Chris Kuzneski - Krst

Chris Kuzneski Krst Naziv originala: Sign of the Cross Prevod: Tatjana Milosavljević Znanje je neprijatelj vere. – prevedeno s kamenog belega nađenog u Orvijetu, u Italiji (oko 37. g.n.e.) Ponedeljak, 10. jul Elsinor, Danska (četrdeset osam kilometara južno od Kopenhagena) Erik Jansen znao je da će umreti. Samo nije znao kako. Ni zašto. Izgovorivši kratku molitvu, podigao je glavu i pokušao da promeni položaj, ali nije video ni prst pred nosom. Slana voda pekla mu je oči i zamagljivala vid. Pokušao je zatim da otre lice, ali mu ruke behu vezane pozadi, omotane debelim naslagama konopa i pričvršćene za trup čamca. Noge su mu takođe bile sputane, još čvršće nego ruke, što je značilo da nema izgleda za bekstvo. Bio im je izložen na milost i nemilost. Ko god da su bili. Ščepali su ga kad je izašao iz stana i silom ugurali u zadnji deo kombija.

Vrlo tiho, vrlo profesionalno. Nije imao vremena da privuče pažnju. U trenu, onesvestili su ga uspavljujućim sredstvom. Probudio se satima kasnije, ali ne više u gradskoj vrevi nego na otvorenom moru. Dnevnu svetlost zamenila je mrkla noć. Sloboda mu beše oduzeta, a život gotov. Jansen beše u iskušenju da zapomaže, ali znao je da bi to samo pogoršalo stvar. Nisu bili od onih koji prave greške. To mu je bilo potpuno jasno. Da neko može da ga čuje, vezali bi mu usta. Ili odsekli jezik. Ili i jedno i drugo. Ni slučajno ne bi riskirali da budu uhvaćeni. Toliko je znao. Ovi ljudi bili su profesionalci, iz nekog bezbožnog razloga unajmljeni da ga ubiju. Sada je to bilo samo pitanje vremena. Kad se čamac približio obali, Jansen je osetio stene koje su zastrugale o donji deo trupa. Zvuk je ispunio vazduh poput iskonskog krika, a ipak, kao da se nijedan od njih nije uzbudio zbog toga. Bilo je gluvo doba noći, ni žive duše na obali. Niko neće dotrčati. Niko neće doći da ga spasi. Sada je sve bilo u božjim rukama, kao i uvek. Iznenada, jedan od ljudi iskočio je i uz pljusak bućnuo u ledenu vodu. Potom je uhvatio čamac obema rukama i nasukao ga na uzanu plažu, tik ispod puteljka. Ostala trojica sledila su njegov primer i ubrzo je čamac bio sakriven među drvećem kojim beše obrastao taj deo ostrva. Prešli su preko hiljadu šest stotina kilometara, ali to je bio tek početak. Ne progovarujući ni reč, razvezali su užad i izvadili Jansena iz čamca. Potom su ga podigli na široka ramena i uputili se ka unutrašnjosti ostrva. Predosetivši da mu je to poslednja prilika za beg, Jansen stade da se koprca poput ljutite ribe, pokušavajući da im se otrgne iz ruku, ali uspeo je samo da ih naljuti. U znak odgovora, udarili su mu lice o oštro stenje, polomivši mu nos, razbivši mu zube i onesvestivši ga. Zatim su ga ponovo podigli i odneli do mesta gde će umreti. Jedan od ljudi isekao je Jansenovu odeću, dok su ostali napravili krst. Bio je širok malo više od dva i visok tri metra, napravljen od afričkog hrasta. Drvo beše unapred isečeno, tako da su grede uz vrlo malo truda legle na svoje mesto. Kad su završili, izgledao je kao džinovsko T, pruženo preko nedavno pokošene trave. Znali su da će oblik zbuniti većinu ljudi, ali ne i stručnjake. Oni će znati da je autentičan. Baš kao što je i trebalo da bude. Baš kao što je i bio.

Ćutke, dovukli su Jansena do krsta i namestili mu ruke na patibulum – horizontalnu gredu – a noge stavili na stipes 1 . Kad su najzad bili zadovoljni, najkrupniji među muškarcima uzeo je drveni malj i ukucao klin od kovanog gvožda kroz Jansenov desni ručni zglob. Krv je šiknula poput crvenog gejzira, poprskavši trudbenika po licu, ali on ne prestade da udara sve dok klin nije udario u zemlju. Ponovio je radnju na Jansenovom levom zglobu, a potom prešao na njegove noge. Pošto je Jansen bio bez svesti, mogli su da mu nameste noge u odgovarajući položaj: levo stopalo preko desnog, prstima naniže, što će beskrajno obradovati njihove šefove. Po jedan klin kroz ris svakog stopala, pravo kroz metatarzalne kosti. Savršeno. Jednostavno savršeno. Baš kao što je moralo da bude. Kad je Jansen najzad bio namešten kako valja, izvadili su koplje. Dugačko drveno koplje s gvozdenim vrhom. Onaj najkrupniji dograbio ga je i, ne trepnuvši okom, sterao Jansenu među rebra. Bez saosećanja. Bez kajanja. U stvari, smejao se dok je lomio Jansenova rebra i probijao mu pluća. Ostali su sledili njegov primer i smejali se umirućem dok je ovome krv liptala iz slabine. Smejali su se, isto kao nekada davno Rimljani. Potom je voda bacio pogled na ručni sat i osmehnuo se. Dosad su se pridržavali rasporeda. Za nekoliko minuta, biće opet u čamcu. Za nekoliko časova, biće u drugoj državi. Preostajao je još samo natpis. Rukom ispisan natpis. Prikucaće ga za vrh krsta, visoko iznad glave žrtve. Beše to njihov način da preuzmu odgovornost, njihov način da obznane svoju nameru. Natpis je činila jednostavna rečenica. Tri reči poznate u celom svetu. Tri reči koje će osuditi hrišćanstvo na propast i iznova ispisati reč Božju. U IME OCA. El Presidio de Pamplona (Zatvor u Pamploni) Pamplona, Španija Ledena voda prikivala je zatvorenika za zid i držala ga poput čičaktrake. To jest, sve dok stražar nije zavrnuo slavinu na vatrogasnom crevu. Gledao je

kako čovek pada na pod. „Hola, Senor Payne! Buenos dias!“ „Buenos dias, jes' đavola.“ U ćeliji je sedeo još od petka i već treće jutro zaredom budili su ga mlazom vode iz vatrogasnog creva. „Šta je bilo?“ upitao je stražar, s upadljivim akcentom. „Nije ti drago što me vidiš, eh?“ Džonatan Pejn podigao se s poda, protegnuvši svih svojih sto devedeset pet centimetara. Bio je u dobroj formi za muškarca koji je prevalio tridesetu, ali ipak, sav trening ovog sveta nije mogao da zaustavi godine. Kad se tome doda nekoliko starih rana od metka i poneka fudbalska povreda, jutarnje ustajanje nije bilo njegov omiljeni deo dana. „Taman posla. Obožavam da svakog jutra ugledam ta tvoja dva zuba. Ono bez čega bih i mogao jeste ovo buđenje. Zaspim u Španiji, a probudim se na Nijagarinim vodopadima.“ Stražar je odmahnuo glavom. Bio je sitne građe i najmanje za glavu niži od Pejna, ali debele gvozdene rešetke ulivale su mu hrabrost. „Pravi razmaženi Amerikanac. Ja se polomih da te istuširam dok si još u krevetu, a ti samo prigovaraš. Sutra ću možda da preskočim crevo i probudim te korbačem.“ „Jebi ga, Rikardo. Ti si baš neki perverzan pandur.“ „Kako to misliš perverzan?“ Pejn priđe rešetkama, ne obraćajući pažnju na pitanje. „Žao mi je što moram da te razočaram, ali tvoj gazda mi je obećao da ću danas moći da telefoniram. To znači da će oni iz ambasade biti ovde pre nego što stigneš da mi pokažeš korbač i crne kožne tange u kompletu s njim.“ „Aha, siguran sam da će da batale posao da bi spasli tebe i tvog prijatelja.“ Stražarev smeh odjekivao je hodnikom. Pokazavši prema drugom zatvoreniku, reče: „Hej, hombre! Ti si americano, ne?“ „Ja?“ otegao je ovaj nazalnim glasom. „Jakako. Iz Balkoka, u Teksasu.“ „I zašto si u zatvoru?“ Muškarac se blago zajapurio. „Ćorkirali me jerbo sam pušto vodu u jednoj od vaših ulica.“ „Tačno. Pišator iz Pamplone! Kako sam mogo da zaboravim?“ Smejući se još glasnije, stražar je pokazao prema muškarčevim preponama. „I kol'ko dugo ste ti i tvoj mali senor ovde kod nas?“

„Oko dve nedelje.“ „Zbog pišanja na javnom mestu?“ promumlao je Pejn. „A ambasada ti još uvek nije pomogla?“ „Još i' nema da se pojave. Oni su dole u Madridu, a mi čak 'vamo gore u Pamploni. Reko bi' da ne zalaze često u ove krajeve.“ „Džukele“, progunđao je Pejn. Pretpostavljao je da će on i njegov najbolji prijatelj, Dejvid Džons, biti pušteni čim prođe vikend. Ili da će im barem neko objasniti zašto su uopšte uhapšeni. Međutim, njegovo samopouzdanje lagano je čilelo. Ako je Teksašanin govorio istinu, Pejn će morati da učini nešto drastično da bi izašao, jer ni slučajno nije nameravao da još dugo trune u ovoj ćeliji. Pogotovo zato što nije ništa skrivio. Tri dana u zatvoru bez optužnice. Tri prokleta dana. Počelo je prošle nedelje. Došli su u Pamplonu zbog praznika zvanog Fiesta de San Fermin, poznatijeg kao „trka s bikovima“. U gradu su dva dana pili i razgledali znamenitosti, kad su im postavili zasedu u hotelu. Iznenadni napad nije im pružio šansu da se odbrane. Pejn se taman spremao za večeru kad je neko razvalio vrata. Lokalni panduri. Mnogo njih. Došli su u tako velikom broju samo zato da bi mu strpali dupe u mardelj. Trućali su na nekom polovnom engleskom o nečemu što je uradio nekada davno. Mnogo pre ovog poslednjeg dolaska. Ništa od toga nije mu zvučalo logično sve dok nije pogledao niz hodnik i ugledao Džonsa, takođe s lisicama na rukama. Tada je shvatio da sve to mora da ima veze s njihovim nekadašnjim zanimanjem. Onim u vojsci. A u tom slučaju, najebali su. Ovo će se pretvoriti u međunarodni incident. Njih dvojica nekada su predvodili MANIJAKE, elitni tim sastavljen od najboljih vojnika koji su mogli da se nađu među marincima, pešadincima, vazduhoplovcima i pripadnicima obalske straže. Bez obzira na to šta je bilo posredi, spasavanje personala, nekonvencionalno ratovanje, kontragerilska sabotaža, videli su više sranja od proktologa. A dosta su ga i napravili, takođe. Tajne operacije po celom globusu. Misije koje niko drugi ne bi mogao da obavi. Niti bi bilo kom drugom smele da budu poverene. Kad bi dobili zadatak, dolazio je direktno od budžovana. Pravo iz Pentagona. Razlog za to bio je jednostavan: što je manje ljudi znalo za MANIJAKE, to bolje.

Oni su bili tajno oružje. Sablasti koje SAD nisu priznavale. Nisu smele da ih priznaju. Upravo to je zabrinulo Pejna. Ako su ih uhapsili zbog nečega što su uradili s MANIJACIMA, da li će im Pentagon pomoći? Smeju li da priušte sebi takav publicitet? Već tri dana su ovde. Tri dana i ko zna koliko još... Orvijeto, Italija (sto kilometara severozapadno od Rima) Doktor Čarls Bojd spustio je čekić i stao da se osvrće za svojom čuturicom. Bio je u dobroj kondiciji za pedesetosmogodišnjaka, ali vrelina reflektora beše surova. Znoj mu je liptao iz kože glave. „Blagi bože!“ uzdahnuo je. Marija Pelati se osmehnula i nastavila da radi. Bila je upola mlađa od svog profesora i imala je dvaput više energije. Uz to, dok se on patio u tradicionalnoj uniformi arheologa – kaki pantalonama, pamučnoj košulji i dubokim cipelama – ona je na sebi imala majicu i šorts. Poslednjih nekoliko dana proveli su zajedno, kopajući u 275 metara visokom brežuljku koji je dizao Orvijeto visoko iznad vinograda u dolini Palja. Mesto je bilo teško dostupno. Pape su ga u srednjem veku koristile kao utočište. Papski spisi dokazuju da su pretvorili Orvijeto u vatikansko odmaralište, svoju drugu kuću tokom burnih perioda u istoriji Rimokatoličke crkve. Nažalost, papskim pisarima beše zabranjeno da zabeleže konkretne pojedinosti, iz straha da bi ih neprijatelji mogli iskoristiti za planiranje napada. Ipak, to nije sprečilo širenje glasina. Prema legendi, navodno je ispod grada postojao još jedan grad – katakombe Orvijeta 2 – koji je Crkva koristila kao sklonište za najvažnije spise i najdragocenije artefakte. Većina stručnjaka odbacila je pretpostavke o katakombama kao bajku, plod mašte pijanog redovnika iz četrnaestog veka. Ali, ne i doktor Bojd. Ne samo da je verovao, već je i sve svoje slobodno vreme posvećivao traganju.

