odgovor. Pogledao ju je na tren, pa se smesta vratio svom poslu. Zastao je tek kada je nakupio pune šake mladog lišća. „Po prirodi nisam sklon kockanju“, blago prozbori, a ona shvati da se kaje zbog Skaja. Mag je zurio ka drugoj strani reke. „Premda sam bio svestan opasnosti, dopustio sam Skaju da ostane u ovom svetu jer sam znao da ću jedino tako moći da zarobim Telerove sledbenike. Znao sam da će njegovo znanje vremenom isplivati. Ovoga puta sam bio prinuđen da upotrebim Klarendona na isti način - a njegovo znanje je još opasnije. Ironično, zar ne?“ Odmahnuo je glavom. Potom je kleknuo kraj vode, a leđa mu behu tako savijena da je ličio na pokajnika koji se moli. Grofica je ipak bila sigurna da su mu ta osećanja bila strana. Počeo je da baja i pravio zamršene pokrete rukom. Prešao je prstima preko zemlje i u travi zasija neko znamenje. Sumrak preplavi dolinu poput nabujale reke i odjednom ih obuhvati mrak. Mag je nastavio bajalicu. Grofica je dovoljno upoznala darijanski da prepozna nekoliko reči. Naslučivala je da je Eldrič koristio veštinu predskazanja, za kojom je, kako joj je Voki objasnio, prečesto posezao. Zahvatio ga je vetar, a vrbovo granje se uskomešalo kao da mu je veština pružila svojstva živog bića. Uz poslednji moćni slog Eldrič ubaci lišće u vodu i pomno se zagleda u mesto gde je palo. Sručio se pored vode, kao da je obala pokušavala da ga zbaci u reku. Grofica se probi kroz zamršeno granje i uhvati ga za rame, pa ga odvuče od vode. Bezumno je mlatarao rukama, kao da je omamljen ili oslepeo. Još je mrmljao, govoreći i darijanski i farski. Nans..uporno je ponavljao. „Oni su stigli do nansa...!“ U tom trenutku pojavio se i Voki. ,Ja ću zbrinuti lorda Eldriča", reče, dajući joj na znanje da njeno prisustvo nije ni potrebno ni poželjno. „Voki?“, prozbori mag zureći u prazno kao da je izgubio vid.
„Stigli su do nansa... Čujete li me? Do nansa!“ Grofica se ubrzo našla u Eldričevoj kočiji. Mag je ležao na strani, umotan u svoj ogromni, starinski ogrtač. Učinilo joj se da je drhtao, mada nije bilo dovoljno svetla, stoga nije mogla biti sigurna. Odjednom joj je izgledao krhko - staro i krhko - i to ju je prilično uznemirilo. Toliko da je morala da okrene pogled, kroz prozor, u mrak. Priroda kroz koju su jurih jedva se razaznavala. Kao da ima nečeg u daljini - na granici sluha, na granici sveta. Gromovi. Eldrič je zurio u nju. Shvatila je to i pre nego što je okrenula glavu da ga pogleda. Oči mu behu mračne i ledene kao i uvek, bez znaka zamora i osetljivosti. Kao da mu se snaga vraća velikom brzinom. „Šta je nans?“, upitala je. Eldrič je i dalje zurio, a kada je progovorio, začu se zvonak i britak glas. „Obredno mesto, mesto moći, takođe i kapija. U prošlosti je bio kapija ka drugim svetovima... beskrajno dalekim, a ipak nadohvat ruke.“ „A ta žena je tamo? Žena koju progonite?" „Da, zajedno s Erazmom.“ „Šta ćete učiniti s njim?“, brzo upita. „To će zavisiti od stupnja njegovog izdajstva.“ „Šta to znači?“ Uputio joj je pogled mračniji od senke u kojoj je sedeo. Zaista ne voli ispitivanje, pomisli grofica. Pripremila se da nastavi. „Govorih smo o pogodbi“, izusti jedva smogavši snage. „Zar ne želite da budete sigurni u moju saradnju?“ „Prikazana vam je vizija magova", bezosećajno je uzvratio. Da, videla je smak sveta ili nešto nalik tome. Zar ne bi preduzela sve što je u njenoj moći da do toga ne dođe? Nije imala mnogo osnova za pregovor. Imala je sve manje izglede da će uspeti da spase Erazma. „Dakle, istina je da se đavolu može verovati više nego magu?“ „Nikada nisam upoznao đavola“, odgovori starim podrugljivim
tonom. „Ako Erazmo bude povređen, ne mogu jemčiti da ću ispuniti svoj deo pogodbe." „Dopustili biste da dođe do kataklizme iz čistog inata prema meni?“ Skupila je snage da ga pogleda u oči. „Zar ste sigurni da ne bih?“ Nije skidao pogled s nje. „Zar vam je toliko stalo do njega?“, ubrzo je upitao. Nije očekivala ovakvo pitanje. Zaista, da li joj je bilo toliko stalo? Zašto je bila tako obuzeta njime? Mag je prema mnogima bio svirep - na primer, prema lordu Skaju - a nije preduzimala ništa da im pomogne. Setila se večeri u Erazmovom društvu i kako je pokušala da ga upotrebi kako bi saznala više o Skaju. Setila se njegovih postupaka. Možda se o tome radilo - osećala je da je Erazmo, uz sve što ga je snašlo, bio istinski i retko dobrodušan čovek koji trpi užasno zlostavljanje. „Da“, odgovorila je znajući da delom pokušava i da ga povredi. „Stalo mi je.“ Ali on je mag, priseti se grofica, i prozreće laž. Prozreće laž i njenu svrhu. Eldrič se okrenu i zagleda se u noć. „Da li se sećate raskršća?“, upita otvoreno i smireno. »Da.“ „Nedavno sam ponovo gatao i nešto se promenilo. Sada postoje dve staze: jedna koja se završava tako što preživljavam i druga koja me vodi u smrt ili jednostavno van ovog sveta.“ „Kojom ćete stazom poći?“ „Nisam siguran da ću imati izbora.“ „Zašto mi to govorite?" Sažaljenje, pomislila je. Potrebno mu je moje sažaljenje. „Zašto? Da biste se na vreme pripremili..." I nije rekao više ništa.
PEDESET TREĆE POGLAVLJE PRVI PUT U POSLEDNJIH PET DESETLEĆA MAG JE ŽURNO PUTOVAO KROZ zemlju, pa se kapetan Džejms zapita šta je to, za ime sveta, moglo prenuti Eldriča iz učmalosti. Bledunjava žena koju će kapetan Džejms prepoznati tek kada je bude video. Džejms pogleda đakona Rouza koji je jahao kraj njega. Istini za volju, sveštenik mu se nije dopadao. Daleko su mu se više svideli Hejz, Keler i njihov maleni prijatelj, no Klarendon se iskrao da upozori ljude koje je mag progonio, u čemu su mu druga dvojica pomogla. Kapetan Džejms nije imao izbora osim da se pridruži đakonu Rouzu. Naređeno mu je da na svaki način ukaže pomoć ovim Ijudima, ali nije mogao da pretpostavi da se oni između sebe nisu slagali. Preostalo mu je samo da podrži đakona Rouza, sveštenika Farelove crkve koji je predobro poznavao magove i njihovo tajno znanje. Veštine su ipak bile proglašene za jeres i svakako je bio smrtni greh baviti se njima. Opet, ovaj sveštenik, običan đakon, znao je više drevnih tajni nego što bi neki sveštenik smeo, a i držao se toliko zapovednički da mu titula jednostavno nije pristajala. Njegov cilj je bila bledunjava žena - i o njoj je, očigledno, znao mnogo više nego što bi Džejms mogao da pretpostavi. Kada je budeš video, prepoznaćeš je. Mesečina je polegla po putu, pa je šljunak svetlucao, dok su pukotine i rascepi druma potonuli u senku. Duž puta je žamorila i
reka, a vetar ih je progonio kroz dno doline. Džejms je proveo dovoljno godina na pučini da prepozna olujni vetar, ali nigde ne beše oblaka. Zaista, nebo je ostalo natprirodno bistro — zvezde su blistale daleko većim sjajem nego što bi trebalo u noći punog meseca. Predvodio ih je lovac iz okolnog mesta, koji najednom zaustavi konja i pokaza na stazu koja je skretala u šumarak. „Viđeni su kako polaze ovim putem - crvenokosa žena i tamnokosi gospodin, a nedavno su na drumu pronađena i tri prestrašena konja kojima su usta penila od umora.“ „To je sve što nam je bilo potrebno od vas“, reče đakon Rouz. „Neka se Farel osmehne vama i vašem trudu.“ Okrenuo se i otpustio čoveka. ,Ja ću jahati prvi, kapetane Džejmse.“ Dok su zalazili u senke drveća, momci počeše da se sašaptavaju kao plamenovi u travi. Sveštenik im je ulivao nelagodnost, a uplitanje u nešto mistično toliko ih je mučilo da su izgledi za pobunu bih sve veći. Sveštenik, izgleda, nije mario za misli mornara - možda je verovao da je mornarica nalik crkvi, pa niži redovi postupaju kako im se zapovedi i vladaju se mirno. Kapetan Džejms ih je, međutim, bolje poznavao. Nije bilo dovoljno naoružanih oficira da se zajemči mirno vladanje mornara, naročito kada se uzme u obzir da im je naređeno da se suoče s magijskim veštinama. Nezadovoljstvo je pretilo da se razbukti, a sveštenikov nemar je činio sve daleko opasnijim. Na visini se ukazao nekakav srušeni grad, čije je stene mesečeva alhemija pretvarala u mutno srebro. Dva konja izjahaše iz senki, poput beživotnih aveti. „Pred nama su“, reče Rouz i potera iscrpljenu životinju dalje. Nakon polučasovnog uspona stigoše do mesta na koje konji nisu mogli kročiti, a đakon Rouz sjaha i razveza torbu sa sedla. Zanesenost čoveku daje veliku snagu, pomisli Džejms. Sveštenik baci torbu na strmu zemlju i raskopča je. Ne obraćajući pažnju na Džejmsa i mornare koji su se okupljah, rasporedio je neke predmete pod mesečinom. Tiho je zapevao, a jedna mala baklja se sama od sebe upali.
