jer u luci nije bilo dovoljno vetra da prevale talase. Grofica je s razdaljine od nekoliko koraka posmatrala kako Eldrič sluša Skaja i kapetana, prestravljenog prikazom koja mu se ukrcala na brod. Znala je da su mornari po prirodi sujeverni. „Biće dovoljno vetra, kapetane“, reče Eldrič zvonkim, ali čudnim tonom naspram tišine zaliva. „Staviše, biće ga dovoljno - i previše." „Kuda plovimo, moj gospodaru? Koji pravac da hvatamo?“ Eldrič priđe brodskom kućištu za kompas, pogleda u ružu vetrova i poče da baje sebi u bradu. Prešao je rukom preko bronzanog kućišta i

zelena avetinjska svetlost obasja palubu, poput usijanog venca. Polako se širila sve dok čitava kutija nije bila obuhvaćena zelenom vatrom. „Eto“, reče Eldrič, „ovo je vaš pravac.“ Kapetan je uzmicao pred avetinjskom vatrom, isuviše prestravljen da bi progovorio. Eldrič se okrenu i hitro siđe u potpalublje, ostavljajući mornare da se sašaptavaju. Dok je svetlost gasnula, videlo se da su im lica prebledela. Voki koraknu bliže i pogleda u usijani kompas. „Pravac istok“, smireno reče, kao da je ovo bio svakidašnji događaj. „Kapetane“, reče klimajući glavom, pa pođe za svojim gospodarem. U tišini koja je usledila na vrhu jarbola zastava zaleprša i povetarac poče da ponire ka palubi sikćući kao avet. Uskoro se lahor pretvorio u vetar. Mornari nevoljno razapeše jedra i konope, slične silueti raka naspram nebesa, ukočeni od straha pred čovekom koji se ukrcao na brod i zlom srećom koja dolazi uz njega. Čak i da nije bila iskošena i da se nije neprestano kretala goredole, kabina joj ne bi bila dovoljno velika da protegne noge. Nije ni primećivala kako je odaja zapravo bila raskošna i ukrašena lepše nego u nekom brodu za koji je čula. Teskoba prostora ju je podsetila na sopstveno osećanje zarobljenosti. Koliba u brdima je nekako potiskivala istinu jer je imala slobodu kretanja kroz nju kao i kroz okolni posed. No, ovde je sve bilo tako minijaturno da ju je obuzeo strah od zatvorenog prostora. Skoro da je osećala Eldričevo prisustvo, kao da toplota njegovog tela zrači kroz čvrstu brodsku gradu. Smučilo joj se. Bilo joj je muka što ne zna ni kuda su pošl, ni zašto. Bilo joj je muka zbog toga što je probuđena usred noći da bi bila odvedena u nepoznatom pravcu iz potpuno tajnih razloga. Beše joj muka od postavljanja pitanja na koja niko nije odgovarao. Kao da se probudila iz sna ili prenula iz čarolije i stvarnost joj se jasno ukazala. „Da li sam sve vreme bila pod činima?“ Nikada u životu nije tako poželela da izlupa zidove pesnicama - a

govorilo se da zatvorenici to čine dok ne okrvave ruke i ne smrskaju kosti - ali večeras je bila na ivici. „Ovo se neće nastaviti“, odlučno reče prekrstivši ruke. Prikupila je plašt, pa otvori vrata i potraži put do palube. Izašlaje u divnu noć obasjanu skoro punim mesecom koji je putovao ka zapadu. Mornarima nije manjkalo vetra, a nebo beše vedro izuzev nekoliko bezazlenih oblačaka. Vetar je nosio toplinu juga i nežno joj je mrsio kosu. Najednom je osetila da bes koji beše prikupila nema smisla. Nepregledni horizont opisivao je svet bez kraja - beskonačan svet - a čarolija noći donosila je pregršt obećanja. Ipak je putovala u društvu maga, poslednjeg od svoje vrste, a magija ih je obuhvatala kao i povetarac. Sve je bilo moguće. Sve. Poludela sam, pomisli. U jednom trenu spremna sam da skočim i zaplivam ka obali, da učinim sve samo da bih pobegla, a u sledećem mi se čini da sam blagoslovena ’sto sam ovde. Najsrećnija žena u čitavoj Farskoj. „Gospo Čilton..." „Lorde Skaju. Mislila sam da svi spavaju.“ Skaj klimnu. „Otkad znam za sebe patim od nesanice. Mislim da su tome krivi moji nemirni snovi...“ Pri slabašnoj svetlosti brodskih svetiljki izgledao je ubledelo, sasušeno - kao čovek koji se nakon buđenja iz noćne more obreo na javi koja nije mnogo bolja. „Snovi o vašoj izgubljenoj prošlosti?" Klimnuo je. „No, kao i mnogi drugi snovi po buđenju mi ostaju van domašaja. Opet, otkada sam stupio u Eldričev dom, snovi su brojniji, brojniji i još mučniji. Kao da su još živopisniji i bliži površini, a ipak ne mogu da ih se prisetim. Ne želim da vam dojadim, gospo Čilton, ali pomenuli ste da biste mogli porazgovarati o mom zahtevu s lordom Eldričem." Da, uvek je tražio nešto od nje i skoro bez izuzetka je pristajala, iako nikad nije pokazao da želi isto što i drugi muškarci. „Priznajem

da još uvek nisam, lorde Skaju, i izvinjavam se. Nisam zaboravila, niti sam nemarna na kakav drugi način. Nije bilo prilike i, istini za volju, trenutno nisam u magovoj milosti.“ Skaj ukočeno klimnu, nemoćan da prikrije tugu koju su mu ulile njene reči. „Pa, izgleda da nema nade da će mi mag ispuniti želju pošto je više nego jasno izjavio da nemam šta da mu ponudim. Ne sklapa se nagodba s đavolom ako mu se ne ponudi duša. Ja, očito, ne posedujem dušu.“ Klimnuo je glavom u pravcu plovidbe broda. „Znate li kuda smo krenuli?" Grofica odmahnu glavom. „Pretpostavljam ka Farou.“ „U daljini se vide seoska svetla“, reče Skaj. „Plovimo uz obalu, ne prema pučini.“ Grofica beše blago iznenađena, ali znala je da nema svrhe nagađati o magovim odlukama. „Onda ne mogu reći kuda idemo.“ „Niti zašto, pretpostavljam?" Odmahnula je glavom. „Šta je to, gospo Čilton, čime se bavite u svim tim časovima koje provodite s Vokijem?“ Pitanje, kao i način na koji je postavljeno, bilo je toliko neuljudno da se zajapurila od besa. Međutim, čim se usplahirila, vetar joj ponovo stiša strasti. Kao i mnogo toga drugog, i učtivost farskog društva bila je bezvredna u magovom društvu jer se ni sam nije obazirao na takve sitnice. „Izučavam veštinu magova, lorde Skaju“, odgovorila je posmatrajući ga. Nije bio iznenađen ni koliko je očekivala, ni koliko se nadala. „Onda mi možda neće biti potrebna Eldričeva pomoć.“ „Uveravam vas“, hitro je uzvratila, „da sam toliko nevešta da ne bih znala ni odakle da krenem u potragu za vašim sećanjem. Žao mi je, ali nemojte se meni obraćati, lorde Skaju. Jedva sam počela da shvatam jezik magova.“ Pogledala ga je u oči. „A nemam ni blagu predstavu o tome u koje će svrhe mag upotrebiti moje oskudno

znanje.“ Skaj klimnu, a njegova večito tanana nada poče da bledi. Poćutaše neko vreme, okruženi šapatom vetra, glasovima talasa i nemim jezikom ljudskog nerazumevanja. „Skaju?“ Ovo je bio Eldričev glas i erl se trže. Skaj ustuknu, pa bez pozdrava grofici žurno siđe pod palubu. Čula je kako mu čizme škripuću niz stepenište. Eldrič je bio ogrnut starinskim plaštom kao senkom. Za razliku od Skajevih, njegove čizme se nisu čule dok je prilazio grofici kraj ograde. Ćutao je i grofica se zapita da li je došao samo da bi zaplašio Skaja. „Zašto mučite lorda Skaja?“, nije mogla da se uzdrži. „Učinio bi sve da vrati svoja sećanja.“ „Skaj? Čak i bez sećanja doneo je previše zla ovom svetu. Ne trošite uludo sažaljenje na Skaja, gospo Čilton. On je pošast, jahačpredvodnik uništenja. Nikada mu ne bih dozvolio da napusti zemlju da mi nije bio potreban u potrazi za neprijateljima. Neobična i tragična ironija. Ne, Skaj neće povratiti svoja sećanja. Da sam toliko surov koliko ljudi misle, smesta bih ga usmrtio.“ Eldričev glas je zvučao premoreno, iako je mislila da to nije moguće. Gde je nestala zvonka muzika? „Ne izgleda kao zla osoba“, reče ona. Učinilo joj se da ju je podozrivo pogledao. „Ne. To je retkost. Takvi, nepojmljivo, užasno, suludo zli likovi obično se sreću samo u romanima.“ Mag i grofica utonuše u neprijatnu tišinu. Spremila se da se pokloni i ode pošto Eldrič očito nije mogao ništa da joj kaže - ili je mogao, ali nije želeo. No, tada je, skoro šapatom, prekinuo ćutnju. „Jednom smo se već pogađali, gospo Čilton“, izmučeno procedi Eldrič. „Kao da sada moramo iznova. Šta tražite kao nadoknadu svoje usluge?“ Grofica se pridrža rukom za ogradu. Eldrič je nudio miroljubiv