„Profesore? Kad sam bila mala, otac mi je pričao o katakombama. Smatrao ih je vatikanskom Atlantidom.“ Pelatijeva je duboko uzdahnula i sklonila kosu s očiju, što je uvek radila kad je bila nervozna. „Eto, pitala sam se, zašto ste sigurni da katakombe postoje?“ Nekoliko sekundi gledao ju je pravo u oči, a potom poluosmehom ublažio napetost. „Veruj mi, draga moja, nisi prva koja me to pita. Mislim, ko bi pri zdravoj pameti traćio vreme tragajući za katakombama? Isto tako mogao bih da pokušavam da upecam čudovište iz Loh Nesa.“ Nasmejala se. „Samo da znate, na obali Loh Nesa verovatno nije ovako vruće.“ „Samo da znaš, uopšte nisam lud.“ „Nisam to ni rekla.“ „Ali, palo ti je na pamet. Ne bi bilo normalno da to ne pomisliš.“ Ponovo je sklonila kosu s očiju. „Postoji ona tanka linija između genijalnosti i ludila, a nisam videla da ste je prešli... Naravno, vi jeste prilično tajanstveni. Još uvek mi niste rekli ništa o katakombama.“ „A, da, katakombe. Reci mi, draga moja, koliko znaš o Rimskom carstvu?“ „O Rimskom carstvu?“ upitala je zbunjeno. „Prilično mnogo, pretpostavljam.“ Ne rekavši više ni reč, dodao joj je gomilu dokumenata koje je izvadio iz torbice za pojasom, a potom seo u senku zida, čekajući reakciju za koju je znao da će doći. „Santa Maria!“ ciknula je. „Ovo je rimsko!“ „Otud i moje pitanje o Rimskom carstvu. Mislim da si shvatila?“ Pelatijeva je odmahnula glavom, a potom se ponovo zadubila u spise. Na prvi pogled, činilo se da ilustruju komplikovan sistem tunela skrivenih pod ulicama Orvijeta, a ipak, nisu mape ni ilustracije bile ono što ju je zbunjivalo, već jezik. Dokument je bio napisan rukom, i to na varijanti latinskog koji nije bila kadra da prevede. „Je li ovo autentično?“ upitala je. „Zavisi od toga kako posmatraš stvar. U rukama imaš fotokopiju svitka koji sam našao u Engleskoj. Fotokopija nije original, normalno. Original je, međutim, vrlo stvaran.“

„U Engleskoj. Našli ste svitak u Engleskoj?“ „Zašto te to čudi? Julije Cezar bio je tamo. Isto tako i imperator Klaudije.“ „Ali, kakve to veze ima s katakombama? Hoću da kažem, pape su u Orvijeto došle hiljadu godina posle pada Rima. Kako bi to onda moglo da bude povezano?“ Pelatijeva je znala da je papa Grgur XI umro prirodnom smrću, 1378, ostavivši upražnjeno mesto koje je popunio papa Urban VI. Mnogi kardinali tvrdili su da je neregularno izabran i zahtevali su nove izbore. Posle tih izbora, Katolička crkva se rascepila na dve frakcije, od kojih je svaka podržavala „svog“ papu. Italija, Nemačka i veći deo severne Evrope priznavali su Urbana VI, dok su Francuska i Španija podržavale Klimenta VII. To rivalstvo, poznato kao Papska šizma, delilo je katoličanstvo gotovo četrdeset godina i dovelo papske dvorove u opasnost – ne samo spolja, već i iznutra. Zato su, italijanske pape provodile mnogo vremena u Orvijetu, koji je zbog svog položaja, na visoravni na vrhu brda, predstavljao praktično neosvojivo utvrđenje. Upravo tamo, u dubinama sedrenih stena, navodno su sagrađene legendarne katakombe. Bojd se osmehnuo pri pogledu na izraz lica svoje studentkinje. Rešen da joj nimalo ne olakšava, rekao je: „Reci mi, draga moja, jesi li ikad videla rimske ruševine u Batu?“ „Nisam, gospodine. Zašto pitate?“ odvratila je, pomalo ljutito. „Ah“, uzdahnuo je Bojd, prisetivši se starog grada na reci Ejvon. „Stojiš usred pitomog engleskog krajolika, a opet, okružen si ostacima starog Rima. Nestvarno. Znaš li šta je najčudesnije? Kupatila još uvek mogu da se koriste. Topli izvori još uvek u žuboru izbijaju iz zemlje, a arhitektura ponosno stoji. Drevni stubovi dižu se u nebo iz čarobnih voda koje teku ispod njih. Zadivljujuće!“ Zbunjena pričom, Pelatijeva se namrštila. „Ne bih da budem neučtiva, ali na šta ciljate?“ „Razmisli, draga moja. Papama iz 14. veka pružile su zaštitu katakombe. Međutim, to ne znači da su ih oni i sagradili. Stari Rimljani bili su ispred svog vremena. Je li tako? Nešto mislim, ako su bili u stanju da sagrade

kupatila koja dve hiljade godina kasnije još uvek mogu da se koriste, tada su svakako bili sposobni da sagrade tunele koji su pre sedam stotina godina još uvek bili upotrebljivi?“ „Čekajte! Zato, znači, nema podataka o njihovoj gradnji. Katakombe su već bile tu kad su pape došle u grad?“ Potvrdno je klimnuo glavom, pokazujući dokumente u njenim rukama. „Kad sam našao originalni svitak, pretpostavio sam da je falsifikat. Mislim, kako je mogao biti pravi? A onda sam ga dao na analizu i rezultati su bili ubedljivi. Svitak je prethodio Šizmi za više od hiljadu godina, dokazujući jednom za svagda da katakombe zaista postoje. Štaviše, da nisu građene za pape iz srednjeg veka. Sagradili su ih Rimljani.“ „Datum“, rekla je odlučno. „Da li je svitak precizno datiran?“ „Kao što znaš, datiranje radioaktivnim ugljenikom nije baš toliko precizno. Najbolje što sam uspeo da dobijem jeste period.“ Bojd je otpio gutljaj vode, nastojeći da produži napetost. „Prema mojim analizama, katakombe Orvijeta sagrađene su u za Hristovog života.“ * * * U dvorac Kronborg svake godine se slije 300000 turista, ali još niko od njih nije video ovako nešto. A oni koji jesu, poželeli su da nisu. Kad su pronašli Erika Jansena, torzo mu je bio sivkastobeo, a noge svetloljubičaste, pomodrele post mortem. Ptice su se gostile njegovim mesom kao na pikniku. Grupa đaka ugledala je Jansena na drugoj strani unutrašnjeg dvorišta i pretpostavila da je reč o eksponatu. Stoga su prišli bliže, diveći se fantastičnim detaljima zbog kojih je izgledao tako živo: boji kože, grimasi užasa na njegovom licu, teksturi sivkastosmeđe kose koja je lepršala na vetru. Gurali su se da zauzmu što bolje mesto za slikanje s eksponatom. Sve dok jedan nije osetio kako je nešto kanulo. Jedna kap. To je bilo sasvim dovoljno. Kap krvi i nastao je haos. Deca su plakala. Roditelji vikali. Nastavnici su potrčali da potraže pomoć. Na lice mesta pozvana je lokalna policija, ali to je bilo previše za njih.

Navikli su na saobraćajke i sitne prestupe, ali ne na ubistva. Svakako ne na zločin ovih razmera. Razume se, to se moglo i očekivati u mirnom mestašcetu, Elsinoru, na severozapadnoj obali ostrva Sjeland, koju samo uzani moreuz deli od Helsinborga u Švedskoj, daleko od gradske vreve Kopenhagena. Poslednje brutalno ubistvo dogodilo se davne 1944, a i njega su počinili nacisti. Ipak, napravili su neoprostivne greške. Prvi odred stigao je čamcem, pristavši na istu plažu kao i ubice. Budući da je plaža dvorca privatna, trebalo je da policija zatvori prilaz žutom trakom i tako zaštiti tragove koji su se tu nalazili. Tragove ubistva. Broj počinilaca. Njihovu približnu visinu i težinu. Vreme odlaska. Sve to je pisalo u pesku i samo je čekalo da bude pročitano. Ali, ne zadugo, jer zapovednik policije nije razmišljao. Odlučio se za juriš preko plaže zajedno s kompletnim ljudstvom, kao da se iskrcava u Normandiji. Za tren oka, dokazi su bili zakopani. Razume se, sledeća greška bila je mnogo gora. Jedan od onih zajeba koji se dešavaju kad ljudi zapomažu, sirene zavijaju i nema vremena za razmišljanje. Kad su policajci stigli do tela, čuli su da telo krvari i pretpostavili da je Jansen još uvek živ. Temperatura tela trebalo je da im kaže suprotno. Isto kao i boja kože. Međutim, iščupali su krst iz zemlje, u nadi da će uspeti da reanimiraju žrtvu; dabome, uspeli su samo da unište dokaze. Ključne dokaze. Dokaze koji su mogli da zaustave ubice pre no što ponovo napadnu. Ironijom sudbine, njihov trud da spasu jedan život omogućio je naredna ubistva. Nik Dajl bio je Amerikanac, što ga je činilo vrlo nepopularnim u određenim delovima sveta. Isto kao i njegova profesija. Predvodio je novoformirano Odeljenje za ubistva u Interpolu (Međunarodnoj kriminalističkoj policiji), najvećoj međunarodnoj svetskoj organizaciji za borbu protiv kriminala, što je značilo da se bavio rešavanjem ubistava širom planete. Jednostavno rečeno, koordinirao je protok informacija između policijskih službi kada bi istraga ubistva prelazila državne granice. Sve u svemu, bio je

zadužen za 179 različitih zemalja – milijarde ljudi i desetine jezika – a ipak, imao je budžet manji od izdvajanja za prosvetu u prosečnoj američkoj opštini. Jedna od najvećih zabluda u vezi s Interpolom jeste njegova uloga u sprečavanju kriminala. Organizacija retko šalje agente da istražuju slučaj. Umesto toga, ima lokalne filijale, Nacionalne centralne biroe, u svim zemljama članicama, a NCB prate događaje na svojoj teritoriji i šalju potrebne informacije u štab Interpola u Lionu, u Francuskoj. Tamo se podaci unose u centralnu bazu podataka, dostupnu preko Interpolove kompjuterske mreže. Otisci prstiju, DNK, najnovija saznanja o teroristima, sve po redu. Sve to dostupno je dvadeset i četiri časa dnevno. Nažalost, to nije uvek dovoljno. Ponekad su šefovi odeljenja (Narkotici, Falsifikati, Terorizam, itd.) primorani da se ukrcaju u avion i preuzmu kontrolu nad slučajem. Ponekad zato da bi se prekratile birokratske zavrzlame. Ili da bi razrešili neki granični spor. Ili da bi izašli na kraj s medijima. Sve same stvari koje je Nik Dajl iz dna duše mrzeo da radi. U njegovom poslu, istinski važna jedino je pravda, tako je mislio. Ispravljanje nepravde na najpravedniji mogući način. To je bio njegov moto, kredo u skladu s kojim je živeo. Ako tako postupa, smatrao je, sva ostala sranja srediće se sama od sebe. Dajl je u Elsinor stigao kasno popodne. Nije znao mnogo o slučaju – osim da je neko raspet i da predsednik Interpola insistira da ima svog čoveka na licu mesta – ali tako mu je bilo draže. Voleo je da formira zaključke na osnovu sopstvenih opažanja, radije nego da se oslanja na informacije iz druge ruke. Većina istražitelja požurila bi da pregleda telo, ali Dajl nije radio tako. Više je voleo da upozna okolinu pre no što se lati samog zločina, pogotovo kad se nalazio u zemlji koju nije poznavao. Da je ubistvo bilo počinjeno u Francuskoj, otišao bi pravo do tela, jer je u toj zemlji živeo već deset godina i znao je kako razmišljaju Francuzi. Ovde, međutim, bio je nesiguran. Da bi mogao da razume zločin, morao je da razume Dansku – i Dance. Stoga se Dajl, umesto da prouči žrtvu, uputio dugim hodnikom da potraži nekog s kim bi porazgovarao. Ne da bi ga podvrgao ispitivanju, nego nekog s kim bi proćaskao. Nekog ko bi mu pružio

predstavu o ovoj zemlji. Tek je iz trećeg pokušaja našao čoveka koji govori engleski. „Oprostite“, rekao je, pokazavši značku Interpola. „Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja?“ Muškarac je potvrdno klimnuo, napola uplašen značkom, a napola Dajlovim pogledom. Dajl je bio u ranim četrdesetim, s licem koje kao da beše isklesano od granita. Jasne linije, snažne jagodice, zelene oči. Kratka crna kosa sa tek tu i tamo ponekom sedom. Ne preterano zgodan, ali muževan. Senka mu je zamagljivala crte lica, mada još uvek preslaba da bi mu sakrila bradu. Snažnu bradu filmske zvezde. Stajala mu je na dnu lica kao da odaje počast Kirku Daglasu. „Recite mi, šta ovde čovek mora da uradi da bi dobio šolju kafe?“ Muškarac se osmehnuo i poveo Dajla u malecku kancelariju. Zidovi prostorijice behu ukrašeni rasporedima dužnosti i slikama Kronborga. U uglu se nalazio metalni radni sto. Dajl se spustio na stolicu odmah pored vrata i uzeo šolju kafe koju mu je pružio domaćin. „Dakle, pretpostavljam da radite ovde?“ „Više od četrdeset godina. Ja sam šef vodičke službe.“ Dajl se osmehnuo. Ubo je džekpot. „Znate, putujem po celom svetu, nema kontinenta na kojem nisam bio, ali ovakvu zemlju još nisam video. Danska je prelepa.“ Muškarac je sijao od ponosa. „Ona je najbolje čuvana tajna u Evropi.“ „Dobro, ako obećam da ću držati usta zatvorena, hoćete li mi reći nešto o njoj?“ Razgovor, ispunjen činjenicama i brojkama, potrajao je nekih desetak minuta. Dajl je progovarao samo povremeno, blago navodeći razgovor u željenom pravcu, ali najvećim delom ćutao je i slušao. „Zanima me“, rekao je najzad, „kakvi turisti vam dolaze?“ „Većinom ljudi između četrdeset i šezdeset godina, ravnomerna mešavina muškaraca i žena. Mada nam tokom školske godine dolazi i dosta đaka i studenata.“ „Ima li gostiju iz inostranstva? Da li većinu turista čine Danci?“ Muškarac je odmahnuo glavom. „Upravo suprotno. Najveći broj je iz okolnih

zemalja. Švedska, Nemačka, Austrija,“ Norveška. Dolazi nam dosta Engleza, zbog Šekspira.“ „Zbog Šekspira? Kakve on veze ima s vama?“ „Nije moguće da ne znate?“ Dajl je odmahnuo glavom, iako je bio vrlo svestan Šekspirove povezanosti s ovim mestom. Dabome, nije nameravao da kaže to vodiču. Bolje da se pravi lud i čuje priču od njega. „Šekspirov Hamlet odigrava se u dvorcu Elsinor.“ „Elsinor? Je 1' to negde ovde u okolini?“ „Nalazite se u Elsinoru! Elsinor je isto što i Helsingor. Radnja Hamleta dešava se ovde! Ponekad se čak igraju predstave u dvorištu. Trebalo bi da pogledate Hamleta.“ Dajl je napravio grimasu. „Neka, hvala. Nisam nešto lud za pozorištem. Više sam sportski tip... Ali, za ljubav moje istrage, dozvolite da vas nešto pitam. Umire li iko u Hamletu? „Blagi bože, da! Radnja celog komada zasniva se na ubistvu i osveti.“ „To je prilično zanimljivo, s obzirom na nedavne događaje. Pitam se, postoji li nekakva veza?“ Osvrnuvši se, muškarac je spustio glas do šapata. „Razume se da postoji veza. Mora da postoji. Zašto bi iko ostavio telo baš ovde?“ Dajl je ustao sa stolice, konačno spreman da ispita mesto zločina. „To i mene zanima.“ * * * Marija je prvo pomislila da je reč o optičkoj varci prouzrokovanoj lošim osvetljenjem. Spustivši dlan na kamen, smesta je promenila mišljenje. Osetila je teksturu previše savršenu da bi bila prirodna. „Profesore? Imate li minut?“ Bojd je prišao s drugog kraja male pećine, zaobilazeći zamršene gajtane i prašnjave alatke razbacane po podu. Marija je zurila u zid, tako da se okrenuo u tom pravcu. Istog časa shvatio je šta ima pred sobom i ta spoznaja izazvala mu je slabost u kolenima. U dužini od jednog metra, pećina je tekla od neravnog preko glatkog i ponovo do neravnog, kao da je neko uzeo džinovsko parče šmirgle i istrljao

