Chris Kuzneski - Krst

„Doco“, rekao je Pejn, „popričaćeš s njom malo kasnije, kad se bude smirila. Sad mi je, međutim, potrebno da se koncentrišeš na nešto drugo. Ko ti je izdao dozvolu za kopanje u Orvijetu?“ „Molim?“ rasejano je promucao Bojd. „Rekao si da nisi razgovarao s Marijinim ocem. Dakle, ko ti je izdao dozvolu?“ Bojd je nekoliko puta trepnuo. „Neki mlad čovek po imenu Dante, koji radi za njenog oca. Rekao sam mu da Marija i ja želimo da iskopavamo u Orvijetu, a on je rekao da će se postarati za to. Nedelju dana kasnije, pozvao me je i rekao mi da je sve sređeno.“ „Znači, nisi razgovarao s Benitom?“ „Ne, kunem se da nisam. Dante se pobrinuo za sve. Dozvolu, potpise, čuvare. Zaobišao je birokratiju i sredio nam papire za manje od nedelju dana.“ „I ti si siguran da je dozvola bila autentična?“ „Razume se da je bila autentična. Morali smo da pokažemo prokletinju čim smo stigli u Orvijeto. Štaviše, čuvari su je još jednom proverili pre no što su nam najzad dozvolili da počnemo s radovima. Kad ti kažem, imali smo dozvolu!“ Pogledavši ga pravo u oči, Pejn je zaključio da Bojd govori istinu. Sve dosad, Pejn je na neki način pretpostavljao da iza nasilja u Orvijetu stoji Benito Pelati. Pomišljao je da je ovaj hteo da sačuva katakombe kao tajnu i da je zato uradio sve što je mogao da bi sprečio Bojda i Mariju da obelodane otkriće. Sad se ispostavilo da su dobili dozvolu da kopaju. Pejn više nije znao šta da misli. Stoga je rekao: „Šta ti govori osećaj u vezi s tim?“ „S čim?“ „S nasiljem. Ko 'je pokušao da vas ubije u Orvijetu? Ko je razneo autobus?“ „Nemam pojma.“ „Daj, doco. To ti jednostavno ne verujem. Pobogu, ti si u CIA. Moraš da imaš teoriju. CIA uvek ima teoriju.“ Bojd je odmahnuo glavom. „Ovog puta ne. Bio sam previše obuzet misterijom katakombi da bih razmišljao o bezbednosti. Koncentrisao sam se isključivo na svitak.“

„Na svitak? Pokušavaju da te koknu, a ti se koncentrišeš na svitak? Ne zezaj me! Nemam nameru da padnem na to. U određenom trenutku, potreba da preživiš nametnula se sama od sebe. To je prosto u ljudskoj prirodi.“ „Stvarno?“ suprotstavio mu se Bojd. „Ako je najvažnije preživeti, zašto si ti onda ovde?“ Bilo je to pitanje koje je već nekoliko dana mučilo Pejna. Istini za volju, nije znao odgovor sve dok ga Bojd nije primorao da ga izgovori: „Koliko god sumanuto zvučalo, mislim da sam ovde zato da bih ustanovio zašto sam ovde.“ „Popriličan paradoks, zar ne?“ Pejn je klimnuo glavom. „Ali, kad razmisliš malo o tome, ima logike. Menzek je iz nekog idiotskog razloga hteo da se upetljam u ovu zbrku. Sad osećam obavezu da saznam zašto.“ Kad su se najzad svi smirili, Pejn je rekao Džonsu za Menzekove i Baknerove otiske prstiju. Džonsov kompjuter beše ostao u sobi s rimskom zbirkom, tako da su se popeli na sprat da provere da li im je Rendi Reskin poslao rezultate iz Pentagona. Srećom, imejl ih je već čekao. Ćao momci, roverio sam u našoj arhivi, nijedan od onih likova nije cia. definitivno nisu ni pravi menzek i bakner. trebalo je da budete temeljniji... provukao sam njihove otiske prstiju kroz evropske baze podataka. Rezultati su zanimljivi u šta ste se to sad upetljali? Da l’sam napomenuo da je trebalo da budete temeljniji? Pejn je pročitao poruku preko Džonsovog ramena i osetio naglasak na temeljniji. Ako se Džons nečim ponosio, to je bila upravo njegova temeljitost. A opet, verovatno je to bio razlog što ju je Reskin dvaput pomenuo. Zašto čovek ima prijatelje ako ne može da ih zafrkava? Da bi smirio Džonsa, Pejn je rekao: „Neko u Pentagonu bi trebalo da pokaže Reskinu kako se koristi taster za velika slova. Stvarno, zar je to toliko teško?“ Džons je prasnuo u smeh i otvorio prvi dodatak. „Okej, ko je prvi?“ Ekran je ispunila ružna njuška Sema Baknera. Iliti Ota Granca, jer mu je to bilo pravo ime. Rođen u blizini Beča, s navršenih osamnaest godina otišao je da odsluži obavezni šestomesečni vojni rok u austrijskoj vojsci, a potom

odlučio da potpiše ugovor za desetogodišnju vojnu službu. Posle toga bilo ga je po celoj Evropi, gde se bavio raznim plaćeničkim poslovima, da bi se docnije trajno nastanio u Rimu. Poslednji poslodavac: nepoznat. Poslednje prebivalište: nepoznato. „Trebalo bi da kažemo Reskinu da može da ažurira ovu poslednju kategoriju. Oto je u mrtvačnici u Milanu.“ Džons se složio klimajući glavom. „Koliko da bismo bili temeljni.“ Pejn se nasmejao, a Džons je otvorio i drugi dodatak. Znali su da je Menzek glavni, stoga je, po njihovom mišljenju, ključni podatak bio za koju je organizaciju radio. „Ričarde Menzek, izadite. Vi ste sledeći takmičar u...“ Tada su ugledali ime. Ime zbog kojeg su izgubili želju za šalom. „Nema šanse“, jeknuo je Džons. „Zajebavaš me.“ Pejn je pogledao Menzekovo lice. To je definitivno bio on. Džonatan je, naime, dugo pamtio one koje bio ubio. Džons je takođe znao da je to on. Međutim, bilo mu je teže da prihvati. Uglavnom zato što se palio na Mariju i shvatio je da će morati da je suoči s novom informacijom. Morao je smesta da ode dole i upita je na čijoj je strani. Njena reakcija biće od presudne važnosti. Reći će im sve što je potrebno da znaju. Na čijoj je ona strani? Dok je štampao kopiju dodatka, Džons je na brzinu preleteo Menzekov lični dosije. Završivši, rekao je: „Idemo dole. Moramo odmah da popričamo s njom.“ Pejn je klimnuo glavom. „Kreni. Ja ti čuvam leđa.“ Nije ni znao koliko su proročke te njegove reči. Kad su izbili na glavno stepenište, Pejn je pogledao kroz panoramski prozor ka udaljenom planinskom vrhu, napola očekujući da vidi sneg, iako je bila sredina jula. Umesto toga, ugledao je nejasno kretanje na drugom kraju imanja. Ljudsko obličje. Koje je žurno tražilo zaklon. „Čekaj“, rekao je, zgrabivši Džonsa za rame. „Baci pogledna tri sata.“ Samo je toliko trebalo. Jedna obična rečenica prebacila ih je u borbeni način funkcionisanja. Od istraživača do vojnika u deliću sekunde, kao da je Pejn pritisnuo prekidač negde pozadi u glavi. Bez rasprave, bez pitanja. Džons mu je dovoljno verovao da zna da je Pejnova zabrinutost dobar razlog da se i sam zabrine.

