tome. Zaista ne smem.“ Dajl nije mogao da suzdrži osmeh. „Ah...“ Rouz je prasnuo u smeh. „Ali, recimo, ako ga navedem da govori o tome a da ja pri tom ništa ne pomenem...“ „Tada ću ja dobiti sve što mi je potrebno, a vi ćete imati čistu savest.“ Rouz je klimnuo glavom. „Pa da, tako nekako.“ Bacivši pogled na sat, Dajl je shvatio da mu ponestaje vremena. Pelatijevi advokati mogli su se pojaviti svakog trenutka. „Odlično. Ali, moramo da požurimo.“ Rouz je podigao desnu ruku uvis. „Bez brige. Biću brz.“ Još uvek se osmehujući, Dajl je prvi ušao u sobu, a za njim Rouz, koji je zatvorio vrata. Rouz je nekoliko puta video Pelatija u Vatikanu, ali nije nikad razgovarao s njim, najviše zbog toga što nisu imali ničega zajedničkog. Rouz je bio spreman da Crkvi da sve što ima, ne očekujući ništa zauzvrat, dok je Pelati bio sasvim drugačiji. Ova palata bila je dokaz za to. Rouz je bio od onih koji daju, a Pelati od onih koji uzimaju. Tako će ostati do kraja. Ugledavši njih dvojicu kako ulaze u sobu, Pelati kao da je živnuo. Pogled mu se usredsredio na čoveka u crvenom, koji ga je netremice posmatrao. „Recite mi, gospodine Dajl, ko je vaš prijatelj?“ „Ovo je kardinal Džozef Rouz iz Vatikana. Došao je da bi popričao s vama i odlučio sam da mu dozvolim da nam se pridruži.“ „Ma nemojte? A zašto? Nisam dovoljno dobro društvo za vas?“ „U stvari, sasvim ste pogrešno razumeli. Mislio sam da ja nisam dovoljno dobro društvo za vas. Vidite, stalno pominjete nešto o čemu ja ne znam ništa, pa sam rešio da dovedem eksperta.“ Pelati se nacerio na samu pomisao. „Ovaj čovek je ekspert? Za šta? Za Hrista?“ „Ne“, upleo se Rouz. „Za tajne.“ „Za tajne?“ Pelati je jeknuo glumeći strah. „Neke posebne tajne? Moje, možda?“ Rouz je potvrdno klimnuo glavom, prišavši mu korak bliže. „Odlično! U tom slučaju će ovo biti zabavno. Molim vas, Vaša
eminencijo, privucite stolicu, baš bih voleo da čujem šta to znate o meni i mojoj tajni.“ Rouz je odmahnuo glavom. „Stolica mi neće biti potrebna. Obećao sam Niku da ću biti kratak i nameravam da održim reč.“ „Kako hoćete, Vaša eminencijo... poštujem čoveka kadrog da održi reč.“ Rouz mu je prišao još bliže. „Zapravo, to je ono što mi je oduvek smetalo u vezi s tajnama. Ljudi nikad ne održe reč, tako da tajna nikad ne opstaje zadugo.“ Pelati je klimnuo glavom, i previše dobro znao je da je to tačno. „Kardinale Rouz, oprostite na drskosti, ali zašto mi govorite sve to? Pokušavate li da me ubedite da znate moju porodičnu tajnu? To pokušavate?“ „Naprotiv. Želim da vam kažem da stvari stoje upravo suprotno. Potpuno ste sami u ovome. Vašu tajnu ne zna niko osim vas. Da li me čujete? Ni živa duša osim vas.“ Pelati se namrštio. To nije bilo ono što je očekivao. „I vi ste došli ovamo da mi kažete to?“ Rouz se nasmejao u brk zlu. Vrhovni koncil ga je poslao ovamo da zaštiti Crkvu i nameravao je da obavi zadatak. „Ne, došao sam ovamo da bih video izraz u vašim očima kad vam kažem ovo...“ Izvlačeći pištolj iz nabora odore, rekao je: „Vaša tajna danas umire.“ Pre no što je Dajl mogao da odreaguje, Rouz je prislonio pištolj Pelatiju na čelo i opalio. Sobom se prolomila grmljavina, praćena pljuskom krvi i mozga koji je završio na zidu. Instinktivno, Dajl je posegao za Rouzovim oružjem, ali kardinal je bio previše brz da bi uspeo da ga zaustavi. Uzmakavši u suprotan ugao sobe, Rouz je prislonio vrelu cev na sopstvenu slepoočnicu i naredio Dajlu da ostane gde jeste. „Nemojte!“ uzviknuo je Dajl. „Molim vas nemojte!“ „Moram, Nik. Mora da se završi ovako.“ „Zašto?“ upitao je Dajl, dok je gomila policajaca upravo uletala kroz vrata. „Recite mi zašto!“ Rouz se znalački osmehnuo i jače obavio prst oko obarača. „Zato što je
Hrist moj spasitelj.“ Pejn i Džons nisu ni čuli hice. Kad je kardinal Rouz otvorio vatru, sedeli su pored bazena i razgovarali o događajima protekle nedelje. Helikopter koji je lebdeo iznad kuće i policijske sirene koje su se orile naokolo, prigušivali su sve ostale zvuke. Kasnije, kad su saznali šta se dogodilo, Pejn je bio razočaran zbog toga što nije prisustvovao Benitovoj egzekuciji. Možda to zvuči morbidno, ali kad neko vidi mnogo dobrih ljudi kako ginu, ponekad mu pomogne kad vidi smrt zla. Na neki način, to uravnoteži jednačinu. A opet, shvatao je da bi u tom slučaju propustio najveće iznenađenje. Nešto toliko neočekivano da još uvek nije znao šta da misli o tome. Pejn je sedeo između Džonsa i doktora Bojda i zurio u svetlucavu plavu vodu i razmišljao o religiji. Tokom proteklih nekoliko dana, naučio je o hrišćanstvu više nego tokom celog dotadašnjeg života. Ipak, žudeo je da sazna još više. Na svaki odgovor koji je dobio, u glavi mu se rađalo po nekoliko novih pitanja, svako komplikovanije od prethodnog. Pejn je pomenuo to doktoru Bojdu, koji je tvrdio da u tome leži paradoks religije. „Što više saznaješ, to manje znaš“, rekao je Bojd. „Prokletstvo! U tom slučaju, pretpostavljam da vi, u poređenju sa mnom, nemate blagog pojma ni o čemu“, našalio se Pejn. Iznenađujuće, ali Bojd se na to nasmejao glasnije od ostalih. Pejn se okrenuo prema Džonsu, očekujući da vidi osmeh i na njegovom licu. Umesto toga, video je ošamućen pogled koji je govorio da još uvek pokušava da složi sve kockice na svoje mesto. Katakombe, svitak, porodičnu tajnu Pelatijevih. Za njega, to su bili delići slagalice koji se još uvek nisu uklapali. „Dobro si?