Kompas Duse - Sean Russel

SEDAMNAESTO POGLAVLJE VETAR NESPOKOJA, ISPRESECAN I IZUKRŠTAN,NASRTAO JE NA KALEDONSKA brda. Klizio je niz padine i razmicao granje drveća kao što bi to činila marširajuća vojska divova. Konji se uzjoguniše, pokušaše da se odmaknu od pomahnitalih grana, a jahači se pomučiše da ih nadvladaju. Erazmo je osećao da gubi živce, ali ga je čudilo kako je Klarendon ljutito viknuo na Kelera kada se mladićev konj propeo pred malim čovekom. „Nema vajde od ovoga“, najednom reče Klarendon postiđen zbog svog istupa. „Hajde da pronađemo kakav zaklon od ovog prokletog vetra i napravimo logor.“ Nije bilo protivljenja predlogu. Dok su tragali po dnu doline, po istočnom horizontu jedva vidljivom pod obodom ogromnog crnog oblaka, sevale su munje. Tren kasnije začuše bubnjanje dalekih gromova. Prvi bljesak kao da je bio poziv i nebo poče da se cepa sve brže. Njihov vodič, Prajor, bolje je vladao svojim konjem, pa odjaha ispred. Povremeno bi ga videli kroz šipražje. Tražio je pogodno mesto za logor. Najzad ga stigoše. Bio je sjahao s konja i zurio u nešto na zemlji. Erazmo i Klarendon priđoše i spaziše tamnu hrpu pepela iz koje su nagorela drva virila poput crnih kostiju. „Mora da je kotao bio prilično veliki“, smesta reče Erazmo pošto je krug pepela bio ogroman. Prajor klimnu i dalje zagledan u pepeo.

Klarendon sjaha. „Ovo je dobro mesto, koliko i svako drugo. Ima vode, a možda će nas ona skupina drveća zaštititi od vetra. Uskoro će kiša i bojim se da ćemo morati da je trpimo zajedno sa životinjama. Prosto, treba izdržati." Svi rado sjahaše s usplahirenih konja. Hejz i Keler prikupiše uzde, osvrćući se ka vodiču koji se još nije pomakao sa zgarišta. „Prajore...?“, prozbori Keler. Momak se trže, podiže glavu, očito zbunjen, pa uvide da je zapostavio dužnost i požuri da im pomogne. Erazmo je skupljao drva za potpalu, a u okolini ih je oskudevalo. Nešto kasnije se vratio s manjom hrpom u rukama i ugledao Rouza kako kleči kraj zgarišta i riška štapom kroz pepeo. Pramičci sivog praha odlazili su niz vetar. Ugledao je nagoreli komad sličan kršu isplivalom s dna mora. Sveštenik se ukočio, shvativši šta je u pitanju. Kost... „Zašto?“, prošaputa Erazmo. „Da niko ne bi mogao da ispriča kuda se uputila." „Zar mag ne može izbrisati sećanje čoveku?“ „Da, ali ona nije mag. Ko zna šta može, a šta ne može učiniti?" Erazmov kaput je lepršao, nadut kao jedro. Rouz odmahnu glavom, odbaci štap i sede na zemlju. „Veruje se da se čini mogu osnažiti uz pomoć krvi.“ „Ne uz pomoć ljudske krvi“, hitro dodade Erazmo. „Da, odgovara i ljudska krv, premda magovi imaju stroga pravila protiv takvog zla.“ Klimnuo je glavom prema vatri. „Ako je verovala da mora da ga usmrti.“ Erazmo ispusti drva koja je skupio i ona mu zaklepetaše oko stopala, bleda i suva poput kostiju. Hejz i Keler dovukoše prtljag pod niske, izdašne grane jedne jele, a konje prepustiše Prajoru. Momak je bio vredan radnik i ozbiljno je shvatao odgovornosti vodiča, zbog čega je njegovo malopređašnje

ponašanje bilo još čudnije. Keler je krenuo natrag ka zgarištu, ali Hejz mu dade znak da se prošeta s njim. Pođoše uz jednu plitku jarugu, ali vetar ih najednom pogura tolikom silinom da su morali celim telom da se unesu u njega - kao ptice u letu. Kada su pronašli pljosnat kamen kraj nekog odrona, sedoše i, uprkos vetru, sve utihnu. Sad kada je bio nasamo s prijateljem, Hejz nije znao odakle da počne. Keler je strpljivo osluškivao vetar i posmatrao prilazak tame. U daljini su i dalje sevale munje, nalik venama čiste svetlosti koje se pojavljuju samo na tren. „Ne moraš to reći, Hejze“, tiho prozbori Keler, prigušen klepetom gromova. „Da sam na tren pomislio da će naš trud dovesti do...“ Glas mu je zapeo, a Hejz ga je gledao kako odmahuje glavom pod sumračnim nebom. „Samo sam mislio da ćemo doći do velikog otkrića. Da ćemo napisati knjigu koju će svako želeti da čita i da ćemo postići silan uspeh.“ Okrenuo se Hejzu i nastavio vrlo tihim glasom. „Mislio sam i da ćeš ti pobeći nemaštini, Hejze. Tome sam se nadao. Ni za tren mi nije palo na pamet da će doći do ovoga i da na kraju nećemo imati ništa.“ Oborio je glavu. „Da smo barem uspeli da sačuvamo beleške...“ Hejz je bio pomalo zatečen. Nijednom nije ni pomišljao da optuži prijatelja za... bilo šta. „Nema smisla žaliti za tim“, reče Hejz što je toplije mogao. „Eldrič nam ionako nikad ne bi dozvolio da objavimo priču. Pustolovina je bila izuzetna, Keleru, ali osim našeg malog društva niko verovatno nikad neće saznati za nju. Magovi umeju da obezbede tajnovitost. Siroti doktor Ripke je to dokazao.“ „Ne sasvim. Sećaš se, na kraju je ipak razgovarao sa mnom. Ipak, razumem te.“ Glasan tresak groma ih prekide na tren. „Umesto da je poboljšam, izgleda da sam znatno pogoršao tvoju situaciju, Hejze.“ „Pogoršao?“ Hejz pogleda potištenog prijatelja. Sirotom Keleru nije bilo dobro.

„Nije gora nego što je bila. Ne, Keleru, nisi otežao situaciju; sve što smo videli i uradili učinilo je moj život boljim. Vidiš, osećam se... Ne umem baš dobro da objasnim... Nekako sam celovitiji. Ne znam zašto. Možda su čuda kojima sam prisustvovao promenila moj pogled na svet. Brige visokog društva najednom mi deluju užasno glupo i sitničavo. Čak i moj vlastiti društveni pad sad mi je beznačajan.“ Nasmešio se, ali ne radosno. „Na neki način,bolji sam nakon svega što se desilo. Vidiš? Okolnosti nisu bolje, ali ja jesam. Ako preživimo, zahvaliću ti, Keleru, uprkos svemu.“ Keler pogleda prijatelja kroz pomrčinu, kao da mu nije jasno šali li se ili je potpuno izgubio razum. Hejz je verovao da sirotog Kelera pustolovina nije oplemenila. Mladi učenjak je bio na neki način pokunjen. Nije samo smršao, pri čemu su mu kosti i zglobovi došli do izražaja, već je izgledao manje, skvrčeno, onako kako izgledaju stari Ijudi. Koža njegovog lica izgubila je mladalački sjaj, a podočnjaci mu behu tamni kao modrice. Da nije već toliko uz njega, Hejz bi pomislio da mu je prijatelj ozbiljno bolestan. Srećom, Keler nije izgubio snagu i ostao je žilav i spretan kao i uvek. „Nisi me doveo ovamo da me prekoriš zbog naše propasti?“, upita Keler iznenađeno.„Da me prezreš,pošto sam te uveo u ovo...“ „Ne, nikako. Zapravo, put kroz ova brda osvežio mi je i razbistrio um. Razmišljao sam o svemu što se dešavalo poslednjih meseci - naročito poslednjih nedelja. Kad bistrim okom pogledaš događaje, postanu ti jasne neke vrlo neobične slučajnosti. Na primer, činjenica da je Erazmo Flateri, Eldričev bivši sluga, bio moj nekadašnji sused i da sam ga sreo u bordelu u kome sam se našao pukom slučajnošću ili je bar tako izgledalo...“ Hejz ga je jedva razaznavao u tami, osim kada bi ga munja obasjala zapanjujuće neprirodnim plavo-belim svetlom. „Da, veoma čudno“, reče Keler s olakšanjem, ali umorno. „No, o svemu smo tome pričali i ranije. Čak je to i Erazmo pominjao. Klarendon je više puta davao do znanja da ne veruje u slučajnost i

počinjem da se slažem s njim.“ Hejz klimnu. „Da, Klarendon." Duboko je udahnuo i nastavio. „Muljao sam po glavi događaje koji su nas doveli u ove brdske prevoje i shvatio da znam zašto smo ovde. Skaj nas je poslao u potragu koja se završila u pećini i od koje smo očekivali slavu, a da ne pominjemo novčanu dobit. Erazmo je ovde zato što je upleten oduvek - od detinjstva provedenog u Eldričevoj kući. On je bio čovek preko kog je mag želeo da namami telerite. Rouz je ovde zbog svoje crkve i odlučnosti da nakon isteka ere magova niko ne nasledi veštine. Ostaje nam još samo Klarendon. Njegov razlog je, navodno, znatiželja. On je poveo Erazma u pećinu u nadi da će saznati šta je Baumgir tražio." „Da, ali sada je ovde po Eldričevoj zapovesti", reče Keler već obuzet razgovorom koji je na neki način predstavljao osnaženje prijateljstva - u šta su i jedan i drugi verovali. Hejz klimnu. „Tako se čini, ali on pokazuje odlučnost koju osim njega ispoljava samo Rouz. Verujem da Klarendon traži nešto drugo, svakako više nego što priznaje. Obojica znamo koliko je teško bilo spustiti se u špilju, koliko zastrašujuće, koliko opasno. Radoznalost, čak ni jaka radoznalost ne mogu biti dovoljne da nateraju čoveka na toliki rizik.“ „Pa, ne znam da li se slažem, Hejze. Mene i tebe najvećim delom podstiče radoznalost.“ „I želja da stvorimo ime i omaleno bogatstvo“, nasmeši se Hejz. „Erazmo kaže da posedujemo i ’polet mladalačkog duha’, čime se Randal ne može pohvaliti. Pogledaj, međutim, sad Klarendona. On je čovek s tačno određenim ciljem. Ne znam koji je njegov cilj, ali čini mi se da ga ne muče premišljanja koja muče nas. Možda je u početku pokazao revolt, snagu svojih stavova i protivljenje Eldriču, ali sada ih ne vidim.“ Keler nakrivi glavu i razmisli. „Slabi su ti argumenti, Hejze. Šta ti misliš, šta on želi?“ Zaista, šta?