zid. Pružio je ruku, napola uplašen, zabrinut da se to možda reflektori poigravaju s njegovim umornim očima. Glatka površina dokazala mu je da to nije slučaj. „Brzo! Dodaj mi pištolj.“ Pištolj beše nadimak koji je Bojd nadenuo, maloj arheološkoj spravi koju je koristio prilikom iskopavanja. Velik otprilike kao mobilni telefon, pištolj je sadržavao malu patronu kiseonika koji je izduvavao zemlju iz malih pukotina i pravio manje štete od oštre alatke. Bojd je očistio površinu zida držeći četkicu u jednoj i pištolj u drugoj ruci. Kamenčići su mu padali pred noge kao gusta kiša, dižući uvis pramičke prašine. Nekoliko minuta kasnije, na sredini pećine počeo je da se nazire kvadrat dužine oko metar. „Da, zaista mislim da smo nešto našli.“ Marija je ciknula od ushićenja. „Znala sam! Znala sam da ta stena izgleda drugačije!“ Nakon što je raščistio tri strane spoja – gornju, levu i desnu – Bojd je mogao da izmeri kameni blok: stranice kvadrata bile su devedeset pet centimetara, a blok je išao nekih petnaest centimetara u dubinu zida. Marija je privukla jedno od svetala i pokušavala da zaviri kroz ćoškove, ali nije videla ništa, zbog kosine zida pećine. „Profesore, šta mislite, šta je ovo? Premalo je za vrata, zar ne?“ Bojd beše upravo završio sa unošenjem beležaka. „Kanalizacija, može biti? Ili možda akvadukt? Siguran sam da ćemo imati jasniju predstavu čim budemo videli šta se nalazi s druge strane.“ Potom joj je dodao ćuskiju. „Pošto si ti pronašla kamen, mislim da bi trebalo da imaš tu čast da ga ukloniš.“ „Hvala vam“, prošaputala je, zabadajući vrh ćuskije u spoj. „Ovo mi mnogo znači, gospodine. Sada zaista osećam da smo tim.“ „Doduše, nemoj se iznenaditi ako zaključiš da ti je potrebna moja pomoć. Ovakvi blokovi umeju da budu tvrdoglavi. Sećam se kako smo jednom prilikom u Škotskoj...“ Glasan, tup udar odjeknuo je odajom kad se masivan blok sručio na pod. Dvoje arheologa s nevericom su se zgledali, a potom spustili pogled ka džinovskom kamenu koji je ležao pred njima. „Blagi bože!“ izusti Bojd. „Je 1'

vi to uzimate steroide?“ Zbunjen, spustio se na kolena i počeo da ispituje kamen koji je praktično iskočio iz zida. Pokušao je da ga preturi, ali nije uspeo ni da ga mrdne s mesta. „Pa kako vam je onda, za ime boga, uspelo da izvedete ovo? Ovo čudo teško je bar tonu. I to nije hiperbola, draga moja. Stvarno je teško bar tonu!“ „Ne znam. Jedva da sam uopšte pritisla. Samo sam ugurala vrh ćuskije u spoj i... izleteo je!“ Bojd je dobro znao da su graditelji u starom Rimu bili ispred svog vremena. Međutim, nije mu bilo jasno zašto bi podizali zid čiji se jedan blok može izvaliti uz ovako minimalan napor. Možda je ovo bio tunel za bekstvo. „Oprostite, Profesore?“ Trepnuo je, a zatim se okrenuo asistentkinji. „Izvini, draga moja. Zaneo sam se u misli. Htela si nešto da pitaš?“ Marija je klimnula glavom. „Htela sam da pitam možemo li sad unutra.“ Bojdovo lice poprimi jarkocrvenu nijansu. „Bože! Kako sam glup. Pogledaj me samo, razbijam glavu značajem ove proklete kamenčine, a nalazimo se na rubu...“ Duboko je uzdahnuo. „Da, naravno, ulazimo unutra, pa šta bude.“ Prolaz beše uzan, dajući im taman dovoljno prostora da se provuku. Bojd je ušao prvi i potom sačekao da mu Marija doda opremu. Kad se njena ruka najzad pojavila, zgrabio je baterijsku lampu i u uzbuđenju jedva napipao prekidač. Snažan mlaz svetlosti razbio je pomrčinu, narušavajući mir svetinje po prvi put posle mnogo godina, izlažući pogledu visoko zasvođenu tavanicu i živopisne murale koji su krasili glatke zidove. „Gospode“, zadivljeno je uzdahnuo. „Premili gospode!“ Nekoliko sekundi kasnije, Marija se provukla kroz otvor noseći video kameru. Nije imala pojma u šta se to Bojd tako zagledao, ali beše rešena da to snimi. Barem je tako planirala. Međutim, onog časa kad je koraknula u odaju, divljenje ju je u toj meri ophrvalo da je spustila kameru. „Santa Maria!“ Ošamućena, okretala se u krug, pokušavajući da upije sve odjednom. Zasvođena tavanica beše tipična za rimsko doba, jer se tako postizalo da

četiri zida prostorije nose većinu tereta tavanice. Uprkos klasičnom pristupu, u odaji su mesto našla i četiri toskanska stuba, po jedan u svakom uglu, kao arhitektonska dekoracija. Između stubova, počinjući tik ispod lučnog svoda, nalazio se niz od četiri freske s religioznom tematikom, a svaka je prikazivala drugi prizor iz Biblije. Glavni deo prikazivao je život nepoznatog sveca, jer beše dvaput veći od ostalih, tačno na sredini desnog zida i direktno iza kamenog oltara. „Kakvo je ovo mesto?“ prošaputala je. Bojd se još uvek nemo osvrtao po prostoriji, zaprepašćen činjenicom da je ipak pronašao mitske podzemne odaje. „Osnovni plan izgleda sličan mnogim građevinama podignutim dok je Rimsko carstvo bilo na svom vrhuncu, ali slike su novijeg datuma – možda petnaesti ili šesnaesti vek.“ Zastao je, zureći u freske. „Marija, deluju li ti poznato?“ Lagano mu je prišla, proučavajući živopisne scene. Nije imala pojma o čemu govori, ali to je nije zaustavilo. Pažljivo je zagledala, pokušavajući da nađe zajedničku nit koja bi ih povezala. „O bože moj! Zaista sam ih već videla! Ovi murali nalaze se u Sikstinskoj kapeli.“ „Tačno tako!“ zapljeskao je Bojd. „Adam i Eva, potop, Nojeva barka. Tri glavne teme Mikelanđelove tavanice. Štaviše, ove freske su neverovatno slične njegovima.“ Marija je prelazila pogledom s jedne na drugu sliku. „Stvarno poseduju onu njegovu žestinu, zar ne?“ „Skoro da mi je mrsko da kažem ovo bez ijednog opipljivog dokaza, ali ipak... pitam se nije li ih možda naslikao baš Mikelanđelo?“ Razrogačila je oči. „Šalite se, zar ne? Nije valjda da stvarno mislite da je on naslikao i ove?“ Bojd je potvrdno klimnuo glavom. „Razmisli, Marija. Ovo mesto je decenijama služilo kao drugi Vatikan. Nakon Papske šizme, italijanske pape u Orvijetu su našle utočište. U to vreme, Crkva je bila u takvom haosu da je papski koncil zaista nameravao da trajno preseli Vatikan ovamo. Smatrali su da je ovo jedino mesto koje može da im pruži odgovarajuću zaštitu.“ Marija se široko osmehnula. „A za slučaj da se Vatikan preseli, pape su izvesno želele i odgovarajuću dekoraciju za novi dom Katoličke crkve.“

„Tačno tako! Ako je papa želeo da Mikelanđelo obavi dekoraterske radove, Mikelanđelo je morao da se prihvati posla.“ Bojd se zakikotao prisećajući se priče o čuvenom slikaru. „Jesi li znala da Mikelanđelo nije želeo da oslika Sikstinsku kapelu? Priča se da ga je Julije II, koji je u to vreme bio papa, silom naterao da se lati četkice. Jednom tako što ga je prebio štapom, a drugi put zapretivši da će ga baciti sa skele... To baš i nije ponašanje koje bi očekivala od jednog pape, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „Mislite da je primorao Mikelanđela da naslika i ovo?“ Bojd je razmislio o njenom pitanju. „Ako me pamćenje dobro služi, poslednji papa koji je boravio ovde bio je Kliment VII, za vreme španskog napada na Rim 1527. Verujem da je Mikelanđelo oslikao Sikstinsku kapelu nekih dvadesetak godina pre toga, što znači da je pre smrti imao više nego dovoljno vremena da oslika i ove zidove.“ „Ili“, izjavila je Marija, mrtva ozbiljna, „neko je prvo oslikao ove zidove, a onda ih je Mikelanđelo kopirao u Vatikanu.“ Bojdovim licem razlilo se rumenilo uzbuđenja. „Ta ti je više nego dobra, draga moja! Ako su ove freske naslikane pre ostalih, tada Sikstinska kapela nije ništa više od puke kopije. Zaboga! Možeš li da zamisliš kakva bi se prašina podigla ako bismo dokazali da je Mikelanđelo bio falsifikator?“ Marija se nasmejala. Njen otac bi se šlogirao na takvu provokaciju. Iako zamisao jeste bila provokativna, bledela je u poređenju s otkrićima koja su im predstojala dublje u katakombama. Nakon što je Marija snimila freske, doktor Bojd je polako sišao niz tri kamena stepenika na levoj strani odaje. U podnožju, skrenuo je desno i zagledao se u pomrčinu. Na svoje zaprepašćenje, ugledao je niz otvorenih grobova kojih je bilo toliko mnogo da su se gubili u dubinama hodnika izvan dometa njegove baterijske lampe. Tavanica iznad njega dizala se na visini od preko petnaest metara, s obeju strana oivičena složenim sistemom niša, sagrađenih za odlaganje zemnih ostataka mrtvih. Ovi loculi 3 behu usečeni u sedrene zidove u pravim redovima; svaki pravougaonik imao je dužinu od nepuna dva metra – taman dovoljno za telo.

„Neverovatno“, izustio je. „Prosto neverovatno!“ Marija je požurila za njim i fokusirala objektiv kamere na jedan od neobeleženih grobova. Nadala se da će imati bolji pogled na dugački hodnik, ali bio je previše uzan da bi mogla da se provuče pored Bojda – jedva devedesetak centimetara od zida do zida. „Reci, Marija, šta vidiš?“ Osmehnula se. „Vidim mrtve ljude.“ Bojd je, međutim, prenebregnuo njenu aluziju na Šesto čulo. „Ja takođe. Zar ti se to ne čini čudno?“ „Kako to mislite?“ „Običaj je bio da se loculi, posle smeštanja mrtvaca, zatvore opekama i malterom. Ponekad su ih pokrivali mermernom pločom. Ali, ovo još nikad nisam video. Zašto su ostavili tela na otvorenom?“ Namrštila se, razmišljajući o Katakombama Svetog Kaliksta u Rimu. Sagradili su ih hrišćani, sredinom drugog veka, i prostirale su se na površini od devedeset jutara, sa četiri nivoa i dvadesetak kilometara hodnika. Kad joj je bilo deset godina, posetila je sa školom te ruševine. Bio je to doživljaj koji ju je u toj meri oduševio da je saopštila roditeljima da želi da postane arheolog. Majka se osmehnula i rekla da može da postane šta god hoće, pod uslovom da vredno uči. Međutim, taj odgovor nije se dopao ocu. Kad je najzad prestao da se smeje, pogledao je Mariju pravo u oči i rekao joj, sasvim ozbiljno, da dobre devojke ne sanjare nego da se trude da nađu muža. Bio je to trenutak koji nije nikad zaboravila. Ni oprostila. „Ispravite me ako grešim“, rekla je, „nisu li grobovi hrišćana u Svetom Kalikstu isto ovako otvoreni? Sećam se da sam videla mnogo rupa u zidovima.“ „Videla si rupe, ali ne i tela. Običaj prvih hrišćana bio je da tela mrtvih umotaju u pokrov i potom ih polože u loculi i zatvore. Rupe o kojima govoriš napravili su pljačkaši i naučnici. Ali, to ovde nije slučaj. Ako pogledaš...“ Bojd je zaćutao u pola reči. Pažnja mu se usredsredila na hodnik ispred njega. Nešto nije bilo u redu. Hodnik se pružao kroz pomrčinu, vijugajući kroz kamen poput crne zmije. Pokušavao je da mu sagleda kraj, ali nije