dogovor. Nečuveno. Misli joj se uskomešaše, ali se potrudila da ih uredi kako joj ovaj trenutak u kome je imala prednost ne bi izmakao. „Šta ćete učiniti s Erazmom, pod uslovom da je živ?“ Eldrič razmisli. „On pomaže mom neprijatelju“, odgovori. „Želela bih da ga poštedite“, zbrza grofica pomislivši na siroto dete koje je Eldrič tako bezočno upotrebio. „I da oslobodite i Erazma i Brajsa.“ „Brajs nikada neće biti slobodan“, hitro uzvrati Eldrič. „Njegova povreda je teža od Erazmove. Zašto ne biste poštedeli oboje dece kojoj ste naškodili?" „Ne brinite za Brajsa“, odlučno reče Eldrič. „On je sasvim druga strana priče.“ „Kao dete je pretrpeo stravične opekotine.“ „Da, međutim, Persi Brajs se nikada neće oporaviti. Čak mu ni ja to ne mogu zajemčiti. Vatra je dodirnula njegovu srž i spalila ga je iznutra plamenom gorčine i osvetništva. Ostala je samo školjka. Primetili ste kako je usredsređen? On štiti jedino što mu je preostalo - svoju ljušturu. Ne, ne mešajte se u svet Persija Brajsa. To se neće završiti ni na čiju korist. Erazmo je nešto drugačiji. On me je izdao u trenutku kada mi je bio najpotrebniji." „Izdao vas je!“, prekide ga ne mogavši da se suzdrži. „Poslali ste ga u špilju, u smrt! Samo je želeo da preživi - i da pokuša da vam pobegne. Vama, koji ste želeli da ga ubijete! Ne zamerajte mu na tome.“ Eldrič se premeštao s jedne na drugu nogu. Osećala je da mu je malo nedostajalo da prasne. Nije navikao da se pogađa za ono što želi - možda to nikada nije ni činio u svom dugom životnom veku. „Ne zanima me pravda ljudi“, ispljunuo je, ali se pribra i duboko odahnu. „Razmotriću vašu želju, ali ne mogu da obećam ništa osim toga.“ „A šta tražite zauzvrat?", upita grofica skoro nečujno. Eldrič klimnu glavom. „Da ispunite svoj deo pogodbe." „Nijednom niste jasno rekli iz čega se sastoji moj deo.“ „Zato što ne znam šta ćete morati da učinite.“ Okrenuo se i

pogledao je. Uočila je obrise njegovog lica i crne senke oko očiju. „Voki će biti vaš učitelj i vodič. Možda nećete imati nikakvu dužnost. No, ako me veštine nadžive...“ ,Ja ne znam ništa o njima! Kako mi prepuštate takav zadatak?“, umalo da lupi nogom o pod od besa. „Bilo je znamenja i predskazanja. Bićete poslednja zaštitnica kapije.“ Nije znala šta se pod tim podrazumevalo, ali se svejedno naježila. Poželela je da mu izudara grudi pesnicama, da mu zapovedi da govori razumljivim jezikom. „Šta to znači? Zaštitnica? Ne znam o kakvoj kapiji govorite.“ „O kapiji u Tremontskoj opatiji, rekao bih, ali možda i u Farou.“ Osetila je potrebu da se baci na palubu i zaplače. Vreme koje je provodila s Eldričem svodilo se na sunovrat u ludilo. Ništa nije bilo jasno, ništa nije bilo predvidivo. Nijedan dan nalik onom prethodnom. Uzroci i posledice su raskinuli sporazum. Eldrič posegnu i dotače je rukom, što ju je još više unezverilo. Nikada nije osetila njegov dodir. „Da li vam je Samjual Hejz pričao o zapisu u pećini? O licu koje izranja iz kamena?“ „Da“, odgovorila je jedva došavši do daha. Dugo je zurio u nju ledenim pogledom. „To ste vi.“ „Kako znate?“, glas joj je drhtao kao da ga preklinje. „Znam jer sam mag. Vi ćete čuvati stražu kada me ne bude, sve dok poslednji trag veštine ne iščezne s lica zemlje. Neće ostati ni ugarka koji bi se mogao razgoreti." Eto o čemu se radilo. Nije bilo neočekivano jer je sve ovo i ranije nagoveštavao. „Hoćete li moći da ispunite svoj deo dogovora?“, upitao je dubokim glasom prilazeći joj bliže. „Hoćete li se žrtvovati? Ili žrtvovati druge, ako bude neophodno?“ „Kako da odgovorim kada ne znam šta će mi biti zadato, niti zašto se sve ovo događa?“

„Šta ako poštedim Erazma?“ ,A šta bi trebalo da učinim zauzvrat? Da pobijem hiljadu ljudi? Da prepuštam decu plamenu? Ne, potrebno mi je nešto više. Ako treba da položim zakletvu da ću nastaviti vaš sveti rat, moram saznati razlog...“ Eldrič klimnu i stade uz ogradu. Zagledao se u more, pa ispod ogrtača izvuče šaku školja i prosu je u vodu, bajući na darijanskom. Srebrno svetlo bljesnu i obasja delfine koji su izranjali na površinu. Voda između njih postade nepomična, siva i beskonačno duboka. Nešto poče da izranja kroz izmaglicu. Grofica ugleda grad urednih ulica, živahan i ogrejan suncem. Jedna čudna ptica u visokom letu ispusti nekakvo seme, tako malo da se jedva naziralo, poput tačke u rukopisu. Svetlosni prasak je zaslepi. Svetlost koja kao da je curila kroz procep u nebesima, bela, mistična, beskrajno moćna. Uzdigao se i ogroman olujni oblak, mračan i lep, kao da je bremenit munjama. Dostigavši punu visinu izgledao je kao raskošan cvet. Nakon što se razvejao, grada više ne beše - ostalo je samo nekoliko srušenih zgrada koje su štrčale poput kostiju iz masovne grobnice. Oteturala se od ograde, od vizije u vodi, od smrti čitavog grada. Čitava naseobina je zbrisana za samo jedan otkucaj srca! Strahotni oblak je odneo sve živote sa sobom. „Ukoliko kapija ne bude zatvorena“, čuo se Eldričev glas. „A možda ćemo tako okončati čak i ako uspemo. Čak i tada.“

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE BROD JE PROVODIO MIRNO VEČE U POJASU IZMEĐU OSTRVA DUGODNEVA i farske obale. S osmatračnice navrh glavnog jarbola Samjual Hejz je posmatrao kako se nebeska paleta preliva mračnim tonovima. „Eno prve zvezde“, reče Keler popevši se do osmatračnice. „Poželi želju.“ „To je planeta, neče mi je uslišiti.“ „Ah, možda mi se zato nijedna želja nikada nije ispunila.“ Keler sede kraj prijatelja. Izgledao je kao da se oporavljao, kao da mu je bilo još bolje otkada ga je Hejz poslednji put video. Kao da je svaki kilometar koji su preturili između sebe i Eldriča imao isceliteljsko dejstvo. Hejz mahnu rukom ka kopnu. „Pretpostavljam da je ovo malo ribolovačko ostrvo naše odredište?" „Tako sam razumeo. Čuo sam da je gazda rekao da će se usidriti kraj puta, ako bude povoljnog vetra. To mi zvuči kao da ćemo se nasukati. Cenim da je bolje prepustiti puteve kočijama i konjima.“ „Tako se kaže za sidrenje blizu obale i siguran sam da nema bojazni od kočija i konja, izuzev morskih konja.“ Keler se nasmeja. „A - ovde ćemo sresti još jednu lažnu Anu. Još jednu nedužnu ženu, zlostavljanu i svezanu, ostavljenu da se pita da li je ceo svet poludeo.“ „A i jeste poludeo. Saznao sam nešto iz razgovora s kapetanom Džejmsom. Ova ’Ana’, koja se ne predstavlja tako, bila je u društvu

gospodina koji po svemu sudeći odgovara Erazmovom opisu.“ Keler čuvši ovo poćuta. „Zamisli samo koliko Ijudi odgovara njegovom opisu: visok, tamnokosi čovek pretećeg držanja i kiselog smisla za šalu. Barem trećina Avonela.“ „Da, to je i meni prošlo kroz glavu. Videćemo.“ Pokazao je prstom. „Eno zvezde.“ Obojica tajno poželeše želju, ali nisu ni morali da se pitaju čemu su se obojica nadali. „Keleru, da li je moguće da su Erazmo i Ana preživeli? Da li je ludost gajiti nadu?“ Keler je razmišljao. „Brat Norbert je video Prajorovu prikazu iako nije ni bio svestan dečakovog postojanja." Zastao je da odmeri sopstvene reči, pitajući se zvuči li sasvim budalasto. „Obojica smo se u poslednjih nekoliko meseci nagledali dovoljno čudnovatih stvari da se pitam ima li istine u tvrdnjama brata Norberta. Što se toga tiče, još uvek mu se nisu prikazali ni Ana ni Erazmo.“ Hejz klimnu. Sada su i ovakve činjenice prihvatali kao dokaze. No, Keler je bio u pravu. Svačega su se nagledali. Plamena mu, čak su se i susreli s magom! „Šta da činimo ako pronađemo Erazma i Anu u životu?“ Keler je zurio u povorku brodića koji su se vraćali iz ribarenja. „Ana je ubila Prajorovog brata, toliko je barem sigurno. Više me nije briga šta će je zadesiti. Neka izađe pred Eldriča, kao što sam i ja učinio. Ah Erazmo... nismo dobili nikakva uputstva vezano za njega.“ „Mislim da mag neće previše razmišljati. Ako ga je Erazmo izdao i stao na Aninu stranu, Eldrič mu neće oprostiti. Šta da kažemo magu? ’O, dozvolili smo Erazmu da ode jer nismo imali nikakva uputstva’. To će teško proći. Ovo ipak nije škola. Ako oslobodimo Erazma, moraćemo da platimo Eldriču." Keler je razmišljao. „I pored toga, nisam voljan da mu izručim Erazma, a bojim se maga podjednako kao i ostali.“ Smireno i samouvereno je pogledao svog prijatelja. Nakon bega iz pećine, i naročito nakon susreta s Eldričem, Keler je izgledao starije. Imao je

