Kompas Duse - Sean Russel

pomislio da se našao u zemlji čuda. Majušna kočija u koju su upregnuti minijaturni konji, čitav zamak koji je jedva bio viši od njega... „Nadam se, za vaše dobro, da niste pljačkaš", začu se umilan ženski glas. Hejz se osvrnu za izvorom glasa, ali uvide samo da dolazi iz zamračenog dela kraj prozora. „Ne, ne, ja sam gost.“ „Onda vam neće biti teško da mi saopštite ime svog domaćina“, hitro je uzvratila, mada se ne bi uplašila čak i da je u pitanju pravi lupež. „Lord Eldrič." „Uđite onda i zatvorite vrata. Zver je na slobodi.“ Hejz brže-bolje učini kako mu je rečeno. „Učtivo je predstaviti se jednoj gospi..." „Samjual Hejz, gospo.“ „Drago mi je, gospodine Hejz. Ja sam grofica od Čiltona.“ Hejz je bio ubeden da je čula njegov oštar uzdah. Zar je to stvarno bila ona? „Zadovoljstvo je samo moje, gospo Čilton.“ „A šta vas je dovelo do toga da odsednete u Eldričevoj kući, ukoliko ne zadirem previše u vašu privatnost?“ Oči su mu se privikavale i polako je nazirao njenu siluetu - sedela je na obodu prozora, okrznuta zvezdanom svedošću. „Loša sreća i još gore rasuđivanje.“ Spazio je da je klimnula glavom. „Uobičajeni razlozi, razumem." Okrenula se i zagledala u noć jer je ispred prozora zalepršala neka malena ptica. Odmahnula je rukom i ptica odlete. „To što lutate kroz ovu kuću usred noći nije znak da vam se rasuđivanje popravilo." Hejzu je ova mala poruga od ovakve žene bila prilično neugodna. ,Ja sam - tražio sam prijatelja. Mislio sam da je ovo njegova soba. Razumete, brinem se za Klarendona.“ „Randala Klarendona? Veoma malog čoveka?" „Upravo njega.“

Ustala je odajući gracioznost svakim pokretom. „Odvedite me do njega.“ „Molim, gospo?“ „Odvedite me do njega.“ Zastala je. „On poznaje mog prijatelja o kome dugo nisam čula nikakve vesti, ali možda vi jeste. Erazmo Flateri?" Erazmo je poznavao groficu od Čiltona? „Poznavao sam ga, gospo Čilton.“ Video je da se pridržala rukom za ram prozora, a potom je usledila tišina u kojoj Hejz nije znao šta da kaže. „Šta je zadesilo gospodina Klarendona?“, upita grofica skoro šapatom. „Beznađe. Priča je duga i mislim da on ne bi želeo da se o njoj ponovo priča - premda je, naravno, njegov udeo u njoj bio sasvim častan..." „Naravno. Dozvolite mi da ga vidim, gospodine Hejze. Možda ću biti barem od nekakve koristi, a posle ćete mi ispričati šta se zbilo s Erazmom.“ Hejz otvori vrata i proviri, a grofica beše tik iza njega. Osećao je njeno prisustvo kao izvor toplote. Tiho su se iskrali u hodnik i ušli u Klarendonovu sobu. Maleni čovek je još uvek ležao na krevetu, kao da se nije ni pomerao. Grofica stade i pogleda naniže s ogromnom tugom. Hejz ju je tek sad dobro video i nijedan opis koji je ranije čuo nije bio pravedan prema ovoj ženi. Gusta, tamna kosa i savršeno čelo, zamišljeno i nepodnošljivo tužno lice. Bio je spreman na sve da odagna njenu tugu - a tek su se upoznali. Zaprepastila ga je sila njene privlačnosti. „Natprirodno je, gospodine Hejz“, rekla je. „To što mu je Eldrič učinio?" „Ne, to što osećate. Začarana sam ili je to bila moja baba, ne znam tačno, ali utiče na muškarce u mom prisustvu. To što osećate plod je veštine, obična opsena. Nisam stvarno toliko privlačna. Bilo bi dobro

da to upamtite.“ Stala je uz krevet. „Gospodine Klarendone?“, prozbori, ali on se nije pomerao.„Gospodine...?“ I dalje nije bilo odgovora. Sela je kraj njega i nežno ga uhvatila za ruku, pa se spusti niže i pažljivo ga poljubi u čelo. Tada se pomerio. „Lizi?“ „Ne, gospodine Klarendone; žao mi je što vas razočaravam. Ja sam gospa od Čiltona. Verujem da smo se površno već upoznali. Erazmo je o vama imao samo reči hvale.“ Klarendon nije otvarao oči, već poput čoveka koji još nije izronio iz sna reče: „Erazmo... Nema ga više, znate.“ „Rečeno mi je. Neka pronađe mir u narednom životu." Klarendon klimnu, malo se proteže, pa se opet namesti kao da će zaspati. „Gospodine Klarendone? Vi se vraćate snu. Ugodnom snu, ne sumnjam. Možda snu u kome mrtvi ponovo žive, ali ipak snu, u kome je sve laž. Opsena, gospodine Klarendone, nimalo drugačija od one koju bi Eldrič upotrebio kada mu ustreba.“ Podigla mu je ruku i dotakla je usnama. „U ovom svetu postoje osobe kojima ste oslonac, osobe koje se brinu za vas. Vratite se, gospodine Klarendone. Neće proći dugo pre nego što utonete u najduži san.“ Randal otvori oči i uzdahnu. „Zašto svako želi da me vidi na mukama, pa čak i vi, gospo?“ „Niko ne želi da se mučite. Ja svakako nemam takve želje. Mislim da bi se mnogi i žrtvovali da vas oslobode bola. Gospodin Hejz je bio voljan da se suoči s Eldričevim vukom potaknut brigom za vas, a uveravam vas da je malo onih koji su spremni na to. Ne, vaša patnja boli svakog kome je stalo do vas. Čini se da ste izgubili još nekog, izuzev gospodina Flaterija?“ Klarendon klimnu u čudu, zureći u svoje priviđenje. „Lizi“, uzdahnu. „Hoćete li mi pričati o njoj ili radije ne biste?“ „Bila je moj čuvar“, odvrati on.„Moj anđeo čuvar... Pre nego što nas je Eldrič pronašao.“

Hejz primeti da je grofica čvrsto sklopila oči čuvši magovo ime, ali ga je već sledećeg trena pogledala i dala mu znak da izađe. Hejz dohvad sveću i izađe u stravični hodnik, u nadi da će pronaći Kelerova vrata pre nego što vuk pronađe njega. Hejz se kasnije vratio i pronašao Klarendona ušuškanog u krevetu, u mirnom snu, ne u nemirnom stanju u kom je bio pre. Stajao je nad njim neko vreme, boreći se sam sa sobom, pa otide do neobične sobe u kojoj je bio pronašao groficu. ,Je li to gospodin Hejz?“ Jeste, gospo Čilton.“ „Očekivala sam vas.“ „Molim, gospo?“ „U pitanju je čarolija, gospodine Hejz - bojim se da se muškarci pod njom ponašaju krajnje predvidivo. Većina muškaraca, tačnije." „Da vas ostavim na miru?“ Čuo je njen uzdah. Stajala je kraj prozora kao i kada ju je prvi put video, a sveća već beše dogorela. „Ne, uđite“, odgovorila je umornim glasom. „Obećali ste da ćete mi ispričati priču, ukoliko nije previše... uznemirujuća za vas.“ „Svakako nije priča koja duši uliva snagu“, reče on, „ali svejedno zaslužuje da bude preneta.“ Hejz nađe mesto na sedištu uz prozor i ostavi svećnjak na malenu kočiju, odakle je sveća obasjavala groficu. Pomalo mu je laskalo to što ga je čekala, makar samo iz želje da čuje šta je zadesilo Erazma. „Upravo sam obišao Klarendona“, reče Hejz. „Čini mi ste da ste upriličili pravo čudo. Mirno je spavao.“ „Nadajmo se da će se takav i probuditi, mada mislim da će vaš prijatelj još dugo tragati za mirom.“ Pridigla je kolena i obgrlila ih, kao da je još uvek devojčica, neupućena u damsko ponašanje. „Gospodin Klarendon je rekao da niste pronašli tela.“ Hejz odmahnu glavom. Prostrelila ga je svojim krasnim očima. „Mislite li da je Erazmo

mrtav, gospodine Hejz?“ „Bojim se... bojim se da jeste,gospo Čilton.“ Hejz nije mogao da izdrži tugu u njenom pogledu, pa obori glavu. „Ana bi se, bez sumnje, sakrila da je preživela, ali Erazmo nije imao razloga da to čini - a naš vodič je imao još manje, što se toga tiče. Ne, izgleda da su svi stradali, zbrisani vodom. Da ste videli tu reku, verovatno biste i sami pomislili isto. Siguran sam da je silan izazov već i plutanje u mirnoj vodi, a kamoli u gorskoj reci punoj vrtloga, brzaka i slapova. Mislim da niko nije mogao preživeti. Ipak, pravi je dokaz Erazmove veličine to što je skočio za mladim Prajorom bez oklevanja, iako mu nije bio blizak.“ Grofica klimnu. „Nisam toliko dobro poznavala Erazma, pa ipak osećam gubitak. Drago mi je što čujem da nije oklevao da spase drugog, čak i pri velikom riziku. Pitala sam se...“ Opet se zagledala u njega. „Da li ste dugo poznavali Erazma?“ „Čitavog života“, odgovori Hejz, „ili približno.“ „Kako to?“ Tada Hejz otpoče priču o poznanstvu s Erazmom, o propasti porodičnog imetka i njihovom „slučajnom“ susretu u bordelu. Potrajalo je, pošto Hejz ništa nije preskakao, čak ni sopstvena strahovanja i poniženja - a ako je prenaglašavao Erazmova i Klarendonova dela, činio je to jer je grofica izgledala kao da joj je stalo da to čuje. Niko nije želeo da razočara groficu od Čiltona. Pažljivo ga je slušala, a njena potpuna pažnja mu je beskrajno laskala. Kada je najzad okončao priču, grofica odmahnu glavom. „On je potpuno bezosećajan, zar ne?“, ogorčeno upita. „Eldrič, gospo?“ Hejz nastavi tiše. „Mislim da ste previše darežljivi." „Priča je čudesna, zar ne?“, upita ona kao da pokušava da prevaziđe gnev prema Eldriču. „Da, svakako nisam očekivao da se nagledam nečeg takvog u svom životu. Poput priče iz drevne prošlosti, veće od ljudskog poimanja. Pretpostavljam da niko neće moći da poveruje u nju u

godinama što slede.“ Ja ne pretpostavljam, ali je malo verovatno da će iko ikada čuti za uloge koje ste vi i Erazmo odigrali, gospodine Hejze.“ „Moj udeo je bio mali i uglavnom slučajan, rekao bih.“ „A ja bih rekla da ste preskromni, mada to nije previše bitno. Niko neće saznati. Eldrič će se postarati da tako bude. Tajanstven je, štaviše, nedokučiv.“ Okrenula se i otvorila prozor, pa se zagleda u kišu i umornu oluju. „Samo da znate, prvi put u životu uviđam svrhu dnevnika. Oduvek sam ih smatrala najbudalastijim proizvodom taštine - željom izrazito običnih ljudi da ostanu upamćeni. Sada više nisam tako sigurna. Šta će drugo obasjati naš prolazak kroz ovaj svet? Svi provodimo život skupljajući sećanja, iskustva i poneki iverak mudrosti - a čemu to? Da bismo sve predah zaboravu starosti, kada sećanja počinju da se gube. Jedno po jedno, dragocena iskustva našeg života odlaze. Nije li tragično, gospodine Hejze, to što na kraju gubimo sve? Viđala sam silne ljude svedene na život zveri, nemoćne da govore, da se hrane. A njihovi brižnici su bili tako nemarni! Sramota. Kao da nisu ostavili nikakav trag u društvu - ili u svetu, u izvesnim slučajevima. Ubedljiva većina ljudi koji se rode prebrzo biva zaboravljena, gospodine Hejze. Zato pišemo dnevnike, u nadi da ćemo ostati u sećanju barem malo duže. Tašta i budalasta namera, možda, ali mislim da je sasvim razumljiva. A vi?“ Hejz klimnu. „Nikada nisam mnogo razmišljao o tome. Znam samo da nikada nisam uneo više od tri zapisa u dnevnik." „Da, ali vi ste pod opsenom mladosti, gospodine Hejze, ako mi oprostite što tako kažem. Verujete da je život dug, a zapravo je apsurdno kratak - kratak i neprimetan.“ Hejzu se učinilo da je ugledao vitku figuru na gornjem prozoru, ali nije bio siguran. Nasmejao se sopstvenom ponašanju. Zar nije i sama grofica rckla da čarolija uzrokuje takve reakcije u muškarcima? Zvučala je toliko ozbiljno da joj je napola i poverovao. Šta god bio pravi uzrok, sada je znao zašto se ljudi ponašaju kao potpuni glupaci

