Kompas Duse - Sean Russel

„Mag upita: ’Šta ste videli, Voki?’ Nisam shvatao šta se zbilo. Verovao sam da su Lizi i Magnus i dalje u blizini. Ljudi ne mogu tek tako ispariti u vazduh. ’Video sam preklapanje svetova’, odgovorio je sluga. ’Stapanje jednog i drugog. Zatim su se uvrnuli i raskinuli spone, otcepivši čoveka i ženu.’ Nisam mogao da poverujem ušima. Nije bilo moguće da je Lizi nestala. Čovek ne može kročiti na livadu i ispariti! Ne može! I kakve su to priče bile, kakvo stapanje svetova? ’Gledali ste promenu od istorijskog značaja, Voki. Nikada pre nismo bili kadri da predvidimo ovakav fenomen. Svedoci smo istorijskog trenutka. Šta si ti video, dečače?’, upita mag i okrenu se ka meni. Isprva nisam mogao da dođem do reči, ali brzo uvideh da mi bezbednost zavisi od njih i od iskrenosti. Napeo sam pamćenje. ’Zvezde su se promenile. Zamutile su se, gospodine, i bilo ih je više nego inače, a neke su se i pomerale. Promenila se i livada, a kroz maglu se videla šuma i osvetljena kuća. Onda se sve smanjilo, gospodine, kao da nestaje u daljini. A Lizi je... otišla. Sve na ovom svetu, gospodine. Ona je sve što imam...’ Zaplakao sam. ’Zar je ne možete vratiti, gospodine? Molim vas’, preklinjao sam ga. Pao sam na kolena. Mag odgovori: ’Niko je ne može vratiti, dečače, čak ni ja.’ ’Kuda je otišla? Gde da je tražim?’ Strašni stranac se izgleda sažalio na mene i nežno prozborio: ’Ne možeš je naći, dete, jer ona je otišla Tomasovim putem, za tebe zatvorenim. Učiniću da zaboraviš ovu noć, da zaboraviš bol koji osećaš.’ Spustio se kraj mene i zagledao me tim mračnim očima što ulivaju nemir. Izgovarao je reči koje nikad nisam čuo, ali naglo prekide. ’On nosi prokletstvo pamćenja’, reče slugi. Tužno dete, bolje bi bilo da mu prekratim muke.” Gospodine’, reče njegov sluga, kao da ga upozorava. Mag je ustao, ne skidajući oka s mene.’Dajte mu nešto novca, Voki. Za ovakvo dete ne može se učiniti ništa više.’ Ostavili su me tu, ruku punih srebrnjaka, a ja sam plakao kao ranjena životinja, ranjena u dušu.“ Klarendon ućuta ne skidajući ruke s lica. U ovom mraku je ponovo

bio dečak koji plače za svojim gubitkom, u bolu koji nikada neće biti zaboravljen.

DVADESET PETO POGLAVLJE SVET JE POKISAO. ŠUMA, LOZE NA ZIDOVIMA KOLIBE, PROZORSKA OKNA i stakla, sa svega su se slivale suze. Svet ophrvan tugom, pomisli grofica i shvati da je i njeno raspoloženje u skladu s tim. Primetila je da Kent netremice gleda u nju, ali to nije bio pogled uobičajene radoznalosti koji je ispoljavao dok slika, niti pogled obožavanja koji postoji u preostalim trenucima. „Mrdam se? Izvinite, Kente, prosto...“ Nije znala šta je želela da kaže, pa pokaza prozore. Kent okrenu svoje blago prodorne oči u tu stranu i klimnu glavom. Dovoljan mu je bio tren da shvati šta je želela da kaže, kao i inače. Opet se posvetio platnu, ali nije podizao četkicu. Koliko se njegov pogled razlikovao od Eldričevog, pomisli grofica. „Blago prodoran“, tako ga je opisivala. Kent se prema svim svojim modelima ophodio s izvesnim poštovanjem ili čak s poniznošću. Težio je da dostigne srce svega - bilo da je u pitanju priroda ili ljudska priroda. Osećala je to i u sebi. Pronašao je svoje mesto u njoj, poput vrapca koji gradi svoje gnezdo. Eldričev pogled je, s druge strane, razdirao sve prepreke dok se ne dokopa srca. Njegov pristup je u suštini bio uništiteljski. Kent je pokušavao da se neprimetno prikrade, da sačuva utiske i da se izvuče uz što manji nered. Kent će platiti strašnu cenu, najednom pomisli grofica. On se razgolitio pred svetom, ogolio je svoja prsa bodežima. Proždraće ga isto ono što ga čini velikim.

Dok je držao četkicu i posmatrao platno, delovao je ranjivo. Mogla bi i sama da ga uništi. Da ga uništi, a da to nikad nije ni poželela. „Svetlo nije od pomoći, zar ne?“, upita. Kent nije smesta odgovorio, već je nastavio da zuri u sliku. „Gore je od toga“, reče, pa čudno zatrepta. „Mislim da sam završio." Grofica se nije pomerila, znajući šta ova izjava znači. Potom uglađenim pokretima ustade, priđe i stade kraj slikara. Mislila je da je pomalo nepristojno, samoljubivo tako zuriti u sopstveni portret, ali nije mogla da skine pogled s njega. Prva pomisao joj beše da je slika nalik ogledalu. Bila je to grofica od Čiltona, propuštena kroz vid i um jednog Averila Kenta. Ovako ju je video neko drugi. Zaljubljen je u mene, podsetila se. No, opet... Svakako je učinio da izgleda lepo, ali grofici je najupečatljivije bilo nešto drugo. „Zar stvarno mislite da sam toliko nesrećna?", tiho upita. Kent je pogleda pomalo uplašenim očima. „Nisam razmišljao o tome. Prosto sam pokušao da prenesem ono što vidim i osećam...“ „Da li je onda ova tuga vaša?“ Kent porazmisli, ništa ne odgovori, a onda povi ramena. „Ona je naša, gospo Čilton“, kaza jedva čujnim glasom. Da, pomisli ona, njegova tuga se tu mešala s njenom. Tuga zbog toga što nikada neće biti njegova. Tuga zbog toga što će on napustiti ovu užasnu kuću. Pružila je ruku prema portretu. „Nemam nameru da kritikujem, Kente, ali sigurna sam da moje ruke nisu tako dugačke i graciozne. Zapravo, mislim da su ovo vaše ruke, Kente!“ Zadirkivala ga je, pokušavajući da poboljša raspoloženje, da razveje intimu kojoj je težio. „Izuzetno je darežljivo od vas što ste mi poklonili svoje ruke, ali to ne znači da ste slikali ono što vidite. Hajde da poziram iznova i da pokušam da se ne vrpoljim - mada bismo možda mogli da sačekamo do sutra? Svedost će možda biti bolja.“ Kent nije ispravio leđa, kako se nadala, ali je polako klimnuo

glavom. Svet je i dalje ronio suze. „Situacija se neće promeniti, Kente“, rekla je spuštajući dlan na njegovu ruku. Kent je uze za ruku i okrenu se prema njoj. ,Ako ste ovde svojom voljom, kako kažete, zašto ne odlučite da odete?“ Nije mogla da izdrži sažaljenje u njegovom pogledu i okrenula je glavu, mada nije pokušala da izvuče ruku. „Ne. Ne mogu da objašnjavam, ali prekasno je da se promeni pravac... Prekasno, Kente. Žao mi je.“ Izvukla je ruku iz njegove, još jednom pogledala slikarevo očajno lice, pa izađe trudeći se da se ne ponaša kao da beži. Vrativši se u sobu, grofica se svalila na sedište ispred prozora i zurila u uplakani svet kroz kišom oblivena okna. Pridigla je kolena i zarila lice u dlanove, ali suze nisu polazile. Svet je mogao da plače, ali grofica nije mogla to da priušti. Pridigavši se, primeti tamnocrven trag na mekanom spoju kažiprsta i palca: boja koju joj je Kent naneo uzevši je za ruku. „Ipak ste ostavili trag na meni, Averile Kente.“ Kent je dugo gledao u sliku, trudeći se da razdvoji svoju tugu od grofičine. Ne, ona duboka ožalošćenost neizostavno je poticala iz nje. Nije tek preslikao svoje srce. Bila je iskreno nesrećna - ili možda nesrećna u dubini duše, premda su joj godine društvenog obrazovanja omogućile da to sakrije. No, ne pred Kentom, posvećenom zanatu posmatranja. „Prekasno“, rekla je i Kent oseti kako sve što je želeo, sve čemu se nadao, izmiče. Kao i same reči, koje bi za tren zabrujale u vazduhu i prešle u ništavilo. Šta mu je ostalo? „Sećanja su samo duhovi prošlosti“, govorio je Bomon, čovek koji je očito poznavao osećanje opsednutosti. „Recite mi, gospodine Kente, ako možete, o čemu razmišljate dok posmatrate svoje delo?“, bio je to zvonki Eldričev glas. Mag je neopaženo ušao u sobu.

Kent se nije okrenuo, premda je osećao čudnu napetost, poput nekog ko zna da mu preti opasnost straga. „’Sećanja su samo duhovi prošlosti’“, odgovori Kent. „Lapin", začu se magov glas, još bliži. „Mislio sam da je Bomon.“ „I jeste, ali Lapin je to prvi izrekao. Ljudi često navode reči magova i pripisuju mudrost sebi.“ Eldrič je stajao tačno iza Kenta i slikar oseti da mu se diže kosa na glavi, kao da vuk, a ne čovek stoji tako blizu. „Grofičina hvala nije nezaslužena, kako vidim. Čak sam i ja ganut. Šta je to, Kente, što nadilazi zanatsku spremnost da se stvori takvo delo? Šta je to što dotiče ljude? 'umetnost’, reći ćete, pretpostavljam.“ Kent odmahnu glavom. „Ljubav“, odvrati i izreče istinu pošto nije bila bitna. Svet ljudskih osećanja nije dodirivao Eldriča. „Ah...“, reče mag, ali Kent nije primetio podrugljivost koju je očekivao.„Otud i priča o duhovima i sećanju." Eldrič je stajao uz Kentovo rame, gde je do maločas bila grofica. Neka učini kako želi, pomisli Kent. Nije važno. „Izvrsni bol“, reče mag. „Molim?“ „Tako je Halden nazivao sećanje na ljubav.“ Kent klimnu. Možda svet ljudskih osećanja i nije bio tolika nepoznanica za njega. „Vaš posao je završen, Kente.“ „Grofica nije zadovoljna rukama.“ Eldrič se tiho nasmeja. „Više su nego dovoljne za naše potrebe, uveravam vas. Sutra, Kente. Razgovaraću s vama pre nego što otputujete.“ Kent je i dalje zurio u portret; nije bio siguran da li je mag izašao. Ako je još bio tu, da li je primećivao tugu? Da li mu je išta značila? Po navici očistio je četkice, nakon čega ih je vraćao u posudu iz koje su virile nalik ukrućenim repovima divljači. U tom trenutku je primetio jednu četkicu koju je upotrebio samo prethodnog dana,

umazanu bojom koju nije koristio - duboko purpurnom, bojom poznih šljiva. Podigao je četkicu i omirisao je. Boja beše sveža. „Ja je nisam koristio“, reče Kent i zapita se koliko je slikara Eldrič krio u ovoj čudnoj kući. Grofica pogleda u Vokija, pa natrag u spise. „Bojim se da grofičina pažnja nije usmerena na rad“, reče maleni čovek. Postala je „grofica“ na isti način na koji je Eldrič postao „mag“ - tako joj se činilo. „Gospa Čilton“ je trebalo da bude ispravno obraćanje ili možda „vaša milosti“, pošto je Voki bio sluga. Zavalila se u stolicu, gledajući u sedog čoveka koji nije bio nalik onome što je zamišljala slušajući Erazmov opis. Vokijev um je, na primer, bio u odličnom stanju. „Priznajem da se brinem za Kenta“, reče. „Znam, uverili ste me da nije u opasnosti, ali... Pa, smatram da je lord Eldrič nepredvidiv." Voki se odmače od stola, kao znak da je večerašnja lekcija završena. „Mag nije nepredvidiv, drugi su. Mislim da Kentu ne preti opasnost. Zašto bi pretila? O, poneo se budalasto i ugrozio magov mir, ali ipak... to nije strašno ogrešenje. Ne, Kent bi samo trebalo da se drži dogovora, bez dizanja prašine. Mag neće osporiti niti raspravljati o svom delu. Ako ga Kent ničim ne naljuti, ništa mu neće faliti. Moj gospodar nije osvetoljubiv u najčešćem smislu reči - ništa više nego što su sudovi osvetoljubivi prema zločincima. Razumete?" „Da, ali i najcrnji zločinci tačno znaju kada su prekršili zakon. Kako čovek zna da li je prestupio magov kodeks? Prilično je teško, kao što vidite." Voki odmahnu glavom i isturi donju usnu, što je činio kada se ne slaže. (Je li to činio i pred Eldričem?, zapitala se.) „Milostiva, postoji hiljadu priča koje do tančina objašnjavaju šta treba, a šta ne treba činiti da bi se dospelo u nemilost maga. Nema tajnovitosti. Nikada ne razdražujte maga. Nikada. Ni oko najmanjih