više sedih vlasi, bore oko očiju mu behu izražajnije, a koža mu je gubila mladalački sjaj. Više je ličio na živahnog starca nego na mladića. Koji je način merenja starosti bio ispravan? Hejzje bio siguran da je u poslednjim sedmicama i njegov život skraćen za nekoliko godina, a i prethodne godine mu se činilo da sve brže sazreva. Ako ovako nastavim, već s trideset biću olupina, pomisli. „Zašto bi se Erazmo udružio sa Anom?“, najednom upita Keler. „Ne idi tako daleko. Siguran sam da ova Ana neće biti nimalo stvarnija od prethodnih, baš kao ni ovaj Erazmo." Zastao je da razmisli o pitanju. Šta ako su to zaista bili njih dvoje? Zašto bi njihov prijatelj stao na stranu Eldričevog neprijatelja? „Iz mržnje prema Eldriču“, ponudi Hejz. „Ili možda zbog prilike da mu umakne. A ne zaboravimo ni obred koji je Persi namenio Erazmu. Radije bih se bacio u Anino naručje nego u vatru, to mogu sa sigurnošću reći.“ „Slažem se“, odvrati Keler. „Sećaš li se kako su stalno odlazili uz stepenište kada smo bili zatočeni u dvorani? Benks je bio silno ljubomoran." „Šta misliš, šta se gore dešavalo?" Keler se nasmeši. „Pretpostavljam da nije isključena mogućnost poslednje romanse pred smrt, ali nekako sumnjam u to. Svakako to nisam imao na umu. Još tada je Ana pokušavala da ga pridobije, da stekne njegovo poverenje. Sećaš se, imala je moć predskazanja, i možda je Erazmo imao udeo u nekoj od njenih vizija.“ „Nisam o tome razmišljao." Brodsko zvono se oglasi, i kao da je čuo znak, povetarac dolete s mora i napuni jedra. „Pa, ovo je dovoljno jak vetar“, reče Keler. „Ali jedva. Ipak se nećemo brzo usidriti." „Nije bitno. Ionako pre jutra ne možemo ništa učiniti.“ Hejz se zagleda u sve brojnije zvezde. ,Ako zaista pronađemo Erazma, šta će đakon Rouz učiniti?" „I ja sam se pitao. Vredi razmisliti i o kapetanu Džejmsu. Daleko

bi bolje bilo da pronađemo Erazma pre njih.“ Zagledao se u obalu, udaljenu manje od tri milje. „Šteta što ne umemo da plivamo." Nije prošlo ni sat vremena i sidro bi bačeno. Agenti Admiraliteta su se uskoro ukrcah na brod, a Hejz je uspeo da se ugura u kapetanovu kabinu kako bi saslušao njihov izveštaj. „Doplovili su nekim brodićem pre nekoliko dana. Video ih je veliki broj Ijudi. Reč je o rumenoj, živahnoj crvenokosoj ženi gospinskog držanja i jednom nešto starijem gospodinu", kaza oficir. Sramežljivo se držao pred kapetanom Džejmsom. Mirisao je na žestoko piće. Pristajanje broda ga je očito iznenadilo. „Oboje su rečiti. Odseli su u kući koja gleda preko litice, istočno od naselja. Dalekozorom ćemo je spaziti i s ove strane obale.“ „To je sve?“, upita kapetan Džejms. „Jesmo li zato dojurili ovde? Žena koju tražimo trebalo bi da izgleda iscrpljeno, izbledelo. Nije li tako, đakone Rouze?“ „Devojka koju je brat Norbert sreo zbilja jeste bila živahna... Verujem da je rekao i ’ustreptala’." „Da, ali je li to žena koju tražimo?" Ponovo je pogledao oficira Admiraliteta, koji se zapetljao trudeći se da pruži nekakav odgovor. „Bila je, bila je odgovarajuće starosti, gospodine, i držala se dalje od društva. Moguće je da se izlečila od kakve boljke, pa je delovala zdravije i življe.“ Kapetan Džejms zgađeno odmahnu glavom, u prilično mračnom raspoloženju. Hejz je uviđao koliko se kapetan gnušao svoje dužnosti i razumeo ga je. Kapetana je očito vređalo i stanje u kome je bio ovaj agent, pošto je veoma ozbiljno shvatao dužnost. Đakon Rouz krotko upita: „Zar je to sve? Zar niko nije prečuo neki razgovor tog para? Da li su po nečemu bili neobični?“ Čovek samoprekorno odmahnu glavom. „Zbilja nisu, oče. O, neko je pomenuo da devojka ima pripitomljenu pticu. Ne drži je u kavezu, gospodine, već je pušta da slobodno leti. Neka vrsta čavke ih vrane s

kukuruzišta." Rouz pogleda u kapetana Džejmsa, pa ponovo u agenta Admiraliteta. ,Ako se ispostavi da je to istina, kapetan Džejms će vam najverovatnije progledati kroz prste povodom vašeg trenutno pripitog stanja.“ Hejz brzo pronađe Kelera i ispriča mu šta je saznao. „Đakon Rouz smatra da je ptica izuzetno važna, koliko sam shvatio.“ Keler klimnu glavom. „Da, razumem i zašto. Verovatno je reč o običnoj devojci koja je imala priliku da spase sasvim malo ptiče, ali to nije jedina mogućnost.“ „Misliš da je reč o magičnom ljubimcu?" „Kladim se da sveštenik tako misli. Kakvi su planovi?“ „Poći će u zoru, s družinom mornara. Uzgred, nismo pozvani. Rouz je ubedio kapetana Džejmsa da ne bi bilo pravično da se od Erazmovih prijatelja zahteva da učestvuju u hapšenju, ukoliko je to zaista Erazmo.“ I jedan i drugi zaćutaše. „Keleru, sveštenik je izgledao previše... nepomično kada je čuo za pticu. Kao da se trudio da prikrije oduševljenje. Šta misliš, da li su to Erazmo i Ana?“ „Ne znam, ali opet ću reći: neka sam proldet ako dopustim da Erazmo postane žrtva đakona Rouza i Eldričevog gneva.“ Klarendon u tom trenu naiđe na njih. „Teško da ćete takvim ponašanjem izazvati ičiju sumnju“, kaza. „Ispravite se i prekinite da se sašaptavate. Sad je bolje. Recite mi o čemu je reč?“ Pozdravio ih je i Sumrak. Skakutao je, škripućući noktima o daske. „Žena kojoj je Admiralitet ušao u trag ima pripitomljenu pticu. Ne drži je u kavezu. Njena čavka ili vrana je slobodna. Društvo joj pravi čovek koji odgovara Erazmovom opisu. Đakon Rouz je duboko uveren da ta žena ima magičnog ljubimca.“ „Nema sumnje!“, reče Randal, pa snizi glas. „Da li je moguće da

je gospodin Flateri još uvek živ? Da nije stradao?“ Hejz i Keler slegoše ramenima. „Ne znamo, Randale, ali ako je zaista preživeo klisuru, želimo da ga upozorimo pre nego što padne u Eldričeve šake. Ne znamo samo kako bismo to mogli izvesti.“ Klarendon pokaza ka svetiljkama koje su polako plutale u mirnoj vodi - dečaci su pecali ribu. „Rouz i kapetan Džejms neće biti presrećni", reče Keler. „Otkad smo to mi dužni da im odgovaramo?“, upita Klarendon naginjući se preko ograde. „Ti, momče. Kako ide ribarenje?“ „Nije tako loše, gospodine. Još malo i uloviću i treću.“ ,Još malo? Teško da ćeš imati za doručak ako tako nastaviš. Da li bi želeo da večeras zaradiš ceo kraljevski dukat?“ „Još kako bih, gospodine!“ „Onda se stišaj i doveslaj ovamo, dečače. Ugasi tu svetiljku.“ U čamcu behu dvojica dečaka koji brzo pristadoše uz brod. Hejz i Keler se osvrnuše oko palube i, videvši da straža nije budno motrila, prebaciše Klarendona i hitro mu dodadoše Sumraka, da ih životinja ne bi razotkrila lavežom. Hejz se spremao da i sam preskoči ogradu, ali Klarendon odgurnu čamac od broda. „Randale, šta to činite?" „Manje će sumnjati na jednog nego na trojicu“, siknu on i natera dečake da prionu na vesla. „Ako je Erazmo živ, gospodine Hejze, budite sigurni da ću ga upozoriti.“ Dečaci orno zaveslaše i čamac odnese malenog čoveka preko zvezdama obasjane vode.