mogao. Senke su igrale oko njega, a bacale su ih ljudske ruke koje su landarale iz grobova kao da posežu za njegovom baterijskom lampom. Kao da ih je njegovo prisustvo na neki način trglo iz vekovnog sna. U trenutku panike, uzmakao je i naleteo pravo na jednu ispruženu ruku i osetio kao led hladne prste na listu noge. Iz usta mu se oteo krik užasa, uskoro propraćen tihim Marijinim vriskom. „Šta se dogodilo?“ uznemireno je upitala. „Šta nije u redu? Jeste li videli nešto?“ Bojd je duboko uzdahnuo i prasnuo u smeh, sasvim u neprilici. „Izvini, molim te... Isprepadao sam se.“ Lice mu se zajapurilo. „Nisam hteo da te uplašim. Zaista nisam. Samo sam nervozan. To je sve... Prosto sam naleteo na ruku i trgao sam se.“ „Na ruku? Naleteli ste na ruku? Pobogu, profesore! Kad me infarkt nije strefio.“ „Veruj mi, znam kako si se osećala. Ni meni nije mnogo nedostajalo.“ Marija je stavila ruku na grudi i zatvorila oči. Srce joj je u grudima udaralo kao malj. Duboko je uzdahnula, pokušavajući da se izbori s naletom adrenalina. „Sigurni ste da je sve u redu?“ Stidljivo se osmehnuo. „Da, draga moja, kad ti kažem.“ „Dajte onda da krenemo. Moram da potrošim ovu silnu energiju.“ Nekoliko sekundi hodali su zajedno pored niza neobeleženih grobova, ni trenutka ne zastajući da bi pogledali tela. Još uvek su bili previše nervozni za to. Trideset koraka dalje, hodnik se račvao. Levi pravac vodio je ka stepenicama koje su lagano zavijale u pomrčinu u dubini. Desni hodnik nastavljao je pravo, prema stotinama novih tela. Bojd se okrenuo Mariji. „Dame biraju.“ „Hajd'mo niz stepenice. Čula sam da u podrumu imaju divan dućan sa suvenirima.“ Klimnuo je glavom, a zatim se uputio stepenicama. Nogostupi nisu bili širi od petnaest centimetara – savršeno za stopala ljudi iz starine, ali malo za stopala modernih putnika – što je primoralo Bojda da silazi postrance. Da bi

održao ravnotežu, pridržavao se za kamenje koje je štrčalo iz zidova. Na pola puta, zastao je i okrenuo se prema kameri. „Verujem da se sada nalazimo ispod gornjeg hodnika, više od šest metara duboko. Kakvo neverovatno dostignuće, ovako izdubiti stenu i sačuvati je skrivenu od spoljnog sveta. Prosto čudesno!“ „Mislite li da su ove stepenice delo Carstva, ili da su nastale u srednjem veku?“ upitala je Marija. Zastao je, upijajući sve – zasvođene tavanice, visoke lukove, boje, mirise, zvuke – pre no što je odgovorio. „Moja pretpostavka je da ovo potiče iz doba Rimskog carstva. Plitki nogostupi na stepenicama prvi su nagoveštaj, a tu je i plan osnove, tipičan za doba antike.“ Osmehujući se, Bojd je metodičnim tempom nastavio napred. U normalnim okolnostima, sjurio bi se niz stepenice najvećom mogućom brzinom, ali vrućina u spoljnoj odaji iscrpela mu je snagu. Kad se tome dodaju neredovna ishrana i san, bilo je dobro što uopšte stoji na nogama. „Profesore? Šta mislite, šta se nalazi tamo dole?“ Taman je zaustio da joj odgovori, kad se na vidiku ukazao hodnik, koji se prostirao pred njim poput korita potoka. Bez kripti, grobova, vrata. Samo prazan hodnik dokle god mu je pogled dopirao. „Čudno“, promrmljao je. „Čini mi se kao da smo dospeli u neki drugi svet.“ Marija je klimnula glavom. „Izgleda kao da su ga dekorisali Amiši.“ Bojd je ignorisao njen komentar i lagano krenuo hodnikom tražeći putokaze. Petnaestak metara kasnije, na levom zidu opazio je kamenu ploču. Bila je iste nijanse braon boje kao ostatak hodnika, pa ipak, njena površina beše upadljivo drugačija. Ne govoreći ni reči, Bojd je otrčao do nje i smesta položio dlanove na njenu hladnu površinu. Zatim je stao da prevlači prstima preko nje, kao slep čovek kada čita, opipavajući plitke žlebove laganim, nežnim potezima. Marija je stajala malo podalje, zbunjena njegovim čudnim ponašanjem. Htela je da ga upita šta se kog đavola dešava i zašto se ponaša još čudnije nego inače, ali beše joj dovoljan jedan pogled pa da shvati odgovor. Jedan pogled na njegovo lice i odjednom je sve postalo logično.

Njen mentor, jedini čovek kome je istinski verovala i u koga se uzdala, nešto je krio. * * * Otišavši do dela obale koji se nalazio iza terena dvorca, Nik Dajl je shvatio da danska policija nikad neće rešiti slučaj. Osim, dabome, ako ne postoji svedok koga još nisu pomenuli ili ako bezbednosna kamera nije nekim slučajem snimila zločin. U suprotnom, policijske metode bile su suviše aljkave da bi uhvatili bilo koga. Ne samo da su dirali telo, nego su učinili vrlo malo da zaštite mesto zločina. U savršenom svetu, zapečatili bi celu oblast, postavili privremene barijere koje bi sprečavale ulazak radoznalaca i ublažili nalete vetra koji je duvao iz pravca kanala. Umesto toga, policajci su šetali plažom kao da su na odmoru, šutirali pesak i bezočno ignorisali propise o očuvanju dokaza. „Oprostite, vi ste gospodin Dajl?“ Dajl se okrenuo nadesno i ugledao lepo obučenu ženu koja je išla prema njemu. Izvukla je značku i podigla je da može da je vidi. „Da, ja sam Dajl“, rekao je naposletku. „Ja sam Aneta Nilson iz NCB u Kopenhagenu. Jutros sam telefonom podnela izveštaj.“ Dajl se rukovao s njom, osmehnuvši se, napola iznenađen činjenicom da je lokalna filijala poslala ženu da rešava ovako komplikovan slučaj. Nije imao ništa protiv žena istražitelja, ali većina rukovodilaca u Interpolu mnogo je sklonija predrasudama od njega. „Milo mi je, Aneta. Molim vas, zovite me Nik.“ Klimnula je glavom i izvukla beležnicu. „Tako mi je drago što ste ovde. Pokušavam da nateram šefa policije da razgovara sa mnom. Međutim, izbegava me.“ Tipično, pomislio je Dajl. „Šta možete da mi kažete o žrtvi?“ „Belac, star između trideset i četrdeset godina, nema tetovaža ni pirsinga. Smrt je nastupila negde jutros, po svoj prilici u praskozorje. Ubodne rane na dlanovima, stopalima i grudnom košu. Ozbiljne povrede lica i usta. Ovo potonje navodi nas da poverujemo da je pretučen.“

„Znamo li ime?“ Slegla je ramenima. „Lokalci su mu uzeli otiske, ali ne znam da li su dosad dobili rezultate.“ „Mesto pristupa?“ „Plaža je najlogičnija pretpostavka. Prednji deo dvorca dobro je osvetljen i čuvan. Isto tako i unutrašnjost. Na nesreću, dok sam stigla ovamo, policija je eventualne otiske stopala već prekrila svojim.“ „Broj počinilaca?“ „Moralo ih je biti više. Krst je pretežak za jednog čoveka.“ „Još nešto?“ „Ostavili su poruku.“ „Šta su ostavili? Pokažite mi.“ Povela ga je do krsta, koji je ležao na travi blizu peska. Tela nije bilo. „Poruka je ispisana četkicom na orahovoj tablici i pričvršćena za vrh krsta dugačkim, vertikalno zabodenim klinom.“ Dajl je naglas pročitao poruku. „U IME OCA.“ Klekao je pored tablice da bi je pobliže pogledao. Slova behu visoka oko dvanaest centimetara, ispisana rukom, crvena. Sve vrlo uredno odrađeno. Kao da je ubica u slobodno vreme pohađao kurs krasnopisa. Neposredno pre naprednog tečaja drvodeljstva. „Pretpostavljam da ovo nije krv.“ „Crvena boja“, potvrdila je. „Pokušavamo da uđemo u trag nijansi i proizvođaču. Ko zna? Možda nađemo kofu s ostatkom boje u obližnjem kontejneru.“ „Čisto sumnjam. Ovaj natpis nije ispisan ovde. Ubice su ga donele.“ „Kako znate?“ Dajl je približio nos drvenoj tablici i onjušio. „Tri razloga. Jedan, natpis je suv, što ne bi bilo slučaj da je ispisan jutros. Pored obale je previše vlažno da bi se išta tako brzo osušilo. Dva, da su ga ispisali ovde, bio bi neuredan. Vetar koji duva plažom nosi pesak, koji bi se lepio za boju kao magnet. Nema šanse da su ga ispisali ovde. Previše je uredan.“ „A tri?“ Uspravio se iz čučnja i napravio grimasu, znajući da je ovo tek prva u

nizu žrtava. „Natpis je bio samo šlag na torti. Da nam se narugaju. Stvarno umetničko delo je žrtva, način na koji su ubili jadnika. To je ono na šta moramo da se usredsredimo.“ Iza njih začuo se aplauz, propraćen podrugljivim „Bravo!“ Dajl je duboko uzdahnuo i okrenuo se. Nijednog trenutka nije posumnjao u to da pred sobom ima lokalnog šefa policije, jer je već mnogo puta imao posla s istom vrstom idiota, i svaki put je bilo isto. Rugali su se Dajlu zato što je bio budža iz Interpola koji je zagazio na njihov teren. Potom, Dajl bi telefonirao njihovom neposrednom rukovodiocu i bivali su primorani da mu se uvlače u dupe i ispunjavaju mu svaki ćef tokom preostalih nekoliko dana. Ali, Dajl danas nije imao živaca. Svakako ne za bizgova koji ne ume da rukovodi mestom zločina. Stoga se, umesto da ga pusti da progovori, okrenuo na peti i zaleteo se prema njemu poput razjarenog nosoroga. „Jebo te, gde si ti dosad? Ima već pola sata da te tražim, al' izgleda da si se previše usrao da bi se pojavio.“ „Kako, molim?“ Dajl naglim pokretom isuče svoju značku i podigne je tik do okruglog, zadriglog čovekovog lica. „Ako si ti ovde glavni, znači i da si ti onaj koji me izbegava.“ „Niko mi nije rekao...“ „Šta? Da je Interpol zainteresovan za slučaj? Nešto mi je teško da poverujem u to, zato što je agent Nilson od rane zore ovde. Prema njenim rečima, tvoji ljudi nisu bili ni najmanje predusretljivi.“ Šef policije pogledao je u Nilsonovu, a zatim ponovo u Dajla, pokušavajući da smisli nešto pametno. Dajl je, međutim, odbijao da mu pruži priliku. Odavno je već čuo sve moguće izgovore i nije imao nameru da ih ponovo sluša. U slučaju kao što je ovaj, vreme je bilo i previše dragoceno. „I da nisi ni pokušao da mi trućaš neka sranja o nadležnosti. Žrtva je donesena ovamo s mora, iz kanala čija jedna polovina pripada Švedskoj, što znači da je ovo međunarodni slučaj. Međunarodni slučaj podrazumeva Interpol, a Interpol podrazumeva mene. Kapiraš? Mene! To znači da je potrebno da konačno mrdneš dupe i kažeš mi sve što treba da znam. U suprotnom, tako mi boga, pozvaću sve novinare u Evropi i saopštiti im da si

ti razlog što slučaj još uvek nije rešen.“ Muškarac je trepnuo nekoliko puta, ošamućen. Kao da mu je ovo bilo prvo ribanje u životu. „E, da“, dodao je Dajl, „još nešto. Kad se ukrcam u avion i odem iz ove nedođije, očekujem da se ti i tvoji ljudi odnosite prema agentu Nilson s najvećim mogućim poštovanjem. Ona radi za Interpol, što znači da je moja produžena ruka. Je 1' jasno?“ Šef policije klimnuo je Nilsonovoj, a potom ponovo pogledao Dajla. „Dakle, Mršo, šta imaš za mene? Već si protraćio sasvim dovoljno mog vremena.“ Šef je nekoliko sekundi uzdisao i duvao, tražeći šta da kaže. „Dobili smo podatke o žrtvi. Zvao se Erik Jansen, trideset dve godine, iz Finske.“ „Iz Finske? Finska je hiljadu šest stotina kilometara daleko. Zašto je uopšte bio u Danskoj?“ Šef je slegnuo ramenima. „Naša carina nema podatke da je ušao u zemlju.“ „Aneta“, rekao je Dajl, „pozovite štab i raspitajte se gde je boravio tokom protekle godine.“ Klimnula je glavom i pritisla taster za memorisane brojeve. „Šefe, da te pitam nešto dok ona telefonira. Gde je telo?“ „Prebacili smo ga u mrtvačnicu.“ „Pre ili nakon što ste fotografisali mesto zločina?“ „Pa“, promrmljao je ovaj, „moji ljudi su pokušali da reanimiraju žrtvu. A najbrži način za to bio je da se krst izvuče iz zemlje.“ Dajl je napravio grimasu. „Molim te, reci mi da ste ga slikali pre nego što ste ga skinuli s krsta?“ Šef je klimnuo glavom i otrčao da donese fotografije; barem je tako rekao. U stvari, tražio je izgovor da se skloni od Dajla i nije planirao da se vrati sve dok se ne pribere. Što se Dajla tiče, to je bilo sasvim u redu, jer je sada on bio zadužen za mesto zločina, a osim toga šef nije čuo podatak koji je agent Nilson upravo dobila od Interpola. „Rim“, rekla je. „Jansen je proteklih osam godina živeo u Rimu, a ne u

Finskoj.“ „U Rimu? Šta je, kog đavola, radio tamo?“ „Naša žrtva bila je sveštenik u Vatikanu.“ * * * Pejn je poslednji put video Džonsa kad su ih uhapsili. Odatle su ih obojicu odveli u zatvor, u zasebnim policijskim kolima, oduzeli im odeću i stvari i strpali ih u ćelije na suprotnim stranama zgrade. Uglavnom zbog zaštite osoblja. To je bilo u petak, pre gotovo sedamdeset dva časa. Pejn je pružen na ležaju, razmišljao o svom narednom potezu, kad ga je prekinula grupa stražara. Upali su u njegovu ćeliju i sputali mu ruke i noge lancima, napravom koju kao da su uzeli od Hladnokrvnog Luka. Ljudi su bili prosečno snažni i obučeni. To je značilo da je Pejn mogao da im se otme i pobegne, da je hteo. Ali, pustio je da stvari idu svojim tokom, dozvolivši im da ga odvuku u sobu za izolaciju, gde je pretpostavio da će ga ispitivati. Ili mučiti. Na sredini sobe nalazio se metalni sto prišrafljen za pod. Za ploču, desno i levo, behu zavareni gvozdeni obruči, kojima se ograničavalo kretanje zatvorenika. Stražari su lisicama privezali Pejna za sto, preduzimajući dodatne mere predostrožnosti i vodeći računa da ne može da mrdne. Morali su da budu pažljivi sa zatvorenikom poput Pejna. Toliko je bio opasan. Kad su najzad bili zadovoljni, napustili su prostoriju ne govoreći ništa. Bez reči. Bez uputstava. Bez ičega. Jedini zvuci koje je Pejn potom čuo behu zveket lanaca i sopstveno plitko disanje. U vazduhu je lebdeo vonj ustajale bljuvotine. Ostavili su ga tako nekoliko časova, puštajući ga da se preznojava. Puštajući ga da razmišlja o svim strašnim stvarima koje bi mogli da mu urade. Nadajući se da će ga to slomiti. Nisu imali pojma da samo gube vreme. Mogli su da urade Pejnu šta god hoće, a on to ne bi ni osetio. Bio je obučen da ne oseti. Da bi se priključili MANIJACIMA, od vojnika se tražilo da polože rigorozan test mučenja koji se sastojao iz dva osnovna dela: izdržati mučenje i mučiti. Pejn je i jedno i drugo položio s najvišim ocenama.