Mornari ustuknuše, psujući i praveći znake protiv uroka. Đakon poče da rasipa sivi prah, sličan pepelu, pažljivo ostavljajući trag u vidu pravih i vijugavih linija. Dodirnuo je prah bakljom i crtež se zapalio, otkrivajući uredan geometrijski nacrt. Mornari bezglavo pobegoše, a kapetan Džejms nije ni pokušao da ih zaustavi, već je samo posmatrao sveštenika obuzet užasnom znatiželjom. Đakon Rouz je nastavio da poje i zeleni plamen sličan morskoj avetinjskoj vatri poče da se uzdiže i obuhvati ga celog. Izgovorio je samo jednu reč i plamen nestade. Ostale su samo svetlucave niti na zemlji. Đakon Rouz pogleda Džejmsa i razrogači oči: „Gde je vaša posada?“ „Odbegli su. Ne bi ih zadržale ni smrtne pretnje jer se manje plaše smrti nego toga.“ Pokazao je poslednje iskre plamena. Đakon Rouz zgrabi baklju, koja je još uvek gorela, okrenu se oko sebe i reče: „Onda ostadosmo samo vi i ja“, reče. „Ako stignemo na vreme, i to će biti dovoljno. Isučite mač, kapetane. Možda će nam ustrebati.“ Pokupio je torbu i počeo da se penje, osvetljavajući put bakljom. Uspinjali su se preko stenovitog obronka, pa zađoše pod dugački ispust koji se uzdizao visoko iznad doline. Sveštenik dva puta zastade i baci čini, a baklja oba puta zabljesnu i ostavi nekakav simbol u vazduhu. „Pokušaće da nas spreče, kapetane", reče Rouz. „Razumete? No, neće uspeti jer sam umešniji nego što veruju. Ovaj plamen će nas štititi od mističnih napada, ali ne smete oklevati da upotrebite i mač - morate biti spremni da usmrtite svakoga, bogatog ili sirotog, muškarca, ženu ili dete. Morate biti nemilosrdni, kapetane, jer od toga sve zavisi. Sve.“ Produžili su dok Rouz nije stao, čuvši odjek glasova. Sveštenik mu dade znak da priđe i kapetan Džejms već po ko zna koji put nastavi uz oklevanje. Na pučini mora prkosio bi smrti jer se ništa manje nije očekivalo od njega - ali ovo...! Ovo je bilo više od nepoznanice. Ovo
je bila tmina tajnih veština. Uprkos strahu, kleknuo je kraj Rouza i oslonio se na čvrst i postojan kamen. Odozgo su treperila čudna svetla i čuo se samo jedan ženski glas. „Hvala Farelu, stigli smo na vreme“, reče sveštenik skoro prepuklim glasom. „Morate ostati blizu, spremni da me odbranite po svaku cenu, najpre od te žene. Ona je jedina prava opasnost.“ S mukom se uzveraše uz poslednjih deset metara i u središtu zaravnjenog prostora ugledaše ženu, povijenu, obuzetu svojim poslom. Crveni uvojci su se slivali niz nju poput kiše. Prepoznao ju je! Iako nije razumeo kako niti odakle, Džejms ju je prepoznao! Osetio se kao da mu je neki davno zaboravljeni san isplivao na površinu. Iz nekog razloga osećao se pobedonosno. Rouz duboko udahnu stežući plamteću baklju, pa tiho prozbori na nekom nepoznatom jeziku. Nije stao, već klimnu glavom ka Džejmsu i spretno koraknu napred. Obasipala ih je mesečina. Našli su se među trošnim zidovima, ostacima nečega što je ličilo na najveću kulu koja je ikada postojala. Nije stigao da primeti ništa osim ovoga. Negde ispred njih čulo se i pljuskanje vode o kamen. Žena priđe ivici čistine i ponovo kleče, toliko zauzeta svojim poslom da ih nije ni primetila, ali neko povika da je upozori. Ustala je i zabacila kosu. „Ah, očekivali smo vas, đakone“, prozbori. „Ne prilazite bliže, kapetane Džejmse ili će vas proždrati vatra. Samo učesnici u obredu smeju kročiti na nans.“ „Zakasnili ste“, reče sveštenik. Osvrnuo se ka drugima i pokušao da oceni okolnosti. „Ne mogu ni da zamislim Eldričev gnev, a on je već blizu.“ „Ne slušajte njegovo blebetanje“, podrugljivo reče Ana. Nije krila likovanje. „Nestaćemo pre nego što Eldrič stigne, a đakon Rouz će
posvedočiti. Svi koji pođu za mnom uspeće da pobegnu.“ „To vam je, dakle, obećala", viknu Rouz snažnim glasom. „Da ćete odbeći u nov svet? Ja sam, međutim, ovde da vam saopštim da nećete. Nijedan mag u proteklih hiljadu godina nije uspeo da otvori kapiju do neznanih prostranstava, iako su mnogi, najveći među njima, proveh živote trudeći se. Ne, ona želi da postane mag. To je njena namera - isto ono što je Teler oduvek priželjkivao. Stvaranje maga koji će se usprotiviti poslednjem majstoru veština. Vi ste upućeni,gospodine Flateri. Razmislite... Samo mag može otvoriti kapiju. Čak i ako je zaista namerila da pobegne, pre svega se mora preobraziti u maga. Tim putem će doneti užasnu nesreću svetu. Ako se iz ovog trenutka izrodi mag, obistiniće se kletva koje su se čak i magovi plašili." Mahao je bakljom kroz vazduh naglašavajući reči. „Gospodine Keleru. Pročitali ste čega su se magovi plašili. Njihovi strahovi su otelotvoreni u ovoj ženi. Nije bitno da li su njene namere zle, zlom će se okončati - najgorim zlom koje je ikad zadesilo čovečanstvo. Ovo je trenutak od koga su magovi strahovah iznad svega. Ne činite ovo, preklinjem vas.“ „Naslušali smo se vaših govora", viknu Klarendon, ne mogavši da se suzdrži. Maleni čovek se nije pomerao sa svog mesta na neugledno uređenom nansu i pretio je svešteniku prstom. „Čak nas je i Eldrič upozorio da je vaš jezik začaran. Nećemo ponovo podleći vašem ’razumu’. Ne, svešteniče, vi ste poslednja osoba kojoj bismo poverovali jer od zlosrećnog dana kada smo vas upoznali nismo čuli ništa osim laži. Ostanite tu i gledajte ako želite - pošto vaša crkva voli da posvedoči o svemu - ali nećemo vas slušati." Ana se ponovo posvetila pripremama, ne obraćajući pažnju na razgovor koji se odvijao, ni na pretnje pridošlica. Kapetan Džejms opazi poznatu senku kraj izvora. ,Je li ono brat Norbert?“, upita. Rouz iskorači napred i podiže baklju. „Brate Norberte! Kakvo vas je ludilo obuzelo? Bićete prokleti za sva vremena zbog toga što činite.“
„Kao i vi, đakone. Kako ste mislili da upražnjavate zabranjene veštine, a da vas ne sačeka takva sudbina?" „Možda će me sačekati, brate Norberte, ali ja to činim zarad svoje crkve. Umreću konačnom smrću da biste svi vi mogli preživeti. Naređujem vam da odstupite odatle. U ime majke crkve i svega što nam je sveto. Hodite, dok još nije kasno da spasemo vašu smrtnu dušu.“ „Ne brate, ne verujem više takvim pretnjama. Viđao sam zlodela koja su sveštenici činili u ime majke crkve. Više ih neću opravdavati, niti biti u savezu s takvima. Sam ću suditi o tome šta ugrožava moju dušu, pošto krvožedna crkva očigledno ne sudi o tome.“ „Ostavite ga“, viknu Erazmo. „Ništa što kažete neće promeniti našu odluku. Eldrič nam je usadio strahove i mržnju i platiće cenu. Za jedan čas učinićemo ono što nijednom čoveku... nijednom magu nije uspelo u proteklih hiljadu godina. Videli ste zapis na zidovima Landorove grobnice, Rouze - čaroliju koja otvara put. Posedujemo i Landorovo seme. To je dovoljno. Neka vas đavoli nose, vas i vaš svet laži.“ Ana stade kraj izvora, prošaputa nekoliko reči, pa sklopi šake i otpi. Prinela je vodu svakom od okupljenih na nansu i uz šapat prolivala po kap na njihove jezike. Dohvatila je bocu blede, svetlucave tečnosti, otpušila je i počela da saliva simbole na podu. Blistali su kao tvar od koje je sačinjen mesec. Rouzova baklja se ugasi, kao da ju je ugušio nesavladiv nalet vetra. Džejms kroz polumrak vide da se sveštenik uhvatio za oči i hitro potapšao svoju haljinu. Sledećeg trena Rouz poče da se moli. Kada je nacrt bio dovršen, Ana prosu seme u avan i izdrobi ga malim tučkom. Iz druge boce usula je mastiljavu tečnost, mešajući je sa semenom. Kapetan Džejms oseti opori miris koji mu pobudi neobičnu glad. Ana pažljivo podiže avan obema rukama, pa stade u središte svog crteža. Nakon još nekoliko reči iskapila je avan i bacila ga u bazen podno zida. Zastala je i oborila glavu, kao da je malaksala, kao da će se sručiti. Međutim, već sledećeg trena se uspravila i
zagledala u zid kao da prikuplja umnu snagu. Raskopčala je desni rukav i zamotala nešto oko ogoljene podlaktice - Džejms je shvatio da je reč o zmijskoj koži. Podigla je drugu ruku uvis i vrana - vrana krvavocrvenog kljuna - slete na njen zglob. Ptica zamahnu glavom i razdra joj kožu, ispuštajući grimiznu tečnost. Nekoliko kapi je palo i na zemlju. Ana snažno udari stopalom o kamen. „Carre d’Efeu!", povika, a reči odjeknuše kroz dvoranu. „Curre d'Emonet' Erazmo je osetio da reči odzvanjaju kroz njega. „Srce plamena! Srce sveta.“ A čulo se i bajanje brata Norberta: „...naisannaisanna...“ Pokušavao je da ostane pribran jer se upravo odvijao istorijski trenutak ili jedan od poslednjih časova njegovog života. U svakom slučaju, želeo je da bude svestan svega. Erazmo nije imao lažne nade. Ana verovatno nije bila sposobna da otvori kapiju i da ih bezbedno sprovede kroz nju. Laklou ni sam nije uspeo, kao ni mnogo drugi pre njega, a vekovima su izučavali veštine. No, zar su imali drugi izlaz? Samo Eldričevu nemilost, a od tog pakla nije postojao gori. Ne, bolje je bilo okušati sreću, nego ponovo stati pred Eldriča. Smrt je bila bolja od toga. „Vaš sluga doziva kroz tamu.“ Krajičkom oka Erazmo vide da je đakon Rouz pao na kolena i da se moli. Ana se preobražavala u maga... Rouz je bio u pravu. Samo je mag mogao otvoriti kapiju. Šta li bi još uradila kada bi postala mag? „Vau d’Efeu. Ivante'!“, povika Ana sve snažnijim i moćnijim glasom. Glasovi plamena. Istupite! Ponovo je progovorila na darijanskom. Progovorite kroz usta svog deteta. Erazmo je drhtao. Kolena mu behu slaba, a srce mu je tuklo o grudi kao o zid. Borio se za dah, pa povika darijanske reči, iako im nije znao značenje.