ČETRDESET OSMO POGLAVLJE SPREMALI SU SE DA PONOVO POĐU U BEG. ODREKLI SU SE ANINE zamisli da ostanu skriveni na ostrvu dok mag ne premine. Erazmo je s nevericom preispitivao svoje neostvarene nade da će umaći Eldriču. Shvatio je da je prestao da sprema oskudni prtljag i da zuri u zid. Ponovo mu se prikazala kočija u noći, s opčinjenim dečakom u sedištu. To je moglo da znači da ih Eldrič progoni i da veruje da je Erazmo još uvek živ. No, moglo je da znači i da je već putovao ka njima, navođen vezom koju je ostvario s Erazmom dok je ovaj još bio dete. Erazmo zaveza ranac i snese ga do središnjeg hodnika, gde je Ana beznadežno pregledala hrpu kofera. Mislili su da bi bilo mudro da budu opskrbljeni odećom i opremom koja se očekuje od obrazovanih ljudi - da se ne bi isticali - a sada im je sve to postalo teret. „Sve smo spremili, ali kuda da idemo?“, upita Erazmo spuštajući ranac na ostatak prtljaga. Ana beznadežno podiže ruke i pusti ih da padnu. „Ne znam. Farou ne zvuči bezbedno ako Eldrič veruje da si živ.“ Odmahnula je glavom tužno gledajući u prtljag. „Ići ćemo u Entonsku, a posle pravo ka Durnu.“ Iznenada podiže pogled, a oči joj zablistaše. „Ukoliko se nisi predomislio vezano za ono što sam rekla. Eldrič ne može ozlediti drugog maga...“ Erazmo sede na stepenik. „Nadao sam se da ću zauvek raskrstiti s veštinama. Da ću pobeći ne samo od Eldriča već i od njegovih tragova, od sećanja.“

„Divan san Erazmo, ali to je ipak samo san. Poneka bitka se može izbeći, ali ponekad moramo prikupiti snagu, uleteti u borbu i dati sve od sebe. Ne postoji drugi izbor ako mislimo da preživimo.“ Erazmo je znao da je ova istina svakim trenom sve manje osporiva. „I sama si rekla da Eldričevi ljudi nadziru Tremontsku opatiju, a do sada verovatno i Farou. Zar nam nije neophodno moćno mesto za izvršenje obreda?“ Jeste i verujem da ga imamo na raspolaganju." Ana kleče pred njega i uze ga za rake. „Seti se svoje vizije o drvetu sa sedam grana i belim pupoljcima koji lelujaju na mesečini? Obred preobražaja obavlja se pri svetlu punog meseca, a to drvo je bilo siguran znak rasta kraljeve krvi. Imalo je i sedam grana, a sedmica je za magove moćan broj. Najvažnije je to što si prepoznao mesto, rekao si da je to bila Kiltijeva tvrđava.“ „I jeste i nije. Bila je...“ Erazmo izgubi nit misli. „Ne znam, podsećalo me je na raševinu, ali nekako sam znao da to nije bila ona. Ne umem da objasnim." „Ne moraš se ni truditi, Erazmo. Viziju ti je podarila kraljeva krv. Prihvati da je istinita. Kiltijeva tvrđava leži na istom rascepu kao i Tremontska opatija, na istoj liniji moći. Veruj u ono što si video i spoznao kao istinu." Erazmo sklopi oči i pokuša da se seti vizije i osećanja koja je iskusio. Mesto nije bilo sasvim podudarno, ali znao je da je reč o Kiltijevoj tvrđavi. „Erazmo...“,ali Ana nije dovršila pitanje jer se začulo kucanje na vratima. Oboje se zgrčiše, ali Ana tiho prozbori: „Ne verujem da bi mag kucao, a ako je zaista stigao do naših vrata, prekasno je za sve.“ Brzo je ustala, prišla vratima, pa ih namerno širom otvori. Na pragu se ukaza živopisno obučen čovek jedva viši od metra. „Randale!" Klarendon klimnu glavom, pomalo bled i uzrujan.

„Osećate li se dobro?“, upita Erazmo ustajući sa stepeništa. „Samo me je ganulo što vidim da ste živi, gospodine Flateri." Pogledao je Anu. Erazmo priđe i zagrli malenog čoveka, pa se propisno izlupaše po leđima. „Randale, kako, za ime sveta...?“ „Mag vas još uvek traži, gospodine Flateri. Rouz i ljudi iz mornarice su usidreni na brodu u susednom zalivu. Doći će ovamo u cik zore, a možda i ranije ako primete da sam nestao.“ „Krvi mu i plamena!" Erazmo pogleda Anu, koja je bila podjednako uzbuđena. „U pravu je“, reče Ana i raščerupa jednu vreću. „Ponećemo samo po jednu presvlaku. Najosnovniji prtljag.“ Klarendon podiže ruke. „No, to nije sve, gospodine Flateri. Molio bih vas za jedan trenutak, da ispričam svoju priču." Ana nije prestala da premeće po stvarima, ali je posvetila deo pažnje malenom čoveku i klimnula mu glavom da nastavi. Klarendon je i dalje stajao u dovratku, uokviren noćnim nebom, pa započe: „Kada smo sišli s brda, dočekao nas je čovek po imenu Brajs i poveo nas do jedne lovačke kolibe na putu za Kaslbo. Neću vas umarati svakom pojedinošću, ali dovedeni smo pred maga.“ Maleni čovek zastade i protrlja rukom oči. „Dovedeni smo pred njega, a on nas je pažljivo ispitivao, mene podrobnije od svih ostalih. Proveo sam neko vreme ispisujući mu zapis iz dvorane — sve što je stajalo na zidovima. Eldriča je ovo zanimalo više od svega ostalog. Mag je mnogo puta pregledao zapis i govorio svome slugi: ’Nezamislivo, Voki. Ovoga nije bilo ni u snovima. Pogledaj! Landorova veština, izgubljena pre više od hiljadu godina!’ Bio je van sebe od zadovoljstva. Čitao je određene delove naglas, mašući glavom u oduševljenju, kao da je reč o najvećem književnom delu svih vremena. Ispitao me je o Ani i Benksu i naterao me da ponovim sve što ste govorili o zapisu i o dvorani - kao što znate, ništa ne zaboravljam.

’Zacelo nije razumela. Da li je to moguće?’, pitao se mag. ’Ali vremenom će shvatiti. Moraće’, govorio je sluga. Potom su raspravljah o tome da li uopšte posedujete zapis, pošto je voda uništila sve beleške tokom našeg bega iz pećine.“ Klarendon pređe pogledom preko njih. „’Od kakve bi joj koristi bilo da otvori put?’, upitao je sluga. ’Koristiće joj utoliko da mi pobegne’, odgovorio mu je gospodar. ’To bi bilo povoljno za nas’, rekao je Voki, na šta je mag samo odmahnuo glavom.’ Ako bude mogla da napusti ovaj svet, Voki, moći će i da se vrati. Da se vrati kada mene ne bude bilo. Ne, kapija mora biti zatvorena. Zatvorena za sva vremena.’Pokazivao je zapis koji sam tako pažljivo sačuvao. ’Ovo mora nestati zajedno sa mnom, Voki, kao što i jedan i drugi dobro znamo.’“ Klarendon na tren sklopi oči. „A pošto čak ni mag nije mogao da mi izbriše sečanje, znao sam kakvu sudbu mogu da očekujem." Erazmo pogleda Anu. „Da li je ovo istina? Da li zapis sadrži čaroliju koja otvara kapiju?“ Ana klimnu glavom. „Moguće je. Benks je verovao da je tako. Bila je drevna, tako složena, na starom narečju darijanskog koje je maglovito čak i po merilima magova. No, ako je Eldrič tako rekao...“ „A može li se upotrebiti?", prekide je Klarendon. „Iskoristiti za otvaranje puta ka drugom svetu? Možete li to učiniti, Ana?“ Slegla je ramenima. „Bio bi nam potreban mag, a ne neko napola sposoban,poput mene. Da li bih mogla? Rizično je...“ „Na taj način bismo mogli umaći Eldriču?“, upita Klarendon. Prišao je i stao kraj Ane, iznenada mnogo živahniji. „Randale", progovori Erazmo, „dozvolili ste da vas nada zaslepi. Lizi je nestala pre pedeset godina. Ukoliko je još uvek živa, zacelo je veoma stara." „Ne razumete. Eldrič će me ubiti zbog znanja koje posedujem. Moj povod za beg jednak je vašem. Ipak, gajim nadu da ću pronaći Lizi, ali ne smatram je potpunom budalaštinom. U drugim svetovima vreme ne protiče jednakom brzinom - to se jasno vidi u Baladi o

Tomasu, a Eldrič je i sam pominjao staru priču. Možda je još uvek mlada, kao što je Tomas bio.“ Erazmo odmahnu glavom. „To je bila samo priča, Randale. Drevni napev.“ „Zasnovan na istini." Molećivo je upitao Anu: „Zar nije?“ Ana sleže ramenima. „Nemamo vremena za ovu raspravu. Moramo se dati u beg. Pronaći čamac i stići do obale pre nego što đakon Rouz stigne.“ „Kuda da bežimo?“, upita Klarendon. „Eldrič će nas bez sumnje stići. To je nesporno. Staćemo onda učiniti? Da se uzdamo u njegovu milost?“ Klarendon izvuče svežanj uredno savijene hartije ispod kaputa. „Ovo će nam pomoći da mu umaknemo. Da mu umaknemo za sva vremena."