Stoga se usresredio na neke druge stvari, umesto da se zamara razmišljanjem o onome što ga čeka. Uglavnom na događaje iz proteklih nekoliko godina. Na sve ono što ga je dovelo u ovaj škripac u kojem se našao. Nažalost, porodične obaveze primorale su ga da napusti vojnu službu mnogo pre nego što je to zaista želeo. Njegov deda, čovek koji ga je podigao, preminuo je i ostavio mu porodični biznis. Milione dolara vrednu korporaciju pod nazivom „Pejnovi pogoni“. Istini za volju, Pejn nije želeo da bude deo tog sveta. Izabrao je vojsku, da bi izbegao te obaveze. Želeo je da iskuje sopstveni identitet i stekne sopstveni ugled. Želeo je da bude svoj čovek. Međutim, kad je deda umro, sve se promenilo. Odgovornost ga je naterala da preuzme kormilo. Kao da je to njegova sudbina. Njegov teret. „Pejnovi pogoni“ behu otelovljenje američke priče o uspehu. Bila mu je dužnost da zaštiti tu baštinu. Pejnov deda je u mladosti uložio svu ušteđevinu u osnivanje male proizvodne kompanije blizu reke Ohajo. Industrija čelika nalazila se tada u punom zamahu, a Pitsburg je bio prestonica. Vazduh je bio čađav, a reke su imale boju rđe, ali njegov biznis je cvetao. Bedni doseljenik koji je radio u fabrici u Biver Kauntiju, postao je tajkun. Najuspešniji Amerikanac poljskog porekla u istoriji SAD. A sada je sve – kompanija, zemlja, bogatstvo – pripadalo unuku. Nekom bez iskustva. Pejn je znao da tu nije u svom elementu. Stoga je prebacio dužnosti na upravni odbor i usmerio vreme i energiju na dobrotvorni rad. Njegovo prvo dobro delo? Zapravo, to i nije bilo pravo dobro delo. Više investicija. Dao je Dejvidu Džonsu, koji je u isto vreme napustio vojnu službu, dovoljan početni kapital da otvori sopstveni biznis. Džons je oduvek sanjao da vodi detektivsku agenciju, a Pejn je imao sredstava da mu u tome pomogne. Stoga je pomislio, što da ne? Posle dedine smrti, od bliskih ljudi ostao mu je samo Džons, koji mu je bio kao brat. Dabome, pošto je Pejn bio belac, a Džons crnac, nisu ni najmanje ličili. U svakom slučaju, Pejn je prve godine bio srećan. Skupljao je novac za Fond za borbu protiv raka Marija Lemjua 4 i ostale pitsburške dobrotvorne ustanove,

dok je Džons krstario gradom u potrazi za klijentima. Povremeno je Pejn pomagao Džonsu u sočnijim slučajevima, ali uglavnom su se bavili svaki svojim poslom. Druge godine, Pejna su već počeli da hvataju pundravci. Voleo je dobrotvorni rad, ali od života je priželjkivao više od uloge domaćina golf turnira i prijema s obaveznim smokingom. Nedostajalo mu je uzbuđenje MANIJAKA. Navala adrenalina u krvi svaki put kad bi riskirao život. U svetu biznisa to nije mogao da dobije. Najgore što je moglo da ga snađe bilo je da se poseče na papir. Stoga je Pejn sve više radio s Džonsom. Ponovo su postali dvojac. Doduše, bavili su se manje značajnim stvarima. Nekada su spasavali taoce, rušili vlade. Sada su pratili muževe preljubnike i pronalazili izgubljene kućne ljubimce. I obojicu je mučio osećaj da su pali s konja na magarca. Zato su tragali za uzbuđenjem gde god je postojala mogućnost da ga nađu. Sve da bi vratili onaj nekadašnji prijatan osećaj. Da bi sačuvali elan. Da bi osećali da su živi. Plivanje sa ajkulama u Australiji. Automobilske trke u Brazilu. Akrobatsko padobranstvo u Južnoj Africi. Podvodne ekspedicije u vodama Floride. I, naposletku, trka s bikovima u Španiji. To ih je i dovelo u Pamplonu. Nažalost, to ih je dovelo i u ovaj škripac. Zaboravljeni u zatvoru. Sami. U Španiju su došli po adrenalin. Dobili su zatvor. * * * Marija nije imala dokaza, ali znala je da Bojd krije nešto od nje. Tipičan muškarac, pomislila je. Ne veruje ženi kada je posredi nešto važno. „Dajte“, preklinjala ga je, „šta tu piše?“ Bojd se s osmehom odmakao od kamene ploče. „Hoćeš da kažeš da ne znaš? C, c, c. Mogao bih se zakleti da si učila latinski na fakultetu.“ „Jesam, ali ovo ne liči na običan latinski.“ „Možda zato što i nije. Ovaj natpis ispisan je na jednom od najstarijih oblika tog jezika, onim koji se skoro dva milenijuma nije koristio kao govorni jezik.“ „Pa eto! Zato nisam... Čekajte! Znači li to da su ovaj sprat sagradili

Rimljani?“ Bojd je klimnuo glavom. „Čini se da je tako. Sumnjam da bi upotrebili zastareo jezik na nekom od svojih belega, barem ne u grobnici ovih razmera.“ Pokazao je prema velikom luku koji se dizao nad uzanim hodnikom. „Još malo, i znaćemo nešto više.“ Glavni delovi luka od žućkastobelog kamena behu ukrašeni predivnim reljefima, od kojih je svaki ilustrovao neki drugi trenutak raspinjanja Isusa Hrista. Dva najniža bloka, svodni oslonci, prikazivali su kako rimski vojnici prikivaju Isusa na krst i kako ga potom uspravljaju. Sledeći niz blokova, lučni kamenovi, prikazivao je Hrista kako visi na krstu, dok život i snaga lagano ističu iz njega. Vršni kamenovi, dva bloka koja su se nalazila neposredno pored središta luka, otkrivala su događaje neposredno pre Isusove smrti. Prvo, kad su mu dali gutljaj vinskog sirćeta iz posude zakačene na kraj stabljike isopa – dok je pod njim cvetalo cveće, moguće kao simbol ponovnog rođenja – i zatim, kad mu je glava pala na grudi u času smrti. Čudno, završni kamen, najvažniji blok luka, razlikovao se od ostalih. Umesto da prikazuje Hristovo vaskrsenje ili vaznesenje do desne ruke Boga, središnji kamen luka beše izvajan u bistu čoveka u prirodnoj veličini. Nasmejanog čoveka. Složeni detalji lica otkrivali su veselost na više očiglednih načina: izrazito izvijena linija usana, iskra veselosti u očima i arogantno izbačena vilica. Iz nekog razloga, smejao se u krajnje neprimerenom trenutku. Marija je podigla kameru i snimila luk. „Kakvo je ovo mesto?“ „Na ploči piše da je ovo luk zapisa. Ali, sad, pošto sam video ova umetnička dela, mislim da je sva prilika da se njegova svrha s godinama promenila, možda u nešto više religiozno.“ Bojd je položio dlanove na luk i pratio konture donjih blokova. Naposletku je rekao: „Reci mi, draga moja, ko je ubio Isusa Hrista?“ Pitanje beše toliko neočekivano da je potrajalo trenutak dok nije odgovorila. „Rimljani, 33. g.n.e.“ „A zašto su ga ubili?“

Marija prevrnu očima iza Bojdovih leđa. Zašto je od svega morao da pravi predavanje? „Zbog izdaje“, odgovorila je. „Bio je pretnja rimskom načinu života. Smatrali su da je lakše ubiti Hrista nego baktati se s njegovim fanatičnim sledbenicima.“ „U vreme kad su ga ubili, jesu li znali da je on Sin Božji?“ „Razume se da nisu. Da jesu, ne bi ga raspeli.“ Bojd je klimnuo glavom, zadovoljan njenim odgovorima. „Dobro, a zašto su onda ovi reljefi ovde? Zašto bi stari Rimljani smatrali važnim jedan tako mali događaj u svojoj istoriji? Ako su smatrali da je Hrist lažni Mesija – poput desetina pre njega koje su se proglašavale za Sina Božjeg – zašto bi mu posvetili ovoliko prostora, i to ovako čudesno lepim umetničkim delom?“ Zaintrigirana, Marija je proučavala likove i zaključila da Bojd cilja na nešto. „Možda je ovo umetničko delo dodato nakon što su Rimljani prešli u hrišćanstvo? Možda su napravili ovo kao spomen na raspinjanje Isusa, negde sredinom 4. veka, još uvek hiljadu godina pre Papske šizme.“ Bojd je zurio u središnji reljef, zadivljen njegovom životnošću. Delovao je toliko živo da je praktično mogao da ga čuje kako se smeje. „Ako je to slučaj, zašto se lik na završnom kamenu smeje? Hmmm? Rimljani su ubili Sina Božjeg, ali su naposletku shvatili svoju grešku. A onda, u času pokajanja, prihvatili su Nazarećaninovu veru i veličali uspomenu na Njegovo stradanje rugajući mu se nasmejanom statuom... Nekako ne mislim da bi to bilo umesno.“ „Verovatno ne“, priznala je. Rešena, Marija se zagledala u luk, pokušavajući da otkrije vezu između biste i likova Hrista koji su je okruživali. Stvar se dodatno zakomplikovala time što joj se, što je duže gledala lice nasmejanog čoveka, sve više činilo da ga je već negde videla. „Profesore, da li se meni samo pričinjava, ili možda i vi prepoznajete ovo lice?“ „Taman sam hteo ja tebe to da pitam. Izgleda poznato, zar ne?“ Marija je razbijala glavu, nabrajajući u mislima stotine istorijskih likova. „Da nije možda neko čuven, kao Oktavijan ili Trajan? Možda čak Konstantin I, prvi hrišćanski imperator?“ „Ne mogu ništa sa sigurnošću da kažem bez priručnika. Ovo bi mogao da

bude bilo ko.“ Napravila je grimasu, shvatajući da je Bojd u pravu. „Ma neka, setiću se već. Možda mi starolatinski nije jača strana, ali zato nikad ne zaboravljam lica.“ „Ako se setiš, obavezno mi reci. Stvarno bih voleo da shvatim ovu skulpturu i reljef. Podtekst me zaista zbunjuje. Šta li je, zaboga, ovaj umetnik pokušavao da kaže o Hristu?“ Dok su se kretali napred, Bojdovo svetlo prodre u ogromnu odaju, otkrivajući prostranstvo gotovo tri puta veće od prethodne prostorije. Mereći preko osamnaest sa devet metara, ogroman prostor beše ispunjen desetinama rukom klesanih kamenih kovčega različitih oblika i veličina, a svaki je sadržavao neki rimski istorijski prizor. I to nisu bila jedina umetnička dela. Zidovi odaje behu ukrašeni nizom fresaka iz prvog veka, po tematici i koloritu upadljivo sličnim onima koje su videli u prvoj prostoriji. „Blagi bože!“ jeknuo je Bojd. „Pogledajte ovo, molim vas. Graditelji starog Rima stvarno su išli ispred svog vremena. Kao što sam već rekao, veliki broj njihovih građevina i danas postoji. Ipak, baš imamo sreće da ovo mesto nije nikad uznemiravano. Jedan mali zemljotres zauvek bi zatrpao ovaj lokalitet.“ Marija se namrštila na sam pomen te mogućnosti. „Šta kažete, da ja pažljivo snimim sve ovo pre no što se tako nešto desi?“ „Zvuči odlično, draga moja. To će mi pružiti priliku da ispitam ove kovčege.“ Pritisnuvši prekidač, počela je da snima, dokumentujući odaju sleva nadesno, sve vreme se lagano povlačeći ka uglu iza sebe. Počela je od fresaka, koncentrišući se na jedan živopisan prizor za drugim, pre no što je prebacila fokus na zasvođenu tavanicu i desetine kovčega koji su ispunjavali prostoriju. Nije imala pojma da jedan od njih sadrži najvažnije otkriće svih vremena. Tajnu koja će zauvek promeniti njen život – i istoriju sveta. * * * Velečasni Erik Jansen. Iz Vatikana. Raspet. U Hamletovom dvorcu.