sitnica." „Nažalost, već sam prekršila taj zakon“, tiho je kazala. Voki se nasmeši. „Pa, vi imate posebno mesto u magovom domu.“ „Koje je to mesto?“, hitro upita. Voki se ukoči, kao što je činio svaki put kada bi pomenula neke teme. „Grofica neka pitanja mora uputiti lično magu.“ Opet je postala grofica. Nije više bila „milostiva“, kao u manje zvaničnim trenucima, manje zvaničnim, a više prisnim. Ako se za Vokija uopšte mogla vezivati ikakva prisnost. „Mislim da smo završili za večeras“, rekao je uz nezgrapan osmeh. Nije voleo pitanja vezana za Eldriča.To je očito bio jedan od magovih zakona. Grofica je bila svesna da je Voki visoko ceni - kao neki porodični prijatelj koji je posmatrao njen uspon od malih nogu do zapaženog položaja u društvu. Obično nije tako delovala na ljude, čak ni na one veoma stare. Mora da ga je peklo to što ne daje odgovore, ali ipak je bio magov podanik. Poželeo joj je prijatno veče i krenuo ka vratima, ali na pola puta stari čovek stade. Neodlučno je poćutao, pa reče: „Kent sutra odlazi. Ako se brinete za njega, poručite mu da ničim ne izaziva maga.“ Prošao je tren dok grofica nije razumela šta je izrečeno - Kent ujutm odlazi! - ali klimnula je glavom i Voki se iskrade. Nije očekivala da će joj to tako teško pasti. Kent odlazi... Ostaće ovde sama, bez ijednog saveznika. Bez ikog kome je stalo do nje - toliko da bi okušao i magov gnev. Ova pomisao joj je otvorila takvu ranu u duši da je očekivala da brizne u plač. Kent je odlazio. Prišla je prozoru i ugledala samo vlastito lice spram mračnog ogledala noći. Kakva je tuga boravila u njenom liku. A nevreme koje je besnelo u njoj nije imalo drugog načina da se iskaže. Ne, ova uzdržana žena nije izgledala kao da će se raspasti od razorne snage mnoštva oprečnih osećanja. Školovanje u avonelskom društvu bilo je izuzetno korisno. Samo je tuga bila primetna, curila je kroz njen lik kao što je, po Kentovim

rečima, boja umela da procuri bez obzira na broj slojeva preko nje. Samo tuga. Čak ni Kent nije primetio taj nemir. Siroti, verni Kent. Kent koji je sve stavio na kocku kako bi dokazao svoju ljubav. A kako je uzvratila tu vernost? Mogla bi, barem, da prenese Vokijevo upozorenje. U najmanju ruku. Ogrnula je šal oko ramena, zgrabila sveću i hitro izašla. Znala je gde je otprilike Kentova soba ili je bar tako mislila. Pošto je u kolibi boravilo malo ljudi, smatrala je da će pouzdan odgovor biti svetlost ispod vrata u gostinskom krilu - ukoliko nije bilo gostiju o kojima nije bila obaveštena. Plašila se da je to u Eldričevoj kući bilo sasvim moguće. Došla je do platforme na koju su izbijale velike stepenice i sačekala kako bi bila sigurna da u podnožju nema nikoga. Eldrič bi, naravno, mogao da hoda kroz mrak u potpunoj tišini, ali ona je bila nemoćna. Ili bi je primetio i upitao kuda je pošla ili ne bi. Kao što je Voki nagovestio, dozvoljavano joj je da prekrši neka pravila - da izaziva maga. Šta god bilo to što je hteo od nje, davalo joj je i poseban položaj - diplomatski imunitet. Ili možda pravo da prenebregne diplomatiju. Skrenula je iza ugla, u sledeći hodnik, i stala se, obamrla, leđima uza zid. Eldričev vuk je njuškao oko vrata i potom prešao na pod. Kao da je ne primećuje, ali to je bilo nemoguće. Ipak je nosila sveću i ispustila takav uzdah da ga je mogla čuti čitava kuća. „Farele, spasi me“, šaputala je. „Farele, spasi..." Ogromna zver, još krupnija nego što je očekivala, dođe do nje i onjuši joj stopala. Pogledala je snažna vučja leđa i shvatila da bi je ovako mišićava zver rastrgla brže nego što bi joj iko mogao pomoći. Magov ljubimac, reče u sebi. I sama je imala ljubimca otkad je okusila kraljevu krv. Potpuno neprirodno stvorenje, vezano za gospodara putem koji joj nije bio jasan. Da li ju je poznavao? Da li je znao njen miris? Da li ju je Eldrič zaštitio nekim belegom? Njuškao je obod njene haljine da bi ga ubrzo odigao i primakao

njušku njenim člancima. Osećala je dah. Upirala je leđima u zid, trudeći se da joj lice ostane što dalje pozadi, kako bi bilo zaštićeno ako zver nasrne. Hrapav jezik joj pređe preko gležnja. Farelove mi krvi, šta ako sam mu po ukusu? Polako je povukla nogu, svega nekoliko centimetara, i vuk zareža, a krzno mu se nakostreši na ramenima. „Plamena mi...“, prošaputa, predosećajući da će zver, ogoljenih zuba, svakog trena nasrnuti i zariti očnjake u njeno nežno tkivo, a nije znala kako da izbegne. Zver zaista jurnu, ali u stranu, ostavljajući je na miru. Umalo nije ispustila sveću od straha pošto se trgnula i ostala skoro bez daha. Velika zver je zgrabila nešto šapama i čeljustima, pa priđe bliže - bio je to miš koji se grčevito opirao majušnim stopalima, ali je smesta nestao unutar tih užasnih ralja. Grofica se iskrade, hodajući uza zid, s rukom na grudima. Vuk je nastavio svojim putem njušeći zid, srećom dalje od nje - od svega na ovom svetu, lovio je miševe! Suzdržala je smeh. Grofica se svali u stolicu i pričeka da joj se srce smiri. Odmahnula je glavom. Nikada ne treba stati između magovog ljubimca i njegove večere. Voki joj nije saopštio ovo pravilo. Možda je zapisano u nekoj drevnoj priči koju je pominjao. Nasmejala se, ali najvećim delom iz olakšanja. Susrela se licem u lice s mitskim stvorenjem, ali ta strahotna prilika je lovila miševe! Kada bi jednog dana mogla da ispriča ovu priču Merijen! Misli o Merijen podsetiše je, zbog nečeg, i na Kenta, pa je nastavila potragu. Nije prošla ni troja vrata i već pronađe ono za čim je tragala - svetlost ispod vrata. Prišla je blizu, ali pošto se ništa nije čulo, naslonila je uho na hladno drvo. Nešto se dešavalo. Muškarac je tiho pevao, a čuli su se i koraci. Je li to bio Kent? Šta ako zakuca, a ispostavi se da u sobi obitava Eldrič? I sama pomisao joj je uznemirila srce.

On je stvor bez milosti, za dlaku čovečniji od sopstvenog vuka, reče sebi. Nakratko je privila obraz uz vrata, trudeći se da potisne misli o Eldriču i osećanja koja su joj te misli ulivale. Zatim pokuca, s knedlom u grlu. Pevanje prestade. Ruka dohvati kvaku - videla je kako se trese - i vrata se odškrinuše, a kroz prorez se ukaza jedno oko. „Gospo Čilton!", kaza slikar i nakon malog zastoja otvori vrata. Stajao je tu, poprilično posramljen, u čarapama, bez odela i kaputa. „O, Kente, ne brinite o svojoj odeći", reče ona. „Samo me pustite unutra. Upravo sam srela Eldričevog vuka i bojim se da se ne vrati." Brzo je stao u stranu, a ona uđe i zatvori vrata za sobom. Kent je, jasno, bio začuđen njenom posetom u ovo doba i videla je da ga raspinju nade i želja da ne ispadne budalast. „Hoćete li barem da mi ponudite da sednem?", upita, ali prijatnim tonom. „Da, da, naravno." Preuzeo je sveću i spustio je na ploču iznad kamina, pa joj pokaza fotelju. Sobu je osvetljavala jedna svetiljka i Kent je očito sedeo uz nju i čitao pošto je na stolu bila otvorena knjiga. Bila je tu i flaša vina, kao i poluprazna čaša. Kent je sa slugama bio u boljim odnosima nego ona. „Oslobodiće vas sutra“, reče prešavši smesta na stvar. „Razgovarala sam s Vokijem." Kent klimnu, tražeći očima njen pogled. „Znam“, odgovori. „Eldrič je došao da pogleda portret nakon što ste otišli.“ Stao je kraj kamina i gledao u nju, nadajuči se nekakvom objašnjenju, znaku zbog čega je došla. „Kente, ne znam hoćemo li se ikada više sresti", izlete joj. Na tren je spustio pogled, pa podiže glavu. „A i ako se sretnemo, hoću li se sećati? Zar mag nema običaj da izbriše sećanja onih koji su boravili u njegovoj kući? Hoću li upamtiti da sam slikao vaš portret i uživao u vašem društvu tokom ovog prekratkog vremena? O, kamo sreće da sam naučio da slikam sporije. Hoće li mi oteti sećanja?"

Nije mogla da predvidi šta će Eldrič učiniti, ali plašila se da je Kent u pravu. Neće se sećati boravka u ovoj kući. Neće se sećati svog suludog pokušaja da je spase. Svog plemenitog pokušaja. „Ne znam šta će Eldrič uraditi, zbilja ne znam. Samo znam da mi je Voki preporučio da vas upozorim.“ Kent ju je posmatrao drugačije, znatno mirnije. Slušao je veoma pažljivo. Njegove plave oči raširenih zenica izgledale su nežno u polutami. Kroz raspasanu košulju, raskopčanu pri vrhu, nazirala se bleda koža. Sklopila je oči na tren. „Ničim ne izazivajte maga“, nastavila je. „Ne raspravljajte se. Ne suprotstavljajte mu se. Razumete li, Kente?“ Okrenuo je glavu odmahujući. „Zašto bi me bilo briga šta će mi mag učiniti?“, upita. „Kente!“, hitro je ustala i uzela ga za ruke, koje behu izuzetno tople. Pogledao je u njeno lice, tako blizu njegovog. „Ne govorite tako. Molim vas, Kente. Ne činite ništa nepromišljeno. Nikada ne bih sebi oprostila da vam se dogodi nešto loše. Obećajte mi...“ Kent se opirao. „Oteće mi sve“, prošaputa. ,Odagnaće me od vas i ukrašće mi sećanja. Sećanja su sve što imam.“ Dodirnula je njegov obraz. Siroti Kent. Bio je bolan od Ijubavi. Očajan pri pomisli da se neće ni sećati vremena koje su proveli skupa. Zar mu je bilo toliko dragoceno? „Zar ne shvatate? Izgubiću vas na svaki mogući način. Na svaki način." Klimnula je glavom. Nije mogla da porekne. Zaboraviće je, zaboraviće ovu opsesiju. Ovu noć, čak i ovaj trenutak. „No, ja ću pamtiti, Kente. Pamtiću da ste vi došli da me tražite ne mareći za sopstveni život. To nikada neću zaboraviti." Poljubila ga je. Ne ovlaš, u obraz, već posred usta. Ostali su jedno uz drugo i ogrejao ju je njegov dah, sladak od vina. Onda je uzvratio poljubac i obujmio je rukama.