“ upitao je Pejn. Potvrdno je klimnuo glavom, mada je Pejn znao da nije. Nešto ga je mučilo. Nešto krupno. Naposletku, Džons je rekao: „Iz čiste radoznalosti, doco, šta misliš da je zapravo bilo s njim?“ Na Bojdovom licu pojavio se upitan izraz. „Njim? Na koga misliš?“ „Na Isusa“, odvratio je. „Ako Isus nije umro na krstu, šta je bilo s njim?“ „A, to.“ Zvuk Bojdovog glasa nagovestio je da je cele nedelje očekivao to pitanje. „Pretpostavljam da zavisi od toga koga pitaš. Različiti eksperti
imaju različita mišljenja, premda su neka od njih donekle apsurdna. Najpopularnija teorija glasi da je Isus bio oženjen čovek koji je odmah posle suđenja u Judeji prebacio porodicu u Marsej. Pročitao sam mnogo rukopisa u kojima se pominje da plemenita Hristova krv još i danas živi u Francuskoj.“ Oni su takođe čuli za tu teoriju. Pejn je znao da neki eksperti veruju da je Hrist bio oženjen Marijom Magdalenom. Naravno, nije imao pojma da li je to istina ili samo briljantna priča. „Znači, ti misliš da je Hrist otišao u Francusku?“ Bojd je slegao ramenima. „To je ono u šta neki veruju. Ostali, pak, smatraju da je rizik bio prevelik. Da je Hrist bio otkriven, cela njegova porodica bila bi pobijena na licu mesta.“ Džons se trgao. „Pa, gde je onda otišao?“ „Prema islamskim verovanjima, otišao je na istok, gde je posle nekoliko decenija i umro, u indijskom gradu Kašmiru. Neki drugi veruju da je otišao u Aleksandriju, u Egiptu, gde je pomogao da se taj grad preobrati u hrišćanstvo. Čak sam i pročitao neke priče u kojima se tvrdi da je poginuo 75. godine u Masadi, kad je jevrejska tvrđava pala u ruke Rimljana.“ Međutim, Džonsu nijedna od tih teorija nije zvučala naročito uverljivo. Frustriran, bacio je kamenčić u bazen. Talasići su se s tog mesta raširili u svim pravcima. „Drugim rečima, niko zaista ne zna.“ Bojd je odmahnuo glavom. „Pretpostavljam da je tako.“ „Znači, sve ovo“, Džons je teatralno mahnuo rukom, aludirajući na sve što su uradili, „a mi još uvek ništa zasigurno ne znamo.“ „Ne sa sigurnošću, to ne... I po svoj prilici nikad i nećemo.“ Doktor Bojd se izvinio i uputio prema kući. Lice mu beše natečeno i izobličeno, a ona sterilna gaza više nije pomagala. Bilo je vreme za ledeni oblog i bočicu aspirina. Pejn i Džons su ga posmatrali kako ulazi, a zatim prebacili fokus na helikopter koji je lebdeo iznad kuće. U početku su mislili da je to policijska letelica, zadužena da štiti imanje. Potom su pomislili da su to novinari koji pokušavaju da fotografišu mesto ubistva. Verovali su da je tako sve dok Džons nije ukazao na nešto. Helikopter je bio u mraku. Bez reflektora. Bez repnih svetala. Bez ikakvih svetala, što se toga tiče. Iz nekog razloga,
pokušavao je da se stopi s noćnim nebom iznad sebe. Da ostane neprimećen. „Ne misliš valjda da je to...“ Džons je klimnuo glavom. Znao je šta Pejn ima na umu. „Drugi helikopter iz Beča.“ Pre no što je otišao iz kamenoloma, Dante je naredio ljudima da sačekaju da nevremene prođe i tek onda da utovare nalaz iz Beča u drugi helikopter. Posle toga, trebalo je da dođu u vilu, gde je planirao da se nađe s ocem. Odjednom im je sinulo da taj helikopter još nije stigao. Ili se, barem, još nije prizemljio. Ako je njihova teorija bila ispravna, pilot je još uvek držao letelicu u vazduhu, pitajući se šta da radi. Džons se iscerio. „Da vidimo da 1' bi hteo da nam se pridruži.“ Pejn mu se naklonio. „Posle tebe, lukavi moj prijatelju.“ Danteov lični helikopter još uvek se nalazio na heliodromu na zadnjem delu imanja. U dvorištu je bilo više nego dovoljno mesta za drugi helikopter. Trebalo je još samo ubediti pilota da sleti. Pejn je predložio da mu svetlom signalizuju poruku Morzeovom azbukom, ali Džons se setio nečega pametnijeg. Seo je u Danteov helikopter i stavio slušalice na uši. Ispritiskao je dugmiće i stao da laje naređenja. „Šta čekaš?“ razgalamio se na italijanskom. „Spuštaj se, smesta!“ Prošlo je trideset sekundi pre no što je pilot odgovorio. „A policija?“ „Nisu došli zbog tebe. Došlo je do pucnjave u kući. Dante upravo sređuje stvar.“ Pilot je razmislio, a potom uključio signalna svetla. Nekoliko minuta kasnije, sleteo je nasred zadnjeg dvorišta. „Šta sad?“ upitao je. „Istovari robu, a onda briši odavde. Pozvaćemo te kad nam budeš trebao.“ Kao magijom, šest vojnika istovarilo je relikviju iz helikoptera i lagano je spustilo na travu. Pejn i Džons nisu smeli da rizikuju da budu primećeni, stoga su ostali sakriveni u prvom helikopteru, premda to verovatno nije bilo potrebno. Ljudi su se previše plašili policije da bi uopšte gledali u njihovom pravcu.