vezano za nju. Nakon jednovečernjeg razgovora i sam je bio spreman da se bori za nju. Samo polako, pomisli. Nije ti dala povoda da pomisliš da će poznanstvo uopšte potrajati. Uprkos tome, svet mu se tog jutra nije činio kao tako loše mesto. Ni najmanje. Čak ni produžena služba Eldriču nije bila tako užasno breme. Hejz pogleda Klarendona i to mu naruši raspoloženje. Randal je čitavog jutra skrivao pogled, zauzet oko svog konja. Dizao mu je kopita i čistio potkovice kukom. Hejz je trebalo da bude podjednako utučen pošto su ponovo kretali da delaju po magovoj volji. Nakon sve nade da su utekli Eldriču... Mag očito nije verovao da je Ana mrtva jer ih je ponovo poslao da je traže - ovog puta duž obale. Kao da je Eldrič najviše strahovao od toga da će Ana pronaći brod kojim će otploviti do ostrva Farou. Hejz pogleda Kelera, koji je bio tako mračan i mrzovoljan da ostali nisu pokušavali ni da ga oslove. U ovom raspoloženju Keler je izgledao kao da je poslednjih sedmica znatno ostario: bore mu behu usečene dublje, a kosa mu je pod jutarnjim suncem bila izraženo srebrna. Da, pomisli Hejz. Eto šta se dogodi kada se upletemo u ono za šta znamo da nas se ne tiče. Znali smo da će Eldriča zanimati ono što je crkva skrivala u arhivama. Nije pomagalo to što je bio svestan budalastih odluka. Hejz se takođe umereno brinuo za novac jer ga nije imao, a otkad je ostao bez Erazma, nije znao ni odakle bi mogao da ga dobavi. Predstojeće istraživanje je svakako bilo skupo. Duboko je uzdahnuo - danas ga ništa nije moglo dugo tištiti i svakako je imao prečih briga. Neko je morao da plati, čak i ako Keler nije imao sredstava: i đakon Rouz i Klarendon su ih imali više nego dovoljno. Zavukao je nogu u uzengiju i uzjahao. Siroti konj nije bio nimalo odmorniji od Hejza nakon jurnjave kroz brda. Hejz se još uvek nije

povratio od iskušenja pećine i osećao je neprekidni umor, kao da je ostario, kao da nikada neće zaceliti. A nije pomagalo ni to što je probdeo veći deo noći. Brajs je stajao na vratima kuće i nadzirao pripreme - sumorno precizan, zastrašujući čovek, a ne samo zato što je bio magov podanik. Hejz je jedva čekao da mu izmakne iz vidika, što dalje od ovog sablasnog mesta. Rouz je čekao u sedlu. Sada nije bilo kočije za njega. Hejza je zadovoljilo, ali i zapanjilo Eldričevo grubo ophođenje prema svešteniku. Farelitska crkva je bila velika sila u krugu Entidskog mora, ali s obzirom na to kako se Eldrič poneo prema njenom izaslaniku, bila je daleko manja. Sada su svi bili spremni, a Keler i Hejz preuzeše uzde tovarnih konja. Niko nije bio spreman da pođe, pa Hejz mamuznu konja napred, osvrćući se još jednom prema prozoru. „Keleru!“, siknuo je. „Pogledaj. Prozor na spratu.“ No, kada se ponovo okrenuo, prilika je nestala. „Šta je bilo?“ „Mogao bih se zakleti da je to bio Skaj...“ Hejz odmahnu glavom. Možda ga je zavarala svetlost, posrebrivši glavu nekom od slugu. Šta bi Skaj tražio ovde? A šta je za ime sveta tražila grofica od Čiltona? Nije mu padalo na pamet da pita pošto mu je toliko godilo što je proveo vreme u takvom društvu. Dok je jahao stazom što vodi ka drumu, Hejz se zapita da li će mu sećanje iščeznuti kada pređe neku nevidljivu granicu prirodnog sveta jer je dolazak ovamo sasvim sigurno bio dolazak u svet snova - snova i noćnih mora. Izbili su na drum i ponovo počeli spust niz Kaledonska brda, a Hejz se i dalje sećao čitavog razgovora s groficom. Nakon strahotnog Eldriča njeno društvo je bilo životvorno. „Možda sanjam“, promrmlja. „Izgledaš znatno živahnije ovog jutra, Hejze“, reče Keler vidno poboljšanog raspoloženja. „Zar ti napuštanje Eldričevog doma čini

takvo olakšanje?“ „Da, a i noć mi beše puna slatkih snova. Zar i tebi nije milo što smo napustili ovo užasno mesto bez većih povreda od ovih koje nosimo?“ Keler iskosi glavu. Svom snagom se trudio da zvuči kao da je onaj stari. „Možda malo, ali bi mi bilo još bolje da još uvek nismo obavezani magovom voljom. Mogu reći da sanjam samo košmare od susreta s Eldričem." Hejz vide da je Keler zadrhtao. „Znam, bilo je užasno. Satima nakon toga osećao sam se... kao da... ne mogu opisati. Znaš na šta mislim? Ježio sam se pri pomisli da je nad nama primenio čini. Auh! Nesnosne su mi i misli o tome.“ Keler klimnu. „Da, bolje bi bilo da nikada nismo upoznali lorda Skaja i započeli ovaj užasni poduhvat." „Da ti kažem, Keleru, čudno je - ali tugujem za svojim oronulim prostorijama u Rajskoj ulici i čeznem za danima siromaštva.“ Kelerovo napeto lice prekri iskren osmeh. „A, da. Kad bismo samo ponovo osiromašili... Zar to ne bi bilo divno? Plamena mu, kako mi nedostaju grčevi od gladi.“ „I bežanje pred poveriocima. Sećaš li se kako smo se zabavljali!" „A, da, ti divni poverioci, prave ljudine. Eh, što opet nismo sirotani, baš bismo bili srećni!“ Keler se pljesnu po džepu. „Kad smo već kod siromaštva, nemam ni bakrenjaka, a ti?“ „Nemam ni kovanice bilo koje veličine." „Pa, eto, želja nam je ispunjena. URA, SIROTANI SMO!“, povika, a Rouz i Klarendon se zbunjeno okrenuše ka njima. Dvojica prijatelja se nasmejaše. „Mislim da nas je malo opilo to što smo pobegli Eldriču“, reče Keler, „mada neću skoro zaboraviti te užase.“ „Možda se varaš. Rečeno mi je da Eldrič retko otpušta svoje sluge ostavljajući im netaknuto sećanje.“ „Ko ti je to rekao?“ Rekla mu je grofica, ali je takođe zatražila da nikome ne odaje da

se sastao s njom. Nije znao zašto, ali nije bio spreman da prekrši reč datu grofici od Čiltona. „Pa... Erazmo, valjda.“ Keler ga zbunjeno pogleda. Je li ovo još jedna uzaludna potraga?“, hitro upita Hejz. „Da li je moguće da je Ana uopšte živa?“ Keler pogleda krajolik koji se upravo otvarao, niziju obavijenu izmaglicom. „Rekao bih da nije, ali Eldrič sumnja - a ko će se sporiti s magom? Možemo samo da tragamo i da se nadamo da nas Eldrič posle ovoga više neće tražiti.“ I dalje je zurio u daleke predele. „Hejze? Užasno mi je žao što sam te uvukao u sve ovo.“ Hejzu osmeh ozari lice, nije mogao da se suzdrži. „O, ne počinji ponovo. Ništa ne zameram." Nasmejao se. Keler ga je pažljivo osmotrio. „Čudno se ponašaš danas. Da li znaš nešto što ja ne znam?“ „Samo da smo napustili Eldričevu kuću, i ko zna - možda je sve ovo samo san. Možda ćemo se probuditi i otkriti da nikada nismo ni napuštali Avonel." „Hoćeš reći, i dalje ćeš biti siromašan? Kakva prijatna misao, Hejze.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE PRASTARI RIBARSKI BRODIĆ POSLUŽIO IM JE KAO SKELA, A NJEGOV vlasnik je bio još drevniji. Primorski život mu je toliko ogrubeo crte da su bile nalik dalekim grebenima koje je Erazmo posmatrao s druge strane mirnog kanala. Ana se naslonila na ogradu kraj njega i zurila ka ostrvu, zamišljena i tiha. U sjaju sumraka na palubi se okupila grupa ostrvljana. Sašaptavah su se i upitno gledali u došljake. Uznemiravali su Erazma, ali Ana je delovala nehajno - kao da joj u ovom trenu ništa nije moglo odvući pažnju. Misli su joj očito lutale drugde. Kapetan je umešno sasecao ustalasanu površinu mora, rešen da do večeri uplovi s putnicima u luku. Ana dotače Erazmovu ruku i klimnu ka ostrvu. „Tamo, vidiš li?“, tiho prozbori. „Među drvećem?" „S crepnim krovom?“, upita Erazmo. „Da, koliba našeg medenog meseca, gospodine Taunsend." Glumili su novovenčane u nadi da će susedi razumeti zašto im je potrebna samoća - a možda im i dozvoliti da je zadrže. Doduše, Ana je govorila da ostrvljani nisu mnogo druželjubivi. Takođe se potrudila da se pokažu kao skromne osobe - kao gospodstvo, ali ne od bogatije sorte. Ribarski čamci su okruživali vršak ostrva, s jedva ispunjenim jedrima jer vetar beše blag. Kretali su se sporo, kao da ih je iscrpeo težak radni dan. Nebo beše okupano dubokim senkama sumraka i

mesečev srp beše zaboden u nebesa. Potpuni mir narušavao je samo šapat putnika, koji iz poštovanja nisu glasno progovarali. Kada su najzad stupili na ostrvo, već je bio mrak. Erazmo je pozajmio ribarska kolica i ručno odgurao njihov neveliki prtljag uz zvezdama obasjanu stazu do Anine kuće. Pola sata su palili svetiljke i otvarali prozore kako bi izbacili memlu i pustili blagi večernji vazduh unutra. Ana ga je provela kroz kuću koja, kako se ispostavilo, nije bila tako mala. Erazmo je smatrao da poseduje izvesnu starinsku dopadljivost i bi mu udobna od prvog trena. „Provela sam godinu dana devojačkog doba ovde, mada nisam uživala blagodeti detinjstva. Bili smo u preteškim okolnostima za to. Ipak, ovo je kuća koju smatram kućom svog detinjeg doba. Čudno, zbilja, pošto ih je bilo vrlo mnogo, a neke su bile i uljudnije, ali magija ovog mesta - mislim na svakidašnju magiju - nikada me nije napustila.“ „Odakle si došla? Kako su te pronašli?" „Halsi je, pretpostavljam, imao svoje načine, ali bio je tajnovit i nije želeo to da oda. Znaš da sam bila siroče. Mislim da je moja majka bila uličarka, najverovatnije veoma mlada. Uobičajeno. Rano sam pokazala znake darovitosti i Halsi me je otkrio i doveo ovde. Tada je u kući živela jedna stara negovateljica, dobrodušna žena koja nas je, iako nije bila član Halsijeve male bande, na neki način podržavala.“ Ana ga povede do sobice s pogledom na daleku obalu. „Bila mi je nešto najpribližnije majci. Ovde sam spavala", reče obrnuvši se ukrug. Erazmo primeti da soba nije bila uređena prikladno za devojku, što se i moglo očekivati pošto joj je staratelj bio starac. „Samo čekaj da vidiš pogled izjutra. Volela sam ga još kao dete, pošto je... sve što se očekuje od pogleda na more, možda čak i više.“ Okrenula se ka Erazmu, obgrlila ga oko vrata i pogledala ga vlažnim očima. „Tek počinjem da te upoznajem, Erazmo Flateri, i mnogi tvoji