Začu se zvuk sličan vodi i vetru što huje kroz uzani klanac, a izvor izbljunu plamenove. Brat Norbert je nestao u rascvetaloj vatri. Kapetan Džejms zatetura pred praskom plamena i diže ruke da se odbrani od vreline i svetlosti, ali dodirnuo ga je samo topao dašak, iako je vatra ključala i previrala na samo nekoliko metara od njega. Sklopljenih očiju, đakon Rouz se i dalje molio pored njega, čvrsto stežući ruke, kao da bi mu pogled na ovu nečastivu radnju ugrozio dušu. Pomorac se svalio kraj sveštenika, videvši da je na mestu gde je do maločas stajala Ana bila ogromna zmija. Džinovska zmija se borila na smrt s ogromnom ptičurinom. Protresao je glavu misleći da mu se priviđa, ali i dalje je gledao isti prizor, uistinu blago zamućen i nejasan. Ptica i zmija su se, izgleda, uspele među daleke oblake i udarale o zvezdanu kupolu. Potom padoše na zemlju, u grču, i buknuše u plamen, stežući jedna drugu i u smrti. No, baš kada je mislio da će zavladati mir, zveri se opet uzdigoše, poput mučenika s lomače, i bitka ponovo otpoče. Zmija se sedam puta uzdizala, a ptica joj je sedam puta zadavala ranu, nakon koje bi obe pale u smrt u plamenu. Kapetanu Džejmsu se činilo da plovi kroz san, u kom nešto neobjašnjivo poprima neki užasan smisao, po sasvim različitim zakonima logike. Najzad se na simbolu od ledenog plamena ukazala klonula žena. Lice joj beše prekriveno vatrenocrvenom kosom. Ana je ležala kao da je pretrpela pad s ogromne visine - nepomična, onako kako samo mrtvi mogu biti. Povetarac joj se poigrao s nekoliko vlasi kose. Erazmo je poželeo da joj se približi, da je zagrli, da joj skloni kosu s lica, da joj kaže nekoliko poslednjih reči jer je očito omanula. Šaka joj se, međutim, pomeri i potraži nešto, kao da postupa svojom voljom. Potom i cela ruka. Grudi joj se napeše kao da životna
snaga nanovo ispunjava praznu odeću. Uzdahnula je, obrnula se i počela da se uspravlja na drhtave noge, ali nije mogla dalje od kolena. Ostala je tako, povijene glave, a ramena su joj se trzala od nemih jecaja. Potom uzdiže glavu i zabaci kosu poput grive. „Tandre vere viteur...“, prošaputa. Slušajte me, preveo je Erazmo. C'is m'curre. Ovo je moje srce. Odnekud je izvukla zelenu grančicu - kraljevu krv - i bacila je prema vatri. Čavka slete s nebesa i dograbi granu u letu, pa ulete pravo u plamen. Nestala je uz neznatan drhtaj vatre i zvuk talasa što udara o obalu. Nastupila je tama. Erazmo oseti da mu kolena udaraju o kamen. Pomučio se da održi ravnotežu. Bili su negde visoko ili im je tako izgledalo - među zvezdama. Odeća mu je lepršala na svežem povetarcu. Skoro na ivici sluha čuo se neki piskavi jauk, pomešan s umilnim sazvučjima. Ana je bila kraj njega. Ustala je s poda, povijene glave, kao da se moli. „Gde si?\ upita Hejz glasom ni nalik svome. „U samoći", odgovori Ana slabašnim glasom. „Zajedno s ostalima koji su usamljeni. Među zvezdama.“ „Šta čuješ?“, upita Klarendon tim istim, užasnim glasom. „Pesmu zvezda.“ „Reci mi svoje pravo ime.“ „Annais.“ „Sada ga upiši ovde, među zvezde.“ Povratili su se u tvrđavu, a visoka nota je još uvek odjekivala u Erazmovim ušima. Ana kleče u središte nansa i poče da pokreće ruke po veoma zamršenom obrascu, izgovarajući reči moći. Erazmo oseti da ledeni vetar duva kroz njega, da ga ogoljava, kao da će ga izložiti svetu na neki dotad neslućen način.
Kapetan Džejms je još uvek klečao na tvrdoj steni, a mač je bio bačen sa strane i zaboravljen. Čemu je prisustvovao? Rođenju maga? Porođaju među zvezdama? Da li je iko živ mogao posvedočiti o nečemu poput ovoga? Krajičkom oka je primetio pokret i vide da je đakon Rouz ustao, odlučan da stigne do središta nansa. Sveštenik je počeo da baje i bacio je nešto ispred sebe - belo perje, kako se Džejmsu činilo - a u drugoj ruci je nosio bodež. Svešteniku na put stade neka senka koju mesečina pretvori u ogromnog psa. Klarendonova doga je stajala pred đakonom Rouzom iskeženih zuba, braneći mu da priđe bliže. Sveštenik prvo zastade, pa odluči da napravi još jedan korak, ali pas nasrnu brže nego što je mesečina stigla da osvetli. Prođe samo jedan tren, a đakon Rouz se već držao za šaku dok je bodež ležao na kamenu. „Ne pomerajte se, đakone, inače će vas opet ugristi", reče pomorac. „Dohvatite svoj mač, kapetane, i ubijte ovu zver.“ „Neću, đakone, jer je očito natprirodna i ne želim da srljam.“ Đakon Rouz se pobuni, ali kada je pokušao da se srdito okrene ka Džejmsu, pas zareža i sveštenik se okameni u mestu. Simboli oko Ane opet oživeše i ona ustade bajući reči Landorove čarolije - obred otvaranja kapije. Napev je bio dugačak i složen i Erazmo nije mogao da razume šta se događa iako mu je veći broj reči bio poznat. Međutim, osećao je kako u njemu narasta moć, veličanstvena moć slična svečanoj muzici koja se bliži vrhuncu. U tom trenutku, kada je očekivao da vidi otvaranje nekog blistavog prolaza, plamen suknu u visinu, ošinu o nebo i obruči se natrag na njih poput velikog talasa.
PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE GROFICA STIŽE DO ELDRIČA I VOKIJA, POPE SE NA STENU I UGLEDA jednog sveštenika i jednog oficira kraljevske mornarice - ležali su na kamenu kao pokošeni. Tu, pred njima, drhtao je džinovski stub plamena rascepljen na dva dela. Između dve vatre nazirala se pećina kakvoj ne beše mesto u ovim čvrstim stenama. „Otvorili su prvu kapiju“, reče Eldrič. „Plamena mu, ne smemo gubiti vreme. Brajse!“, viknuo je. Pojavio se i Brajs, potpomažući Skaja koji očito nije bio navikiiut na napor. „Hodite svi. Moramo ući, ali čim kročimo unutra, bićemo izgubljeni u bezbojnoj zemlji. Nemam vremena da objašnjavam. Videćete nešto nemoguće, ali ne smete oklevati. Morate se kretati napred. Ako zastanete, izgubljeni ste. Uvek se upravljajte ka uzvišenjima. Moramo stići do vrha dugačkog stepeništa. Ako se susretnete, ostanite zajedno. Krećite se što brže. Ti, svešteniče, polaziš sa mnom. Moramo ih sprečiti svim raspoloživim sredstvima. Povedi i mornara - možda će i on učiniti svoje.“ Bez zadržavanja, Eldrič ulete u otvor u plamenu, govoreći na darijanskom. Grofica pojuri za njim, pobojavši se da će ostati izgubljena u toj bezbojnoj zemlji. Erazmo je bio na steni oblivenoj morem magle - usred sivog okeana koji se komešao u potpunoj i neshvatljivoj tišini. Površinu bezbojnog prostranstva probadali su grebeni golog kamena, usamljeni
i neobično postojani u ovom gasovitom krajoliku. Magla je milovala Erazmova kolena lenjim talasima, pa se povuče i otkri nešto više o ostrvu na koje je bio nasukan. Erazmo uvide da je na vrhu zida. Srušenog zida. Nedaleko odade iz magle se izdizala srušena kula. Ruševine zamka, pomisli Erazmo, ili drevnog grada, ali iako mu je sve bilo strano, ništa ga nije iznenadilo. Napipao je put kojim ga je ovaj kameni zemljouz vodio, ali čizme mu nisu proizvodile zvuk. Kroz tanki sloj oblaka dopirala je mesečina i svetlost nekolicine vidljivih zvezda. Bezoblični bisernosivi oblaci se nisu pomerali, kao da su bili gipsani ukras na kupoli neba. „Gde sam?“, glasno upita Erazmo, a reči kao da dopreše izdaleka, poput odjeka. Magla se nešto dalje odade razvukla na tren i prikazala obris čoveka. Erazmo mahnu, ali prilika nije pogledala ka njemu. Magla se opet sastavi, kao da je oborila čoveka s osmatračnice. Erazmo je dugo stajao u mestu, polako se osvrtao i pokušavao da sagleda ovaj svet neobičnog svetla. Na jednoj strani ukazaše se tri kamena luka i učini mu se da se neko kreće. Dugo je gledao u istom pravcu, ali ne beše nikoga. Poželeo je da vikne iz sveg glasa, ali je bio toliko usplahiren da nije želeo da skrene pažnju na sebe. Ovo je sigurno bilo snoviđenje pomoću kraljeve krvi. No, kako je započelo? Kada je ispio napitak od semena? Nečujni talas magle prelio se preko zida i oblio ga sivilom. Erazmo kleknu i poče da opipava put pred sobom. Zid je naglo skrenuo u levu stranu, pa je pukom srećom izbegao da ne padne... u šta? Ovo je san, rekao je sam sebi. Nije bio siguran da bi ovde uopšte mogao da se povredi. Iznenada se našao na stepeništu i krenuo da se spušta, a magla mu je već dosezala do struka. Spustio se na dno, do zaravni, i magla se za tren povuče kao da je nastupila oseka. Primetio je pokret i hitro se okrenuo, ali stigao je da vidi samo da je nešto zamaklo u senke ruševine. Životinja, pomisli Erazmo. Nastavio je da se šeta kroz drevni grad od tamnog kamena. Spustio
se niz još jedne stepenice, zaobišao bazen pun magle i prešao preko mosta nad jednim od kanala što se ulivaju u sivo more. Sada se uspinjao. Primetio je da se nešto pomera ispod jednog visokog kamenog zida. „Randale...? Jeste li to vi?“ „Ko je to?“, začu se majušni glas, izobličen maglom i stenama. „Erazmo.“ „Poznajem li vas, gospodine?“ „Ja sam, Randale. Erazmo Flateri." Video je da maleni čovek odmahuje glavom. „Ali ko je Randal?“, reče i nestade u moru magle. „Randale...?“ No, ne beše odgovora. Erazmo nastavi dalje, besciljno. Uspinjao se ili skretao samo da izbegne tokove magle. Dva puta se desilo da ga je obuhvatila, toliko gusta da je puzio, grabeći poput slepog čoveka. Tada je začuo pisak, slabašan jauk poput neke prestrašene male životinje. Zvuk odjeknu među kamenjem, kao da je došao niotkud. Erazmo je dugo tražio mesto s kog je zvuk potekao, te najzad nađe izvor - dete, sklupčano i skriveno u prozoru jednog visokog zida. „Šta se desilo, dečače?“, upita. ,Jesi li se izgubio?“ Dete podiže tamnu, sparušenu ruku i uperi crni, spaljeni prst. „Persi...?“ Začuo je njuškanje i trgao se. Iza leđa je bio Eldričev vuk, ledenog pogleda. Erazmo koraknu natrag, ali naredi sam sebi da ostane u mestu i da pokaže hrabrost. Vuk je zapeo ušima, nakostrešen, delimično ogoljenih očnjaka. Erazmo primeti da senka životinje na mesečini uopšte nije četvoronožna, već izdužena i povijena. „Hajde onda, uzmi me, i ostavi ovo dete na miru“, prošaputa Erazmo. „Dovoljno je patilo. Svi već predugo patimo." Vuk raščepi čeljusti i zareža, pa diže šapu kao da se sprema na skok. Erazmo se saže i dograbi težak komad kamena, ali vuk skoči preko njega, dograbi dete s prozora i nestade u magh. Erazmo je skočio za njim, ali se već nakon nekoliko koraka izgubio i nije mogao da pronađe vukov trag.
