Kompas Duse - Sean Russel

je imala takvo mišljenje o njemu? Eldrič se zavali, skoro leže, i preplete svoje duge prste. „Koliko imate godina?", upita, odmeravajući je, kako joj se učinilo, ne sasvim pristojno - kao da mu je strana uljudnost obrazovanog društva. „Dvadeset i devet“, odgovori. Stisnuo je usne kao da je u dubokim mislima. „Šta biste rekli ako bih ponudio da vam kažem tačnu godinu vaše smrti?" „Mislila sam da predskazanja nisu nepogrešiva“, odgovori opreznim glasom. Je li ovo bila neka šala na njen račun? Nije joj prijalo da s magom razgovara o smrti - o svojoj smrti! „O, nije reč o predskazanju - barem ne u uobičajenom smislu.“ Merijen nije mogla da se seti kada je poslednji put osetila strah - istinski strah. Strepnju od sramote ili neuspeha jeste, ali ne i strah za goli život. „Mislim da radije ne bih da znam. Kakvo bi mi dobro donelo to saznanje?“ „Skoro nikakvo, sa šireg stanovišta. Ne biste mogli da izmenite činjenice. Ipak... možda biste dovršili poslove koji su vam važni. Da učinite sve što ste oduvek sanjali. To putovanje na Farou ili onu knjigu koju odavno zamišljate.“ „Postoji i ta strana, svakako“, reče ona. Je li to vaša namera? Da me iskušavate nekim zabranjenim znanjem?" Eldrič se nasmeja. „Užasan porok, znam, ali zanima me koliko ćete dugo živeti iz mojih ličnih razloga, pa sam pomislio da će zanimati i vas. Ja ću u svakom slučaju saznati." „Ne sećam se nijedne priče u kojoj je mag nudio nešto besplatno." Merijen se pobojala da je prestupila granicu još dok je govorila. „Primećuje se da ste prijateljica gospe Čilton", reče s dozom dobre volje u ironiji. „No, to su samo priče, skoro nijedna nije istinita. Mašta. I to ona koja nije stvarnija od istine.“ Najednom je ustao iz fotelje i stao uz vrata. U daljini se čulo nešto slično žalosnom urlikanju i ona uvide da je reč o vuku, Eldričevom čuvenom ljubimcu. „Dopustite mi da vam ispričam priču, ako smem da se usudim

pripovedati istinskom pripovedaču “ Zaustio je, ali Merijen ga prekide. „Zašto se trudite? Sigurna sam da neću upamtiti ništa od svega što će se ovde dogoditi." Eldrič obori pogled na nju, stežući lice. „Bojite se da ćete zaboraviti dragocena osećanja vezana za groficu, kao Kent?“ „Pogrešno ste me razumeli“, odvrati Merijen, trudeći se da zadrži blag ton. „Moja sećanja su kamen kojim zidam sve što posedujem. Bez njih nisam nimalo drugačija od ostalih neudatih žena svojih godina. Nije bitno poštujete li mene, ali ako barem malo poštujete moju umetnost, bolje ćete razmisliti." „Ah, govorimo o umetnosti.“ Podrugljivi osmeh se na tren pojavi i brzo nestade. „Moram vam reći, gospođice Eden, da je vaša umetnost prilično bezvredna, koliko god je vaši saborci uzdizali, kada se uporedi s drevnom umetnošću koju ja upražnjavam. Oprostite ako sam tašt, ali vi prizivate jedino misli vaših čitalaca, dok ja prizivam promene u živom svetu koji nastanjujemo." Okrenuo se i mahnuo prema sobi. „U ovoj kući postoje duhovi. Da li ste to znali? Dvoje dece koja su u veoma malom uzrastu preminula od gripa. Grofica ih bezmalo oseća. A vi?“ Pomerao je ruke kroz vazduh, ostavljajući sjajan srebrni trag, tapiseriju simbola i belega. Pojući na nepoznatom jeziku, uperio je prst u sveću kraj njenog lakta i plamen se rasparča na sedam blještavih kraka - na šta se trgnula u strahu. Ubrzo se u središtu sobe pojavilo dvoje dece - dečak i devojčica. Zurili su u Eldriča neprirodno razrogačenim mračnim očima. Sašaptavali su se, ali nisu skidali pogled s njega. Devojčica je na tren pogledala prema Merijen, ali nije joj zadržala pažnju. „Vidite li?“, tiho upita Eldrič. „Duhovi prošlosti. Osećate li tugu? Kajanje?Tri i sedam godina,i još uvek lutaju ovuda. Jeste li ikada tako verno predstavili ličnost? Mislim da niste.“ Uz jedan mah deca nestadoše i Merijen oseti čudnu toplotu iako joj srce beše sleđeno.

„Sada, dozvolite da počnem iznova“, reče Eldrič nežnim, tužnim, muzikalnim tonom - kao da je umeo da priča molskim tonalitetom, pianisimo. „Odveden sam u dom maga Lakloua kada sam imao samo sedam godina. Sedam godina. Jedva se sećam pređašnjeg vremena — istinskog detinjstva. Ono je izgubljeno. Izgubljeno u snu koji iščili smesta po buđenju. I probudio sam se u domu jednog maga, trošnom zamku koga je opsedalo nešto više od pukih sećanja. Bio sam usamljeno dete u tom užasnom mestu. Satima bih zurio u okolnu šumu, sanjario o svetu iza nje, o svetu u kom su me roditelji žrtvovali." Zastao je i uhvatio vazduh. „Celim bićem sam strepeo od Lakloua. Bio je prek i okrutan. Njegov ljubimac bila je guja...“

TRIDESETO POGLAVLJE ĐAKON ROUZ PRIKUPI TOPLI PEPEO S KRAJA HRPE UŽARENOG UGLJEVLJA i napuni šake ožalošćenih - Kelera, Hejza i Klarendona. Hejza je uznemirila toplota pepela. Rouz priđe vodi, pojući snažnim glasom, na starofarskom. Pustio je pepeo niz vetar i obeležio vodu Farelovim znamenjem. Svaki učini isto, a nakon toga izručiše i ostatak pepela u reku, u arteriju sveta. Tragah su celog dana i prethodnog popodneva, u sve većem očajanju i bezvoljnosti. Većim delom Klarendon i njegov ogromni pas išli su dalje od svih, kroz priobalsku vodu, pentrajući se preko stena kao da čoveku godine ne predstavljaju breme. Često bi ga ugledali na nekom krupnijem grebenu, kako nadgleda suprotnu obalu. Za Hejza je Klarendonova odlučnost bila skoro opipljiva - skoro da je osećao snagu čovekove želje da na suprotnoj strani ugleda Erazma - živog i zdravog, zajedno s mladim vodičem. Hejz je posmatrao Rouza kako kleči kraj reke i izgovara kraljevsku, svečanu molitvu na starofarskom. Zadovoljstvo koje mu je donela Anina smrt bilo je ublaženo gubitkom Erazma i Prajora. Kada je molitva bila svršena, Klarendon položi pregršt divljih ruža na vodu i vijugavi vetar ponese njihov miris uz klisuru. Hejz je pogledom ispratio ruže koje su otplovile van vidika već za nekoliko trenutaka, pa se okrenu, osetivši slano peckanje suza. Istrčao je gore, natrag u šumu, da ostane sam sa svojom žalošću. Da li bi do ovoga došlo da nije upleo Erazma u događaje?

Klarendon ga je tešio, govoreći da slučajnost igra najmanju ulogu u svemu, ali opet, da se nisu sreli u bordelu, da li bi se išta od ovoga desilo? Pronašao je proplanak desetak metara iznad reke, seo i zurio u suncem obasjanu vodu. Njen večiti tok ga je nekako smirivao - ravnomerni, zadovoljni tok prema moru. Svakog je čekao taj put, natrag u zemlju, odakle će se uobličiti u neko ogromno drvo ili paprat koja raste pod šumom. Tako je Erazmo nestao, najzad utekao od Eldriča, tako se izlečio od skrivenih ožiljaka. Sumrak izađe iz šume i usput ga pozdravi, uzbuđen što putuje kroz divljinu zajedno s gospodarem. Tren kasnije pristiže i Klarendon, jedva čujno, u svojim malenim čizmama. „Ah, tu ste, gospodine Hejze. Ometam li vas?“ Hejz odmahnu glavom. „Ne, spreman sam za društvo. Samo sam sedeo i posmatrao reku, i to me je utešilo." Klarendon sede na travu - pomalo ukrućeno, pomisli Hejz. „Da, i mene je voda uvek smirivala. Iz mog doma u Kaslbou vidi se jezero. A kada putujem zimi, obično se držim mora ili nekog drugog vodenog tela. Ne činim to namerno, ali nekako stignem dotle. Znate li onu staru pesmu? Nepoznatog pesnika, čini mi se: ’Oblaci nas sobom nose, ka zemlji nas vetar vodi, padamo u trave rosne, žednoj majci što nanovo rodi. Bledo se osmehnuo. „Sve nas čeka isti put. ’Dole, ka moru, ka brodovlju ponositom. Čitave će zemlje potonuti, ako je verovati tim prirodnjačkim filozofima. Gospodin Flateri je otišao ranije nego što je trebalo. Ranije nego što su njegovi prijatelji želeli, svakako. No, svi ćemo poći za njim. Verovatno neću mnogo zaostati i ne govorim to iz samosažaljenja, već je prosta istina da ljudi rođeni u mom stanju retko bivaju blagosloveni prirodnim životnim vekom.“ Zagledao se u

neumornu reku, još tužniji. Hejz nije progovarao, niti nudio utehu, pa obojica poćutaše, možda u nadi da će dočekati čudo. U nadi da će se Erazmo pojaviti, doplivati uz krivudave uvojke reke. „Mislio sam da bi se od svih nas Erazmo poslednji udavio“, reče Hejz. „A ipak, na kraju je njegova plivačka veština okončana propašću. Niko od nas ne bi ni pomislio da skoči u provahju. Veština ga je izdala.“ Klarendon klimnu. „Mislim da je to česta pojava. U opasnost nas dovode naše sposobnosti - nikada nedostaci, pošto znamo da se na njih ne treba oslanjati.“ Hejz klimnu. „Šta će se sada dogoditi?“, upita. „Rouz je pominjao neki obred koji je Erazmo trebalo da obavi ako pronađemo Anu...“ „Niste razgovarali s gospodinom Flaterijem o tome?“ Hejz odmahnu glavom. „Pa, time ne bi samo obavestio maga već bi nad gospodinom Flaterijem bila izvršena i osveta. Vidite, to je isti obred koji je uzrokovao Persijeve užasavajuće opekotine." Hejz se okrenu prema njemu. „Mislite li da je Eldrič bio svestan toga?“ Maleni čovek sleže ramenima. „Ne znam. Ko bi znao maga. Sigurno je da niko od nas nije spreman to da izvede. Verovatno jedino sveštenik poseduje znanje ili dar, a svakako neće staviti svoj dragoceni život na kocku sada kada je ispunio svoj zadatak. Ne,ja mislim da ćemo morati da pronađemo drugi način da saopštimo Eldriču. Đakon Rouz će najverovatnije preuzeti ovu odgovornost i, uprkos svemu što osećam prema njemu, praviću mu društvo. Naumio sam da ponudim pogodbu lordu Eldriču.“ Njegove živopisne plave oči, sve vreme na rubu suza, zaiskriše. Hejz ga uhvati za rame. „Randale, mag vam ne može pomoći. Zar nije rekao da je Lizi otišla tamo gde je niko ne može pronaći? Svakako, sve što smo do sada saznali pokazuje da je to istina.“ Randal se ukoči. „Eldrič je znao šta će se dogoditi. Došao je samo