„Priznajem, ne znam. No, seti se naše prve večeri u Klarendonovom domu. Sećaš li se? Odmah nam je ispričao sve o svom životu, kao da je jedva dočekao. Nije li to čudno za jednog gospodina? A poznavali smo se svega nekoliko časova. Kao da je morao što brže da ispriča priču kako bi zaobišao naša pitanja. Kao da nije želeo da se zapitamo da li je Klarendon zaista toliko iskren i da li je prošao takve teškoće u životu.“ „Mene je baš ganulo njegovo poverenje koje je ukazao neznancima otkrivajući im svoju životnu priču“, pobuni se Keler. „Kao i mene, ali razmisli. Od tada - nijednom nismo morali da osporimo njegove motive. Međutim, Teler je ostavio još jednu grupu sledbenika iza sebe, i nijedna nije bila svesna one druge.“ „Molim te, Hejze“, pobuni se njegov prijatelj, „to nije bistrina uma, već razuzdana uobrazilja!“ Hejz oseti da rumeni u licu, delom od sramote. Da li je grabio za slamkama? „Zaista? Čovek ima zver od koje se ne razdvaja - dogu. A šta je ljubimac našeg jedinog preostalog maga do vuk? Neobična slučajnost, a Klarendon ne veruje u slučajnosti, ako smem da te podsetim." Keler odmahnu glavom, s poluosmehom na licu, ali bljesak munje pokaza kako se osmeh pretvara u mučnu senku. „Zbilja misliš da je Telerov sledbenik?“, upita tiho. „Pa, ne znam. Malo verovatno, pretpostavljam. Samo sam želeo da istaknem da ne znamo zašto je Klarendon zaista tu. Nije ispričao čitavu priču, u to verujem. On je tajna prerušena u priču o teškoćama i izdajstvu, što je odličan plan za sticanje sažaljenja i poverenja, ali tajna je i dalje pred nama.“ Keler pogleda sumnjičavo, što se jasno videlo i u tami. „Ako je istina to što govoriš, misliš li da je opasan po nas?“ „Randal? Ne, ne verujem u to. Izgleda kao da nam stvarno ne želi nikakvo zlo. Samo... samo se pitam koja je njegova svrha, Keleru. Zašto nam se pridružio i zašto traga za Anom tako revnosno?" Keler se nasloni na kamen. „Možda bi trebalo da popričamo s

Erazmom o tome“, reče nakon nekoliko trenutaka. Hejz se nadao takvom predlogu. ,Ako misliš da bi trebalo...“, reče on. Sedeli su ćutke i posmatrali nebo izrovareno munjama. Keler se potom okrenu prema prijatelju. „Znam da si pokušao da ublažiš moju odgovornost, Hejze, ali nisam zaboravio da je moja ishitrenost dovela do ovoga. Obmanuo sam te nadom u bogatstvo, iako ti je zdrav razum nalagao da ne pristaneš. Ne, govorim istinu. Nikada ne bih bio ovde da ti nisam obećao izlaz iz siromaštva, mada iskreno nisam imao ni najmanji razlog da verujem da ćemo u pećini pronaći išta vredno.“ Zastao je, pomalo zapleten. „Bio sam prevrdjiv u svom obećanju, ne samo prevrdjiv, bio sam izdajnik. Lagao sam te, Hejze. Lagao. A sada smo se upleli s Eldričem. Ne znam kako možeš da me gledaš. Svakako te niko nije gore oštetio. Plamena mu, Hejze, trebalo bi da me mrziš. Da me mrziš iz dna duše.“ Keler je delić sekunde gledao u zemlju, a onda je ustao i odjurio odmahujući glavom. Hejz ga je posmatrao kako odlazi, zatečen njegovom otvorenošću. Možda bi i trebalo da prezre Kelera. Da ga okrivi za sve što se desilo. Ipak nije jer je zaista iskreno osećao sve što je izgovorio. Samjual Hejz je kroz tegobe pronašao sebe, ali Fenvik Keler nije uspeo da učini isto. Uspeli su da pronađu isturenu stenu koja je pružala izvesnu zaštitu, iako je vetar šibao sa, kako se činilo, svih strana sveta, pa čak i odozdo. Nije bilo moguće u celosti izbeći nevreme. Oluja još nije počela. Mračni oblaci su ih zloslutno nadletali, kao da suzdržavaju kišu za smrtonosan napad. Kada su završili s kuvanjem, pustili su da vatra skoro sasvim utihne kako ne bi trpeli njen dim pošto su im vetrovi tek povremeno dozvoljavali da udahnu svež vazduh. Vladao je skoro mrkli mrak, osim munja koje su sevale u daljini, obasjavajući im lica kratkotrajnim, avetinjskim svetlom. „Tih si večeras, Prajore“, progovori Klarendon. „Imaš li još nešto da nam ispričaš o ovom delu brda?“

Prajor podiže pogled i lice mu zasvetle. Hejz vide žalost na njemu. „Radi se o ovom mestu“, reče momak. „Nekako mi je... Ne umem reći.“ Pri sledećem bljesku Hejzu se učini da su se Rouz i Erazmo značajno zgledali. Prajor se razmrda, pa uz malo poteškoće zapali svetiljku i ode u mrak da proveri konje, mada Hejz pomisli kako zapravo želi da bude sam. „Šta ga muči, šta mislite?“, upita Keler. Nalet vetra se obruši na šumu i drveće se oglasi škripom negodovanja. Vetar je izgleda oduvao i pitanje, pošto, ni kada se vazduh primirio, niko nije prozborio. Hejz se umotao u ćebe i seo leđima uz kamen. Da nije bilo vetra i razgranatih munja, pomislio bi da se ponovo našao u pećini, zguren uz stenu u neizdrživoj tami. Klarendon najednom odbaci svoj pokrivač i ustade. Pokreti su mu delovali ispresecano zbog bljesaka munje. „Neko bi trebalo da se pobrine za Prajora", brižno reče maleni čovek. Keler takođe ustade. „Poći ću s vama, Randale. Noć je preodurna da biste išli sami.“ Njih dvojica siđoše niz kameniti prilaz skloništa i nestadoše u lelujavom drveću. Sedeli su tu neko vreme i Hejz se privuče bliže Erazmu da bi mogao nadjačati vetar. „Reci mi, Erazmo, zašto se, po tvom mišljenju, Randal uopšte upustio u ovaj poduhvat?“ Erazmo ga pogleda izmičući glavu, kao da mu nije jasno šta je Hejza navelo na pitanje, ali potom klimnu. „I ja sam se više puta zapitao. Zbog nečeg što nam nije ispričao, rekao bih. I ti se slažeš, zar ne?“ Hejz klimnu. „Da. Nije da se bojim njegovih namera... Mislim da nam je nešto prećutao, a opet niko od nas nije izneo svoju priču u celosti.“ Pogledao je đakona Rouza, setivši se kako je sveštenik izbegao da otkrije bilo šta dok su bili zarobljeni u dvorani - umesto o

sebi, pričao je o tome kako su magovi uništili telerite. Rouz mu uzvrati pogled. „Drago mi je da je još neko posumnjao u našeg prijatelja Klarendona", reče sveštenik. „Ne sumnjam u Randala Klarendona“, smesta odgovori Hejz, „već se samo pitam da li smo čuli čitavu priču o njemu.“ Čim je đakon Rouz iskazao sumnjičavost prema Klarendonu, Hejz je tražio razlog da ga zaštiti, a to je sada uvideo. No, zar Klarendon nije bio u pravu povodom sveštenika svaki put? Đakonu Rouzu nije trebalo verovati. Sledeći bljesak munje osvetli sveštenikov osmeh. „Kada bih kritikovao zloduha, priskočili biste u njegovu odbranu", reče Rouz. „Randal, koliko znam, nije počinio nikakvo zlo“, odlučno reče Hejz. „Nemojmo se opet prepirati“, prekide ih Erazmo glasom dubokim skoro koliko i tutnjava gromova. Hejz mu je video lice u bljesku - podsetio ga je na susede iz Rajske ulice, koji su takođe za tren nestajali u mraku. „Čovek ne otkriva svoju prošlost strancima tako lako i, uprkos mogućem višku slobode u iznošenju činjenica, mislim da ćete priznati da je bilo istine u Randalovoj priči - bol svakako nije bio preuveličan. Ljudi često s dobrim razlogom kriju prošlost pred drugima. Hajde da Randalu sudimo prema delima. Po tim merilima zaslužio je svačije poštovanje. Pustimo ga da slika svoju prošlost kojim god bojama želi, a ja ću ga prvi blagosloviti zbog toga.“ Munja bljesnu i sva trojica se prestraviše jer je na ivici logorskog svetla stajao čovek - mračan i žalostan, Klarendon ih je povređeno gledao. „To je prokletstvo moje različitosti", rekao je dok su gromovi ponirali u tišinu. „Nikada ga se neću otresti." Najednom začuše viku koja nadjača huk oluje. Smiriše se i poslušaše pažljivije pošto ovo nije bio prvi put da čuju glas u vetru. Tada ugledaše Kelera, u nizu bljesaka, kako im skokovito prilazi. „Konji! Nestali su“, povika i svi pojuriše, posrćući među drvećem što se uvija. Pronašli su samo otrcan konopac kog je oluja nosila sa sobom,

zajedno s hrpom lišća. Nigde nisu videli Prajora. „Mora da traži konje“, povika Erazmo jače od groma. „Ludilo!“, reče Hejz. „Nećemo ih pronaći pre zore.“ „Njemu se verovatno ništa neće desiti ove noći“, reče Erazmo, „ali neko će se zasigurno izgubiti ako ga budemo tražili. Najbolje je da ostanemo u skloništu dok ima svetlosti.“ „Ne možemo se izgubiti odavde do litice“, reče Keler. „Hajde da se razdvojimo samo toliko da pročešljamo put do skloništa. Konji možda nisu odmakli daleko." Razdvojiše se i krenuše natrag kroz šumu, a svetlost munja im je pomagala da pronađu put kroz mrak. Erazmo je hodao sredinom i ubrzo stiže do malog proplanka kuda je proticao potok. Munja pokaza dve prilike. Erazmo požuri napred, misleći da je neko pao ili je povređen - što ne bi bilo čudno s obzirom na brzo smenjivanje tmine i svetlosti. Prišavši bliže, shvatio je da je to bio đakon Rouz. Klečao je i držao nekoga za rame - Hejza, pomisli, ali ubrzo vide da je to bio njihov vodič Prajor. Erazmo se trže. Jedan bljesak pokaza lice mladog čoveka, u grču, obliveno vodom - ali nije padala kiša. On zna, pomisli Erazmo. Siroti dečak. To je bila lomača njegovog brata. U tom trenu poče kiša, nemilosrdna, kapima veličine naprstka. Mali grgoljavi potok smesta naraste u bujicu, izli se iz korita i zbrisa zgarište, raznoseći pepeo kao što vreme raznosi sećanja.

OSAMNAESTO POGLAVLJE MONKRIF JE PRIMIO PISMO OD SVOG SEKRETARA, SUMORNOG I ozbiljnog čoveka koji se mučio pod svojim nadređenim već dvadesetak godina. Kraljev čovek prezrivo pogleda kovertu, koja očito nije bila deo svakodnevnih poštanskih isporuka. „Od ser Džona Dalrimpla, gospodine. On... Ser Džon je ispred i čeka vaš odgovor." „Doneo je pismo i očekuje trenutan odgovor? Trebalo bi da ga primoram da čeka ceo dan.“ „Pomenuo je da je reč o hitnom pitanju, gospodine." Monkrif zakoluta očima. „Siguran sam. Pošaljite ser Džona kući i ne dozvolite nikakvo raspravljanje. Hvala, Hortone." Monkrif uze kovertu i ugleda svoje ime na prednjoj strani. Bilo je ispisano rukopisom koji mu ne beše poznat. Nije bilo titule ni počasti. Pisalo je prosto „Saton Abelard“, kao da je ništa do težak, beznačajna ličnost. Uzavreo je od gneva. Ser Džon je prerastao u nešto više od obične dosade. Hitro je isekao kovertu i otvorio pismo. Gospodine, Prepustićete sve sile i sredstva kojima raspolažete upravi ser Džona Dalrimpla, počevši od ovog časa, pa sve do trenutka kada ser Džon ne odluči da ih povrati.

Ako dođe do toga da na samo jedan tren posumnjam da se niste na svaki mogući način povinovali ovom naređenju, poželećete da se nikada niste rodili. Nije bilo potpisa. Monkrif je osetio toliku vrelinu u licu da je počinjao da se guši. „Kakva je ovo sprdnja?", ispljunu. ,Je li je Dalrimpl skrenuo s uma?“ Ponovo je pročitao pismo pošto nije verovao da bi mu svako mogao poslati ovakvu poruku. Dok je čitao, ruka poče da mu podrhtava od besa, ali papir se bez upozorenja rasprsnu u plamenu buktinju, opeče mu ruke i bolno zaslepi oči. Ispustio je pismo i oteturao se, privremeno obnevideo. „Hortone!“, povika, plašeći se da će se papiri na stolu takođe zapaliti i odneti čitavu zgradu sa sobom. Sekretar utrča u sobu čuvši kojim ga tonom gospodar doziva. „Lorde Monkrife? Nije vam dobro?" Monkrif mahnu opečenom rukom prema stolu. „Izgasi je!“ „Oprostite?" Čuđenje koje je čuo u čovekovom glasu natera ga da se trgne. Otvorio je oči, i dalje zabljesnute belinom plamena. Međutim, nije bilo vatre. Bio je zatečen. Tren potom prišao je stolu. Nije bilo ni pisma ni koverte. Pregledao je ruke. „Nisu izgorele?“, upita pokazujući ih Hortonu. „Ne, gospodine.“ Jesam li zaspao? Je li ovo bio san?“ „Šta, gospodine?“ Sekretar je bio veoma zabrinut, kao da njegov poslodavac blebeće gluposti. Jeste li mi pre samo tren doneli pismo od ser Džona?“ „Znate da jesam, gospodine." Monkrif pogleda na sto i ispod stola. Jeste U ga zagubili?" Istina mu je sinula i isturio je ruku da se pridrži, da ne padne.