Neće se ničega sećati, govorila je u sebi. Ničega.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE MERIJEN EDEN JE BILA NEZAPAMĆENO NESPOKOJNA. NJENOM KOČIJOM, zapravo, grofičinom kočijom putovala je Kaledonskim brdima tog predivnog jutra, koje su ptice i pesmom i letom činile još vedrijim, ali ona ništa nije primećivala. Pogledala je nepotpisani grofičin portret, svog jedinog saputnika. Grofičina glavna sluškinja odlučila je da joj obezbedi samoću, te je sedela napolju, uz kočijaša, što je bio prilično providan izgovor s obzirom na očigledne simpatije između njih dvoje. Grofica ju je netremice gledala iz svog rama, lepa ali zabrinuta. „Prelepa", prošaputa Merijen. Takav natprirodan sjaj privlačio je nevolje, ako ne i tragedije. Svaki višak je razlog za ozbiljnu brigu. Previše novca, previše talenta, titule, silna lepota, šarm i oštroumnost - sve su to bili gromobrani. Grofica se uzdizala previsoko iznad gomile - kao i sama Merijen, na svoj način. Iz ovog razloga oduvek je izbegavala dvor i izvesna avonelska društva i osećala privlačnost jednostavnog i običnog života. Grofica je bila redak izuzetak, ali zar je postojao iko ko bi odbio pažnju grofice od Čiltona? Čak su i žene bivale nezamislivo polaskane kada bi ih ona pogledala. Merijen je često pomišljala da grofica osim nje nema nijednu iskrenu prijateljicu, zapravo bila je jedina koja se približno smatrala grofičinom prijateljicom. Naravno, Merijen nikada nije mogla da zapadne u ljubomoru i zavist - spisateljici su se divili iz potpuno drugih razloga. Prosto, nikada nisu bile suparnice.

Ulažem premalo truda da pomognem osobi čijom se jedinom prijateljicom smatram, pomisli Merijen. Jedini plan joj beše da iskoristi svoja poznanstva u Avonelu kako bi uredila susret s kraljem ili barem kraljevim čovekom, tim gnusnim Monkrifom. Šta je drugo mogla? Kralj je bio najmoćniji čovek u Farskoj. Ako se kralj ne suprotstavi Eldriču, neće niko. Erazmo Flateri se svakako pokazao kao veliko razočarenje. Možda je govorio istinu i znao o čemu govori, ali ipak... jednostavno se pomirio s činjenicom da se ništa ne može preduzeti! To nije bio znak veličine. Čak je i siroti Kent otrčao da spase groficu, ali bojala se da se to nije dobro svršilo. Siroti Kent, zaslepljen ljubavlju. Znala je da tu beznadežna strast igrala veću ulogu nego hrabrost. Na tom stupnju ludila čovek bi poginuo da dokaže ljubav i tim putem zadobije srce voljene. Otužno,zbilja. Bolje je živeti u razočaranju nego izvršiti nešto približno samoubistvu da bi se osvojila ljubav u kojoj se s one strane groba ne uživa. U svakom slučaju, većina ljudi je živela s razočaranjima. Takav je život. Merijen duboko uzdahnu. Imala je želju da iskoči iz kočije i pretrese žbunje štapom za šetnju. Bila je tako ogorčena, tako bespomoćna. Poznavala je to osećanje, ali samo iz daljine. Pisala je o njemu, ali ga je veoma retko doživljavala. Merijen Eden je bila dovoljno bogata da se skoro nikad ne oseti bespomoćno. Kočija zatetura, iznenada uspori i najzad se ukopa. „Gospo?“, dozivao je kočijaš. „Ša se zbiva?“, otvorila je prozorčić. „Nekoj kočiji je prepukla osovina, čini mi se. Da zastanemo i ponudimo pomoć?“ „Svakako." Neko je prilazio da ih pozdravi. Videla je i kočiju, ogromnu i starinsku. Merijen uvuče glavu natrag i duboko udahnu. Zar Kent nije ovako opisao zapregu koja je odnela groficu? Ne, magova kočija nije ista kao kočija običnih ljudi i njena osovina ne bi trebalo da pukne.

Pribra se, skupi hrabrost, pa otvori vrata i iskoči pre nego što je kočijaš stigao da joj rasklopi stepenik. Ispred naherene kočije stajala su dva gospodina i njihov kočijaš, svi zavrnutih rukava. „Ah, sreća nam se osmehnula“, reče jedan čovek tamne kose. „Gospođica Eden?“ „Lorde Skaju! Kakvo neočekivano zadovoljstvo. I vi se vraćate u Avonel?“ Empiričar potvrdno zaklima srebrnom grivom. „Dozvolite da vas upoznam s gospodinom Persijem Brajsom. Gospođica Merijen Eden.“ Merijen je hladno primila ljubaznost. Zar ovoga čoveka, prema glasinama, nisu unajmili stanari stare Baumgirove kuće? Kuće u koju je, kako je Kent tvrdio, Eldrič odveo groficu? „Zaista izgleda da vas prati nesreća, lorde Skaju. Da vas povezem? Svakako ćemo u roku od nekoliko časova naići na nekakvu gostionicu. Tamo ćete pronaći nekog ko će popraviti vašu kočiju.“ Hitro doneše nešto prtljaga i Brajs i Skaj sedoše u zapregu zajedno s Merijen i grofičinim portretom. Neobičan prizor, sve u svemu, ali srećna okolnost koju Merijen nije nameravala da propusti. Ko je zapravo bio ovaj Brajs i šta je činio u Eldričevoj kući? Sigurno nije bio sluga u osnovnom smislu reči, već neko ko će poslužiti na mnogo načina. I šta je Skaj tražio u njegovom društvu? „Mi se bavimo nečim nalik putujućoj izložbi umetničkih dela“, prozbori Skaj, očito se trudeći da zapodene uljudan razgovor. „Nosim Pelijeova dela, za koja svedoči grofica.“ Merijen klimnu. Pelije - skoro da je zaboravila na njegove radove. Čovek koji prelazi preko mosta hodeći prema crnoj kočiji. Skaj je tvrdio da ta slika predstavlja Stranca iz Komptonskog Vresišta. Na drugoj beše grobnica koju je Baumgir otkopao, iznad Kaslboa. Proročanske slike. „Jeste li videli Pelijeove slike koje poseduje lord Skaj, gospodine Brajs? Kako vam izgledaju?“ Brajs je zurio kroz prozor, očito izgubljen u mislima. Slegnuo je

ramenima. „Moram priznati, gospodice Eden, da ne znam mnogo o Pelijeu. Ljudi govore da je imao dar i daleko bilo da ga ja osporavam." Ponudio je osmeh izvinjenja, sačekao tek toliko da ne bude neuljudan i vratio pažnju krajoliku kroz koji su prolazili. „Eldrič je, ako niste znali,zaintrigiran Pelijeom.“ Nije bila sigurna u šta se upušta, ali je rešila da se prepusti književničkoj intuiciji. Brajs se trže od prozora, s prigodno ravnodušnim pogledom na licu. Previše ravnodušnim - nije prevario Merijen. „Eldrič? Zaista?“ „Da,gospodin Flateri nam je ispričao mnogo toga o magu. Mislila sam da neće otkriti ništa, ali kada je shvatio da je grofica zainteresovana, mislim da muškarci uopšte nisu u stanju da skrivaju tajne pred groficom. Zar se nećete složiti, lorde Skaju?“ Skaj jedva primetno klimnu, upinjući se da je upozori pogledom. Iznenada je delovao prilično uznemireno. „Gospodin Flateri je uspeo da pročita zapis s grobnice na slici. Ispisao je, čak, i nekoliko primera istim pismom. Zadivljujuće, zbilja. Nameravam da unesem to u jednu od svojih knjiga. Zamislite kako će se ljudi oduševiti kad otkriju da moje delo sadrži istinski jezik magova! Mislim da ću postati još poznatija, zar neću? Moj izdavač će biti zadovoljan." Široko se osmehnula. Šta je pokušavala? Da uveri Eldričevog slugu da zna više nego što zaista zna i da će to uskoro objaviti svim gradovima oko Entidskog mora. „Mi ćemo, kad bolje razmislimo, stati dalje niz put da svratimo u posetu kod prijatelja, gospođice Eden“, reče Brajs. „Siguran sam da bi bili oduševljeni da vas upoznaju, a to bi i vaše putovanje učinilo zanimljivijim." Klimnula je glavom. „Veoma ljubazno od vas. Biće mi pravo zadovoljstvo." Merijen se pomalo srozala u sedištu. Molim se da nisam napravila lošu procenu i da je taj „prijatelj" zbilja Eldrič. Brajs mi sigurno ne bi pričinio nikakvu neprijatnost pre nego što se posavetuje s gospodarom. Ipak sam ja Merijen Eden.

Zašto je, onda, Skaj ovako zgranut? Kao da sam kročila u pećinu gladnog lava. Merijen se šetala ispod drvoreda na terasi gostionice. Zdanje je bilo posađeno poput gnezda, na vrhu litice pod kojom protiče živopisna reka. Terasa beše ozidana i sa strehom, pa se mogla nazvati i dvorištem. Izašavši ispod širokih krošnji, našla se pod zvezdanim pokrivačem. Zaustaviše je njihova bistrina, hladnoća i nezamisliva brojnost. Zagledala se u dubinu nebesa, opčinjena poput drevnih učenjaka koji su se u životu upravljali pokretima zvezda. „Vidite li zvezdu-lutalicu?“ Merijen se trže i uvide da je to bio Skaj, u zaklonu limunovog drveća. Koliko ju je dugo posmatrao odatle? Opet je podigla pogled među zvezde. „Ima ih tako mnogo.“ „Da, ali ova nije nalik nijednoj drugoj. Pogledajte prema sazvežđu Broda. Vidite li je tamo, kao da visi s konopa, poput morskog požara.“ „Onaj mlečni sjaj? To je zvezda-lutalica?" „Da. Šta smerate?", najednom upita Skaj. Izašao je iz senke i zvezdana svetlost mu posrebri kosu. „Saznali ste ko je moj saputnik?“ „Mislim da je Eldričev sluga.“ Klimnuo je glavom. „Mislite li da ste mudro postupili primoravši ga da vas odvede do grofice? Šta ste time dobili? Razljutićete maga, koji ne voli da gubi vreme s ljudima, ma koliko daroviti ili poznati bili.“ „Govorite kao da ga poznajete", reče Merijen. „Kao i grofica, posećivao sam ga u prošlosti, ali su moja sećanja na te posete zamračena. Brajsu uopšte niste kazali istinu, zar ne? Kladio bih se da vam Flateri ništa nije ispričao.“ Nije odgovorila, shvatajući da bi mogao da uništi njene planove, ako to već nije učinio. „Preneću to Brajsu i možda će vas pustiti da odete svojim putem.“ „Ne!“

Prišao je korak bliže da bi videla njegovo lice u avetinjskom bledilu zvezda, sa senkama umesto očiju. „Gospođice Eden, ne razumete u šta se uplićete. Zar mislite da će vam vaš stvaralački dar pomoći da spasete groficu? Mag razotkriva laži lakše nego što ih pisac proizvodi. Čudi me što Brajs nije prozreo vašu priču. Čeka vas magov preki sud.“ „Neko nešto mora preduzeti“, odgovori ona. „Barem me pustite da porazgovaram s groficom i uverim se da nije tamo protivno svojoj želji. Ako to učinim, biću zadovoljna. Zašto niko osim mene i Kenta nije voljan da se žrtvuje za našu prijateljicu?" Skaj nije smesta odgovorio, a kada najzad prozbori, glas mu je bio veoma stegnut. „Zato što nema pomoći... Ukoliko vam zaista nije najvažnije da ludošću dokažete koliko ste verni, što je Kent očito učinio.“ „A vi, lorde Skaju? Zašto vi želite da vidite Eldriča ako je njegova trpeljivost prema ljudima tako slaba?“ Nije odgovorio, već priđe zidu i zagleda se preko njega, u klisuru kroz koju je tekla mračna reka, kao arterija zemlje. „Zato što on poseduje moć da otključa sećanje. Da otključa prošlost.. Merijen odmahnu glavom i priđe mu bliže. „Ljudi su robovi prošlosti. Mnogi provedu sve preostale godine trudeći se da zaborave proživljene užase. Možda ćete i vi biti takvi. Oduvek važite za vizionara empirizma, čoveka okrenutog budućnosti. Zašto to stavljate na kocku?“ Skaj je nastavio da zuri niz liticu, kao da ga mračna reka doziva. „Zato što ću, dok sve ne saznam, sebi večno biti stranac, dete koje su, kao u bajci, otele vile. Kažete da ljudi robuju prošlosti. Čovek može biti jednako opterećen tajnom. Zamislite da vam iz sećanja nedostaje nekoliko dana života, da se ne sećate ničeg vezano za njih. Zar se ne biste zapitali? Zar ne biste zamišljali svakakve moguće događaje ili dela koja ste mogli počiniti? Zamislite da ste počinili nekakav grozomoran zločin, nešto neizdrživo odurno vašem umu. Tako nešto se dogodi ljudima koji se bore u ratu. Prisustvuju takvim strahotama