kao posmatrač - da bi pokazao kako je u pravu. A Baumgir je proveo čitav život tražeći kapiju što vodi u svet Stranaca, u čarobnu zemlju u koju je Tomas otputovao. Kapiju koju smo, kako mi se čini, pronašli, ali nismo mogli da je otvorimo. Iza nje neizostavno leži svet magova - svet koji je Ana nazvala Dar - a ako je Lizi završila tamo...“ Ućutao je, posramljen, kao da nije nameravao da govori ovako otvoreno. „Odmah ću vam reći, Randale“, saosećajno reče Hejz, „mislim da Eldrič ne mari ni najmanje zbog toga što tragate za izgubljenom ljubavlju. Tako nešto magovima ne znači ništa.“ Maleni čovek klimnu, obori pogled i pomilova zemlju rukom. „Možda je tako“, prošapta, pa podiže kamenčić, ali nije imao snage da ga baci u reku, iako Hejz pomisli da će to učiniti. Pre koliko godina se to desilo? Zapita se Hejz. Četrdesetak? Pedeset? Eldrič je svima zatrovao živote - otrovom koji očito nikada ne napušta organizam. Hoće li i on biti takav za pedeset godina? Opsednut svime što se dogodilo? Nemoćan da nastavi put kroz život, zarobljen u prošlosti? „Neće mi biti milo da vidim kako jašete u potragu za Eldričem zajedno s Rouzom.“ Klarendon sleže ramenima. „Svestan sam dokle seže njegova prevrtljivost i šta bi sve učinio da očuva svoju crkvu. Ipak, mislim da sada ne može da me prevari, ukoliko ne pokaže samilost ili neko drugo plemenito osećanje. Ne brinite." Tamna ptica ih nadlete na vetru što izvire iz klisure. Kratko je lebdela nad njima, a njen krvavocrveni kljun blistao je na suncu. Potom se iskosila i odletela, kao brod koji je jedrima ulovio vetar. „Znate li“, započe Klarendon, „da sam gajio veliko poštovanje prema gospodinu Flateriju i pre nego što smo se upoznali - njegova dostignuća su to nalagala - ali poštovanje je postalo još veće kada sam ga upoznao. A prema meni je bio... Teško mi je da objasnim. Ponašao se kao da me moje sposobnosti i mane ne čine drugačijim od ostalih. Razumete h? Moj mali stas nije mi bio teža smetnja ili prednost od one koju bi

predstavljala izuzetna visina. Mogao sam nešto što drugi nisu mogli - a imao sam i svoja ograničenja. Kao što krupan čovek nikada ne bi uspeo da se provuče kroz tesnace koje smo prolazili - uprkos tome što bi imao svu snagu i dugačak dohvat ruke. No, ja sam za gospodina Flaterija bio jednak takvom čoveku. A moje umne sposobnosti... Mislim da je, takođe, pojmio i njihove prednosti i užasne nedostatke, ali ih nije osuđivao, već prihvatao. Razumete? Nije mi sudio samo prema veličini, odbacujući sve ostalo. Niti je primećivao da imam neobične umne moći, a da ne uvidi da i one imaju mane.“ „Nisam primetio nikakve mane u vašem umnom sklopu, Randale." „Ah, tu su one. Preosedjiv sam i dopuštam strastima da mi pomrače razum. Pod izvesnim okolnostima to je užasavajuća teškoća, uveravam vas. A nemam ni najblaže veze s umetnošću. O, da, naučio sam da sviram pianum, ali one sprave što udaraju ispravne note i ’deklamuju’ melodiju jednaki su muzičari kao ja. Moj um je mehanizam proračuna i poseduje skoro savršeno pamćenje, ali manjka mi mašta. Nikada ne bih zamislio nešto slično kalkulusu, koji je stvorio lord Skaj, a čak i taj velikan nije sposoban da napamet računa bolje od mene. Eto kako stvari stoje. Gospodin Flateri je video moju suštinu, a mogu vam reći da je među malobrojnima koji su uspeli.“ Zastao je. „I premda ga poznajem tako kratko, mnogo će mi nedostajati. Još jedna tragedija koju možemo pripisati Eldriču." Iznenada je bacio kamen, daleko, u uskomešanu vodu. Pljusak privuče nekoliko galebova koji počeše da kruže nad vodom uz tužne krike. Teško da su mogli da prežive još jednu noć na ovoj steni oblivenoj ledenom vodom. Erazmo je bio ubeđen da, čak i kada bi preživeli, ne bi imali snage da otplivaju dalje, ako su je i sada uopšte imali. U predvečerje skliznuli su u vodu. Prethodno su pažljivo pregledali reku dokle pogled seže. Naumili su da se spuste tridesetak metara i da pokušaju da uđu u zaklon stena, gde je voda mirovala. Erazmo je bio uveren da je poduhvat lakši nego što zbilja jeste, a uopšte nije bio lak.

Ana mu je stegla ruku pre nego što se spustila u vodu. „Kada izađeš iz klisure", podseti je Erazmo, „ne gubi osećaj za pravac. Isplivaj na suprotnu obalu. Skrivaćemo se još jedan dan pre nego što pređemo dalje.“ Ledena voda kao da ih je prodrmala iz sna. Erazmo isprva nije mogao ni da se pomeri, ali struja ga dograbi, pa je morao žustro da zamahuje kako bi održao glavu u vazduhu. Nije bio svestan koliko je slab jer bi u protivnom rado prokockao još jedan dan u zaklonu. Plamena mu, bilo mu je potrebno čudo da ovo preživi. Stene koje mu behu cilj promakoše i dva zamaha su mu bila dovoljna da utvrdi da neće stići do zaklona. Ane, takođe, ne beše na vidiku. Bili su prepušteni milosti reke i život im je zavisio od preostale snage i truda da se ne razmrskaju o stene. Reka ga je nosila, slična hladnom, zelenom, žilavom mišiću raspetom između kostiju od kamena. Erazmo se okretao, obrtao, grebao o glatko kamenje na dnu, upadao u bazene od žada sa smaragdnim središtem. Predao se neizdrživoj struji i krv zemlje ga natopi. Neka ga uzme, ako želi. Neka mu podari slobodu. Neka ga odnese do nekog mirnog rukavca ogromne reke i polako okrene ka suncu. Neka ga nasuče na toplu stenu i neka ga lešinari i horde insekata očiste i nahrane svoje mlade njegovim komadićima. Neka ga vrate zemlji, da započne iznova. U tom trenu noge mu dodirnuše dno, grumenove veličine pesnice. Zaplesao je niz struju, prelazeći tri metra u jednom koraku. Tama se nadvila nad klisuru, pa nije video kakvo sve drveće raste duž obale. Uskoro je puzio po šljunkovitoj obali, toliko izmučen da je morao da legne na kamenje još toplo od sunca i da neko vreme osluškuje noć. Ana... Šta se dogodilo s njom? Začu se pesma slavuja, tečna melodija naspram huka reke. Erazmo se uz napor pridiže i napravi još nekoliko koraka do okrilja drveća. Čučnuo je, drhteći od hladnoće, trudeći se da pronađe zaklon od vetra koji ga je još više hladio. Pogledao je preko reke i spazio krošnje obasjane svetlošću vatre.

Njegovi saputnici. Kako je samo želeo da pređe reku i pokaže im se, poput duha u tom toplom sjaju. Seo bi kraj vatre i uživao među prijateljima. Šta se zbilo sa Anom? Nije joj bilo traga otkad su se spustili u vodu. Nije bilo isključeno da je ovog puta zaista nestala. Zaista, i Erazmo bi se udavio da nije bilo nje - nakon toliko godina iskušavanja vode. Legao je pod oboreno deblo tako da vidi logorsku vatru i siluete svojih prijatelja s druge strane. Shvatio je da ne bi mogao da se vrati među njih. Opet bi započeli potragu za Anom i možda bi je pronašli. Erazmo bi morao da izvede Persijev obred, obred vatre. A ako bi preživeo, opet bi bio Eldričev rob. Ne, bolje je biti mrtav, biti duh, lutati šumama. Bolje je ostati bez imena nego služiti Eldriču. Izvitoperiti se od mržnje, kao Persi. „Rešiti sopstvenu ’mističnu dilemu’“, prošaputa Erazmo. Osloboditi se Eldriča, traganja za odgovorima u starostavnim knjigama i zaboravljenim pismima - to je želeo. Da ne pomišlja na Eldriča ništa više od običnih ljudi koji hodaju ulicama Avonela. Da otkrije ko je Erazmo Flateri bez Eldriča, bez opsednutosti. Neće više biti Erazma Flaterija, podsetio se. Okrenuo se na leđa i zurio u raštrkane zvezde među granama. Nije video zvezdu-lutalicu, svoju ličnu „zvezdu-lutalicu“. Možda je pronašla svoj kutak, svoje mesto među zvezdama, gde će ostati spokojno ukotvljena.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE HEJZ SE PRVI UKAZAO, USTAO JE PRE IZLASKA SUNCA. SIŠAO JE DO OBALE i gledao duž reke, pa se savi da utoli žeđ. U mutnoj svetlosti kalajnog jutra, pod ružičasto-sivim nebom izgledao je kao dete. Pojavio se i Sumrak, a Erazmo se zaledi u mestu, znajući da dogina čula sežu veoma daleko. Pas se, međutim, samo spustio kraj mladića i srkao vodu dugačkim jezikom. Povremeno bi podigao glavu da oprezno razgleda okolinu, kao što čine divlje životinje na pojilu. Jedan za drugim svi njegovi prijatelji siđoše do reke. Dok su odlazili, Erazmo se ćutke opraštao. Đakon Rouz, potom odlučni Keler i najzad Klarendon. Čudno, ali ovo mu je bio najteži rastanak. Randal Spenser Emanual Klarendon, maleni čovek ogromnog srca. Erazmu je teško palo to što ostaje bez njegove brige, nastupa ostrašćenosti i nepokolebive vernosti. Keler i Hejz su bili mladi i bistri i nije sumnjao da će izaći na dobro. Rouz je bio deo druge priče. Fanatici, istinski fanatici, nikad ne pomišljaju da nisu u pravu, što im daje snagu i kada su progonjeni i kada progone. Rouz će do smrti verovati da je Ana poginula Farelovom voljom - a da je Erazmova smrt, koja se usput dogodila, obična nesreća. Klarendon se vratio uz obalu baš kada je sunce krajičkom opeklo horizont. Sumrak je poigravao oko njega, ali gospodar nije odgovarao i pas ostade tih i zamišljen, ako se životinja može opisati kao zamišljena. Dva sata kasnije Erazmo vide kako odlaze vodeći nekoliko konja

bez jahača. Iako je bio slab i izgladneo, a morila ga je i nnajcrja moguća glavobolja, Erazmo je još neko vreme ostao skriven. Šta ako se Ana ne pojavi? Da li je mrtva ih ga je napustila? Pogled na prijatelje koji odlaze doneo mu je poznata osećanja... ista koja je iskusio kada su ga pre toliko godina isporučili Eldriču. Uz to se osećao i kao duh. Dok su njegovi prijatelji logorovali nedaleko odade, imao je priliku da se odrekne ovoga - da iskorači na obalu i vikne. Bilo bi hrane i tople odeće i dali bi mu konja da jaše. Prijatelji. Umesto svega ostao je sam u brdima, bez hrane i oruđa za preživljavanje: sekire, noža, luka i strele. Prošlo je nekoliko časova i Erazmo je imao vremena napretek da razmišlja o umiranju od gladi. Boravak u pećini mu je toliko iscrpeo telesne zalihe da se ozbiljno zapitao hoće li uopšte moći da stigne do kraja brdskog podneblja. Zar je jedan odrastao čovekzbilja mogao da umre od gladi u Kaledonskim brdima? Ne, ocenio je da, čak iako nije rođen u ovom kraju, dovoljno dobro poznaje prirodu da bi mogao da preživi. Nahvatao bi se rečnih račića, možda i ribe, ako bi uspeo da napravi koplje. Postojalo je desetak jestivih biljaka. Kao poslednji izlaz bila su tu i ptičja jaja. Preživeće. Kada se uverio da su saputnici otišli, Erazmo siđe do šljunkovitog nasipa i pogleda u oba pravca duž reke. Ovde je tok bio tako miran i bilo mu je neverovatno da nedaleko, uzvodno, reka grmi onolikom silinom. Ovde je voda bila pod senkama drveća, a onde, gde su se senke razmicale, sijala je zelenim sjajem, pod suncem, poput perja na vratu slavuja. Video je da se iz senki izdvaja nekakvo obličje, koje se najzad ukazaše na suncu. Bila je to Ana, dugih nogu optočenih zlatnim zrađma sunca. Erazmo joj priđe i primeti da nije nosila ništa osim dugačke košulje. Sastali su se na obali, ćutke, smrtno ozbiljni. Ona se nasmeši. „Ostao si tu“, reče. Erazmo klimnu. Osmeh joj se raširio. „Sušim svoju jadnu odeću. Hajde, plivaj za