Minut kasnije, ponovo su uzleteli. Ka Rimu. Ili Beču. Ili gde god ih je davo već nosio. Pejn je s nevericom posmatrao prizor. „Ovo je prošlo dobro“, rekao je Džons, smejući se. „Nadam se samo da nije bomba.“ Prešli su preko travnjaka, oprezno. Nebo je bilo mračno, a mesec delimično skriven iza oblaka. U ovom delu dvorišta osvetljenje je bilo slabo, a oni nisu nameravali da uključuju dodatno. Čak ni baterijsku lampu. Međutim, Pejn se umalo predomislio kad je ugledao sarkofag. Bio je načinjen od belog mermera i ukrašen nizom reljefa koji su ga podsetili na one s Marijine video trake. Jedan pogled mu je bio dovoljan da shvati da kazuju priču – shvatio je to po njihovom rasporedu – ali u pomrčini beše nemoguće protumačiti njihovo značenje. Na trenutak se Pejn upitao nije li to razlog što je Dante doveo Mariju i Bojda ovamo. Da pomognu da se objasni šta je to. Možda da mu pomognu da shvati šta mu je sledeće činiti. Međutim, te misli su mu brzo izvetrile iz glave, a njegov um se vratio kamenom artefaktu. Čudno, Pejn se osećao kao slep čovek kad čita Brajevo pismo – prelazeći prstima preko prastarih slika, pokušavao je da shvati priču koju su kazivale. Upravo tada je mesec ponovo provirio kroz oblake, i on je ugledao Hrista na krstu i nasmejanog čoveka kako stoji u blizini. Zatim je video kako taj čovek odlazi. U međuvremenu, Džons se nalazio s druge strane sanduka, i naglas izgovarao prizore dok ih je odgonetao. Video je vojnike. Veliki brod. Planine. Vrh mača. Nijedan od njih nije tačno znao šta je to zapisano u kamenu. Shvatili su da neće ni saznati, ukoliko ne pozovu Bojda ili Mariju u pomoć. Da li bi onda bilo ovako zabavno? Odlučili su da sami ispitaju sadržaj. Šta može škoditi, pomislili su. Samo će gvirnuti, neće trajati ni minut. Pomeriće poklopac malo u stranu, pogledati i onda ga ponovo vratiti na mesto. Niko neće ni znati. Biće to njihova mala tajna. Proučivši konstrukciju sanduka, zaključili su da bi poklopac trebalo gurnuti s Pejnove strane. Osmehujući se, izbrojali su do tri, a potom nalegli svom snagom. Kameni piklopac je stenjao i podrhtavao, a potom kliznuo
nepun pedalj udesno. Nozdrve im je ispunio dašak prastarog vazduha, ali nisu marili. Nimalo. Bili su previše opijeni onim što su videli. Ponedeljak 31. jul Kisendorf, Švajcarska Njihov helikopter je nekoliko sekundi lebdeo iznad Arhiva, taman dovoljno da Pejn i Džons iz vazduha osmotre obnovu vile. Od požara su prošle manje od tri nedelje, a na gradilištu je sve prštalo od posla. Buldožeri su kopali. Kamioni prevozili. Radnici su testerisali daske i zabijali eksere. Sve je izgledalo odlično, barem njihovom nestručnom oku. Nažalost, isto se nije moglo reći i za hrišćanstvo. Pejn i Džons proveli su dve nedelje istražujući tu temu, više da bi zadovoljili radoznalost nego zbog nečega drugog. Čitali su knjige. Razgovarali s ekspertima. Radili su sve što je bilo u njihovoj moći ne bi li dobili odgovore na pitanja koja su ih mučila. Neki odgovori, međutim, samo su ih još više zbunili. Na primer, dotad nisu znali da se u Kuranu, islamskoj svetoj knjizi, tvrdi da je raspeće bilo lažirano. Da, lažirano. Muslimani sagledavaju Hrista kao proroka, nekog koga bi trebalo poštovati isto kao Avrama, Mojsija i Muhameda, stoga su se Pejn i Džons prenerazili saznavši da Kuran osporava Hristovo raspeće. Tamo lepo piše da nije bio raspet. Zapis glasi ovako: (4:157) I riječi njihovih: „Uistinu! Mi smo uhili Mesiha, Isaa, sina Merjeminog, poslanika Alahovog.“ A nisu ga ubili i nisu ga raspeli, nego im se pričinilo; a uistinu, oni koji se o tome razilaze, u sumnji su o tom. Nemaju oni o tom nikakva znanja, samo slede nagađanja. A sigurno ga nisu ubili! Neverovatno, ali taj stih nije bio zapisan na skrivenom svitku niti zaključan u podrumima Vatikana. Za njega znaju milijarde muslimana širom sveta. Ipak, ni Pejn ni Džons nisu nikad čuli za lažirano raspeće, sve dok nisu sreli Bojda i Pelatija. Kako je to moguće? Kako zapadni svet može da ignoriše nešto tako važno?