pogledi za mene su još uvek tajna. Jesi li napet ili je nešto drugo posredi? Žališ li što si odbegao sa mnom?“ „Ne žalim, ni najmanje. Teško mi je da poverujem da je ovako jednostavno sakriti se od Eldriča. Mislim da smo morali biti dalje: barem u Entonskoj, a zgodno bi bilo i još dalje. Odavde do Eldričevog poseda nema ni četiri dana puta. Preblizu smo. Voleo bih da smo mnogo kilometara odavde." „Upravo tako. Zar neće pomisliti da smo odbegli što smo dalje mogli? Znaš li da je u Avonelu godinama postojalo stecište lupeža, baš preko puta stanice noćne straže? Najbolje skrovište je ono gde te najmanje očekuju - pod nosom noćne straže ili u selu najbližem Eldričevom domu. Znaš li koliko su se dugo Telerovi sledbenici skrivali u crkvi? Preko tri veka!“ „Da“, reče Erazmo, „ali su otkriveni i spaljeni, ne zaboravimo to.“ „Eldrič neče poživeti duže od deset godina, Erazmo.“ Ruke joj padoše u stranu i učini mu se ranjivo u središtu ove ogoljene prostorije. „Sigurno ćemo ostati skriveni bar toliko. Reći ću ti koja je tajna ovog načina života, Erazmo: ako ćeš provoditi svaki trenutak u strahu, bolje je da se odmah predaš Eldriču. Treba razviti navike koje održavaju bezbednost i potisnuti sve ostalo iz uma. U protivnom se može poludeti. Veruj mi, moji ljudi su to dobro izučili. Moraš podeliti život na dva dela, dva vrlo jasna dela, i provoditi javni život kao i svi ostali, inače ćeš pobuđivati sumnje. Kad stekneš prave navike, naučićeš da živiš kao da u tvom životu nema ničeg neobičnog. Ovo ostrvo skoro da i nema posetilaca, tako da moraš biti srdačan prema meštanima kako ne bi počeli da govorkaju. Razumeće našu želju da boravimo u samoći pošto smo iz gospodskog društva, ali ako počneš da se ponašaš kao da se bojiš da ćeš biti otkriven, za tren oka nići će glasine da smo zločinci ili preljubnici odbegli od porodica. Neće biti kraja. Širiću glasine da si bio bolestan i da si doputovao ovamo radi isceljenja, kao i da radiš na knjizi... prirodne filozofije? Ne, to je

previše nalik istinskom tebi. Poezije, možda. Ne moraš da brineš, niko ti neće tražiti da je čitaš.“ Laskavo mu se nasmešila. „Veruj mi, Erazmo, i dobro ću te poučiti pošto se, otkad znam za sebe, krijem od Eldriča.“ Erazmo nije želeo da ističe kako ju je Eldrič već jednom zarobio i umalo ubio. „Sutra ću otići da kupim potrepštine, a ti ostani ovde - da se odmaraš i oporavljaš od bolesti. Ispričaću našu priču - ili ću sačekati da je izvuku iz mene, komadić po komadić. Do sutrašnje večeri celo ostrvo će znati našu priču i brzo će je zaboraviti. „Ne zaboravi da su Erazmo Flateri i Ana Filding poginuli u tragičnoj nesreći. Niko nema razloga da nas traži. Čuveni Erazmo Flateri je mrtav. Njegova porodica će u roku od dve nedelje održati pomen, a njegova velika dela posmrtno će narasti do te mere da će biti poređen s genijem Skajevog reda. Već žalim što te nisam poznavala.“ Nežno ga je prodrmala. „Šalim se. Trebalo bi da se učtivo nasmeješ.“ Erazmo nije mogao da se smeje. „Nikada nisam verovao da ću ga se osloboditi, čak ni ako bi umro jer ko zna kakav bi mi zadatak mogao biti prepušten? I dalje ne verujem. Slobodan od Eldriča? Zvuči uverljivo koliko i mogućnost da odsečen ud ponovo izraste. Ne shvataš koliko me je opsedao - otkad sam napunio deset godina. Opsedalo me je vreme provedeno u njegovoj kući. Nisam znao zašto sam bio tu, šta je svrha mog boravka. Eldrič je sve vreme lebdeo nad mojim mislima kao zloslutna senka. Još uvek ne znam kako da je odagnam.“ Ana ga gurnu u stolicu i sede popreko na njen rukohvat. „Potrajaće. Ne očekuj da sve prođe preko noći. Magovi su vekovima lovili Telerove sledbenike. Naučili smo se budnosti bez boravka u strahu. Strah da ćeš biti otkriven će te pojesti ako mu to dozvoliš, Erazmo. Budi na oprezu." Otišla je do prozora i širom ga otvorila. Zagledala se u mračnu, mirnu vodu, poput krvi što se stapa s nejasnim senkama obale. „Magovi su vekovima veoma pažljivo čuvali svoju moć. Nikad ih ne beše više od jedanaest u trenutku, a uglavnom su brojali manje - najčešće devet, a ponekad tek šest - a sada je ostao

samo jedan. Jedan mag koji drži svu moć, zadužen da obavi poslednji zadatak." „Koji je poslednji zadatak?" Osvrnula se, pa se opet okrenu otvorenom prozoru. „Da ne ostane ni živog stvorenja ni zapisa koji bi mogao pokrenuti ponovni procvat veštine... A možda ima i još nečeg.“ „A šta je sa mnom?“, upita Erazmo. „I ja donekle poznajem veštinu...“, ali je umukao jer odgovor na njegovo pitanje beše očigledan. „Da“, tiho kaza Ana. „Zarobio te je u pećinu zajedno s nama. Đakon Rouz, crkveni stručnjak za veštine - okaljan da bi drugi mogli ostati čisti - mladi Hejzi Keler... Pretpostavljam da čak i Klarendon nije neupućen. Ja i Benks...“ uzdahnula je.„I sva moja braća.“ Spustila je ruke na ram prozora. „Zamisli s kojom su veštinom zaplitani događaji okončani našim okupljanjem na tom mestu. Zapanjujuće. Međutim, ti, Erazmo, ti si ga osujetio i otkrio put koji vodi napolje. Pomoli se da nas smatra mrtvima. Da će završiti svoje poslanje i ostaviti nas — i da neće obučiti naslednika koji bi ostao da čuva stražu.“ Erazmo je i sam razmišljao o tome. „Zar ne bi bilo smisleno da to učini?" „Učinio bi to samo iz najpreče potrebe. Bilo bi izuzetno opasno ostaviti osobu upoznatu s veštinama. Možda bi ih održavala dok ih jednog dana ne obznani novim ljudima, nepovezanim s prvobitnim magovima." „Onda ću se moliti da poveruje da smo mrtvi, ali ne znam kojim bogovima, pošto sam dete razuma.“ Primetio je da joj se usne blago razvlače u osmeh. „Ti si dete magije, Erazmo.“ Odmahnula je glavom. „Kako to da si dete razuma kada si odgajen u magovom domu? Naša vrsta ume da živi u protivrečnosti. Zar ne postoje empiričari koji se drže crkve, premda crkva osuđuje većinu uverenja tih istih ljudi razuma?“ „Da, ali sebe nikada nisam smatrao sličnim njima.“ Slegao je

ramenima. Naslonjena na obod prozora, okrenula se ka njemu. Jesi li se ikada zapitao da li si zapravo mrtav?“, iskreno ga upita. „Mislim, zaista mrtav, ne na ovako ugodan način kao mi. Možda po smrti tonemo u san, a naš život se nastavlja u blaženoj nesvesti. Možda nam se to dogodilo. Poginuli smo u pećini ili u klisuri, ih u nekom od stotinu drugih trenutaka u životu kada se to moglo desiti. A ovo je san.“ „Moj ih tvoj?“, upita Erazmo. „Moj, naravno", nasmeši se.„Znaš o čemu govorim? Nisam samo ja razmišljala na taj način?“ „Ne, zapravo sam i ja pomišljao na to. Na kraju krajeva, ne znamo šta se zbiva kada čovek premine, a ovo nije ništa manje smisleno od mnogih drugih objašnjenja koja sam čuo. Možda je ovo smrt, a život tek sleduje.“ „Rugaš mi se, Erazmo Flateri“, kaza ona i zapreti mu prstom. „Zbilja ne. Nije nemoguće da smo stvarno mrtvi, i to ne na ugodan način, kao što si rekla.“ Pokazao je rukom na sobu. „Ovo je samim tim kuća mrtvih, a mene to, gospo, čini nekrofilom.“ Nasmejala se i nakon dva koraka našla u njegovom krilu. Osećao je njen osmeh kroz poljubac. „A ovo je, gospodine“, nasmeja se ona, „poljubac smrti.“

TRIDESET OSMO POGLAVLJE PRONAŠLA JE SKAJA U BAŠTI, RANO UJUTRU. ODMARAO SE NA KLUPI skrivenoj zastorom od jorgovana. Trgao se videvši je, pa brzo ustade na noge. „Lorde Skaju“, prozbori ona primetivši da nije ni nasmejan niti na bilo koji način zadovoljan što je vidi. Zašto je samo ovaj čovek bio otporan na njene čari? „Pitala sam se zašto se do sada nismo sreli.“ „Savetovano mi je da vas se klonim", odgovori on bez pozdrava ili naklona. To ju je uvredilo. Nije se pomerala s ulaza u senik, pa su nelagodno stajali u mestu. Skaj je svakako bio spreman da pobegne čim mu se ukaže prilika. „Mag vam je to savetovao?“, upitala je pokušavajući da preseče tišinu. „Ne, bio je to gospodin Voki.“ „O, dakle Voki. Ne uzbuđujte se zbog njega. Molim vas, sedite. Sigurna sam da nekoliko reči nikome neće škoditi.“ Pokušala je da se nasmeši kao da je sve bilo u redu, ali razmišljala je samo o tome zašto je bio upozoren da je izbegava. „Koliko sam razumela, došli ste zajedno s mojom prijateljicom, Merijen Eden?“, upitala je kada je postalo jasno da Skaj neće progovoriti. Sedeo je na ivici klupe i zurio u ulaz senika kao da očekuje da se mag svakog trena stvori ni iz čega - što je Eldrič zapravo povremeno i radio. I sama je pogledala na tu stranu, pa prećutno prekori sebe zbog

toga. „Da li je reč o Pelijeovim slikama?“, tiho je upitala. Jesu li one privukle magovu pažnju?“ Skaj pomalo bespomoćno sleže ramenima. „Koliko god da me to čudi, gospo Čilton, izgleda da sam već duže vreme zanimljiv lordu Eldriču. Ne znam koliko to traje. On očito poznaje čak i moju najdalju prošlost - vreme koje je za mene izgubljeno. Ne mogu to da objasnim. Odavno sam deo nauma...“ Ponovo je podigao ramena, potpuno zbunjen. Grofica mu nežno dodirnu ruku kojom se oslanjao na naslon klupe. „Da, teško je prihvatiti tako nešto. Ni ja dugo nisam mogla da se pomirim s tim da sam više puta posećivala maga a da se toga ne sećam. Bila sam mnogo uznemirena. Ipak, i dalje smo tu. Misliia sam da vas nikad više neću videti." Skaj klimnu glavom, s usiljenim i stegnutim osmehom. „Pa, da li vam je Eldrič otkrio vašu prošlost? Mora da je veliko olakšanje najzad saznati..." „Ništa nije rekao“, brzo je prekide Skaj. „Ni reč. Čini se da bi bez ikakvog napora mogao da me liši patnje, ali odbija to.“ Odmahnuo je glavom, Ijutit i užasno razočaran. „Šta smo mi ako ne proizvod života koje smo proživeli - a ako život nije celovit, nismo ni mi. Delić nas ostaje isečen.Tako ja mislim, ali Eldrič mi ne kazuje ni reč.“ Grofica nije bila iznenađena. „Nije mu u prirodi da čini takve ustupke, da bezrazložno pokazuje samilost. Radije bi čuvao to znanje za slučaj da postane isplativo. Možda postoji još nešto što želi od vas, a ništa ne jemči vašu potpunu vernost bolje od mogućnosti da povratite svoja sećanja. On nije milosrdan na onaj način na koji mi shvatamo tu reč“, saosećajno reče. Pitala se kako to da je Skaja prerano osedela kosa činila mlađim nego što je bio. Da li se radilo o oštroj razlici između sive grive i skoro glatkog lica? Skaj pogleda naniže na klupu. „Ne, on nije milosrdan, ali opet nisam ni ja bio, u trenucima kada mi za to nije bio potreban nikakav napor. Možda žanjem plodove sopstvene bezosećajnosti. Možda mag