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE ĐAKON ROUZ JE KRUŽIO OKO RAZRUŠENE KUĆE, SRDITO GLEDAJUĆI ČAS u zgarište, čas u Hejza i Kelera. „Pustili ste ga da ode, iako ste dobro znali da će ih upozoriti?“ Ni jedan ni drugi nisu progovarali. Bili su viđeni kada su pomagali Klarendonu da se spusti u ribarski čamac, ali mornari na straži nisu imali naredbu da nadziru civile - još manje gospodu. Rouz obazrivo kroči u ruševinu, polako gazeći po ostacima srušenog krova. „Pripazite, đakone“, reče Džejms. Rouz pode dalje kao da ga nije čuo. Možda se uzdao da će ga Farel zaštititi. Usred zgarišta je stao i polako se okrenuo, netremice osmatrajući živahnim očima. Prešao je prstima kroz kratku kosu i napravio Farelov znak rukom. „Jesu li bih... unutra kada se ovo dogodilo?“, tiho upita Hejz. Đakon Rouz odmahnu glavom, neuzdrman, i dalje sabran. „Ne“, promrsio je. „Bolje bi bilo da jesu. Bolje za sve kojih se tiče. Ah ne, ova kuća je namerno spaljena. Spaljena je da im niko ko koristi veštine ne bi mogao ući u trag. Klarendon ih je očito upozorio, neka bi ga Farel prokleo zbog toga. Sada više nisu tako daleko, i uhvatićemo ih.“ Đakon podiže glavu, stisnute vilice i bistrog pogleda. Pažljivo je pronašao put natrag do poljane i došao pravo pred Hejza i Kelera. „Šta ste mislili da ćete dobiti pomažući Klarendonu da napusti brod?“

„Želeli smo da upozorimo Erazma“, bez straha odvrati Keler. „Ako je živ.“ „O, živ je, najverovatnije“, reče đakon Rouz. „Ana je svakako živa, a ko bi mogao biti taj gospodin ako ne Erazmo? Eldrič će vam suditi." Brat Norbert je stajao na tri koraka od Rouza ćutke, potpuno bezizražajnog lika. „Kapetane Džejmse", naređivao je Rouz, „stavite ovu dvojicu u pritvor. Ne može im se verovati." Odmahnuo je glavom i ponovo se okrenuo prema ruševini. „Pa, počinjemo iznova. Ana i Erazmo Flateri su pobegli... nekuda. Moramo pronaći njihov trag. Pronaći ga i ipregaziti ih.“ Obratio se ostalima. „Moramo utvrdid da li su krenuli preko mora ili preko kopna. To nam je prvi zadatak. Kapetane Džejmse, hajde da izdamo upute vašem ljudstvu." Odsečno je klimnuo glavom i pošao preko poljane vodeći sa sobom kapetana Džejmsa i brata Norberta. Šestorica mornara priđoše da sprovedu Hejza i Kelera, a njih dvojica se zgledaše. Keler nije bio prestrašen, već crven u licu od uzavrelog besa. Hejz je mislio da će razgrnuti njihove čuvare i usmrtiti đakona Rouza golim rukama. Hejz je tačno znao šta njegov prijatelj oseća. Smučilo mu se. Želeo je da se vrati svom starom životu. Bili su zatvoreni u skladište ispod spavaćih prostorija, a jedna jedina pukotina je obezbeđivala vazduh, ali ne i svetlost. „Ko bi pomislio da je utroba broda mračna koliko i utroba zemlje", reče Keler. Prošlo je nekoliko časova, nisu znali koliko, otkako su čuli da je đakon Rouz otišao u hajku s družinom i ogorčeno su sedeli razmišljajući šta će im Eldrič učiniti kada najzad dođe vreme da im se izrekne presuda. To nije bio prijatan način da se proboravi vreme. „I dalje ne shvatam kako su nam Erazmo i Ana umakli kod klisure. Nisu baš sve mogli unapred dogovoriti." „Pusti to, Keleru“, reče Hejz. ,Ako je Erazmo još uvek živ, mislim

da je imao dobar razlog da tako postupi. Ko zna kakvu mu je sudbu Eldrič namenio? Sećaš li se obreda koji mu je Persi Brajs uručio? Samospaljivanje nije prigodna nagrada za dobro obavljen posao.“ Ućutaše. Čulo se samo njihovo disanje praćeno pljuskanjem vode o brodski trup. „Svaki put skončamo u mraku.“ „Keleru“, upozoravao ga je Hejz. Hejz je čuo kako mu se prijatelj meškolji u tami. „Istina je, Hejze. Ni za tren nismo pojmih u šta smo upleteni. A siguran sam da i dalje ne razumemo. Sada me zaista guši to što Rouz progoni Klarendona i Erazma. Siguran sam da mrzi Klarendona otkad ga je upoznao, pošto je Randal smesta prozreo njegovo licemerje. A sada će imati zadovoljstvo da ga isporuči Eldriču." Sopstveni gnev ga natera da umukne. Talasi su ravnomernim ritmom udarali o trup, a začu se i zveket gvožđa. Hejz se pridigao. „Ah, nisu nas zaboravili“, reče Keler i uspravi se. „Čeka nas večernja smena na palubi. Spreman sam.“ „Psst“, upozorio ga je Hejz. Začu se škljocanje brave i povlačenje reze, pa svetlost lampe ispuni skučenu tovarnu prostoriju. „Brate Norberte?“ „Molim vas, gospodine Keleru, srišajte se.“ Pustinjak nasloni prst na usne. „Utrošio sam tri boce da umirim nadzornika potpalublja do te mere da bih ga mogao olakšati za ključeve. Nemojte činiti moj trud uzaludnim." Klečao je u dovratku. „Pomoćni čamac je spušten u vodu s desne strane. Stražare samo dvojica, ali već su se združili s bocom na prednjoj palubi. Do smene straže ostalo je puna dva časa.“ Pokazao je iza svojih leđa. „Pustite da izvidim put, pa ćemo se iskrasti pre nego što iko shvati šta se desilo.“ „Mi, brate Norberte? Zar se nećete grdno napatiti ako izneverite crkvu?"

„Možda, ali ću još duže patiti ako izneverim zavet Farelu. Znao sam šta mi jedino preostaje, ali sam se krio u samoći Kaledonskih brda da ne bih bio prisiljen na to. Sada to više nije moguće. Đakon Rouz predstavlja ono u šta se crkva izmetnula - čoveka koji koristi moć iako se zavetovao da će je uništiti. Crkvu su zaposela zla koja javno osuđuje. Pratite me do merdevina, ali ne izlazite dok vas ne pozovem." Brat Norbert se odšunjao vitlajući svetiljkom. Čekali su na dnu merdevina, očekujući da začuju mornare. Norbert pomoli glavu kroz otvor, sav razbarušen, i pozva ih da produže. Tren kasnije bili su pod noćnim nebom, a naduti mesec beše upetljan u brodske mreže i konopce. Čamac je bio tačno tamo gde je Norbert rekao da će biti. Brzo su se otisnuli, pa tiho zaveslaše, praveći vrtloge zvezda u odrazu nebesa. Obala im beše jedini cilj - želeli su da se iskrcaju i nestanu pre nego što mornari primete da ih nema. Ako bi stigli do kopna, mornari najverovatnije ne bi znali šta da čine i, dok bi Admiralitet stigao da prosledi naređenja, već bi daleko odmakli, a možda bi pronašli i tragove đakona Rouza. „Šta ćemo sada?“, upita Hejz kada se čamac nasukao na plažu. „Potražićemo Erazma i Klarendona i, ako budemo morali, odvući ćemo ih od Ane. Ostavićemo je samu.“ Hejz se okrenu prema monahu. „Erazmo je bio ubeđen da je ubila svog vodiča, brate. Nisam siguran zašto - u pitanju je bio obred koji je izvela. Đakon to zaista nije izmislio kako bi je predstavio pakosnijom nego što jeste.“ Norbert klimnu. „Da, i ona će platiti cenu, ali pred zakonskim sudom. A što se tiče njene duše: Farel nas je poučio da se svakom grehu može dati oprost. Kakav god bio slučaj, ja nisam onaj koji će joj suditi.“ Požurih su prema gradu, pitajući se koliko su Klarendon i Erazmo odmakli i koliko su im đakon Rouz i kapetan Džejms bili blizu. „Moramo negde pronaći konjušara. Potrebni su nam konji", reče Keler odjednom prepun snage, skoro razgaljen. „Da“, reče Hejz, „kako bismo što brže sustigli svoju neizvesnu

budućnost." „Nije baš tako neizvesna“, odvrati Keler bez osmeha na licu.

PEDESETO POGLAVLJE OSTALO JE JOŠ DVA DANA DO PUNOG MESECA I PUTEVI BEHU DOVOLJNO svetli za putovanje po noći. Jahali su što su brže mogli i često menjali konje. Silili su sirote životinje ne mareći za njihovo zdravlje, niti za mračne poglede konjušara. Erazmu seoski putevi nikada nisu brže promicali ispred očiju. Siroti Klarendon je izgledao kao povratnik iz rata, a Sumrak je od trčanja omršao do kosti i kože. Ana je rekla da Eldrič, ako mu je neophodno, može putovati brzo koliko i ptica u letu i nastavila da juri. Jedva da su progovarali. Kad god bi zastali, navalili bi na hranu i piće kao da umiru od gladi, a odvojili bi pokoji trenutak za spavanje, blisko ošamućenom stanju. Ana se obukla u muško odelo. Nije pokušavala da se preruši, već joj je bilo pogodnije. Na veliko sablažnjenje konjušara i gostioničarki nije jahala postrance. „Vreme“, progovori Ana, „postaje naš najveći neprijatelj. Strašnije je i od samog maga.“ Jahali su dalje, ukočeni, povređeni, žuljevitih ruku, ka unutrašnjosti kraljevstva, sve dok Anin konj nije posrnuo i pao, umalo je zdrobivši. „Nisam povređena“, reče kada su Erazmo i Klarendon prišli, ali izgledala je ubledelo i rastrojeno. Naterali su je da sedne kraj puta i da se pribere. Smučilo joj se toliko da je malo nedostajalo da povrati. „Proći će za tren“, rekla je. „Proći će.“ Pokazala je rukom ka svom konju. „Da li je slomio nogu?“, upita. Erazmo pregleda životinju dok se već treći put upinjala da ustane -