Nik Dajl je znao da će ova priča biti prava poslastica za medije, ukoliko mu ne uspe da odmah eliminiše šekspirijanski pristup. S religijskim aspektom nije mogao da uradi ništa – teško je bilo objasniti raspinjanje sveštenika – ali eliminisanje Hamleta bilo je ostvarivije. Na nesreću, Dajl nije znao mnogo o književnosti, tako da je odlučio da pozove Anrija Tulona, pomoćnika direktora u Odeljenju za ubistva. Tulon je bio Francuz, ljubitelj vina koji je umeo nadugačko i naširoko da priča o svim mogućim temama na kugli zemaljskoj. Bez obzira na to da li je posredi kvantna fizika, fudbalska statistika ili recept za fondi, Tulon je bio čovek koji je znao sve odgovore. „Zdravo, Anri, ovde Nik“, rekao je Dajl. „Imaš li minut?“ Tulon je odgovorio promuklo: „Naravno.“ „Čoveče, jesi li dobro? Zvučiš mi nekako bolešljivo.“ „Oui, dobro sam. Samo sam noćas zaginuo do kasno. Opet.“ Dajl se osmehnuo, ni najmanje iznenađen Tulonovim mamurlukom. Bančenje je bilo jedan od glavnih razloga što su Dajla unapredili pre Tulona. To, plus želja Interpola da ima Amerikanca na čelu odeljenja, što beše retkost u organizaciji kojom su dominirali Evropljani. „Nego, reci mi, kol'ko znaš o Šekspiru?“ „Više od njegove rođene majke.“ „A o Bibliji?“ „Više od Dena Brauna. Što pitaš?“ Dajl mu je na to ispričao pojedinosti u vezi sa slučajem i rekao mu šta traži. Zašto je Jansen kidnapovan u Rimu, a ubijen u Danskoj? „Religija igra važnu ulogu u Šekspirovom svetu“, odgovorio je Tulon. „Ipak, ne mogu da se setim nekog njegovog lika koji je raspet. To bi u to vreme bila jeres.“ „Dobro, onda zanemari raspinjanje i usredsredi se na ubistvo. Pored lokacije, pada li ti na pamet bilo kakva druga veza sa Hamletom?“ „Ono što mi privlači pažnju jeste natpis na vrhu krsta. Ko god je to napisao, ima briljantan um. Da li je 'OTAC' aluzija na Boga, lik iz Šekspirove drame ili na ubičinog oca? Na prvi pogled, pretpostavljam da je aluzija na Hamleta. Zaplet prati princa Hamleta dok se sveti za smrt kralja – sin se sveti

za smrt oca. Meni zvuči savršeno. Sve dok ne ispitaš metod egzekucije. Po meni, raspinjanje na sav glas viče 'Hrist', a ne 'Šekspir'. Da je ubici stalo do Hamleta, odabrao bi mač.“ „Znači, ovo ima veze s religijom?“ „Ne mora da znači. Mogla bi da bude reč o ocu žrtve ili ubičinom ocu. Ali, baš zato je taj natpis briljantan. Moraš da ispitaš sve te mogućnosti, dopadalo ti se to ili ne. Po svemu što znamo, može biti da ubica prosto nastoji da te zbuni.“ „Može biti. Ili je možda posredi nešto drugo, nešto što ti je promaklo.“ „Na primer?“ Dajl se osmehnuo, zadovoljan što Tulon ipak ne zna sve. „Žrtva je bila sveštenik. Po svemu što znamo, natpis se može odnositi i na njega. Otac Erik Jansen.“ „Što samo naglašava ono što sam rekao, da je natpis briljantno smišljen. Upečatljiv a dvosmislen. Savršen način da privučeš pažnju, a da pri tom ne odaš ništa.“ „Zato sam i odlučio da te pozovem. Da udarim inteligencijom na inteligenciju.“ Tulon se iscerio. „Da ti kažem, daj mi dandva i videću šta mogu da iščeprkam. Ko zna? Možda mi je nešto promaklo.“ „Hvala ti, Anri. Nego, pre nego što spustiš slušalicu, imam još jedno pitanje, u vezi s religijom. Imaš li predstavu kako je izgledao Isusov krst?“ Tulon je duboko uzdahnuo i prošao prstima kroz sedu kosu, koja mu na potiljku beše skupljena u konjski rep po kojem su ga svi znali. Očajnički je želeo cigaretu, ali u prostorijama Interpola nije bilo dozvoljeno pušenje, iako je on ponekad to ipak činio, jer, on je Francuz i ko ih jebe ako im se to ne dopada. „Biće ti milo da čuješ da nisi jedini. Većina ljudi to ne zna. Reci mi, kakav su krst upotrebili u Danskoj?“ „Drveni, od jedne vrste hrasta.“ „Nisam na to mislio. Je li bio latinski? Tau? Grčki? Ruski?“ „Iskren da budem, nemam pojma. Meni su ti to sve španska sela.“

Tulon prevrne očima. Zašto Amerikanci moraju uvek sve da izvrnu u vic? „Grčki krst se lako uoči. Izgleda kao znak plus. Sva četiri kraka su mu podjednake dužine.“ „To nije Jansenov. Njegov izgleda kao veliko T. Horizontalna greda nalazi se na samom vrhu.“ Tulon je na to tiho zviznuo. „Znači da su pogodili pravi.“ „Pogodili su pravi! Kako to misliš?“ „Većina ljudi misli da je Isus Hrist raspet na latinskom krstu – onom na kojem se poprečna greda nalazi na visini od dve trećine vertikalne grede – ali to je greška. Rimljani su za raspinjanje koristili tau krstove, a ne latinske.“ „Stvarno? Dobro, a zašto onda crkve koriste latinski krst?“ „Zato što su ga u devetom veku prihvatili kao svoj simbol; ta odluka je izazvala kontroverzu, budući da je to prvobitno bio paganski simbol za četiri vetra: severni, južni, istočni i zapadni. Ipak, hrišćani su više voleli to nego istorijat tau krsta, simbola koji je u antičkom svetu značio smrt pogubljenjem. Smrt na koju su osuđivani razbojnici.“ Dajl je počešao bradu, pitajući se da li je Erik Jansen bio kriminalac. Ili mu je možda neki kriminalac dolazio da se ispovedi. „Kad već govorimo o krstovima, šta možeš da mi kažeš o raspinjanju? Mislim, biblijska verzija mi je poznata. Da li znamo šta se stvarno dogodilo?“ „Zavisi u šta veruješ. Ako si hrišćanin, onda se stvarno dogodilo onako kako piše u Bibliji, sve do poslednjeg detalja. Hoću da kažem, Biblija je reč Božja.“ „Ako nisi hrišćanin?“ Tulon je shvatio da je tema osetljiva. Gunđajući sebi u bradu, zadenuo je cigaretu u usta, koliko da bi imao šta da dudla. „Istina je da ne znamo šta se dogodilo. Hrišćanski istoričari kažu jedno, rimski govore drugo. Zatim, tu su Jevreji i budisti i ateisti. Svi imaju drugačije mišljenje o tome šta se dogodilo, a niko zasigurno ne zna, zato što se dogodilo pre dve hiljade godina. Ne možemo da pregledamo video snimak. Možemo samo da pročešljamo dokaze, pročitamo ono što su napisali naši preci i pokušamo da dođemo do sopstvenih zaključaka, koji su neizbežno obeleženi našim

vaspitanjem.“ „A to znači?“ „Prosto rečeno, ako su te roditelji vaspitali da veruješ u Hrista, ti ćeš po svoj prilici i dalje verovati u Hrista. Hoću da kažem, to je poenta vere, je 1' tako?“ „Ako ne spadaš u vernike?“ „Pa sad, pretpostavljam da to zavisi od čoveka do čoveka. Neki ljudi drže sumnje za sebe, da bi se uklopili u naš hrišćanski svet. Drugi se priključe sinagogi ili hramu ili svetilištu i priklone se nekoj od nehrišćanskih vera. Zatim, naravno, imaš i treću grupu. Nepredvidljive. To su ti oni kojih boli uvo šta društvo misli o njima, ljudi koji uživaju da talasaju. Da sam od onih koji vole da se klade, šta misliš, u koju bih kategoriju smestio ubicu?“ Dajl se osmehnuo, priželjkujući da su sva njegova pitanja bila ovako laka. „Hvala ti, Anri, cenim tvoju otvorenost. Javi mi ako ti još nešto padne na pamet.“ „Sigurno, Nik.“ Spremivši mobilni telefon, Dajl se okrenuo agentu Aneti Nilson, koja je stajala sa strane i osmehivala se. „Delujete zadovoljno“, rekao je. „Dobra vest?“ „Maločas sam razgovarala s Rimom. Velečasni Jansen imao je mali stan blizu Vatikana. Kad se nije pojavio na sastanku u devet uveče, pokušali su da ga pozovu, ali nisu mogli da dobiju vezu. Međutim, nisu pomišljali da je posredi nešto ozbiljno, sve do jutra, kad nije došao na posao. Tada su odlučili da pozovu policiju.“ „A šta je s Vatikanom? Znamo li šta je Jansen radio za njih?“ „Još radim na tome. Svakog trenutka očekujem poziv od njegovog pretpostavljenog. Uz malo sreće, pojasniće nam neke stvari.“ „Ne bih računao na to. Već sam imao posla s Vatikanom. Skloni su da ćute kao ribe kada su njihovi poslovi posredi. Naravno, ko bi im zamerio? I ja bih bio tajanstven da u podrumu držim zaključanu zbirku umetničkih dela vrednu milijardu dolara... Šta rade naši u Rimu?“

„Forenzički tim pretražuje Jansenov stan. Rekoše da će me pozvati ako nađu bilo šta vredno pomena. Kompletan izveštaj dobićemo sutra.“ „Fino ste ovo odradili, Aneta. Impresioniran sam. Učinite mi uslugu i pratite razvoj događaja u Vatikanu. To što su obećali da će se javiti, ništa ne znači.“ Štaviše, nasmejao se Dajl u sebi, javiće se samo nekim čudom. Marija je koračala odajom, pažljivo snimajući desetine kovčega. Sivi sanduci, poređani u nekoliko pravih redova, behu različitog oblika i veličine – neki su imali dimenzije video rikordera, dok su ostali bili bliži veličini mrtvačkog sanduka – ali jedno im je bilo zajedničko: savršenost umetničke izrade. * * * Prizori kolosalnih scena bitaka, koji su obeležavali značajne rimske pobede u ranom razdoblju Carstva, behu uklesani u tvrd kamen na više kovčega. Ponosne vojskovođe stoje u dvokolicama koje vuku konji, dok se legionari hrabro bore na dalekom bojnom polju. Umorni ratnici, lica poprskanog krvlju žrtava, marširali su, šireći granice otadžbine satirući buzdovanima sve pred sobom. I rimski junaci, s profilima uklesanim u kamen s takvom preciznošću da...“ „O bože“, promrmljala je Marija. Žurno je pritisla prekidač za pauzu na video kameri. „Sećate li se lica koje je izgledalo kao da se smeje Hristovoj smrti?“ Prišao joj je. „Razume se da se sećam. Onaj bogohulni lik zauvek mi se urezao u pamćenje.“ Marija je pokazala prema malo više od pola metra visokoj kamenoj kocki pored svojih nogu. „Vratio se.“ Bojdu je bilo dovoljno da pogleda kutiju, pa da shvati da je Marija u pravu. To je bio on, zaista, s detaljno isklesanim đavolskim osmehom. „E sad sam zbunjen. Šta će on ovde?“ Marija pređe prstom u rukavici preko isklesanog lica. „Ne znam. Ali, izgleda vrlo srećan.“ „Marija, dok ste snimali reljefe, da li ste uočili ovog čoveka još negde?“ Odmahnula je glavom. „Rekla bih vam da jesam.“

„Šta je s njegovim licem? Sećate li se odakle ga znate?“ Marija je zurila u lik. „Ne, ali moram da priznam da me to dovodi do ludila. Znam da sam ga već videla. Jednostavno znam!“ Bojd je ustao i žurno pregledao ostale kovčege u prostoriji. Iako su bili različite veličine, shvatio je da svi imaju sličnu temu: behu ukrašeni prizorima rata. Svi, osim jednog – onog s nasmejanim čovekom. „Ovaj je morao biti neki imperator. Ili, u najmanju ruku, veoma moćan i bogat čovek. On je ovde jedini koji je dobio zasebnu kocku.“ „Plus, nalazi se i tamo na luku. Očigledno su ga izuzetno poštovali.“ „Ali, zašto?“ Bojd je razmišljao o tom pitanju hvatajući sanduk raširenim prstima. Posle kraće pauze, pažljivo je kliznuo dlanovima preko ruba poklopca, isprobavajući da li je dovoljno čvrst da se može pomeriti a da se ne ošteti. „Znam da se ovo kosi s mnogim stvarima kojima sam te učio, ali...“ Marija je klimnula glavom, shvatajući. „Želite da vidite šta se nalazi unutra.“ „Moram. Ne mogu da odolim. To ti je drčni mladić u meni.“ „U redu je. Već sam pomišljala da odem po ćuskiju i sama skinem poklopac.“ Trebalo im je skoro pet minuta da izvuku kameni poklopac iz njegovog tesno prianjajućeg žleba, ali kad su to uspeli, posle više nije bilo teško. Bio je mnogo lakši nego što su očekivali. „Pažljivo!“ preklinjao ju je Bojd. „Ovaj kamen na sebi ima značajnih putokaza o identitetu ovog čoveka. Bilo bi mi stvarno mrsko da mu se išta desi.“ Spustili su reljefima ukrašen poklopac na pod, vodeći računa da ga ni ne ogrebu. Potom, kad su najzad bili zadovoljni položajem u kojem su ga ostavili, nagnuli su se nad sanduk da vide šta su pronašli. „Prinesi lampu. Brže!“ Marija je dograbila baterijsku lampu i uperila je u sanduk. Bleštav mlaz svetlosti nadjačao je tamu, otkrivajući jedini predmet koji se nalazio unutra: tanak bronzani cilindar.

„Šta je to?“ upitala je. Podigavši dvadeset centimetara dug bronzani cilindar, Bojd se osmehnuo. „To je blizanac, draga moja. Identični blizanac.“ „Blizanac?“ „Oni spisi koje sam pronašao u Engleskoj – oni koji su nas i doveli do katakombi – bili su pohranjeni u identičnom bronzanom cilindru... Znaš li šta to znači?“ „Ne! Šta?“ Bojd se nasmejao. „Nemam pojma, ali kladim se da je važno!“ Marija se osmehnula, ali u dubini duše znala je da se dešava nešto što joj Bojd ne pominje. Osećala je to po načinu na koji je držao cilindar u naručju s očinskom nežnošću. „Profesore? Mogu li da ga vidim?“ Namrštio se, nimalo voljan da se odvoji od artefakta. „Budi vrlo pažljiva, draga moja. Dok ga ne otvorimo, ne možemo znati šta se nalazi unutra. Sadržaj bi mogao biti vrlo delikatan.“ Klimnula je glavom, mada je osećala da Bojd drami. Bez obzira na to, povinovala se njegovim željama i s krajnjim poštovanjem ponašala prema otkriću. „Au! Neverovatno je lagan. Jeste li sigurni da je to isti tip cilindra kao onaj koji ste našli u Batu?“ „Sasvim!“ Bojd je prineo baterijsku lampu bliže predmetu i pokazao na niz malih, jedva vidljivih rezbarija. „Nisam siguran može li se ovaj simbol prevesti, ali i na onom drugom pronašao sam istu oznaku.“ Marija je prešla prstom preko trouglastih rezbarija, pokušavajući da opipa nežne ureze na metalu. Urezi na cilindru behu toliko plitki da jedva da je išta osetila. „Zašto je ovako bledo? Jedva se vidi.“ „Ne znam“, priznao je Bojd. „Možda se s vremenom pohabalo ili je možda posredi stil gravera. Nadam se da će nam sadržaj ove metalne kutije dati nekakav nagoveštaj.“ „Ako unutra ima bilo čega.“