Sapleo se i pao na zemlju, pa oseti da mu se niz lice slivaju ledene suze. Bio je to grad nalik onom iz njene vizije, kada je videla Kenta i čula žalopojku za izgubljenim kraljem. Hodala je dalje, a magla joj se povremeno navlačila na oči donoseći prizore iz njenog života. Ljubavnici, pokojni muž, napola uobličena predstava o pobačenom detetu. Sve je to lelujalo, vazdušasto, pa poput sna nestajalo zajedno s maglom. Plač deteta kome nije suđeno da poživi bio je najpotresniji. Grofica nije znala gde je, niti kako se ovde obrela. Nije joj čak padalo na pamet ni da sanja. Prosto je boravila u ovom bezbojnom svetu, u drevnom napuštenom gradu - bez povoda, bez značenja. Lutala je među avetima svoje prošlosti koje joj ipak nisu prilazile toliko blizu da ih može dodirnuti ili jasno sagledati. Pojavio se Kent, i njegove usne ispustiše nečujne reči - ali ovo je bio ostareli Kent, smežuran i pogrbljen. Ipak, oko mu je blistalo životvornom plavom bojom usred sveta kome su sve boje iscurele kao krv. Merijen je trčala za lišćem na vetru - a lišće zapravo behu izgubljene reči. Usamljeni Erazmo je sedeo na stepeništu. Nije želeo da je pogleda, niti je čuo kada ga je oslovila. Okretao je glavu u stranu - postiđen, nesrećan. „Zašto nisi došao po mene?“ Popeo se uz stepenište i rasuo u mesečini ne odgovorivši. Prošavši ispod luka, naišla je na fontanu ispunjenu maglom, nalik oblaku koji se spustio u pogodnu posudu. Spustila se i rasterala maglu. Ugledala je sopstveni odraz i zvezdano nebo. Nije sasvim ličila na sebe - izgledala je sivo koliko i okolni svet, kao da je bila lišena... čega? „Čarolije“, prošaputa. „Grofica je ostala bez svoje draži.“ Dugo je zurila, pa sklopi oči. „Kako sam samo obična", tiho izusti. Ponovo se zagledala unutra i snebivljivo ispruži ruku, ali prsti joj naiđoše samo na hladan, sitan pepeo.
Pobegla je odade i besciljno lutala dok nije naišla na balkon s pogledom na razoreni grad pod morem magle i mesečine. Kakvo hladno, neljudsko mesto, pomisli. Ko ga je izgradio? Da li je ovde ikada bilo ljudi? Činilo joj se da nije. Ovo mesto nisu sagradile ljudske ruke. Tada je čula pesmu združenih glasova na stranom jeziku. Žalosnu pesmu, ispunjenu silinom i tugom. Žalopojku posvećenu nekom palom junaku ili kralju, koja joj je bila odnekud poznata. Gde ju je ranije čula? „Smrt nekoga uhodi ovde“, reče i okrenu se, a muzika polako utihnu. Stigla je do bašte prepune oronulih i izlomljenih statua, pa opazi pokret - dvoje dece - između kipova. Još niste odabrali." Bio je to Eldričev zvonki glas, neobično šupljikav. Nije ga videla, a glas je dopirao iz senke. „Kakav mi je izbor pružen? Da ih prepustim smrti. Da mogu, podarila bih im život jer ga zaslužuju." „Osvrnite se. Pogledajte ovu beživotnu, beskrajnu noć. Ovaj svet bez topline i samilosti. Zar biste ih osudili na ovo? Na boravak dug mnogo ljudskih vekova?" „Trebalo bi da prepustite izbor njima", reče grofica i pobeže. Progonio ga je sablasni jek glasova, hiljade, desetine hiljada njih. Bežao je pred njima, posrtao oko srušenih zidova, padao u maglu, grabio preko stepenika i balustrada. Kada bi prišli bliže, doveli bi ga do ivice razuma. Nije vredelo začepiti uši. Morao je da trči, da ode što dalje od njih - to mu beše jedina nada. „Randale...?“,neko ga je dozivao,neko ko nije bio u hordi progonitelja, ali nije prepoznao glas i nastavio je da beži. Iza leđa joj beše hladan kamen: stub oko koga joj behu zavezane ruke. Iz hrpe kamenja u podnožju zida siktali su zeleni jezici plamena pakosne zemlje, neizdrživo ledeni. S druge strane vatre nemo su je
posmatrali tužitelji, smrknutih senovitih lica. Garik. Prajor. Benks. Kels. „Ja nisam veštica", prozbori, ali reči ostadoše bez glasa. „Vi, Benkse i Kelse... učinila sam ono što ste tražili od mene. Postala sam mag. Mag...“ Oni, međutim, behu nepomični i nemilosrdni kao i zidovi ruševina. Plamen joj je došao do kolena i zahvatio obod haljine. Među mučiteljima se pojavila prilika obasjana mesečinom, u svetlucavoj sivoj odori. „Brate Norberte!“, povika ona, najednom ispunjena nadom. „Dali ste reč da ćete mi pomoći da pronađem mir.“ „Da“, reče i tiho odvede mučitelje, prepuštajući je vatri. „Keleru? Hvala Farelu! Keleru, to sam ja, Hejz. Samjual Hejz.“ Keler je bio šćućuren podno kamenog zida, leđima okrenut malom prorezu u kamenu. „Ne mogu dalje, Hejze. Ne mogu. Nije me briga hoću li umreti, ali ne mogu ponovo da ulazim tamo.“ Hejz nežno spusti ruku na prijateljevo rame, ožalošćen njegovim stanjem. „Ne moraš da se zavlaćiš u prolaz, Keleru. Sve je u redu. Ostaćemo napolju, na mesečini. Hajde sada - ustani. Trgni se, momče. Moramo dalje.“ „Nema kraja“, jecao je Keler. „Ovaj mračni svet je beskonačan. Ledeni kamen. Prolazi poplavljeni vodom.“ Hejz pokuša da polako pridigne prijatelja, ali ga nehotice podiže na noge. Plamena mu, kako je lagan bio! Tek sada je razumeo koliko ih je pretrpljeno iskušenje iscrpelo. „On je unutra, Hejze“, reče Keler pokazujući ka otvoru, pa ustuknu. „Unutra je, čeka. Grabi. Ne prilazi!" „Sklonimo se odavde“, kaza Hejz i okrenu prijatelja na drugu stranu. „Obratilo mi se ono sahranjeno dete. Pitalo me je zašto smo upleli prste u poslove mrtvih.“ Keler odmahnu glavom i celom težinom se
nasloni na Hejza. „Pitalo me je zašto smo želeh da mu se pridružimo u grobu, u živoj zemlji. O, Hejze, Hejze. Mrtvi smo, lutamo mrtvi. Hodamo zemljom u kojoj se ne može razlučiti sećanje od sna.“ Erazmo se popeo uz stepenište kule i izvirio preko zida. Pod njim je ležalo beskrajno sivo more ispunjeno mesečinom. Bio je vrlo visoko i pre je osetio nego začuo hladnu, krtu muziku koja se poput snega spuštala s nebesa. Zvezdani hor, pomish, iako nije znao odakle mu to. Nešto dalje, na izlomljenom zidu se ukazao greben - prilika u odori. S neba slete jato lastavica i, kao čarolijom, počeše da ga obleću tvoreći neobičan simbol u vazduhu. Sve vreme ih je oduševljeno posmatrao iznutra. „Brat Norbert, prošaputa Erazmo. „Kakvu mu počast odaju ptice što lete nebom. “ Magla prebrisa prizor i ne ostade ništa. Pronašao je Anu zgrčenu u uglu. Drhtala je i mucala sama sa sobom. „Ostavi me“, prošaputa, ali joj je glas bio bliži siktaju. „Zar me nisi dovoljno mučio? Zar neću ispaštati čitav vek, i još duže?“ „Ana? Ja sam, Erazmo.“ Pridigla je glavu, ali i dalje nije mogao da joj vidi lice. „Erazmo... Pomozi mi“,očajnoje prošaputala. Ja sam duh. Senka. Zauvek ću boraviti ovde zbog svojih dela, zbog zločina koje sam počinila." Erazmo kleče i dodirnu joj rame otrgla se, ali je kroz tananu haljinu osetio da joj je koža ledena - sablasno ledena. „Ana, pođi sa mnom.“ „Gde bismo mogli otići i šta bi se promenilo? Ne razumeš, Erazmo. Mi smo duhovi. Utvare. Lutaćemo ovuda još hiljadu godina.“ Odmahnuo je glavom. „Ne, ja se sećam. Izgubili smo se tokom obreda. Ovo je slično snoviđenju kraljeve krvi. Pokušala si da otvoriš
kapiju - možda si i uspela.“ „Onda smo omanuli i sad smo izgubljeni u rascepu između svetova.“ „Ne, već si mi jednom govorila o ovome: put kroz tminu. Ovo je neka vrsta iskušenja i ne smemo odustati." Erazmo je uvi u svoj kaput,pa je obgrli, pokušavajući daje zagreje. Naslonila se na njega i zadrhtala toliko da su joj zubi zacvokotali. „Zašto si tako dobar prema meni?“ „Zato što te Eldrič progoni otkad znaš za sebe, kao i mene. Naš strah i mržnja potiču iz istog izvora.“ Klimnula je glavom i gorko zaplaka. „No, to nas je dovelo ovde, u ovaj bezlični svet, u svet bez strasti, života i topline." „Zar ne osećaš moju toplinu?“ Zastala je. „Da... Da, osećam.“ „Onda možda još uvek nismo duhovi. Nismo ni sami. Viđao sam druge. Možda je čak i Eldrič ovde - sreo sam njegovog ljubimca. Odmori se malo i, čim budeš mogla, poći ćemo da ih potražimo. Možda postoji izlaz iz ovog međusveta." Ana odmahnu glavom. „Ne, nikada neću pobeći od svojih zlodela. Noćas su me već tri puta spalili, a bojim se da će to učiniti još hiljadu puta, bez obzira na to hoćemo li pobeći ili ne.“ Mesec se nije pomerao s neba, kao da je nebeski časovnik bio pokvaren. Noć je bila neizdrživa i Erazmo se zapita da li ovde zora ikada sviće. Da li smo između svetova, kao što je Ana rekla? Magla opet poče da buja, kao da je plima smenila oseku, pa su morali da se popnu dalje uz gole kosti grada. Stigli su na vrh brda. Začuo se rezak urlik očaja. Na tren se okameniše, ali ubrzo primoraše sebe da uz oprez nastave. Najzad stigoše pred ogromno stepenište niz koje se slivala tečna masa oblaka. Čim bi se prelio preko njihovih nogu i stepenika, oblak bi ispario. Produžili su uz stepenište bez pogovora, pošto su znali da im je ovo jedini izbor. Uspeti se uz stepenište od oblaka, sve do