želi da me pouči.“ „O, ne pomišljajte na to. Ne, lorde Skaju, verujte da Eldriča nimalo nije briga za to kakvi su bili vaši postupci. Ne, za njega su ljudske brige nebitne jer sebe smatra izdignutim iznad ’sitničavog morala’.“ Skaj klimnu. „Da, pretpostavljam da ste u pravu. Sve mi je tako čudno - ovamo me je doveo onaj Brajs, jednom sam razgovarao s Eldričem i od tada me uglavnom niko ne primećuje. Pomalo me izluđuje što nemam s kim da pričam. Čoveku se jave najčudnije misli kada nema nikog kraj sebe i kada je prepušten sam sebi.“ Podigao je posramljen pogled. „Mora da zvučim otužno. Oprostite mi, samo sam...“ „Ne izvinjavajte se. Ovo je najnastranija kuća na svetu, u to sam sigurna. Boravak u samoći na ovom mestu, u potpunom neznanju o događajima i magovim namerama uništava živce. I sama sam to uvidela. Srećom, imala sam sagovornika, Vokija koji mi je postao nešto nalik prijatelju." „Da, on je poput jedine iskre ljudskosti u čitavom ovom mestu, izuzev vas, naravno. Zašto ste vi ovde, gospo Čilton, ako smem da upitam?“ Osvrnula se ka ulazu, pa se zagleda u jorgovane. „Pa, nije lako objasniti. Istina je da ni sama nisam sigurna.“ „Da li to znači da ste ovde mimo svoje volje?“ „Ne, ne, ja sam tu... pa, recimo samo da mag ima zadatak za mene, a da je u stanju da mi ponudi nešto što obezbeđuje moju saradnju.“ „Aha.“ Za tren je očekivala da će upitati o čemu se radi, ali se odmah setila njegove učtivosti, koja je pod ovim okolnostima delovala tako čudno da je grofica poželela da se sva pravila ponašanja iz korena izmene. Ućutali su, a grofica se pitala šta još da kaže pošto je postala svesna da bi Skaj vrlo rado pobegao. „Mag nije pominjao baš ništa što bi ukazalo na svrhu koju vam je

namenio?“, upita kada se Skaj spremio da ustane. On odmahnu srebrnom grivom. „Ne. Po glavi sam toliko prevrtao ono malo reči koje je izgovorio, tražeći svaki mogući smisao, da su postale besmislene. Ne znam. Hteo je da zna sve o jednoj ženi koju poznajem iz samo jednog kratkog viđenja. Pored toga, upozorio me je da ne bih bio srećan kada bih povratio sećanje, kao da nešto u mojoj prošlosti..." Slegao je ramenima. „Često sam se pitao je li to rekao samo da bi me mučio. Magovima bezočno mučenje nije ispod časti, koliko znam. Šta mislite, da li je to moguće?“ „Moguće, ali ne i verovatno. Ne, ukoliko niste izazvali njegov bes. U takvim trenucima ume da pokaže svirepu stranu. Počela sam da mislim da on povremeno zapada u neku stravičnu agoniju i, kad god se to desi, gubi strpljenje i postaje pakostan. Treba prozreti trenutke njegove patnje, u tome je ključ. Do sada nijednom nisam pogodila." „Eldrič svakako ne trpi bolesti ili povrede. On je mag.“ „Ne, samo hoću da kažem da je nalik čoveku koji trpi bol. Mada, mislim da je istina još čudnija. Verujem da ga povremeno hvata očajanje. Očajanje da će omanuti u zadatku koji mu je ostavljen. Ne mogu da objasnim zašto tako mislim. U više navrata mi je saopšteno da imam dobru intuiciju.“ Pogledalaje Skaja. „Mada me povremeno tragično izneveri." Ponovo nastupi neprijatna tišina. Sa same ivice sedišta, Skaj je gledao ka izlazu. Grofica je uvidela da je silno utešen što je s nekim popričao, ali ga je užasavala pomisao da će biti uhvaćen. Skaj se najednom zavali na naslon klupe, a leđa i lice mu se podjednako srozaše. Uputio joj je molećiv, očajan pogled. „Imate li ikakvu predstavu zašto me drže ovde? Bilo kakvu ideju?“ Odmahnula je glavom, pomalo povređena što ne može da mu pruži odgovor. „Ne, žao mi je, ali nemam.“ Potom se razvedrila. „Možda ću saznati. Svakako ću pitati Vokija. Od maga ću teško išta izvući, ali Voki je ponekad iznenađujuće otvoren. Mogu da pokušam.“

Zašto mu je ovo ponudila? Da li je još uvek osećala nešto prema njemu, nešto što trenutno nije bilo dostupno? „Cenio bih to više nego mislite“, odvrati on, osećajući da kroz očaj dopire i tračak nade. „Gospo Čilton“, nastavio je veoma ozbiljno, „zbilja ne bih smeo više da se zadržavam. Ne želim da ugrozim svoje izglede kod Eldriča. Ko zna, možda će ipak uslišiti moju molbu.“ Klimnula je glavom i pokazala mu izlaz iz senika - dozvolila mu je da ode. Ovog puta je napravio naklon, čak i usiljen osmeh. Da, pomisli ona, čim mu je nešto potrebno... Mada je Skaju ovog puta nešto trebalo od Eldriča. A koliko je znala, mag nikada nikome nije ispunio želju.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE UKOTVLJENI BRODOVI SU TONULI U MAGLU, A I ZVEZDE SU PONIRALE u to neopipljivo more. Kočija nalete na rupu u kaldrmi, pa kapetan Džejms poskoči unapred i brzo se uhvati za okvir prozora. Mislio je da će provesti život u kočijama otkad je dobio zaduženje da traži bledunjavu ženu, onu koju je sreo u... Nije mogao da se seti imena tog sela, a pokušaj da ga iskopa pričinjavao mu je neobičnu mučninu. No, sada je bio ovde, truckao se uz obalu i istraživao još jedan mogući trag. Kapetan Džejms nije bio sujeveran čovek, kada se uzme u obzir da je bio mornar, ali ova dužnost je počinjala da ga menja. U Admirahtetu se događalo nešto veoma čudno. Niko od umešanih nije o tome govorio glasnije od šapata. Nešto mračno i neshvadjivo. Govorilo se da traže kraljevu ljubavnicu ili vanbračnu kćer. Međutim, te priče, po Džejmsovom mišljenju, nisu bile ni blizu istine. Ne, sve je bilo daleko sablasnije od toga. Kao, na primer, njegova nemoć da se seti nečega. Um bi ih prosto obišao, takoreći skliznuo na drugu stazu, i uhvatio bi sebe kako razmišlja o nečemu drugom. Nesvesno je podigao ruku kao da se brani od zlih sila. Poželeo je da ga Farel izvuče iz ovih spletki. Pomorska bitka bi mu bila daleko draža, pošto nosi izglede čiste smrti. Zadrhtao je pomislivši da će mu duh večno lutati, a bojao se da će mu sudba zaista biti takva ako nešto krene naopako u ovoj dužnosti. Iako nije bio izrazito pobožan, rukom opisa Farelovo znamenje. Imao je i uznemirujuće snove. Noćne more u kojima je razgovarao

sa senkom - crnom i opakom senkom. Mnogi od čudnih doživljaja poslednjih nedelja opsedali su ga u snu. Sanjao je ljude koji su skočili sa sprata u Rajskoj ulici, ali nisu se spustili poput pera kao što je svedočeno, već su se pretvorili u sive muhare i odlepršali uz piskave krike. Dovoljno da se čitava koža nakostreši. Kroz vode njegovih snova plovila je i žena koja se ubila u avonelskoj luci, a koja je šaputala mračne kletve. Po buđenju ne bi mogao da se seti njenih reči. Kroz maglom opasan grad začu se zvonjava, što je značilo da se bliži zora, iako su u svetu van kočije postojale samo tmina i para. Kočija uspori, umalo i stade, ali se otkotrlja još dvadesetak metara, kao da je kočijaš tražio ulični broj. Najednom se zaustaviše i Džejms oseti savijanje opruga dok je kočijaš silazio da otvori vrata i izvuče pomoćni stepenik. Čovek mu odsečno otpozdravi iako je bilo veoma kasno. „Verujem da je ovo vaše odredište, kapetane.“ Džejms iskorači u vlažnu noć, otrese kaput i dohvati šešir i štap iz kabine. Kada je pokucao na vrata, pojavio se stražar u punoj opremi. Zatražio je Džejmsov nalog i pomno ga proučio. Bili su oprezni, što ga je obradovalo, ali bi bio srećniji da je sve teklo malo brže u to doba noći. U hodniku je jedan oficir pokušavao da ispravi izgužvanu uniformu i da se razdrma iz sanjivosti. „Kapetane Džejmse? Poručnik Bil. Uhvatih smo je, na spratu je“, pokaza prstom niz hodnik. „Gde ste je pronašli?“, upita Džejms dok su stupali na stepenište koje im je škriputalo pod nogama. „Ugovorila je prevoz u Helfordu, na jednoj staroj barci.“ Džejms klimnu, dodatno zainteresovan. Putnici obično nisu primani u barke. Bilo je mnogo drugih, udobnijih načina plovidbe. Ovo je bilo savršeno za nekog ko se nadao da neće biti primećen. „Kako ste je otkrili?" „Pa, svakako odgovara opisu, gospodine, mada ne izgleda otmeno - ali možda je prerušena. Tvrdi da se zove Ana Ferfild, što je dovoljno slično. Takođe, proklela je jednog mornara koji je bio previše

slobodan prema njoj, pa je kasnije pao s jarbola i iščašio rame zapevši za konopac. Čudo da je uopšte preživeo." „Nije potreban bolji dokaz“, reče Džejms. „Dabome“, složio se njegov pratilac ne uvidevši porugu. „Šta je učinila ta devojka zbog koje prevrnusmo pola kraljevstva?“ „Zamršena priča, Bile.“ Čovek ga je gledao u iščekivanju. „I nije mi dozvoljeno da je otkrivam.“ Ispred vrata su stajala još dva stražara. Bil izvuče ogroman svežanj ključeva - bio je jedan od onih koji svoju važnost mere brojem ključeva. Otključao je bravu, dohvatio svećnjak s police i polako otvorio vrata. Džejmsu zastade dah jer se obreo u neverovatnim okolnostima. Poslali su ga da prepozna devojku, a zapravo nije ni znao kako ona izgleda. No, rečeno mu je da će je prepoznati čim je bude video. Ko mu je to rekao? Tog dela nije mogao da se seti. Čovek vrlo fino potkresane tamne kose. Brajs ili Prajs. Nešto slično tome. „Uspeli smo da je uhapsimo tačno kako je naređeno", zbrza Bil dižući sveće da osvetli ispred Džejmsa. Na ležaljci je bila devojka svezanih ruku i nogu, grubo zapušenih usta. Jedno oko joj beše modro i toliko naduveno da se sklopilo, a ostatak lica pokrivala je izbledela crvena kosa. Džejms pogleda drugog oficira. „Naređeno nam je da je oborimo pre nego što nas primeti i da joj ne dozvolimo da progovori ni reč, gospodine. Nije se završilo povoljno po nju, ali takva su naređenja. Je li ona špijun, kapetane?" Džejms ne odgovori, već uze svećnjak od čoveka i kleče. „Neki kažu da je ona poput veštice, gospodine." Džejms se nije obazirao na čoveka. Ispružio je ruku i sklonio devojci kosu s lica drhtavim prstima. Izmicala mu se koliko su joj sveze dopuštale. Nije mogao da je prepozna. Bio je siguran da je nikad nije sreo. „Siroto dete“, reče Džejms. „Pridržite ovo.“ Gurnuo je svećnjak ka

poručniku i počeo da skida povez s devojčinih usta. „Gospodine! Izravno smo upozoreni da to ne činimo. Kapetane Džejmse!" „Ovo je pogrešna devojka, Bile. Eto, izvohte, gospođice Ferfild, je li tako?“ Halapljivo je udahnula vazduh. „Dajte da vam razvežem ruke.“ „Nisam proklinjala nijednog mornara, gospodine, kunem se. Izgleda da ste vi milostiva duša. Nisam veštica, šta god da misle o meni.“ Suze su joj se slivale niz lice. „Kunem se, gospodine. Zakleću se pred sveštenikom. Hoću.“ „Znam da niste veštica, gospođice Ferfild, i vlada njegovog veličanstva će nadomestiti vaše nevolje i povrede. Budite sigurni. Štaviše, ovaj oficir, poručnik Bil, pronaći će vam sobu u najboljoj gradskoj gostionici i omogućiće vam da ugodno nastavite put. Možete li ustati? Tako, dobra devojko.“ U hodniku se začu žamor i na vrata izbiše nepoznata lica: dva mladića, sveštenik i patuljak obučen u jarke boje. „Ko, za ime sveta...?“ Bil preteći koraknu ka strancima. „U redu je, Bile. Poznajem ih - ili sam barem čuo za njih.“ Okrenuo se prema vratima. ,Je li jedan od vas Klarendon?“ „Ja sam.“ Maleni čovek istupi i učtivo se nakloni. „Randal Spenser Emanual Klarendon, vama na usluzi.“ „Ovo nije Ana Filding koju... poznajem", reče Džejms. „Verujem da se slažete?" „Sasvim. Ko je bio ovako grub prema ovoj devojci?“ Patuljak je jarosno zurio u Bila kao da nije bio dvostruko niži od njega. Džejms ustade. „Pošaljite je u Admiralitet u Avonelu, poručniče, i oni će joj pravično platiti sve što je pretrpela. Pripazite da se ukrca na mornarički brod, a ne na barku ili kočiju. Ne želimo da joj se opet dogodi neprijatnost." Svi se predstaviše, pa Džejms pođe za njima, ostavljajući začuđenog Bila bez oproštaja. Kada su izašli pred zgradu, kroz maglu