Behu već na pola puta niz stepenice, tako da je Džons požurio da siđe do kraja, dok se Pejn trkom vratio gore. U levom zidu nalazila se vertikalna niša. Pejn se nekako udenuo u uzano udubljenje. Nadao se da će odatle imati dobar pogled i istovremeno biti kolikotoliko zaštićen. Sunce je nestajalo na zapadu, što je značilo da će svetla na tavanici odati njihov položaj na stepeništu. Pejn je potražio prekidač, ali nije ga našao. „Šta vidiš? Vidiš li bilo šta?“ Džons beše blagosloven očima koje su mu omogućavale da vidi i ono što drugi ljudi nisu mogli. To je bio jedan od razloga što je bio izuzetno efikasan snajperista. Dok se većina vojnika još uvek baktala oko podešavanja nišana, Džons bi već povlačio obarač. „Ne još... čekaj! Imamo jednog oborenog. Na jedanaest sati, pored velikog kamena.“ Niša u zidu potpuno je zaklanjala Pejnu pogled na levu stranu. Spustio se na pod i žurno prešao na drugu stranu, odakle se uverio da je Džonsovo opažanje bilo tačno. Jedan od čuvara ležao je licem prema zemlji. Na leđima košulje videla mu se velika crvena mrlja. „Dovedi Bojda i Mariju. Ja ću dovesti Petera.“ Džons je naglo otvorio vrata u prizemlju, dok je Pejn jurnuo u suprotnom pravcu. Nijedan od njih nije imao oružje, pošto im nije bilo dopušteno da ga unesu u Arhiv. Čisto su sumnjali da će neprijatelj poštovati to pravilo. U ovo doba dana, većina Ulsterovih službenika već je otišla kući, što je Pejnu umnogome olakšavalo posao. Mnogo je teže štititi dvadesetoro ljudi nego jednog čoveka. Pejn je nekoliko puta uzviknuo Ulsterovo ime, nadajući se da će mu privući pažnju. Međutim, jedina osoba koju je ugledao bio je Franc, čovek koji mu je ranije pričao o lipicanerima. „Šta se dešava?“ upitao je starac. „Napadnuti smo. Jedan čuvar je mrtav. Moramo da izvedemo sve odavde.“ Pejn je ponovo viknuo Ulstera. „Potrebno nam je oružje. Imate li ga?“ „Ja, u podrumu. Tamo je arsenal. Mnogo oružja.“ Hvala nebesima, pomislio je u sebi Pejn. „Imate li ključ?“ „Ja, imam.“ „Onda pođite sa mnom.“

„A šta ćemo s Peterom? Moramo da nađemo Petera.“ „Naći ćemo ga, čim se naoružamo. Ne možemo spasti Petera bez oružja.“ Franc je bio u poznim godinama, ali kretao se vrlo brzo. Dva minuta kasnije, stajali su pred vratima podrumskog arsenala. Vrata su bila od nemačkog čelika, napravljena da izdrže i nuklearnu eksploziju. Pejn ni slučajno ne bi mogao da provali unutra. Srećom, Franc je dobro poznavao svoje ključeve, tako da su se začas ušli. Betonska prostorija beše manja nego što je očekivao, ali je u njoj ipak bilo sasvim dovoljno oružja da se izvrši prevrat u nekoj centralnoameričkoj zemlji. Na suprotnom zidu behu nanizane puške, dok je na drvenim klinovima visilo mnoštvo različitih pištolja. S Pejnove desne strane nalazile su se drvene police nakrcane municijom i vrećama za opremu, uz više vojničkih šlemova i gomilu... Jebo te, sranje. Pejn je primorao sebe da vrati pogled na šlemove. To nisu bili normalni šlemovi. To su bili nacistički šlemovi. Iz Drugog svetskog rata. Tada mu je sinulo. Nije se nalazio u arsenalu iz dvadeset prvog veka. Nalazio se u muzeju. U jebenom ratnom muzeju. A sve što je oko sebe video bilo je starije od njega. Franc je osetio Pejnovu zabrinutost. „Uveravam vas“, rekao je, „podjednako dobro ubijaju. Svojim očima sam video.“ Pejnu je to bilo dovoljno. Zgrabio je jednu od vreća za opremu i ubacio u nju tri puške, pet pištolja i svu municiju koju je mogao da ponese. Franc je isto uradio s drugom vrećom i zabacio je na rame. Pejn nije nameravao da izađe iz prostorije bez oružja u ruci, stoga je napunio tri lugera i dodao jedan Francu. Izraz na licu staroga rekao je Pejnu da ovaj zna kako se rukuje njime. Izraz na Pejnovom licu govorio je isto. Franc se osmehnuo. „Hajde da spasemo nekoliko konja.“ Starac koji se žestoko izražava. To prosto ne možeš da ne voliš. Pejn je imao na umu dva cilja: da locira članove svog tima, a potom da nađe izlaz iz ove situacije. Kisendorf je bio selo bogu iza nogu, ugnežđeno na vrhu planine, što je značilo da nisu imali šanse da dobiju pomoć policije. A sve i da jesu, koliko bi im zapravo koristila? Švajcarci baš i nisu poznati po ratničkom umeću. Koliko je Pejn znao, bilo je sasvim moguće da bi se pojavili i rekli: „Gledaćemo vas kako se borite, a pobednicima ćemo

poslužiti kakao.“ Tunjavi tipovi. Po Pejnovom mišljenju, bili su gori od Francuza. U svakom slučaju, do prizemlja su stigli ne nailazeći na otpor, mada ih je na izlazu iz podruma čekalo iznenađenje: izrazit smrad dima. Ulsterov arhiv bio je drvena kuća krcata hiljadama knjiga i rukopisa. Poslednje što je iko želeo da namiriše ovde bio je dim. To je košmar svake biblioteke. „Koliko je dobar vaš protivpožarni sistem?“ upitao je Pejn. „Najbolji. Na svim prostorijama zatvoriće se vrata otporna na vatru. Iznutra će se prostorije ispuniti ugljendioksidom, zaštitiće sefove u kojima su pohranjena dokumenta.“ Kad je Franc zaćutao, Pejn je začuo glasnu tutnjavu u tavanici iznad njih. Zvučalo je kao da neko gura niz hodnik koncertni klavir. Prvo s leve strane, a onda i s dese, da bi se iznenadna simfonija zvuka ponovila u celoj zgradi. Buka je bila toliko jaka da su uramljene fotografije na zidovima zveckale, a osećao je i podrhtavanje u podu. Pogledao je Franca, a ovaj mu je samo klimnuo glavom. Bio je to zvuk protivpožarnih vrata koja su klizila na svoja mesta. Uskoro će ih propratiti voda koja će sipiti iz prskalica poput lake kiše. „Hoće li ljudi ostati zarobljeni unutra?“ Franc je odmahnuo glavom. „Pored svakih vrata nalazi se taster. Ljudi mogu da izađu, ali ne mogu se ponovo vratiti unutra. Ne dok se sistem ne deaktivira.“ Pejn je bacio pogled niz hodnik, tražeći znake kretanja. S tavanice je prskala voda i sva vrata su se zatvarala. Prostorije koje im nisu mogle pružiti utočište dok su se kretali niz hodnik. Narednih petnaestak metara predstavljalo je brisani prostor. Nazad nisu mogli. Nisu imali nikakvu zaštitu. Slepac je mogao da ih rasturi praćkom. Nije hteo ni da razmišlja o tome šta bi mogao da uradi dobro obučen vojnik. „Kako čuka, Franc?“ „Dobro... Kako tvoja bešika?“ Još žestokog govora. Pejnu se i dalje dopadao. „Ja idem napred. Nemoj, ponavljam, nemoj da krećeš za mnom dok ne stignem do kraja hodnika. Ako se bilo šta desi, zaključaj se u arsenal. Imaćeš bolje izglede protiv vatre nego protiv više naoružanih ljudi.“ Stari je stavio ruku Pejnu na rame. „Čuvaj se.“