meseca i zvezda. Na vrhu susretoše oficira kraljeve mornarice. Čučao je na stepeniku, a magla se razdvajala oko njega. „Šta vas je dovelo ovde?“, upita Erazmo. „Eldrič“, odgovori nepomični čovek. „Eldrič... da li je on ovde?“, upita Erazmo. „Da li mag zna gde je izlaz?“ Čovek podiže glavu, očiju razrogačenih od straha. „Bolje potražite morskog đavola ili srce bure nego maga. Evo šta je nagrada za uplitanje s magijom. Izgubite dušu i skončate ovde. Lutate do kraja sveta.“ ,Još niste duh, kapetane. Pođite s nama. Mi tražimo put iz ovog međusveta jer znamo da on zasigurno postoji. Tražimo prolaz ka sledećem svetu.“ Oficir pođe uz oblak, za njima, ostavljajući nabor u magli koja se sklopila za njim. Spustiše se niz stazu oivičenu stubovima i najzad stigoše pred poslednjih sedam stepenika. „Pronašli smo izlaz, ako uopšte postoji", reče Erazmo. „Gde li smo sada?“, upita pomorac. „Na nansu, kapetane“, prozbori Ana i naglo se ispravi. „U dodirnoj tački svetova. Pred kapijom što vodi u sledeći svet.“ Na vrhu sedmog stepenika stajalo je sedam stubova bledih boja - dva ružičasta, nekoliko belih, nekoliko zelenih i jedan gladak crni stub. Ana više nije izgledala izgubljeno jer se pomirila s očajanjem. Držanje joj beše snažno, a oko bistro. „Možda ćemo ipak uspeti, Erazmo. Sećaš li se? Otvorili smo prvu kapiju, ali postoji i druga. Gde su ostali? Gde je moja amajlija? Nadam se da je brat Norbert dobro.“ „Sreo sam ga“, kaza Erazmo. „Laste su mu odavale počast. Vrlo neobično. Mnogi su iz daleko beznačajnijih razloga proglašavani svecima.“ „Ne u ovom svetu u kome smo sada“, odvrati Ana.
PEDESET PETO POGLAVLJE KELER I HEJZ SE PRVI POJAVIŠE. POMAGALI SU JEDAN DRUGOM DA SE uspenju uz poslednje stepenike. Ana ih upozori da moraju obaviti pravilnu pripremu pre nego što stupe na nans, a potom se sručiše, naslonjeni na stub. „Eto, pronašli smo izlaz, Keleru“, reče Hejz. „Ipak nismo postali duhovi." „Sada mi je dobro Hejze“, reče Keler bez onog traga očaja u glasu, ali i dalje istinski izmoren. „Bio sam... bio sam izgubljen u sopstvenim strahovima, u užasima bega iz dvorane. Vidiš, sada se svega sećam.“ Ana ih pogleda. „Niste sreli nikoga drugog?“ „Nikog koga poznajem“, reče Keler, „osim Hejza, koji me je, po svemu sudeći, spasao od mojih zloduha." Bacio je pogled ka Erazmu. „Nadam se da vaše putovanje nije bilo tegobno koliko moje.“ Erazmo sleže ramenima. Nije se baš najjasnije sećao. Sreo je Klarendona i brata Norberta. I groficu... ili je to bio samo san? Pomorski oficir koga su pronašli - čovek koji je pratio đakona Rouza - zagledao je statue iznad fontane. Izgledao je izgubljeno, znatno više nego što mornar obično izgleda na kopnu. Kapetan je znao da se upustio u nešto što ne može da pojmi. Njegova jedina nada bila je da se vrati u svet koji poznaje. Ništa ga nije doticalo izuzev toga. Erazmo je sklopio oči i osetio da počinje da sanjari, pa ih brzo otvori. I dalje je bio pred nansom - i svi ostali behu tu. Ponovo je sklopio oči i usnio divno zeleno prostranstvo, sunce koje poigrava po šumskom tepihu i vetar što šapuće kroz granje. Skoro da je razumeo
reči u vetru. Nečija ruka ga nežno zaljulja, i ponovo, i Erazmo se razbudio. ,Ah, eto gospodina Flaterija“, prozbori Klarendon. I maleni čovek beše stigao, zajedno s bratom Norbertom. „Sada se svi moramo prenuti iz svojih snova. Iz snova ih noćnih mora. Ana kaže da je kucnuo čas.“ Klarendon se srdačno nasmeši, poprilično izgubljen u svemu ovome. Erazmo se uspravi i protrese glavu ne bi li je razbistrio. „Šta nam je činiti?“, upita. „Moramo otvoriti i drugu kapiju“, odgovori Ana. „Zauzmite ista mesta kao pre. Nemamo mnogo vremena. Erazmo je u ruševinama sreo vuka, a mislim da se nije radilo o priviđenju. Kapetane Džejmse? Morate odstupiti s nansa. U protivnom, opasno je po vas.“ Čovek hitro siđe na pretposlednji stepenik - nije morala dva puta da ga opomene. Oslovio je Anu: „Ima li ikakve nade da ću ponovo videti svoju zemlju?“ Ana ga pogleda. „Da, postoji nada. Morate se vratiti do kapije kroz koju ste ušli, kapetane. Ne gubite vreme jer će se ona zatvoriti čim otvorimo novu.“ „Ne sećam se kako sam dospeo ovde. Samo znam da me je obuhvatio vatreni talas, nakon čega sam zalutao, začaran i izgubljen." „Morate sići dole, kapetane", pokaza Ana. „Dole, do ruba maglenog mora. Kapija je tamo. Ništa vam više ne mogu reći.“ Mornar obori pogled i odmahnu glavom, nikad tužniji što se upleo u poslove magova. Ana se spustila na zemlju da obavi pripreme, ali Klarendon povika. Đakon Rouz se peo uz stepenište nansa, odlučnijeg i zlokobnijeg lica nego ikad. Bez razmišljanja, Erazmo isuka mač kapetana Džejmsa iz korica i odgurnu zatečenog pomorca, koji zatetura niz stepenište. ,Ah, đakone, opet stižete prekasno", prozbori Ana sažaljivo. „Kroz koji trenutak moraćemo da se oprostimo s vama - ukoliko niste namerili da me pratite i u naredni svet... Ne budite tako razočarani,
barem ćete me se otresti, mada ne na onaj način na koji ste želeh, nema sumnje.“ „Eldrič je ovde“, reče Rouz, jedva obuzdavajući gnev. „Sreo sam njegovog ljubimca.“ „No, čak ni on nije stigao na vreme, đakone. Ne dopuštajte mu da se popenje uz stepenište“, reče Ana i nastavi s pripremama, ostavljajući Rouza da kipi od besa. Najednom odjeknu milozvučan glas, ledeći krv u žilama svima koji su ga prepoznali. „Izgleda da nisi u pravu, Ana. Stigao sam na vreme.“ Erazmo podiže pogled i ugleda povijenu Eldričevu priliku kako istupa iza ugla, obavijena senkama. Ana hitro iscrta liniju zelenog plamena duž poslednjeg stepenika i stade uz Erazma koji je spremno držao mač, iako je bio siguran da njime ne bi mogao naškoditi Eldriču. Ostali se takođe okupiše oko Ane, kao da su odlučili da se bore, koliko god uzaludno bilo. Đakon Rouz se popusdjivo povuče, sklanjajući se Eldriču s puta. „Ne prilazi“, izusti Ana drhtavim glasom. „Ne znaš koliko sam vešta. Moćnija sam nego što misliš." „Zbilja?“, razgaljeno upita Eldrič, ali ipak stade. „Živim već stotinu i trideset tri godine, od kojih sam stotinu i dvadeset šest proveo u izučavanju veštine. Ne potcenjuj me, dete. Imaš samo dvadeset i četiri leta. Preobražaj u punosnažnog maga traje sedamdeset godina - a ti to nisi.“ „Prošla sam kroz preobražaj“, odvrati Ana, ništa jačim ali malo prkosnijim glasom. „I pobedila sam zmiju.“ „Pobedila si? Nikada je nećeš pobediti. Uspostaviće se nelagodno primirje i to će ti možda i poći za rukom. Učinila si više nego što bih očekivao od nekog ko je toliko loše spremljen. Meni je bilo šezdeset i pet kada sam stao na nans, a i to se desilo samo zato što je Laklou bio na izdisaju, a nije uspeo da dovrši zadatak. Uprkos svemu, ni tada, čak ni ja nisam bio spreman.“ Erazmo ugleda groficu u polutami iza maga i život mu nekako
postade još beznadežniji. Bili su tu i Voki i tužni Persi Brajs - svi životi koje je Eldrič upropastio. Ponovo je pogledao groficu, hladnu i divnu pod mesečinom. Da li joj je sećanje na ono veče bilo slatko koliko i njemu? Da li ga je uopšte pamtila? Pojavio se još neko - srebrokosi Skaj, nekim čudnovatim slučajem. Erazmo nije imao vremena da se pita o Skajevom udelu u svemu ovome. Eldrič je stigao i nisu više imali nade da će umaći. A bili su tako blizu! Tako blizu da ga se oslobode. „Ne možeš mi ništa“, reče Ana vrlo tihim i nesigurnim tonom. Najednom je izgledala premlado, kao da nema ni dvadeset četiri godine - nalik devojčici koja se suprotstavlja roditeljima. „Upoznata sam s prokletstvom...“ „Ne u potpunosti, rekao bih...“, kaza Eldrič. Hrpa belog perja uzleprša preko Erazma i Ane i buknu u plamen dodirnuvši nans. Ana se najednom skotrlja niz stepenice, u zagrljaju nekog drugog - zavrteše se svešteničke haljine i crvena kosa. Na dnu sveštenik se nadvi nad njenim telom, bajajući na darijanskom i stežući bodež u grimiznocrvenim šakama. Ana zadrhta pod njegovim nogama, pokuša da se uspravi, ali pade natrag otvorenih usta, kao da se bori za vazduh. Tada se umirila, a oko njenog avetinjski bledog lica poče da se širi lokva krvi. Jedan pramen kose joj se njihao na povetarcu. Erazmo je najpre primetio užas na grofičinom licu, a u tom trenu Klarendon mu ote mač iz ruke i skoči niz stepenice pre nego što je iko stigao da se pomeri. Svom silinom juriša kepec zari sečivo u grudi đakona Rouza, pa ga jarosno izvuče i opet zaseče. Sveštenik pade na kolena, a bodež se skotrlja na kameni pod. Klarendon ga opet probode, proldinjući ga uz svaki udar i nastavi da ga seče čak i kada se sveštenik sručio preko beživotnog Aninog tela. Tada je ispustio sečivo, pao na kolena i zajecao. Erazmo slete niz stepenice i uhvati ga oko ramena, sklanjajući ga s leševa. Sirota Ana, ovde se okončao njen život u izbeglištvu. Erazmo oseti da mu istinska hladnoća ledi srce.