se probijala svetlost. „Pa, gospodo, ja nameravam da posetim neku gostionicu i doručkujem. Pošto smo svi izgleda na istoj dužnosti, možda biste mi se pridružili?“ Četvorica se zgledaše, a jedan od mladića - onaj veseliji - progovori: „Meni bi hrana sasvim pogodovala, tako da će nam biti zadovoljstvo, kapetane Džejmse.“ Odrekli su se kočija - kao da je svima dojadilo da se grče u njima - i pođoše peške niz kej pošto je u luci sigurno bila neka gostionica. Nakon stotinak metara mogli su da biraju između tri. Brzo se saglasiše da uđu u onu koja izgleda najbogatije, pa sedoše za sto s dobrim pogledom na malu luku. „Pa, mislim da je ovo bila tačno dvanaesta crvenokosa devojka“, reče Hejz, „ali ne i naša pokojna, oplakivana Ana.“ Džejms je bio zatečen. Pokojna, oplakivana? Mora da se radilo o šali unutar društva. Džejms je o ovoj gospodi znao jedino to da traže istu devojku i da je dužan da obezbedi svaki vid pomoči - uključujući čak i mornaričko osoblje, imovinu i brodove. „Poznajete je?“, upita Džejms. „Naravno. Vi je ne poznajete? Zar vas Admiralitet nije zato poslao ovde?“ „Zaista jeste“, potvrdi Džejms. „Ali,“ Prezrivo je mahnuo rukom. „Nije vredno pomena. Oprostite mi. Mislim da sam sreo osam mogućih Ana, uključujući ovu koju smo sada i jedni i drugi ubrojili. Po mom računu ukupni zbir je devetnaest. Pa, koliko devojaka u Farskoj ima bledocrvenu kosu i pomalo ispijeno lice?“ „Bojim se da ih ima još mnogo“, odvrati Hejz, „ali nadam se da neće biti... zlostavljane kao ova sirotica." „Da, sve se obavlja s priličnom... žustrinom.“ „Pa, znate kakav je mag, kapetane“, reče Hejz. „Ne mari mnogo za tuđu patnju. Čak i da su ubili sirotu devojku, on se na to ne bi obazirao." Džejms nije bio siguran koliko je prebledeo. Eldrič... Naravno,

nije mogla biti reč ni o kome drugom. Zašto mu to ranije nije palo na pamet? Kad god bi pokušao da razmisli, um bi mu se pomutio i uskoro bi ga zabolela glava. Eldrič! Mag je bio taj koji progoni devojku. „A na koji ste se način vi upleli u sve ovo, kapetane?“, tiho upita sveštenik. Nije zvučao nasrtljivo, već učtivo radoznalo, ali je posmatrao Džejmsa prodornim, pronicljivim pogledom. „Ne mogu tačno da vam odgovorim, oče, pošto nisam sasvim siguran. Ne mogu da se setim da li se čovek zvao Brajs ili možda Prajs...?“ Pridsnuo je čelo dlanom, odjednom osetivši glavobolju. Ostali zaklimaše glavama i Samjual Hejz ga dodirnu rukom. „Ne trudite se da se setite, kapetane Džejmse, samo ćete se napatiti. Radi vaše utehe, čovekovo ime je Brajs. Persival Brajs." „Gospodine Hejze“, upozoravao je Klarendon. „Gospodin Hejz vam je dao dobar savet, kapetane“, reče đakon Rouz. „Ništa nećete dobiti pokušajima da se prisetite. Najbolje je da znate što je manje moguće. To je moja preporuka. I dobro pazite kome ukazujete poverenje povodom ovoga.“ „Ja sam oficir kraljevske mornarice“, prasnu Džejms, „a ne zevalo i budala." Nije nameravao da bude ovako otvoren, ali bol u glavi je doveo njegovu ljutnju do usijanja. Sveštenik se usko nasmeši i klimnu. „Naravno“, kaza. „Malo mi je čudno što smo se svi okupili na jednom mestu“, primeti Keler. „Zar ne bi bilo svrsishodnije da smo se rasporedili duž obale? Zašto smo, za ime sveta, pored kapetana Džejmsa potrebni i nas četvorica da je prepoznamo? Jedan je svakako dovoljan.“ „Mislim da je posredi greška“, kaza kapetan Džejms smirenim glasom, pošto je bol popuštao. „Ova devojka je obećavala - čuli ste da je putovala pod imenom Ana Ferfild? - i okupljeni smo samo zato da se ne gubi vreme u slučaju da neko zakasni." Jedan podoficir uđe u prostoriju u žurbi, osvrnu se i priđe njihovom stolu. „Kapetan Džejms? I saputnici, gospoda Klarendon, đakon Rouz, Hejz i Keler?“

Kapetan klimnu. Šta se sad zbivalo? Možda je morao hitno da pogleda još neku ženu. „Zadužen sam da dovedem ovog gospodina pred vas kako biste čuli njegovu priču.“ Mladić se okrenu i pogleda ka vratima, gde je pokunjeno stajao jedan prilično neuredan farelitski sveštenik. Podoficir mu klimnu i ovaj priđe, ali bez žurbe. Džejms je smesta primetio da je reč o čoveku milog pogleda i krotkog ponašanja, koji kao da ne brine o svom mestu u svetu. Hitar pogled ka svešteniku Rouzu prikazao je suštu suprotnost. Džejms nije sumnjao ko je među njima istinski Farelov sledbenik. „Ako ste vi, brate?“, upita đakon Rouz. „Brat Norbert - iz manastira Blagodarnog izvora“, odgovori. „Iz Kaledonskih brda.“ Džejms posla podoficira u daleki kutak sobe, pa obezbediše stolicu za monaha. „Pa, brate Norberte“, reče Rouz, „ne držite nas u neizvesnosti.“ „Ljudi su proteklih dana pretraživali brda i odvukli su me iz mog doma, prekidajući moj rad“, reče možda optužujućim, ali i dalje veoma blagim tonom. „Tragali su za mladom ženom po imenu Ana Fdding. Pričao sam im o izgubljenoj devojci koja mi beše svratila u posetu i izgleda da se opis podudara.“ Podigao je pogled. „Bila je to žena neponovljivog izgleda - crvenokosa, puna života. Može se reći čak blistava." Džejms vide da se ostali pomalo iznenađeno zgledaju. „Nije bila beživotnog ili ubledelog lika?“, upita Hejz. „Nikako, gospodine. Danima je jahala na suncu, pa je bila pomalo preplanula, ali ne, bila je živahna, čak... ustreptala. Vrlo neobična žena. „A šta je tražila u Kaledonskim brdima i kako se predstavila?" „Nije rekla svoje ime, a nisam je ni pitao...“ „Niste je u pitali kako se zove?!“ Sveštenik sleže ramenima. „Ne. To je samo jedna reč i meni ne znači mnogo. Mislim da se imenima daje preveliki značaj, stoga se

crkvena braća odriču svojih. Nisam je upitao, nije se ni predstavila. Tvrdila je da piše knjigu o putovanju kroz brda. Zato je posećivala krajeve udaljene od puta. Objasnila je da čitaocima ne bi bila zanimljiva mesta kroz koja je već proputovalo pola kraljevstva.“ „Putovala je sama?“ „Jeste, mada je u početku imala i vodiča, mladića zvanog Garik Lejk. Pao je s konja i slomio vrat. Bila je potresena njegovom smrću - zaista, iskreno uzdrmana.“ ,A kada ste je tačno sreli? Koji je tačan datum?“ Sveštenik razmisli. „U jutro dvanaestog.“ Klarendon, koji je većim delom vremena nezadovoljno ćutao, prozbori: „To se zbilo pre klisure i ne znači nam mnogo.“ Ostali zaklimaše glavama. „Da li je još nešto govorila, brate? Je li rekla kuda se uputila?" „Ka Vikenskoj dolini.“ Brat Norbert se zamisli. „Uistinu, nije mnogo govorila, ponajmanje o sebi.“ Opet je zastao. „Mada je, pri polasku, postavila jedno čudno pitanje. Želela je da zna da li bih joj oprostio grehe i podario mir ako bi se jednog dana njen duh prikazao preda mnom. Rekoh da bih, a ona upita: ’Bez obzira na to šta sam u životu činila?’, na šta joj odgovorih: ’Da, bez obzira’." „Vrlo srdačno od vas, brate Norberte, ali vi niste znali kakve je grozote činila." Đakon Rouz je, očito završivši sa sveštenikom, zagledao ostale. „Meni je izgledala kao ljupka, dobrodušna mlada žena“, kaza brat Norbert blagim tonom. „Lila je suze za svojim vodičem i brinula se da li će obred koji mu je priredila biti dovoljan da mu podari Farelov mir.“ „Naravno da nije mogao biti dovoljan, pošto nije sveštenica. A obred koji je izvela verovatno je bio dovoljan da mu prokune dušu za sva vremena. Ne znate s kime ste imali posla, brate. Imate li još štogod da nam kažete?" Brat Norbert zausti, porazmisli, pa odmahnu glavom. Nakon Rouzove grubosti prema dobroćudnom svešteniku usledila

je napeta tišina. Klarendon prvi progovori: „Da li vam se javljao njen duh, brate?“, upita tihim i ozbiljnim tonom. Brat Norbert prilično iznenađeno pogleda malenog čoveka. „Nije.“ Klarendon klimnu i bez reči se posveti obedu.

ČETRDESETO POGLAVLJE ERAZMO SE ŠETAO KROZ ZARASLU BAŠTU I POVREMENO GLEDAO U daleko kopno. Ribarske barke i skele predavale su se povetarcu, a u belini bezbrojnih penušavih talasa videla su im se samo prljava jedra. Ostavio je Anu da iščitava Halsijeve zapise i izašao da udahne vazduh. Čovek ne može beskrajno dugo da čita, niti da vodi ljubav, što se toga tiče. Počinjao je da ga hvata nemir. U ovom trenutku beg od Eldriča nije izgledao kao najbolja pogodba. Život mu je zauzvrat sveden na granice ovih baštenskih zidova — na oblast koja se prelazi za četvrt sata. Premalo. „Čitav svet sam zamenio za ovo“, glasno reče. Pogledao je ka jedrenjacima, čvrstim, neustrašivim plovilima i razmišljao kako bi ga neki možda poneo daleko - preko horizonta, ka neistraženom prostranstvu sveta. „Smeta mi što sam zatočen u ovaj divni zatvor“, opet progovori. Barem nije bio sam i, premda je Ana provodila mnogo vremena učeći i u razmišljanju, u svim ostalim trenucima bila je izuzetno pažljiva prema njemu. Čak se zapitao da li mu je stvarno toliko naklonjena. Stvarno ili lažno, silno su, iako pomalo očajno, uživali jedno u drugom, i to mu je olakšavalo boravak u zarobljeništvu. Anina čavka slete na kameni zid povrh litice. Erazmu se činilo da ga ljubomorno posmatra. „Ćuf, prekorno reče. „Tu si, dakle“, čuo je Anin glas, pa se okrete i vide je kako prilazi, razgrčući grane zanovetka. Iako je nosila Halsijevu knjigu i izgledala kao učenica opterećena obavezama, poljubila ga je potpuno

rasterećeno. Odmakla se, i dalje držeći ruku na njegovom ramenu. Pažljivo ga pogleda i reče: „Lutaš ukrug kao zver u kavezu, Erazmo. Počinjem da se osećam kao da sam te zarobila ovde, i to protivno tvojoj volji.“ „Samo se... privikavam. Svet mi je postao manji od jednog hektara i još uvek se nisam navikao na to.“ „Moraš pronaći neki način da zaokupiš um. Znam da sam te ovo i ranije pitala, ali zašto se ne bi posvetio svojim interesovanjima? Ovde postoji stari staklenik koji možemo opraviti. Zar se povrtarstvo i ovde ne izučava jednako lako kao u Lokfalu?“ Erazmo se odvoji od nje, pa oboje sedoše na kameni zid. „Iz nekog razloga, to me trenutno ne privlači. Možda vremenom..." „Pa, onda mi pomozi. Pokušaću da rasadim kraljevu krv. Biće mi potrebna ubuduće.“ Erazmova ćutnja je povećavala napetost. „Nema mi pomoći, Erazmo, jer već sad osećam zavisnost. Ne možeš ni da zamisliš do kakve agonije dovodi pokušaj odvikavanja. Priča se da niko nikada nije uspeo.“ Pažljivo ga je posmatrala, zabrinuta zbog njegove ćutnje. Najednom mu je pružila ruku.„Hodi sa mnom“,jednostavno reče i povede ga kroz baštu, ka drvenoj kapiji u zidu. „Kuda me vodiš?“, upita Erazmo. „Vodim te u blud, dragi moj Erazmo. Videćeš." Staza ih je dovela do pošumljene padine brda iza zidova bašte. „Čiji je ovo posed?“ „Moj. Sada je naš. Ima približno dvadeset hektara.“ Nastavili su da se penju, uz jedan kratak odmor, pošto se još uvek nisu bih oporavih od iskušenja pećine i bega kroz Kaledonska brda. Potom su izbili na usku, prirodnu terasu urezanu u brdo. Sporo se uspinjala ka gustišu zelenike i žutilovke. Polako su se provlačili kroz šiblje, ostavljajući kosu, kožu i komadiće odeće na trnju. „Nadam se da je pogled vredan ovolike krvi“, požali se Erazmo. Ana se nasmeja, ali ne reče ništa, ostavljajući Erazma u čudu.