Pejn je krenuo niz hodnik tek upola brzo, pokušavajući da bude što tiši. Oprema mu je visila na desnom ramenu i udarala mu povremeno u noge dok je hodao. U rukama je stezao dva lugera. Nije nikad koristio taj pištolj u borbi, mada je na strelištu više puta pucao iz njega. Svim srcem se nadao da će izdržati pucnjavu. Na pola puta niz hodnik, začuo je iza leđa korake koji su mu se približavali. Hitro se spustio na jedno koleno i okrenuo, spreman da skine metu. Ali, posredi je bila lažna uzbuna – samo Franc koji se nije pokoravao njegovim naređenjima. Pejn mu je mahanjem pokazao da se vrati, ali stari je nastavio da juri prema njemu kao bramanski bik. „Šta to radiš?“ ljutito je prosiktao Pejn. Stari je kleknuo pored njega. „Učinilo mi se da si stigao do kraja hodnika.“ Pejn ga je pogledao pravo u oči. Bio je mrtav ozbiljan. „Ti si kratkovid, je 1' da?“ „Ja. Ja sam mator čovek, šta s' ti očekivao?“ Situacija je upravo postala teža. „Ne pucaj ni u šta dok ja ne zapucam prvi. Kapiraš?“ „Ja, ja.“ Salutirao je Pejnu šegačeći se, istovremeno promrmljavši nekoliko vulgarnih reči na nemačkom. Pejn se ponovo uputio niz hodnik, praćen gerijatrijskom senkom. Stigavši do kraja, začuli su korake negde ispred sebe i zvuk Marijinog šapata. Pre deset minuta, bio bi to dobrodošao zvuk. Međutim, u svetlu informacije dobijene iz Pentagona, Pejn više nije znao šta da misli. Da li se sašaptava s Džonsom ili neprijateljem? Da li je ona pozvala vojnike ili ih je otkucao neko iz Arhiva? Po Pejnovom mišljenju, sve je to imao da sazna u roku od narednih nekoliko sekundi. Dao je znak Francu da stane iza njega, a potom je legao na pod, pored desnog zida. To mu je omogućavalo da puca a da pri tom ne bude laka meta za neprijatelja. Ležao je tako tridesetak sekundi, mučeći se da razazna šta ona govori. Međutim, šapat je utihnuo. Ili su se okrenuli i uputili u suprotnom pravcu, ili su radili isto što i Pejn: mirovali i čekali. Pretpostavio je da miruju. Dim je postajao sve gušći, nije bilo razloga da se zalazi dublje u zgradu. Rizik je bio prevelik.

Pejn bi, u stvari, ostao u tom položaju cele noći, ili sve dok ga vatra ne natera da se pomeri, jer je znao da je strpljenje najbolji vojnikov prijatelj. Međutim, ova patpozicija okončala se brzo, čim je video vrh noža kako se pomalja iza zida nešto dalje niz hodnik. Sečivo se pomeralo naprednazad, kao da ga neko gura u grejpfrut, i odmah je znao šta se događa. Džons je pokušavao da vidi ko se nalazi u hodniku, služeći se odrazom koji se video u nerđajućem čeliku. „Baci nož, vojniče!“ zarežao je Pejn. Džons je trenutak ćutao pre no što je odvratio: „Dođi i nateraj me.“ Pejn se široko osmehnuo i osvrnuo ka Francu. „Ovaj je na našoj strani. Ne pucaj.“ Franc je ponovo promumlao nešto na nemačkom. Iste reči kao i pre nekoliko minuta. Prvi se u hodniku pojavio Džons, praćen Ulsterom, Marijom i Bojdom, koji je nosio ranac na leđima. Pejnu je laknulo kad je video da su na okupu. Uopšte mu se nije išlo u spasilačku misiju na sprat. Negde iznad njih, grede otporne na vatru bile su u plamenu. Isto tako i tepisi, slike i ostali ukrasni predmeti. Najiskrenije se nadao da prskalice rade na svim spratovima, jer su u suprotnom postojali dobri izgledi da se Arhiv pretvori u lomaču. Pejn je dodao Bojdu vreću s opremom i rekao mu da počne da puni oružje municijom. U međuvremenu, Marija nije pomagala, samo je stajala. U tom trenutku, Pejn nije znao da li je to zato što ne zna kako ili zato što ne želi da pomogne, ali njena nepomičnost naterala ga je da povuče Džonsa u stranu. „Jesi li joj rekao?“ Odmahnuo je glavom. „Imao sam preča posla.“ „Da li da joj damo oružje?“ Džons se osvrnuo i zagledao u Mariju. Uputila mu je umiljat osmeh. Nije joj uzvratio. „Možda pušku. Nju će teže upotrebiti protiv nas.“ „Važi, ali drži je na oku. Jedan pogrešan pokret i pucam.“ Džons je klimnuo glavom. „Nemoj je ubiti, samo je onesposobi. Možda će nam dati neka obaveštenja.“ Njegov odgovor nije iznenadio Pejna. Tokom godina, čuo je i previše strašnih priča o vojnicima koji su poginuli zato što su razmišljali pogrešnom

glavom. Zato je Pejn, za svaki slučaj, u ulogu njenog egzekutora stavio sebe, a ne Džonsa. Bilo je besmisleno pustiti da hormoni nadvladaju razum. Menjajući temu, Pejn je upitao: „Šta ovde imamo?“ „Napolju je tim od četiri čoveka, svi u kamuflažnim odelima. Nijednog čuvara nema na vidiku. Planinčuga iza leđa blokira nam odstupnicu. Isto tako i ograda imanja... Ti i ja bismo mogli da se probijemo. Oni ne.“ Pejn je pogledao svoju ekipu. Zarđali agent CIA, moguća prodana duša, drčni matori Austrijanac i bradati debeljko. O oružju iz Drugog svetskog rata da i ne govori. Sve u svemu, imali su velike šanse da prežive. * * * Čiode su dovodile Nika Dajla do besa. Trebalo je da mu pomažu da se koncentriše – tako što su obeležavale mesta kidnapovanja, raspeća i rođenja ubijenih – ali imale su suprotan efekat. Jedna tačka ovde, jedna tamo. Ni glave ni repa. Samo nasumična mesta na geografskoj karti. A opet, Dajl je znao da ne bi trebalo da bude tako. Trebalo bi da postoji obrazac, logičan obrazac. Koliko mu se činilo, jedina veza između žrtava bili su njihov pol i godine starosti – dve stvari koje su imali zajedničke sa Hristom, koji je takođe umro u svojim ranim tridesetim. Dajl nije bio siguran da li je to koincidencija ili nije, ali u ovom trenutku nije nameravao da isključuje ništa. Nadi obrazac i naći ćeš ubicu. Tako je to trebalo da funkcioniše. Ali tri različite žrtve, ubijene na identičan način od strane triju različitih ekipa? Neviđeno. Iznerviran, Dajl je uklonio bele čiode – koje su označavale mesta rođenja žrtava. Erik Jansen već godinama nije živeo u Finskoj, a Orlando Poup se još kao dete odselio iz Brazila, tako da su izgledi da njihova rodna mesta imaju neke veze s motivima ubistava, bili mali. Zatim je pogledao plave čiode – koje su predstavfjale mesta otmice. Stan u Rimu, seksklub na Tajlandu i luksuzna višespratnica u Njujorku. Dve od tri bile su dom ubijenih, mada to nije bilo dovoljno da bi se uspostavio obrazac. Za to je bilo potrebno nešto doslednije, nešto što se nije menjalo. Pokušavao