da potisnu čitave bitke iz sećanja, pa ipak, sanjaju samo njih i gube zdravlje i san od nemira. „Ko sam ja bio pre svoje nezgode? Usvojen sam, ali otkud? Razumete li? Ja i jesam dete koje su otele vile i vidim ono što niko drugi ne primećuje: moje zakone kretanja, pomorsko oružje i mnogo drugog. Drugačiji sam, obeležen. Došao sam niotkuda, kao da sam odmah po rođenju bio mladić. A vi mi savetujete da odustanem od potrage?“ Obema rukama je stezao kamen, ali je popustio stisak i obesio ramena. „Ne, ako Eldrič otključa moju prošlost, živeću s posledicama. Neće mi biti gore nego sad.“ Merijen je znala da su reči uzaludne. Nikakav dokaz ne bi mogao promeniti Skajev naum. „Šta je, onda, sa mnom?“ Tiho prozbori. „Vi ste slobodni da birate svoj put, a čak i ne znate hoće li vam Eldrič ispuniti želju, a meni savetujete da odustanem. Ko ste vi da odlučujete u moje ime, kao da sam dete? Reći ću vam, lorde Skaju, da sam uz svu skromnost najproračunatija osoba na svetu. Sve što sam ikad bila ili učinila mereno je na vagi čija je tačnost i ravnoteža nezamisliva. Žalite se da ste od početka formirana osoba, bez detinjstva, ali ja sam formirala samu sebe i gradim se, u celosti, i do današnjeg dana. Merijen Eden, ekscentrični genije, za koju su svi čuli, moj je najsavršeniji lik, stvaran uz besprekornu pažnju prema pojedinostima. Moje srce je hladnije nego što iko zna, ali sam ipak spremna na najveći rizik da bih utvrdila da moja prijateljica nije povređena. Vidite, imam samo jednu prijateljicu. Među hiljadu poklonika i usputnih poznanstava imam samo jednu prijateljicu. I kao što kažete, spremna sam na opasnost, ne samo da bih dokazala vernost već i zbog toga što bih u suprotnom živela u nezadovoljstvu. Dovoljno sam prostora dala svojoj proračunatoj, okrnjenoj junakinji i ne želim da me više ništa mori.“ Rečni tok je preplitao šapate. Povetarac joj je podizao uvojke kose kao barjake. „Budite budni pre svitanja“, reče Skaj. „Brajs voli da krene pre zore.“

Otišao je ne poželevši joj laku noć, ali je to nije uvredilo. Bili su slični, ona i on, skriveni među ljudima, nalik običnom narodu, ali različiti koliko i vrane odgajene u golubijem gnezdu.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE KENTU JE VRATA OTVORIO VOKI, KOJI SE STARAO O MIRU SVOG GOSPODARA posvećenije nego neki kraljevski čuvar. Slikar uđe unutra i sačeka da ga mag primeti. Eldrič je sedeo za stolom, zauzet čitanjem knjige, a povremeno bi nesvesno gricnuo komad pogače koju je držao u drugoj ruci - kao da se njegovo telo samo staralo o utoljivanju gladi. Dva portreta - jedan na štafelaju, a drugi na stolici - bili su okrenuti prema Eldriču kao da ih je do maločas posmatrao i Kent najednom oseti očajničku potrebu da čuje magovu ocenu. Je li uopšte imao mišljenje? Da li su se magovi uopšte bavili stvarima beznačajnim poput umetnosti? Neke druge umetnosti osim one njihove. „Spremni ste za put?“, upita mag. Očigledno beše navikao da ne gleda u Kenta dok govori. ,Jesam.“ Eldrič blago klimnu, možda i nevezano za razgovor. Kent nije bio navikao da se neko prema njemu ophodi kao da je proziran - barem je tako bilo poslednjih godina - i nije mu to godilo. „Onda ću otplatiti svoj deo dogovora, Kente“, reče Eldrič. Ustao je, i dalje gledajući u knjigu. Nevoljno je skrenuo pogled s nje i uperio svoje prodorne oči u slikara. „Shvatate li da nećete otići odavde sa svim svojim saznanjima?“ Kent je sklopio oči na tren. Prizvao je prizor grofice, njenog dodira, usana. Zvuke njenog užitka, njene strasti. Elorela...

„Kente?“ Slikar klimnu. „Neću se ničega sećati?“, upita skrušeno. Obećajte mi da ga nećete izazivati, zatražila je grofica. Obećao je to, ali sada... Pogledao je maga, koji je, premda povijen, i dalje bio za pola glave viši od Kenta. „Ničega“, potvrdi mag. Kent je sklopio oči od bola. „Onda je cena previsoka. Vi dobijate svoje portrete, a ja gubim sve što imam.“ „Ne baš sve“, čvrsto je zazvonio Eldričev glas. „Dopustio sam da zadržite svoj život. Zar ste zaboravili?" „Ne cenim ga onoliko koliko sam mislio." „Zar nikada niste čuli da nije mudro iskušavati strpljenje jednog maga? Naročito oko sitnica.“ „Sve ono što se tiče srca ljudima znači više“, odgovori Kent ne mareći šta će se dogoditi. Kako je ovaj čovek smeo da pomisli na krađu njegovih dragocenih uspomena? Eldrič ga pogleda i odmahnu glavom. Kao da mu preko usana pređe osmeh. „Trebalo bi da vas izbacim odavde zbog takve nepristojnosti." Zastao je, pa uhvati vazduh i ispusti ga kroz smiren uzdah. „Plamena mu, Kente, tako ste mladi. Ostaviću vam još jedno“, reče. „Nećete zaboraviti ta svoja precenjena osećanja.“ Podigao je ruku. „Progovorite li reč, povući ću svoju ponudu. Pokažite malo pameti, Kente.“ Slikar pogleda maga u oči i učini mu se da je u njima možda i preostao trag ljudskosti, veoma mali, ali ipak vidljiv. Mag poče da kruži rukom u vazduhu,govoreći reči koje Kent nije razumeo. Osetio je kako pada... ka nebu ispunjenom zvezdama. Koliba sasvim sigurno nije korišćena samo za lovačke potrebe. Svi znaci su govorili da su njeni vlasnici ovde provode mnogo vremena kao porodica. I bez prevelikog njuškanja postojali su dokazi da su ovde odgajana deca - portreti su bili samo jedan među brojnima. Grofica je bila sigurna da se radilo o dvema devojčicama i jednom dečaku. Pronašla je njihove odbačene igračke i ostatke drugih

zanimanja - onih koje roditelji nameću jer „pospešuju razvoj". Pri čemu su se neka deca veoma čudno razvijala, po grofičinom mišljenju. Jedna velika prostorija bila je odvojena za dečje igre. Pronašla ju je brzo po dolasku, ali se nije vraćala u nju. Bila je prazna i napuštena i ulivala joj je nelagodnost. Detinjstvo, ne izgubljeno, već odbačeno. Sećala se toga, tog nestrpljenja da odraste. I dokle ju je to dovelo? Ne, deca su zasigurno srećnija. Nije znala zašto je Eldrič zahtevao da se sastanu ovde. Bio je to čudan prohtev, ali se inače malo toga u magovom domačinstvu moglo nazivati običnim, barem po njenim merilima. Grofica steže kvaku vrata sobe za igranje i ostade u dovratku da pogleda unutra. Kao i uvek, nosila je svećnjak, pošto Eldrič i njegove sluge svetlo nisu smatrali potrebnim, niti im je godilo, a hodnici su bili zamračeni. Ova soba je bila osvetljena svećama i dvema svetiljkama. I dalje je oklevala da pređe prag, a nenadano poče da je hvata i usamljenost. Kent je otišao. Bila je sama u ovom svetu, kao što je i Erazmo, kao dečak, bio. Obuze je užasna tuga kada je prešla pogledom preko sobe, preko kućica s lutkama i zaprege s konjićima što se njišu. Bila je žena bez deteta, čime je pokušala da opravda tugu, ali znala je da to nije cela istina, već veoma mali deo. Začu se pomalo raštimovana i prespora melodija iz muzičke kutije. Ušla je unutra i ugledala Eldriča koji je posmatrao muzičku kutiju na majušnom stolu. Na vrhu su se okretali devojka u ogromnoj haljini i hrabri vojnik. Plesali su obasjani svećama. Po običaju Eldrič nije podigao pogled kada je ušla, već nastavi da posmatra male plesače, ali um mu je bio još dalje, grofica je to znala. Zaokupljen velikim zadatkom s kojim se rvao. Zadatkom koji su mu predali stariji magovi. Učinio joj se još beznadežnijim nego obično, što nije bilo beznačajno. Dok je čekala da uvaži njeno prisustvo, grofica nastavi da zagleda sobu. Prilikom prethodne posete nije primetila visoku oslikanu traku

koja je obavijala zidove. Slike su pripovedale poznatu dečju bajku s magičnim vratima, mudrim čarobnjakom i junačnom decom upletenom u neobične događaje. Deo u kome su se splavom spuštali niz bujicu reke izgledao joj je najbolje. Mnoštvo lutaka zurilo je u nju iz otvorene vitrine, a njihove ogromne oči su je probadale s izvesnim pakosnim zadovoljstvom. Dečji mačevi i štitovi stajali su pripravno u uglu, ispod izbledelih i obešenih zastava. Među sečivima su se videle oštre, jasne senke, iz nekog razloga uverljivije od predmeta koji su ih bacali. Nekoliko drvenih konja koji su vukli kočiju dovoljno veliku za malu decu učiniše da grofica zažali što nije dovoljno mala da se i sama poigra s njima. Kočija beše savršeno izrađena, živahno plava i žutih točkova. Dve velike lutke su sedele u njoj, u beskrajnom putu kroz dečji svet. Popidone, Popidone, kaži kud si pošao? Dole, da vidim more po kom mornari veslaju. Popidone, Popidone, a ko te je rastužio? Nasukani čamci i veslači što spavaju. „Neobičan mali muzej, zar ne? Toliko je truda uloženo u očuvanje detinjstva. Da li su vaši roditelji pravili hram posvećen vašem ranom dobu?“ Grofica odmahnu glavom i primeti da se Eldrič okrenuo ka njoj. „Nisu ni moji. Opet, moje detinjstvo je trajalo prekratko da bih za njim čeznuo. Poslat sam u magov dom kada sam imao samo sedam godina.“ Muzička kutija je odsvirala nekoliko poslednjih tonova, poput poslednjih reči, a plesači su se jedva trzali dok je muzika umirala. Eldrič je odveden kao dete, kao i Erazmo. Grofici nikada ranije nije palo na pamet da je moglo biti tako. Zaista, više i nije mogla da zamišlja drugačijeg maga.