Stvar nije bila u tome da li je to tačno ili ne. Pejn nije mogao da shvati zašto se o tom stihu nije nikad javno raspravljalo. Zašto niko nije bio dovoljno radoznao da ga istraži. Pejn se našalio rekavši da je šteta što Oliver Stoun nije režirao Stradanje Hristovo. Jer, on bi sigurno smislio drugačiji kraj – neka zavera bi već preokrenula tok događaja. Pa, dobro, možda Mel Gibson planira da snimi nastavak? Menjajući teme, otkrili su i nekoliko zanimljivih činjenica o Pontiju Pilatu. Ono što je najviše iznenadivalo bilo je njegovo blisko prijateljstvo s Josifom iz Arimateje, koji je odigrao veliku ulogu u vezi s raspećem i Hristovim poslednjim počivalištem. U sva četiri jevanđelja se tvrdi da je Hristovo telo položeno u grobnicu koja se nalazila na Josifovom imanju, iako je rimski zakon izričito zabranjivao sahranjivanje raspetih. U to vreme, nesrećnici su danima ostajali na krstu, da bi ih naposletku pojele ptice. Štaviše, Rimljani su tako nepopustljivo primenjivali taj zakon da su čak postavljali straže da prijatelji ili rođaci žrtava ne bi uzeli leševe. Ipak, Pilat je bio spreman da prekrši taj zakon i dao je Isusovo telo Josifu iz Arimateje, i pored toga što ovaj nije imao zakonskog osnova da ga traži. Osim, naravno, ako se nešto nije događalo iza kulisa, a Pilat i Josif bili saučesnici u zaveri. Još su čudnije reči koje su upotrebljene u Jevanđelju po Marku. U originalnoj grčkoj verziji, kad je Josif zatražio od Pilata Isusovo telo, upotrebio je reč soma, koja znači „živo telo“, ne ptoma, koja znači „leš“. Drugim rečima, Josif je od Pilata tražio nekog ko je bio još živ. Ta rečenica docnije je izmenjena u latinskom i kasnijim prevodima Biblije na druge jezike, jer su prevodioci upotrebili nespecifične reči koje nisu objašnjavale da li je Isus bio živ ili mrtav kad su ga skinuli s krsta. Međutim, u originalnoj verziji, čak i Marko kaže da je Hrist bio živ kad su ga predali Josifu. Pejn i Džons saznali su desetine takvih činjenica, sočnih podataka o kojima se u većini crkava ne govori, iako su ih stručnjaci potvrdili. Pejn nije bio siguran zašto je tako – zavera, neznanje, nešto drugo? – ali behu namerili da nastave da kopaju dok ne dobiju zadovoljavajući odgovor. Štaviše, to je i bio jedan od razloga što su se vratili u Arhiv. Da bi našli odgovore.
Čim su se Pejn i Džons prizemljili, Peter Ulster ih je pozdravio srdačnim zagrljajem. Stres koji se u Beču jasno video na njemu, nestao je, zamenjen iskrom u oku i toplim osmehom. Sve u svemu, izgledao je srećniji nego kad su ga upoznali. A to je govorilo mnogo, jer je Peter Ulster bio jedan od najsrećnijih ljudi na koje je Pejn u životu naišao. „Džonatane! Di Džeje! Tako je divotalno veličanstveno što vas vidim! Baš mi je drago što ste mogli da navratite.“ „Ni za šta na svetu ne bismo to propustili“, odvratio je Džons. Pejn je klimnuo glavom. „Izgleda da si u poslu do guše.“ „I te kako!“ rekao je Ulster. „Ali, divno je. Odavno sam već došao u iskušenje da proširim Arhiv, a ovo mi je pružilo savršen izgovor. Ako donacije nastave da pristižu, moći ćemo da sagradimo dvostruko veću zgradu.“ Pejn je zazviždao, impresioniran. „A šta je s artefaktima? Jesi li izgubio nešto u požaru?“ „Ništa od neprocenjive vrednosti. Bilo je, doduše, nekih ličnih predmeta, sa sentimentalnom vrednošću, koje nismo uspeli da spasemo. Na primer, dedinu zbirku fotografija.“ Pejn je jeknuo čuvši za to. „One fotografije iz hodnika? Čoveče, a tako su mi se dopadale.“ „I meni. Ali, zahvaljujući tebi, ostala mi je barem jedna.“ „Stvarno?“ Peter je klimnuo glavom. „Ona s lipicanerima. Sećaš li se, skinuo si je sa zida da bi nam pokazao nasmejanog čoveka? Eto, tako je preživela.“ „To baš liči na Amera“, začuo se hrapav glas iza njihovih leđa. „Da opet spase konje!“ Pejn se okrenuo i ugledao Franca. „Ja.'Ja! Istina živa. Vi vojnici se uvek pravite važni.“ Pejn se osmehnuo i rukovao se s njim. „Kako si, Franc? Još se odmaraš od naše male avanture?“ „Avanture? To nije bilo ništa! Moj nedavni izlet u Amsterdam, e to je već bila avantura.“
Pomisao na golog Franca naterala je Pejna i Džonsa na laganu mučninu. „Otkud vi?“ upitao je. „Jeste li došli da pomognete? Dobro bi nam došao još neki par ruku.“ „Franc!“ prekorio ga je Ulster, smejući se. „Ovo su naši gosti. Trebalo bi da ih tako i dočekamo.“ Franc je prezrivo odmahnuo rukom. „Nemoj tu da mi pričaš, Petere. Čak i ženska radi!“ „Koja ženska?“ upitao je Džons. „Ona tvoja“, odvratio je Franc. „Ja, ja. Stigla je juče, s doktorom Bojdom.“ „Moja ženska? Misliš na Mariju? Ona je ovde?“ Pejnu se silno dopao izraz na Džonsovom licu. Mešavina blaženstva, zbunjenosti i šoka. „Ups!“ izustio je Pejn. „Nije moguće da sam zaboravio da ti pomenem to? Izvini. Mora da sam smetnuo s uma.“ „Čekaj malo! Ti si znao za to?“ „Pa, normalno!