Veština magova - veština jedinog maga. Eldrič. Osećao je kako mu se krv povlači iz lica. Brzo je seo na stolicu. „Gospodine?" „Mora da sam zaspao.“ Duboko je udahnuo. „Veoma čudan san.“ Pokušao je vedro da se nasmeje, ali je sasvim omanuo. „To je sve, Hortone." „Ako ste sigurni, gospodine“, odvrati Horton, očito spreman da ostane. „Siguran sam.“ Horton klimnu i odstupi jedan korak, odmeravajući Monkrifa kao da će u svakom slučaju pozvati doktora. Potom se okrenu. „Hortone?“, dozva ga Monkrif kada je bio nadomak vrata. „Čeka li ser Džon i dalje?“ Sluga odmahnu glavom. „Spremite moju kočiju. Izaći ću na neko vreme.“ „Smesta, gospodine." Ser Džon je sedeo za stolom, rastrojen, nesposoban da se pribere čak ni na tren. Čekala ga je desetina izveštaja koje nije pročitao dok je boravio u Kaslbou. Okrenuo se i pogledao ka skupštini, preko puta. Kako je mogao da nastavi svakodnevni život nakon skorašnjeg iskustva? Sada je još i Monkrif bio poteškoća. Šta ako uopšte ne pročita pismo? Eldrič neće biti zadovoljan. „Plamena mu“, tiho prozbori. Prepade ga kucanje na vratima. Njegov sekretar pomoli glavu kroz otvorena vrata. „Lord Monkrif, ser Džone.“ „Ovde? Sada?“ „Ovog časa, gospodine. Kaže da je veoma hitno.“ Ser Džon je osetio potrebu da mu naloži da sačeka, ali nije imao vremena za sitničarenje. Vrata ostadoše otvorena i tren potom Monkrif obazrivo uđe. Još uvek je nosio plašt, šešir i stezao štap u rukama.

Ser Džon ga nikada nije video tako bledog, kao da je teško bolestan. Kraljev čovek je neko vreme ćutke posmatrao ser Džona, bez pakosti ili prkosa u pogledu. Proždrljivi Monkrif, krivog nosa i sitnih očiju, prezrivih prema svemu - izgledao je skrušeno! Ser Džon nije verovao svojim očima. Monkrif je bio pokunjen! Monkrifl Šta li je pisalo u tom pismu? „Nisam shvatio“, najzad prozbori kraljev čovek tanušnim glasom. „Nisam znao. Nemojte se brinuti... Ja... Molim vas, neka među nama vlada mir, ser Džone. Smatrajte me svojim prijateljem, saveznikom u svemu. Zapovedite šta god želite. Vaš sam sluga u ovome.“ Ser Džon klimnu glavom pošto je bio dovoljno pri sebi da se nasladi trenutkom. Nasmešio se kraljevom čoveku prilično zlobno. „Tragamo..zaustio je ser Džon, ali brzo se predomislio. „Tragam za jednom mladom ženom. Vrlo opasnom. U poslednje vreme koristila je ime Ana Filding. Ubrzo će stići jedan od kapetana kraljevske mornarice. On može da je prepozna." Ser Džon ispruži komad papira na kome je bio pribeležen devojčin opis. Sačekao je da Monkrif shvati da mora preći preko sobe da ga preuzme. „Najvažnije je da se ne ukrca na brod, naročito ne na neki koji putuje ka ostrvu Farou. Jasno?" Monkrif klimnu, pomalo iznenađen zahtevom. Stajao je kao sluga kome nije jasno da li je pozvan da sedne ili je slobodan da ode. „Večeras ću uposliti agente Admiraliteta. Želim vam prijatan dan, ser Džone“, reče Monkrif, povi glavu i podiže štap u znak pozdrava. Iskrao se kroz vrata i tiho ih zatvorio. Ser Džon stade kraj prozora gledajući Monkrifa kako žurno ulazi u kočiju. Vest o ovoj nezapamćenoj poseti smesta će se pročuti. Samo ovo iskustvo bilo je vredno života u magovoj službi. Monkrif, tako uslužan i ponizan - kakav je verovatno bio samo pred kraljem. Glasno se nasmejao. Kako li je glasila Eldričeva poruka? Kako god, za Monkrifa je bila stravičnija od svega na svetu. No, zašto je poverovao u nju? Svako je mogao da napiše pismo i potpiše Eldriča, ali to bi učinio samo glupak. Ako bi mag saznao, priredio bi mu strašnu sudbu. Ser Džon nije bio

siguran šta se krilo u poruci, ali znao je da se mag ne sme ljutiti. Kao ni izneveriti.

DEVETNAESTO POGLAVLJE PARA SE DIZALA IZ ŠOLJE, NALIK DUHU,I BLJESAK MUNJE JOJ PROBODE OKO. Ana otpi eliksir spremljen od kraljeve krvi. Ruka joj je snažno drhtala. Vetar se obmši niz kosinu i pregazi vatru. Jezici plamena zapalacaše, ali nisu mogli da progovore. Bio je to suv burni vetar iz morskih krajeva, a na dalekoj ivici sveta besnela je gromovita oluja kakvu nikada nije videla. Miris kraljeve krvi bio joj je poznat, kao i ukus. Njeno telo se gladno grčilo za njim, iako je um razvijao gnušanje. Uskoro će morati da preduzme mere opreznosti pošto je seme imalo sporedna dejstva, sva nepoželjna, a zavisnost se brzo stvarala. Sklopila je oči, pa ponovo otpi, a munje su joj i dalje blještale pred očima. Tečnost joj zagreja srž bića, uđe u krv i osvoji ostatak tela - ili je tako samo zamišljala. Od blagoslovenog eliksira bol koji joj je rasecao mozak je omekšao - bila je mamurna od predskazanja. Prigrnula je plašt i ponovo se zavalila u kedrove grane koje je isekla da bi joj bilo udobnije. Kakav je bio smisao njene vizije? Progonila ju je grupa muškaraca: Erazmo i ostali iz pećine, bez sumnje. Među njima je hodala i jedna senka. Da li je to bio Eldrič? Eldrič, lično, ovde, u brdima? Magovi su uvek koristili podanike za takve zadatke. Možda je ovo bio znak njegovog očaja? Ili je neizdrživo žudeo za Landorovim semenom i rečima koje su bile

zapisane u odajama. Smisao je bio jasan. Nekako su otkrili da nije umrla u pećini, iako se Halsi žrtvovao, a ona oduzela život da se postara da to ostane tajna. Uludo bačen život. „Progone nas“, obratila se ljubimcu koji se šćućurio uz jednu obližnju granu. Nije joj odgovorio. Nije mu se dopadala oluja, a izgleda i da je bio zlovoljan. Uvukao je glavu i izbacio ramena, a perje mu se nakostrešilo. Uprkos naletima vetra držao se za lelujavu granu toliko odlučno da je izgledao komično. Kapci joj zatitraše kao ptičja krila, pa se sklopiše. Ana poče da lebdi. Osećala je da napušta telo. Naravno, vizija nije bila tako jednostrana - predskazanje je bilo po prirodi složeno. U isto vreme je videla sebe u krugu kamenih stubova. Iza svakog stuba stajao je po jedan čovek. Erazmo beše među njima. Hejz i Keler. Sveštenik. Jedan koji se nije jasno video. I ponovo senka. Obavljali su obred - obred koji je trebalo da je pretvori u maga. Uništiće me ili će mi pomoći, pomislila je. Samo koje od ta dva? Da li da bežim ili da ih sama potražim? Vizije nikad nisu nudile odgovore - samo mogućnosti. Iako je čvrsto žmurila, na rubu vidokruga počeše da joj se prikazuju senke. Nerazumljivo su siktale i šaputale. Razumljiv je bio samo prezir. Ana iskapi gorki ostatak na dnu šolje i zavali glavu, a plašt joj zaleprša oko lica poput krila slepog miša. Munje su se granale prema kraju sveta, razdirući tkaninu noći. Videla je sebe kako ustaje, otvara oči i prilazi konjima. Krajolikj e bio čudnovato osvetljen, skoro da je sam od sebe potmulo svetleo. Razvezala je konopac s nogu svoje sive kobile, pa uzjaha bez ama i sedla. Pojurila je preko livade, a pratili su je siktaji iz senke. Iznad šumarka se ukazala staza koja vodi ka rascepu u brdima. Nije se protivila pravcu kojim ju je kraljeva krv vodila. Bila je pod njenim dejstvom i povinovala se njenim zahtevima. Senke su je i dalje

pratile, bez glasa, ali znatno brojnije. Kobila najednom stade kao da je put preprečen i Ana začu oštar siktaj, poput vetra koji proseca put kroz lišće. Ispred nje, iz zemlje, izbilo je Benksovo lice. Ljuljao se kao da ga izbacuje morska voda. Kosa mu beše slepljena oko glave, a umesto očiju imao je bele školjke. Polako se prevrtao, nošen nevidljivom strujom, pa podiže avetinjski prazan pogled školjki ka njoj. „Farelovog mi zaveta... Benkse?“, povika jedva glasnije od vetra. „Benkse, jesi li to ti?“ Otvorio je usta, ali iz njih izmileše samo insekti koji nestadoše u mraku. Ponovo je zaustio, ali vetar mu odnese reči. Ana se savi oko kobilinog vrata. Kraljeva krv ju je branila od strave. „Molim? Ne čujem te. Benkse!“ „Cena će biti naplaćena“, zaškripa glasom, pa utonu u zemlju. Na površini ostade samo jedna bela školjka, kao majušni mesec. Skliznula je s kobilinih leđa i pokupila školjku. Preturala je krhki predmet po rukama. Oklop, pomisli. Oklop nekog ranjivog stvorenja. „Benkse“, prošapta. „O kakvoj ceni pričaš?" Produžila je vodeći kobilu za uzde. Suze su joj lile niz lice, ali vetar ih je brisao. „Benkse“, ponovo prozbori, „koliko je već života izgubljeno.“ Staza se izvijala dalje, ka uzljuljanom drveću, iznad predela čvornovatog korenja i trošnog kamena. „An..,na“, prošaputa neko. Okrenula se i pogledala u zemlju. „Benkse?" „An... na...“ Glas nije dolazio iz zemlje, već odozgo. Podigla je pogled i ugledala priliku obešenu o drvo. Snebivljivo je prišla. „Kelse? Farelove mi krvi!“, zaplakala je. „Šta ti se desilo? Kelse?“ Jasno je videla njegov vrat uklješten u čvoru jedne grane i mlitavo telo. Borio se da udahne, pokušavao je da guta, a dah mu je grgoljio kao

u samrtnom hropcu. „Spustiću te, Kelse“, reče ona. „Ne možeš..“ uspeo je da izgovori, „..pomoći.“ „Kelse“, glas joj se prekide u jecaju. „Zar ćemo svi ovako skončati?“ „Ti... nećeš...“ Primetila je da trepće i da se ponovo guši. Ostao je bez daha. Ana sklopi oči, nije mogla da gleda. Hropac utihnu i opet se začuše slabašni udisaji. „On posmatra“, hrapavo prošapta Kels. „Osluškuje...“ Opet mu je zapeo dah. Više se ništa nije čulo. Borio se da udahne, ali dušnik mu je zacelo bio zatvoren. Nije bilo zvuka i beživotno telo je visilo razjapljenih usta i iskolačenih očiju. Više nije mogla da izdrži, pa požuri dalje, skoro trkom, vodeći kobilu sa sobom. „Farelove mi krvi“, neprekidno je ponavljala. Je li je ovo bila vizija smrti? Da li ovo čeka i nju? Kels je rekao da ona neće tako proći, ali šta je to značilo? Da je njena sudba drugačija? Još gora? Tumarala je putem, poluslepa od suza, ne znajući da li su senke sa svih strana drveće koje se pomera u oluji ili stvorenja iz noćne more. Probila se kroz granje i izletela na mali proplanak usred kog je gorela vatra. Da li se vratila u svoj logor? Ne, ovo nije bilo isto mesto. Neko je sedeo na oborenom truplu drveta kraj vatre. Prišla je malo bliže, pribojavajući se onoga što sledi. Grane oborenog drveta stajale su uspravno, okićene belim pupoljcima. Žena se njihala i pevušila sebi u bradu. Ana ju je videla. Bila je to jedna krupna žena, neodredive starosti, a kroz crnu kosu provlačile su joj se i niti sive boje. Žena podiže blagonaklon pogled. Na grudima je držala bebu umotanu u belo platno i tiho pevala. „Moje će srce nadjačati oluju, šapate noći, kišu i aveti