„Uvek sam tvrdio da je odsustvo detinjstva blagoslov jer je mene spaslo od pomodnog vajkanja za minulim godinama. Ne, mislim da svakoga treba poslati u službu magova i poštedeti svet beskrajnog trućanja.“ Ućutao je, pa poče da hoda ukrug, zastajući povremeno da razgleda poneki predmet. Grofica je posmatrala sobu na drugi način. Nije joj bilo potresno odsustvo dece, već roditeljska želja da ih sačuvaju kao takve. Eldrič zastade kraj čarobnjačkog štapa i kape i, na grofičino iznenađenje, podiže štap. Pregledao ga je, a potom udari njime o pod izgovarajući reči na darijanskom. Vrh štapa zasvetle slabim zelenim svetlom, poput riba što svetle u moru, a Eldrič njime ispisa slovo E u vazduhu. Slovo potraja jedan tren i nestade, kao i sjaj štapa. Eldrič ga pažljivo odloži i pogleda ka njoj. „Još radi“, reče, pa nastavi da hoda. Grofica je bila previše zapanjena da bi se nasmejala. Šta je ovo bilo? Mag ume biti ljubak? Nije verovala da on uopšte poznaje tu reč. Ironija vrlo bliska sarkazmu bila je njegovo najpribližnije viđenje šaljivosti. Eldrič je i dalje kružio. „Zašto su ovako očuvali prostoriju, šta mislite?“, upita. Grofica se osvrnu. „Muzej“ je bio prigodan opis. No, nije bila samo to. Bila je svedočanstvo vremena, jednog dela života, kao i posveta deci koja su roditeljima očito bila dragocena. „Uprkos stalnoj modi pritužbi u našoj kulturi postoji i radost pri sećanju na detinjstvo. Zaboravljamo sve nevolje i teškoće detinjstva i sećamo se samo dana kada su između sveta zbilje i sveta mašte stajali veoma tanki zidovi. Tako ja mislim. Sećamo se čarolije, priča, časova igre - ako smo imali sreću da provodimo časove u igri.“ Eldrič klimnu, razmatrajući njene reči. „Čeznete li za tim svetom?" Grofica nikada nije ovako razmišljala. Da li je čeznula? „Svima nam nedostaju jednostavnija vremena“, reče pitajući se kuda ovaj razgovor vodi i zašto ju je Eldrič pozvao ovde. „U životu odraslih

ljudi ima premalo čarolije“, reče. „Premalo iznenađenja." Mag opet klimnu. Kročio je iza pozorišta lutaka i jedna od marioneta koje su visile preko otvora najednom podiže klonulu glavu. Osvrnula se. Podigla je ruku kao da se priseća starih pokreta. Na tren se učinilo da razmrdava ramena nakon toliko godina mirovanja. Napravila je nekoliko koraka i najednom ožive. Zaigrala je mašući rukama, skačući od radosti. Eldrič podiže pogled s predstave i oči mu setno pređoše preko sobe i njene sadržine. „Pitam se posmatraju li deca detinjstvo na isti način kao njihovi roditelji? To je neizmerno važna životna lekcija - znati kada treba poći dalje, znati kada se nečije vreme okončalo." Marioneta uspori pokrete, poput plesača s muzičke kutije. Glava joj klonu u stranu, udovi je izdadoše i čovekolika prilika je ponovo beživotno visila. Eldrič veoma pažljivo odloži marionetu i bez reči izađe, napuštajući groficu. Sela je na majušnu stolicu i ramena joj zadrhtaše. Zašto je pristala da pomogne ovom čoveku? Zar se stvarno radilo o obećanju produžene mladosti? Ponovo je pogledala sačuvano blago bezbrižnog detinjstva. Neizmerno je važna životna lekcija znati kada treba poći dalje. No, mladost je imala manje veze s njenom odlukom nego što je tada bila svesna. Ulogu je odigrala i radoznalost, ali najviše je doprinelo osećanje da će doći do svrhe. Da će njen život imati smisla. Jer čime se bavila u svoje vreme? Čime bi se ikada bavila? Ponovo se osvrnula, tražeći draž detinjstva, stanje koje je u njoj bilo zagubljeno, ali nije uspela da ga pronađe. Bila je tu, u magovoj kući, okružena čarolijom, pa opet nije osećala ono što je osećala kao dete. Da li je išla dalje? Kako je mogla znati da će sve biti tako smrtonosno, tako mračno. I opet joj nije bilo sasvim jasno šta će Eldrič uraditi. Izbrisaće veštinu magova iz razloga koji nisu savršeno jasni. A ona će odigrati ulogu u tome. Ona... Ostajala je tu dok su se ostali rasipali. Erazmo. Kent.

Merijen. Čak i Skaj. Boravila je ovde, s tim čovekom, s tim polučovekom, svesna njegove sputane žudnje prema njoj. Pitala se kakvu su svrhu davno mrtvi magovi namenili njoj i da li je Eldrič načinio grešku misleći da će uspeti da je upotrebi u svojim namerama? Čudno je kad prođeš kroz život u uverenju da poznaješ sebe, da znaš kojoj svrsi služiš, da bi naprasno otkrio da to uopšte nije istina. Poput umetnika koji otkriva da je umetnost veća od njega samog, možda čak i preobimna. Ostala je da otkrije sebe i nadala se da to neće biti previše za nju.

DVADESET OSMO POGLAVLJE ANA POGLEDA NATRAG NIZ DUGU UDOLINU I OCENI DA SU OKOLNOSTI daleko od savršenih. U pitanju su bile razdaljine i pravovremenost. Ona će ih prva opaziti - pod uslovom da priđu tim putem, a ostavila je dovoljno tragova da ih privuče. Ako ne bude magle, svakako će primetiti dim njene vatre. Kada budu prešli preko vrha uspona, ponašaće se kao da su je iznenadili - i u tome je bila poteškoća. Morala je tačno da premeri udaljenost reke od njenog logora. Ako bi je sustigli pre nego što stigne do klisure... Pa, nije želela da razmišlja o toj mogućnosti. Ne, moraće da pojure za njom, da joj budu za petama kada budu proletali kroz poslednje drveće na ivici provalije... i tada će biti prekasno za njih. Znala je za liticu i verovala je da oni ne znaju. Ana je vrlo pažljivo promatrala poslednji deo puta. Nije bilo mesta za grešku. Bacila je još jedan komad drveta u vatru i vratila se do brdašca da nastavi stražu. Lasta lučno preseče nebo i nestade u šumi. Setila se brata Norberta i njegovog obećanja, što joj je pružilo izvesnu utehu. Prajor se privio uz zemlju. Prstima je dodirivao tragove. Nastavio je da se kreće, i dalje u čučnju, povremeno dižući pogled da proveri kuda ih put vodi. „Sveži su“, reče uspravivši se prvi put otkad su otkrlii lomaču njegovog brata. „Od sinoć, rekao bih.“ „A da li je to ona?“, upita Hejz nadajući se da nije. Da neće morati

da donese odluku. Vodič klimnu, dohvati uzde i brzo uzjaha konja. Erazmo se zgleda s ostalima, ali ne naiđe na neodlučnost kakvu je sam osećao. Đakon Rouz potera konja i nastavi da jaše tačno iza Prajora. Bilo je jasno šta su njih dvojica odlučili, ali šta je s drugima? Đakon Rouz je stajao posred uzanog puta, uzdignute ruke, s prstom na usnama. „Dim“, prozbori tiho, skoro šapatom. Erazmo skoči sa sedla. „Hoćete da kažete da smo je sustigli?“ Sveštenik klimnu. „Ako nije neko drugi." Rouz i Prajor su izviđali dalje od ostalih, proširivši rascep koji, kako je Erazmo znao, nikad neće biti premošćen. Ako bi je uhvatili, morao bi da obavi ceremoniju koju mu je Persi uručio. Erazmo se okrenu ka Hejzu i Keleru. Obojica su izgledali kao da im je muka. Sveštenik ih pozva bliže kako bi mogao da govori tiho. „Dim izvire iza glave ovog omalenog brda, tako da ona nije daleko. Uprkos tome, čuće da se približavamo ako budemo jahali. Međutim, ako nastavimo tiho, peške i ona nas primeti, uzjahaće i pobeći će, ostavljajući nas kao budale. Odlučili smo da pojurimo napred punim galopom da bismo je zgrabili i ako uzjaše konja. Ipak nas je petorica.“ Rouz pogleda Hejza i Kelera koji nisu odgovorili ni pokretom glave. „Pustite da Prajor i ja obavimo posao umesto vas“, reče Rouz. „Mi ćemo uprljati ruke jer nakon onoga što je učinila njegovom bratu, Prajor više ne sumnja u njenu narav.“ Okrenuo se prema Erazmu. „Obavio sam neophodne pripreme jer ona poseduje neke veštine, koje su sada možda i ojačale. Međutim, kada je oborimo, pustite da joj ja prvi priđem. Ne dozvolite da upotrebi oštricu svog jezika na vama jer bi rekla bilo šta da sačuva kožu, a rado će preklati bilo čiji grkljan ako je to vodi u slobodu.“ Opet je pogledao dvojicu mladića. „Hoćete li jahati uz nas ili ćete pustiti da uprljamo ruke i tako vam spasemo

glave, hrabre momčine?“ „Ne“, reče Keler jarosno ih pogledavši. „Neću dozvoliti da neko drugi počini zločin putem kog će mi život biti spasen. A pošto vas jedino ubistvo može zadovoljiti, nemam izbora do da saučestvujem u zločinu.“ Rouz pogleda mlade ljude u oči s primetnim nezadovoljstvom. „Ljudi često čine zlo verujući da čine dobro“, reče sveštenik. „No, znatno ređe čine dobro verujući da čine zlo. Ipak, biće da je ovo takav slučaj jer ta žena predstavlja pretnju svemu što poznajete. Godine su pred vama i shvatićete da je tako.“ Okrenuo se prema Erazmu, koji zaklima glavom, iako nije bio ništa orniji od Kelera i Hejza. Prajor će najzad okusiti osvetu. Plamenu osvetu. Krenuše za sveštenikom i ubrzo pronađoše Prajora skrivenog u gustoj skupini borova. Odvojili su trenutak da pritegnu kaiševe na sedlima, a nakon toga, na znak đakona Rouza, odgalopiraše uskom stazom prosečenom kroz brda. Dok su preletali vrh, Erazmo začu sveštenikov povik uz mamuzanje konja. Odlučivši da ne dozvoli Prajoru i Rouzu da povrede Anu pre nego što je uruče Eldriču, Erazmo potera svog umornog konja još brže, kroz pršteće busenje šumskog tla. Za tren su projurili kraj vatre i obrisa logora, kraj svezanih konja. Uleteše u gušći deo šume, preskočiše preko oborenog debla dok su im grane šamarale lica i cepale odeću. Kopita su drobila krtu zemlju. Ovaj predeo nestade brže od misli. Začu se strašan vrisak - Ana. Konji zanjištaše. Rouz urliknu da se zaustave. Erazmo oštro poteže uzde i začu zvuk vode. Potom oseti vlagu u vazduhu. Sleteo je s konja pre nego što su se Hejz i Keler pojavili na istoj stazi. Iako se dočekao na noge, zamalo da padne preko ivice. Dole je spazio konja koji pljuska kopitama po površini, zarobljen u struji, mračan naspram otrovne zelene boje.

Rouz je stajao nekoliko stopa dalje, pepeljastog lica. Stezao je srce jednom rukom, a drugom se pridržavao za apsurdno tanku granu. Erazmo povika upozorenje, čuvši da pristižu ostali konji, i oni usporiše. ,A Prajor?" „Pao je preko, a i moj konj odmah za njim. Još uvek ne znam kako me je Farel sačuvao. Ne znam.“ Erazmo opazi tamnu priliku kako se kreće u uskomešanoj vodi, samo na tren, i bez oklevanja skoči ka najzelenijem polju reke. Činilo mu se da je večno leteo. Gledao je konja koji se grčevito koprca dok ga bujica odnosi i prekriva belinom. Kormoran zaroni u vodu, a sunce se odbi od njegovo perje nalik draguljima. Tada je i sam udario o ledenu vodu, ostavši bez daha. Ostao je tu neko vreme, nepomičan u zgusnutoj zelenoj svetlosti, i polako tonuo. Zatim primora sebe da pliva. Glava mu izbi na površinu, otrese lice i osvrnu se. Čula se vika odozgo, ali reči su se kršile o buku reke. Prilike s litice su pokazivale prstima, ali nije mogao da odredi kuda. Otplivao je malo dalje i shvatio da ga struja gura ka ivici bazena. Žestoko je zaplivao ukoso, upinjući se da stigne do mirnijeg pojasa vode iza jednog jajastog kamena. Tok je, međutim, bio snažniji nego što je mislio i za tren je već bio na ivici. Opet je pao, utonuo u dubinu, pritisnut vodenim bremenom. Tren potom neobjašnjivo se našao na površini, gutajući vazduh. Erazmo je uvideo da bi mu samo čudo pomoglo da pronađe Prajora. Najbolje je bilo da se ne protivi struji jer je bez sumnje odnela i vodiča, pa će ga negde ponovo izbaciti na površinu, kao i Anu. Gde je ona bila? Da li su ispunili Eldričev cilj, ovako slučajno? Da U je poslednji Telerov naslednik nestao s lica zemlje? Struja ga je nosila dalje u sve penušavije i valovitije vode. Pokušao je da se drži površine, ali tonuo je natrag i lomio se o stene. Okretao se i uvijao grabeći za vazduhom. Tek poneki udah. Dovoljno za goli život. Opet je udario o kamen i osetio da se ledena reka sklapa nad njim i da prigušena rika nadjačava sve zvuke. Usledila