“ „Ali, ja sam mislio da je ona u Italiji, da brine o bratu i porodičnom imanju.“ „Ne više“, odvratio je Pejn. „Uzgred, otkad je to Marija avanzovala u tvoju žensku? Zna li ona za to?“ „Ne, ali...“ „Ali, šta? Žene nisu ničije vlasništvo, znaš. Ne možeš tek tako da ih svojataš.“ „Ma, znam, ali...“ „Možda bi imao malo više sreće sa ženama kad bi se prema njima ponašao s doličnim poštovanjem. Uz to, pre nego što otrčiš i pobodeš svoju zastavu u Mariju ili šta god već misliš da uradiš da bi je proglasio svojom, moramo da završimo naš poslić.“ „Poslić?“ Gledao je u Pejna, zbunjen, sve dok nije shvatio o čemu ovaj govori. „A, da! Naš poslić. Umalo da zaboravim na poslić.“ Ulster i Franc zurili su u Pejna i Džonsa kao da su poludeli. Što je,
dabome, bilo tačno. Nisu ih džabe zvali MANIJACIMA. Pejn se obratio Ulsteru: „Kad smo Di Džej i ja bili u Italiji, naišli smo na predmet za koji smo pomislili da bi odlično izgledao ovde u Arhivu. To je jedna od onih stvari za koje smatramo da bi svi trebalo da dobiju priliku da ih prouče, a ne samo nekoliko matorih popova u Vatikanu.“ „Ako ga ne želiš“, dodao je Džons, „razumećemo. Hoću da kažem, malko je kabast. Ali, pošto već dograduješ novo krilo, računali smo da ćeš imati prostora.“ „Šta je to?“ upitao je Ulster. „Pokazaćemo ti, ako hoćeš. Poneli smo ga.“ „Stvarno?“ Pejn je klimnuo glavom i otvorio prostor za teret na helikopteru. Ulster i Franc su zavirili unutra i ugledali kameni sarkofag, hermetički zapakovan u najkvalitetniju plastiku. „Nismo želeli da ga izlažemo uticaju atmosferilija, pa nam je doktor Bojd pokazao kako da ga zaštitimo. Nadamo se da ćeš ti smisliti neko trajnije rešenje za njegovo održavanje.“ Naprežući se da vidi kroz plastiku, Ulster se namrštio. „Siguran sam da ću moći, samo kad bih znao u šta ovo gledam... Molim vas, recite mi da unutra nije leš.“ Džons je prasnuo u smeh. „Ja sam se zabrinuo zbog iste stvari kad smo ga otvorili. Ali, sreća je htela da se u njemu nalazilo nešto, ovaj, još šokantnije.“ „Šokantnije?“ upitao je Ulster. Umesto odgovora, Pejn je iz džepa košulje izvukao nekoliko fotografija i pružio ih Ulsteru. Snimljene iz različitih uglova, prikazivale su sarkofag, otvoren i zatvoren. Nekoliko poslednjih beše koncentrisano na predmet koji se nalazio unutra, artefakt koji je nedirnut preživeo protekla dva milenijuma. Dokaz koji je Pilat sačuvao da bi ispričao svoju verziju priče. Ili barem jedan njen deo. Drugi deo objašnjavao je zaseban dokument. Ulster je zinuo kad je video predmet. „Ovo su grede krsta?“ Klimnuli su glavom. Stub, stipes, bio je pretesterisan napola, ali je patibulum bio ceo. Što je najbolje od svega, u Pitsburgu su dali na analizu jedan iver i naučnici su došli do zaključka da je posredi afrički hrast koji datira iz prvog veka.
Baš kao što je i trebalo da bude. „Hoćete da kažete“, promucao je Ulster, „da je ovo onaj krst?“ Pejn je slegao ramenima. „To je ono što se nadamo da ćeš dokazati. To jest, ako imaš vremena.“ „Imam“, izustio je. „Imam vremena.“ „Ali, to nije sve.“ Pejn je posegao u helikopter i dohvatio mali kovčežić. „Još nešto smo našli u sarkofagu, nešto što još nismo otvorili. Smatrali smo da će biti najbolje da to prepustimo tebi, Bojdu i Mariji.“ Drhtavim rukama, Ulster je otvorio kovčežić i ugledao bronzani cilindar, sličan onome nađenom u katakombama. Ipak, umesto Tiberijevog pečata, na sebi je imao zvanični simbol Pontija Pilata, amblem koji nije bio korišćen još od Hristovog vremena. „Nemam pojma šta je unutra. Ali, uz malo sreće, možda će nam najzad reći šta se dogodilo.“ Sreća je htela da je tako i bilo. Koliko je Pejn znao, samo je šestoro njih (Dante, Marija, Bojd, Ulster, Džons i on) znalo celu priču. A pod celom pričom je podrazumevao istinu o katakombama i identitet nasmejanog čoveka. Nekolicina drugih ljudi – svi, od Franca i Nika Dajla, pa do Rendija Reskina, da se i ne govori o svima onima u Pentagonu koji su pratili Reskinove pozive – znali su samo deliće. Ipak, Pejn je shvatao da bi im bilo vrlo teško da od njih sastave kompletnu priču, iz prostog razloga što niko od njih nije posedovao dovoljno informacija da sastavi celinu, kao ni dokaz koji su njih šestoro imali u rukama. Ne, koliko je Pejn znao, samo je njih šestoro znalo tajnu za koju je kardinal Rouz mislio da ju je ubistvom Benita Pelatija zauvek ućutkao. Srećom, Rouz je bio loš detektiv, jer je Pejn znao da bi im se njegovi šefovi dosad već javili – na ovaj ili onaj način. Što se toga tiče, pak, Pejn nije bio sasvim siguran šta Vatikan zna (ili ne zna) o njihovoj avanturi. Ali, nije imao nameru da ih pita. Nikad. Zašto? Postoji stara poslovica koja kaže da ne postoje glupa pitanja. Dakle, to možda i jeste tačno, ali Pejn je vrlo dobro znao da opasna pitanja i te kako postoje. Posebno ako pogrešna osoba traži odgovor. Ili, ako želi da sačuva tajnu.