Najzad se probiše kroz gustiš i ugledaše skupinu starog drveća, ravnomerno raspoređenu na prirodnoj, zaravnjenoj terasi. Iz malog izvora u kamenitoj litici iza njih doticao je potok, a kroz krošnje su dopirali namreškani sunčevi zraci. Ovo zaista beše mesto izuzetne lepote. Erazmo se okrenu da pogleda ka kopnu, ali vidik beše skoro potpuno zaklonjen granama drveća. Pošao je napred, željan da utoli žeđ, ali Ana ga zadrža rukom. Odjednom je postala veoma ozbiljna. „Pre nego što pođeš dalje, moraš obaviti ovaj jednostavni obred“, kaza i opisa rukom pokret prateći ga stihom na darijanskom. „Ovo je nans“, reče Erazmo shvativši u šta je gledao. Podsećalo ga je na ruševinu na Farou, ali ovo mestu su tvorili prirodni elementi. Umesto stubova, sedam stabala: dva kestena, nekoliko belih glogova, dva srebrolista hrasta i jedan crni orah. Drveće beše raspoređeno u polukrug pred kamenim zidom. Svako stablo bilo je naspram svog parnjaka, a crni orah u sredini. Erazmo učini isto što i Ana i stade među drveće, među prava stabla koja su gustim granjem podupirala zeleni strop. „Nisi mi ovo pominjala", reče Erazmo. Ana odmahnu glavom. „Nisam.“ Šaputala je kao da su na svetom mestu. ,Je li i ovo kapija? Poput Landorove kapije i ruševine na Farou?" „Ne, ovo je spomen-mesto. Kapije su drevne, ostatak davnih vremena. Ovo ovde nije starije od drveća koje vidiš. Zapravo je najsličnije polju nadomak Komptonskog Vresišta. Ovde se jednom pojavila Strankinja. Moji ljudi su bili sasvim sigurni u to. Kročila je u naš svet tačno na ovom mestu, pre otprilike dvesta godina.“ Ana ispruži ruku. „A duž ove crte nalaze se Komptonsko Vresište, Kiltijeva tvrđava i Tremontska opatija." Potom pokaza rukom u suprotnom pravcu. „A daleko na moru leži Farou, premda je moguće da nije na istom rascepu, na istoj liniji moći. Stojiš na mestu gde se susreću svetovi, Erazmo Flateri, ili su se barem nekada susretali. Tog dana zemlja se tresla i nebo se prolomilo silnom olujom. Svetovi su se

dotakli i pojavila se Strankinja, jedna stara žena. Nije dugo poživela - godinu ili dve - ali i to je bilo dovoljno da se potvrdi istina u koju se sumnjalo celih hiljadu godina. Drugi svetovi, svetovi iz drevnih priča, zaista su postojali i do njih se moglo doći.“ Razgovor utihnu i oboje poćutaše osluškujući žamor potoka i uzdahe povetarca u krošnjama. Erazmo se prisetio Klarendona i njegove priče o muškarcu i ženi koji su nestali pod vrtoglavim zvezdama - u preseku svetova. Počinjao je i sam da veruje. „Nikada mi nisi rekla šta si saznala u poljani kraj Komptonskog Vresišta“, kaza Erazmo. Ona kleče, leđima oslonjena na drvo. „Osetila sam kako se svet vrti“, reče, „i ugledala sam noćno nebo.“ „Usred bela dana?“ Klimnula je. „Da, ali nisam prepoznala nijedno sazvežđe.“ Erazmo iznenađeno upita: „Šta to znači?“ „Da Eldrič već dugo namerava da pobegne s ovog sveta. Zato preduzima očajničke mere ne bi li dovršio zadatak. Svetovi se primiču istoj tački i ukazaće se prilika da se otvori kapija između njih, prilika kakve vekovima, a možda i nikad više neće biti.“ Erazmo je čučnuo u središte nansa i pogledao pravo u njene oči. „Čemu se nadaš, Ana? Čemu se najiskrenije nadaš?" Porazmislila je, grizući se za usnu. „Da ću preživeti, Erazmo. To je jedina svrha naših života. Moramo preživeti jer bi nas Eldrič bez sumnje uništio čim bi uzmogao.“ Erazmo je postavio pitanje koje ga je mučilo otkad se probudio u klisuri i otkrio da mu je Ana spasla život. „No, šta je s vizijom magova? S kataklizmom? Ako izbegnemo od Eldriča, hoćemo li osuditi čovečanstvo na smrt?“ Odmahnula je glavom. „Ne znam odgovor. Znam da magovi nisu bili složni povodom toga, što sam možda već i pominjala. Moćniji među njima osporili su viziju svoje sabraće. Halsi svakako nikada nije doživeo viziju tog strašnog suda. Najiskrenije, Erazmo, ne znam šta će se dogoditi. Moguće je da ni Eldrič nije siguran.“

„On ne želi našu smrt iz puke dokolice...“ „Ne, ne želi, ali to ne znači da su njegovi razlozi ispravni. Čime smo zaslužih da tako skončamo?" Na tren je izgledala kao da će zaplakati, ali okrenu glavu i steže zube. „Mogao bi da ponudi primirje. Saslušala bih svaku razumnu ponudu. Ja sam jedina preostala sledbenica Telera i odrekla sam se njegovih ciljeva. Ako me Eldrič ubedi, odreći ću se i veštine. Misliš li da bi njega neko mogao ubediti u to?“ Erazmo nije morao da razmišlja o tome. Hitro je odmahnuo glavom. „Ne - on će zahtevati tvoju i moju smrt. Eldrič ne gradi sporazume ni sa kim.“ Ana ga pogleda u oči. „Ni sa kim osim s drugim magovima.“ Erazmo je zacelo izgledao dovoljno zatečeno. „Magovi uvažavaju jedno strogo pravilo - ne smeju oduzeti život drugom magu. To je više od zakona, to je kletva, a kletva magova je smrtonosna. Postoji samo jedan trenutak tokom preobražajnog obreda u kome se budući mag može usmrtiti, ali nakon toga ne mora da strahuje ni od kakvih pretnji svoje sabraće." Ana ga prodorno pogleda. „Erazmo, on neće moći da te povredi ako izvedeš preobražaj - ako postaneš mag.“

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE „DA VEĆ NE ZNAM DA JE TO NEMOGUĆE, ZAKLEO BIH SE DA SE NAŠALIO s nama.“ Eldrič je odmahnuo glavom, i dalje zureći u platno. Voki je stajao jedan korak iza njega, izvijajući glavu. „Ometam li vas?“, upita grofica pošto je ni jedan ni drugi nisu primetih, kao što je među magovima bilo uobičajeno. Pitala se da li je ledena oštrica bila dovoljno čujna u njenom glasu. Eldrič je pogleda, a potom i Vokija. Kao da je bio razdražen, a grofica nije bila sigurna da se radilo o njenom neočekivanom dolasku. „Ne“, reče Eldrič. „Zbilja, možda ćete nam vi rastumačiti ovu sliku.“ Opet se zagledao u platno. Zaobišla je štafelaj, kipteći od besa, ali mag tome očito nije pridavao važnost. Nije mogla da se smiri otkad joj je Hejz ispričao Erazmovu povest. Iskoristio je decu! Dva dečaka, od kojih je jedan izgoreo kako bi njegov naum bio sproveden u delo. Izgoreo! Voki se žurno pokloni, ni nalik svom otupelom gospodaru. „S dopuštenjem", prošapta mali čovek. Zatvorio je vrata za sobom baš u trenu kada je grofica spustila pogled na sliku. Osetila je iznenadan gubitak ravnoteže i njen bes usmeren ka Eldriču ispari. „Da li je to... da li je to Pelije?“ Mag odmahnu glavom, naizgled nesvestan njenog stanja. „Ne. Ovo je Averil Kent, premda je shkao pod čarolijom koja mu je, kako sam se nadao, dozvolila da podražava Pelijea u još ponečemu osim stila. Šta ovo, za ime sveta, znači? To je pravo pitanje."

Zaista, šta je moglo značiti? Grofica se umno napinjala osećajući istu mučninu i nemir kakav joj je i Pelije ulivao. Slika je predstavljala oluju ili je barem tako izgledalo. Lišće, skrhano granje i otpad sa šumskog da vrteo se kroz vazduh. Zastori i kovidaci kiše nošeni su istim vrtoglavim vetrom. Mogla je, bezmalo, da oseti ukus. Gubila je dah, a lišće i prašina su joj punili usta i pluća. Bilo je nepodnošljivo. Sklopila je oči na tren, ali prizor nije nestao. Bio je urezan u njen um i videla je prilike u kovitlacu - muškarca i ženu. Da li je to bio beli pupoljak u njenoj ruci ili nešto što je oluja nosila sa sobom? Čovek se borio s vetrom i pružao ruku prema svojoj saputnici. Grofica nije mogla da razazna da li je žena držala muškarca za ruku, ali oboje su izgledali kao da bi svakog trena mogli biti zbrisani. Utisak pokreta na platnu bio je zapanjujua, potpuno sumanut. Odeća im se nadimala i kovitlala, kao da se pri svakom pogledu pomera. Nije mogla da zadrži pogled na slici duže od nekoliko trenutaka. „Kent je tvorac ovoga? Ovo je proročanska slika?“ Mag klimnu, potpuno posvećen platnu. Grofica pokaza ljudske prilike. „Ko...? Ko su oni?“, upita, a reči kao da joj odleteše niz vetar. Eldrič odmahnu glavom. „O tome smo razgovarali. Žena ste, kako se čini, vi.“ Ispružio je ruku i pokazao svojim dugačkim prstom. „Vidite li ovo, ovo tamno polje? Mislim da su to vaši uvojci. Mada, ako iskrenete glavu, čini se da nisu ništa do spaljeno lišće i senke nošene vetrom.“ Probe radi, iskrenuo je glavu. „Muškarac je posebno pitanje. Voki veruje da je reč o Kentu, ali nisam tako siguran. Kao da nazirem Erazma sudeći po pokretima, po obrisu, ali ko može biti siguran? Opet, pogledajte ovo.“ Ponovo je pokazao prstom. „Ovo je vrh kamenog stuba i prelomljena potporna greda. Liči na ruševinu s Faroua, mada Voki smatra da je to već preveliko nagađanje. Vidite li?“ „Da, sigurna sam da je u pitanju stub. Uklesani su neki... ne bih znala reći, oblici koje ne razaznajem. A vidite samo ovaj delić nebesa! Kent mi je rekao da je Pelijeovo oblikovanje oblaka i neba