oko će prozreti zlobu i čini i naći put, kroz tamu, do svetlosti. “ Anin ljubimac slete do njenog ramena na samo jedan tren, pa smesta odlete, razdražen, izgovorivši svoju reč kao psovku. Vetrovi su bili nemilosrdni prema čavki, ali se ubrzo sasvim utišaše. Samo se senovito drveće i dalje migoljilo i lelujalo. Ova malena poljana bila je utočište spokoja. Van nje svet je proždiralo ludilo. ,Ali, dete“, prozbori žena smešeći se Ani. „Izgleda da ti je hladno. Zašto se ne zagreješ kraj vatre? Nažalost, nemam ništa drugo da ti ponudim. Samo vatru.“ Ana priđe i sede na kamen s druge strane razigranog plamena. Jasnije je videla ženu, ali nije bila sigurna koliko je stara. Oko pedeset? Više? Žena se pomerila, a ispod ruku su joj drhtale velike guke slične testu, vidljive kroz bluzu koju je nosila. Bila je trostruko teža od Ane, bez sumnje. I držala je dete. U tom poznom dobu? „Izgledaš tužno, kćeri“, reče žena brižno bapskim glasom. „Tužno i preplašeno.“ Ana nije odgovarala, premda je želela da ispriča sve svoje nevolje ovoj ženi, kao da bi je potpuna neznanka mogla zagrliti tim ogromnim rukama, utešiti, zaštititi. „Moji prijatelji“, reče Ana, pa zastade. On posmatra, rekao je Kels, i s tom mišlju se zaustavila. Žena klimnu glavom i osmeh joj izgubi sjaj. „Oni su među šaptačima“, tiho reče i dalje klimajući. Pogledala je bebu na grudima i počela da joj se umiljava. „Miruj, slatko moje dete. Miruj, miruj. To je samo jedna malena, tanana devojčica. Ne može ti ništa.“ Žena podiže glavu i stegnuto se osmehnu. „Sprema se užasna oluja. No, šta možemo? Od olujnog vetra se ne beži. Čak i ptice koje vetar nosi na kraju padaju iznurene. Morske ptice završe stotinu kilometara nad kopnom, padnu na uzorane poljane i proguta ih zemlja. Njihovo sećanje na more natapa do.“ Odmahnula je glavom. „Takav je poredak našeg sveta. Poredak, poredak.

Zašto ti ovo govorim, kćeri? Putovala si kroz ponore zemlje. Samo je ponor duše mračniji od njih. Odade se retko ko vraća. Onaj koji te traži - to mu je slabost...“ „Eldrič? Na njega mislite?“ Međutim, žena nežno pogleda bebu, kao da je ne čuje. ,Ja sam ga dojila“, reče ne podižući glavu. „Hranila ga. Gledala kako svetlost raste u njegovim očima. Sva svetlost sveta.“ Odmahnula je glavu. „To je previše za srce sirote žene.“ „Šta je previše?“, zbunjeno upita Ana. Da li je ova žena smisleno govorila, pa je kraljeva krv mutila Anin razum ili je žena buncala? Ana odmahnu glavom i pritisnu svoje oči. „Šta te muči, dete?“ Ana je mislila da se žena obraćala bebi, ali kad je otvorila oči, vide da je njen brižan pogled usmeren ka Ani. „Ne znam kuda da idem.“ „Moraš ići. Moraš. On ne može preživeti bez mene.“ Ponovo je gledala u bebu, coktala jezikom i smešila se. „Kao ni ti“, nastavi. „Žene su put ka životu. Drugog puta nema. Nema, tako mi meseca i plime, mi smo jedini put.“ Topla svetlost vatre obasjavala je nabore na suknji što je prekrivala ogromne ženine noge, nalik stablima. Sklonila je dete s dojke, koja je izgledala kao ogroman, lebdeći mesec, i Ana ugleda grimizne ožiljke i kap krvi koja se skupljala na bradavici. Žena mirno uredi haljinu i vedro se osmehnu. „Vidi kakav je lepotan“, reče. „Pogledaj njegove oči. Zar je nešto nekada više obećavalo od njih?“ Žena se savi napred i razmota povoj, ali unutra, u beloj tkanini, nije bilo ničega osim snopa suvog trnovitog pruća. Nije bilo bebe. „Ali, vidi kako ti se smeši. Vidiš kako je lepa ova devojka? Da. Ne želi ti ništa loše.“ Ana je bila zaleđena od užasa, ali u tom trenu joj čavkino krilo očeša lice. Ptica nadlete plamen i kriknu. Ana ustade i otetura. Utrčala je u nemirnu šumu, među grabljive grane. Pala je, ali čim je ispružila

ruke, probila se kroz prepreku i zavrtela među zvezdama. Njihovi staklasti, hladni glasovi odjekivali su joj kroz uši. Obešeni čovek. Utopljenik. Majka Zemlja. Ana je poput drugih bila upoznata s najnižim oblicima veštine, dobro je poznavala simbole. Voda, životvorna voda. Mnoge su pesme koristile istovetne prizore. Eseksova glavna tema bila je smrt davljenjem. Smrt življenjem. Nije joj bilo jasno šta sve ovo znači u njenom slučaju. Benks se udavio u pećini, stoga nije bilo čudno što je izronio iz zemlje. Pominjao je cenu. Zadrhtala je kada se setila. Kakvu cenu? Cenu njenog bega? Cenu za sve živote koji su izgubljeni da bi ona bila slobodna? Možda je, čak, hteo reći da se i za ulazak u Landorovu komoru plaća cena. Ili za krađu semena. Ko zna kakve su čini veliki magovi ostavljali u svojim dvorima? Možda se njihova pakost još uvek odvija. Ponovo je otvorila Halsijevu knjigu i prinela je bliže vatri kako bi mogla da čita tanani rukopis. Nije nameravala da putuje dalje tog dana, nakon predskazanja i snoviđenja. Ana pomisli da nije bila ovoliko iscrpljena još od izlaska iz pećine. Ipak, ako je tačno procenila, vratila se na stazu koja vodi ka niziji - ili barem nižoj dolini. Čitala je pažljivo ispisane darijanske redove, a mnogi pasaži su imali i dodatak u vidu Halsijevog razjašnjenja. Deo o vizijama u snu nije bio mnogo sadržajan. Otkrila je samo da su njena osećanja tokom vizije često veoma značajna, ali pošto se osećala umrtvljeno i užasno zbunjeno, nije mogla da pronađe tumačenje. Bilo je dovoljno jasno da joj je vizija ulila užasan strah, što je možda bilo beznačajno. Barem se nadala da je tako. Kelsova smrt davljenjem na drvetu bila je još jedna tajna. Kels je oduvek bio najpričljiviji od svih. Obešen čovek je najčešće bio simbol nevinosti, lažne optužbe, ali bilo je i izuzetaka. Možda je plaćao za svoj zločin - u skladu s Benksovim zloslutnim rečima da će cena biti

naplaćena. On posmatra, rekao je Kels. Eldrič, nema sumnje. Bila je sigurna u to. Mag je nekako zadirao u njihove vizije. Znao je da su nadzirali Skaja, kao i Erazma, mada je njegov slučaj razumljiviji pošto je Erazmo toliko podsećao na Telera. Posmatra li još? Nije znala je li to uopšte moguće, pa je najbolje bilo ponašati se kao da Eldrič i dalje zna više nego što bi valjalo. Da li je onda znao i da će Ana pobeći iz pećine? Da li je to deo njegovog plana? Da mu Ana lično donese seme? Međutim, Halsijevo izdajstvo je osujetilo plan. Ana odmahnu glavom. Um joj je bio preumoran da se rve s ovakvim pitanjima. Ako je Eldrič imao uvid u njene vizije, planiranje daljih poteza nije bilo izvodljivo. Koliko je duboko bilo njegovo poznavanje veštine! Dublje nego što je mogla zamisliti. Smrt davljenjem... Nije mogla da istera snoviđenje iz glave. Majka Zemlja, koja se ponašala kao da je donela maga na ovaj svet - ili možda sve magove. Obična prikaza iz sveta snova. Šta je taj deo vizije govorio? Poluluda žena koja doji snop bodljikavog trnja. Ogrebotine i, najznačajnije, kap krvi koji se skupljala na bradavici. Dojila je dete krvlju. Ana zari glavu u šake i zatvori oči. Svet joj se prebrzo okretao. Nije više mogla da trpi. Erazmo i ostali bili su joj za petama, zajedno s đakonom Rouzom, bez sumnje. Brzina je bila od životnog značaja. Kada bi samo mogla da se drži staze... San je ophrva, a čula joj zabludeše. Misli su se nepojmljivo vezivale za osečanja. Sručila se na zemlju, u bledom sjaju vatre. Pribrala se, osetivši oštar bol na grudima. Pogledala je naniže i spazila da joj se u dojku zario trn. Iz ogrebotine je curila grimizna suza.

DVADESETO POGLAVLJE OLUJA JE ISKALILA BES PRE ISTEKA NOĆI OSTAVIVŠI VETROVIMA raštrkane poderotine oblaka. Putnici su pronašli konje i nastavili dalje, ali su već u rano popodne stali da odmore životinje i da ih puste da pasu na omanjoj livadi. Razmakli su se, svako na svoju stranu, pošto je svakom trebalo malo samoće. Keler i Hejz su pronašli po miran kutak ogrejan suncem. Đakon Rouz se kupao u hladnom potoku, obavljajući uz to svoje obrede pročišćenja i meditacije, a duhom klonuli Prajor se držao konja. Erazmo odluči da potraži Klarendona. Maleni čovek skoro da nije progovarao otkako je prethodne večeri prečuo njihov razgovor. Izbegavao je da ih pogleda i jahao je na začelju, odbijajući Hejzove i Kelerove pokušaje da zapodenu priču. Erazmo ga nije uznemiravao znajući da će Klarendon morati da istrpi neku meru bola pre nego što razumnija strana prevagne. Nakon dvadeset minuta pretrage pronašao je patuljka oslonjenog na srušeno drvo - pisao je, u sunčevoj svetlosti. Klarendon oprezno diže pogled čuvši korake, ali lice mu se razvedri kad vide da mu prilazi Erazmo. „Pa, barem ste me vi, gospodine Flateri, branili od nipodaštavanja tog prokletog sveštenika“, reče Klarendon. „Trudiće se da nas potkopa, da nas podeli, jer zna da smo snažni kada se ujedinimo protiv njega i njegovih spletki.“ Erazmo kleče i oseti da je zemlja još uvek natopljena od kiše.

„Zapravo, Randale, Rouz nije taj koji je započeo razgovor. Ne znam koliko ste čuli.“ „Čuo sam samo vašu odbranu, gospodine Flateri, premda je izgledalo kao da i vi gajite svoje sumnje prema meni.“ Žmirkao je prema Erazmumu kao da očekuje objašnjenje ili izvinjenje. Erazmo zausti, ali nije imao šta da kaže. Tačno, pokazao je da sumnja u Klarendona. Mali čovek klimnu i zagleda se u daleki kraj livade. Poćutao je, ali njegov ogorčeni izraz lica je polako omekšavao. „Istina je, gospodine Flateri, da niste sasvim promašili. Nisam vam ispričao svoju priču - barem ne u celosti. Uveravam vas da razlozi nisu nečasni, već prosto... Nisam živeo uobičajeno za ova vremena.“ Odmahnuo je glavom kao da je zbunjen sopstvenim odlukama. „Iskusio sam ono u šta ljudi najverovatnije ne bi ni poverovali.“ Mali čovek ućuta, ramena mu klonuše, a lice se izduži kao da se rastužio. „Randale, to je vaša priča. Ne morate je podeliti sa mnom ako radije ne biste. Verujte da ni za tren nisam posumnjao u vaše namere, niti sumnjam u naše prijateljstvo. Preživeli smo pećinu skupa i to mi je reklo više o Randalu Spenseru Emanualu Klarendonu nego što bi kompletna i detaljna biografija ikada mogla." Klarendonovo lice smekša. „Vi ste prijatelj, gospodine Flateri. Džentlmen starog kova.“ Klarendon obori pogled ka papiru koji je držao u krilu. Erazmo je pratio njegov pogled i opazi da je zapis na darijanskom. „Redovi sa zida u Landorovoj grobnici", reče Klarendon sležući ramenima. „Ne umem da ih pročitam, ali moje izvrsno pamćenje omogućilo mi je da ih savršeno preslikam.“ Gurnuo je papir pred Erazma. „Mislim da bi ih trebalo pričuvati. Ne znam zašto. Možda ćete ih jednog dana rastumačiti, gospodine Flateri." Erazmo položi ruku na Klarendonovo rame. „Čak i kada bih razumeo reči, teško da bismo ikad došli do značenja. To je ono čudno vezano za ljude - tako često previđamo značenja. Priča koju ste nam