Izraz na Bojdovom licu pokazivao je da primedbu ne smatra nimalo duhovitom. U znak odgovora, oteo je artefakt Mariji iz ruke. „Nemamo alat kojim bismo je otvorili. Moram gore, da ga uzmem.“ Trgla se, ne shvatajući šta je prouzrokovalo tu naglu promenu raspoloženja. „Dok me nema, budi korisna i dovrši snimanje ove prostorije.“ „Naravno. Kako god želite, gospodine.“ „Pa eto, to je ono što želim.“ Prešavši dve od stepenica koje su vodile prema luku, Bojd je naglo stao. „I ne diraj ništa dok se ne vratim. Samo snimaj!“ Marija je posmatrala svog mentora dok je bučno odmicao kamenim hodnikom, a svetlost baterijske lampe sa svakim korakom postajala sve slabija. Potom, stigavši do drugog kraja hodnika, Bojd je krenuo uzanim stepeništem i nestao s vidika, ostavljajući je sarnu u ogromnoj podzemnoj prostoriji. Popevši se stepenicama, Bojd je usporio korak pored kripti, pažljivo vodeći računa da ne očeše nijednu od ruku koje su se pružale u hodnik. Njegovo svetlo poigravalo je duž zidova dok je prolazio, stvarajući iluziju da se trupla pomeraju. Na delić sekunde mogao se zakleti da se jedan od prstiju savio, kao da je kostur oživeo. Zastao je tek na časak, da ga bolje pogleda pre no što je nastavio ka prednjoj odaji. Bronzani cilindar trebalo je zaštititi, to je znao, stoga ga je ubacio u najdublji džep pre no što se kroz rupu u zidu ispentrao napolje. Nervozno je otvorio kutiju s alatom, razbacujući naokolo šrafcigere i francuske ključeve, čekiće i eksere, čak i mali komplet oštrih dleta za kamen, sve dok mu nije sinulo da zapravo pojma nema šta traži. Stajao je tako i razmišljao, kad je shvatio da zidovi pećine kao da podrhtavaju, vibriraju, štaviše, od pulsirajućih naleta energije. Osećao je kako stene pod njegovim nogama podrhtavaju. Položivši dlan na zid, pokušao je da odredi izvor podrhtavanja, ali čitava površina stene je ujednačeno vibrirala. Potom je spustio uvo na hladnu površinu zida, nadajući se da će tako moći da odredi poreklo potmulog zvuka. Čudno, jačina zvuka kao da se smanjivala dok se približavao bočnim zidovima pećine. Na brzinu je odradio niz proračuna u glavi, pokušavajući da shvati šta

izaziva taj fenomen. Rezonanca, talasanje, energija. Časak kasnije, sinulo mu je da su verovatno posledica delovanja neke spoljne sile. Ali, koje? Približivši se ulazu u pećinu, primetio je drastičnu promenu temperature. Njegov organizam, koji se taman navikao na podzemnu klimu, bio je sada primoran da izdrži vrelo italijansko sunce. Po čelu mu izbiše krupne graške znoja, kapi koje su se pretvarale u blato dok su klizile niz njegovo prašinom pokriveno lice i padale na tlo. Oči, svikle na prigušenu svetlost tunela, odjednom mu opeče jarko popodnevno sunce. Toliko je bleštalo da se zatekao kako zaklanja lice rukama, kao bioskopska publika kad izlazi s matinea. Da bi sve bilo još gore, zvuk je postajao intenzivniji, primoravajući ga da zapuši uši palcima, pri tom ne prestajući da štiti oči. „Kakva je ovo halabuka?“ viknuo je, pokušavajući da nadjača zvuk. „Pobogu, šta to može da bude?“ Nesvesna pometnje iznad nje, Marija je igrala po prostranoj odaji, brižljivo snimajući rimske kovčege. Premda je to bio jednostavan zadatak, znala je da će njen rad na kraju videti vodeći svetski arheolozi i naučnici. Sama pomisao na to dovodila ju je do ushićenja. Naravno, to neće biti ništa u poređenju s uživanjem koje će osećati kad bude rekla ocu za svoj najnoviji uspeh. To će biti najlepši trenutak u njenom životu, jer tada će, po prvi put u njenom životu, otac morati da prizna da se ponosi njome. A sve to biće tesno povezano s onim za šta je radila, za šta je učila i o čemu je sanjala otkako pamti. Prvo dostignuće u karijeri koju njen otac od prvog dana nije podržavao. Trenutak kad je njen otac, veliki Benito Pelati, morati da prizna da je i žena sposobna da ostavi traga u svetu arheologije. Osmeh se razlio Marijinim licem dok se vraćala do ugla sobe. Zumirajući živopisnu scenu bitke, graciozno je zaobišla najveći sanduk. Nekoliko sekundi kasnije, primetila je crveno trepćuće svetlo na zadnjem delu kamere. Baterija je bila pri kraju. „Do đavola! Ne mogu da verujem!“ Marija se osvrnula po prostoriji, shvatajući da nema šanse da završi posao s baterijom koja je na izmaku snage. Moraće da ode gore i uzme rezervnu. Crni helikopter lebdeo je blizu visoravni, ljuljajući se na jakom vetru.

Pilot se borio s vazdušnim strujama što je bolje mogao, ali shvatio je da je u opasnosti da izgubi kontrolu nad letelicom. „Gospodine, dozvolite da ga spustim. Vetar se u kovitlacu odbija od površine stene. Ne znam koliko ću dugo još moći da ga kontrolišem.“ Jedini putnik helikoptera spustio je dvogled sa svojih ledenih crnih očiju. „Kontrolisaćeš ga sve dok ti ne kažem drugačije. Imam dva čoveka dole na steni i posao mi je da ih štitim iz vazduha.“ „E pa i ja imam posao, takođe“, pobunio se pilot. „A u ovim uslovima ne mogu da ga obavljam. Spuštam helikopter i tačka!“ „Spusti ga i kunem ti se bogom da ću te skratiti za glavu.“ Intenzitet njegovog besnog pogleda pokazivao je da se ne šali. Bio je spreman na sve da bi obavio zadatak. Na sve. Ulog je jednostavno bio preveliki. „Daj mi još pet minuta i gotovi smo.“ Piazza Risorgimento, Rim, Italija (pedeset metara od Vatikana) Autobusi puni stranaca tutnjali su pored njega na svom putu ka glavnoj kapiji Svetog grada. Ljudi s kamerama i nemirna deca prolazili su pored klupe na kojoj je sedeo, potpuno nesvesni ko je on ili zašto je tu. Jedino o čemu su razmišljali bili su Trg Svetog Petra, Sikstinska kapela i svi oni veličanstveni artefakti u Vatikanskom muzeju, ne primećujući starog čoveka u skupom odelu ili dvojicu telohranitelja koji su stajali iza njega. Naravno, to je i bio razlog što je dolazio ovamo, izopačeno uživanje koje je nalazio posmatrajući taj silan narod koji je vadio teško zarađene pare da bi kupovao turističke priručnike i plaćao privatne obilaske. U međuvremenu, on je sedeo na svojoj klupi svestan da ogromna većina vatikanskog blaga leži sakrivena ispod ulica po kojima hodaju turisti, zaštićena u hermetički zatvorenim podzemnim prostorijama prema kojima je Fort Noks bio obična kasicaprasica. Osmehnuo se, shvatajući da niko od njih, bez obzira na to ko je ili koliko novca ima, neće nikad videti blaga koja on gleda svakog dana. Sadržaj Archivio Segreto Vaticano. Vatikanskog tajnog arhiva. Zvanična titula Benita Pelatija glasila je ministar za starine, a na tom položaju nalazio

se već više od tri decenije. Nezvanično, širom Italije bio je poznat kao „kum“ arheologije, jer se beše zarekao da će zaštititi svaku relikviju nađenu na italijanskom tlu, pa makar to nastojanje zahtevalo i kršenje zakona. Neki kritičari su s neodobravanjem gledali na njegove sumnjive metode, pogotovo prvih godina, kad je tek počinjao da stiče reputaciju nasilnika. Međutim, ne i Vatikan. Oni su znali da je čovek s njegovim talentima pravo blago. Ne samo zbog svog akademskog znanja, već i zbog spremnosti da učini sve što je potrebno da bi ostvario rezultate. Svakoj organizaciji, čak i crkvi, takvi ljudi mogu da budu od koristi. Ipak, u početku, Benito se isticao ekspertizama u svetu umetnosti, a ne brutalnošću. Kardinal Pjetro Bandolfo, nekadašnji predsedavajući vatikanskog Vrhovnog koncila, bio je Benitov prijatelj iz detinjstva i najveći saveznik. Bandolfo se u politiku razumeo bolje od ostalih kardinala i ubedio je Vatikan da svoje mesto u savremenom svetu može da sačuva samo ako udruži snage s Benitom, čovekom školovanim izvan okrilja Crkve. Čovekom koji može da unapredi njihov zastareli sistem. Čovekom koga ne sputava papski zakon. Vatikan se naposletku složio i Benito je angažovan. Njegov prvi projekat bilo je uređenje najdragocenijeg imanja: Tajnog arhiva. Prošavši prstima kroz unazad začešljanu sedu kosu, Benito se prisetio dana kad su ga odveli u podrume. Kakva je to čast bila! Manje od trideset ljudi beše posvećeno u tajne sadržaja vatikanskih zbirki: kustosi, starešine Svete kongregacije kardinala i Kurija. Sve sami pobožni katolici koji su život posvetili Bogu i činili etablirani deo Crkve. Ali, ne i Benito. Bio je prvi autsajder kome je dozvoljen neograničen pristup podrumima. Ikad. A taj doživljaj naterao ga je da zadrhti. Nikada ranije nije video toliko lepih stvari na jednom mestu. Slike, statue i blaga ispunjavali su jednu prostoriju za drugom. Plus više od šezdeset pet kilometara polica na kojima su se nalazili isključivo rukopisi: svici, pergamenti i kamene ploče dokle god je pogled dopirao. Nažalost, kad je prva ošamućenost lepotom prošla i Benito počeo da razmišlja o svom poslu, shvatio je da u Arhivu vlada neverovatna zbrka. Kompjuteri su se tada tek pomaljali na horizontu, tako da je sve bilo zavedeno u kartičnim katalozima, sličnim onima u javnoj biblioteci. Kartice

su, dabome, mogle da se premeste, zagube ili ukradu. Benitovu zbunjenost dodatno su povećali sami kustosi. Kroz vekove, ljudi zaduženi za vođenje Arhiva preferirali su različite načine beleženja podataka. Neki su artefakte zavodili po godinama, drugi po zemljama, a ostali po temama. Jedan kustos upotrebljavao je sistem koji Benito nije nikad uspeo da protumači. Za njega, sve to je bilo zadivljujuće. Imao je pred sobom najdragoceniju zbirku na svetu, a ipak, nalazila se u totalnom haosu. Međutim, taj haos ga je oduševljavao. Ne samo zato što mu je bila čast da svaku stvar smesti tamo gde je smatrao da pripada, nego i zato što je shvatio da ako ni kustosi ne znaju gde se šta nalazi u podrumima, onda to svakako ne zna ni Vatikan. A ukoliko je to slučaj, ko zna na šta sve može da naiđe kad začeprka dublje po utrobi Crkve. Bio je tek prvi dan na poslu, a već je dobio pozivnicu za najveći lov na blago svih vremena. Bila je to šansa koja mu je zauvek promenila život. Dante je bio jedan od najboljih pomoćnika Benita Pelatija, efikasan sledbenik koji se maksimalno trudio da stariji čovek bude zadovoljan. Stigao je na vreme i pozdravio Benita poljupcem u oba obraza. Nisu ništa govorili, nisu razmenjivali ljubaznosti. Ovo je bio poslovni sastanak, a ne prijateljsko druženje. Ćaskaće drugi put. Možda nikad. Dante je bio mnogo krupniji od Benita i upola mlađi. Ipak, imali su izvesne sličnosti u crtama lica, pogotovo u načinu na koji su im se nosevi spuštali od duboko usađenih očiju. Rimljani su to nazivali carskim likom, mada Dante nije mario za svoje lice, odeću ili kola. Nije davao ni pišljivog boba za te stvari, jer mu je važan bio samo posao. Bila je to zavisnost koja je upravljala njegovim životom. Minuti su prolazili. Dante je sedeo i ćutao, strpljivo čekajući da Benito progovori, jer se tako radilo u Starom kraju. Starac je sazvao sastanak i određivao dnevni red, baš kao i uvek kad bi se njih dvojica sastali. Jednog dana Benito će umreti, a Dante će dobiti viši položaj u organizaciji. Međutim, do tada, Dante će sedeti poput odanog psa, proučavajući ljude koji prolaze prepunom ulicom. Čekajući da mu stari kaže šta ima. Naposletku, starac je rekao: „Ovo je loš dan za Crkvu.“