je tišina. Hejz je trčao duž ivice provalije, trudeći se da ne izgubi Erazma iz vida, ali nakon tridesetak metara naišao je na oštar usek u stenama. Kada je zaobišao prepreku, Erazma više nije bilo. Ne beše traga ni ljudima ni konjima. Prajor je nestao. Anu nije video, a Erazmo je u poslednjem trenu pokušavao da održi glavu u svetu svetlosti i vazduha. „Vidiš li ih?“, povika Keler sustižući ga. „Nikoga nema“, dreknu Hejz da nadjača reku. Tren potom Keler stiže do njega, zadihan, i ostadoše tu, zagledani u ambis, tražeći Ijude koje neće ugledati. Otišli su niz reku. Možda su još bili živi, ali nosila ih je bujica, što znači da će ubrzo ostati bez snage. „Ako Erazmo uspe da se popne na neki kamen...“ Najzad prozbori Keler. „Da“, prošaputa Hejz. „Nadajmo se. Šta misliš, ume li Prajor da pliva?“ Keler razmisli, kao da se ne seća jesu li o tome pričali. „Sumnjam. Vrlo malo Ijudi ume. Od svih duša koje poznajem, samo Erazmo.“ Hejz klimnu. „Šta li je sa Anom? Preživela je pećinu. Možda ume da pluta.“ „Možda, ali opet, i mi smo preživeli pećinu, a nijedan od nas ne zna ni da zamahne. Barem ja ne mogu da se pohvalim time. Ne, verovatno smo prisustvovali kraju telerita. Đakon Rouz i Eldrič biće zadovoljni. Žao mi je sirotog Prajora. Obojica braće nastradaše zbog ove žene.“ „Da, a mi preživesmo.“ Hejz najednom sede na ivicu. „Živi i slobodni od maga ili se bar nadam. Želim samo običan život. Sada bih se obradovao uterivačima dugova. Više mi ne izgledaju tako preteće." Rouz ih sustiže, ponovo žustar kakav je inače bio, ali neobično smrknut. „Ima li traga gospodinu Flateriju?" Nijedan od njih ne odgovori, niti pogledaše čoveka. Hejz prvi

odmahnu glavom. Klarendon ih je dozivao. Maleni čovek je hramao uz kamenje i, dok je prilazio, videše da krvari iz rane na glavi, prilično potresen. „Randale, šta se desilo?“ „Zbačen sam s konja, ali ne mari. Gde je gospodin Flateri? Gde je Prajor?“ „Prajor i njegov konj su upali u klanac zajedno sa Anom. Erazmo je zaronio nadajući se da će spasti momka. Voda ih je sve odnela. Poslednje što smo videli bila je Erazmova glava na površini." Klarendon omamljeno klonu na zemlju. „Randale, povređeni ste.“ Mali čovek nije odgovarao. „Eto šta Eldrič čini. Krade ljudske živote. Proklet da je. Proklinjem dan kada je donet na ovaj svet, pošto je sigurno predskazano da će proždirati ljude kao što vuci proždiru jagnjad.“ Spor, odmeren šum vode. More se obraćalo obali. Erazmo otvori oči i ugleda uskomešanu mrežu svetlosti prostrtu preko tamne površine. Leđa su mu bila smrznuta. „Erazmo?" Ukaza se lice iznad njegove glave i dugi pramenovi kose padoše na njegov obraz. „Erazmo?“ „Ana... hladno mi je.“ Klimnula je glavom. „Možeš li da ustaneš?" Nije bio siguran. Mirovanje mu je prijalo - izuzev hladnoće. „Ležiš u plićaku. Ustani, pomoći ću ti.“ Povukla ga je za ruke, a on se neočekivano lako uspravi. „Postaće toplije kad sunce obasja klisuru.“ Zamišljeno je zurila u njega. „Upecala sam te“, nastavi. „Uzbrala sam te iz vode iako će to biti propast mog plana. Pre tebe su prošla dva konja bez jahača." „Prajor“, reče Erazmo. „Uleteo je za tobom. Rouz je izgubio konja, ali je uspeo da se spase.“ „A ti si plemenito uskočio za tim čovekom, Prajorom", odvrati ona. „To baš liči na tebe, Erazmo."

„Prajorov brat je bio tvoj vodič", reče Erazmo. Bistrina mu se polako vraćala. Ana ga pomno prouči, pa klimnu skrenuvši pogled. ,Jeste“, prošaputa. „Mislila sam da mogu biti strašna i svirepa kao Eldrič. No, ipak imam savest.“ Spustila je pogled - i dalje ga je pridržavala, ali nepotrebno. „Nadala sam se da niko neće biti povređen. Da ću samo ja upasti u provaliju i da će ostali biti pošteđeni.“ „Da bismo pomislili da si mrtva?“ Klimnula je. „Da, a možda biste i bili u pravu. Pravo je čudo što sam preživela, a još veće što sam naletela na tebe.“ „Očajnički potez, Ana.“ „Da, ali zar sam imala izbora? Eldrič bi me progonio do smrti ili bi zadužio druge da to čine. Drugačije je bilo kada nije znao gde da započne potragu. Kako mu sad umaći... sada kada zna ko sam - skoro nemoguće. Snažniji je nego što smo znali. Snažniji i prepredeniji." Erazmo se osvrnu. Stajali su na pljosnatoj steni ispod strehe od kamena i niko ih odozgo nije mogao videti. „Koliko smo dugo ovde?“ „Nekoliko časova. Tri, možda i četiri. Dugo osluškujem, ali nisam čula tvoje prijatelje." Voda je i dalje zapljuskivala kamen, iako je tekla znatno mirnije. Erazmo se proteže kako bi se uverio da je ostao čitav. Prošao je bez ozbiljnih povreda, iako je bio dobro ugruvan. „Biću iskren, Ana, iako ti dugujem život. Ne mogu lagati Eldriča jer će sve saznati." Klimnula je glavom, pa obgrli kolena i nasloni glavu na ruku. Erazmu se više nije činila tako iscrpljeno - kao da je povratila živost. Kraljeva krv, shvatio je. Ponovo je podigla glavu i napeto ga pogledala. „Možeš pobeći od Eldriča", kaza. „Pobeći zauvek. Uskoro će nas proglasiti mrtvima, ako već nisu. Ja mogu da nas sakrijem. Da nas odbranim od Eldričeve veštine." Uhvatila ga je za ruku. „Već sada on nije siguran da li sam živa ili mrtva. Međutim, ako poveruje da sam mrtva - da smo i ja i ti mrtvi - povući će se i neće ostaviti naslednika svoje moći.

Otarasićemo ga se. Bićeš slobodan." „Nikada neću biti slobodan", odvrati Erazmo. „Hoćeš. Ostali će dojaviti da si poginuo, a ja ću te spasti od njegovih čarolija. Izbeći ćemo iz Farske i živećemo u miru dok on ne ode. Moguće je, Erazmo.“ Erazmo je pogleda u oči toliko pune nade. „A šta ćemo onda činiti? Magovi veruju da veština mora nestati. Da će doći do kataklizme ako se to ne dogodi.“ „Čak se i magovi nisu složili s tim, Erazmo, ali protivnike te priče nadglasali su drugi, ne brojniji, već jači.“ Svedost u njenim očima iznenada uminu i ona postade tužna. „I ja ću biti iskrena, Erazmo. I ja više nisam sigurna da veština treba da opstane. Cena je bila prevelika. Samo znam da nisam spremna da umrem kako bi Eldrič bio bezbrižan. Hajde da ga nadživimo, a posle ćemo razmišljati. Posedujem moć predskazanja. Ako je vizija magova bila istinita, vremenom ću je i ja uvideti." „To nije zakleta svrha tvog društva“, reče Erazmo. Ponovo je spustila obraz na svoju ruku. „Ne postoji društvo. Niko osim mene.“ Gorko se nasmejala. „Nije li ironično to što u trenu kada Telerov san najzad postaje moguć - jer ja imam seme i više nego dovoljno dara - njegova poslednja sledbenica više nije sigurna u san.“ Opet se nasmejala. „To zacelo nije predvideo. Kao ni Eldrič. Sada imam samo jednu želju - pobeći Eldriču i umreti od starosti - ni tren ranije.“ Ana prostreli Erazma pogledom. „Veština bledi, Erazmo, bez obzira na Eldričev uspeh ili neuspeh. Ne, to je netačno, moć je ta koja bledi. Pamtiš li sedam svetova koji se dodiruju na slici u pećini? Drevni učenjaci su verovali da moć, moć koju veština crpe, obliva svetove kao plima i vekovima buja i opada. Nastupila je oseka moći. To je istina. Zato magovi iz pokolenja u pokolenje bivaju sve slabiji, dok istina glasi da su verovatno veštiji, ali da je izvor s kog se napajaju oslabio.“ „Ako je tako, zašto Eldrič želi da izbriše znanje magova? Zašto bi bilo bitno?“

Slegla je ramenima. „Njihova vizija - kataklizma. Možda je bliža nego što pretpostavljamo. Možda će se dogoditi pre svršetka oseke. Farel je takođe predvideo strašni sud, a barem jedno Pelijeovo delo takođe opisuje tu konačnu bitku. Ko bi to mogao znati osim Eldriča, a možda i on sam ne zna pošto prati stazu koju su drugi ucrtali." Erazmo je zurio u titravi odsjaj vode na kamenom plafonu. Niz reku je dopirao vetar pod kojim ga spopadoše trnci. „Biće nam hladno večeras“, reče, i dalje nesvestan da li je doneo odluku. Trebalo mu je još vremena da razmisli. Osloboditi se Eldriča! „Moraćemo da se zbijemo", reče Ana, „ali u pravu si. Ne bi trebalo da nastavljamo po mraku. Niti smemo dopustiti da nas drugi vide. Šta misliš, kako će se sada poneti?“ Erazmo razmisli. Rouz je bio temeljan, pa će želeti da bude sasvim siguran da je Ana mrtva. „Tražiće nas, žive ili mrtve. Pretražiće litice, a mislim da im neće trebati ni dan, mada je i nekoliko časova dovoljno da shvate. Svakako im neće pasti na pamet da se skrivamo ovde. Jesi U unapred znala za ovo mesto?“ „Ne, u pitanju je bila puka sreća, ako sreća postoji. Računala sam da će me reka odneti do ušća. Imam mapu koja pokazuje da kraj klisure nije daleko. Nadala sam se da ću dopuzati dotle i sakriti se dok ne zaključite da nisam preživela.“ Spustila je prst u vodu i crtala nekakav znak. „Večeras moramo obaviti jedan obred. Obred koji će nas sakriti od Eldričevog razdirućeg pogleda jer nas on progoni kroz predskazanje i mnogo toga još.“ „A kuda ćemo posle?“ „Imaš li još uvek kuću na Farou?“ „Da, ali ostrvo je veoma malo. Već za dva dana svi bi saznali za nas. Ne, to nam ne odgovara. Ka Entonskoj i dole, pravo u Durn. Možda ćemo doći do čamca i naseliti se na nisku ostrva koju posećuju samo ribolovci i skeledžije.“ Ana klimnu. Odozgo doleprša crna ptica. Sletela je u plićak i umočila krvavocrveni kljun u vodu.

„Ćuf!“, reče Ana nešto vedrije. Erazmo ubrzo shvati. Pogledao je pticu, pa okrenu glavu prema Ani. Izgledala je skoro kao da se stidi ovoga. „Kada se to dogodilo?“, upitao je. Ana zaklima glavom. „Sačekao me je ispred pećine i od tada me prati.“ „Dakle, uzimala si seme?“ Klimnula je. „Ne bih živa izašla iz zemlje da nisam. Nakon Benksove smrti.“ Uputila mu je čudan pogled. Erazmo sklopi oči, prisećajući se svega. „Rouz se oslobodio i srušio branu. Je U Benks zahvaćen tim užasnim odlivom?" „U malenom tunelu na dnu. Takva poplava. Benks se zaglavio u prolazu i sprečio protok vode. Uspela sam da ga izvučem tek kad je voda iscurela. Bio je tako blizu. Još samo metar... i preživeo bi.“ Erazmo joj dodirnu ruku. „Rouz nas je iznenadio. Nikada mu ne bismo dozvolili da sruši branu. Jedino vam je sveštenik želeo zlo.“ Nije se otrgla od njegove ruke, ali ga hladno pogleda. „No, progonili ste me još od Kaslboa." Erazmo skide ruku i pusti je da padne u ledenu vodu. „Da, ali ne jakom voljom. Eldrič je poslao glasnika... Progonili smo te pod pretnjom i pod uverenjem da ćeš uzrokovati neizmerno zlo čak i ako to ne nameravaš." „Ah“, reče i zagleda se u klisuru, gde je poslednja večernja svetlost rasplamsavala zelenu paprat koja je rasla na slepom zidu. Paprat se umorno ljuljala na povetarcu. „Pitam se je li to istina?“, reče Ana. „Ili još jedna laž maga koji ničim nije vezan za istinu.“ Erazmo nije umeo da odgovori. Da li je zbilja sumnjala ili je Rouz bio u pravu kada ga je upozorio da joj ne veruje - da je u stanju da kaže bilo šta? Ipak, spasla je njegov život. Izvukla ga je iz reke, iz sigurne smrti. „Zašto si me spasla?", prošapta Erazmo. Ana nije smesta odgovorila. „Zato što je previše ljudi poginulo. Ne