ispričali one večeri u svom domu, Randale... smisao je bio jasan, istina iza osećanja očigledna za sve. Činjenice“, sleže ramenima, „činjenice ne treba mešati s istinom.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE TRI KIČMENA PRŠLJENA, DESETAK VRBOVIH ŠTAPIĆA, MALA VUČJA GLAVA izlivena u zlatu, jedna sasušena osica, perje, krilo leptira, kljun gavrana, vetreni opal, granat, limeni naprstak. Šareni konopčić svezan u omču, četiri pljosnata kamena, kristal, riblji zub. Uvojak kose svezan crvenom mašnom, kožna pletenica, pečatni prsten i rep pacova. Sve je ovo bilo nasumično razbacano po stolu, a za stolom je sedeo mag, izgubljen i odsutan. Grofica sede na stolicu, ne progovarajući, pošto nije očekivala da će je primetiti. Pogledala je predmete na stolu i svi joj se učiniše kao detinje igračke, izuzev zlatne vučje glave. Dečje blago, dragocene besmislice. Pa ipak, ovaj čovek, od čijeg detinjstva nije ostao ni trag, gledao je u njih kao da na svetu nema ničeg važnijeg. Nakon nekih pola sata nemara grofica se tiho nakašlja i upita: „Predskazanje?" Nije bilo odgovora, ali kad glavom polako klimnu, tamne kovrdže mu se jedva zanjihaše. Odlučila je da ustane, ali pre nego što se pokrenula iz stolice, Eldrič najzad progovori: „Ne predskazanje u najčistijem smislu. Ne znam kako bih to tačno nazvao. Nisam siguran da ovu radnju upražnjava iko osim mene. Reč je o korisnom dodatku predskazanjima. Tačan naziv, odnosno farski prevod mogao bi glasiti ’raskršće puteva’." Mahnuo je rukom prema raznolikim predmetima razastrtim preko stola. „Zamislite da svaka od ovih stvari predstavlja događaj, tačku u vremenu ili neku osobu - možda čak i mesto. Svaka,

izuzev prutova i konopca, pa konopac je malo složeniji pojam. Prutovi predstavljaju puteve, mada ponekad i odnos između dva predmeta ukazuje na put. Putevi se mogu tumačiti zemljopisno, ali češće predstavljaju staze kroz vreme. Vidite kako je svaki od prutova različit po debljini i dužini? To nije slučajno. Sad zamislite da vreme teče u jednom pravcu koji se menja pri svakom gatanju, ali je spoznaja pravca u kom vreme teče ipak jedan od lakših zadataka. Svi predmeti s ove strane predstavljaju događaje iz prošlosti. Ovi u sredini mogli bi se desiti bilo kad, možda i danas. A s ove strane leži budućnost - ili skup budućnosti. Mogućnosti su, nažalost, brojne." Stavio je ruku pod bradu i opet se udubio. Nakon nekog vremena grofica pomisli da neće dobiti nikakvo dalje objašnjenje, ali Eldrič opet progovori, ne skrećući pogled. „Ništa nije razrešeno osim prošlosti, a i ona je otvorena tumačenju. Drugačija je pri svakom gatanju nad raskršćem. Svaki novi događaj i odluka menjaju prošlost." Stavio je prst iznad hrpe predmeta - oblutak, krilo leptira i prutić. „Ovo je sabirna tačka, kamen krajputaš. Vrlo je značajna. Od ove tačke događaji mogu krenuti raznim stranama. Prut koji dodiruje kamen putuje iz prošlosti - putuje stazom koja vodi ka sadašnjosti. Ipak, pogledajte kako se pruće odavde širi. Omča je takođe blizu i ovaj trag predmeta podseća na popločanu stazu. Barem pet mogućih puteva.“ Odmahnuo je glavom. „Ova tačka... predstavlja trenutak kada su oni koje sam progonio ušli u pećinu. Prethodnom prilikom u toj tački je bio kraj svih ostalih staza.“ „Erazmo je bio u toj pećini.“ „Jeste.“ „A rekli ste mi da se izvukao, živ i neozleđen.“ „Istina. Samo nije trebalo da se izvuče. To se, međutim, ipak desilo. Svi su se izvukli.“ Nastavio je, kao da je laž bila beznačajna. „Predskazanje je, vidite, nalik kockanju. Mogućnost da kocka pet puta uzastopce pokaže isti broj vrlo je mala, ali ipak ostvariva. Ljudi uspeju da pobegnu iz pećine uprkos smrtonosnim izgledima. Raspored se

korenito izmenio. Nastavlja se,od pećine. No, kuda se kreće...? Ovaj put“, pokaza na prut uperen u beli grumen okružen repom pacova, „vodi u propast - konačnu i potpunu. Moramo ga izbeći po svaku cenu.“ „Znate li o kakvoj se propasti radi?“ „O begu mog neprijatelja uz pomoć mog podanika, tako bar verujem.“ „Kog podanika?" „Erazma, rekao bih, mada bi mogao biti i Brajs." „Ali vaše sluge su tako odane. Voki.“ ,Ah, da, ali Brajs i Erazmo nisu nalik Vokiju. Oni me preziru.“ Pre nego što je stigla da izgovori sledeće pitanje, on odgovori: „Bilo je neophodno. Ovim putem ona bi uspela da umakne, zajedno s mojim slugom - beli kamen je izvađen iz reke, a reka označava život. Ovom stazom, koja vodi prema vuku, pala bi u moje šake. Pogledajte ovaj prut... usmeren je ka osici. Verujem da bi na kraju ovog puta poginula zajedno s nekim drugim, pošto osica predstavlja blizanca. Primetite kako su beli kamen i osica skoro izravno povezani konopcem. Kao da su staze njenog života i njene smrti povezane..." „Šta to znači?“ Eldrič odmahnu glavom. „Čak ni ja to ne znam.“ Umalo da dodirne jedan predmet prstom, iako je bilo jasno da se trudi da ih ne uznemiri. „Ako događaji krenu ovim putem, Erazmo će me izdati..." „Dakle, uspeće da pobegne." „Da pobegne? Nikad neće pobeći.“ Najednom se ukočio. „Ne, to nije istina. Uspeo je da pobegne iz podzemlja kada sam verovao da to nije moguće. Posmatram Erazma Flaterija otkad je živ. Ranije sam mogao sa sigurnošću da vam kažem kojim će se tokom njegov život kretati, a sada...“ Crne kovrdže se zanjihaše i pažnja mu odluta ka stolu i čudnovatoj zbrci koještarija. Grofica je jedva verovala svojim ušima. Zar je ovo bio Eldrič? Mag koji je kadar da preokrene ceo svet, a da se ne pomakne? Zvučao

je kao čovek izmoren sumnjama, na rubu beznađa, ili čak ophrvan setom. Čovek, a ne uzvišeno biće u koje je verovala. „A gde sam ja među svim tim putevima?“, upita, začuđena što nije uspela da progovori glasnije od šapata. „Ili sam možda nedovoljno važna da se prikažem?" Eldrič podiže svoju gracioznu ruku i uperi dugački prst u jedan vrbov prut. „Ovo je vaša staza“, reče. Primakla se da pogleda o čemu govori i ugledala možda i najduži prut na celom stolu. Vodio je pravo i nepogrešivo prema zlatnom vuku. Grofica na tren sklopi oči kao da ne može podneti izvesnost ishoda. Kao da je tek sada shvatila da joj je sloboda izbora još davno oduzeta. „Nemojte to primati na taj način“, reče Eldrič pogledavši je prvi put. „Nije tačno da nemate izbora, samo se zna šta će vaš izbor najverovatnije biti. Razumete? Erazmo i ostali uspeli su da pobegnu iz pećine. Čovek zvani Halsi izvršio je samoubistvo da bi mi osujetio plan. Ubio se, a nisam smatrao da je kadar to da učini. Ništa nije unapred zacrtano. Ali ovo... Ovo će najverovatnije biti vaš izbor.“ Klimnula je i dalje zureći u prut koji je vodio do vuka - zapravo ga je i dodirivao. Jedan drugi put vodi dalje od vuka, ka budućnosti. Vaša staza?“ Odmahnuo je glavom i dalje držeći mračan, obespokojavajući pogled na njoj. „Vaša je.“ „Moja“, tupo je ponovila. „Nije tako daleko u budućnosti.“ „Ne, nije. Vi ćete dovršiti moj zadatak.“ Zastade joj dah.„Ali ja, ja sam obična...“ Nije mogla da pronađe pravu reč. Pripadala je aristokratiji, navikla je na dokolicu, nije imala sposobnosti vredne pomena. „Vi ste žena koja je stvorena da me iskuša“, nastavio je zvonki glas s izvesnom tugom. „No, ja ću vas preokrenuti protiv onih koji su verovali da me tako mogu zarobiti. Rođeni ste s darom za magiju. Nemojte glumiti iznenađenost -

posedujete snažniju intuiciju od svakog ko vas okružuje. Siguran sam da to već odavno znate. I smeši vam se sreća. Znaci nisu upečatljivi, ali od početka vas prate. Postoje i drugi dokazi. Ja sam vas još podrobnije proučio." Opet se zagledao u sto. „Zadatak koji ću vam prepustiti možda neće biti sveden ni na šta. Sve zavisi od ovoga.“ Opet je mahnuo prema stolu. „Od donetih odluka, od saznanja, od susreta između ličnosti. Najzad, od Erazmovih odluka. Vidite, stvorio sam ga po određenom obrascu kako bih... Kako bih privukao one koji su se pojavili nakon Telera. To će se sada možda okrenuti protiv mene.“ Opet je odmahnuo glavom. „Toliko mogućnosti.“ Ućutao je i obesio ramena. Potom je utonuo u stolicu i zagledao se u vatru. Oluja je opet potresala kuću, a iz šume se začuo urlik vuka. Već je prepoznavala Eldričevog ljubimca. Nijedan ovozemaljski vuk ne bi kročio na njegovo lovište. „Igrate li šah? U njemu postoji strategija koju je koristilo nekoliko velemajstora igre, ali za koju je potrebno beskrajno razumevanje - moć predviđanja koja je bezmalo izvan ljudskog domašaja. Svodi se na to da morate razumeti protivnikov naum bolje nego on sam. Tada mu dozvolite da ga sprovodi, bez očiglednih prepreka, dok vaši potezi nagoveštavaju odbrambenu ili neuspešno napadačku igru. Igra se tako nastavlja sve dok ne obezbedite jedan jedini pokret kojim preuzimate vođstvo. U tom trenutku vaš protivnik može samo da odgovara vašem napadu. Izgubio je priliku da se pozabavi svojim ciljem, i to s razlogom. Ako mu dozvolite jedan slobodan potez, on će ponovo zavladati igrom. Vaš prvobitni napad mora biti nemilosrdan.“ Sklopio je oči na tren, kao da ga iznenada obuze zamor. „Ja sam svojim protivnicima dozvolio potez viška." Grofica je koračala ukrug po svojoj sobi, dižući pogled samo kada bi zubate munje rasporile nebo. Zvuk gromova se kotrljao preko proplanka. Otkad je upoznala maga, nije mogla da se otrese nemira i zbunjenosti. Rasla je i vrelina njene žudnje. Večeras je bilo i nečeg

novog. Dodirnuo ju je na nov način. Delovao je tako tužno, tako malodušno. Pre ovog susreta činilo joj se da ume biti samo nadmen, izluđujuće nadmen. Ove noći, međutim, nije bilo oholosti. Grofica se svali na tronožac. Šta se to zbivalo u njenom sluđenom srcu? Šta se dogodilo sa Skajem? A s Erazmom? Šta je osećala prema njima? Shvatila je da ne zna. Brinula se za Erazma, ali to je dobrim delom bilo sažaljenje prema nekome ko se upleo u nešto što ne razume već u detinjstvu. A Skaj? Nije zauvek napustio njeno srce, već je Eldričevo prisustvo bilo tako silno da ni srce ni um nisu imali dovoljno mesta za bilo koga drugog. Bio je tu i Kent. Siroti, plemeniti, glupi Kent. Čovek se upustio u veliku opasnost, u koju niko drugi ne bi, i to čisto radi njene dobrobiti. Počela je da veruje kako je neki deo njegove privrženosti zbilja iskren, a ne plod pukog zanosa. Ne samo odziv njenoj natprirodnoj privlačnosti. To ju je ganulo. Od svih ljudi u njenom životu izgleda da je samo Kentu stalo do toga šta će se zbiti s njom. Eldrič. Pa, nije znala šta on oseća. Ipak je bio mag. No, bez sumnje ju je koristio za svoje zamisli. Skaj joj nije uzvraćao ni stoti deo njene naklonosti. Erazmo je bio previše upleten u magovu mrežu, lišen ličnog života - ako je uopšte živ. Ostao je samo Kent. Kent koji bi se u njeno ime borio i protiv maga. Potpuna ludost, naročito kako nikada nije pokazala nikakvo osećanje prema slikaru. Međutim, ipak je učinio ono što je učinio. I sada je i sam postao magovo oruđe - zarobljenik u mreži. Rešila je da mu živom i zdravom omogući izlazak na slobodu, makar joj to bilo poslednje. Čim bude završio portrete. Duboko je udahnula i setila se prizora Eldriča i njegove zbirke čudnovatih predmeta. Da je samo znala na kojoj će se stazi obresti, možda bi i odbegla s Kentom, onda kada je imala priliku za to. Barem bi bila uz čoveka kome je iskreno stalo do nje. No, šta je ona osećala prema njemu?