neprevaziđeno, ali pogledajte samo! Mislim da je Pelije ipak naišao na rivala.“ Mag je čudno pogleda. „Pažljivo pogledajte ženu i zamislite da gledate kroz uveličavajuće staklo. Da li je to grofica od Čiltona?“ Pokušala je da se usredsredi na priliku, ali što se više trudila, žena je bivala sve zamućenija. Da bi je bolje sagledala, morala je da skrene pogled i da je posmatra krajičkom oka, kao da je prilika nasumična tvorevina vetra što nosi lišće i prah. „Ne znam. Istina je da nas drugi uvek vide jasnije nego mi sami. Šta Voki misli?" „Nije siguran", reče mag pomalo beznadežno. „Možda ste to vi.“ „Šta predstavljaju drugi elementi? Zar u ženinoj ruci ne stoji pupoljak kraljeve krvi? A šta je sa stubom? Mora da postoji neki smisao u svemu tome.“ „Zar zbilja mora?“, Eldrič je zurio u sliku, a njegov obično nedokučivi lik je odavao tugu. Okrenuo se i napravio nekoliko koraka, pa ponovo pregleda platno. Uzdahnuo je i svalio se u stolicu. „Mislim da je Kent mnogo dobro prošao u nagodbi, pošto ništa nisam dobio zauzvrat.“ „Portreti vam ne znače ništa?“ Mag je pogleda i podiže obrvu. „Ne, još uvek mogu biti upotrebljeni. Videćemo.“ Dok se protezao u stolici, kao da ga je napuštala mrzovolja. Najednom je postao krhak i umoran i njegove mračne oči utonuše. Na tren je sklopio oči i zabacio glavu. Grofičin gnev se povratio dok ga je gledala kako se neuljudno izležava, zabrinut isključivo Eldričevim svetom. „Nije baš svako postupao kako ste želeli, zar ne? Možda je dobrovoljna saradnja ipak bolje sredstvo od grubih ucena.“ Iskrivio je usne kao da ga obuzima bol. „Nemam ni vremena ni dovoljno volje da rečima pridobijam ljude“, reče. „Moj zadatak je neuporedivo važniji od toga.“ „Nedostaje vam i poštovanje prema drugima.“ Uputio joj je prilično hladan pogled. Koraknula je unazad, ali se tu

zadržala. „Recite mi, molim vas, o čemu se radi? Jesam li na neki način povredio vaša tanana osećanja?", podrugljivo je podigao obrve. Počela je da ključa od besa. „Uvredili biste osećanja svake uljudne osobe koja bi saznala šta ste učinili.“ Blago je nakrenuo glavu i obrve mu se opet izviše. Nije više mogla da trpi izrugivanje niti njegovo zadovoljstvo samim sobom. „Koristili ste decu - decu - na tom vašem svetom zadatku! Kako ste mogli gurnuti nevino dete u vatru, a pustiti ono drugo da godinama trpi krivicu? To je... neizrecivo. Čudovišan čin. Bezosećajno, prezira vredno čudovište! A od mene tražite utehu? Vi, koji ne osećate kajanje. Kako ste mogli zloupotrebiti decu? Kako ste mogli?" Udahnula je, drhteći, a nokti joj behu zariveni u tkivo sopstvenih dlanova koliko je snažno stiskala pesnice. Eldrič je i dalje zurio u nju, očito nedirnut njenim ispadom. Izgledao je kao da mu je neka životinja svojim ponašanjem izazvala blago interesovanje. „Kako sam mogao?“, upita podsmešljivo. „Nije bilo teško jer ja sam, ipak, čudovište. Čovek koji se odrekao srca da bi postao mag.“ Pogled mu više nije bio tako odsutan. „Kako sam uopšte očekivao da ćete me vi razumeti - razmaženo derište dekadentnog sloja? Nikada u životu niste doneli tešku odluku. Teško da će se od vašeg izbora haljine zadrmati zemlja. Nemojte mi držati pridike o tome koliko sam čudovišan. Žrtvovao bih hiljadu dece da ostvarim svoj cilj. Žrtvovao bih i vas i svakog pripadnika vaše malograđanske klase, pri čemu me niko od njih i dalje ne bi razumeo. Sada me ostavite na miru.“ Bila je zgrožena ovom izjavom i sigurna da nije reč o preuveličavanju. Učinio bi sve to, i više od toga. Ostala je tu još jedan tren, ali je smesta uvidela da nema svrhe i napustila ga prikupivši svu gordost koja joj je preostala. Nije želela da pokaže koliko je povređena.

Sedela je na majušnom prestolu u sobi za igru, okružena predmetima razmaženog detinjstva - u prostoriji izvan vremena. Predvečerje je bacilo mutne senke na pod i zidove i ispunilo sobu neobjašnjivom tugom. Hejz joj je u ovoj sobi ispričao Erazmovu priču - o boravku kod maga i tadašnjim događajima. O tome kako je Persija progutao plamen - o kricima koje je Erazmo i kao odrastao čovek slušao u snu. Kad god bi sklopila oči, prikazalo bi joj se dete u plamenu... „Ne mogu postati ono što on želi“, prošapta. Pomalo je klonula nakon rasprave s Eldričem. Šta je sada mogla da čini? Da se vrati starom životu, gubeći sva sećanja o ovom čudnom poglavlju? Da se vrati brigama o tome koje će boje biti haljina za bal? Njegove reči su je posekle dublje nego što je želela da prizna. „Lakomisleno sam živela“, reče. No, nekako je stigla dovde. Možda ne mogu otići, pomisli. Dužna sam da ispunim svoj deo pogodbe, ali još uvek nije ni približno jasno šta je to. Osvrnula se i pogledala kočiju s drvenim konjičima, na večitom putu ka zemlji uobrazilje. Setila se detinjstava koja su pokradena. Erazma i njegovog prijatelja, Persija. Uistinu, i Eldričevo detinjstvo je bilo ukradeno, i on je trpeo nepredvidivu okrutnost Lakloua... Odmahnula je glavom. To nije bilo bitno. Vojskovođe ne šalju decu u boj. Magu se ne sudi prema ljudskim zakonima, baš kao što se i sokolu ne sudi po vrapčijem zakonu, vratiše joj se Vokijeve reči. Njegove dužnosti i poverenje koje mu je ukazano jedva da bismo mogli shvatiti. Ipak, da li je imao išta osim opsesije da izbriše svaki trag veštine, svako sećanje vezano za upotrebu čarolija? Morate shvatiti istinu o magovima, gospo. 7La njega bi Ijudskost bila luksuz, a dužnost mu je preteška. Njegovo zvanje ima skupu cenu. Žrtvovao je srce da bi postao mag. Barem je u tome Eldrič bio više nego uspešan. Pokret na drugoj strani sobe joj privuče pogled. Ko je to ušao u

sobu? zapitala se. Jedna senka se pomerila i grofica se zaledi. Vuk? Ne, bilo je to nešto drugo: majušna prikaza od zvezdanog sjaja i tame - dete... A potom se ukaza i drugo dete. Grofici glasno zastade dah. Devojčica i dečak su stajali kraj male zaprege. Bili su nejasni, ali svakako prisutni. Izgledali su izgubljeno. Držali su se za ruke, a njihove oči od mesečine behu pune žalosti. „Deca kojoj je posvećeno ovo svetilište", tiho je zazvonio glas. Grofica se trže; Eldrič je bio na samo nekoliko koraka od nje. „Šta su oni?“, upitala je ophrvana neopisivom željom da im obezbedi mir i uznemirena prisustvom aveti. „Možda biste ih nazvali duhovima. Duše mrtve dece.“ Osvrnula se i uvidela šta joj je sve vreme smetalo - ova soba je bila grobnica, a ne muzej. Deca su bila mrtva. „Koliko su godina imali?“ „Tri i sedam“, tiho je odgovorio. „Zašto se sada javljaju?“ „Često se pojavljuju u mom prisustvu. Privlači ih moj dar za magiju. Čudi me da ih do sada i sami niste sreli.“ Grofica je posmatrala decu kako lutaju među blagom svog detinjstva, blagom koje više nikada neće dodirnuti. „Izgledaju tako... izgubljeno.“ „Traže put koji vodi natrag u život“, reče Eldrič, „ali nijedna ih staza neće vratiti." „I zauvek će tumarati ovuda?“ „Zauvek? Ne, već mnogo vekova.“ Grofica nije mogla da skine pogled s utvara. Osetila je kako joj suza podrhtava na trepavici. „Nepodnošljivo je tužno.“ „Da, ali ja mogu da ih oslobodim", prošaputao je. „Želite li da to učinim?" Pogledala ga je, ali se mag nije osvrtao. „Šta bi se desilo s njima?“ Slegao je ramenima. „Šta se dešava sa svima?“ Tišina.

„Oni pate“, šaputao je Eldrič. „Osećate h?“ Klimnula je glavom. Da, patili su, ali nisu želeli da utonu u zaborav. „Oslobodiću ih patnje, dovoljna je samo jedna vaša reč.“ „Zašto je odluka na meni?“ „Zato što verujete da su takve odluke lake. Šta da činim?" Deca pridoše bliže i, premda ih je Eldričeva moć privlačila, nisu ga videh. „Ostaviću vas da razmislite", reče on i nestade u senci. Začu se zatvaranje vrata. Deca se unezveriše. Osetili su da je otišao i odneo sve uzaludne nade sa sobom. Onda su osetili nju, kao neku slabiju svetlost koja im ranije nije bila znana. Krenuli su prema njoj, poput moljaca, grabeći rukama. Ustuknula je, užasnuta, ali nisu se zaustavili. Jurnula je iz sobe i usput oborila policu prepunu lutaka.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE ZVONJAVA JE DOPIRALA SA SVIH STRANA SVETA. SAMJUAL HEJZ I Fenvik Keler zurili su u tamu i maglu kroz koju su povremeno promicala avetinjska jedra. „Neko mi reče da je to ribarska flota iz Lokvinija." Hejz klimnu glavom. Povetarac im je nosio brod preko mirnog mora, a, iako je magla bila svuda oko njih, iznad jedara se videlo vedro zvezdano nebo. Keler klimnu glavom prema usamljenoj prilici koja se nešto dalje odatle naslanjala na istu ogradu - bio je to brat Norbert. „Zašto li je, za ime sveta, Rouz naterao čoveka da pođe s nama? Siguran sam da će ovo biti samo još jedna ’lažna Ana’.“ „Pa, očito želi da zna hoće li mu se prikazati Anin duh.“ Obojica se nasmejaše i pokušaše da priguše zvuk. „Znaš šta, Hejze, verujem da je ova prljavština na njegovoj mantiji od ptica!“ Hejz se tiho nasmeja. „Ne sumnjam. Rekao mi je da u njegovom manastiru trenutno obitavaju uglavnom laste i da je srećan što ga puštaju da ostane. ’Ja sam taj koji se uselio pod tuđi krov’, reče. Iako je tako nastran, čini mi se da je dobrodušan. Kada bi svi Farelovi sveštenici bili nalik bratu Norbertu, možda bih više poštovao crkvu.“ Iz vode zaklokota neki čudan zvuk, nalik ljudskom glasu, i Hejz i Keler se trgoše. Nešto se klatilo u magli. „Mučenikovih mi kugli“. prošapta Keler. Predmet se jedva nazirao, izdužen, sa zaobljenim, izdignutim

stražnjim delom. Tiho se kikotao. Hejz se tad nasmeja. „To je galeb na plutajućoj grani. Galebsmejavac, čini mi se da sam čuo taj naziv, a možda se i varam.“ Posmatrali su obris, toliko nalik davljeniku, dok su plovili kraj njega, a potom Keler gurnu prijatelja. „Pogledaj našeg mistika.“ Brat Norbert se nagnuo preko ograde i širom otvorenih očiju zurio u maglu. „Možda je to zbilja bila Ana, ali naša tupa čula to nisu uvidela“, ponudi Hejz. Brat Norbert se okrenu ka njima, ali na licu mu se ocrtavao bol. ,Jeste li videli?", zaškripa jedva dolazeći do glasa. „Videsmo galeba na grani“, odvrati Hejz. Sveštenik odmahnu glavom i umalo pade pored ograde. Keler ga uhvati za ruku i pomože mu da se pridigne. „Ne, to je bio čovek.“ Brat Norbert je tiho jecao. „Davljenik, mlad i lep. Plakao je za svojim izgubljenim bratom. Odnelo ga je more. More koje diše, more bez obale.“ „Prajor?“, s nevericom upita Hejz. I on i Keler su dobro videh da se radilo o galebu na plutajućoj grani. „Kakav turoban kraj za tako mladog čoveka“, reče Norbert. „Kako je to užasno - bio je zahvaćen događajima koji ga se nisu ticali, uz ljude čije su brige bile daleko veće od njegovih. Brige o celom svetu.“ Pao je na kolena, previjajući se kao čovek u agoniji. „Neka počiva u miru“, reče i napravi Farelov znak. Promrmljao je molitvu na starofarskom. Hejz se odmače, pomalo uzdrman ovim, i vide da je Keler učinio isto. Nakon još nekoliko koraka unazad našao se rame uz rame s Klarendonom koji je sve ovo dostojanstveno posmatrao zajedno sa Sumrakom. „Da li ga je Ana pronašla?", tiho je upitao izuzetno setnim glasom. „Ne, imao je viziju ili sam bar tako razumeo. Izgleda da je to bio Prajor.“ Hejz pokaza ka moru. „Keler i ja smo videli isto - nasmejanog galeba kako plovi na grani, zaklonjen izmaglicom. Ništa natprirodno.