„Počinio sam ubistvo“, plakao je Klarendon. „Farele, pomozi mi, gospodine Flateri... ubistvo.“ Eldrič koraknu bliže i sumorno zapeva iznad tela, vidajući rukom kroz vazduh. Potom se okrenuo prema okupljenima. „Dosta je bilo ubijanja“, reče bez traga poruge. „Život je prekratak." Ponovo je pogledao ka Ani i svešteniku. „Pao je i poslednji sledbenik Telera i moj zadatak je svršen.“ „Dopustili ste mu da to učini“, razjareno reče Erazmo gledajući maga u oči. „Videli ste sveštenika s bodežom u ruci i dopustili mu da je ubije.“ Eldrič ga je gledao dok nije shvatio da njegov bivši štićenik neće skrenuti pogled. „Ona nije smela da preživi, Erazmo. Posedovala je znanje i moć da otvara kapije, a to nije prihvatljivo. Mrtva je, kao i njen ubica. Neka to bude kraj. Neka se time sve završi.“ „A šta je sa mnom?“, upita Klarendon, odjednom nepomičan. „Ja još uvek čuvam znanje.“ Eldrič obori pogled ka patuljku i Erazom s nevericom vide kako magovo lice mekša od saosećajnosti. „Nećete me nadživeti, mali čoveče. No, moraćete da pođete sa mnom. Nema drugog izbora.“ „Kuda?“, upita Klarendon s osetnom nadom u glasu. „Poći ćemo istim putem kao i Tomas. Međutim, nema vremena za priču. Čak i ovaj lenji mesec prebrzo grabi ka zapadu.“ Okrenuo se prema Brajsu. „Previj njenu ranu i iznesi je na nans.“ „Ona je mrtva, gospodine.“ „Da“, odvrati Eldrič, „ali postala je mag i, zbog svega što je učinila, ne mogu dozvoliti da večito luta ovuda. Ponesi je.“ Tada je zaobišao Erazma i Klarendona i pošao uz stepenište, bajući na darijanskom. Svi brzo stadoše na svoja mesta; Brajs pored Erazma, potom Skaj. Ana, položena kraj središnjeg stuba, pored nje grofica i nakon nje Klarendon, još uvek uzbuđen i prebledeo. Brat Norbert je stajao kraj malenog stepeništa koje je izlazilo na balkon iznad fontane. Eldrič priđe pustinjaku, jedinom čoveku koji nije ustuknuo pred
magom. Eldrič ga pogleda u oči i klimnu glavom. „Sveštenik čistog srca... Kad čovek dovoljno poživi, dočeka da mu se i najdragocenije predrasude sruše“, reče mag. Pozvao je Kelera, a ovaj snebivljivo priđe. Mag je neko vreme tiho razgovarao s Norbertom i Kelerom. Obojica zaklimaše glavama i pokloniše se kada je mag završio. Voki dodade gospodaru dugačak smotuljak i obojica počeše da šapuću. Erazmo je čuo samo žubor Eldričevog zvonkog glasa, nalik kapima vode na kamenu. Voki nije gledao u gospodara, već je držao povijenu glavu i često klimao. Nastupila je kratkotrajna tišina, a Eldrič potom isturi ruku i spusti je na starčevo rame. Kada je Eldrič okrenuo glavu, Voki podiže pogled i Erazmo vide da su se starom slugi crvenele oči. Voki žurno siđe s nansa. Eldrič se najzad obratio grofici, u jednom trenu pogledavši ka Erazmu. Oboje zaklimaše, a video je i da su stegli jedno drugome ruku. Eldrič potom otide natrag do središta nansa. Obred je započet time što je Eldrič oživeo simbol - zasijao se kao da je izliven od mesečine. Brat Norbert izgovori reč koju Erazmo nije prepoznao - magovo pravo ime: Adorian. Na jeziku magova značilo je poslednji. Mag potom prizva vatru iz vode. U tom trenu Erazmu se zamutilo pred očima. Prizor poče da se rasplinjava i on oseti da tone u san - kao u još jedno snoviđenje od kraljeve krvi. Erazmo, kao dečak, na kočiji bez kočijaša, i dalje zagledan u daljinu. Ruža u cvatu. Persi u ogromnoj buktinji dok vrišteći grabi prema Erazmu. Kao da će njegov bolni urlik zauvek odzvanjati u Erazmovom uhu. Eldrič je hodao kroz baštu, a s prozora ga je gledao dečak obuzet strahom koji seže do same srži bića. Potom se ukazala starica kraj vatre. Dojila je bebu i tiho pevušila: „Navrh brda i oblaka, na zlatnome plastu sena, u šumi, u jezerskoj vodi
življaše gospa Solena. “ Topao vetar je milovao zaliv, a u daljini su se čuli talasi i krici čudnih ptica. Noć. Povorka se pela uz planinu kroz gusto zelenilo. Nosili su odar s telom starca čije je lice skrivala ptičja maska. Bio je ogrnut plaštom od ptičjeg perja. Neizdrživa tuga i bol. Ukazala mu se žena koja pleše u plamenu. Imala je bezbroj ruku i ustalasanu plavu kosu. Erazmo je čuo sebe kako poje na darijanskom i osetio nekakvu promenu u dubini bića. Nije znao da li su protekli minuti ili sati, ali plamen se najzad rastvorio, otkrivajući kapiju što vodi u drugi svet. Mesto obasjano mekim sjajem zvezda i meseca. Erazmo udahnu miris cvetnog proleća, šuma i livada. Vokijev svitak je bio prostrt preko nansa. Uokvirila ga je vatra, a nad njim se izdigao plameni, titravi Eldričev lik. Mag progovori i plamena prilika prolete kroz kapiju. Potom se okrenuo prema Klarendonu i Skaju. „Ne odvajajte se od mene.“ Mag podiže Anu kao da je lakša od pera, a kosa joj se razastrla poput raskošne haljine. Spustio ju je u središte simbola i previo joj ruke preko grudi. Sklonio joj je kosu s čela, brzo se spustio do nje i poljubio je u čelo. Koraknuo je natrag i nastavio da baje na darijanskom. Obuhvatio ju je zeleni plamen i ubrzo je nestala u vatri. Kada je plamen zatreptao i zgasnuo, više je nije bilo. Ana je zauvek otišla. Eldrič se pokloni poslednjim iskrama plamena i tri puta izgovori Anino ime. Potom se uspravio i osvrnuo. „Gospodine Brajse", tiho prozbori, pa se uspravi, zateže ramena i polako prođe kroz kapiju. Za tren je već bio daleko, kao da je prešao čitavo polje u samo tri koraka. Kroz otvor prolete i mračna prilika Eldričevog ljubimca. Klarendon pohita za njim, a na kapiji od plamena zastade i osvrnu se samo na tren. Skaj se zatetura, ali se pribra i dostojanstveno prođe - Stranac u potrazi za sopstvenom prošlošću.
„Erazmo... bio je to oštri šapat Persija Brajsa. Krenuo je prema Erazmu, drhteći, znojavog čela. „Ne mogu“, šaputao je. „Vatra...“ „Pozvao te je, Persi“, reče Erazmo. „Moraš poći.“ „Neću u vatru. Ne... u vatru.“ „Brajse!", začu se Eldričev povik, neobično izvitoperen, bez zvonke muzike. Erazmo je spustio ruku na Brajsovo rame. „Sklopi oči, Persi. Ja ću te povesti." Erazmo ga povede prema kapiji, koja je, izgleda, postajala sve manja i počinjala je da titra. „Požuri, Persi“, reče Erazmo. „Vidim da je mag pošao natrag po tebe.“ Brajs zari prste u Erazmovu ruku, ukočeno koračajući, nogu pred nogu. „Erazmo... “ Još samo nekoliko koraka, Persi. Još malo i uspećeš.“ Erazmo je već bio siguran da se procep smanjuje. Svakog trena će se zatvoriti. Gurao je Persija i sam na izmaku snage. Eldrič je već trčao i mahao rukom, ali Erazmo nije mogao da ga čuje od pucketanja plamene kapije. Persi se u tom trenu zaokrete i udari Erazma laktom u slepoočnicu. Strah mu je obnovio snagu. Erazmo se zatetura, a Persi ga snažno odgurnu. Erazmo je pao na zemlju i Persi se okomi na njega: „Sada ćeš spoznati moj bol“, prošaputa i podiže ga s poda. Erazmu se sve zavrtelo. Pokušao je da dohvati Persija, ali nije imao snage u prstima. Osetio je da pada na lice. Sudario se s nekom čvrstom površinom. Svet mu postade najpre crven, pa crn, a onda se mahnito zavrte. Potom je osetio bol, poput plamena na strunama njegovih živaca. Vatra.