je da otkrije pravilo. Nepromenljivo pravilo. Koje bi mogao da prouči, provali i prati pravo do ubice. Ali, 66 procenata? Šta može da uradi s tim? Po njegovom mišljenju, to nije bilo vredno ni prostora na panou, stoga je povadio i plave čiode. Tako su ostale samo crvene, koje su predstavljale mesta ubistava. Jedna u Danskoj, jedna u Libiji i jedna u Americi. Nijedno od ubistava nije se dogodilo na istom kontinentu, a kamoli u istoj zemlji, stoga, kakva bi tu veza mogla da postoji? A opet, kako bi mogla da ne postoji? Morala je da postoji veza, možda nešto toliko sitno da ga je već ko zna koliko puta prevideo. Prosto je morao da ima dovoljno strpljenja da ga pronađe. „Strpi se“, mrmljao je sam sebi. „Strpljenspasen.“ Dajl je duboko uzdahnuo i pogledao kroz prozor. Ljudi u kratkim pantalonama i patikama dokono su šetali ulicama. Mnogo je prošlo otkako je Dajl poslednji put bio na odmoru, gotovo da je i zaboravio kako to izgleda. Probuditi se odmoran i osvežen, doručkovati uz novine umesto uz forenzički izveštaj, provesti dan na plaži ili u muzeju ili... Turistička atrakcija. Neko mesto poput Diznilenda. Ili Grand Kanjona. Ili Ajfelove kule. Ili čuvenog dvorca. Ili antičkog slavoluka. Ili poznatog stadiona. Mesta koja posećuju ljudi. Mnogo ljudi. Na koja se slivaju stotine i hiljade i milioni ljudi. Svakog dana, svake. godine. Garantovano... Jebo te! To je to. Gomila ljudi bi mogla da bude zajednička nit. Ubice su želele mnogo ljudi. Ali, zašto? Zašto im je to bilo potrebno? Ljudi. Ubicama su bili potrebni ljudi. Pažnja tih ljudi. Ljudi svih rasa. I svih vera. Blagi bože! Zato su žrtve bile tako različite. Predstavljale su sve tipove ljudi. Dajl se stuštio do panoa, dok su mu se teorije rojile umom. Jansen. Sveštenik. Raspet. U Danskoj. U IME OCA. Početak molitve. Ali, šta je to značilo? Sledeći slučaj. Narajan. Princ. Kraljev sin. Raspet. U Libiji. I SINA. Drugi deo molitve. Iste proklete molitve.

Prvo sveštenik, pa onda princ. Otac, pa Sin. Teraj dalje. Razmišljaj. Spoji ih. Poveži ih nekako. Treći slučaj. Poup. Svetac. Raspet. U Bostonu. I SVETOG. Treći deo molitve. Saberi ih. Sve ih saberi. Pop, princ i Poup. U ime Oca i Sina i Svetog. Šta to znači? Šta poruka znači? Šta su hteli da kažu? Pop = otac. Princ = sin. Orlando Poup = Svetac. Ne, samo Sveti. Poup = Sveti. Otac, Sin i Sveti... jebo te! Šta nedostaje? Nedostaje Duh! Gde je Duh? Gde je prokleti Duh? Čekaj! Još se nije dogodilo. Četvrto ubistvo se još nije dogodilo. Gde će se dogoditi? Negde gde dolazi mnogo turista. Ali, gde? Misli, Nik, misli! Obrazac. Prati obrazac. Nađi obrazac i naći ćeš ubicu. U čemu je obrazac? Duh. Nađi Duha i naći ćeš ubicu. Čekaj, ko je do đavola taj Duh? Ne poznaje nikakvog prokletog Duha. Kako da nađe Duha? To je smešno! Mora da nađe mesto. Da stigne tamo pre ubica. Ne razmišljaj o Duhu. Samo nađi mesto. Dajl se zagledao u geografsku kartu, grozničavo tražeći mesto. „Ljudi“, mrmljao je. „Milioni ljudi. Gde će ljudi biti ovog vikenda?“ Umom su mu prolazile desetine stvari. „Misli! Gde se nalazi većina ljudi? U čemu je obrazac? U čemu je jebeni obrazac?“ Danska. Pritisnuo je prstom crvenu čiodu u Elsinoru. Libija. Povukao je prstom ka jugu, prema čiodi u Tripoliju. Amerika. Prešao je prstom preko Atlantika i stao kod Bostona. U drugoj ruci je držao četvrtu čiodu, ne znajući gde da je zabode. „Jebo te!“ opsovao je Dajl, ljutito udarivši pesnicom u zid. Znao je da je blizu. Znao je da je na korak od rešenja. Morao je samo da do kraja shvati obrazac, a onda će igri biti kraj. „Misli, Nik, misli. Gde će napasti sledeći put?“ Dajl se nervirao sve više. Protrljao je oči, pokušavajući da masažom odagna stres koji se nagomilavao. Bio je to jednostavan postupak, koji je često ponavljao, a ipak, u kretanju ruke prema licu bilo je nečega što ga je nateralo da shvati šta nedostaje. Bio je to pokret rukom, jednostavan pokret zajednički svim katolicima. „U IME OCA.“ Ruka se podiže ka čelu.

„I SINA.“ Ruka se spušta do srca. „I SVETOG.“ Ruka ide na levu stranu. „DUHA.“ Ruka se vraća desno. Dajl je pogledao geografsku kartu i odjednom shvatio da se Danska nalazi pri vrhu. Baš kao Otac. Baš kao njegovo čelo. To je bio početak sekvence. Sledeći slučaj bio je u Libiji. Dole prema dnu. Baš kao molitva. To je bio Sin. Treći je bio Boston. Sasvim levo. Prati obrazac. To je bio Sveti. Preostajao je Duh. Sasvim desno. Negde na desnoj strani. Ali, gde? Ispunjen novom energijom, potražio je olovku i lenjir. Tri sekunde kasnije stavio je lenjir pored čiode u Danskoj i poravnao ga s čiodom u Libiji. Taman je hteo da povuče liniju između njih, kad je shvatio da ona već postoji. Jebena linija je već bila tu. Video je bledu, vrlo bledu plavu liniju koja se protezala od vrha do dna njegove karte, liniju vrlo blago zaobljenu ali koja je prolazila desno pored Elsinora i Tripolija, vrlo blizu njih. Pogledavši pobliže, shvatio je da ona označava 15° istočne geografske dužine, što je značilo da se prva dva grada na njegovom spisku nalaze na 12° istočne geografske dužine. Hiljade milja daleko jedan od drugog, ali na pravoj liniji. Preusmerio je zatim pažnju na Boston, nastojeći da zadrži smirenost, nastojeći da ostane koncentrisan iako je znao da je rešio zagonetku. Stavio je lenjir ispod čiode i povukao olovkom sleva nadesno, 5° ispod linije koja je označavala 45° severne geografske širine, blizu četrdesetog stepena. Prešao je preko Atlantika, nastavio kroz Francusku, Italiju i Bosnu i prešao preko Kine i Japana, završivšu u Pacifiku. Potom je pratio liniju prstom, tražeći velike gradove na njoj, tražeći bilo šta što bi mu upalo u oči. Ništa u Francuskoj. Ni u Italiji. Ni u ratom razorenim zemljama jugoistočne Evrope. Međutim, odmah ispod pustinje Gobi, neposredno pre obala Japanskog mora i toplih voda Pacifika, našao je tačku koju je tražio. Savršenu tačku. Onu koja je pratila obrazac. Grad direktno istočno od Bostona. Daleko na istoku, a ipak u pravoj liniji. Odmah pored četrdesetog stepena.