mnom i pokazaću ti gde sam sakrila hranu.“ Počela je da ga svlači, uz vedar i vragolast smeh. Najednom je otrčala u vodu i viknula: „Mrtvi smo, mrtvi smo! Svi misle da smo mrtvi.“ Svukla je košulju i bacila je na obalu, klekla u vodu i iskočila, pljuskajući rukama, poput pravog vodoskoka. Toliko se razuzdano smejala da je izgubila ravnotežu i pala u vodu, a onda, tren kasnije, izronila je grcajući i kašljući kroz smeh. Erazmo uskoči u reku, a voda mu nakon sunčevog sjaja beše ledena. Izronio je kraj nje, a ona mu dohvati lice rukama. „Shvataš li da smo mrtvi?“, upita trudeči se da zvuči sumorno, iako joj ni lice ni glas nisu pomagali u glumi. „Eldrič misli da smo mrtvi... Ili će uskoro verovati u to. Znaš li šta to znači?“ Erazmo nije odgovarao, pošto nije bio toliko ushićen. „Oslobodili smo se njega, Erazmo. Ti si slobodan. Slobodan od Eldriča! Ići ćemo kuda nam se prohte. Radićemo šta god poželimo. Postaćemo neko. Razumeš?“ Počela je da peva: „Slobodni, slobodni, slobodni, slobodni!" Skočila je na njega i uhvatila ga za ramena, pa ga nagura u vodu, a potom klonu, skliznu niže i čvrsto se privi uz njega. Usne im se susretoše čim je Erazmova glava izronila i strastan poljubac dugo potraja. Mogao je da joj opipa rebra. To mu je bila prva misao tokom poljupca. Bila je izgladnela. Oboje su bili. Plamena mu, i sam je bio kost i koža. Kada se razmakoše, Ana se odvoji i povede ga za ruku. „Hajde“, reče, „ima hrane, a napravićemo i postelju od mahovine. Moraćemo da se snađemo i bez svetlosti zvezda, pošto ne mogu toliko dugo da čekam.“ Ležali su jedno uz drugo kraj omanje vatre i gledali u mapu prostrtu preko zemlje. Ana je ležala napola oslonjena na Erazma, napola na svoj lakat, a njena meka, vrela koža beše još jedna vatra koja mu je usijavala kožu. Lenjo je uprla prstom u mapu. „Ne možemo kroz ovo selo. To bi bila greška. Ne, moramo okolo, kroz

bespuće. Tu su livade, polja i šumarci. Nije tako teško kao put kroz ova brda.“ „Moramo kupiti konje i hranu. Pronaći prenoćište.“ Njuškala mu je uho.„Očito nisi proveo život krijući se od Eldriča. Ne možemo priuštiti grešku. Upamti da njega niko ne može slagati, niti sakriti nešto od njega. Ostaviš li ijednog svedoka, Eldrič će saznati.“ Nežno ga je poljubila. „Putovaćemo noću, držaćemo se dalje od kuća i njihovih stanovnika. Ako budemo morali, uzećemo nešto hrane i ostaviti nekoliko novčića - pošto znam da si toliko plemenit da ne bi pljačkao manje srećne.“ Čuo je da govori kroz osmeh. Poljubila ga je u vrat, pa preote pokrivač kako bi njoj bolje odgovarao i spusti prst na mapu. „Ovo. Koji je ovo grad?“ „Krparev Breg ili kako bi meštani rekli: Krvavi Breg.“ „Otkud to? Treba li da se klonimo tog mesta?“ „Ne, to je samo šala na račun čudnog izgovora njegovih stanovnika.“ „Nadam se da te tamo niko ne poznaje." „Ne, samo sam čuo za to mesto. Po svemu sudeći, napredan grad. Dovoljno veliki da ne poznaje svako svakoga. Hoćemo li tamo kupiti konje?“ „I malu kočiju, ako budemo mogli da je pronađemo. Ništa što bi se previše isticalo, pošto bi dama koja jaše konja bila veoma upečatljiva." „Pseću zapregu“, oslobodio se Erazmo. „Baš tako. Znaš, kada sam bila mala, mislila sam da tu zapregu zaista vuku psi! Nisam znala da služi za prevoženje pasa.“ Erazmo se nasmeja. „Zamišljala sam razne vrste zaprega - mačju zapregu, kozju zapregu...“ „Kozja zaprega zaista postoji.“ „Ne postoji!" „O, još kako. Možda i naiđemo na jednu. Obično je koriste da dopreme mleko u grad, iz nekog neobičnog razloga.“ „Lažove!“

Ana je pokušala da ga golica, ali uzalud, pošto je još od malih nogu bio neosetljiv na to. Ubrzo se predala. „Nisam znala da si tako bezosećajan.“ Erazmo nije odgovarao, već je mirno zurio u mapu. „Kuda smo krenuli?“ Ana je osetila njegovo raspoloženje i uozbiljila se. Znao je da je sposobna da nasluti šta drugi osećaju, možda je imala taj dar, i tačno je znala kada da upotrebi svoje izobilje šarma, kome je Erazmo bio znatno podložniji nego golicanju. Spustila je glavu na njegovo rame. „Moramo se pritajiti, Erazmo. Neka Eldrič poveruje da smo mrtvi. Postoji jedno mesto za koje Eldrič nije čuo. Osamljeno je, a do kuće se ne stiže lako. Možemo tamo poživeti i trideset godina i niko nam ne bi zasmetao." „A ima li to mesto naziv?“ Pogledala ga je kao da se pita može li mu poveriti takav podatak - ako je uopšte imala ikakvo poverenje u njega. „Jesi li čuo za Svetioničarev Vis? U njegovom zaleđu postoji maleni otok: ostrvo Dugodnev. Tamo živi vrlo malo ljudi. Ribari, poneki zemljoradnik. Postojao je i grad, ali je odavno napušten. Poznato je samo po tome što je Halden proveo godinu svog života na njemu. Priča se da je tada napisao OEšlin.Tamo obitava i nekolicina čudaka koji iz različitih razloga više ne žele da borave među ljudima. Tamo imam kuću. Visoko, na litici iznad mora. Tokom čitave zime je mračno i kišno, ali leta su divna, ako ne i pretopla. Bićemo mirni, veruj mi.“ „Šta ćemo raditi?“, upita Erazmo. „Pa, nadala sam se da ćeš biti raspoložen da nastavimo ono što smo radili večeras... Šalim se, razumem. Čekaćemo Eldričevu smrt. To će nam biti najvažniji zadatak: nadživeti maga.“ „Poprilično... mršava svrha života.“ „Opstanak? To je jedina zajednička svrha svim živima, mada to čovečanstvo često smetne s uma. Opstati i razmnožiti se. Ipak, ne moramo svesti bitisanje na životinjski nivo.“ Nasmešila se. „Ima i drugih mogućnosti.“

Erazmo se okrenu da je bolje pogleda. „Ana, zašto si me spasla u klisuri? Progonio sam te. Možda sam mogao i da te izdam. Reci mi iskreno." Ustala je i omotala ćebe oko tela, a svetlost vatre joj se razigrala u raspuštenoj kosi. „Zar ti je teško da poveruješ da nisam mogla da dozvolim da se udaviš? Da, znam, znam šta je bilo s Garikom. Imala sam viziju njegovog izdajstva. Opstanak, Erazmo. Životinje žele da prežive.“ Oborila je pogled kao da se stidi. „Ti i ja smo slični. Eldrič te je bezočno iskoristio i zarobio, da okončaš u pećini. Ako bi iko trebalo da se kloni maga, to si ti, Erazmo. Šta bi ti se sledeće desilo da si nastavio da mu služiš? On ne mari za tebe, kao ni za bilo koga drugog, Erazrno." Nežno je spustila ruku na njegovo srce. „A želela sam i saveznika, prijatelja,jer svi moji saputnici su mrtvi... pobijeni. Možda ćemo zajedno dostići nešto slično sreći ih u najmanju ruku mir.“ „Mir“, ponovi Erazmo. Ućutaše, osluškujući tamu noći i šum reke. Kad je vatra počela da odumire, Ana se šćućurila uz njega i uskoro je duboko disala, čvrsto usnula. Zašto me je spasla?, pitao se Erazmo. Naravno, moguće je da je govorila istinu, ali to nisu bili jedini razlozi što joj je bio potreban živ. Bila je prepredena. Upamtio je njen beg i krađu semena. Ne, Ana je imala svoju zamisao. Pitanje je bilo samo kako se Erazmo Flateri uklapa u nju. Sklopio je oči, ali ih širom otvori čim mu je palo na pamet da je njen vodič možda ubijen baš tako - u snu.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE MERIJEN SE PROBUDI IZ OKREPLJUJUĆEG SNA I NAĐE SE U GROFIČINOJ kočiji, na putu niz dugačku kosinu brda. Setila se da je putovala iz Kaslboa, gde je grofica ostala kako bi mogla da nastavi svoju budalastu potragu za Skajem. Sirota žena. Odmahnula je glavom i nepristojno se protegla. Ipak je bila sama u kočiji, a i da nije, zašto bi marila za propise? „Čudno“, naglas izusti. Obično nije tako dobro spavala dok putuje kočijom. Zapravo, nikada i nije mogla da zaspi. Začudila se što se nije sručila na pod. Otvorila je prozor pošto joj beše pretoplo, kao da je sunce pregrejalo kočiju, ali napolju beše oblačno vreme. Zavalila se natrag u sedište, posmatrajući vranu koja se navratnanos borila s vetrom, poput novine što leprša niz ulicu. Potražila je svesku da zapiše ovu misao. Otvorivši je, poče da okreće strane tražeći čist list papira. Poslednja strana, međutim, beše ispisana tuđim rukopisom. Savršeno sam dobro, iako to nećete upamtiti jer vam je Eldrič izbrisao sećanja. Tako je kada se prave pogodbe s magom. Nipošto se ne brinite, niti pokušavajte da stupite u vezu sa mnom! Ja ću vas pronaći čim budem mogla. Elorela

Merijen je dugo zurila u pismo pitajući se da li je posredi neka gruba šala. Eldrič? Merijen poče da prevrće po pamćenju, koristeći dnevnik da potvrdi događaje. Da, putovale su u Kaslbo noseći Skajeve slike i srele Averila Kenta. Potom i Erazma... I više joj ništa nije bilo jasno. Mnoge deliće nije mogla da spoji. Anonimni portret. Sastanak sa Skajem. Erazmo je nestao. Bilo joj je teško da se pribere, kao da je pri svakom pokušaju da se priseti pažnja odlazila negde drugde - kao da joj je namerno izmicala. Uznemirujuće. Ipak, njen dnevnik. Zar je stvarno prošlo toliko dana bez ijednog zapisa? Kada se poslednji put desilo nešto slično? Poslednji put kada je bila toliko zaljubljena da se na neko vreme odrekla i književnosti, eto kad. Ni sa kim se nije viđala u Kaslbou. Grofica, međutim, jeste, zar ne? Je li to bio Flateri? Kent? Um joj opet iskliznu i slete na neku drugu, manje uzbudljivu stazu. Ova poruka je zasigurno bila sprdačina. Zasigurno... Merijen otvori prorez iza vozačevog sedišta i naloži mu da stane. Nemilosrdno ga je ispitivala čitav sat, dok se siroti čovek nije požalio na strašnu glavobolju, od koje je i sama patila. Ispitivanje joj nije umirilo um. I kočijaš je jedva usredsređivao misli, baš kao i ona. Sklopila je oči i pokrila lice dlanovima. Da li je upoznala Eldriča? Je li to istina? Da li je oteo njena sećanja? Njena dragocena sećanja? Ne, nije mogla to da prihvati. Što je više razmišljala o tome, bol je bio sve veći. Bol i neobična uzrujanost. „Ovo nije pravedno", glasno reče. „Ovo nije prirodno. Opljačkana sam... Silovana. Nemam reči. Ukraden je deo mene. Šta je sadržao? Kakve li sam tajne doznala? I šta se dogodilo s Elorelom?“ Bila je napola rešena da naredi kočijašu da se okrenu, ali nije imala pojma kuda bi krenuli. Najverovatnije natrag u Kaslbo, ali nije bila sigurna čak ni u to. Kao da se probudila iz sna i shvatila da je san zapravo bio stvarnost, a ne ovaj svet u kome se budi. Suze joj zapekoše oči. Kako je iko smeo da učini nešto tako? Zašto? Zar taj mag, to kopile, nije znao ko je ona? Da je njen um