PEDESET ŠESTO POGLAVLJE ZVEZDE SU MU SE POLAKO VRTELE IZNAD GLAVE. ERAZMO PONOVO sklopi oči. Bio je na nekoj pokretnoj površini, nalik palubi broda. Toliko je zasad mogao da kaže. Rukom je opipao bolnu glavu. „Gospodine Flateri?“ Poznavao je ovaj glas... „Voki?“ „Da. Da li ste dobro, gospodine? Jeste li... čitavi?" Pitanje je bilo čudno i još čudnije postavljeno. „Glava mi puca.“ „Da. Gospodin Brajs vas je divljački udario, gospodine. A i prespavali smo izvesno vreme.“ „Moram ustati, Voki. Moramo poći natrag.“ „Već smo se vratili, gospodine. Trenutno smo na ovoj neobičnoj ruševini navrh planine i noć je, mada ne bih mogao reći da li je reč o istoj noći.“ Erazmo ponovo otvori oči. Svet mu se zavrte, ali ubrzo zastade kao brod nasukan na greben. „Kako je moguće da smo se vratili?" „Ne znam, gospodine.“ Čovečuljak sleže ramenima. „Veštine su tajanstvene, a možda je i mag učinio svoje. Ne umem reči, pošto već više od hiljadu godina niko nije otvarao kapije." Zastao je. „Samo mag zna.“ Erazmo se uz malo muke pridigao na laktove. „Pamtim bol, pamtim da sam upao u plamen. Zar nije tako bilo?“ Voki klimnu glavom. „Mag je uspeo da vas spase, gospodine. Sećate li se? Gospodin Brajs vas je gurnuo u vatru, ali niste ozleđeni.“
Da, setio se. Persi ga je na prevaru dovukao do vatre. I osetio je plamen. Sećanje beše živopisno - vatra ga je dotakla i njegovi živci su goreli duž celog tela. Napravio je bolnu grimasu. „Povređeni ste, gospodine Flateri? Ne vidim nikakav znak.“ „Ne, ne. Povratiću se“ Erazmo duboko udahnu.„Šta se dogodilo s Brajsom?“ „Ne znam, gospodine. Prošao je kroz kapiju u trenu kad se zatvorila. Ne znam da li je stigao na drugi svet.“ Nakon trena neobičnog .oklevanja dodade: „Niti mogu reći šta se zbilo s magom.“ Vokiju nešto zape u erlu i starac se malo odmače. „Voki?“ „Možda je bezbedno stigao na drugu stranu, gospodine. Nadam se da je tako.“ Erazmo je sklopio oči i pokušao da se seti. Čitava noč je prošla u metežu. Glava mu je bila prepuna nejasnih prizora koje nije mogao da poveže u smislenu celinu, kao da je izgubio nit priče. Da li je mag poginuo? Da li je izgubio život pokušavajući da spase Erazma? Nije mogao da zamisli da je Eldrič mrtav. To mu je bilo nemoguće. Čak i da je to bila istina, Erazma nije grizla savest. Bio je zapanjen što je Eldrič uopšte našao za shodno da pokuša da ga izbavi. Mag je, ipak, već jednom pokušao da ga ubije. Eldrič mu barem toliko duguje - duguje mu život, nakon svega što mu je učinio. „Ko još nedostaje?" „Sećate se, gospodine: Rouz je ubio Anu.“ „Da, a Klarendon je osvetio njenu smrt.“ Pokušao je da pronađe u sebi neko osećanje povodom njene smrti - ipak su bili ljubavnici - ali naišao je samo na nepojmljivu otupelost. Kao da je plamen sagoreo sva osećanja. „Klarendon je prošao kroz kapiju, kao i lord Skaj“, reče Voki. Međutim, Skaj neće pronaći ono za čim traga. Nije došao iz Dara, već iz jednog od istočnih svetova - iz sveta razuma, a ne Čarolije. Svi drugi su živi i zdravi.“ „Spalio je Anu na lomači. Je li to ispravno?"
„Ona je bila mag, gospodine Flateri. Nije mogao da je ostavi da luta kroz mrak.“ „Šta se onda dogodilo sa sveštenikom?" „On je deo druge priče“, sumorno izusti Voki. Erazmo se strese. Prisećao se sivog sveta. Da li je Rouz bio osuđen na boravak u njemu? Čak i taj izdajnik nije zaslužio takvu kaznu. „A šta je s vama, Voki? Jeste li vi čitavi?" „Netaknut sam, gospodine. Što je dobro jer imam mnogo obaveza.“ Erazmo se pažljivo zagledao u starog učitelja. Voki duboko udahnu i pomalo se rastuži. „Njegovo vreme je isteklo, gospodine Flateri. Mag je to znao. Prešao je u drugi svet, u svet bajki gospodine. Mada će malo ljudi čuti za njega, Eldrič je zauzeo mesto među najvećim magovima u istoriji. A na samom kraju je spasao vaš život, gospodine. Milosrdno delo. Nisam pobožan čovek, gospodine Flateri, ali to mi liči na pokušaj pokajanja. Neka bude spokojan, kad već u ovom životu nije imao mira.“ Erazmo klimnu. No, siroti Persi je do samog kraja bio ogorčen, prevrtljiv i krvožedan. Kakav će grozomoran duh postati ako bude zadržan između dva sveta! Erazmo zadrhta od ove pomish. „Grofica je dobro?“ „Ništa joj ne nedostaje, gospodine. Niko drugi nije povređen, barem telesno." Maleni čovek obori glavu, skrušeno skupi ruke, a glas mu odjednom zazvuča zaista staro i krhko. Ožalošćen je, pomisli Erazmo. Žali za svojim gospodarem. „Gospodine Flateri?“, ovo je bio drugačiji glas, dubok i postojan. „Brate Norberte?" „Osećate li se dobro, gospodine?“ „Čini se da nisam povređen, barem koliko se okom vidi.“ Pustinjak priđe Erazmu. Izgledao je vrlo sumorno i dostojanstveno, ali spokojno. „Spremni smo da krenemo niz brdo. Da li vam je potrebna pomoć ili ćete i sami?“
„Mislim da ću izdržati.“ Brat Norbert klimnu glavom. „Hoćete li podići svetiljku, gospodine Voki, i osvetliti nam put?“ Čovečuljak pomalo ukočeno ustade, pa zajedno s bratom Norbertom pomože Erazmu da ustane. Zateturao se, ali ubrzo povrati snagu. Pretpostavio je da se Voki postarao za to. Starac je poznavao veštinu bolje nego što je ikada želeo da pokaže. Ostali su takođe bili tu: Keler, Hejz i neobično odsutna grofica. Kapetan je sedeo sam i zurio u horizont. Keler i Hejz priđoše da pozdrave Erazma, premda nisu bili previše razgaljeni. Izgledali su kao da još nisu sabrali troškove svoje pustolovine, ali su se pribojavali računa. Ipak, Hejz ga potapša po ramenu i udeli mu nekoliko srdačnih reči. Počeli su da se spuštaju niz tvrđavu, jedan po jedan, a stazu im je pored Vokijeve vatre obasjavao i mesec. Brat Norbert zapeva, a njegov moćni glas odjeknu niz brdo kao slap vode niza stene. Pesma je bujala silnom tugom i lepotom. Bilo je vrlo naporno jer su skoro svi bili na izmaku snaga. Kada najzad stigoše do kočija, činilo im se da su prepešačih čitavo kraljevstvo. Brat Norbert se okrenu ka obrisu planine, napravi rukom Farelovo znamenje i izgovori molitvu. Niko se nije pobunio - možda su, kao i Erazmo, osetili da je ovako tužna i svečana prilika zavredila obred ih molitvu. Poslednji magovi su napustili ovaj svet. Poslednji magovi.