Smešten u Kini, najmnogoljudnijoj državi sveta. U naciji u kojoj je više od milijardu ljudi odnedavno počelo da gleda ka Zapadu, u potrazi za organizovanim religijama. Mesto u kojem će ubistvo odjeknuti jače nego bilo gde na kugli zemaljskoj. Duh će umreti u Pekingu. Zabranjeni grad, Peking, Kina Ovo je trebalo da bude izuzetno. Ne samo zato što se dešavalo na tako dalekom mestu, nego zato što je bilo poslednja indicija velike zagonetke koja će ispisati novu istoriju religije. Biće to vrhunac, koji će svetu otkriti njihovu tajnu. Dovršiće znak krsta. Zabranjeni grad, Gu Gong na kineskom, služio je nekoliko vekova kao carska palata, a običnim građanima je sve do 1911. bio zabranjen. Opkoljen šest metara dubokim šancem i zidom koji se dizao više od trideset metara u visinu, pravougaoni grad sačinjen je od 9999 građevina, podignutih na površini od 183 jutra zemlje. Na njegovoj izgradnji radilo je više od milion radnika. Veliki blokovi građevinskog kamena poticali su uglavnom iz kamenoloma u Fangšanu, na periferiji Pekinga, a na gradilište su dopremani zimi. Vukli su ih po džinovskim ledenim pločama. Da bi proces tekao bez zastoja, Kinezi su sagradili po jedan bunar na svakih pedeset metara, kako bi imali stalne zalihe vode za popravljanje ledenog druma. Danas je Gu Gong jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Aziji koja godišnje privlači milione posetilaca, ljudi svih životnih doba, rasa i porekla. Ljudi s fotoaparatima i crtaćim blokovima. Ljudi poput Tenka Harpera. S tim što on, za razliku od većine turista, nije fotografisao hramove, već položaje naoružanih stražara i slabe tačke na grandioznim kapijama. Jer, Harper nije davao ni pišljivog boba za Kinu ni za sjebanu komunjarsku kulturu. Zašto? Zato što Harper nije bio turista. On je bio egzekutor. Pre mesec dana, kontaktirao ga je čovek po imenu Menzek, koji je čuo za Harperove plaćeničke poduhvate u Aziji. Jedan razgovor vodio je drugom i nedugo potom mu je Menzek ponudio posao. Veliki posao. Posao koji će mu

omogućiti da se penzioniše. Pošto su mu saopšteni uslovi, od Harpera je zatraženo da odabere trojicu ljudi s kojima je već saradivao, trojicu s kojima bi bio spreman da ode u rat. Menzek je zapisao imena i proverio svakog od njih. Svi su bili rođene ubice, belosvetski šljam, onaj tip ljudi od kojih bi se i crni đavo uplašio. Jednostavno rečeno, bili su savršeni. Menzek je insistirao da se nađe sa svom četvoricom zajedno. Na nekom dalekom, usamljenom mestu. Nije važno gde, rekao je, samo odaberite mesto i ja ću doći. Bilo gde. Harper je hteo da vidi da li je Menzek onako dobar kao što tvrdi, stoga je odlučio da ga isproba. Odabrao je bar u Šangaju, blizu reke Huangpu, mesto za koje su samo lokalci znali. Nije bilo šanse da ga Menzek nađe. Ne za četrdeset osam časova. Bila je to skoro nemoguća misija. Kad je Harper stigao tamo, Menzek je čekao za šankom. Nije se osmehivao, niti je likovao. Nije čak ni pio. Samo je sedeo ćutke, kao da kaže: Nemoj nikad više da sumnjaš u mene. Nimalo iznenađujuće, kasnije te večeri su Harper i ostali pristali na sve njegove uslove. Menzekova pravila bila su jednostavna. Bilo je odabrano šesnaest ljudi, koji su imali da odrade četiri raspeća. Po četvorica za svaku lokaciju. „Ne razgovarajte o svojoj misiji na javnim mestima. Ne razdvajajte se. Ako član ekipe bude uhvaćen ili ubijen, vaš tim je diskvalifikovan. Isto važi ako neko odustane ili propeva. Ubistva imaju da se obave prema datim uputstvima. Tela moraju biti ostavljena onako kako je isplanirano. Nema improvizacija na licu mesta. Sve ima svoj razlog, čak i ako ga vi ne razumete.“ Potom su se dogovorili da se krajem nedelje nađu u Rimu, gde će preživeli podeliti šesnaest miliona dolara. Drugim rečima, ako njegova ekipa ne zezne stvar, Harper će zaraditi najmanje milionče. Ako ostali timovi nešto zajebu, vrlo je moguće da će inkasirati i sva četiri. Nije loša lova za poslić u kojem će uživati. * * * Pol Adams rodio se u Sidneju, u Australiji, kao jedino dete dvoje misionara koji su ceo svoj vek proveli u nastojanju da učine svet boljim. Bilo

da su nosili hranu u Indiju ili vakcine u Afriku, njihov jedini cilj bio je da pomognu onima koji su bili manje blagosloveni od njih. Zanimljivo, Pol Adams je, čak i kao dete, uživao u misionarskom načinu života još više od svojih roditelja. U uslovima koji bi slomili većinu dece, Adams je uspevao da napreduje. Vrućinu, insekte i manjak komfora nije ni primećivao, jer je to bio jedini život koji je poznavao. Zašto bi gubio vreme uz TV, ako umesto toga može da pomaže bližnjem svom? Jedino to je zaista važno. Navršivši dvadesetu, shvatio je da je vreme da se odvoji od roditelja i započne samostalnu svešteničku službu. Ne zato što ih nije voleo, već zato što je znao da će sam moći da učini više. Svi oko njega osećali su isto. Bilo je energije u Adamsu, veličanstvene mešavine saosećajnosti i harizme koji su vukli ljude da mu prilaze, sile zbog koje su želeli da ga slede. U rodnoj Australiji, Aboridžini su ga nazivali „zlatnim duhom“. Tvrdili su da je to dar koji bogovi poklanjaju svakih stotinjak godina. U njihovoj kulturi, to je bila najbolja osobina koju je neko mogao posedovati, osobina koju su umeli da prepoznaju samo najstariji među njima, najmudriji u plemenu i stoga najbliži bogu. A prema tim starcima, Pol Adams je bio čovek koji je posedovao duh. Mogao je da promeni svet. Odabran u ovom veku. Mediji kao da su se slagali s njima. Tajm ga je nazivao „Majkom Terezom novog milenijuma“, dok ga je Njusvik prozvao „svetim Sidnijem“. Bio je mlad, harizmatičan i voljen širom sveta. Što je bio glavni razlog da bude izabran da umre. Do izlaska sunca preostajalo je još nekoliko časova, što je Tenku Harperu i njegovim ljudima pružalo obilje vremena za rad. Pola Adamsa oteli su pre dva dana, u Morifildu, u Australiji, dok je putovao za Brizbejn. Uradili su to tako čisto da je izgledalo kao da je Adams nestao s lica zemlje uzet Božjom rukom. Bez svedoka. Bez dokaza. Bez problema. Dan kasnije, nalazili su se u Pekingu. Rekapitulirali su svoj plan poslednji put. Posle unapred obavljenog izviđanja, znali su da u Zabranjeni