DVADESET DRUGO POGLAVLJE OTVORILA JE OČI I TRGLA SE ČUVŠI ČOVEKA KOJI SE NAKAŠLJAVA. ANA JE ležala još jedan tren, a potom se okrenula prema svom porobljivaču. Nekoliko stopa odatle, gledavši ozbiljno u nju, klečao je sveštenik. Povio je glavu, u znak poštovanja i pozdrava. „Nadam se da ćete mi oprostiti što vas budim“, prozbori glasom koji zatutnja kao lenji grom. Ko je ovo, za ime sveta? Sigurno neki podanik đakona Rouza. ,Jeste li davno zalutali?", upita glasom koji je brujao kao da izvire iz ogromnih grudi, a ne iz grudi tako sitnog čoveka kakav je bio. Ana se pridiže na lakat i hitro pređe pogledom preko svog prtljaga. „Zar nisam na putu ka Vikenskoj dolini?" Klimnuo je glavom. „Niste baš na samom putu.“ Podiže ruku i pokaza ka jugu. „U prvoj ste udolini severno od puta.“ Bol u grudima je podseti na snoviđenje - i na trn koji nije bio deo sna. Pogleda ranu, i dalje bolnu, ali sveštenik je bio tu... Da li je stvarno bio nevin, kako se predstavlja? Nije bio Rouzov sluga? „Putujete sami?“, upitao je. Ona klimnu glavom. „Moj vodič je pao s konja i slomio vrat.“ Ućutala je, kao da joj je gubitak teško pao. „Od tada lutam.“ Pridigla se i privila ćebe bliže sebi. „Hoćete li me usmeriti ka pravom putu?“ Klimnuo je glavom. „Zar vam ne bi prijala hrana i krov nad glavom?“

„Ljudi će se zabrinuti", odgovorila je. „Moram požuriti. Dužnost mi je i da obavestim vodičevu porodicu." Zamislio se, možda iznenađen što neko ko je zalutao odbija gostoprimstvo. „Govorili su mi da će mi radoznalost doći glave, ali moram da se zapitam...“ „Šta tražim ovde, na ovoj nepristupačnoj stazi, kada postoji savršeno normalan drum?“ Klimnuo je glavom. „Putevi vode ka mnogim mestima, brate, ali retko ka pustolovinama.“ Nasmešila mu se. „Pišem knjigu - putopis o Kaledonskim brdima. Ne bi bilo zanimljivo da opisujem put koji su mnogi već prešli. Zato sam ovde, zato tragam za neobičnim mestima za koje niko nije ni čuo. Ipak, čini se da ću morati da preinačim naslov: umesto ’Putovanje kroz Kaledonska brda’, kako sam naumila, zvaće se ’lzgubljena u Kaledonskim brdima’." „Vaš vodič... odakle je bio?“ „Odnekud blizu Kaslboa. Zvao se Garik. Garik Lejk.“ „Ima mnogo Lejkova i u Kaslbou i u Vikenskoj dolini. Siroti čovek. Šta ste učinili s njegovim telom?“ „Obavila sam obred što sam bolje mogla i spalila ga na lomači. Neka ga Farel čuva.“ Opet je ućutala, pa podiže glavu. „Međutim, nisam sveštenica i bojim se šta će zadesiti njegovu dušu.“ „Mislim da ne morate da brinete ako su vaše namere bile dobre, a sigurno jesu.“ Pokušao je da se nasmeje, da je uteši. „Opet, ja sam pustinjak i počeo sam, bojim se, da verujem u razne čudnovate stvari. Mogu da ponudim skroman smeštaj, ali dođite barem na doručak, pa ću vam možda obezbediti i nešto hrane, dovoljno da potraje do Vikenske doline.“ Ustao je i pokazao ka šumi. „Staza je tamo, a možda ćete pronaći i nešto vredno vaše knjige. Pođite kad budete spremni.“ Kada je ostala sama, Ana se izvuče iz ćebeta i hitro se obuče. Trebalo je da počne da spava u odeći, u slučaju da je progonitelji

iznenade. Pospremila je prenoćište i natovarila konje. Nije imala nameru da svraća u posetu. Sveštenik joj se nije ni predstavio — jasno pokazujući koliko je dugo odsutan iz ljudskog društva. Ana zastade, pritežući kaiševe sedla, i priseti se da će morati da ga poseti ako misli da pronađe pravi put. Bila je sigurna da nema razloga da ga se plaši. Osetila bi opasnost, naročito sad, kada joj je kraljeva krv izoštrila čula. Povela je konje, pošla stazom niz koju je sveštenik otišao i ubrzo se, krajnje neočekivano, našla ispred ogromnog manastira. Naglo je zaustavila životinje. Zar se nije predstavio kao pustinjak? Ovo nije bila usamljenička koliba. No, brzo je uvidela da je zdanje po mnogo čemu propalo: crepovi s krova behu razrovareni i razređeni, a uz zidove su se uspinjale puzavice. Bio je to drevni manastir, već godinama napušten. Vezala je konje i ostavila ih da pasu svežu prolećnu travu, pa priđe kapiji manastira, otvorenoj u znak dobrodošlice. Našla se u velikom dvorištu obraslom senovitim drvećem, a u sredini je ugledala i fontanu s koje se bučno slivala voda. Bašta je zahvatala pola dvorišta i bila je krasno uređena i pažljivo obdelavana. Nije očekivala da će videti tako nešto između četiri zida. Zgrade koje su okruživale dvorište behu izgrađene od kamena s obližnjih kamenoloma, a vreme im je dalo boju potamnele kože. Ipak, bilo je primesa stenja prirodno crvene boje, kao i manjih količina kvarca. Crepni krov je mestimično bio prekriven travom, čak i sitnim rastinjem, a ptice su bez ustezanja koristile prozore i niše u zidovima kao podlogu za gnezda. Priroda je počela da pretvara ovo čovečije mesto u svoj dom. Ana prođe ispod drveća i, ulazeći kroz otvorena vrata, začu, kako je i očekivala, poj dubokog basa. Unutar masivnih zidina bilo je hladnije i osećao se miris stena i praznine. Kao da monasi, u svojoj strogoj skromnosti, nisu za sobom ostavili ni miris uobičajen za ljudska prebivališta.

Jedna lasta prolete kraj Ane i slete na ogradu nekog visokog stepeništa, bahato cvrčeći. Bolje bi ti bilo da moj Ijubimac ne čuje kako mi se obraćaš, pomisli, pa se zapita kuda li je Ćuf nestao. Odlazio je i dolazio po svom tajnovitom nahođenju. „Ljubimac“ joj se činio kao neobičan izraz, pošto je njena ptica bila sve samo ne ljupka. Nastavila je u pravcu pojanja. Da li ću se nasukati na sprud?, zapita se. U ogromnom holu, u kom su se monasi nekad okupljali za obede, ugledala je sveštenika. Sedeo je za stolom, po svemu sudeći, zaraslom u zeljaste busenove, ali nešto drugo joj je privuklo pažnju: puzavica koja se provlačila kroz visoke prozore i širila preko plafona i zidova. Njeni beli cvetovi slični ladoležu ljuljuškali su se na povetarcu koji je dopirao kroz šuplja prozorska okna. Izgledalo je kao da se obrela u velikoj dvorani koja je u celosti izgrađena od srcastih listova i nežnih, lepršavih belih cvetova. Sveštenik je ugleda i nasmeši se, a pesma se okonča odjekom koji je odlutao u neki udaljeni ugao sobe. „Da li vam se sviđa moja velika dvorana?", upita. „Imenovao sam je Sobom jutarnjih zvona. Međutim, ova molitvena zvona ne čuje svako.“ Ponovo se nasmešio, iznenađujuće umilno s obzirom na to koliko su mu zubi bili žuti. Ana primeti da su gomilice pruća, trave i trske koje su zatrpavale što zapravo bile ptičja gnezda. Neka su bila mala poput naprstka, slepljena od trave i blata, a neka velika poput šešira. „Moja zbirka“, reče sveštenik. „Uzgred, ja sam brat Norbert. Oprostite mi - retko imam društvo.“ Nije čekao da čuje njeno ime, te ga Ana nije ni ponudila. „Nakanio sam da skupim po primerak gnezda svake ptičje vrste koja živi u ovim krajevima Kaledonskih brda“, reče. „Mada mi predstoji veliki trud.“ „U njima ima i jaja“, kaza Ana začuđena time kako su ostala

očuvana. „Tako izgleda", reče, pa uze jaje iz gnezda i ubaci ga u Aninu ruku. Bilo je znatno teže nego što je očekivala. Nasmeja ga njeno čuđenje. „Tražim kamenje odgovarajuće veličine i oblika, ili približno odgovarajuće, kako bih mogao da ga stešem u tačnu meru, a potom ga bojim što verodostojnije mogu. Nemam srca da kradem jaja sirotim majkama koje prolaze kroz tolike muke da bi ih snele, mada sam čuo da prirodnjaci to često rade.“ Pokazao je prema vratima. „Pristavio sam kotao i mogu da vam ponudim supu i hleb, kao i čaj...“ Ana klimnu, a pri pomisli na svež hleb istinski joj pođe pljuvačka na usta. Očito je predugo boravila u pećinama i šumama. Ptičja pesma joj odvuče pažnju i iznad sebe ugleda još lastavica kljucale su obrok s visećih grana. „Manastir zaista pripada lastama“, reče brat Norbert. Ipak, trpe me.“ Pratila ga je do manje prostorije. U ognjištu je gorela vatra, a vazduh je mirisao na hleb. Miris Ijudskog boravka je bar nakratko vladao ovom sobom. Obedovali su ispod vinove loze. Ana je bila previše gladna da bi govorila, pa je brat Norbert, suprotno monaškim običajima, pričao dok je jeo. „Možda se pitate šta ovde radim sam“, reče. „Kao što je mene kopkalo vaše putovanje. Možda će vam priča o ovom manastiru biti zanimljiva - možda će čak ući i u vašu knjigu. Ovde postoji prirodni gejzir, iz koga je izveden i vodoskok u dvorištu. Otud ime manastira Blagodarni izvor, mada mislim da je staro ime mesta glasilo Prečisti izvor. Manastir je sagrađen, iz više etapa, u šestom veku. Farelitsko bratstvo, red svete vatre, beše prvo koje ga je naselilo. Ne, nisu vatrom spaljivali jeretike, već knjige i ostala umetnička dela koja su osuđivali kao isuviše ’ovozemaljska’. Desilo se da su prerevnosno spalili i neka dela iz poseda majčinske

crkve. Za kaznu su poslati u Kaledonska brda da okaju grehe. Brzo su izbledeli iz svačijeg sećanja, ali su nakon izgnanstva postali vrhunski graditelji. Da nije njihovog umeća, ovo mesto odavno ne bi postojalo. Manastir je bio naseljen i nakon pomračenja bratstva svete vatre, ali u njemu su boravili drugi redovi nekim drugim poslom. Toliko je udaljen od sveta da su i mnoge neobične sekte pod okriljem crkve u njemu nalazile dom. Ovde su vekovima živeli mistici - sve do tautističke jeresi. Znate li o čemu govorim?“ „Ne sećam se pojedinosti, ali znam ponešto." „Pojedinosti, kako ih nazivate, podložne ispitima vere i nauke, toliko su tajnovite da se pitamo kako je izbio rat, ali dovoljno je reći da je bitka za prevlast unutar crkve odigrala svoju ulogu, priznavali to fareliti ili ne. Do današnjeg dana mnogi od nas je smatraju mrljom u povesti crkve.“ Sveštenik se okrenu prema zidinama dvorišta, napetog i pomalo bledog lica. „Ovde se odvila bitka između farelitske vojske i glamorskih vitezova, ali fareliti behu brojniji i manastir je pao.“ Progutao je pljuvačku. „Na poljani ispred kapije... svi monasi i svi vitezovi koji nisu umakli spaljeni su kao jeretici. Do današnjeg dana na toj zemlji ne raste drveće." Ana primeti da brat Norbert drhtavom rukom podiže šolju s čajem. „Manastir je potom napušten i nije posećivan sve do mog dolaska. Moji stavovi su počeli da blude stazama koje su po oceni mojih pretpostavljenih bile izričito nepodobne, pa su presudili da bi mi najbolje pristajao život monaha-pustinjaka. Došao sam ovde uz ’blagoslov’ biskupa.“ Pogleda je i podiže obrve, trudeći se da se nasmeši. „Manastir je čuven po zlu u Kaledonskim brdima i ljudi ne vole da pričaju o njemu, čime se verovatno objašnjava to što nikad niste čuli za njega. Veruje se da je mesto ukleto i prolaznici po pravilu odlaze pre večeri." Više se nije smešio. „Tako da ovde imam neobičnu dužnost s kojom se moja crkva nikada ne bi složila kada bih bio dovoljno glup da im je otkrijem. Smirujem duše mrtvih monaha i vitezova."