jedan ud joj je beživotno visio. „Bojim se da jeste.“ „Moraš mu prekratiti muke, Erazmo. Pogledaj sirotu životinju... imaš li bodež?“ Klarendon preseče konju grkljan što je brže i urednije mogao, pa se pomučiše da izvuku Anin prtljag. Upregoše preostale konje da odvuku mrtvu životinju u čestar i nastaviše. Ana je jahala s Klarendonom, što ih je usporavalo. Nakon dva sata stigoše do gostionice i svališe se na klupe da jedu dok su čekali odmorne konje. Gosti su se trudili da ne zure, ali nikada nisu videli pripadnike viših klasa koji su izgledali tako... pa, kao da su bežali pred zakonom. Klarendon ostavi Anu i Erazma i iznese nešto hrane Sumraku. Erazmo je pokušao da se nasmeši gostioničaru ne bi li mu otklonio sumnje, ali nije imao snage da smišlja objašnjenje njihove neobične užurbanosti. Da kojim slučajem nije bilo očito da potiču iz uglednih porodica, gostioničar bi ih smesta prijavio mesnim vlastima - a možda je to nameravao da učini čim odu. „Do sutrašnjeg podneva“, reče Ana otkidajući komad hleba. „U slučaju da ne bude dodatnih nezgoda." Erazmo klimnu glavom. „Dobro je. Mislim da ne bih izdržao više od toga. Hoćemo li imati vremena da se pripremimo?" Slegla je ramenima. „Ako nas mag ne uhvati, hoćemo.“ Eldrič je hodao duž ivice spaljene kuće kao povijena senka na mesečini. Dva puta se zaustavljao da obavi neki kratki obred i iscrtavao plamteće srebrne znake na zemlji. Grofica je stajala po strani i posmatrala. Brajs je došao do središnjeg dela ruševine, a njegovi pokreti su ispuštali opore oblake dima i pepela. Eldrič ga nešto upita, a potom ga posla da pretraži zdanje od koga su ostali samo zidovi. Proveli su sat vremena na ovom mestu. Grofica se pitala da li je požar bio Eldričevo delo i da li je njegova neprijateljica stradala zajedno s Erazmom. Pitala se i dali je vatru možda podmetnuo sluđeni sveštenik o kome joj je Voki pričao. Erazmo je bežao od jedne do

druge smrti - iz pećine, preko klisure, sve do ovog mesta. Ovo je bila konačna smrt, pomish grofica, i to baš nakon što je Eldrič sa sigurnošću utvrdio da je Erazmo bio živ. Voki se vratio iz sopstvene pretrage i bio je dovoljno blizu da joj uputi pogled. „Da li je neko preživeo?“, upitala je. „Svi, milostiva“, odgovori Voki iznenađen pitanjem. „Ovde barem nema mrtvih." „Šta je, onda, s Erazmom? Je li on bio ovde?“ Voki sleže ramenima. „Samo mag zna“, reče i produži. Mag se pojavio u otvoru na zidu i zaustavio se u pokretu. Mesečina je padala na ogaravljeni kamen, ali kao da njega nije dodirivala. Čak se i mesečina uklanja od njega, pomisli grofica. Ako ona ne prodre preko njegove senke i ćutnje, kako bih ja mogla? Opet je nestao iza crnog kamena, a sluge su se držale podalje od njega. I sama se trudila da ne priđe preblizu. Postala sam poput drugih koji ga služe, pomisli, i upravljam se njegovim raspoloženjima. Odmahnula je glavom. Mag obiđe ugao kuće i pređe preko travnjaka. Dade znak glavom Vokiju, a ovaj smesta pritrča do gospodara. Začula je Eldričev zvonki glas, ali nije razumela reči. Muzika je postala setna, u molskom ključu. Voki zaklima glavom i pođe napred, ostavljajući joj, kao i uvek, samo mogućnost da prati, iako nije znala šta se događa niti šta se smera. Kretali su se stazom na vrhu Iitice, u jednostrukoj povorci. Niko nije progovarao, pa čak ni pokazivao da primećuje ostale. Grofica je znala da se tako postupa u magovom domaćinstvu. Svaka osoba je bila odvojena od druge kao da će ih tako Eldričeva ćutnja i otupelost sve zaraziti. Bila je poslednja u nizu. Hodali su kroz noć bez svetiljki i samo je mesečina obeležavala ivicu provalije i preuzani put kojim se mora proći. Začulo se cvrkutanje muharke koja je lutala nebom. Grofica

zastade da pogleda pticu koja leti naspram zvezda obasjana mesečinom i lovi. Nije osećala nikakvu bliskost s njom, baš kao ni s Eldričevim slugama. Ove večeri je čak i Voki bio nezapamćeno odsutan. „Zašto pratim?“, prošaputa. Ipak je nastavila da hoda mesečevim puteljkom, iako su joj ostali izmakli iz vidika. Prisetila se vizije u vodi i zadrhta. Uskoro je stigla do ulaska u šumarak, gde se staza gubila u mraku. Prethodnog puta je tuda prošla zajedno s ostalima, ali sada... „Milostiva?" Bio je to Voki, u senkama kraj staze. „Imam dar za vas“, reče maleni čovek i ispruži ruke poput deteta koje je ulovilo svica. Ispružio je prste i prozborio nekoliko reči na darijanskom, a grofica oseti da joj neka čudna svetlost obasipa oči. Svet se izmenio. „Šta,za ime...?“ „Sovuljagin pogled, milostiva. Mag je tako naložio.“ Sve što je videla tinjalo je neprirodnim sjajem. Podigla je ruku i vide da i ona blago svetluca. „Molim vas, gospo, ne gubimo vreme. Čini neće dugo potrajati." „Sigurna sam da neće“, odvrati ona. Magova darežljivost je uvek bila kratkog veka. Grofica nije gubila vreme pitajući se kako su došli do kočija — nije sumnjala da su preuzete s nekog obližnjeg seoskog imanja. Ponovo se našla u trci preko seoskih drumova, očajnički željna odmora, kupke i uljudnog društva. Ovog puta se vozila sa Skajem. Jeste li primetih? Imaju i umetničke slike ili sam barem tako naslutio videvši zavežljaje. Odmah sam se zapitao je li reč o Pelijeovim radovima." „Mislim da su Kentovi", uzvrati grofica. „Averil Kent?“ Klimnula je glavom. „Da, i on je bio gost u domu lorda Eldriča."

Veliki empiričar odmahnu glavom u čudu i nemoći. „Šta se događa? Zašto sam ovde? Šta on želi od mene?“ „Mnogi postavljaju to pitanje, lorde Skaju“, odgovori grofica. „Ponekad pomislim da me je zadržao samo da bi me mučio.“ Retko se mogao sresti sebičniji čovek. „Smatram da verovatno nije takav slučaj. Iako bi to magu možda predstavljalo neko sitno zadovoljstvo, ono bi u trenutnim okolnostima bilo sasvim besmisleno." „Da, ali šta se zbiva? Znate li vi? Jurimo kroz bespuće kao... pa, ne znam čemu smo nalik, ali svejedno nikad nisam čuo za takvo što. Da li je u pitanju devojka koju sam sreo? Ona ubledela?" Uprkos tome što je priželjkivala društvo, Skaj je brzo zamorio groficu. „Samo mag zna“, odgovori. Kako je ikada mogla biti zaljubljena u ovog čoveka? Beznadežno zaljubljena? Plašila se da će joj nakon ovolikog vremena provedenog uz Eldriča svi izgledati isto - sitničavo i obuzeto beznačajnostima. Skaj je nije privukao samo neverovatnim ugledom koji je uživao u svim zemljama oko Entidskog mora, bio je i neosetljiv. Odmahnula je glavom pri samoj pomisli. Izluđivalo ju je to što je jedino on bio potpuno otporan na nju. Morala je priznati da je bilo tako, bez obzira na sramotu. Kakvo sam samo derište bila. Razmaženo derište, kako je Eldrič jednom rekao. Zagledala se u prirodu koja je promicala i zapitala se šta predstoji. Kuda idu? Neka se ovo što pre okonča, pomisli. Neka sve postane jasno i razumljivo, inače ću poludeti.

PEDESET PRVO POGLAVLJE ZASTALI SU SAMO DA UBIJU I ODERU JEDNU ZMIJU I DA NAPUNE BOČICU zvezdanom, svetlucavom vodom. Potom su nastavili svoju mahnitu trku kroz seoske predele, kao da su najtraženiji od svih odmetnika. Poslednje brdo beše previše za Aninog iznurenog konja, pa polako povedoše preostale životinje uza stranu, u svedu koje je gubilo snagu. Srebrni, veličanstveni mesec još se nije bio uzdigao, a krhotine drevnog vulkana bile su zastrašujuće u toplom sjaju zalazećeg sunca. Erazmo pomisli kako bi bilo lako zamisliti da se nekada radiio o zamku, ali zamku džinova. Niko nije progovarao jer nisu imali dovoljno daha, ali je Erazmo skoro osećao Anine uskovitlane misli. Gledala je u krivudavu stazu pred sobom i, kad god bi podigla glavu, pogled bi joj bio tako izmučen da bi se Erazmo svaki put trgnuo. Nije razumeo zašto je bila u takvom stanju. Staza, prohodna skoro koliko i drum, zavi između strmih zidina od tamnih, grubih stena nalik bedemima brdskog utvrđenja. Ponegde je bilo i izduženih gromada nalik stubovima jer je priroda tako oblikovala rastopljeno kamenje, ali i ovi stubovi behu trošni i ispreturani. „Teško je poverovati da ovo nije drevna naseobina", reče Klarendon prigušenim glasom, kao da se boji da će uznemiriti duhove. „Da, naročito pri ovakvoj svetlosti", odgovori Erazmo, „ali je ipak prirodna tvorevina." Pogledao je u Anu, bledu uprkos zlatastoj