svetinja, da su njena sećanja dragocenost? Zar nikoga nije poštovao? Tako je kada se prave pogodbe s magom. Rečenica joj se javila u umu kao da ju je tek sada pojmila. Zar je sklopila pogodbu s Eldričem? Osetila je kako joj srce tone i obamrla od užasa. Šta joj je ponudio? I šta je obećala zauzvrat? Nije bilo veoma originalno, ali grofica je počela da posmatra Eldriča kao pauka u središtu mreže. Kao da na svakom kraju mreže ispašta poneka žrtva, od kojih mnoge nisu ni svesne da su ulovljene. Kad god bi mu se prohtelo, dovlačio bi neku od njih k sebi i ubrizgavao joj otrov ili bi joj ispijao krv ako bi ga mučila glad. Potom bi ih puštao da se vrate u svet u kome izvršavaju njegove naredbe. Možda su neke žrtve i uspevale da se otrgnu - Kent i Merijen, barem se nadala - ali Eldrič bi ipak mogao poželeti da ih ponovo upotrebi. Kao i nju. Uprkos tome što ju je Voki ubeđivao da uživa posebnu pažnju u magovoj kući, grofica je bila sasvim svesna da se ne razlikuje od drugih ni po čemu. Trovao ju je kad god bi poželeo - u njenom slučaju, kraljevom krvlju. Ako je Eldrič i pokazao određeno poštovanje prema njoj, to je bilo zato što je morao, premda nije znala zašto. Kao da nije koristio svoje uobičajene metode jer mu je potrebna njena voljna saradnja, mada ih se nije sasvim odrekao: ipak su imali pogodbu u kojoj je nudio nešto što, kako veruje, ona želi u razmenu za ono što je njemu potrebno. Izgleda da je samo Voki služio maga bez siledžijstva i obećanja o koječemu - a to koješta se uglavnom bavilo najnižim strastima ljudi. „On nije čovek“, obratila se kiši. „Ne poseduje samilost, nema srca.“ Njen kliktavac zaleprša oko ivice šume i slete na granu. Ptica je povremeno prilazila i bliže. Jednom se spustila na obod prozora kada je okno bilo odškrinuto, ali grofica joj nije bila naklonjena. Ptica je bila deo Eldričeve mreže i izvor nelagodnosti. Bilo joj je neverovatno čudno što u isti mah oseća toliku

privlačnost i gnušanje prema istom čoveku. O, da, sada je znala njegovu priču. Bilo je prilično očigledno da je Merijen poslednji put posetila groficu samo da bi je prepričala. Sirota Merijen. Naveo ju je da veruje kako će joj se sećanje kroz nekoliko godina povratiti, pa će moći da napiše povest o poslednjem magu. Malo verovatno, pomish grofica. Eldriča nije bilo briga da li će ljudi saznati za njega ili za razloge njegovih dela. Ne, Merijen je trebalo da ponovi priču samo u ovoj sobi i nigde drugde. A priča je bila užasna i verovatno istinita. Grofici je teže bilo da poveruje da je Laklou bio nečije dete. Ispostavilo se da je Eldrič u magovom domu patio daleko više nego Erazmo. No, to nije opravdavalo njegovo tvrdo srce i nečovečnost. Prema grofičinim aršinima nije. Eldrič je bio neverovatno oštrouman, sposoban da načini sopstveni izbor. A imao je i više od veka iskustva s kog bi mogao da se napoji. Zapitala se kako će Merijen protumačiti njenu žurno nažvrljanu poruku. Jedva je uspela da to izvede pošto je Eldrič pravilno naslutio da bi Merijen do tančina opisala sve što se desilo od polaska prema Kaslbou, pa je uredio da do toga ne dođe. Grofica je imala svega nekoliko trenutaka da zapiše nekoliko reči... Još uvek nije bila sigurna zašto je to učinila. Buntovništvo, pretpostavljala je. Buntovništvo i nemir pred takvim užasnim zločinom nad Merijen. Možda je to barem bilo Merijenino viđenje - ako ne i zločin prema čitavoj umetnosti. A opet, nije li Merijen i sama pristala na pogodbu? Prenu je kucanje na vratima. Prišla je i otvorila. U mračnom hodniku bila je malena Vokijeva silueta. Često se kretao kroz kuću bez svetiljke i sveća, ali je ipak gazio sigurno koliko i mag. Sovuljagin pogled, tako ga je nazvao i pomenuo da će i sama uskoro naučiti tu mađiju. „A, Voki“, kaza i stade u stranu da ga pusti unutra. On je bio jedini

muškarac na svetu kog bi uvek, bez oklevanja, pustila u svoje odaje, ali Voki je, premda podložan njenim dražima, bio toliki džentlmen i toliko veran podanik maga da je zasluživao savršeno poverenje. „Doneo sam vam knjigu“, reče i izvuče odnekud mali svezak bez naslova. Knjiga nije bila stara koliko i ostale u Eldričevom domu, ali nije bila ni izuzetno očuvana. „Dođite, sedite", reče ona uviđajući koliko joj nedostaje društvo. „A šta je u knjizi? Čarolije? Skrivena istorija? Užasne tajne?“ „Mislim da je u pitanju nešto očaravajuće, ali reč je o poeziji. Poezija, pesme“, odgovorio je sedajući. „Iako nema naslova na korici, knjiga je postala poznata pod imenom Sovuljagine pesme. Veoma čudno, pošto, koliko znam, sove ne pevaju. Knjiga zapravo sadrži neke tajne, na svoj način, ali je i inače malo očiglednog u njoj. Koristićemo je u izučavanju jezika. Evo, daću vam primer." Ponovo je uzeo knjigu i pronašao odgovarajuću stranu. Pročitao je kratku pesmu na darijanskom i pogledao u groficu. „Mislim da sam nazrela nekih sedam reči.“ „Dozvolite da ponudim grub prevod“, reče Voki. „Svetovi su spleteni u mreži vremena, u moru bezobalnom u kom svetlost gasne, a odliv i priliv i oseke nove snenom svetu Ijudskom nisu jasne. Preko mora ih dođe sedam, leteše, knjigu i pupoljak noseći, kročiše na svet brojnih ostrva, kraj zvezde i meseca, u krasnoj noći. “ Voki podiže pogled, nedokučivog izraza na licu. „Šta to sve znači?“, upita grofica. „Šta znači? Pa, ovo je poezija, milostiva, i po prirodi znači mnogo toga. Najverovatnije je reč o odlomku nekog većeg dela. Na površini

zvuči kao opis prispeća prvih magova na naš svet: Preko mora ih dođe sedam. u „Došli su odnekud? Iz neke druge zemlje?“ „Da, naravno. Veštine nisu nikle u zemljama oko Entidskog mora. Starije su, starije i od samog mora, kladio bih se. Hajde da prepišemo pesmu na farski kako biste mogli da je proučite. Ništa ne kvari poeziju toliko kao slušanje tuđeg tumačenja. Morate sami pronaći smisao jer je za svakog drugačiji.“ Uvek joj je bilo pomalo zabavno da posmatra kako Voki piše, pošto je to činio tako posvećeno i sporo da ju je podsećao na školarca koji uči prva slova. Završio je i dodao joj ispisanu stranicu. Sedeli su u tišini i, baš kada je Voki bio spreman da krene, grofica prozbori. „Zašto mu služite, Voki?“ Blag i dobroćudan pogled koji ga je uvek krasio pretvori se u zbunjenost - kao da je pitanje bilo besmisleno. „On je poslednji veliki mag, gospo. Zar je potreban drugi razlog? Oduvek mu služim. To je svrha mog bitisanja na ovoj zemlji.“ „Voki, pa svakako i vi vidite da je hladan i surov. Od svih koji mu služe jedino vi to činite voljno. Svi drugi, čak i oni koji bi želeli biti njegovi podanici, trpe ucene, pristaju na otrcane pogodbe i puštaju da njihove slabosti budu zloupotrebljene. Nema čovečnosti i samilosti u njemu. Ipak, vi mu služite krajnje posvećeno. Kako možete?“ „On je mag“, ponavljao je Voki mršteći se. „Magu se ne sudi prema ljudskim zakonima, baš kao što se ni sokolu ne sudi po vrapčijem zakonu. Soko je nemilosrdan. Ne sažaljeva, ne saoseća, nije čovečan, ali soko nije čovek, već gospodar nebesa. A takav je, milostiva, i mag. Oprostite što ću tako reći, ali on nije kao vi i ja. Njegove dužnosti i poverenje koje mu je ukazano jedva da bismo mogli shvatiti. On je gospodar drevnih običaja, discipline u koju se malo ko može upustiti. Nosilac smrtonosnog znanja i svih odgovornosti koje uz to idu. Morate shvatiti istinu o magovima, gospo. Za njega bi ljudskost bila

luksuz, a dužnost mu je preteška. Ne treba ga sažaljevati jer to ne bi razumeo, i razljutilo bi ga, ali se mora postupati strpljivo i popustljivo. Njegovo zvanje ima skupu cenu. Žrtvovao je srce da bi postao mag.“ Poćutaše kraće vreme pošto je grofica, iznenađena Vokijevim izlivom, razmatrala sve što je čula. Voki je obično izbegavao da pominje gospodara. „Mislila sam da mag nema dužnosti ni prema kome osim prema sebi“, reče, „ili možda još jedino prema svojoj vrsti, kako lord Eldrič ima običaj da kaže.“ „Tako se najčešće misli, milostiva, ali istina nije tako jednostavna - ona uvek preteže da bude što složenija." Potapšao je knjigu. „Kao i poezija. Proučićemo to sutra i možda će vam sve biti jasnije. Sovuljagine pesme, to je naslov knjige, a sove odlično vide u tami.“

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE TRAG POSTADE STAZA, STAZA SE PRETVORI U PUT I NAJZAD IZBI NA drum. Trošna stara kuća bila je po strani, a dimnjak joj se pušio iako ne beše žive duše na vidiku. Strmina postade oštrija i oni susretoše još nekoliko kuća koje su izgurane iz granica pretrpanog naselja. Stigli su u Vikensku dolinu, a oko konja su im jurcali čopori pasa i dece. Retko se događalo da iz brda dojašu tolika gospoda, gospoda i jedan sveštenik. Brzo su pronašli jedinu gostionicu u selu i predali konje mladom konjušaru. Još dok su ulazili, vlasnik ih odmeri i pokaza palcem prema plafonu. „Ovde je odseo jedan gospodin koji se raspitivao da li je još neko doputovao iz brda. Možda je tražio vas?“ „A ko bi bio taj gospodin?", pomalo oprezno upita Klarendon. „Gospodin Brajs.“ „Ah, baš njega tražimo“, istupi Rouz. „Molim vas, obavestite ga da smo stigli, a potom bismo želeli prostorije i kupanje za četvoricu." Rouz se pojavio na vratima sobe u trenu kada je Hejz sušio kosu. „Đakone. Nadam se da nisu poslužili večeru bez nas?“ Sveštenik odmahnu glavom, a pogled mu odluta i polako se vrati ka Hejzu. „Dužni smo da u svanuće krenemo na put, da se sastanemo s Eldričem.“ Hejzu ruke padoše na bokove. „Svi?“ Sveštenik klimnu. „Razgovarali ste s tim čovekom bez nas?“

Sveštenik ponovo zaklima. „Da li je barem Klarendon bio prisutan?“ „Niko osim mene.“ Hejz oseti da mu uz nevericu ključa i srdžba. „Šta vas je navelo da pomislite da imate pravo govora u naše ime?“ ' „Nije bilo mnogo razgovora izuzev naredbe da odemo pred maga.“ „Sigurno vas je ispitivao.. Sveštenik snebivljivo klimnu. „I šta ste mu rekli?“ „Samo to da verujemo da je Ana izgubila život, nažalost odnevši i Erazma Flaterija sa sobom. Tražio je da vidi prtljag gospodina Flaterija, ali kako sam znao šta će tražiti, unapred sam mu poneo zapis obreda koji je Erazmo trebalo da uradi.“ Hejz je pokušavao da razume. Šta mu je sveštenik prećutkivao? Zašto je krišom razgovarao s Brajsom, bez njih? Ovo je bilo više nego sumnjivo. „Da li Klarendon zna šta ste učinili?" Odmahnuo je. „Neka vas Farel pričuva kada mu budete rekli.“ Bez daljih reči Hejz zatvori vrata. Đakon Rouz je putovao u kočiji zajedno s Eldričevim podanikom, s kojim niko osim njega još nije razgovarao. Klarendon je bio u mračnom besu i jahao je na začelju. Čak je i dan bio tmuran, a oštri morski vetar je nosio tanane crne barjake oblaka. Hejz i Keler su jahali povijeni u sedlima kako bi pružali što manje otpora vetru. Nisu mnogo govorili, ali bilo je savršeno jasno o čemu su mislili: o Eldriču i onome što ih čeka. Oba mladića su se nadala kako su se rešili ovih nevolja, a Hejz je čak s radošću očekivao povratak u dugovima opterećen život u Avonelu. Više nije imao ni prebivalište niti bilo kakva sredstva, a prestao je i da se nada kako će ući u kolonijalnu službu, pošto su mesta za koja se zanimao zasigurno bila popunjena. Čak i u slučaju da mu je poziv bio upućen, on nije bio u Avonelu da ga primi.