Čini se da vizije ovog čoveka niču iz prebogate mašte.“ „Takva je priroda vizija i vizionara. Vi vidite nešto svakodnevno, dok ono što oni opažaju - nemojte odbacivati tu viziju samo zato što je niste iskusili jer niste obdareni, gospodine Hejze. Kao ni vi, gospodine Keleru. Mora da je Rouz zbog toga zahtevao da čovek ostane s nama jer još nije bilo kasno da se duhovi prikažu. Ipak, pošto je već prošlo nekoliko dana, a Ana se nije javila...“ „Vi, onda, verujete u to, Randale?“, upita Keler. Maleni čovek klimnu dok ga je doga njuškala, zahtevajući više pažnje. „O, verujem u mnogo šta - nagledao sam se čudnih stvari. Na kraju krajeva, kad bejah dečak, videh maga kako mi otima čitav svet. Puzao sam kroz utrobu zemlje u potrazi za nepromišljenim prijateljima, a pronašao sam grobnicu mitskog maga, možda i kapiju čarobne zemlje i mnogo toga još.“ Odmahnuo je glavom, a pramen mu uhvati bledi sjaj zvezda. „Možda će mu se Ana ipak prikazati. Možda i gospodin Flateri." „Šta ako se to ne dogodi? Šta ako se ni jedno ni drugo ne ukažu? Klarendon sleže ramenima. „Onda ću sebi dopustiti da poverujem da je gospodin Flateri i dalje živ - nije lako ostati bez svih prijatelja za samo jedan tren.“ Prvi put je pogledao Hejza i Kelera u oči nakon susreta s Eldričem. „Vas dvojica budite pažljivi. Ne bih mogao da istrpim gubitak svih preostalih dragih osoba.“ Ne reče više ništa, već se okrenu i nestade pod senkom jedara i maglom što se prelivala preko ograde. Mnogo kasnije, kada je noć počinjala da čili, Hejz se probudio i nije mogao da povrati san. Najzad je ustao i popeo se na palubu. Začuo je zvuk britkog tupkanja po daskama i susreo Sumraka. Pas poskoči, poliza mu šaku, pa odjuri natrag u senku jedra. Hejz tu pronađe Klarendona - naslanjao se na ogradu koja mu je, pošto beše nizak, dosezala do vrha grudi. ,Jeste li probdeli noć, Randale?“ Klarendon klimnu.

Hejz mu spusti ruku na rame. „Ne bi trebalo da držim govor, Randale, pošto nemam iskustva u tome, ali mi je ipak nesnosna vaša patnja. Prošlo je toliko vremena. Zar niste kadri da odustanete od nje?“ Reči mu je dočekala tišina. Hejz povuče ruku, pobojavši se da je uvredio čoveka. „Vama je lakše“, tiho prozbori Klarendon. „Vi zaboravljate. Svako vremenom zaboravi - smrt drage supruge, deteta. Sećanja postanu mutna i započinje isceljenje, jer nema isceljenja dok sećanja ne omekšaju. No, ja ništa ne zaboravljam. Vidim Lizi tako jasno, kao da sam upravo razgovarao s njom. Čujem njen glas, i stvaran je koliko i vaš, gospodine Hejze. Vreme sve narušava - planine, ljudske živote i, naravno, njihova sećanja - ali moje pamćenje je stena koju ništa neće nagristi. Vreme je neće ni dotaći, gospodine Hejze. Ne znam zašto je tako. Meni izgleda kao da je Lizi nestala tek ovog jutra, a gospodin Flateri pre samo deset minuta. Da bih se oporavio od gubitka, morao bih barem ponešto da zaboravim, ali nemoćan sam. Eldrić je to nazvao prokletstvom i ne bih ga poželeo nijednom drugom čoveku. Nemojte previše brinuti za mene, gospodine Hejze. Neću se oporaviti, ali neću ni potonuti. Ne, sačinjen sam od dobre građe, od čvornovate, stare hrastovine. Ploviću i dalje, čak i ako gospodin Flateri ne bude mogao. Dužni smo mu toliko." Sumrak priđe i nasloni čeljust na ogradu, uz gospodarev lakat. Bio je utučen, mogao je da oseti žalost. Klarendon ga polako pomilova. „Zar vam niko ničim ne može pomoći, Randale?" „Pomoglo bi mi da mi oduzmete sećanje, ali to ni Eldrič nije mogao. Uvek valja imati postojane prijatelje u teškim trenucima. To je sasvim dovoljno. Više nego dovoljno, gospodine Hejze. Sada se odmorite, ako možete. Izgleda da će naše putovanje pre kraja postati još teže.“

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE LEŽAO JE NA KLUPI OBLOŽENOJ JASTUCIMA, NA BALKONU, A OGROMNI vuk je bio uz njega. Zvezde su još uvek plovile ka zapadu, primičući se kraju svog noćnog putovanja. Bližio se tren kada će ih smeniti biser zore, zajedno s beskrajnim plavetnilom. Voki je stajao u dovratku i posmatrao gospodarev odmor od rada u blagim časovima noći. U poslednje vreme češće se odmarao i Vokija je taj sićušni dokaz smrtnosti izuzetno uznemirio. Kao da se mag pred sam kraj pretvarao u običnog čoveka. Bilo je i drugih sličnih pojava. Gospodareva narav je smekšala i žalio je za davnašnjim odlukama. Dozvoljavao je sebi male gestove samilosti. Voki je znao da je u pitanju grofičin uticaj. Čak je i mag pokušavao da joj udovolji, iako to nikad ne bi priznao. No, to nije bilo sve. Njena srdačnost i saosećajnost prisilili su Eldriča da iznova razmotri samog sebe. Voki odmahnu glavom. Zbilja je bila čudesna. Njih dvoje, mag i grofica, već danima su naizgled nesvesno kružili jedno oko drugog kao da se spremaju za dvoboj. Nije želela da se preda čoveku bez srca - a on je bio svestan sveopšte ludosti. Krajnje neobičan ples. „Trebalo bi da odspavaš, Voki“, tiho prozbori zvonki glas. Magove oči i dalje behu sklopljene, disao je duboko, kao da je još uvek u snu. „Zar ne bih mogao nekako da pomognem, gospodaru?" „Otkrij da li je devojka još uvek živa. Reci mi da je moj zadatak

svršen. Odluči šta da činim sa zamamnom groficom. O, napravi mi usput i kafu.“ „Zar se nećete odmarati, gospodine? Ova noć je bila vrlo duga.“ „A dan će biti još duži. Kafa, Voki. Kasnije ću obedovati." Mag se s naporom uspravio, a i vuk radosno ustade, kao da mu je gospodar do tog trena bio odsutan. Eldrič odsutno počeša zver po glavi. „Vreme ističe, Voki.“ Mag ustade na noge, vidno povijen i malaksaliji nego pre. „Biće mnogo posla. Ovaj mesec i sledeći su ključni, tako zvezde kazuju. Landorova kapija je ponovo otkrivena i Stranci hodaju među nama. Povoljno vreme, Voki - vreme čuda. Ipak, ne smemo omanuti. Ne sada, tako blizu kraja. Ipak, ne možemo spasti svet bez tog nenadmašivog eliksira." „Doneću vam seme, gospodine.“ „Govorim o kafi, Voki.“ Sluga se nije nasmešio. Smatrao je da nije vreme za šale. Možda je Eldrič u snu naišao na viziju, na znak da će se sve dobro svršiti. Morao je da se nada. Voki se okrenu i pođe, ali gospodar ponovo progovori. „Ona misli da će ga sakriti od mene“, rekao je, možda i sebi u bradu. „Koga, gospodine?“, upita Voki, iako nije bio siguran da je trebalo da učestvuje u razgovoru. „Erazma. Ona veruje da je njena umetnost, njena veština dovoljno velika, ali ja nisam ubeđen u to. Erazmo čitavog života nosi moju žaoku u sebi. Možda ne zvuči kao da je to predugo, ali proteklo je dovoljno. Videćemo da li je njena vera opravdana. Kladio bih se da Erazmo sanja o danima u Eldričevom domu. Ako je živ, i dalje me sanja.“ Mag je proveo čitav dan u spremanju i nije dozvoljavao bilo kakav prekid. Voki ga je već mnogo puta viđao u takvom stanju. Mag bi se izgubio u pripremama savršenih uslova za čaroliju. Dešavalo se da

zaboravi da jede, ponekad i danima. Za to vreme sluge bi se šunjale kroz kuću ne dižući glas iznad šapata, a i to tek uz preku potrebu. Voki je uvek bio nespokojan u ovim prilikama, a nije bio sasvim siguran zašto. Veštine su Ijudima uvek ulivale nelagodnost, čak i onima koji su živeli uz maga. Delovale su na neobjašnjiv način, kao da dodiruju čoveka ledenim prstom smrti - nečim što izaziva toliki strah da razum nikako ne može da obuzda reakciju. Najblaže rečeno, uznemiravale su ljude. Voki je spustio tanjir s hranom na ivicu radnog stola i pokupio prethodni tanjir, koji beše netaknut. Mag nije podizao glavu niti primećivao starca na bilo koji način. Prosto je nastavio da se muči oko svog posla, potpuno izgubljen. Voki je sačekao da vidi hoće li biti kakve naredbe ili zahteva. Retko se uplitao u poslove svog gospodara, a, istini za volju, nakon svih godina službe još uvek ih nije ni shvatao. No, večeras nije mogao da ne primeti dečji kaputić prebačen preko stola. To mu je izgledalo vrlo čudno. Eldrič je u svojim radovima svakako koristio raznolike neobične i retke predmete, ali Voki nikada do sada nije primetio ništa detinje. Tada mu je sinulo. Ovaj svetloplavi kaput je nekada pripadao Erazmu Flateriju. Kada je sklopio oči, prisetio se deteta koje je u tom kaputu trčalo preko poljane. Kao što dečaci često čine, bezglavo je trčao bez posebnog pravca. Kaput Erazma Flaterija. Neka ga Farel pričuva, pomisli starac i iskrade se kroz vrata.

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE VOKI JU JE PROBUDIO USRED NOĆI STAVIVŠI SVEĆNJAK NA STOĆIĆ KRAJ njenog kreveta. Grofica nikada nije pomislila da će videti malenog čoveka u tolikom rastrojstvu. „Šta se desilo, Voki?“ „Katastrofa, milostiva. Potpuna katastrofa. Erazmo je živ. Bez sumnje, živ!“ „Šta to govoriš?“ Ustala je i sklonila kosu s očiju. Da li je sanjala? Zašto bi Voki bio nesrećan povodom takvih vesti? „Erazmo je živ! Zar to nije divno?“ Osetila je da joj srce poigrava od ovog saznanja. Voki odmahnu glavom, a izraz mu postade još očajniji. „On je s njom, to je sigurno. S tom ženom koja će osujetiti sav trud mog gospodara i još gore. Morate smesta ustati. Polazimo za manje od sat vremena. Ustajte, milostiva, molim vas. Nemojte ga ometati ove noći. Nemojte." Voki skoro u trku napusti sobu. Grofica se s naporom pridiže, iznurena prekratkim počinkom. „Šta, za ime sveta...?“ Omamljeno je stajala kraj kreveta. Šta je trebalo da čini? Da sprema stvari? Da li je uopšte više bila potrebna Eldriču? Nisu razgovarali od one noći kada joj je mag nametnuo užasan izbor. Prošao je samo jedan dan, ali činilo joj se da je proteklo više. I nije donela odluku. Nije to mogla. Odmahnula je glavom. Ludilo. Toliko je toga prećutano, toliko je toga ostalo bez objašnjenja. Šta je drugo mogla? Da zahteva da Eldrič sve obustavi i razgovara s njom - sada, u presudnom trenutku? Počela je da navlači odeću, zapanjena činjenicom da je tako često