grad ne mogu ući a da ne budu primećeni. Bio je okružen šancem i vertikalnim zidovima, koji su se mogli preći pomoću lake opreme, ali ne i sa dve stotine pedeset kilograma teškim krstom i osamdeset pet kilograma teškim čovekom. To je značilo da njegov tim mora da smisli drugi način da dospe unutra. Nešto što Kinezi ne bi ni u snu očekivali. Harper je razmotrio više koncepata, od sistema čekrka i poluga koji bi podigli krst preko zida, pa do džinovskog trojanskog konja. Međutim, ništa od toga nije ga naročito oduševilo, sve dok nije čuo kinesku poslovicu o blagu koje pada s neba. Tog trenutka, Harper je shvatio da je problem posmatrao s pogrešne strane. Zašto da se penju, kad je silaženje mnogo lakše? * * * Dok je dim ispunjavao hodnik, a prskalice ih natapale vodom, Pejn je shvatio da nešto nedostaje: zvuk protivpožarnog alarma. Redosled je najčešće bio sledeći: vatra, dim, alarm, pa tek onda prskalice. Ali, ne i danas. Pitao se zašto i da li je to važno. „Alarm je trebalo da se uključi“, uveravao ga je Ulster. „I ovde i u vatrogasnoj stanici u Bjaski... Mora da je neki kvar u pitanju.“ Pejn je, međutim, sumnjao u to. „Može li se alarm ručno isključiti?“ Ulster je potvrdno klimnuo glavom. „Može da se deaktivira uz pomoć odgovarajućeg ključa.“ „Ko ima ključ?“ „Ja, Franc i svi čuvari.“ Ubij čuvara, uzmi mu ključ i isključi sistem pre nego što alarmira vatrogasce. To je ono što bi Pejn uradio ako bi hteo da spreči dolazak pomoći. „Gde se nalazi prekidač?“ Ulster je pokazao ka istočnom krilu kuće. „Tabla s osiguračima u hodniku. Odatle može da se upravlja svim električnim uredajima.“ „U tom slučaju, idemo tamo.“ Ulster je pogledao Pejna kao da je ovaj sišao s uma. Bojd, Marija i Franc

takođe. Temperatura je rasla, isto kao i količina dima, a Pejn je hteo da zađe dublje u unutrašnjost kuće. Jedini koji je razumeo njegovu nameru bio je Džons, jer su se njih dvojica već više puta zajedno našli u sličnom škripcu. Znali su da u ovakvim situacijama ne mogu računati na to da će protivnike nadmašiti u borbi. To je značilo da moraju da ih nadmaše snalažljivošću. Moraju da urade nešto neočekivano ili su gotovi. „Verujte mi. Znam šta radim.“ Svi su s oklevanjem klimnuli glavom. „Peter, ti i Di Džej vodite. Doco, Franc, vi ste u sredini. Marija, ti si peta, a ja sam na začelju.“ Pejn joj je dao pušku. „Lakše ćeš naciljati njome nego 'lugerom'.“ Strah u njenim očima rekao je Pejnu da je zabrinuta. Da li zbog vojnika, požara ili njega, to nije znao. Istini za volju, bio je u iskušenju da joj kaže da su otkrili njenu povezanost s Menzekom, koliko da istera stvar na čistac. Na taj način, mogao bi da se koncentriše na situaciju umesto da drži nju na oku. Nažalost, tako bi se izložio i riziku od njenog emocionalnog izliva, koji bi možda bilo teže kontrolisati nego ovo s čim su se suočavali. Zato je rešio da sačeka. Nabiće joj to na nos kasnije. Ako prežive. Prskalice su kroz uzvitlan dim sipale vodu – crnu kišu, koja im je zamagljivala vidik i otežavala disanje. Pokušavali su da se izbore s tim tako što su se držali sasvim nisko, uz pod, ali im je to usporavalo kretanje. Kad su se približili hodniku, Džons im je dao znak da stanu, a potom mahnuo Pejnu da krene napred. Odbijajući da skine pogled s Marije, ovaj je išao unazad sve dok nije izbio na čeio kolone. Tada se okrenuo Ulsteru i rekao: „Marija je malo nervozna, valjda od stresa. Vidi možeš li malo da je smiriš.“ Zatim ga je zgrabio za mišicu da bi naglasio svoje sledeće reči. „Ako uradi bilo šta iracionalno, zatraži da pregledaš njenu pušku i nemoj da joj je vratiš. Ne želim da povredi ni sebe ni bilo koga drugog.“ Ulster je klimnuo glavom i otišao do Marije. Pejn ih je nekoliko sekundi posmatrao kako razgovaraju pre no što se okrenuo prema Džonsu. „Kako ćemo da odradimo ovo?“ „Ti vodiš, ja pratim.“

„Važi.“ Pejn je koraknuo napred i provirio iza ugla. Prema Ulsterovim rečima, tabla s osiguračima nalazila se levo niz hodnik, stoga se držao što je bliže mogao levom zidu, nadajući se da će uspeti da ostane sakriven sve dok im ne pride dovoljno blizu. To jest, ako tamo pozadi uopšte ima nekog. Istina je glasila da je sve samo nagađao. Bilo je sasvim moguće da je protivpožarni alarm zaista u kvaru i da riskira glavu ni zbog čega. A opet, nisu imali bolje rešenje, jer je Pejn znao da će, ukoliko istrče kroz glavna vrata, biti mrtvi pre nego što pređu pola puta do ograde. Ovako su barem imali neke šanse da se izvuku živi. Tri koraka od krivine, Pejn je začuo dva prigušena glasa. Pokazao je prema svom uvetu, a zatim podigao oba lugera da bi Džonsu dao do znanja da je čuo dvojicu. Džons je nečujno prošao pored Pejna i mahnuo svojim pištoljem blizu poda, napomenuvši mu tako da će ciljati nisko. Pejn je klimnuo glavom, pomerivši se još korak napred. Jedan od dvojice muškaraca govorio je italijanski, dok mu je onaj drugi odgovarao na švajcarskoj varijanti nemačkog. Bili su u istom timu, a opet, komunicirali su na dva različita jezika. Pejn se nadao da Džons sluša, znajući da će ovaj imati teorija o tome šta ovo znači i šta pričaju. Razume se, briga o tome predstojala im je tek kasnije, jer su prvo morali da ih onesposobe. Pejn je pokazao na svoj ručni sat, a potom usnama oblikovao reči: „Tri... dva... jedan... sad!“ Džons je krenuo nisko, u širokom luku, dok je Pejn ostao uspravan i usredsređen. Njihov pokret beše toliko brz da vojnici nisu imali vremena da reaguju. Obojica su nosila vojničke uniforme i gasmaske, zbog kojih su im glasovi zvučali onako prigušeno. Preko ramena im behu prebačeni remeni kalašnjikova. U normalnim okolnostima, Pejn bi im naredio da se predaju pre no što bi krenuo silom. Ali, ne sad. Jezička barijera morala se uzeti u obzir, tako da se odlučio za agresivan napad. Njegov prvi metak prošao je kroz biceps Italijana, otprilike u isto vreme kad mu je Džons prosvirao drugi kroz potkolenicu, hicem koji mu je pokidao mišić i završio u drugoj nozi. Vojnik je pao na pod grčeći se u agoniji bola, dok je krv iz njega curila u nekoliko različitih pravaca. U međuvremenu, Švajcarac je stajao kao ukopam, s

izrazom jelena zahvaćenog svetlom farova, ne sasvim siguran šta se događa, iako je dobro video Pejna i Džonsa na kraju hodnika. Pejn je znao da moraju da upotrebe jednog od neprijatelja koji će ih odvesti na sigurno, stoga se odlučio da ne puca. Umesto toga je jurnuo napred, razoružao obojicu i skinuo im maske, a potom gurnuo luger pod grlo Švajcarca iako je znao da je cev vrelija od usijanog gvožda. „Govoriš li engleski?“ odsečno je upitao Pejn, slušajući cvrčanje opečenog mesa. „Da“, prostenjao je Švajcarac. „Da.“ „Sarađuj ili ćeš umreti. Koliko vas je?“ „Šest... Mi i još četvorica.“ Italijan se i dalje grčio od bolova, pa ga je Džons šutnuo i rekao mu da začepi gubicu. Pejn je nastavio. „Gde su ostali?“ „Napolju. Svi su napolju.“ „Kako komunicirate?“ „Radio... u džepu mi je.“ Džons ga je uzeo, da se uveri da uređaj ne prenosi njihovo ispitivanje. „Zašto ste vas dvojica unutra?“ pitao je Pejn. „Šta je vaš zadatak?“ „Da sprečimo vaše povlačenje.“ Što je značilo da bi im oni, da je Pejn samo koraknuo napolje, došli iza leđa i sprečili njegov tim da se vrati u zgradu. Bio je to njihov način da obezbede masakr u dvorištu. Pejn je jače pritisnuo luger. „Šta ste čekali? Koji signal?“ „Njihov poziv. Trebalo je da čekamo njihov poziv.“ Pejn je odmahnuo glavom. „Promena plana. Pozvaćete vi njih ili ćete umreti. Kapiraš?“ Vojnik je pokušao da klimne glavom, ali mu cev Pejnovog lugera nije dozvolila. Džons mu je dodao radio, rekavši mu šta da kaže. Za svaki slučaj, Pejn je uverio vojnika da Džons govori nekoliko jezika i da će, bude li čuo išta što liči na upozorenje, reći Pejnu da povuče obarač. Znajući da mu vojnik ne veruje, sačekao da je da mu Džons kaže nekoliko reči na nemačkom, italijanskom i još nekoliko jezika. Da nije bilo cevi pištolja, čovek bi bio zinuo od čuda.