Međutim, iznad svega toga dizao se Eldrič. Strah od susreta s njim činio je da sve ostalo izgleda beznačajno i daleko. Kada bi preživeli susret s Eldričem, ostatak života bi im bio dečja igra. Pad u zaborav i nemaštinu skoro da bi bio užitak. „Ne putujemo u pravcu Eldričevog poseda", reče Keler, trudeći se da tiho zbori. Otkad im je nareden pokret, bio je još bezvoljniji. Hejz se skoro podjednako brinuo za prijatelja i za predstojeći sastanak s magom. „Sta? Ne, krećemo se ka jugu. Mag očito nije kod kuće. Rouz je nagađao da je boravio u Kaslbou dok smo mi bili pod zemljom. Smatra da nije mogao srušiti pećinu s veće udaljenosti." „Mislite li da se vraćamo u Kaslbou?“ Hejz sleže ramenima. Podiđoše ga žmarci kada je pomislio na taj grad, ali nije mu bilo hladno. Dečji kostur ispružene ruke... Kamen koji ga je gušio dok je bauljao kroz tamu. Čemu sve to? Jedva se sećao šta ga je tu uopšte dovelo. Pogledao je prijatelja, klonulog u sedlu. Jedva je podizao glavu, uzdajući se da će konj pratiti povorku. Bio je izgubljen u sopstvenim mislima, a sve behu mračne i zlokobne. Hejz je poznavao taj osećaj pošto je dugo živeo u bedi. Znao je koliko je ponekad teško verovati da će ikada biti bolje. Da će ikada zasijati svetlost. Osvrnuo se preko ramena da proveri je li Klarendon još uvek s njima i vide da je maleni čovek prilično daleko, ali veoma nalik Keleru, čak i s razdaljine. Kakva smo odrpana družina postali, pomisli. Pravo će čudo biti ako nas susret s Eldričem ne dotuče. Hejz je goreo od želje da popriča s Klarendonom, da pokuša da ga uteši, ali je znao da ničim neće ublažiti čovekov bes. Kao što je Klarendon i sam govorio, bio je žrtva ostrašćenosti. Čak bi i Sumrak oprezno hodio oko njega kada god bi se gospodar vratio iz izviđačkih izleta po poljima i šumama. Ne, Klarendon se mučio u sopstvenoj gorčini, besu i gnušanju, osećanjima tako spremnim da navru iz tako

malog čoveka. Hejz se samo nadao da vremenom neće i sam postati nalik Klarendonu. Nalik princu patuljaka iz pesama, Klarendon je izgledao majušno i beznadežno na leđima velikog konja. U tom trenu od brda se razvuče ogromna siva zavesa i pljusak skoro da zakloni Klarendona. Hejz pogleda napred, prema kočiji u kojoj je đakon Rouz udobno sedeo, zaštićen od nevremena. Život je često bio ovakav, a Klarendon je svakako dovoljno patio i dovoljno toga prošao u životu da je zaslužio predah. Zaslužio je da on bude zaklonjen od opasnosti i nepravdi sveta. Hejz je bio odustao od nagađanja kuda će ih sled okolnosti odvesti. Ionako nikada ne bi pretpostavio da je reč o lovačkoj kolibi u Kaledonskim brdima. Stigli su usred još jedne prolećne oluje, umorni i prilično mrzovoljni i čekali su u mračnom hodniku podno stepeništa. Kroz neki od prozora, odozgo, povremeno bi bljesnula munja koja bi otkrila siluete rukohvata na stepeništu i rešetaka na balkonu. Iz nekog razloga Hejz je pomišljao na zatvor. Gromovi nisu dugo zaostajali za munjama, što je značilo da udaraju blizu. Dugačko tutnjanje bilo je tako potmulo i žestoko da je Hejz mislio kako će se zemlja rascepiti pod njima. „Izgledate staloženo i uredno, đakone“, prozbori Keler. „Nadam se da putovanje nije bilo preteško?" Sveštenik sleže ramenima, kao da nagoveštava da sarkazam ne zaslužuje odgovor. A možda je čak i đakon Rouz bio preplašen, pa nije mogao da dođe do reči. Klarendon je stajao po strani i dalje obuzet gnevom koji ga nije puštao još od Vikenske doline. U kakvo je izdajstvo sveštenik bio umešan? To pitanje je morilo malog čoveka. No, mučilo ga je još nešto. Klarendon je pominjao da će ponuditi magu nekakvu pogodbu, ali Hejz se pribojavao da čak i Eldrič neće moći da ispuni Klarendonov zahtev. Prasak groma se okončao zvukom koraka - poput vrlo dalekih

odjeka - i uskoro se pojavila treperava sveća i jedva vidljivo okruglasto lice. Čovek je stao nekoliko metara od njih. „Pođite za mnom“, reče i pođe natrag odakle je došao. Nakon trenutka oklevanja sveštenik prvi pođe za čovekom, a zatim i ostali, prenuti. Hejzje jedva razaznavao Kelerovo lice u polutami, ali prijatelj mu je izgledao očajno. S takvim su licima osuđenici išli na vešala, Hejz je bio siguran. A i sam je osećao neobičnu slabost svih udova - beznađe. Eto dokle ih je radoznalost dovela - do susreta sa strahotnim magom. Ispunio ga je bes prema Keleru. Da je imao snage, možda bi i odalamio prijatelja, toliko se razdražio. Klarendon sustiže nosača sveće. „Jeste li vi gospodin Voki? Gospodin Flateri je o vama govorio sve najbolje." „Voki neće biti taj koji sudi o vama“, reče mali čovek podižući prst na usne. Prebrzo su stigli do kraja hodnika. Maleni čovek otvori vrata i propusti ih unutra. Hejz je posrtao po tami pošto je prostorija bila osvetljena samo vatrom kamina, odnosno žarom ugljevlja koje je preostalo. Nečija ruka ga gurnu napred kada se zaustavio. Tada je shvatio da je kraj ognjišta nešto - jedna senka mračnija od ostalih. Uz zvuk nalik klepetu krila vatra suknu kroz kamin. Hejz je dobro video priliku krupnog čoveka zavaljenog u fotelju, s ogromnom zveri koja je sedela sa strane. Mitski vuk, shvatio je Hejz. Sva četvorica stadoše u red nekoliko koraka dalje, nevoljni da priđu bliže nego što je nužno. Voki je nestao negde iza njih. Mag je nastavio da gladi vuka. Trljao mu je teme iza ušiju. Najednom ga gurnu napred i procedi siktaj kroz zube. Zver nasrnu na njih. Hejz se ispravi i potpuno se ukoči. Vuk mu onjuši stopala i kolena, pa pređe na Kelera i zadrža se podjednako kratko. Rouz mu je nekako bio zanimljiv, uzbudljiv. Dlaka mu se nakostrešila i ogolio je zube. Začu se grleno režanje. Hejz je bio ubeđen da će napasti sveštenika, ali mag prozbori jednu reč i posla zver ka Klarendonu. Ovde je, ponovo, bilo izvesnog uzbuđenja,

ali mag ponovo progovori i vuk odskoči u tamu. Usledila je duga tišina. Hejz se pitao da li su zaboravljeni ili je mag već saznao sve što ga je zanimalo i bez njihovih glasova. Možda su i govorih, a da toga nisu bili svesni. „Vi... vas sam sreo i ranije", reče mag neobično zvonkim glasom. „Kako se zovete?“ „Klarendon“, odgovori mali čovek jedva čujnim glasom. „Sreli smo se.“ „Sećam se“, reče mag jednako oštrim i milozvučnim tonom. „Kao i vi. Nisam li rekao da je to vaše prokletstvo?" „Gde je Lizi? Jelijoš uvek živa?“, s velikom mukom prošaputa maleni čovek. „Ko? O, žena? Nema je više, već pola veka je nema. To čak ni po mom merenju nije kratko vreme. A da li je živa?“ Mag sleže ramenima, očito nezainteresovan za sudbinu neke nepoznate osobe. Klarendon je već drhtao i jedva uspevao da ostane na nogama. „Posedujem znanje. Samo ja. Nudim vam sve svoje znanje, besplatno...“ „Naravno da ću ga preuzeti“, reče Eldrič, „a neću vam dati ništa zauzvrat. Ona je nestala, mah čoveče. Nestala putem kojim ne možete ići ukoliko nemate Landorovo znanje i veštine." „Nemam veštine, ali znanje, verujem...“ Eldrič neko vreme nije odgovarao. Prelazio je rukom iznad sveće čiji se titravi plamen održao ne nanevši mu povredu. „Iskoristila vas je“, ledeno progovori. „Užasno vas je koristila, mada ste verovatno bili premladi da to shvatite. Mogao sam da dozvolim da odete s njom.“ Opet je držao ruku iznad plamena sveće. „Retko činim usluge ljudima, ali vi... Vaše postojanje je već bilo dovoljno teško. Ljude nije briga za one koji su rođeni... različiti od njih.“ Tišina bi prekinuta samo Klarendonovim iskrzanim disanjem. Klarendon je gledao malenog čoveka obasjanog oskudnim svetlom - previjao se kao da će se sručiti od bola. „Istupi, svešteniče“, reče mag skrenuvši pažnju s Klarendona i

njegove dragocene ponude. Muzika iščile iz njegovog glasa. „Ne progovaraj!", upozorio je čim je sveštenik otvorio usta. „Tako sladak jezik trebalo bi iseći i dati ga psima da se goste’. Trebalo je da te bacim pred vuka, a možda ću to i učiniti. Ako samo pokušaš da upotrebiš taj milozvučni jezik preda mnom, poučiću te onako kako život nije uspeo da te pouči. Jasno? Imam mnogo nesvršenih računa s tobom i tvojom crkvom, povodom svega što mislite da ste godinama uspešno krili. Tvoj dragi Farel je govorio o pokajanju... A i mi ćemo razgovarati o istome.“ Sveštenik hitro klimnu glavom. Nije smeo da progovori, pomisli Hejz, znajući da bi bio silno zadovoljan kada i sam ne bi bio prestravljen. Bio je ubeđen da je sledeći u redu. „Niste pronašh tela? Ni Erazma, ni ženu? Čak ni dečaka?“ Niko nije odgovarao. „Vi, Klarendone. Govorite." „Nije bilo tela“, uzdahnu Klarendon. Grom se zari u zemlju poput koplja, veoma blizu, i razotkri ogromnu sobu i senku pored ognjišta. Prozori se zadrmaše od dubokih potresa i neverovatno dugog odjeka. Eldrič ustade iz fotelje kraj vatre i stade kraj visokog prozora, zureći u noć. Primećivalo se da postoji tek kada bi mu bljesak ocrtao siluetu. „Možda su mrtvi, pa ih je reka odnela. Možda. No, nisam uveren, još uvek nisam, pa vaš zadatak možda nije svršen. Još uvek postoji brod koji se valja po nemirnom moru. Najpre želim da čujem priču svakog ponaosob i, upozoravam vas, ništa ne izostavljajte, govorite samo najstrožu istinu. Ne možete me slagati, a nemam strpljenja prema onima koji mi traće vreme. Posebno me zanima šta ste otkrili u Landorovoj dvorani. Zapis sa zidova. Koji je od vas dvojice Keler? Upoznali ste Skaja - počnite odatle.“ Mag se nadvijao nad Klarendonovim pažljivo preslikanim zapisom simbola iz Landorove grobnice. Na tren je digao pogled prema

Vokiju, pa ga obori natrag na list, kao da ga je u potpunosti obuzelo čuđenje i užas. Odmahnu glavom, zavali se u naslonjaču, pa sklopi oči. Mrmljao je sebi u bradu. „Gospodine?" „Recite mi da snevam, Voki, i da ovo što se događa nije ništa do noćna mora. Noćna mora svih mojih prethodnika.“ „O čemu je reč, lorde Eldriču?“ „Kataklizma, Voki, smak sveta. Slom svih mojih planova.“ Voki nikada nije čuo ovakve reči iz gospodarevih usta, te se netremice zagleda u zapis. „Moramo se moliti da je ta žena poginula, a da u protivnom ne razume šta je ovde zapisano." Duboko je udahnuo. „A dokopala se semena...“ „Pod uslovom da je preživela, gospodine." „Da, ali raskršća još nisu dala znak njene smrti. A telo nije pronađeno. Ni njeno, ni Erazmovo.“ „Kao ni dečakovo“, dodade Voki. „Najverovatnije su sve troje... odneti.“ Voki se zagrcnuo na poslednjoj reči, pa mag diže pogled. ,Je li vam dobro, Voki?“, tiho upita Eldrič. Sluga klimnu glavom. „Ne budite tako sigurni da je Erazmo mrtav samo zato što ovi ljudi veruju da je tako. Preneo sam vam svoju viziju? Tek mi je kasnije sinulo da je stvorenje koje se držalo za jarbol mogao biti Erazmo. Njegova očita mržnja prema meni i napola ljudsko, napola riblje telo, zarobljeno između dva sveta, između dve strasti. Posle je skočio u vodu i pridružio se morskoj vili i delfinima. Mornari veruju da duše poginulih pomoraca žive u telima delfina, zbog čega ne bi naškodili tim sisarima ni pod kojim okolnostima. Kako se to ugodno poklapa. Erazmo je skočio u pobesnelu reku i poginuo zajedno sa ženom. Međutim, voda je izvor života, Voki. Plutamo u njoj sve do rođenja. Ne, nisam ubeđen da su mrtvi, te stoga ne očajavajte." „Šta ako je stupio u savez s tom ženom, gospodine, onda je još gore“, reče Voki.