mogu da živim po tako visokoj ceni. Bolje je umreti nego postati kao Eldrič. Bolje je umreti.“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE ELDRIČ JE KORAČAO UKRUG PRED ZASTAKLJENIM VRATIMA, ZASENJUJUĆI vedrinu jutra. Nakon nekoliko sporih krugova okrenuo se prema svojim slugama, Vokiju i Brajsu, koji su, kao i uvek, strpljivo čekali. „Razočarali ste me, Brajse.“ Njegov podanik klimnu glavom i proguta pljuvačku. Eldrič ga je ljutito gledao. „Šta vas je navelo da učinite ovako nešto?" „Tvrdila je da joj je Erazmo otkrio mnogo toga. Da joj je pokazao zapis na darijanskom." „Erazmo ne bi učinio ništa poput toga! Zbilja, Brajse, Erazmo je čovek izuzetno snažne ličnosti i visoke inteligencije, ništa nalik mladiću koga pamtite. Ne možete mrzeti dete zbog onoga što jeste, kao što se ne možete ljutiti na konja jer nije razumno biće.“ Mag pogleda Vokija. „Šta mislite, kakve su joj namere?“ Voki iskosi glavu, više obuzet mislima o ženi nego odgovaranjem na pitanje. „Mislim da je bezbedno pretpostaviti da želi samo da se uveri kako grofica nije povređena i da je ovde po svom nahođenju. Mislim da nije nepromišljena kao Kent. Gospođica Eden nije došla s namerom da ikoga spase.“ „Da li je privlačna, ta književnica?“, najednom upita Eldrič. „Pa, pojava joj je vrlo obična, gospodine", odgovori Voki, nimalo iznenađen pitanjem, „ali je izuzetno dopadljiva, ima oštar smisao za šalu i budnu oštroumnost. Privlačna? U širem smislu, gospodine,

rekao bih da jeste.“ Eldrič se zapravo nasmeši. „Grofica će biti ljubomorna, Voki. Pripazi na ponašanje." Opet je počeo da tumara ukrug. „Dozvolite joj da se vidi s groficom. Sastaću se s njom večeras, kada završim sa Skajem.“ Opet je zastao da odmeri Brajsa - kao da pravi ponovnu procenu u svedu njegovih skorašnjih dela. „Ako su Erazmo i ostali pratili tu ženu kroz brda, kao što kažete, uskoro će se pojaviti. Želim da budete tu kada se pojave. Da ih dovedete pred mene, naročito tog Klarendona.“ Nastavio je da ga posmatra još nekoliko trenutaka i potom se okrenu. „Verujem da smo za danas završili s iznenađenjima." Mag nakon ovog ućuta i nastavi da hoda ukrug. Potisnuo je sluge iz uma i misli mu obuze nešto sasvim drugo. Nedoumice o kojima je razmišljao u tišini i potpunoj samoći. Grofica popusti treći uzastopni zagrljaj s Merijen, odmače se na dužinu ruke i odmahnu glavom. ,Još ne mogu da verujem. Kako, za ime sveta...?“ „Pa, ne biste verovali", odgovori Merijen rasplićući se od grofičinih ruku, pomalo posramljena ovakvim izlivom osećanja. „Srela sam Skaja pored puta. Kočija mu se pokvarila, a putovao je zajedno s čovekom zvanim Brajs. Sećate se, za njega se pričalo da je sluga osobe koja boravi u Baumgirovom domu? Pa, iz Kentove priče sam saznala da je to bilo Eldričevo uporište, tako da je Brajs morao biti magov podanik.“ „No, vi niste verovali Kentu!“ „Poverovala sam kada su vas odveli.“ Oči joj se suziše, skoro da ih sklopi kada se setila. „Da, znam da je sve moja krivica. Da sam ranije poslušala Kenta, izbegli biste u Entonsku i ništa od ovoga se ne bi dogodilo.“ „Tako je“, reče grofica, „ah sumnjale smo u njega, a ni ja nisam želela da verujem da sam odlazila kod maga a da se toga ne sećam.“ „Dakle, Kent je bio u pravu - ovde ste protivno svojoj želji?“

Grofica odmahnu glavom. „Ne, ovde sam zahvaljujući sopstvenoj ludosti. Obuzela me je znatiželja, a uz to - recimo samo da sam napravila pogodbu s lordom Eldričem - đavolju pogodbu, ne sumnjam. Ipak, ne može se prekršiti reč data magu.“ Gledala je Merijen trudeći se da se osmehne. „Onda želite da odete, ali niste u mogućnosti.“ Grofica odmahnu. „Ne. Ne bih... ne bih otišla. Nije jednostavno, Merijen, i mag mi ne bi dozvolio da objasnim sve. Verujte da sam odabrala da ostanem ovde i da nisam žrtva nikakve mađije. To je istina, u grubim crtama." „Elorela...“ Merijen najednom nesrećno, uvređeno upita: „Šta će biti s vama? Hoćete li se ikada vratiti među nas? Među svoje prijatelje?" „Imam veoma malo prijatelja i nadam se da ću se u pravo vreme vratiti. Ne mogu reći kada. Mag je tajanstven i, da budem iskrena, mislim da ni Eldrić nije siguran u budućnost.“ Svalila se na sedište kraj prozora, a Merijen zauze mesto naspram nje. „Zbunjuje me mnogo toga što se ovde odvija, Merijen. Predskazanje nije ni nalik onome što sam očekivala." Raširila je dlanove i spustila ih u njeno krilo. „Zamislite da upravljate brodom koji plovi kroz maglu, uz prevrtljiv vetar i morske struje. S vremena na vreme magla se rasklanja i uviđate da ste se uputili prema stenama, pa promenite pravac, ali magla se opet spušta i vetrovi i valovi vam ne daju da budete sigurni u svoju odluku. Sve vreme radite ono što je, po vašem mišljenju, nužno da izbegnete brodolom. Spoljnje sile, struje i vetrovi delaju bez prestanka. Magla će se možda ponovo razmaći i otkriti stenu koja je toliko blizu da je pramac ne može promašiti ili neki greben koga ste mirno zaobišli putujući ka novoj opasnosti. Znam da ovo nema mnogo smisla, ali tako doživljavam predskazanja. Ništa nije određeno. U davna vremena magovi su predskazali užasnu kataklizmu. Jasno je da su iz tog razloga nestali i izbrisali trag svojih veština. Veštine bi, vidite, dovele do katastrofe. Tako su rešili da zatru svoje postojanje i izbegnu taj

događaj. Međutim, ništa nije isklesano u kamenu. Budućnost će se možda prestrojiti i omogućiti da veštine potraju, uprkos svom njihovom trudu, i kataklizma će se ipak dogoditi. Vidite? Događaji nisu suđeni, zapisani. Naša dela imaju posledica, makar ih nikada i ne razumeli. Pretpostavljam da je čitav život takav. Činimo sve u cilju sopstvene dobrobiti, ali se nešto ponekad, uprkos svemu, okonča tragično. A Eldrič je obuzet... gledanjem u budućnost, dalje od svih, posmatranjem promena, traženjem smisla u silama koje su na snazi. Ja sam na neki način deo svega. Praktično sam štit od mogućih događaja. Još uvek nije jasno hoću li odigrati neku ulogu i kakvu. Teško je objasniti jer je Eldrič ubeđen da su drugi uticali na budućnost tako da ja u ovom trenutku budem njegovo iskušenje. O, zaista ne razumem. Sve je tako čudno i zvuči sasvim neverovatno kada se naglas izgovori." Grofica podiže pogled ka zabrinutom licu svoje prijateljice. „Merijen... Šta će Eldrič učiniti s vama? Zašto vam je uopšte dozvolio da me vidite?“ „Ne znam. Ubedila sam Brajsa da nam je Erazmo otkrio svakojake tajne o svom boravku u Eldričevom domu. Doveo me je ovde, kao što sam se i nadala, da se uverim da niste povređeni.“ Grofica je pokušavala da ne oda svoju brigu. „Nije trebalo to da činite. Mag nije popusdjiv." Pogledala je kroz prozor ka drvoredu koji je bio granica njenog sveta. „Veoma čudno. Došla sam kod Eldriča, očekujući da ću biti odvojena od svih prijatelja, ali svi su došli po mene. Kent je takođe bio ovde — i nekim čudom su ga, izgleda, i očekivali. O, ne baš njega, već uopšteno - slikara. A sada vi. Kažete da je i Skaj ovde? Skaj... Mislila sam da ga više nikada neću videti. Skoro da mi je iščileo iz uma.“ Začuđeno je odmahivala glavom. „Sada verujem da uopšte ne razumem život, Merijen. Eldrič

provodi vreme trudeći se da prodre kroz veo vremena, ali to mu ne polazi za rukom, pošto se okolnosti menjaju svakog trena. On, po svemu sudeći, ne veruje u slučajnosti. U njegovom svetu sve ima povod, kao da, iako pokretna i neuhvatljiva, postoji sveobuhvatna mustra. Kada je Kent stigao, hrabri, budalasti Kent, Voki ga je opisao kao dobar znak, govoreći da su ’očekivali slikara’." Podigla je pogled ka Merijen i osmehnula se. „Eldrič ga je uposlio da naslika dva portreta, moj i njegov, i pustio ga da ode. Baš kada sam počela da očajavam kako ću ostati sama u ovoj neobičnoj kući, vi i lord Skaj stigoste u jednoj isporuci. Ne mogu ni da pomislim na to šta će biti sledeće. Ne mogu.“ Merijen se nasmeja podižući obrve. „Tek odskora verujete da ne razumete život? Ja ga nikad nisam razumela. Ljudi me uzdižu zbog dalekovidosti’, ali da vam kažem iskreno, ja je ne posedujem. Barem ne u onoj meri u kojoj oni misle. Pišem o ljudima koji se hvataju u koštac sa zbunjujućim problemima, prave bistre odluke koje polaze po zlu ili izvlače glupe zaključke koji se završe dobro. Svega mi, poznajem neke sasvim sulude osobe - bez ijedne razborite misli u glavi - kojima sve čega se dohvate sjajno ide. Ako bi kupili akcije u preduzeću koje propada, sutradan bi se čule vesti da je uprava preduzeća pronašla zlatno polje. I smatraju sebe genijima! A nisu ništa do srećnici, u nedostatku boljeg izraza - učestali srećnici! Sigurna sam da obe poznajemo ljude sa suprotne strane. Da ne pominjemo šta se ljudima zasluženo i nezasluženo događa. Kako je to ikome razumljivo?“ Medu njima zavlada tišina, kao da nijedna više ne može da održava lažnu bezbrižnost. Merijen ozbiljnim pogledom prostreh groficu. „Šta ste vi Eldriču, Elorela? I Šta je on vama? Postoje li među vama... osećanja?" „Osećanja...?“,grofica se začudila svojoj spremnosti da se brani. „Ne, ne bih rekla. Možda bi se to moglo opisati kao privlačenje. Postoji još nešto. Namenjena sam njemu, Merijen. Da ga iskušam. Da ga dovedem do neke smrtonosne greške koja će dopustiti veštinama da ponovo procvetaju.