svetlosti. „Jesi li dobro?“, upita. Odmahnula je glavom ne gledajući ka njemu. „Poslednji put kada je moje bratstvo pokušalo da stvori maga, svi behu zarobljeni i pobijeni...“ Najednom Erazmo oseti da ga umor pritiska još jače. Mala zaliha preostale snage poče da čili kao umiruća svetlost dana. Pogledao je Klarendona i neka misao mu najednom nadjača premorenost. Erazmo naglo zaustavi konja, ali ostali napraviše još nekoliko koraka pre nego što su primetili da je zastao, pa se okrenuše ka njemu. „Šta je bilo, Erazmo?“, upita Ana neverovatno skrhanim glasom. „Zašto je Eldrič dozvolio da Randal napusti njegovu kuću uz sve znanje koje poseduje?" Ni Ana ni Klarendon nisu odgovarali. „Razmislite. On koristi druge ljude tako da to i ne primećuju. Prisetite se kako je učinio da svi u isto vreme uđemo u špilju Jezera odraza. Randal zna ono što niko osim Eldriča ne zna: način na koji se otvara dragocena kapija. A ipak je poslao Randala u potragu za nama, znajući da mu čovek ni na koji način nije veran i da će preduzeti sve da pronađe ženu koju je tako davno izgubio.“ Erazmo se osvrnu kao da očekuje da u nekoj senci ugleda Eldriča. „Klarendon ne nosi nikakve čini koje bi mu pomogle da nas pronađe“, reče Ana, pa ispusti uzde konja i poče da proliva zvezdanu vodu praveći simbole na zemlji. „Pohitaj, Erazmo. Zaobiđi me.“ Njih dvojica povedoše konje, toliko umorne da se nisu ni uzjogunili, već samo preplašili i zanjihali glavama kada su osetili veštine. Senovita staza im je uzimala poslednju snagu, pa su s mukom udisali vazduh. Tren kasnije Ana ih sustiže. „Eldrič nije ovde, a nije ni blizu.“ Uhvatila se rukom za sedlo kako bi povratila ravnotežu. „Sada ćemo biti upozoreni ako iko prođe ovim putem. To je sve što je u mojoj moći.“ Ana klimnu glavom, pa opet krenuše, a svaki korak koji napraviše bio je na silu. Konačno su stigli do kraja puta. Ana stade i polako podiže pogled.

Promrsila je nešto i napravila čudan znak rukom. Stajali su ispred kosine od raspuklog kamena isturene ispred dva okomita zida. Na nebu, koje se prelivalo iz najtamnije plave u najmračniju crnu, ukazaše se zvezde. „Beše ista ovakva noć kada su moju braću zarobili magovi", reče Ana. „Zarobili i pobili.“ Erazmo zaklima glavom. Zarobljeni bez ikakvog upozorenja jer su ih vodile neobuzdane strasti. Ana ostavi uzde, svuče vreću sa sedla i poče da se uspinje uz kosinu. Nakon nekoliko koraka zastala bi i podigla glavu kao da pred njom leži neki neizreciv užas. „Došli su da stvore maga“, prošaputa. „Maga - najveće čudo svih vremena. A pobijeni su, pobijeni u trenutku radosti - jer u pitanju je bila radost, a ne likovanje." Svalila se na kamen i sačekala da povrati dah. Erazmo se naslanjao na kameni zid. Sumrak dotrča odnapred, iz izvidnice. „Zašto li vas je pusdo da odete, Randale?" Mah čovek sleže ramenima. „Nisam razmišljao o tome, gospodine Flateri. Poslao je sve nas koji smo učestvovali u potrazi za Anom. Isto to znanje sam posedovao i ranije." Erazmu je ovaj odgovor bio nedovoljno dobar, ali je osetio da ni jedan ni drugi ne bi mogli da usmere umnu snagu na taj problem. Iscrpljenost ih je lišila rasuđivanja u trenutku kada im je bilo najdragocenije. Ana se najednom okrenula prema Erazmu. „Podseća li te ovo na tvoju viziju? Da li se podudara?" Erazmo se osvrnu. „Skoro da uopšte ne liči na mesto iz mog sna. Mada je osećanje isto...“ Ana klimnu glavom, pridiže se i nastavi uspon čistom snagom volje. Njih dvojica se takođe razmrdaše i produžiše, zajedno sa svim pitanjima na koja još uvek nisu dobili odgovor. Prevalili su još jednu ogromnu kamenu izbočinu i nađoše se na zaravni. Ovo mesto beše savršeno nalik terasi - imalo je tri trošna zida,

a na četvrtoj strani, na jugoistoku, bilo je otvoreno. Iz središnjeg zida izvirala je voda, koja se ulivala u maleni bazen. Ana se osvrnu i nasmeši, i to prvi put u poslednjih nekoliko dana. „Eto,vidiš h? Vizija te nije izneverila.“ Mahnula je rukom ka izvoru. „Osećaš li to? Ovde boravi moć. Da su moja braća samo znala, mogli su zaobići Tremontsku opatiju i izbeći susret s magovima." Okrenula se, gracioznim pokretima, kao da joj moć o kojoj je govorila uliva snagu. Mesec je osvetljavao horizont, poput džinovskog, slepog oka istočnih brda. Ana mu uputi pozdrav na darijanskom i ispruži ruke kao da želi da ga pridrži. Umor je sustiže, pa se svali na neki kamen, još uvek zagledana u daljinu, u predivni prizor mesečevog rađanja. „Šta ćemo činiti?“, upita Klarendon. „Ne možemo ništa preduzeti dok se mesec ne uzdigne.“ Ana skliznu na zemlju i nasloni se na kamen. Sklopila je oči. „Prvo ću se odmoriti jedan čas, a potom počinjemo.“ „Šta će biti ako nas Eldrič sustigne pre nego što sve obavimo?" „Onda ćemo se spasti bede, gospodine Klarendone." Erazmo nije mogao da zaspi, pa je sedeo uz kamen držeći Aninu glavu u krilu i posmatrao kako se mesec otrže od istočnog horizonta. Ćuf je obilazio vrhove kamenih zidina i povremeno bi prolepršao gledavši svojim tamnim očima Anu da bi već sledećeg trena nestao u tami. Iako je iskoristio seme, Erazmo nije imao ljubimca, ali je budno očekivao da mu se desi i to čudo. Više mu se ništa nije priviđalo, samo je povremeno blago bludeo pogledom. Ana je rekla da bi jači eliksir ponovo izazvao vizije. Često mu se javljao prizor mračne kočije koja juri preko polja noseći usamljenog dečaka. „Gospodine Flateri?" Mislio je da Klarendon spava, pošto mu disanje beše ravnomerno. „Budan sam, Randale." „Hoćete li postati mag, gospodine? Hoćete li to sprovesti u delo?“ To beše pitanje koje je na svaki način pokušao da zaobiđe.

Pogladio je Aninu kosu kako bi se uverio da čvrsto spava. „Ne znam, Randale. Ana je ubeđena da me ništa drugo neće spasti od Eldriča, ali ja nisam toliko siguran. Proveo je poslednje godine svog života u trudu da iskoreni veštinu s lica zemlje i ne vidim zašto bi dopustio da ijedan drugi mag preživi, bez obzira na bilo kakvo prokletstvo." „Upravo tako i ja razmišljam, gospodine Flateri, i zato mislim da bi trebalo da otvorimo kapiju, gospodine.To bi mogla biti naša jedina nada u spas.“ Erazmo nesvesno sleže ramenima. „Ne znam, Randale. Govorila je da je to vrlo opasno... Ali možda ste u pravu. Nigde joj drugde neće biti spasa na ovom svetu.“ „Sebe ne računate, gospodine Flateri?“ Erazmo se zagleda u prečistu mesečevu kuglu. „Zar nisam...?“ Najednom se začu zvonjava, prilično prigodna za ovo mesto koje je toliko podsećalo na gradsko naselje. „Šta, za ime Farela...“ Ana se zbunjeno pridiže i sede, trljajući oči. „Neko dolazi“, izusti, pa se, sva ukočena, diže na noge. Povikala je na darijanskom i njena čavka dolete da bi sledećeg trena odletela niz put. Ubrzo se vratila i zalepršala ispred njih, ushićeno ponavljajući svoju jedinu reč. „Nije Eldrič", objasni Ana i sede na stenu da sačeka. „Mislim da čujem konje“, reče Klarendon. Erazmo ih je i sam čuo: topot kopita se polako uspinjao uz brdo, pa stade. Konačno se začuše glasovi i zvuci čizama na stenama, a u skoro mrklom mraku pojavi se ljudska prilika. Iskoračila je iz senke, pravo u mesečinu, pa zastade kao da je zbunjena bledom svetlošću. „Gospodine Hejze, jeste li to vi?“ „Randale? Erazmo?", okrenuo se i viknuo: „Pronašao sam ih!“ Hejz se zatetura, dade sve od sebe da se nasmeši i pade na zemlju. Erazmo i Klarendon mu priđoše, ali on podiže ruku. „Biće mi dobro za koji tren.“ Pogledao je dvojicu prijatelja kao da ne veruje da ih je pronašao. „Đakon Rouz i agenti Admirahteta nisu daleko. Uspeli smo da ih prestignemo tako što smo satrli nebrojene konje uz put. Da vam