Eldrič ga na tren pogleda, pa i sam obori pogled, klimajući glavom. „Da, postoje gore sudbe od brze smrti." Mag ispruži dlan i odgurnu hartije ispred sebe. „Brinu me lica koja se ukazuju u Landorovoj grobnici. Svima se učinilo da je jedno među njima Erazmovo, premda niko nije bio sasvim siguran. No, ono drugo, koje je tek počelo da uzima oblik. Da li je Anino? Ili naše grofice? Razumete li šta hoću da kažem? Silna je veština kojom je izgrađena ta dvorana. Daleko veća od moje, pa čak i od Laklouove. Obrisi lica su važniji nego što su zatočenici u dvorani shvatali. Lica su najvažnija, pošto je veština koja im daje oblik neshvadjiva i tanana. Hoće li to biti Erazmo?" Odmahnuo je glavom. „To je sada malo verovatno. A žena? Šta ako je to Ana? Da li je to moguće?“ Eldrič pogleda na sto i obrnu jednu hartiju. „Zamislite kako bi bilo da niste kadri da zaboravite nijednu pojedinost“, zamišljeno kaza. „Izuzetan mali čovek.“ Eldrič je neko vreme zurio u zapis. „Sve je tako nejasno“, reče mag. „Tako uskomešano. Kako žalim što nisu pronašh tela.“ Eldrič uvide da se Voki bezmalo zgrčio čuvši ove reči, pa se okrenu da odmeri slugu. „Ako je poginuo pokušavajući da spase tog mladića, Voki, njegova smrt je bila plemenita. Bolja od one na koju bi možda naišao. Većina Ijudi umire bez razloga i živi skoro jednako smisleno. Ipak, još uvek nisam siguran u njegovu smrt. Još uvek.“ Vratio se zapisu i posmatrao ga je pogledom koji Voki nikada nije video - pogledom punim straha. Slepo dete, obučeno u rite, kretalo se uza zid pridržavajući se rukom za kamen. Dvaput je posrtalo i padalo, ali se oba puta odlučno dizalo i nastavljalo s istrajnošću onoga ko ne uviđa da trpi nepravdu. Eldrič nije baš dovoljno pažljivo posmatrao da bi se zapitao koje je ovo dete bilo i kakvo je značenje prizora. Najbolje je bilo ne postavljati pitanja, posmatrati i dozvoliti da se vizija razvija. Iza kamenog zida uzdigao se mesec i obasjao dete hladnim sjajem. Zbunjeno, dete zastade, kao da je nekako osetilo mesečinu, skoro kao da je vidi. Okrenulo se i lice mu najednom obasja svetlost. Klarendon...

Kepec okrenu leđa svetlosti i nastavi niz ulicu ruševina, pa ponovo posrnu pred ogromnim stepeništem. Eldrič ga je pratio, trudeći se da zadrži odstojanje. Maleni čovek polako pođe uz stepenište, hvatajući se rukama za izlomljene daske. Mag ga je sledio uzdižući se, iako nije osećao stepenike pod nogama. Pratio je čoveka nalik detetu i njegovu kretnju sličnu krabinoj. Eldrič je na svakom od stepenika primećivao krv s Klarendonovih ruku. Kuda li me vodite, zapita se, ali brzo saseče svoje pretpostavke. Na vrhu stepeništa ukazala se ogromna zver - doga. Klarendon je zagrli oko vrata i pođe za njom. U trenu kada je Eldrič stigao do vrha ne beše ni čoveka ni životinje. Polako se okrenuo i osmotrio okolinu: bio je među ruševinama drevnog grada ili tvrđave kojoj je mesečina davala mističnu boju. „Kuda ste otišli?“, naglas se zapita mag. „Kuda?“ Mesec zađe iza oblaka, a Eldrič se probudi u fotelji kraj velikog prozora. Kraci munja su se obrušavali iz daljine, a njegov ljubimac je uznemireno grebao po staklu.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE PSEĆA ZAPREGA JE KLOPARALA NIZ RAZROVANI PUT IZMEĐU DVE ŽIVICE I najednom izbi na polje. Erazmo siđe na tren, otvori kapiju i zatvori je čim je zaprega prošla. Ovce su obrstile pašnjak, ostavljajući samo stabljike čička s ljubičastim glavicama koje su se povijale na vetru. Ana je odustala od namere da putuju samo noću i nije nudila Erazmu nikakvo objašnjenje. „Zašto smo stali baš ovde?“, Erazmo se osvrnu. „Ako misliš na ono na šta ja mislim, nije baš zgodno mesto.“ Ana stade kraj njega. „Nisam to imala na umu, bar dok to nisi pomenuo, ali želim nešto da ti pokažem.“ Krenula je niz polje, a suknja joj je lepršala na povetarcu. Erazmo zaključi da je sasvim ozdravila, iako je znao da nisu samo odmor i strast učinili svoje: uzimala je i male količine semena. Čak joj ni kosa više nije izgledala onako isprano, a lice joj je sijalo mladalačkom snagom. Smatrao je da je postala i znatno privlačnija. Nakon dvadeset koračaja okrenula se na vrhovima prstiju i pokazala put severa. „Znaš li koji je ono grad?“ Erazmo pogleda za prstom i ugleda nekoliko krovova među krošnjama. Okrenuo se prema Ani, odmahnuo glavom i nastavio da hoda. „Zar ne možeš da pogodiš?“, zadirkivala ga je smešeći se. „Malo ću ti pomoći: grad je čuven po događaju koji je ovekovečen uljem na platnu."

Erazmo se opet zapitao o čemu je govorila. Stigavši do nje, ponovo je pogledao ka naselju. ,Je li to Komptonsko Vresište?" „Upravo tako. Vidiš? Eno čak i potočića, ali teče samo u jednom pravcu, za razliku od onog koji si mi opisivao." Produžiše nizbrdo, prema vodi, razgledajući okolinu. „Nema mosta", reče Ana, „ali opet, moramo uzeti u obzir umetničku slobodu.“ Zaklonila je oči i zagledala se u pravcu grada. „Sta kažeš, Erazmo? Podseća li uopšte na Pelijea?" Erazmo klimnu i zamisli se. „Podseća, ali i ne podseća. Drveće nije baš na pravom mestu - onaj šumarak je na slici bio znatno veći, dok je pašnjak izgledao kao prirodna livada, bez živice i kapija. Naravno, nema ni kule navrh crkve - verovatno godinama. Sve u svemu, s obzirom na to da Pelije najverovatnije nikada nije ni bio ovde, zadivljen sam.“ Pogledao je Anu. „Zašto mi se čini da ova poseta nema veze s dokolicom i pukom znatiželjom?" „Mislim da me znaš bolje nego što mi se dopada“, odvrati ona i okrenu se punim krugom. „Želim da upotrebim veštinu ovde, na tren, ali bojim se da bismo mogli privući pažnju.“ „Rizično je“, kaza Erazmo. „A čemu bi doprinela ta upotreba veštine?“ „Znanju“, odvrati ona. „Ili, u najmanju ruku, zadovoljavanju radoznalosti. Vidiš, ako je ovo zaista mesto na kome se pojavio Stranac, kako slika nagoveštava, podrazumeva se da su na ovom području svetovi bliži nego drugde - ili su bar bili bliski na tren. I, uprkos tome, možda postoje tragovi. Odvoji pola sata za mene, Erazmo, jer zaista želim odgovor na to pitanje. Zar ti ne želiš?“ Erazmo klimnu. „Ako nas neko bude primetio, koliko će mu biti očigledno da se bavimo... da se baviš magijom?" „To zavisi od blizine posmatrača i njihove moći opažanja. Možda će biti očiglednije nego što bi nam se svidelo.“ „Onda ću se prošetati ivicama pašnjaka i pogledati ima li koga u blizini. Zar nisi i sama rekla da ne bi trebalo da se kockamo? Navikao sam se na smrt i počinje da mi godi.“

„Kao i meni. Hajde, onda, pogledaj, a ja ću početi pripreme.“ Erazmo zapuca preko polja i pređe potok gazeći po nabacanom kamenju. Popeo se na kameni stepenik uz ogradu i pregledao susednu livadu, pa pođe niz živicu, prema obodu šume. Kao da nema nikoga osim njih, mada je neki slučajni prolaznik lako mogao pronaći i zaklon. Kada se vratio kod Ane, primetio je da je napravila nekoliko neobičnih tragova u zemlji nožem i tri gomilice od kamenja iz potoka. „Možda bi bilo dobro da budeš uz konja, Erazmo. Životinje se često usplahire kad osete korišćenje veštine. Povedi ga van vidokruga - najbolje do puta.“ Erazmo učini kako mu je rečeno, iako je želeo da posmatra šta se događa. Dok je razmišljao da li da ostavi zapregu i pođe natrag, konj se iznenada prope i jedva je uspeo da ga umiri. Četvrt sata kasnije pojavila se Ana, iscrpljena i zajapurena. Svalila se na taljige. Izgledala je kao da je poslednji dah ispario iz nje. Erazmo je strpljivo sačeka da se najzad uspravi. „Oporavljam se“, reče ona. „Nastavimo dalje, ali mislim da ne bi bilo dobro da prolazimo kroz grad. Možemo li stići do one visoke tačke, šta misliš? Volela bih da pogledam reljef, pa da mi moj empiričar objasni sastav ovdašnjeg predela.“ Dovezli su se do vrha neobičnog brda koje je Ana pokazala. Kada su pronašli pogodnu osmatračnicu, ostavili su zapregu kraj puta, u senkama kraljevskih hrastova. Nastavili su peške i stigli do mesta odakle je pogled bio najbolji. „Pa? Pričaj mi o geologiji." Erazmo je posmatrao prirodu i prekopavao pamćenje tražeći ono što je naučio od Lejela. „Ova izdužena pljosnata dolina nekada je bila dno ogromnog jezera ih morska uvala. Nedaleko odavde su savršeno očuvane plaže, a more je udaljeno trideset kilometara. Čitava Farska je nekad bila pod divovskim glečerima, ili barem mnogi tako misle, i ova malobrojna brda koja vidimo vajale su ledene mase, mada ne znamo tačno kako.“ „Šta je s onim?“, upita Ana pokazujući ka raspuknutom brdu nalik

ruševini nekog ogromnog zamka. „A, to je nešto drugačije. U pitanju je vrlo star vulkan koji se zove Kiltijeva tvrđava, kao i stara pesma, ali učenjaci se spore oko toga šta je starije. Prilično zanimljiva geološka tvorevina. Jednom sam boravio tamo i bila mi je neshvatljiva - izgleda da su to zaista ostaci nekog utvrđenja, ali u ogromnoj, nadljudskoj razmeri. Ljudi su u prastara vremena verovali da ga je izgradila neka daleko nadmoćnija rasa ljudi, što nije teško zamisliti. Kada bismo imali pogled ka zapadu, videli bismo da postoji još jedna slična pojava, ali ni izbliza toliko velika. Povezuje ih ista linija, nekakav rascep kroz koji zemljino rastopljeno jezgro navire i kulja napolje. Rascep se proteže natrag, ka Kaledonskim brdima, ali se linija postepeno izvija prema severu." ,A znaš li gde je tačno Tremontska opatija?" Erazmo se okrenu prema šumarku koji je zaklanjao vidik ka severu i zapadu. Mahnuo je rukom. „Približno u tom pravcu.“ „Ali blizu te pukotine u zemlji?“ „Da, može se reći, veoma blizu.“ Klimnula je glavom,pa potraži neko zgodno mesto u travi. Prostrla je ćebe, te posedaše jedno kraj drugog i poljubiše se. „I šta je sve ovo dokazalo?“, upita Erazmo. „Pa, sigurno ti je jasno na šta ciljam.“ „Tremontska opatija i Komptonsko Vresište leže na istoj pukotini koja se proteže ispod Kiltijeve tvrđave. U prastara vremena bilo je vulkanskih erupcija. To je na neki način povezano s drugim svetovima koje si pominjala.“ „Ni sama to ne bih bolje sročila. Ne znam šta bih dodala. Možda je dejstvo vulkana vezano za blizinu drugog sveta.“ „Mislim da bi Lejel i njegovi sledbenici teško prihvatili tu zamisao.“ Slegla je ramenima. „Magovi veruju u mnogo šta što empiričari ne bi prihvatili. Ti sledbenici razuma čak sumnjaju da je veština ikad postojala. Čula sam da neki tvrde kako je od početka u pitanju gigantska prevara, no ti i ja znamo da nije tako.“ Gledala ga je u oči