„Zovi ih. Odmah“, zarežao je Pejn. Vojnik je uključio mikrofon i progovorio na svom maternjem jeziku. „Makse, pobegli su nam! Jedan tajni tunel nam je promakao! Trče uza sam početak uzbrdice! Požurite!“ Džons je zgrabio radio iz Švajcarčeve ruke i pohvalio njegovu glumu. Pejn nije imao pojma šta je tip rekao, ali bilo mu je jasno da je dao sve od sebe. Dobra gluma mu je spasla život. Isto kao i Pejnovom timu. Strpljivo su stajali i čekali Maksovu reakciju. Deset sekundi kasnije, iz predajnika se začuo razgovor. Prvo Maks. Onda neko drugi. Pa opet Maks. Pejn je pogledao Džonsa, očekujući prevod, ali mu je ovaj dao znak da sačeka. Drugi glas. Ponovo Maks. I onda opet Maks, ali ovog puta mnogo ljući. Pejnu je to bilo jasno po tonu. Naposletku je Džons čuo ono čemu se nadao. „Progutali su priču. Idu iza kuće.“

Pejn se osmehnuo. „Reci da sam lud, ali šta kažeš na to da mi krenemo ka glavnom izlazu?“ Svi su prasnuli u smeh, osim dvojice vojnika. Znali su da je samo pitanje trenutka kad će se naći u dvorištu, onesvešćeni. Hotel u Kisendorfu nalazio se dve ulice dalje i verovatno je bio pod nadzorom. To je značilo da moraju da nađu drugi prevoz. Franc je predložio jedan od kamioneta za isporuku koji su pripadali Arhivu, parkiranih izvan imanja, na zasebnom placu. U kabinu je moglo da stane dvoje, a pozadi oko dvadeset osoba. Franc se ponudio da bude vozač, pošto je poznavao puteve, a Ulster da sedi pored njega. Ostatak ekipe se smestio među sanduke i gajbice, onoliko udobno koliko je to bilo moguće. Nije bilo mračno, zahvaljujući otvoru na ciradi kroz koji je prodirala svetlost. U suprotnom, Pejn bi se odlučio za drugačiji aranžman. Hteo je da obavi važan razgovor s Marijom, a pošto je očekivao da će mu njena reakcija reći više od reči, vidljivost je bila obavezna. Čim su se smestili, svima je oduzeo oružje. Izgovorio se time da je staro oružje potrebno očistiti čim se pokvasi, tako da niko nije ništa posumnjao. Zatim je upitao Bojda šta nosi u rancu, a ovaj je odvratio da je unutra strpao video traku, svitak i onoliko knjiga koliko je uspeo da dohvati. „Okej“, rekao je Džons, razmotavajući Reskinov imejl. „Moramo da popričamo o nečemu.“ Pejn je sedeo s Džonsove desne strane, pretvarajući se da briše mecima nabijen luger koji je držao uperen u Mariju. Ona je sedela preko puta njega, s nogama podvijenim ispod sebe, dok je Bojd sedeo pored nje na podu. „Neposredno pre nego što su nas napali“, počeo je Džons, „primili smo određene informacije od Pentagona. Podatke koje sam uspeo i da odštampam. Izgleda da neko od vas krije nešto od nas – povezanost s ljudima iz Milana.“ Bojd je pogledao Mariju, a ona njega, nisu znali na koga Džons cilja. Bila je to taktika koja je ponekad umela da izmami tajne od obeju strana. „Možete li da nam date...“ zaustila je Marija. „Samo recite šta imate“, prekinuo ju je Džons. „Moramo da saznamo sve, ovde i sad, ili ćemo vas predati vlastima. Pa nek bude šta bude.“

Bojd i Marija zurili su jedno u drugo. Oboje zanemeli. Oboje paranoični. Naposletku je Bojd rekao: „Dosta je bilo igranja mačke i miša. Prošao sam dovoljno obuke da mogu da prepoznam vašu taktiku. Očigledno je da želite da se jedno od nas slomi i kaže vam nešto važno. Međutim, uveravam vas da nijedno od nas nema tajni plan.“ Pokazao je prema papiru u Džonsovim rukama. „Recite nam šta tu piše. Siguran sam da postoji logično objašnjenje.“ Džons je pogledao Pejna, koji je klimnuo glavom. Došlo je vreme da otkriju karte. „Tamo u Milanu“, rekao je Džons, „kad je Marija otišla da iznajmi kola, šta si ti radio?“ „Čekao sam je u skladištu“, odvratio je Bojd. „Marija, jesi li telefonirala nekom s aerodroma?“ Izgledalo je da je iznenađena pitanjem. „Kome bih telefonirala? Bilo je gluvo doba noći i pokušavala sam da se iskradem iz grada. Zašto bih koristila telefon?“ Džons je klimnuo glavom, ne prestajući da se nada da je nedužna. „Da li je neko od vas dvoje prepoznao ljude iz helikoptera?“ Bojd je odmahnuo glavom. „Ja nisam.“ „A ti, Marija? Šta je s tobom?“ Gledala je u Džonsa, zbunjena. „Bio si sa mnom sve vreme. Dobro znaš da nismo mogli da ih vidimo. Bilo je previše mračno, a i bili smo predaleko.“ „To je tačno“, priznao je. Zaćutao je načas, puštajući ih da osete napetost. Bilo je to više nego dovoljno da iznervira Bojda. „Sad je dosta. Zahtevamo da nam kažete šta se događa, i to odmah. Pobogu, mi smo na vašoj strani, a ne na njihovoj.“ „Zaista?“ upitao je Pejn, uključivši se u razgovor. „Voleli bismo da poverujemo u to, ali ova informacija pobudila je u nama izvesne sumnje. Pogotovo pošto smo saznali da je neprijatelj Marijin brat.“ I Marija i Bojd su pobledeli. Polako su se pogledali, tražeći u očima onog drugog i najmanji nagoveštaj krivice. Zatim su se okrenuli prema Pejnu i Džonsu, zanemeli.