Dante nije progovarao, shvatajući da će pojedinosti nailaziti u kratkim naletima, svaka rečenica odmerena pre no što siđe sa starčevih usana. Kao da Benito nije znao kako da razgovara s njim. „Sveštenik je nađen raspet... Izdato je upozorenje... Koncilu je potrebna naša pomoć.“ U strukturi vlasti Vatikana, Vrhovni koncil bio je na drugom mestu, odmah iza svetog oca. Barem na papiru. U stvarnosti, sedam kardinala koji su činili Koncil – predvođeni kardinalom Verčelijem, čovekom koji je zamenio kardinala Bandolfa kada je ovaj pre manje od godinu dana umro – behu najmoćniji ljudi Katoličke crkve. Oni su odlučivali šta papa treba da zna, a šta ne. Štitili su papski tron od svakodnevnih birokratskih zavrzlama. Prostije rečeno, njihov zadatak bio je da se pobrinu da papa ostane čist kao suza, dok oni donose teške odluke iza zatvorenih vrata. Onu vrstu odluka koje bi mogle da ukaljaju papstvo i Crkvu. A kad god bi iskrsli takvi problemi, Benito Pelati obično je bio deo rešenja. Naposletku, posle još nekoliko sekundi ćutanja, Benito se okrenuo prema Danteu. „Hoću da odeš u Beč... Tamo je u toku iskopavanje koje želim da nadgledaš... Nešto veoma važno. „U Austriju?“ upitao je Dante. „Imamo li dozvolu da kopamo tamo?“ Benito ga je netremice gledao sve dok Dante nije postiđeno oborio glavu. Trebalo je da zna da se Benitova naređenja ne preispituju. „Sve je spremno... Tvoje je samo da nadgledaš... Čim bude gotovo, donećeš mi ono što pronađu.“ * * * Radoznalost je znala potpuno da obuzme doktora Bojda. Iako je trebalo da bude usredsređen na bronzani cilindar, još ga je više interesovao zvuk. Zaglušujuća grmljavina spoljnog sveta beše suviše intrigantna da bi mogao da je ignoriše. „Halo!“ dozivao je svojim engleskim akcentom. „Ima li koga tamo napolju?“ Elisa helikoptera nastavljala je da tutnji poput grmljavine neposredno ispred ulaza u katakombe. „Za ime sveta! Šta to može da bude tako bučno?“ Bojd je razmišljao o

tom pitanju koračajući ka otvoru pećine. „Ljudi bi trebalo da budu malo obzirniji kad...“ Prizor moćne letelice, udružen sa zaglušnom grmljavinom turbina i uraganskim vetrom koji se dizao oko njega, beše sasvim dovoljan da Bojdu oduzme dah. Pretpostavljao je da buka potiče od neke mašine uključene gore na visoravni, ali ni u snu nije očekivao da ugleda helikopter koji mu lebdi nad glavom. Muškarac na putničkom sedištu iscerio se, a zatim naredio pilotu da zakrene ulevo. Delić sekunde kasnije, njegova snajperska puška M501 promolila se kroz bočni prozor, nišaneći pravo u Bojda. „Gospodo“, prošaputao je u mikrofon na svojim slušalicama, „čudni su putevi Gospodnji.“ Dvojica vojnika prekinula su uspon prema visoravni i pogledala uvis, mada ih je ugao iz kojeg su gledali sprečavao da vide išta značajno. „Šta se dešava, ser? Je li sve u redu?“ Muškarac je žmirkao podešavajući snajperski nišan. „Začas će biti. Jedan hitac i naš najveći problem postaće prošlost.“ Sa razumevanjem klimnuli su glavom. „Šta mi da radimo?“ Pribio je kundak puške uz rame, pokušavajući da neutrališe uticaj ljuljanja helikoptera. „Nastavite da se penjete. Trebaćete mi da se pozabavite devojkom i sprečite pristup lokalitetu.“ Bojd je zaklonio oči što je bolje mogao, ali prašina i bljesak sunca nisu mu dozvoljavali da vidi bogzna šta. „Ehej!“ derao se. „Mogu li vam nekako pomoći?“ Ne čuvši odgovor, promenio je pristup. Umesto da viče, počeo je da maše u pravcu helikoptera, nadajući se da će mu oni iznutra odmahnuti, a potom odleteti dalje. „Drž' ga mirno!“ naredio je snajperista. „Mirno!“ Međutim, to je bio nemoguć zadatak. Vetar se poput vodopada valjao s vrha brega i potom kovitlao spuštajući se do kamenitog terena u podnožju. Rezultat je bio pravi košmar za svakog pilota, džep turbulencije koji je doslovno gutao potisak naviše koji je letelica pokušala da proizvede. Pilot je davao sve od sebe da to nadoknadi, povećavajući i smanjujući nagib glavne

elise. Međutim, to nije imalo velikog efekta. Helikopteri prosto nisu predviđeni za let u takvim uslovima. „Gubim kontrolu“, upozorio je pilot. „Kunem vam se, gubim kontrolu!“ S kamerom u rukama, Marija je ušla u živopisnu prvu odaju, i zatim pravo ka izlazu iz katakombi. Puzeći kroz uzan otvor, najednom je postala svesna buke i vibracija, onih istih koji su već zaintrigirali Bojda. „Profesore?“ Nastavila je kamenitom stazom uzbrdo, pokušavajući da zaštiti oči od jakog sunca. S izuzetkom dlana, jedino što ju je štitilo od zaslepljujuće svetlosti bila je figura koja je stajala na ulazu u pećinu. Po mršavom obličju, znala je da je to Bojd. „Profesore? Šta to pravi toliku buku?“ Pre no što je mogao da joj odgovori, začula je nepogrešiv zvuk pucnja iz vatrenog oružja i potom užasnuto posmatrala kako Bojd zaleže na svojoj osmatračnici i baulja nazad niz stazu. Ne oklevajući ni trenutka, zario joj je rame u stomak i prikovao je na tlo, štiteći je od žestokog napada. Posle bolnog klizanja nizbrdo, zgrabio ju je za ruku i povukao u najbliži ugao, starajući se da ostanu izvan dometa vatre. „Jesi li dobro?“ zabrinuto ju je upitao. „Da li si povređena?“ Ošamućena, morala je prvo da proveri. „Nisam, dobro sam.“ Bojd se osovio na noge i izvirio iza najbližeg izdana. Spolja je još uvek dopirala grmljavina helikoptera. „Mislim da smo u nevolji. Napolju je helikopter.“ „Helikopter?“ „Da! S vrlo gadnim putnikom unutra. Samo sam mahnuo, a on je zapucao na mene!“ Virio je iza kamena, ali nije mogao ništa da vidi. „Međutim, to nije ono najgore. Naime, na helikopteru piše Polizia.“ „Molim? Je l' vi to ozbiljno?“ „Naravno da sam ozbiljan.“ Uhvatio ju je za ruku. „Čuj, u velikoj smo opasnosti. Budeš li me slušala, preživećemo. Ali, moramo brzo da delamo. Ako slete i iskrcaju se, pobiće nas.“ Bojd se stuštio u ugao i počeo da pretura po kutiji s alatom. „Jesmo li poneli konopac?“

„Konopac? Nismo, ostavili smo ga u kamionetu.“ Na to je Bojd žurno okrenuo kutiju naopako i istresao sadržaj uz glasan zveket. „Pretpostavljam da će ovo morati da posluži svrsi.“ Buljila je u njega, zbunjena. „Tražili ste konopac, a poslužiće vam i kutija za alat? A da vi meni ipak kažete šta nameravate?“ „Gledaj i uči, draga moja. Gledaj i uči.“ Bojd je poneo kutiju prema ulazu pećine i pažljivo osmotrio letelicu koja im je ugrožavala život. Lebdela je manje od petnaest metara daleko od otvora, a putnici su ljutito gledali kroz prozor. „Marija, dodi ovamo. Uzmi kameru i sve.ostalo što želiš da poneseš. Ne znam hoće li ovo upaliti ili neće, ali u svakom slučaju mislim da je najbolje da se što pre izgubimo odavde.“ „Odlazimo?“ „Polazi!“ naredio je. „I to brzo!“ Strugnula je ka zadnjem delu plitke pećine, dok je Bojd krenuo napred, odvažno se uputivši u domet oružja. Nije bio siguran hoće li njegova zamisao uspeti, ali računao je da je sve bolje nego da ostanu zarobljeni u katakombama. „Ehej! Evo me!“ Helikopter se istog časa približio, pokušavajući da smanji ugao između snajpera i mete u nadi da će ovog puta izbeći promašaj. Međutim, taj manevar bio je taktička greška. Dok se letelica lagano približavala, Bojd je izvukao kutiju za alat koju je dotle krio iza leđa i potom je naglo zavitlao što je dalje mogao. Metalna kutija letela je kroz vazduh sve dok se nije našla na putu lopatica glavnog propelera. Pilot je shvatio šta će se dogoditi tek kad se kutija približila. Naime, toliko je brinuo zbog jakog vetra i opasne stenovite padine brda, da uopšte nije obraćao pažnju na Bojda i njegovu kutiju za alat. Bio je to previd koji ga je stajao života. Klank! Udar metala o metal proizveo je grozan, prodoran krik, razbivši dve od četiri lopatice i poslavši gomilu šrapnela na sve strane. Naglim gubitkom potiska, helikopter se nagnuo u stranu, za dlaku promašivši stene pre nego što je pilot uspeo da povuče letelicu nazad. Nagla promena ugla beše prevelik

napor za zadnju elisu i letelica je, kovitlajući se kroz vazduh poput pokvarene vašarske vrteške, počela da se stropoštava pravo prema Bojdovom kamionetu, 210 metara niže. Sekund-dva kasnije, lomljavu metala prigušila je snažna eksplozija koja je sunula uz stene, doslovno zatresavši tlo pod Bojdovim nogama. „Briljantno!“ klicao je. „Prokleto briljantno!“ Još uvek je praštalo kad je Marija istrčala iz unutrašnjosti pećine da vidi šta se desilo. „Profesore, jeste li...“ Nije završila pitanje, jer je ugledala blistavu vatrenu loptu. Narandžasti i crveni plamenovi lizali su visoko u vazduh dok su iz čađave olupine nadirali gusti oblaci crnog dima. „Santa Maria! Uništili ste im helikopter. I naš kamionet!“ Potvrdno je klimnuo glavom, zadovoljan svojim delom. „Hvala nebesima da smo platili osiguranje.“ U normalnim okolnostima, umrla bi od smeha na taj komentar, ali Bojd joj nije dao vremena. Zgrabio ju je za ruku i povukao nazad u pećinu, gde je počeo da skuplja opremu. Nažalost, udaljena tutnjava primorala ga je da stane. „Marija? Šta je to? Još jedan helikopter?“ Namrštila se, a potom prešla nekoliko koraka do otvora pećine. Naslonivši se leđima na kamen, obazrivo je pogledala ka liticama iznad sebe. Niz strmu padinu neumitno su klizili zemlja i kamenje. „Gospode bože!“ Bojd je smesta shvatio šta se dešava. Snaga eksplozije izazvala je podrhtavanje tla oko njih, proizvevši poslednje što im je sada bilo potrebno. „Odron!“ Izleteli su kroz otvor tunela, trčeći što su brže mogli. Premda je odluka bila riskantna, znali su da će se radije suočiti s gomilom kamenja koje leti niz padinu nego s izgledima da ostanu zatrpani u pećini. Kamenje su mogli nekako da izbegnu. Tavanicu pećine nisu. Dograbivši Mariju za ruku, poveo ju je duž uzane kamene staze niz liticu, starajući se da se ne razdvajaju. Nekoliko sekundi su grabili nizbrdo, dok nisu shvatili da su sporiji od kamenja. Tlo pod nogama beše suviše nestabilno, a nalet kamenje konstantan. Nisu mogli da mu pobegnu. Morali su da nadu zaklon i nadaju se najboljem.

Zgrčili su se pod prvim grebenom na koji su naišli, nadajući se da će ih široki kameni ispust zaštititi od odrona. Na nesreću, na kamenoj ploči već je bilo nekoliko pukotina. Shvatili su da postoji mogućnost da popusti ukoliko se nađe pod velikim pritiskom. „Izdrži, kad te molim!“ preklinjala je Marija. „Bože, molim ti se, samo da izdrži!“ Dva vojnika u neverici su posmatrala kako helikopter u vrtoglavom padu proleće pored njih. Plamenovi su liznuli uvis poput paklenog gejzira, primoravajući dvojicu ljudi da se pribiju uz stenu ne bi li se zaštitili. Međutim, nije vrelina bila ono zbog čega su morali da brinu. Odron je počeo polako. Prvo su se zakotrljali kamičci, potom kamenje, a zatim i masivne stene. Nije prošlo dugo, a prema njima je jurila polovina litice; bilo je samo pitanje vremena kad će se pridružiti svom zapovedniku na onom svetu. Mlađi je imao više sreće, jer je poginuo na mestu, bez patnji. Oštra kamena krhotina pogodila ga je pravo u glavu, razbivši mu lobanju i probivši čelo poput sečiva borbene sekire. Jednog trenutka stajao je pored svog partnera, a već sledećeg ležao je ničice. Ubrzo je bujica zemlje i kamenja odvukla njegovo beživotno telo niz padinu brda. Stariji muškarac pokušao je da ignoriše jezivi prizor, mada je to bilo nemoguće. Komadići mozga behu mu se zalepili za lice kao ostaci sušija, dok mu se krv cedila u uglove očiju, ne dozvoljavajući mu da vidi. Uprkos toj smetnji, nekako je izdržavao, stresajući sa sebe kamenje koje mu je cepalo kožu, moleći se da nekako preživi ovaj užas i vrati se u odred u jednom komadu. Međutim, ne beše mu suđeno. Kamen koji mu je zapečatio sudbinu udario ga je pravo u desno rame, otkinuvši mu ruku iz zgloba uz grozan pucanj i zdrobivši mu ključnu kost kao da je od stakla. Teturao je rubom provalije nekoliko sekundi – taman dovoljno dugo da izrazi svoju agoniju krikom koji je nadjačao urlanje vatre u podnožju – pre no što se i sam sručio dole. Jedna kutija za alat. Četiri mrtva. Tlo se treslo i podrhtavalo sve vreme dok je trajao odron. Marija je nervozno posmatrala kamenje koje je proletalo pored nje, ali nijedan od njih,

ni najsitniji kamičak, nije uspeo da ih pronađe u njihovom utočištu. Kad se tlo najzad smirilo i odron prestao, Marija je izgovorila kratku molitvu zahvalnosti, a potom se okrenula da vidi kako je Bojd. On, pak, beše bleđi nego obično, ali sa samozadovoljnim osmehom na usnama. „Jeste li okej?“ Duboko je uzdahnuo. „Nikad bolje. A ti?“ „Dobro sam.“ Pokazala mu je kameru koju je držala u rukama. „Isto kao i moj video snimak.“ „Blagi bože! Cilindar!“ Bojd je grozničavo skinuo torbicu s pojasa, nadajući se da je artifakt ostao zaštićen u džepu njegovih pantalona za vreme čitavog tog haosa. Napipavši metal, osmehnuo se, znajući da im se posrećilo. „Dakle, draga moja, izgleda da ipak nije sve izgubljeno.“ „Nije sve, ali veliki deo jeste.“ Marija je pokazala prema katakombama. Ulaz beše zatrpan kamenjem. „Mislim da kroz ta vrata dugo neće moći da se uđe.“ Bojd se osmehnu videvši gomilu kamenja. „Odlično! U međuvremenu, možemo da odnesemo snimak vlastima i iskoristimo ga kao dokaz našeg otkrića. Kasnije možemo da se vratimo ovamo, s odgovarajućom zaštitnom opremom, i uložimo zvaničan zahtev za pravo iskopavanja na ovom lokalitetu!“ „Aha“, uzdahnula je, „pod uslovom da je od njega išta ostalo.“ „Ne brini. Siguran sam da iz Italije nećemo otići praznih šaka.“ Bojd je znao da je to tačno, jer sve i da su katakombe bile potpuno uništene, beše svestan da već poseduje predmet po koji je i došao u Orvijeto. Bronzani cilindar. * * * Prošlo je nekoliko časova dok se nisu vratili po Pejna. Noge mu dotad behu već potpuno utrnule, dva beživotna ekstremiteta jedva kadra da se pokrenu. Još uvek u lancima, odvukli su ga na sprat i ubacili u metalnu sobu za sastanke u kojoj je, na čelu dugačkog stola, sedeo Džons, takođe okovan lancima. S Džonsove leve strane sedeo je krupan nepoznati muškarac u