Epilog Svitak je bio u izvanredno dobrom stanju, s obzirom na to da ga je pisao Pontije Pilat na samrtnoj postelji. Zakopan u brdima Vindobone, pergament je čekao netaknut skoro 2000 godina, zaštićen bronzanim cilindrom, kamenim sarkofagom i porodicom sa tajnom prošlošću. Jedno za drugim, pokolenja Pelatijevih muškaraca odlazila su u grob verujući da je njihov predak, Pontije Pilat, bio junak. Da je bio stvarni osnivač hrišćanske vere. Da je Tiberije pozvao svog plemenitog slugu i zatražio od njega da lažira Hristovu smrt za dobro svega što je rimsko. Da je Tiberije bio tako impresioniran njegovim junaštvom da je dao da se ono ovekoveči u kamenu, obesmrtivši Pilatov lik i zadivljujuća dela u katakombama Orvijeta. Ipak, niko od Pelatijevih – ni Benito, ni Roberto, ni Dante, ni bilo ko od njihovih predaka osim samog Pontija – nisu znali kompletnu priču o raspeću, sve dok Marija nije najzad slomila pečat na cilindru. Kad je prevela i poslednje Pilatove reči, ono što je saznala prenerazilo ju je, jer je u rukama držala dokument koji je dokazivao ono u šta je oduvek verovala: da su čudni putevi Gospodnji. Pontije Pilat, svojim sinovima i naslednicima. Sedim na pragu smrti, spreman da mi se sudi za ono što sam učinio i ono što sam se nadao da ću učiniti, a ipak to ne znači da nisam već video slavu Božju, jer sam joj prisustvovao iz prve ruke, a njena veličanstvenost promenila me je i učinila čovekom kakav sam danas. Za Nazarećanina sam znao mnogo pre nego što sam ga prvi put video, reč o stadu njegovom i čudima njegovim širila se pustinjom kao pošast, koja je pretila da ugrozi mir i prosperitet zemlje za koju bejah zadužen. Znao sam da će ta reč s vremenom preploviti more, kako to oduvek biva, i da će se od mene zatražiti da se nemilosrdno obračunam s Nazarećaninom pre no što njegovi sledbenici ne narastu u rulju koju će Rim s mukom potiskivati. Ipak, dogodilo se upravo suprotno, jer kad mi se moj gospodar javio, obratio mi se šapatom, tražeći od mene da podjarujem plamen sve dok ne budemo mogli da
upotrebimo tu vrelinu u svoju korist. Nisam znao šta je pod tim mislio, ali podsticao sam vatru sve dok se zidovi Jerusalima nisu usijali, kad sam dobio novo uputstvo za korake koje valja da preduzmem, a poslao ih je lično Tiberije. Trebalo je da postavim Nazarećanina na pijedestal, visoko iznad lažnih Mesija koji su mu prethodili, i dam Jevrejima dokaz koji im beše potreban da je on njihov istinski Bog. Beše odlučeno da se to učini kroz smrt, ili kroz njen privid, jer to nije čudo koje se može na prevaru izvesti, a jest ono koje će uveriti čak i one koji ne veruju. U dobar čas, Nazarećanin beše izveden pred sud sebi jednakih, a ja sam za malu platu pristao da obezbedim ishod, dovršivši varku tako što sam oprao ruke od svega, kao da nisam imao udela u presudi. To je razljutilo moju Klaudiju, jer je smatrala da bi trebalo da iskoristim vlast koju imam i zaštitim svetog čoveka kojeg je viđala u snovima, ali to ne mogade da bude učinjeno, iz straha od gneva trona rimskog, istog onog koji mi je šaputao i podsticao moju prevaru. Da bi se osigurala iluzija ponovnog rođenja, Nazarećanin beše primoran da istrpi surovost, jer krajem dana nije smelo da bude sumnje da je taj čovek prošao kroz pakao i ipak preživeo, samo zahvaljujući svom položaju na nebesima. Mene su o svemu obaveštavali ali držao sam se daleko od svega, budući da mi nije bilo mesto blizu zločinca, jednog od mnogih koji behu svakodnevno ućutkivani pod mojom vlašću. Umesto toga, oko njega su stražarili pripadnici moje elitne straže, od kojih sam zatražio da dovrše zadatak koji mi beše poveren, za šta im behu obećana imanja u dalekim zemljama, mada nisu imali da uživaju u njihovom izobilju jer je samo vrh mog mača mogao da osigura njihovo ćutanje. Hristu beše dat napitak koji je za rezultat imao privid smrti, pri tom ne prouzrokujući ništa više od dubokog sna iz kojeg se mogao probuditi posle podužeg vremena, ali da li doza beše prevelika ili on beše previše slab, do mene stiže vest da Nazarećanina, čoveka koga odabrasmo da bude Odabrani, više nema. Smesta sam otišao da se lično uverim u to, nadajući se svim srcem da je to samo dubok san i da je njegovo stanje privremeno, ali nije bilo suđeno, jer kao što rekoh, taj čovek je ustinu napustio zemlju živih. Daleko od Tiberijevih očiju ali ipak njemu na dohvatu, znao sam šta mi je činiti ili ću i ja trpeti istu sudbinu kao Hrist, samo što će se moj život