Pažljivo je posmatrao Anino lice izgovarajući ove reči. Isprva je pomislila da se šali ili da pokušava da je zaplaši. Na kraju ravnodušno odvrati: „Plemenito od vas. Kako vam ide?“ „Vi... niste iznenađeni?", upita on. „Duhovi lutaju svetom. Nadam se da će duša mog vodiča ostati na padini na kojoj sam mu priredila lomaču i da će je čuvati bez zlih namera. Ali ti monasi - kako li je užasna bila njihova smrt!“ Klimnuo je glavom. „Da. Vidite, ja se trudim da zapamtim njihove priče.“ Nastavio je hrapavim šapatom: „Vetrovi koji noću huču kroz prozore donose glasove, šapuću. Otkrivam njihove priče, jednu po jednu, a potom razgovaram s izmučenim duhovima i molim ih da oproste crkvi. Pokušavam da ih umirim da bi krenuli dalje.“ Ana zaključi kako nije neobično što su ga nadređeni rado poslali u nenaseljen deo Farske. Zapitala se voli li da popije, pošto opsednuti duhovima često piju ili je samo svestan svetova izvan našeg. „A šta vi imate od toga, od tog samovanja uz duše mučenih ljudi?" Podigao je ruku, ali je polako spusti natrag na sto. „Ovo je moj noćni pakao i moje spasenje... Daje mi osećaj svrhe, ali pitam se kako će se moja duša upokojiti nakon užasa kojih sam se naslušao.“ „I to činite u ime svoje crkve?“ „Ne, već u ime ljudi nad kojima je počinjen greh, koji su gnusno ubijeni, ne bih li doneo malo mira u ovaj kutak sveta u kom su nekad vladali mir i lepota.“ Zastao je. „Ali i u ime ljudi koji su počinili grozote protiv svoje volje, misleći da slede volju Farelovu, da bi docnije saznali šta su učinili sa sopstvenim dušama. Oni su najveći mučenici od svih i ponekad mislim da nikada neće pronaći mir.“ Ani navreše suze na oči, zadrhtaše na trepavicama i kliznuše niz lice. „Da“, prošaputa. „Gle, šta sam učinio“, uzviknu kad je primetio da je zaplakala. „Pokušao sam da vam ispričam nešto što bi moglo koristiti vašoj knjizi - delić istorije Kaledonskih brda - a nehotice vam pobudili setno raspoloženje.“ Dotakao je njen rukav, samo njegov kraj koji se vukao po stolu, ne i telo unutar njega. „Dozvolite da vam prenesem šta sam

dobro ovde video. Verujem da je svako ptičje gnezdo među zidinama ovog manastira simbol dobre volje i da svaki ptić koji uzleti u nebo predstavlja još jednu dušu koja je zbacila lance i otišla u slobodu. A pogledajte samo koliko ih ima...!“ Mahnuo je rukom prema lastama koje su lepršale oko zidina oronulog zdanja, zanesene radošću letenja, slašću kratkotrajnog boravka na ovom svetu. Ana uskoči u sedlo, nenadano osvežena. Pogledala je brata Norberta, njegovu pomalo neurednu bradu i požuteli osmeh. „Uzdate li se da ćete uspeti da upotrebite moje smernice?“, upita po treći put. „Mislite da ne moram jahati s vama dok ponovo ne izbijete na stazu?“ „Smernice ne mogu biti jasnije. Hvala vam, brate.“ Zapanjilo ju je to što se sasvim iskreno obraćala Farelovom svešteniku na ovaj način. Načinila je neobičan, konjanički naklon i pošla svojim putem. No, već nakon deset metara se zaustavila. „Brate Norberte? Ako se moja duša jednog dana pojavi pred vama, hoćete li mi sve oprostiti i pomoći mi da pronađem mir?“ „Ako do toga dođe, hoću.“ „Bez obzira na to šta sam činila za života?" „Bez obzira na sve“, odgovori, a lice mu poprimi brižan izgled. Zgledali su se još koji tren dok Ana ne klimnu glavom i pođe niz put. Nijednom je nije upitao kako se zove.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE BRDA SKRIVENA IZA ZAVESE MAGLE I KIŠE. DAN BEZ DAŠKA VETRA. ZVUCI kao da nisu imali odrediv izvor, jednostavno su izvirali iz vazduha. Ana zaustavi konja i ponovo oslušnu. Šumski zvuci su bili bučniji nego inače i nekako šupljikavi. Začu se i gavranov krik. „To su samo moji konji“, kaza sama sebi. Niko je nije pratio. Još uvek. Ćuf dolete iz sumornog neba i slete na konja na začelju, ispustivši svoju poznatu misao - ovog puta, svakako, prigovor. Vremenske prilike nisu bile prijatne ni pticama. Coknula je jezikom i povela konja dalje. Lako bi se desilo da u magli izgubi put, pa je odlučila da hoda, dobrim delom povijena skoro do zemlje. Sigurno je postojala čarolija koja bi joj pomogla da ne zaluta, ali ona nije znala takvu, a nije je bilo ni u Halsijevoj knjizi. Dodirnula je prsa, deo blizu srca, i opipala osetljivo tkivo koje je probodeno trnom. Nije to bila slučajnost. Plašila se da je bilo Eldričevo delo - odojče od korova i trnja. Kao da je želeo da je obeleži. Povratila je misli stazi jer ju je često gubila. Veoma retko su je koristili, ređe lovci i možda nešto češće divljač. Ako ovo nije bio put koji je brat Norbert nacrtao na mapi, svakako je bio vrlo blizu, možda je tekao i uporedno. Uskoro je trebalo da izbije na reku. Ana se probijala kroz natopljenu šumu, a kiša joj je kapala preko nosa i curila kroz njenu zaštitnu odeću. Koža joj je bila utrnula i omekšala, kao da bi se lako mogla pocepati a da ona i ne oseti.

Posrnula je, spotakavši se o kamen boje kao i magla. Uspela je da se dočeka na noge na tamnom, lepljivom blatu. Gavran opet graknu, potvrđujući njenu samoću. Zakliktao je kljunom, što je u sveobuhvatnoj magli zvučalo prilično jezivo. Začuo se zvuk sličan pojačavanju kiše. Povila je glavu, spremna da se smoči još više. Bilo joj je besmisleno da traži zaklon. Potražila bi ga jedino ako bi počela da se smrzava. Tada bi morala da založi vatru, što joj je već bilo u moći i bez kremena i kresiva. Možda bi se, zbilja, i odvažila da upotrebi veštinu. Šum postade još glasniji, poput pljuskanja lokvi i širokih listova, ali nije mogla da oceni iz kog pravca stiže. Da je barem bilo ikakvog vetra, znala bi otkuda joj donosi kišu. Ćuf slete na jednu granu i ogorčeno joj saopšti da se približava pljusak. Podigla je ruku da ukloni mokre jelove grane s puta, ali one se opružiše natrag i ošinuše je po licu svojim vlažnim, zelenim prstima. Ispljunula je zelene iglice i koraknula u rupu u zemlji. Iako se zaustavila, nastavila je da klizi. Konj natrapa na nju, a s njim se sudari i onaj otpozadi. Gurnuta je niz liticu, a spaslo ju je samo to što je zgrabila jednu granu, dovoljno milosrdnu da se ne odlomi. Čudilo ju je kako je njena kobila uspela da se zadrži na ivici - jedno kopito joj je klizilo u provaliju i činilo se da će se svakog trena sunovratiti, pošto su se preostali konji nemirno gurali iza nje. Ana počupa uzde, a kobila očajnički poče da grabi unazad i nekako se izbavi. Sada se zagledala u klisuru, u gromoglasnu reku boje svetlog žada - to je, dakle, bio pljusak što se primiče niotkuda. Bila je usplahirena, poput sopstvenih konja. „Tako mi plamena i krvi“, ponovila je više puta. „Krvi mi i krvavih mi plamenova." Čavka joj smesta slete na rame. Osetila je kako joj krvavocrvene nožice stežu kaput. „Znam, nisam te slušala, Čufe. Bila sam umorna i rasejana i mislila sam da nadolazi pljusak, ali to je bila provalija. Plamena mu!

Ne bi mi pomoglo ni to što znam da plivam.“ Odmakla se od konja, a ljubimac uzlete i prede preko stravične provalije. Klekla je i zagledala se preko ivice, u zelenu vodu. Pod njom je bio delimično miran bazen u koji se ulivalo nekoliko vodopada. Nešto dalje penušava voda se provlačila kroz kamenje i nastavljala spust niz zelene stepenike - voda boja arsenika, pomislila je. Nekoliko desetina metara dalje reka je nestajala iza zavijutka. Ana dohvati jedan kamen i ubaci ga u vodu. Na površini se stvorila bela zvezda, koja brzo utonu u duboko zelenilo. Osvrnula se, ustala i odmakla od litice. Zamalo da padne - kao u noći svog snoviđenja. Zamalo da padne i utone među zvezde.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE SPUŠTALI SU SE U MAGLOVITE UVALE KAO DA ZARANJAJU U PLANINSKA jezera. Erazmo bi se svaki put osetio kao šumski duh ili neko drugo čarobno, mitsko stvorenje. Kroz maglu su se kretali višestruko sporije. Ako je Ana toliko prednjačila da je izbegla ove teškoće, imali su sve manje izgleda da je sustignu. Prajor ih je uverio da bi već za dva dana mogli stići u niziju, samo da nije bilo magle. Erazmo se brinuo za mladića. Povremeno bi ga pogledao kroz maglu — dcčak je skrušeno jahao u sedlu svog kudravog konja. Prajor je bio toliko izgubljen u žalosti da se Erazmo pobojao da će zalutati zbog vodičevog manjka prisebnosti. Siroti momakje bio toliko bezvoljan da mu čak ni osveta nije padala na pamet. Da nije bio zaokupljen njihovom potragom - za ženom koja mu je ubila brata - verovatno bi legao pod kišu i zauvek ostao tu. Ništa mu više nije bilo bitno - kao da mu je budućnost izbrisana, zajedno s razlozima za bilo kakav trud. Žalost, pomisli Erazmo. Nije mu bila strana. Nakon povratka iz Eldričeve kuće godinama je žalio zbog Persijeve smrti. „Gospodine Flateri!“, dozva ga Klarendon kroz maglu. Iz nepoznatog razloga još uvek se pridržavao formalnog obraćanja. Erazmo nije smeo da zaustavi konja jer je mislio da će Prajor verovatno produžiti dalje i ostaviti ih da zalutaju. Klarendon je uspeo da ga sustigne, mada im staza nije dozvoljavala da jašu uporedo. „Gospodine Flateri, upravo smo prošli kraj mesta gde se konjski tragovi priključuju našoj stazi.“