PEDESET SEDMO POGLAVLJE SEDELI SU U KRUGU OKO MALE LOGORSKE VATRE I POSMATRALI kako istočno nebo bledi dok mesec još uvek kaska ka zapadu. Sumrak ih je nekako pronašao i napeto ih obilazio kao da očekuje vesti o svom gospodaru. Nikome se nije žurilo dalje. Keler i Hejz su sedeli na zemlji, leđima oslonjeni na kamen. Ostali su sedeh na kamenicama ih cepanicama oko vatre. Svako je bio izgubljen u svojim mislima i jedino bi povremeno izgovorih iskaze koji ne podstiču dalju priču. Erazmo nije mogao da opiše svoja osećanja - prazninu, šupljinu unutar sebe. Nijedan od tih izraza nije bio pravičan prema ništavilu koje je u njemu boravilo. Čuo je odjek sopstvenih misli. Bila je to vatra, pomislio je, natprirodna vatra. Spalila me je iznutra i, baš kao kod Persija, na koži nije ostao nikakav trag. No, možda se prosto radilo o iscrpljenosti i pretrpljenim mukama proteklih nedelja, započetih istraživanjem pećine. Ukoliko je tako bilo, sve se moglo preboleti. Sve je moglo zaceliti. „Pitam se da li će siroti Klarendon pronaći svoju izgubljenu Lizi?“, usudio se Hejz. „Nije imao izbora, osim da ode“, tiho kaza grofica. „Sećanja su ga razarala. Nije mogao da im umakne. Očajanje ga je nagnalo da prođe kroz kapiju. Možda se nadao da će mu Eldrič pomoći, da će mu delom ublažiti bol. Bio je neponovljiv mali čovek. Nosio je užasno breme sećanja,
nepravdi koje nije mogao da zaboravi, izdajstava, svih mogućih okrutnosti - samo zato što je bio drugačiji. A ipak je uspeo da pred svetom izgradi ličnost koja je skrivala istinu. Pri prvom susretu s njim nije se moglo primetiti šta ga opseda. Zaista, izgledao je kao spokojan čovek.“ Odmahnula je glavom. „Randal Spenser Emanual Klarendon je bio izuzetno složena osoba“, reče Erazmo. „Poznavali smo ga veoma kratko, a premda smo ga viđall i u okolnostima koje najviše kazuju o čoveku... Mislim da bi nam bile potrebne mnoge godine da ga dobro upoznamo. Svet ljudi ga je toliko povredio da je zaista retko istupao u svetlost. Čast mi je što nam je dovoljno verovao da otkrije onoliko koliko je otkrio. Grofica je ipak u pravu: dobro je skrivao svoje ožiljke." Za razliku od Persija, pomisli Erazmo. Tišina se opet ugnezdila između njih. Grofica je povremeno dizala pogled s vatre i posmatrala Erazma, ali je svaki put kada bi se susrela s njegovim očima obarala glavu, s neizmernom tugom ucrtanom u divno lice. „Šta čemo sada činiti?“, upita Hejz. „Vi ćete, gospodine Hejze“, prozbori grofica, „sigurno dobiti položaj u ministarstvu spoljnih poslova ako tako budete želeli. Mislim da će ser Džon Dalrimpl pokloniti posebnu pažnju vašoj prijavi." „A ja ću zajedno s bratom Norbertom otići da iskorenim sve zapise o veštinama iz arhiva Farelove crkve“, reče Keler s popriličnim zadovoljstvom. Bacio je pogled ka Norbertu. „Mislim da će to potrajati." „A kada to bude svršeno“, prozbori brat Norbert, „vraćam se u svoj manastir u brdima. Moj posao je ostao nedovršen. Toliko duhova još uvek luta...“ Čuvši ovo, grofica se pridiže, zamišljenog pogleda. Erazmo sleže ramenima. „Možda ću provesti neko vreme na Farou. Ne znam. Kuda čovek da ide nakon ovakvog iskustva? Gde mogu otići, a da me sećanja ne prate?“ „Napred“, odgovori grofica. „Ka zapadu, kako bi Halden rekao,
putujući sa svetlošću. To bi trebalo da učinite, Erazmo. Trebalo bi svi tako da postupimo - ako budemo mogli.“ Voki dohvati uzde zaprege i još jednom pogleda svog bivšeg štićenika i groficu koji su ga zajedno ispraćali. „Hoću li vas ikada ponovo videti, Voki?“, upita Erazmo. „Možda, gospodine. Svet nosi mnoga iznenađenja. Još uvek imam dužnosti koje moram obaviti pre nego što moje vreme istekne." Erazmo vide kako starac posmatra groficu, pa se pokloni starom učitelju i ostavi ih same. Gledao je kako grofica drži starčevu ruku dok se penje uz stepenik da ga nežno poljubi. Pomilovala ga je po obrazu. Erazmo je bio ubeden da su starcu suzile oči kada je protresao uzde i poterao zapregu. Grofica se vratila i stala kraj Erazma, gledajuči kako kočija zamiče niz brdo. Sumrak se stvorio pored njih, zagledan u istom pravcu. Drhtao je, kao da je posmatrao kako Klarendon odlazi. Najednom je odlučio da pojuri za kočijom. Zaista, zar je neko među njima bio sličniji Randalu? „Šta će raditi sada, kada više ne mora da služi Eldriču?", upita Erazmo. „Ne znam. To je bio sav njegov život, a kad ne preostane više nijedna dužnost, bojim se da će i sa sirotim Vokijem biti svršeno. Pokušaj da zamisliš. kakav je to život bez vlastite volje. Život kome je jedini smisao služba drugome. Nezamislivo." „Da“, prošapta Erazmo. Grofica se ispravi, pa pogleda u njega. Iako je bila umorna i izmrcvarena putovanjem, još uvek mu je bila skoro natprirodno lepa. Posmatrah su jedno drugo neko vreme i Erazmo nije znao šta da kaže, ali grofica ispruži ruku i dodirnu ga. „Opraštam vam, Erazmo. Eldrič vam je još u detinjstvu usadio strah koji nikada niste mogli nadjačati. Opraštam vam.“ Erazmo klimnu, ali pre nego što je stigao da uzvrati, ona se okrenu i ode, dajući tako odgovor pitanju koje nije ni stigao da postavi.
Prišla je bratu Norbertu i tiho porazgovarala s njim. Pustinjak je dostojanstveno zaklimao glavom, pristajući na njen zahtev kao što bi i svaki muškarac učinio. Grofica otide do drugog kočijaša, sede u Eldričevu kočiju i otputova s prvom svetlošću dana, ostavljajući ih da se pitaju da li je sve bio samo san. „Barem nema Eldriča da nam oduzme sećanja", reče Keler. „A možda bi bolje bilo da ih izgubimo. Ne mogu da presudim." „Ne“, reče Erazmo. „Moraćemo da se naviknemo na njih ih da se pomirimo s njima, onako kako ljudi inače čine.“ Pogledao je brata Norberta. „Šta je to grofica zatražila od vas pre polaska, ako smete reći?“ Brat Norbert klimnu. „Kad pretražim crkveni arhiv, trebalo bi da umirim dve duše - dva detinja duha. Potrudiću se.“ „Da“, prošaputa Erazmo tako da ga niko ne čuje, „ali ko će umiriti žive?“ Ne znam zašto je Eldrič odlučio da ja budem ta koja će ispričati njegovu povest, niti zašto je uopšte želeo da bude obznanjena. Magovi su po pravilu skrivali svoja dela velom tajnovitosti. Opet, Eldrič je bio poslednji i pretpostavljam da ga je na kraju ophrvala sasvim ljudska težnja da bude shvaćen, da ostane zabeležen u sećanju ljudi. Zajedništvo u zaboravu smrti čak je i njemu ulivalo strah. Merijen Eden, poslednji mag
EPILOG U VEČERI LETNJE DUGODNEVNICE, PRED DVOR HAJLOFTOVIH STIGLA JE kočija. Jedva se čujno kretala neravnim putem. Zaustavila se u kružnici ispred stare kuće i iz nje izađe čovek koji beše tako mali da nije ni zanjihao kočiju dok je silazio. Pažljivo je izgladio pantalone i kaput, pa izvadi pljosnati zavežljaj od običnog papira iz kabine. Neko vreme je stajao u svetlosti zvezda, kao da nije siguran u svojoj nameri, ali je produžio i opet zastao kada je podigao ruku da pokuca na vrata. Ostao je tako nekoliko trenutaka, pa spusti ruku i nežno pomilova zavežljaj. Savio se, polako, starački, i pažljivo naslonio paket uz vrata. Ponovo je oklevao, zureći u zavežljaj u polutami, a lice mu beše skriveno senkom. Potom se hitro naklonio, ostao savijen još jedan tren i polako se uspravio. Dok se vraćao ka kočiji, osvrnuo se samo još jednom, pa posegnu za ručkom na vratima kabine. „Zar je ne biste radije zadržali, Voki?“, upita Erazmo. Voki se okrenu i ugleda svog bivšeg štićenika kako istupa iz zaklona živice. „Zar vama ne znači više? Zar vam ona nije značila?“ Voki je zurio u siluetu i, iako mu je lice skrivalo osećanja, pokretima je odavao neodlučnost. „Neće mi dugo pružati zadovoljstvo, gospodine Flateri. Najbolje će biti da portret ostane kod vas jer će vam biti dragocen koliko je i meni bio.“ Erazmo klimnu. „Da li vam je loše, Voki?“ „Ne naročito, gospodine Flateri, ali živeo sam da služim magu... A
on je otišao, pa ću uskoro i ja. Ne, nemojte žaliti jer to je bio život koji sam odabrao. Usuđujem se reći da je vrlo malo njih živelo poput mene. Ne sažaljevajte Vokija jer ćete uzaludno utrošiti tugu.“ Obojica su neko vreme ćutala. „Vi ste poslednja magična stvar ovog sveta, gospodine Voki“, reče Erazmo i sam iznenađen snagom svojih osećanja. „Kakav će ovo svet biti bez vas?“ „Mag je bio poslednja magična stvar, gospodine Flateri, a ne ja.“ „Tu niste u pravu. Mag je bio prazan u duši. Možda je bio stvor s izvesnim apetitima i strastima, kao i s osećanjem dužnosti. A vi - vi ste dobri, ljubazni i saosećajni. Bolje bi bilo da ste vi bili mag, gospodine Voki, jer tada bi magija bila drugačije naravi. Podarili biste svoje čarolije poljima seljana i olakšavali muke starosti, čak i bolnih srca. Ne, Voki, vi ste poslednja čarobna stvar, i u to sam siguran.“ „Pa, gospodine, meni se čini da govorite svakojake besmislice ne biste li udovoljili starom čoveku, ali blagosloveni bili u svakom slučaju.“ Otvorio je vrata kabine, a Erazmu se učinilo da je pomalo posramljen. Voki stade na stepenik i osvrnu se prema Erazmu. „Zbogom, gospodine“, rekao je šapatom. „Budite spokojni, gospodine Flateri. Čujete li me? Budite spokojni.“ „Budite i vi, Voki.“ Starac klimnu i pope se u visoku kočiju, pa zatvori vrata. Provirio je kroz otvoreni prozor, a Erazmo stade ispod njega. „Recite mi da sam vaš mladi lav“, zbrza Erazmo. „Molim, gospodine?" „Nazovite me mladim lavom. Želim da još jednom čujem kako to izgovarate." Voki ga zatečeno pogleda, pa prošaputa: „Zbogom, moj mladi lave. Zbogom...“ I poslednju reč nije uspeo da prevali. Ispružio je ruku kroz prozor. Erazmo ga uhvati za malu, ogrubelu šaku i kočija pođe. Erazmo je još nekoliko koraka stezao starčevu ruku, pa je ispusti, kao da pušta pticu na slobodu.
Voki se još jednom osvrnu, isturi ruku pod zvezdanu svetlost i tamna kočija nečujno nestade niz put. Senka utonu među senke. San magije. Iščezao je. sken: solicitor obrada: BABAC
O PISCU Šon Rasel je rođen u Torontu 1952. godine. Kad su mu bile tri godine, njegova porodica se preselila u jednu kuću na obali jezera Ontario, nadomak grada. Tu se, kraj jezera, probudila u njemu ljubav prema vodi, očigledna u mnogim njegovim knjigama. Sam kaže da je već u desetoj godini znao da će biti pisac, ali je odlučio da piše fantastiku zahvaljujući Tolkinovim knjigama. Od 1991. godine, kada je objavio prvu knjigu epske fantastike (Initiate brother), brzo se ustoličio kao jedan od najznačajnijih novih pisaca ovog žanra. Do sada je objavio devet knjiga u četiri serijala. U saradnji s Janom Denisom, pod zajedničkim pseudonimom, objavio je 2001. serijal od dve knjige pod nazivom Memories of a Bow Street Runner. Ljubitelji epske fantastike smatraju njegove knjige dostojnim Tolkinovog naslednika. Živi na Vankuverskom ostrvu sa suprugom i sinom.