okončati bez mirnog sna od mandragore ili slave osvojene u bici. Moji saveznici behu malobrojni, a mogućnosti ograničene; tako sam posle noći bez sna znao da moram pobeći, jer samo tako sam mogao preživeti. Moje pripreme počele su u žurbi, bez da sam ikom išta rekao, čak ni mojoj Klaudiji, znajući da ne sme da se pročuje inače ću zacelo završiti tako što će me ispitivati onaj koji će se naći na položaju koji sam ja namerio da napustim. Tako se nastavilo do trećeg dana, dana kad je trebalo da odem, a kad me je pozdravio jedan od mojih ljudi, čovek kome sam verovao, na koga sam mogao da računam i u najtežim trenucima, i doneo mi vest koja se nije mogla objasniti, vest koja me je primorala da otvorim oči i ugledam novi način života: Nazarećanin je ustao i živ izašao iz groba. Znao sam da to ne može biti, jer nijedan se čovek ne može probuditi iz sna smrtnoga u koji se osvedočih svojim očima: opipao sam njegovu kožu, bila je ledena, video da mu krv ne kaplje više iz rana, nisam čuo nikakav zvuk kad sam prislonio uvo na njegova rebra. Ipak je posle dva dana sveti čovek iz Nazareta, onaj koga sam ubio za dobro Rima, našao nebeske snage da odbaci jaram smrti i ustane iz groba u koji beše spušten da u njemu zanavek ostane. Kad se osvrnem unazad s ovom mudrošću koju mi donesoše moje brojne godine, od kojih poslednje provedoh kajući se u ovoj dalekoj zemlji, živeći od blaga rimskog poklonjenog mi za tajni zadatak koji nisam obavio, žalim što ga, nakon što je izašao iz pećine, nisam potražio na ulicama Jerusalima i pao mu pred noge i preklinjao za oproštaj za ono što sam učinio. Prezirem sebe zbog toga što se nisam pridružio njegovom stadu i širio reč njegovu, jer bi moje prisustvo kao Rimljanina koji beše svedok smrti iznad koje se uzdigao, spaslo živote mnogih sledbenika njegovih. Umesto toga, međutim, uradio sam najgoru i najkukavičkiju stvar koju sam mogao: poslao sam vest u Rim da je sve učinjeno, da je njegova smrt bila varka, te da je povratak njegov dojavljen pripadnicima njegovog stada – premda su nepredviđeni događaji sprečili da se to udari na velika zvona kao što se Tiberije nadao, jer da beše učinjeno prema planu, Hristova religija smesta bi se učvrstila, a narod Judeje pevao bi svetu u slavu njegovu i svet bi izvesno slušao, verujući da se Mesija vratio ko što je predskazano i svi u zemljama rimskim združili bi ruke u jedinstvu, a dobrobit za Carstvo bila bi neizmerna.
Neko će možda upitati zašto ovo pišem sad, zašto mi je tako dugo trebalo da podelim svoju priču s onima koji je moraju čuti, a odgovor na to pitanje ne donosi mi zadovoljstvo jer znači da sam život proživeo kao kukavica, a ne kao junak, kako Tiberije beše naveden da poveruje: primicanje smrti ulilo mi je hrabrost koju za života nisam imao i s tom hrabrošću preklinjem svoje sinove i sinove svojih sinova da poštuju život Hristov, jer on je bio istinski Mesija. Autorova napomena (Upozorenje: U ovom delu pominju se neki krucijalni delovi priče. Ako još niste pročitali knjigu, ne bi trebalo da čitate ovu napomenu. Ako to ipak učinite, pokvarićete sebi uživanje u nekim od glavnih delova zapleta.) Koncept za Krst mi je po prvi put pao na pamet 1998. U to vreme predavao sam engleski u gimnaziji i tek počeo da skiciram zaplet svog prvog romana, Plantaža. Oba koncepta su mi se podjednako dopadala, ali rešio sam da Krst ostavim na čekanju, budući da sam znao da iziskuje onu vrstu istraživanja koje u provincijskoj sredini nisam mogao da obavim. Kad se sad osvrnem na to, mslim da je to najbolja odluka koju sam mogao da donesem kao pisac. Ne samo zato što sam po povratku u Pitsburg imao na raspolaganju nekoliko biblioteka svetske klase, nego i blagodareći naglom razvoju Interneta. To mi je omogućilo da vidim dokumente iz Vatikana, pregledam Svitke s Mrtvog mora koji se nalaze u biblioteci u Kumranu i pročitam pisma koja je napisao lično Tiberije. Sve to omogućilo mi je da proširim svoju priču izvan koncepta koji sam prvobitno zamislio. Neverovatno, ali Krst je mogao biti knjiga od hiljadu strana. Moj agent me je molio da prvu verziju ostavim na 711 strana, mada sam imao više nego dovoljno materijala da nastavim da širim priču. Sad mi je drago što me je zaustavio. U suprotnom, Krst bi pojeo polovinu tropskih šuma. Naravno, najviše mi je žao zbog toga što sam najbolje delove svog istraživanja čuvao za kraj svoje prvobitno zamišljene priče, a nisam nikad uspeo da ih udenem u skraćenu verziju. Ali, dobro, ako se ikad bude snimao film na osnovu Krsta, mogu da ih ubacim kao bonus na DVD.