još jedan tren, a potom se nasmeši. „Konačno, pre nego što završimo s ovom temom, da li ta linija vulkanizma - je li to pravilno? Vulkanizam?“ „Sasvim pravilno." „Da li se proteže do Svetioničarevog visa?“ Erazmo se pridiže jer mu najednom postade neugodno. „Tebe zanima da li je ostrvo na kome imaš kuću vulkansko? Je li to posredi?“ „Ne, već po strani, ali svejedno idemo tamo.“ Osmehnula se znajući da joj je igra rečima neuspela, pa dodirnu njegov obraz dlanom. „Ne budi tako sumnjičav, Erazmo. Odavno smo verovali da je ostrvo mesto moći jer su magovi naklonjeni takvim mestima - takva je, na primer, Tremontska opatija, kao i Farou. Nemaš razloga za brigu. Nemam nikakve mračne planove, niti sprovodim teleritske zavere u delo. Zaista smo retko boravili u toj kući i služila nam je kao sklonište za slučaj da nam svi planovi budu osujećeni. Nadam se da je još čitava.“ Primakla mu se i nežno ga poljubila u ugao oka. „Šta misliš, da li se ovamo ljudi često penju ili ima nade da nas niko neće uznemiravati barem jedan sat?“ Erazmo je pažljivo pokrio Anu ćebetom, ostao tu još tren gledajući je kako spava, pa ode u hlad drveća. Seo je na kamen i zagledao se preko doline, u Kiltijevu tvrđavu. Pod njom se prostiralo Komptonsko Vresište, izuvijano koliko i put uz koji je građeno, put što probada šuplji kraj brda. Tu je Baumgir prvi put susreo Stranca i započeo svoju potragu - potragu koja se okončala smrću deteta u samoći i očaju daleko ispod površine sveta. Površina sveta... Ana je izgleda verovala da je ovo samo jedan od „svetova koji su beskonačno daleki, a ipak nadohvat ruke.“ Podsetio se da ipak sve nije počelo tu, kao što nije počelo ni njegovim susretom s Hejzom u avonelskom bordelu, niti kada mu je

naređeno da dođe u Eldričev dom kada je bio dečak. Ne, počelo je kada je njih sedmoro doputovalo iz Dara - ukoliko to nije bio samo mit. „Lično si video dvoranu“, podseti se Erazmo. Kao i lice koje se stvaralo u kamenu, bez sumnje njegovo, lice poslednjeg zaštitnika kapije. Uspeo je da pobegne dvorani i kapiji, da pobegne pred Eldričevim pokušajem ubistva. „A hoću li moći još jednom da pobegnem?“, prošaputao je jer je zacelo iz tog razloga ostao uz Anu - mada joj je dugovao i život. Bila bi daleko bezbednija da mu je dozvolila da se udavi, a opet, možda ga je prosto dovoljno dobro poznavala da shvati kako neće moći da je izda. Eldrič je pokušao da ga ubije, a Ana ga je spasla od sigurne smrti... Ponašali su se očajnički, u svom pokušaju bega pred Eldričem. Erazmo je osećao da su oboje bespokojni. Budile su ih noćne more, a osećali su to i kada bi vodili ljubav. Kada bi ih pronašao, pa, nije želeo ni da pomišlja na to. Bolje je bilo da razmišlja kakav bi im život bio ako im pođe za rukom da umaknu Eldriču. Možda bi najzad upokojio svoje skrhano detinjstvo i otpočeo nov život. Ubijanje Erazma Flaterija bila je povoljna cena za oslobađanje od Eldriča. Samo se nadao da ga usamljenost i skrivanje neče odvesti u ludilo. Erazmo ustade i napravi nekoliko koraka gledajući ka moru. Ogromni, mekani beli oblaci plovili su iznad horizonta poput flote jedrenjaka. Jedan jastreb je lagano nadletao polja, tražeći pogledom znake kretnje. Tražeći. More se nije jasno videlo s ove visine, ali zamišljao je njegov srebrni sjaj pod ogromnim grebenom oblaka. Da li da veruje Ani? Dražesnoj, zavodljivoj Ani? Ne, imala je lične namere, tačan razlog zbog koga ga je spasla. O čemu li se radilo? Shvatio je, opet, da ima mnogo bolje izglede da se

odupre Ani nego Eldriču. Bolje je bilo prepustiti se nekome ko ga neće lako nadjačati. „Budi srećan što si mrtav“, reče naglas. „Čak ni Eldrič ne može ubiti već mrtvog.“ Najednom se setio da je grofica bila s Eldričem. Da li ju je oteo? Teško da je voljno otišla s njim, ali opet, magovi umeju biti ubedljivi. Čudilo ga je to što se Eldrič u ovom dobu zanimao za tu ženu. Znalo se da magovi mlađi od stotinu godina umeju biti slabi na lepši pol, ali, koliko je znao, Eldrič nije bio takav. Verovatno nije proveo život poput monaha, ali žene mu nisu bile predmet strasti onako kao drugima. Eldrič je već odavno prevalio vek starosti - niko nije znao tačno kada - i tek sada je oteo najlepšu ženu Farske. Mora da je postojao bolji razlog. Erazmo na tren pomish da je Eldrič pokušavao da napakosti lično njemu. Mada ne, istini za volju, Erazmo nije bio toliko bitan da podstakne maga na osvetu ili daljnje razaranje Erazmovog već uništenog života. „Da li se izgubio u mislima i u seti?“, začu se Anin glas straga. „Ili prosto uživa u lepoti sveta koji se prostire pod njim?“ „U oblacima sam“, reče ne osvrćući se. „Kao dete zamišljao sam da u oblacima postoje zemlje u kojima čarobni brodovi plove plavim nebom i posećuju nebeska ostrva naseljena čudnim življem, najčešće lepim ženama.“ Sela je i obgrlila ga oko vrata. „Kako to misliš,’kao dete’? Pokušavaš da kažeš kako to nije istina? Da nećemo pronaći zgodan nebeski brodić i pobeći u oblake?" „Pa, ne odustajem lako od svojih maštarija. Mada, opet, neki su verovali da pećina krije put u magičnu zemlju, pa ga nismo pronašli." „Ne, nismo, ali to ne mora da znači da put ne postoji.. „Počinješ da zvučiš kao Klarendon.“ „Kako to?“ „On je bio... opsednut Strancima i mišlju da čarobna zemlja nije

samo mit.“ Ana klimnu. „Mislim da jeste mit, ali svakako postoje i drugi svetovi - Dar, postojbina Landorova, i drugi pored njega. Možda je među njima i ta čarobna zemlja, ko zna?“ Promrsila mu je kosu prstima, pa sklopi oči, i dalje sanjiva. „Veruješ li da ćemo umaći Eldriču? Jesi li oprobala predskazanje?“ „Ne, nisam pokušala. Eldrič je znao naše vizije iz prošlosti. Sada... sada me je pomalo strah da ih koristim. Hoćemo li umaći...?“ Sleže ramenima. „Sada imaš seme. Imaš ljubimca koji te prati. Zar se i dalje plašiš?“ „Ne mogu iskazati koliko. Svako bi trebalo da ga se plaši.“ Oklevala je. „Ipak, to nije istina. Drugi mag ne bi imao čega da se boji - postojala su ograničenja. Ne, nešto više od toga - postoji kletva. Zabranjeno je ubistvo između magova jer bi smrt jednog proklela sve ostale.“ „Ostao je samo jedan, na celom svetu.“ „To je tačno“, odgovorila je. „To je tačno.“

TRIDESET PETO POGLAVLJE GROFICA JE VEĆ PREPOZNAVALA MEKANO, GOTOVO SNEBIVLJIVO KUCANJE. Zapravo je željno iščekivala Vokijeve posete, često se podsećajući kako je Erazmo govorio da mu je taj čovek bio dobar prijatelj u velikoj nevolji. „Gospodine Voki“, reče i duboko se nakloni. Izgleda da je bio zatečen. „Prekidam li vas, gospo?“ „Ne, nikako, gospodine Voki. Samo sam toliko srećna što vas vidim da sam se na tren zaboravila." Nasmejala se i uhvatila ga za ruku, pa ga uvede u sobu i zatvori vrata. „Imam čaja“, rekla je,„i vina, ukoliko vam više odgovara." „Radije čaj, bio bih vam veoma zahvalan, gospo.“ Spustila ga je na stolicu i nasula čaj. „Nije baš vreo“, reče, „pošto sam vas očekivala ranije." Podigla je ruku kako bi sprečila njegovo opravdanje. „Ne, niste zakasnili. Samo mi je žao što čaj nije dovoljno topao." Dodala mu je šolju iz koje se pušilo. „Sada mi recite šta ćemo raditi večeras? Još Sovuljaginih pesama? Pokušavala sam da ih čitam, ali i dalje ne poznajem jezik dovoljno da napravim ikakav pomak. Ne ide baš kao po loju, kako je govorio jedan moj stari učitelj.“ Primetila je da je Voki te večeri bio naročito neraspoložen. Možda joj se i priviđalo, ali oči kao da mu behu pomalo naduvene i zakrvavljene. „Nešto nije u redu, Voki?“

Zaustio je, a usne mu zadrhtaše dok se trudio da progovori. „Primio sam neke vesti koje su, iako možda i očekivane, vrlo tužne, gospo.“ „O, Voki, žao mi je što to čujem. Hoćete li mi reći o čemu je reč ili su to magove brige, nedostupne ušima smrtnika?" „Tiču se jednog... prijatelja, gospo. Ne bih da zadirem preduboko, ah, koliko sam shvatio, imali ste nešto više od usputnog poznanstva s mojim bivšim učenikom Erazmom Flaterijem?" Klimnula je glavom i nehotice sklopila oči. Osećala je da trne. Mag nije potpuno siguran da je ovo tačno, ali dobili smo vesti da je Erazmo doživeo veliku nesreću.“ Usne mu opet zadrhtaše i s teškom mukom izgovori sledeće: „Udavio se.“ „O, Voki.“ Suze joj se preliše preko trepavica, pa uhvati starca za ruku. „Farele, sačuvaj nas - sačuvaj i njega. Kako se to dogodilo? Zar Erazmo nije umeo da pliva? Pričao mi je da ste ga vi naučili.“ Starac klimnu glavom. ,Jesam“, prošaputa, „ali izgleda da nisam dovoljno dobro.“ Iz oka mu kanu suza. „Siroto dete“, reče. „Siroto, tužno dete. Bilo je zapisano u zvezdama... Čemu se mogao nadati kada je sve bilo postrojeno protiv njega? Kakvu nadu...?“ Rekavši ovo, stari čovek briznu u gorak plač, zajedno s groficom. Oplakivali su smrt Erazma Flaterija i sudbu koja mu je rođenjem nametnuta. „Nema razloga za stid“, Hejz začu sveštenikov glas. „Svi smo bili u strahu." Hejz se diže na lakat i poče da razgleda oko sebe. „A, vratio se u svet živih“, reče đakon Rouz. „Zdravo, Hejze“, reče Keler jedva čujnim glasom. „Osećaš li se odvratno koliko i ja?“ Keler se srozao u naslonu, nalik čoveku na samrti, potpuno sivog lica. „Osećam glavobolju koja se rečima ne može opisati i još dugačak niz bolova koji verovatno nisu drugačiji od tvojih.“ Hejz sklopi oči. „Odupirali ste se“, reče Rouz, „a to je greška.“ Hejz primeti da se Klarendon zgurio uza zid, poput pretučenog