kažem, nije bilo teško slediti vaš trag.“ „Šta je s Eldričem?“, upita Ana. „Gde je mag?“ Hejz joj uputi čudan pogled, kao da vidi duha, pa sleže ramenima. Fenvik Keler iskorači na terasu, a potom, nekim čudom, i jedan farelitski sveštenik. Ana odmahnu glavom. „Brate Norberte? Šta vas je, za ime sveta, dovelo ovde?“ „Zla sreća, nažalost“, odgovori sveštenik. „Neki ljudi su vas tražili u brdima. Kada su čuh moju priču, otrgli su me od mog boravišta i mog rada i uvukli me u ovo... ludilo.“ „Brat Norbert nam je pomogao da pobegnemo“, reče Hejz. „U protivnom ne bismo uspeh da dođemo do vas. No, nema vremena za priču, Erazmo. Iako smo prestigli đakona Rouza, nismo zadobili više od nekoliko časova prednosti, a možda ni toliko. Njegova družina je veća i broji mnogo mornara.“ Fenvik Keler bolno došepa do mesečevog snopa. „Da, Erazmo, moraš pobeći", prozbori. „Đakon Rouz je blizu, a bojim se da ni Eldrič nije predaleko.“ „Ne“, tiho izusti Ana. „Sada im već ne možemo pobeći. Ne u ovom svetu.“ Sedeli su u podnožju zida, u zaklonu od sve jačeg vetra koji je nemo strujao između njih. Hejz i Keler su se zgledali s Klarendonom, toliko iscrpljeni da su jedva razmišljali. „Nema izbora, niti ima vremena za pitanja što leže na duši“, iznenada reče Ana, pa sklopi oči kao da joj se zavrtelo u glavi. „Pokušaću da izvedem Landorov obred, a ako uspemo da otvorimo kapiju, moći ćete da birate hoćete li proći kroz nju. Odluka je vaša, ali što više ljudi pomogne, obred će biti lakši.“ „Ići ću s vama“, zbrza Klarendon ustajući na noge. S mukom je progutao pljuvačku, pa pogleda u ostale, tražeći podršku iako se videlo da ga pokreće očajnička odlučnost. „Kao i ja“, reče Keler odmahujući glavom kao da ne može da

poveruje šta je rekao ili u kom ga je pravcu život poveo. „Video sam kako je skončao doktor Ripke. Radije bih postao Stranac nego da tako propatim.“ Okrenuo se prema svom prijatelju. „Hejze...?“ Hejz polako ustade na noge. Ja pristajem samo da vam pripomognem“, reče Hejz boreći se s iznenadnim naletom straha. Napustiti ovaj svet! To mu je bilo stravično i nepojmljivo. „Eldrič neće biti milosrdan, gospodine Hejze“, reče Klarendon, „i nikada mu nećete pobeći. Nemate izbora, shvatali vi to ili ne.“ „Ne želim da završim u zemlji Stranaca“, branio se Hejz, „čak ni ako to bude izvodljivo. Uprkos lošoj sreći koja me prati, moj jedini svet su Farska i Entonsko more.“ „Gospodine Hejze“, prozbori Ana glasom koji beše toliko premoren da je zvučao kao da su ga ophrvala osećanja, „Eldrič je verovatno već sad na putu ka ovom mestu. Postaraće se da platite cenu svog izdajstva." Hejz klimnu glavom. Bio je na rubu suza od umora i odluke koja mu se nametala. „Da, i ja ću platiti tu cenu.“ Ana ustade skoro bešumno. „Nema više vremena. Ako niste uz nas, preporučujem vam da smesta odete. Bolje je da ne budete ovde kada Eldrič stigne. Čak je i đakon Rouz sa svojim pratiocima dovoljno opasan." „Isteklo je vreme za raspravljanje", reče Klarendon. „Neka priđu oni koji žele, pa da otpočnemo. Onima koji ne žele - svako dobro.“ Maleni čovek se okrenu, ali Hejz je stigao da primeti suzu u njegovom oku. Nije mu promakao ni očaj u Klarendonovom glasu. Neka ode sa Anom, pomisli Hejz. Neka napusti ovaj svet koji ga je tako povredio. Hejz odmeri beznadežnu priliku Randala Spensera Emanuala Klarendona, čija je fina odeća bila pretvorena u prljave rite. Mali čovek više nije razmišljao o budućnosti, već samo o izbegu. Trpeo je burne nalete sećanja i beše pravo čudo što ga bura do sada nije nasukala na sprud. „Pomoći ću vam, ako mi dozvolite", reče brat Norbert dubokim i

svečanim glasom. Ustao je zajedno s ostalima, ali je stajao po strani. „Uprkos crkvenom predanju, Farel nikada nije osudio korišćenje veštine. Pomoći ću koliko god mogu. Neka mi Eldrič sudi kako bude želeo jer ja sada postupam kako mi savest nalaže.“ „Mislim da nema razloga da se bojite Eldriča", reče Erazmo. „Nije vas sudba uzalud dovela ovde. Baš kao što i onaj sveštenik nije slučajno prolazio kraj Tremontske opatije u noći kada su magovi uhvatili Telerove sledbenike. Vi ćete biti svedok svetog vida. Usput se i pomolite za nas.“ Bez reči se okrenuše prema izvoru i čistini ispred njega. Po Aninim uputstvima rasporediše sedam kamenova u polukrug oko izvora. Prihvatila se bodeža i počela da ucrtava simbole na kamenje - iste zamršene nacrte koje je Erazmo video na nansu u Landorovoj dvorani i koji su bih uklesani u pod ruševine na Farou. „Obred mora biti izveden bez greške“, upozoravala je Ana. „Niko ne sme kročiti na nans dok se ne obavi pročišćenje vodom jer nam u protivnom preti velika opasnost." Hejz oseti da mu srce čudno otkucava, a u ustima nije imao ni kap pljuvačke. Jedan po jedan, svi učiniše kako im je Ana govorila: bajali su na darijanskom, sasušenih usta, pa, praveći pokrete koje im je pokazala, priđoše izvoru, zahvatiše i popiše po šaku vode. Potom je svakom ponaosob objasnila šta da čini, a umovi im behu potpuno usredsređeni od straha.

PEDESET DRUGO POGLAVLJE ČAK I KONJI JEDNOG MAGA MORAJU STATI DA SE NAPIJU VODE. GROFICA se obrela na obali reke u dnu duboke, uzane doline. Čekala je da se životinje namire. Drveće na obroncima brda se povijalo pod sve življim povetarcem, a reka je zveketala kao da kotrlja kamenje kroz korito. Na istoku se zgušnjavao sumrak, a uz južno nebo su se uspinjali olujni oblaci. Grofica je iskoristila priliku da pobegne iz zatočeništva kočije. Pratili su Eldričevog ljubimca, koji je, izgleda, pratio trag Klarendonove doge. Osećala se neobično jer joj ništa od ovoga više nije bilo čudno. Jurcali su kroz ove nenaseljene krajeve prateći vuka kog bi svako opisao kao natprirodno biće, pa šta? Ovakve besmislice su sada činile tkanje njenog života. Na kraju krajeva, i sama je bila pod činima koje od muškaraca prave ostrašćene budale. Odmahnula je glavom. Savila je granu drveta i ugledala Skaja i Eldriča na obali reke. Iako su pričah veoma tiho, po držanju se jasno moglo zaključiti o čemu je bila reč. Eldrič je bio poluokrenut, povijen, i posmatrao je empiričara s neskrivenim prezirom. Skaj je stajao podalje, ispruženih ruku i otvorenih dlanova, kao da preklinje. „Odakle?“, prostenja Skaj kao da mu je neko izbio vazduh iz grudi. „Iz sveta u kome su vaša dragocena otkrića deo svakodnevice, lorde Skaju. Tamo i deca poznaju zakone kretanja. Tako da je ova prenaduvena taština povodom vaše neprevaziđene genijalnosti samo

isprazna lakrdija. To sam krio od vas. Zar vas ne obuzima radost i zahvalnost što sam vam to najzad otkrio? Sada mi više nemojte dosađivati." Eldrič ode niz reku, a Skaj, kao proboden, zatetura na nogama. Empiričar napravi još nekoliko koraka, pa se bezvoljno sruči na travu. Grofica priđe i stade kraj njega u želji da mu pruži ruku utehe, ali nekako nije mogla to da učini. „Nije istina“, izustila je neubedljivo. „Izgovorio je to u naletu besa i surovosti. Magovi su uvek bili takvi.“ No, Skaj odmahnu glavom zureći u zemlju. „Ne, to je istina. Ja sam Stranac. Oduvek sam to znao. Znao sam da su moja otkrića najobičnija sećanja - ništa više od toga.“ Uhvatio se rukom za glavu, drhteći u očajanju. „Šta mogu učiniti za vas, lorde Skaju?“, upita grofica skoro šapatom. „Lord Skaj...? To nisam ja. Ja sam...“ Ponovo je odmahnuo glavom, pa se nespretno obrnu i ustade. Kročio je među granje i nestao. Grofica je neko vreme gledala u njegovom pravcu, a potom pođe da potraži Eldriča. Znala je da je maga obuzeo bes i da je u takvim trenucima govorio ono najbolnije - bilo istinu ili laž. Nadala se da se u ovom slučaju radilo o laži i da će moći to da saopšti Skaju. Siroti čovek. Možda je bio genije, ali je znao da nije uputno razdraživati Eldriča. A zar nije i sama upravo pošla da to učini? Zaustavila se u svojoj bezumnoj žurbi. Možda ovo nije bio pravi trenutak za suočavanje s magom. Toliko se toga dešavalo, toliko toga nerazumljivog. Eldrič je bio u mračnom i jezivom raspoloženju, toliko joj beše jasno. Imao je tako stravičnu dužnost. Setila se vizije koju joj je prikazao - vizije u vodi. Ugledala je Eldriča ispod vrbe koja se nadvijala nad rekom. Brao je lišće s grana i mrmljao sebi u bradu. Shvatila je da je govorio darijanski, pa nije progovarala. Ostala je podalje, plašeći se da bi ga prekinula, i najednom se zapita kakvu je odluku doneo. Da li je nameravao da poštedi Erazma? Još uvek joj nije pružio nedvosmislen