To verujem na osnovu magovih nagoveštaja i delića odgovora koje sam uspela da iščupam iz Vokija.“ Grofica je gledala u prijateljicu pitajući se izgleda li izgubljeno koliko se oseća. „Vidite? Sve vreme sam imala drugačiju svrhu. Ta opsednutost koju stvaram u muškarcima... Nije istinita, to uopšte nisam ja, već proizvod veština. Eldrič nije trebalo da shvati, ali očito su potcenili njegovu moć, pošto je to uvideo. Zato sam ovde, delom i da bih otkrila gde pripadam u široj priči. Razumete li me, Merijen? Ja sam poput vaše junakinje koja shvata da je u knjizi, ali nastavlja dalje samo da bi videla kako će se sve svršiti i šta je njen udeo.“ „To je bilo sasvim besmisleno“, odvrati Merijen, „a pomalo me plaši što sam vas dobro razumela. No, ako ćete dovesti Eldriča do neke užasne omaške, zašto vas drži ovde? Zašto vas ne odagna nekud ih učini nešto još gore? Zar to ne bi bilo najbezbednije? Da ne dozvoli da ugrozite njegov plan?“ Grofica odmahnu glavom. „Nisam sasvim sigurna. Možda su oni koji su me začarali znali da me neće odbaciti, čak i ako pronikne u moju svrhu. Nemoguće je dati odgovor, Merijen. On je preopterećen i tajanstven. Nikada niste upoznali toliko tajnovitu osobu. A izuzetno je ponosit. Ponekad mislim da želi da me upotrebi u svoju korist, kao da bi time dokazao da je moćniji od onih koji su me stvorili - kao da se mrtvima nešto može dokazati.“ „To već zvuči kao istinski muškarac. Barem kao jedan od onih ’velikih muškaraca’ koje poznajem. Njihov ponos je veći od svega na svetu.“ Merijen podiže obrve. „Dobro, ne bi trebalo da guram nos.“ „Ne bi trebalo", preseče je grofica krajnje odlučno. Merijen skrušeno klimnu glavom. Tišina potraja nekoliko minuta. „Mislite li da sam razljutila maga?“, najzad upita Merijen pomalo grubim glasom. „Hoće li izvršiti neku... odmazdu zbog ovog što sam učinila?“ „Ne znam, Merijen", odgovori grofica, zadovoljna što se tema najzad promenila. „Sigurna sam da Kentu nije naudio. Mislim da će

isto učiniti i s vama - čini se da nije strahotan kako ga legende predstavljaju. Prihvatite bar jedno - nećete otići odavde noseći celovito pamćenje o boravku. Eldrič to ne dozvoljava.“ Merijenin pogled bljesnu i usta joj se otvoriše u čudu. „Šta hoćete da kažete? Da će meni učiniti isto što i vama? Probudiću se, kao iz sna, i neću znati ni da li ste dobro ili ne?“ Ustala je ispred prozora i okrenula se bokom. „Elorela... Ja svoja sećanja pretapam u zlato. Shvatate li? Važnija su mi od slave, bogatstva i ugleda. Ona su sirovina od koje sve gradim. Ne sme ih dotaći... Ne sme!“ Prebledevši, okrenu leđa grofici. „Porazgovarajte s njim. Ne sme prekrajati moj um kao da je reč o nečijim škrabotinama - ne sme isecati ono što mu nije po volji. Recite mu to, Elorela. Recite...“ Skaj se nije sećao. Brajs ga je uveravao da poznaje Eldriča odranije, ali nije mogao da se seti nikakve pojedinosti, niti je imao predstavu o tome kako mag izgleda. Još ukradenih sećanja, ali u ovom slučaju uzrok se znao - kao i lek. Eldrič je mogao da vrati sve što je oteo, Skaj nije sumnjao u to. Mag je možda učinio i nešto više. Brajs ga beše prepustio malom, zdepastom, rasejanom čoveku koji ga je vodio na sastanak s magom. Bilo je čudno videti da čovek koji uliva strah zapošljava ovako bezazlenu osobu, najsličniju ostarelom učitelju. Ovo je pomalo opustilo Skajeve prenapregnute živce. Međutim, i dalje je bio napet. Ne iz straha, mada ga nije osporavao, koliko iz znanja da mu je ovo zasigurno jedina prilika. Ako ne bude uspeo da nagovori Eldriča da mu povrati sećanje, proživeće ostatak svojih dana bez njega. Nije želeo da prokocka ovu priliku. Međutim, nije znao skoro ništa o magu. Pričalo se da je ohol i bezosećajan prema drugima, poput svih ostalih ljudi njegovog soja. Podrazumevalo se, onda, da nije imao ni strpljenja za ljude, pošto ih je smatrao beskrajno nižim bićima. Kako umilostiviti takvu osobu? Ironično je bilo što je i sam Skaj, u odnosu prema drugima, najčešće zauzimao stav sličan Eldričevom. Čak i uspešni ljudi su

strepeli od njega, od njegovog silnog ugleda, i nije bio strpljiv prema njima - bili su mu dosadni. Prekidali su njegov značajni posao besmislenim pitanjima i bezumnim planovima. Istini za volju, često je bio i nepristojan prema njima. I kako se poneti? Kako su ljudi pridobijali pažnju zloglasno netrpeljivog Skaja? Najčešće je nisu dobijali. Zapravo je zavisila od njegovog raspoloženja i prirode posla koji su prekidali. Odvajao bi vreme da sasluša uglavnom učtive, neposredne i uzdržane ljude. Ljude koji očito raspolažu zdravim razumom i ne traže previše. Skaj je bio zaštitnik mnogih mladih empiričara i ispravio je mnoge nepravde. Nije bio sebičan i nemoguć koliko se mislilo. Ili možda jeste? Čovek zvani Voki stade ispred vrata, tiho pokuca i odškrinu ih. „Lorde Skaju“, progovori kroz otvor, pa gurnu vrata do kraja i klimnu glavom dajući Skaju znak da uđe. Skajevo čitavo telo zatreperi, tik ispod kože. Nije to osetio nikada pre, i osećao se kao da je na neki način odsečen sam od sebe, kao da mu ličnost pluta nezavisno od tela. Ipak je uspeo da se pokrene napred. Da li je ovo bila mađija? Neka čarolija koja je zračila iz maga? Skaj se osećao kao da će svakog trena izgubiti ravnotežu. Tamnokosi čovek je sedeo u fotelji kraj prozora i čitao neku veoma drevnu knjigu. Na stolu je svetlucala samo jedna sveća i njena nejaka svetlost je ostavljala u senci najveći deo sobe, koja je Skaju izgledala vrlo veliko. Nakon šest koraka Skaj stade da čeka i, kada je, znatno kasnije, prekoračen prag nepristojnosti i bezočne podrugljivosti, poželeo je da se nakašlje, ali nije. Verovao je da bi to imalo nepoželjan ishod. Palo mu je na pamet i da se okrene i ode, ali čuo je mnoge priče o ljudima koje su magovi ukopali u mesto i, premda nije sasvim verovao u njih, ipak... Eldrič najzad podiže pogled, a knjiga beše još uvek otvorena u njegovoj vrlo gracioznoj ruci. Mag ga je posmatrao obespokojavajuće ravnodušno, pa na kraju klimnu. „Kada ste upoznali onu ženu u domu

Meri Fajnsvort, sećate se, bilo je tu nekoliko agenata Admiraliteta u raznim etapama omamljenosti." Skaj klimnu. „Možda ste primetili nešto što vam se kasnije nije vraćalo u sećanje. Želim da usmerite um natrag na tu noć. Sklopite oči. Zamišljajte sve što ste pomišljali i činili. Recite mi: stigli ste kočijom..." Jesam.“ Skaj je sklopio oči, kako mu je zapoveđeno, zamišljajući tu noć. Da li je bila kišna? „Žena je otvorila vrata?“, upita Eldrič. „Ispijena žena...“ Skaj je osećao da tone u trans, u stanje slično snu. Osećao se bezmalo kao da se vratio u prošlost. Osećao je mirise te večeri, osećao je dodir noći na koži. Bilo je kiše, ali oskudne. Vrata se otvoriše i pojavi se žena. Neka ruka ga je držala ispod mišice i vodila kroz sumrak - ne, bio je unutra, ali je vladala polutama. „Ništa vam ne fali, lorde Skaju. Samo prođite kroz vrata.“ Bio je to maleni čovek, vratio se i vodio Skaja van sobe. Eldrič. Skaj pokuša da otrgne ruku, ali bio je preslab. „Ne... Moram, moram razgovarati s lordom Eldričem." Nije mogao da se oslobodi, pa ukopa noge i izvi vrat da pogleda natrag. Visoki čovek je stajao kraj prozora, a jedna sveća, udvojena odrazom s prozora, tek ga je ovlaš dodirivala - kao da je najvećim delom bio sačinjen od senke. „Neka govori, Voki“, začu se neobično muzikalan glas. Zašto mu je taj zvuk ledio krv u žilama? „Gospodine“, zausti Skaj trudeći se da se seti šta je bilo toliko bitno. „Gospodine, kao dete sam izgubio sećanje. Ne znam da li sam vam ičim poslužio, ni da li mogu biti koristan, ali rado bih menjao sve što imam, svaki vid usluge, da ponovo steknem svoje pamćenje." Eldrič se nije okretao, već je izgovarao reči u staklo, a dok su se odbijale, s njima je dopirao i trag noćnog mraza. „Razmena? Ljudi mi

služe, voljno ili nevoljno. Šta biste to vi mogli menjati što ja ne bih besplatno zadobio? Ne, lorde Skaju, bila bi to loša pogodba za obojicu. Da li biste bili podjednako odlučni kada bih vam saopštio da bi trebalo da budete srećni zbog svog neznanja?“ Skaj je bio zatečen. Bio je tek dečak. Šta je to mogao učiniti, pa da zaborav bude srećna okolnost? Ili je u pitanju nešto što je učinjeno njemu? „Želim svoja sećanja, bez obzira na sve.“ „Zaista, želite? Dovedite ženu, gospodine Voki.“ Maleni čovek povuče Skajevu ruku. „Ne govorite ništa, gospodine", prošaputa. „Neće vam doneti ništa dobro.“ I Skaj dopusti da bude izveden ispred, ostavivši prošlost u mračnoj sobi, kod čoveka stvorenog od senki. Merijen sede u fotelju kraj sveće, pošto ju je u ovom neobičnom mestu jedino svetlost privlačila. Neće me povrediti, tešila se. Šta god učinio, neće me povrediti. Čak i Eldrič nije tako osion. Čak je i kralj bio njen strastveni čitač, za ime sveta. Kralj! Ko zna, nije bilo nemoguće da je i mag čitao njene knjige! Na kraju krajeva, na stolu je bila knjiga. Sveća je obasjavala njen kožni povez. Kako je stara i otrcana bila! Koža je ponegde bila tanka koliko i njeni trošni listovi, a naslov odavno izbrisan. Imala je naviku da proverava naslove knjiga koje ljudi čitaju, iako ju je samo delimično zanimalo čitaju li nešto njeno i prirodno je želela da pogleda o čemu se radi. Umalo da posegne za njom i otvori je, ali joj je tada sinulo. Ovo nije bila obična knjiga, već knjiga magija, zabranjena svima izuzev maga. „Plamena mu“, naglas izusti. Opsedala ju je radoznalost. Nije mogla da skine pogled s knjige, kao da će zurenjem nešto otkriti. Zabranjena knjiga: žena koja voli knjige i traga za znanjem nije mogla naići ni na šta privlačnije. „Zašto je ne otvorite?" Podigla je pogled i ugledala visokog, povijenog čoveka na kapiji

koja vodi u baštu. Nije mogla da otvori usta. Nije joj padalo na pamet šta bi mogla reći. „Očito ste opčinjeni. Otvorite je.“ Samo je zurila, zatečena njegovim zvonkim glasom i igrom senki oko njegove prilike. Bio je strašniji nego što je Elorela govorila. Čudniji. Ispružila je ruku, odnekud svesna da ne sme odbiti ovaj izazov. Pre nego što prstima dosegnu do knjige, zastade. „Hoću li biti povređena?" Osmeh mu na tren obasja lice, rugajući joj se, na šta je bila upozorena. „Zašto? Osećate li da je znanje opasno?“ „Nesporno, kada ga poseduju pogrešni ljudi, ali ja sam mislila na nešto tajanstveno. Zaštitne čini ili nešto slično.“ Zamahnuo je tamnom kosom. „Ne, u tom smislu sasvim je bezazlena." Neodlučno ju je dodirnula, svijajući prste ispod korice, ali i dalje je nije otvarala. Osećala je Eldričev uporan pogled. Sklonila je ruku, pa mu uzvrati pogled. Lice joj se steže u uzan osmeh, koji se istog trena rastopio. Neko vreme su gledali jedno drugo i Eldrič se nasloni na dovratak. „Darovitost, ali ne bez mudrosti“, izgovori bez imalo podsmeha. „To uopšte nije česta pojava." Ušao je u sobu i dovukao drugu fotelju bliže njoj. „Eldrič“, kaza, klimnuvši glavom prema njoj. „Merijen Eden.“ „Hajde da otklonimo masku pod kojom ste ovamo dovedeni. Erazmo vam nije rekao ni reč o godinama provedenim u mom domu.“ Klimnula je glavom. Mag se na tren rastužio. „Brajs je večito spreman da pomisli najgore o Erazmu.“ Skrenuo je pogled i zagledao se u odsjaj plamena sveće u staklu. „Verujem da ste se uverili da nisam oteo gospu Čilton, niti je ovde držim protivno njenoj želji.“ Merijen klimnu, osetivši da joj ponestaje dah. Da li ga je ljutilo što