deteta.„Randale? Je li vam...?“ Klarendon podiže pogled, pokuša da se osmehne i opet sakri lice. „Plamena mu“, kaza Hejz, „šta li mu je ono čudovište učinilo.“ „Uslugu, očito“, reče Rouz zamišljeno gledajući malenog čoveka. Potom odmahnu glavom. „Ovde je reč o izgubljenoj ljubavi i ničemu više. Nije zloupotrebljen gore od nekoga od nas - barem sinoć.“ „Pustite ga na miru“, blago prozbori Keler ne otvarajući oči. Hejz se bolno uspravi. „Sta se tačno desilo? Jedva da se ičega sećam.“ „Baš sam pričao gospodinu Keleru kako je Eldrič upotrebio veštinu da proveri da li nosimo trag Aninih čarolija. Mnogo su ga zanimala i naša iskustva iz dvorane. Mada, izuzev što smo uplašeni, nismo povređeni." Hejz klimnu i sklopi oči. Da, taj strah neće lako zaboraviti. „A zašto se vi tako jasno sećate svega, đakone?“ „Zato što se nisam opirao, gospodine Hejz, a da sam znao šta će nam se dogoditi, upozorio bih i vas da učinite isto. Nema odupiranja pred magom. No, niste to namerno radili, siguran sam, već je prirodan strah doprineo tome. Veštine su same po sebi zastrašujuće, a mag je još gori.“ Hejz pritisnu rukama slepoočnice ne bi li zaustavio pulsiranje. „Krvi mu i plamena, nikad se nisam osetio ovako izmrcvareno. Šta će biti s nama?“ Rouz odmahnu glavom. „Ne znam. Mag nije zadovoljan našim učinkom. Činjenica da nismo pronašh tela silno mu je zasmetala. Opet, utešilo ga je to što nismo pronašli ničije telo, pa ni Anino. Možda ih je odvukla struja, ili ih je kakav vir zadržao pod vodom, ih su se zaglavih pod nekom stenom. Samo...“ „Šta?“ „Mag nije bio ubeđen. Veruje da bi Ana još uvek mogla biti živa. Ana, a možda i Erazmo. Samo je siroti Prajor potpuno zaboravljen." Rouz opisa Farelov znak rukom. Isečci sećanja počeše da se vraćaju Hejzu - prizori su mu blještali

pred očima samo na tren, poput munja. „Kao da lord Eldrič nije bio previše ganut Erazmovom smrću“, reče. Rouz klimnu glavom. „Beznačajan gubitak ako se zauzvrat oslobodio neprijatelja, zar se ne biste složili, đakone?“ Bio je to Keler, i dalje priseban, premda se bližio Klarendonovom stanju. Rouz pogleda Kelera ožalošćeno. „Kao i svi vi, gospodine Keleru, neizmerno sam poštovao gospodina Flaterija. Bio je postojan i oštrog uma. Počeo sam da ga cenim kao gospodina iz nekog drugog vremena. Boljeg vremena, kada su ljudi držali do časti i principa više nego danas. Možda je istina da Eldrič ne žali zbog gubitka svog bivšeg štićenika, ali to se ne odnosi na mene. Žalim za njim više nego što biste poverovali, siguran sam.“ Hejz ustade s kreveta i ode do prozora, pa ugleda bledu svetlost jutra kako osvetljava svet. Zagledao se u pustu baštu niz koju se i dalje cedila kišnica. „Pretpostavljam da ne pomišljate na beg?“ „Pokušajte ako možete da trčite brže od vuka — i to natprirodnog.“ Zamislivši to, Hejz napravi bolnu grimasu. Keler je prišao i stao kraj njega da bi obojica zurila u neveseli početak dana. Keler je, izgleda, izgubio svaku želju da nastavi, kao da ga je susret s magom najzad dotukao. Hejz je očajnički razmišljao o tome šta bi mogao reći. „Sta ćemo preduzeti... da pomognemo Randalu?“, usred rečenice prešao je na šapat. „Niko se osim nas ne može postarati o njemu.“ Trapav pokušaj, i bio je svestan toga, ali Kelera više nije zanimala sopstvena dobrobit i Hejz se nadao da će ga zainteresovati tuđa. Keler se okrenuo prema Klarendonu kao da ga je ovo dotaklo. Pokušao je da se uspravi. „Ne znam. Mislim da bi trebalo da dozvolimo da tuguje još neko vreme jer to je u ljudskoj prirodi. No, ako ova obamrlost potraje, pa, čovek ne može bez vode i pića. Ne možemo ga ostaviti da umre. Mora istrajati, kao što smo svi istrajali u pećini. Nosili smo jedan drugog, i opet ćemo.“

„Da“, reče Hejz, „pod uslovom da svi ne klonemo u istom trenu.“ Voki je prepoznao sve znake - znoj i bledilo lica, utonule oči, malaksalost. Eldrič je opet pretraživao svet vizija. Tražio je Anu, želeo je da zna da li je preživela i kako bi mogao da je pronađe ako jeste. Mag se opružio u fotelji, polusklopljenih očiju, a na svetlosti praskozorja izgledao je još bolesnije, skoro avetinjski. „Moramo pustiti Klarendona da ide s ostalima, Voki“, prozbori mag. Vokiju srce poče da se spušta u pete. „Zar nema drugog načina, gospodine?“ Nije morao da ponavlja da Klarendon nosi znanje o dvorani i ritualu kojim se otvara kapija. „Ako pobegne, Voki, nikada je nećemo pronaći. Neka pokuša da se preobrazi u maga, možda čak i da okuša otvaranje kapije.“ „Ako je preživela gospodine - a da li ste je videli u snu?“ „Ne, ali moguće je da se skrila preda mnom.“ Podigao je ruku i pustio da beživotno padne. „Hajde da zamislimo da je još uvek živa. Stavite se na njeno mesto. Šta biste učinili, Voki?“ „Pronašao bih mirno mesto za život, najradije u Durnu, i čekao...“ „Da ja umrem - slobodno recite, Voki. Svestan sam toga.“ „Tako bih ja učinio, gospodine.“ Eldrič sklopi oči i Vokiju se na tren učini da je zaspao. „No, vi posedujete životnu mudrost, Voki. Ana je mlada i ishitrena i, premda, bez sumnje, smatra da je upoznala strpljenje,još uvek ne poznaje pravo značenje te reči. Ne, mislim da se neće poneti mudro kao vi. Mada bi pomoglo kada bi se usplahirila. Kada bi poverovala da nema drugog izbora. Šta mislite, razume li zapis iz dvorane?" „Možda će ga vremenom razumeti, gospodine. To nije lako.“ „Da, verovatno ste u pravu.“ Eldrič se promeškolji, ne otvarajući oči, kao da ga i slabašna svetlost boli. „Nadajmo se da nije zabeležila Landorov zapis. Niko od drugih preživelih nije spasao svoje beleške. Kako se primećuje, samo Klarendon poseduje znanje.“ Voki je tiho čekao da gospodar nastavi. Mag se opet nezadovoljno

protegnu. „Poslaću sveštenika i ostale na put,još jednom. A Brajs mora stupiti u dodir sa svojim podanikom u vladi. Neću odustati od potrage, Voki. Možda je ludost tragati za nekim ko je mrtav, ali ne smemo sebi dozvoliti grešku. Telerovi ljudi su se veoma dugo skrivali — i neki od njihovih načina ni meni nisu razumljivi. Glupo je s moje strane što nisam bio stroži dok sam ispitivao Halsija. Potraga će iznova početi. Ukoliko ne bude znaka. Dovedite mi sveštenika i ostale za tri sata.“ Voki je ostao u mestu, čekajući dozvolu da ode. Za razliku od grofice, bio je skoro beskonačno strpljiv: čekao bi, doslovce, čitav dan, i to ga ne bi uzbudilo. On je poslednji, pomisli Voki, poslednje poglavlje priče koja će biti zauvek izgubljena. Čak i sada, dok je još živeo, ljudi su svakog časa sve manje verovali u priče o magovima i njihovim moćima, ali Voki je znao istinu. „Može li joj se verovati, Voki?“, tiho upita Eldrič. „Toj devojci, gospodine?" „Ne, grofici, Voki. Potiče iz dokoličarskog okruženja. Jedina svrha njenog života bila je zadovoljstvo. Dobijala je sve što joj se prohte. Sve. Šta će činiti kada me ne bude?“ „Nisam onaj koji odlučuje, ali mislim da je stamena. Žena koja se ne dvoumi oko upuštanja u teške poduhvate ako ih nužda nameće, gospodine.“ „Da, verujem da bi umela da istrpi teškoće. Biće, međutim, mnogo teških izbora, Voki. Odluka koje podrazumevaju žrtvu. Mislim da neće istrpeti to breme." Voki klimnu. „Moguće je da neće, gospodine. Ona ima... meko srce.“ „A ja nemam?“ Voki je dobro znao ovu igru. Morao je da kaže istinu ili da okoliša, pošto je mag prozirao laži. „Vaše srce ima očvrslu ljušturu, gospodine.“

Mag klimnu, a na licu mu se ukaza trag osmeha. „To je sve zasad, Voki“, tiho prozbori, pa najednom poče da diše duboko i ravnomerno. Sluga sačeka još tren, posmatrajući kako mu gospodar tone u mučan san. Mag je mrmljao na tajnom jeziku, ali Voki nikako nije mogao da mu olakša muke. Iskrao se iz sobe, skoro podjednako tiho kao i mag.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE Sumrak nad poljem gde žetva beše Plastovi zlaćani plamte, gori i nemirno nebo. Oblaci ključaju, izgaraju, i noć, ta strašna noć nas sustiže. Ansel Bid, Žetva Grofica je posmatrala portret pitajući se šta ju je toliko uznemiravalo. Na prvi pogled sličnost je bila laskava jer je Eldrič bio naočitiji od svih, a to se na portretu i videlo. Tajnovitost, mračna tišina, sarkazam na ivici surovosti, potpuna nezainteresovanost, sve beše tu. Ipak, bilo je još nečeg. Tuga, svakako, mada je ta reč bila nedovoljna - nije mogla da se seti pravog izraza. Ni to je, međutim, nije uzrujalo. Prišla je malo bliže i izoštrila pogled. Oči. Da, šta god to bilo, boravilo je u očima. Tamnim, skoro crnim očima ispod teških veđa. Behu previše upale da bi bile privlačne, ali Eldrič je umeo pogledom da joj oduzme spokoj. Verovatno joj je smetao njegov nemar. Hladnoća. Osećao je kao da gleda kroz nju. Osećala se ogoljeno pred njim. Zaista, svaki njegov pogled cepao je sve s nje, ostavljajući je nagu.

Grofica zadrhta. Strah. Ne, to je bilo nemoguće. Čega bi se mogao plašiti Eldrič, poslednji mag, bez sumnje najmoćniji čovek na svetu? Prevrtala je to pitanje u mislima i došla do prilično jednostavnog odgovora - on strahuje od istog onog što mori svakoga drugog. „Plamena mu“, prošaputa. Je li on blizu smrti? Da li je to moguće? Zar je uhodila i dugovečnog Eldriča? Prisetila se reči iz Farelove knjige. A rečni sliv tmine će te odneti, van ovog očajnog sveta, van sećanja ljudi. S raskršća zlatnog vuka nastavljala se samo njena staza. U svom pokušaju da razveje maglu i sagleda budućnost spoznao je sopstveni kraj, koji beše veoma blizu. „Farele, smiluj se na njega“, prošaputala je. Kent je to uvideo. Nije mogao znati, ali je ipak primetio. Hejz je kršio svoja veoma jasna ovlašćenja. Raspoređeni su, po dvojica, u dve sobe: Hejz s Klarendonom, neobično, i siroti Keler s đakonom Rouzom. Kao da je momcima bilo nužno otrežnjavajuće prisustvo starijih. No, Hejz se bojao za Klarendona koji je već nekoliko sati nepomično ležao u krevetu. Niti je odgovarao Hejzovim molbama, niti se obazirao na drmusanje, čak ni kada je bilo prilično nasilno. Takođe se brinuo za Kelera ostavljenog nasamo sa sveštenikom. Držeći sveću, zurio je u pomrčinu hodnika i tražio vučju senku. No, seni se nisu pomerale. Nadao se da je Keler u sledećoj sobi, pa oseti olakšanje videvši slabašan sjaj ispod tih vrata. Strahujući da ga ne otkriju, nije kucao, već samo odgurnu vrata i pogleda unutra. „Šta, za ime...?“ Gledao je u mračnu sobu, osvetljenu samo jednom svećom i