U međuvremenu, ako ste zainteresovani za netradicionalnu pripovest o hrišćanstvu, postoji gomila literature koja se bavi poslednjim godinama Hristovog života. Najzloglasnija među njima je Sveta krv, svetigral (Holy Blood, Holy Grail), Majkla Bajdženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna. Objavljena 1983, otkriva mnoge teorije o Hristovom raspeću koje sam rešio da ne uključim u svoju priču. Među ostalim knjigama koje sam video da se pominju u mojim istraživanjima (ali koje nisam sve i pročitao) su: Otkrovenje templara (The Templar Revelation), Lin Piknet i Klajva Prinsa; Roslin: Čuvari tajne svetoggrala (Rosslyn: Guardians ofthe Secret ofthe Holy Grail), Tima Volis-Marfija i Merilin Hopkins; Isus i poslednja boginja: Tajna učenja prvih hrišćana (Jesus and the Last Goddess: The Secret Teachings ofthe Original Christians), Timotija Frika i Pitera Gandija. Potpun spisak knjiga možete naći na mom vebsajtu: www.chriskuzneski.com. Voleo bih da se pozabavim još jednim pitanjem. Pošto je pročitalo Krst, više ljudi je od mene tražilo da im kažem koji su delovi knjige stvarni, a koji izmišljeni. Naravno, shvatam to kao najveći kompliment, zato što kazuje da sam stvari uklopio dovoljno dobro da stvorim svet u koji se može poverovati. Ipak, ne nameravam da bilo kome (pa ni rođenoj majci) govorim koji su detalji istiniti, a koji izmišljeni. Hoću da kažem, to je jedan od razloga što sam odlučio da budem pisac. Čeznuo sam za prilikom da zamaglim granicu između stvarnosti i mašte a da pri tom ne moram nikom ništa da objašnjavam. Drugim rečima, sve što pročitate jeste onako kako se zaista dogodilo u mom svetu. Uz to, Džonatan Pejn neće da mi kaže ništa više od toga. KRAJ
Notes [←1] Vertikalna greda krsta. (Prim. prev.) [←2] U steni na kojoj se nalazi Orvijeto zaista postoji zamršen sistem hodnika, niša, cisterni za vodu i sličnog, koji je tokom vekova dograđivan i preuređivan. Nastao je pre svega zato što su stanovnici grada, pogotovo oni bogatiji, za vreme neretkih opsada kroz burnu istoriju Italije, tunelima prokopanim iz podruma kuća kroz meku stenu, izlazili daleko iza neprijateljskih linija. (Prim. prev.) [←3] Od latinskog loculus; označava malu šupljinu ili pregradu u sklopu veće mase. (Prim. prev.) [←4] Mario Lemieux (1965), bivši kanadski profesionalni hokejaš i sadašnji vlasnik NHL kluba „Pittsburgh Penguins“. Tokom 1990-ih imao je velikih zdravstvenih problema, od kojih je svakako najveći bio Hodžkinov limfom, od kojeg je oboleo 1997, ali se 2000. najzad izlečio i uspešno vratio hokeju. (Prim. prev.) [←5] Aluzija na to da ustrojstvo čarobnjačke škole iz čuvenog serijala „Harry Potter“, engleske književnice J.K. Rovvling, po svemu podseća na ono u najboljim engleskim internatskim školama. (Prim. prev.) [←6] Papa Kliment VII dao je da se iskopa ovaj bunar kad je pobegao iz Rima za vreme Velike pljačke 1527, u strahu da će Karlo V stići i do Orvijeta, i da će grad za vreme opsade ostati bez vode. Centralno okno bunara okruženo je platformama u vidu dvostruke spirale, kako bi mazge koje idu u dva pravca mogle lako da se mimoilaze. Naziv potiče od italijanskog izraza, inspirisanog srednjovekovnom irskom legendom o čistilištu svetog Patrika, koji Italijani koriste kad hoće da naglase da je nešto veoma duboko. (Prim. prev.) [←7] Vindobona je bila keltsko, a potom rimsko naselje, na mestu današnjeg Beča (nem. Wien). Kraljevina Ilirija bila je upravna jedinica Austrougarskog carstva, osnovana 1816, od rasformiranih francuskih Ilirskih provincija, osnovanih 1809, ujedinjenjem dela hrvatske i slovenačke teritorije koje je Austrija morala da ustupi Napoleonu. Odredbama Bečkog
kongresa, te teritorije su ponovo pripale Austriji, koja ih je preimenovala u Kraljevinu Iliriju. Beč, a time i Vindobona, nikad nije bio deo tih teritorija. (Prim. prev.) [←8] Ubio je i drugog princa, svog mlađeg brata, kao i još nekoliko osoba (ukupno njih desetoro), a bilo je i više ranjenih. što se njega samog tiče, zvanična verzija glasi da je pucao sebi u glavu, ali kolaju i teorije zavere koje tvrde da ga je na masakr nagovorio stric, koji se pobrinuo da potom i princ bude ubijen (taj stric je nasledio presto). Do tragedije je došlo najverovatnije zbog toga što princu nisu dozvolili da se oženi devojkom koju je voleo. (Prim. prev.) [←9] Milanska katedrala (duomo na italijanskom znači „katedrala“); druga po veličini crkva u Italiji. Od nje je veća samo bazilika Svetog Petra u Rimu. Takode, ona je, posle katedrale u Sevilji, u Spaniji, druga po veličini gotska katedrala u svetu, a što se tiče visine centralnog broda, nadmašuje je samo katedrala Bove u Francuskoj. Pesma koju je 1934. spevao Giovanni d'Anzio, „O mia bella Madonnina“, o zlatnoj statui Bogorodice na tornju katedrale, do danas je ostala nezvanična himna grada Milana, koju su usvojili i navijači FK „Milan“. (Prim. prev.) [←10] Parče platna za koje se vekovima smatralo da je pokrov Isusov. Od 1578. čuva se u kraljevskoj kapeli katedrale Svetog Jovana Krstitelja u Torinu. Platno izgleda kao da odslikava prednji i zadnji deo tela mršavog čoveka upalih očiju. Te oznake sadrže belege koje odgovaraju ranama Hristovim i mrlje za koje se pretpostavlja da su od krvi. Na istorijskoj sceni, pokrov se pojavio 1354, a izložen je 1389, prvo kao replika istinskog pokrova, a potom kao autentična stvar. Medutim, nezavisna istraživanja obavljena 1988. pokazala su da je platno nastalo oko 1260-1390. godine. (Prim. prev.)