„Prajore!“, povika Erazmo prenuvši momka iz sanjivog stanja. ,Jesi li čuo? Randal je spazio konjske tragove.“ Prajor skliznu s konja i ostavi uzde da vise, a konj se ukopa u mestu. Erazmo i Klarendon pođoše za momkom kome je lice bilo toliko beživotno da je Erazmo zapravo postajao napet. Zaobišli su druge i Prajor ubrzo kleče, dodirujući tragove kopita koji su brzo nestajali na kiši. „Je li to Ana?“, upita Hejz dok je prilazio. Prajor je imao neverovatnu sposobnost da razlikuje otiske konjskih kopita, a već su u više navrata otkrivali tragove Aninog konja. Prajor se odmaće, ne dižući pogled. „Naši tragovi“, reče. Poćutali su, razmišljajući. „Dosta za danas, rekao bih“, prozbori Erazmo. „Nema svrhe vrteti se ukrug. Do večeri je ostalo još tri sata, što nije očigledno s obzirom na vremenske prilike, ali hajde da se odmorimo i ponadamo da će se magla rasplinuti do jutra.“ Podigli su logor i sastavili zaklon od kedrovog granja. Čak ni njihov vodič nije uspeo da upali vatru, pa pojedoše hladan obrok i skrasiše se, mada previše stisnuti jedan uz drugog. Erazmo je imao silnu želju da se osami, pa mu je smetala blizina drugih. Uz ovako nepodnošljiv dan morao je da uloži veliki trud u samosavlađivanje kako bi ostao uljudan. Ostali su takođe bili nakrivo nasađeni. Erazmo je primećivao usiljenu ljubaznost. Svestan sveopšteg raspoloženja, đakon Rouz je bio naročito tih jer je znao da bi svaka neprijatnost bila usmerena ka njemu. Zaista, Erazmo je mislio da Keler i Hejz jedva čekaju da im sveštenik pruži priliku. Klarendon još uvek nije povratio svoje uobičajeno držanje. Kao da je prevazišao skorašnju ogorčenost i trudio se da ponovo izgradi odnos s ostalima, mada nespretno, pošto je ipak dobro znao kako je biti odbačen i izložen izrugivanju. Nakon što je Klarendon Erazmu priznao da nije ispričao celu priču, nešto se promenilo. Valjda je stvorio toliko jaku vezu s ovim

društvom, naročito s Erazmom, da više nije mogao da živi u laži. Sramota ga grize, pomisli Erazmo. Erazmo je osećao da su odnosi prepleteni zbunjenošću i nerazumevanjem, da su osećanja vrlo blizu ključanja, kao da je njihov sudar s Eldričem razotkrio najgore ljudske slabosti u njima. A znao je da nisu bili prvi kojima je mag to učinio. Zašto pobuđuje ono najgore u ljudima? Hejz je bio krajnje posvećen svom prijatelju Keleru i svim se silama trudio da ga razvedri, ali uzalud. Takav je bio ishod suprotstavljanja sili koja ne priznaje razum i odupiranje. Najednom nemoćan da dalje trpi društvo, što melanholija često ne dopušta, Keler ustade, promrmlja nekakav izgovor i odluta u polutamu. Nakon njegovog odlaska zavlada neugodna tišina. Klarendon duboko udahnu i tiho reče: „Mračna je, mračna noć, U moje srce vedrina ne može ući. Sutra me čeka sumoran dan, I sve će tamniji biti dani budući.“ Svi uperiše poglede u Klarendona, jedva razaznatljivog u tami. Prajor naglo ustade i bez reči nestade u magli. Erazmu se učinilo da je momak prigušeno jecao. „Ako ste time pokušali da nas razvedrite, gospodine Klarendone, moram da vas obavestim da ste sasvim omanuli", reče Hejz. „Nisam... nisam mislio...“ Nije dovršio misao. „Mogli ste biti uviđavniji prema momku“, kaza Rouz. „Pretrpeo je užasan gubitak nanet rukama te... žene.“ Brzo je ućutao,znajući da mora ostati miran ove večeri. Klarendon ga prezrivo pogleda. „Svi smo gledali kako rušite branu kako bi se siroti Benks udavio“, hladno odvrati. „Ne glumite sada

toliku saosećajnost. Ona nije ništa verodostojnija od ostalih laži koje ste smutili." Erazmo nije video sveštenikovo lice, ali po obrisu tela vide da se grči. „A ko ovde pominje istine i laži? Čovek koji je toliko iskren da su svi prijatelji posumnjali u njega. Laži? Vi nas od početka lažete, gospodine Klarendone, i svi to znamo.“ Klarendon se zacrvene, ali je ispuštao paru dok je dugo ćutao. Erazmo je bezmalo mogao da oseti njegovu patnju. „Svi ste stali na sveštenikovu stranu, zar ne?“, nešto kasnije upita maleni čovek povređenim i slabašnim glasom. Niko nije odgovarao i Erazmo se tiho nakašlja. „Možda je, Randale, došlo vreme da dovršite svoju priču... kao što ste nagovestili kada smo poslednji put razgovarali." Usledila je duga tišina. Erazmo je gledao Klarendonovu povijenu glavu, ali u mraku nije mogao da proceni je li reč o stidu ili premišljanju. „Ne znate“, uskoro prozbori Klarendon. „Ne znate.“ Podigao je glavu kao da traži ostale u mraku. „Svi ste blagosloveni rođenjem. Rođeni bez slabosti i nakaznosti. Nikada nećete shvatiti kako je ljudima poput mene. Tačno, nisam sve sasvim iskreno ispričao, a u odbranu nudim to što je moja priča većim delom preteška za pričanje, čak i za pomisao.“ Nakratko je zastao. „Dugo sam smatrao da niko u nju ne bi ni poverovao pošto je neverovatna. Dešavalo se da i ja odbijem da je prihvatim. Trebalo bi, takođe, da se prisetite kako ni gospodin Flateri nije smesta otkrio pravu istinu o sebi.“ Erazmu se činilo da gledaju u njega. Možda se varao, ali znao je zašto je saosećao s Klarendonom vezano za tajnovitost. Nije svačija prošlost pripovedala o radosnim događajima. U maglom okovanoj tišini čulo se kako dišu, kako čekaju na sledeću reč. „Glavnina moje priče bila je istinita, ako ne i same činjenice. Tačno je da sam bio atrakcija među putujućim zabavljačima. Moj otac

je zaista umro od pića. Njegova nazovižena Lizi zaista je preuzela starateljstvo nada mnom. To je sve istina. Međutim, nadalje... postoje neka udaljavanja od strogih... činjenica. Vidite, nismo napustili zabavljače čim me je Lizi posvojila. Ostali... ostao sam još nekoliko meseci. Tada je postala žrtva grubijana - već pomenutog pukovnika Vinsloua Petrija. Situacija se ipak nije odvijala onako kako sam govorio.“ Promeškoljio se, pa nastavio nešto tišim i tužnijim glasom. „Znam da je život uz Lizi bio daleko od savršenog jer je imala čudne navike, a sve se znatno pogoršalo Petrijevim dolaskom. Taj čovek je bio prava životinja..." Klarendon duboko udahnu ne bi li se smirio. „A Lizi, nesputanog ponašanja, često mu je davala povoda da je zlostavlja. Jedna od Lizinih nastranih osobina bila je vera u duhove i u moć prizivanja istih. Nema te gatare u Farskoj, a možda, rekao bih, i šire, na čiju prevaru nije nasela. Čudnovato, pošto je u mnogo čemu drugom bila pronicljiva žena. Nedugo posle smrti mog oca družini se priključio nov mađioničar, koji je, kako je tvrdio, imao dar da se sporazumeva s duhovima. Još sam bio veoma mlad i, premda sam boravio u okruženju koje ne neguje nevinost, po mnogo čemu sam i dalje bio povodljiv i lakoveran." Klarendonov glas se menjao kako je priča odmicala, a žalost i praznina ustupiše mesto i izvesnom zadovoljstvu, kao da mu sećanja na Lizi greju dušu. „Mađioničar je bio zanimljiv ne samo zato što sam bio dete koje je lako očarati. Možda sam imao oko jedanaest godina. Priređivao je trikove kakve niko od zabavljača nikad nije video - a nagledali su se predstava, uglavnom izvedenih iz malobrojnih dobro poznatih prevara. Magnus je bio silan čovek - visok i mračan, ogromnih brkova s izuzetnim uvoštenim šiljcima. Njegov osmeh je bio povod damskih priča, a verujem i da je on bio svestan njihovih finijih osobina. Međutim, zastranio sam. Jedne noći Magnus je predložio da

priziva duhove i još neke podvige. Za učešće u tome platili su mu uglavnom meštani, ali među njima je bilo i nekoliko članova družine - moja divna Lizi beše jedna od njih. ’Zazivanje’, kako ga je nazvao, odvijalo se u šatoru za sporedne predstave. Pošto je Lizi bila unutra a Petri zauzet flašom i nekom zabavljačicom, odlučili da se uvučem kroz spoj šatorskog krila kako bih neprimećen gledao šta se dešava. Kada sam se uvukao u zaklon, videh da su upaljene sveće, obavezan deo priredbe, i da se učesnici drže za ruke oko okruglog stola. Da budem iskren, pre dolaska sam pomalo oklevao, bojeći se da će me Magnus, vešt u nečemu što niko ne razume, nekako primetiti. No, znatiželja je prevagnula, pa sam posmatrao usplahirenog srca. Magnus je bio jednako dobar zabavljač i mađioničar, pa smo bez daha posmatrali njegove ’čarolije’. Započeo je uobičajenim trikom među gatarama - odigo je sto od zemlje. Zatim je obavio nekakav obred, uzvikujući reči, kako sada mogu da pretpostavim, na izmišljenom jeziku. Obred se sastojao iz više delova i neću vas opterećivati nepotrebnim pojedinostima, ali na kraju se sve sveće pogasiše i nad stolom se ukaza neka čudna mlečna svetlost. Obraćao joj se, a ona je odgovarala.“ Klarendon zastade na tren. Gledajući čoveka koji otvara sopstvenu zaraženu ranu, Erazmo je i sam osećao bol. „Iz mlečne svetlosti javljao se neki udaljeni glas koji nije govorio niti farskim niti ijednim jezikom za koji sam čuo, a kao što znate, moje sećanje je izuzetno u vezi s tim. Magnus je prevodio i ubrzo dozvolio okupljenima da postavljaju pitanja koja je zatim upućivao svetlosnom biću. Niko nije smeo da se izravno obrati duhu kog traži, već je sve moralo ići preko Magnusa i njegovog saveznika iz sveta duhova. Iako je ovaj izum bio na svaki mogući način kabast, odgovori su uticali na ljude, oduzimali im dah i povremeno ih prestravljivali. To se nastavilo čitave večeri. Ljudi su plakali slušajući reči davno izgubljenih voljenih osoba, a Magnus ih je tešio, s naročitim obzirom prema lepšim damama. Nisam na vreme primetio da se iza šatora

zaustavila kočija, a kada je videh, pomislih da je neka gospa zakasnila na predstavu. Suprotno mome očekivanju iz kočije izađe jedan gospodin, koji se brzo zakloni u senku. Tren kasnije našao se iza mene. Pokušao sam da viknem u strahu, ali on podiže prst na usne i ja zanemeh. Nisam mogao ni da se pomeram, da pobegnem. Da vam kažem, nikad nisam bio toliko prestravljen, iako čovek nije napravio nijedan preteći pokret.“ Klarendon sleže ramenima u mraku. „Samo je posmatrao predstavu, pomalo razdragano. Ja sam ostao paralisan i prezastrašen da obratim pažnju na ostatak seanse. Kada se predstava završila, većina izađe - ostala su dvojica Magnusovih saradnika, koji su bili zaduženi da rasklope mašineriju. Magnus je poveo Lizi napolje, u noć.“ Klarendon zastade i bolno uzdahnu. „A noć je bila topla i obasjana svedošću punog meseca. Mračni džentlmen pođe za njima, dajući mi znak da krenem s njim, što sam učinio iz čistog straha. Čuo sam Lizin smeh i obuze me strah da će ovaj užasni čovek zahtevati nešto od nje - pošto su muškarci uvek tražili nešto od divne Lizi. Čak i tada sam shvatao da sam u magovom prisustvu, premda nisam znao kako mu je ime. Lizi i njen mađioničar su završili na livadi, a smeh se pretvorio u mrmljanje, uzdahe, u ono što sam već mnogo puta čuo. Pojavio se i neki mali, zdepasti čovek. Išao je nekoliko koraka iza nas, a ja ustanovih da je reč o strančevom slugi. Neko vreme smo posmatrali iz senke. Video sam kako mađioničar otkopčava prednju dugmad Lizine haljine - dve siluete na mesečini. Tada se desilo nešto neočekivano - nešto nečuveno. Nebesa i zvezde se zamagliše i počeše da se pomeraju, kao da je nebo bilo prekriveno slojem loše salivenog stakla. Pomerala se i zemlja. Osetio sam potres i pao na kolena i ruke. Livada se izmenila, šuma se pomerila na drugo mesto, ukaza se i prigušeno svetlo nekakve kuće, a mesec postade bakren. Šibao me je snažan vetar, ali uskoro se sve smirilo i vratilo u prvobitan oblik - osim što su Magnus i Lizi nestali s vidika.“ Klarendon zastade i pokri lice šakama, užasnut, kao da je ponovo prisustvovao svemu. Šaputao je dalje.