„I?“ upitao je Džons. „Ne znam čak ni o kojem mom bratu govorite.“ „O Robertu“, rekao je Pejn. „Govorimo o Robertu. On je došao u Pamplonu i izdavao se za Ričarda Menzeka. I on se pojavio u Milanu i potegao oružje na nas.“ „Onaj koga si ubio?“ jedva je izgovorila. „I mučio. I osakatio.“ Pejn je pokušavao da je natera da izgubi prisustvo duha, stoga je bio nemilosrdan. „Jesam li ti rekao šta sam mu uradio dok ste vi sedeli u helikopteru? Morao sam da saznam njegovo pravo ime, ali nije hteo da mi kaže, pa sam morao da improvizujem.“ Bez upozorenja, skočio je na noge i dograbio je za ruku, udarivši joj dlan o pod takvom silinom da je užasnuto jeknula. Zatim joj je raširio prste po prljavom podu i cevkom lugera kucnuo po zglobu kažiprsta. Ponovio je to nekoliko puta, puštajući je da oseti hladan metal, da zamisli kroz šta je prošao njen brat tamo u Milanu. Činio je to u nadi da će je naterati da progovori. Bilo mu je krivo zbog te grubosti – pogotovo što je bilo moguće da je ipak na njegovoj strani – ali morao je tako, zbog bezbednosti ostalih. Morao je da zna kome je odana. To je bio imperativ. „Sečivo je ušlo tu. Pravo kroz njegovu kožu, vene i kost. Presekao sam mu prst nadvoje, a onda stavio vrh u svoj džep, da bih docnije mogao da uzmem otiske. Tako je, dok smo leteli helikopterom, ja sam u džepu nosio prst tvog brata, iz kojeg je curila krv tvoje porodice.“ Marijina maslinasta koža je pobledela, a Pejn je pretpostavio da je to zbog njegovog monologa. Ali, kad ju je još jače pritisnuo, ukazala je na nešto što behu prevideli, jednostavnu činjenicu koja je Pejnu i Džonsu rekla mnogo o njenoj porodici i na čijoj se strani Marija bori. „Zaboravljaš nešto“, rekla je. „One noći u Milanu, kad si se ti video s Robertom, rekao si mu da se ja nalazim u 'ferariju', zar ne? Da se krijem tamo s Di Džejem?“ Pejn je klimnuo glavom. Zaista je bilo tako. „A kako je on reagovao na to?“ O, sranje! pomislio je Pejn u sebi. Kako je mogao da bude tako glup? Kako je mogao to da previdi? Roberto je pritisnuo taster na detonatoru kao

da gazi mrava. Bez griže savesti. Bez kajanja. Bez neodlučnosti. Štaviše, kao da je uživao u tome. Iz nekog razloga, pomisao da je ubio mlađu sestru priuštila mu je ogromno zadovoljstvo. Odjednom je Pejn imao dokaz koji mu je bio potreban. Marija i Roberto nisu bili na istoj strani. * * * Benito Pelati nije vikao. Nije urlao. Nije gubio hladnokrvnost. Jednostavno se zavalio u stolici i osmehnuo. Beše to reakcija koju kardinal Verčeli i ostatak Koncila nisu očekivali. „Jesam li nešto propustio da kažem?“ upitao je Verčeli. „Vaš ugled biće upropašćen ako dozvolimo da ucenjivači obznane postojanje katakombi. To vam je jasno, zar ne?“ Godinama je ćutao o katakombama. Delom iz poštovanja prema svom najboljem prijatelju, kardinalu Bandolfu, koji bi bio skrhan izdajom; delom zbog toga što je čekao da izvadi pripovest iz grobnice u Beču. Ali, sad, pošto je Bandolfo bio mrtav, grobnica u Beču iskopana, a njegov sin Roberto ubijen, Benito je shvatio da je vreme da dela. „Zašto se smejete?“ hteo je da zna Verčeli. „Nemate razloga za smeh.“ „U stvari, vi nemate razloga za smeh.“ Verčeli je ćutao. U Benitovom tonu bilo je nečega uznemirujućeg. Bio je hladnokrvan i siguran u sebe. Kao atentator spreman da napadne. Svi u prostoriji osetili su isto. Sve oči pratile su Benita kad je ustao sa stolice i krenuo prema Verčeliju. „Koncil je tražio od mene da saznam ko je odgovoran za smrt velečasnog Jansena i ucenjivanje, i ja sam to uradio. Zašto onda ne bih bio zadovoljan?“ „Znate ko je to?“ upitao je Brazilac. „Pa recite nam, ortda. Ko?“ Benito ga je pogledao pravo u oči. „Ja.“ „Vi?“ uzviknuo je Verčeli. „Kako to mislite, vi?“ „Tako kako sam rekao. Ja sam čovek koji stoji iza njegove smrti. Tačnije, ja sam onaj koji stoji iza svih raspeća.“ Potrajalo je nekoliko časaka dok su njegove reči najzad prodrle kroz

maglu koja je blokirala misli Koncila. Međutim, kad se to najzad desilo, prostorijom se prolomi salva pogrda, najčistijeg otrova i jeda. Benito se nasladivao njima. Upijao ih je kao aplauz, uživajući u svim uvredama koje su mu upućivali. Nekako mu je to olakšavalo ono što je tek trebalo da uradi. A kad je časak kasnije stigao do drugog kraja stola, do mesta rezervisanog za predsedavajućeg, prignuo se do Verčelijevog uva i tiho šapnuo: „Sedite na mom mestu.“ Da bi naglasio svoje reči, Benito je stavio ruku na kardinalov zatiljak i snažno mu udario lice o sto. Iz Verčelijevog nosa i usta pokuljala je krv, bojeći njegovu odeždu u još intenzivniju crvenu – boju koja je simbolizovala spremnost kardinala da, ako treba, i umru za svoju veru. Ipak, Benito kod Verčelija nije ošećao tu spremnost. To se i dokazalo, onog trenutka kad je Verčeli bez ikakvih daljih provokacija ustao sa stolice. U međuvremenu, niko od ostalih kardinala nije se usudivao ni da se pomeri, pitajući se u sebi da li je Benito naoružan i planira li da ih pobije. Međutim, to uopšte nije bio slučaj. On je prosto planirao da ubije njihovu religiju. Koncil ga je angažovao da ulovi kriminalca, a ipak, zločinački um koji je stajao iza svega bio je Benito. Njegovi ljudi su ubijali nedužne širom sveta da bi privukli globalnu pažnju. Pažnju ljudi sa svih kontinenata. Ljudi najrazličitijih vera. Podjarujući u medijima raspravu o raspećima, kako bi izložili Koncil još većem pritisku. Benito je hteo da znaju da je nemilosrdan i da ga ništa neće zaustaviti da dobije ono što želi. Ali to će doći kasnije. Zasad je samo čeznuo da vidi izraz na licu Verčelija kad mu bude objasnio pravo značenje katakombi. Kad mu bude rekao da se ispod grobova u crkvi nalazi tajna odaja, u koju se silazilo stepenicama za koje Vatikan nije nikad znao da postoje. U toj odaji, nalazila se smrtonosna tajna. Tajna koja će ubiti Crkvu. Konačno, posle svih ovih godina, Benito i njegova porodica dobiće sve što su zaslužili. Petak, 14. jul Dasjing, Kina

(32 kilometra južno od Pekinga) Teretni avion digao se s nevelikog aerodroma, za koji je malo ljudi znalo. Jedina pista beše obrasla travom. Ličila je na običnu poljanu. Jedini kontrolor leta beše seljak koji bi poterao u stranu stado kad god bi začuo brujanje motora iz daljine. Tenk Harper setio se napuštenog aerodroma dok je smišljao kako da prebaci masivan krst preko zidina Zabranjenog grada. Posle izvesnog razmišljanja, zaključio je da bi bilo mnogo lakše spustiti krst iz vazduha nego dizati ga uvis. Ne samo da bi im to znatno olakšalo bekstvo, nego bi prizor privukao pažnju medija, što je i bio glavni cilj. S tim što je Harper znao da će morati da prekrši Menzekova pravila da bi plan zaista upalio, a nije hteo da izgubi svoj deo para. Stoga ga je početkom nedelje pozvao telefonom, i zatražio dozvolu. Menzek se toliko oduševio idejom da je rekao Harperu da će njegova ekipa, ukoliko uspe da sprovede tu zamisao u delo, biti nagrađena bonusom od 100000 dolara preko dogovorene sume. Od tog trenutka, više nije bilo povratka. Radiće iz vazduha. Ili, kako je Harper to nazvao: operacija „Istovar Isusa“. Pre poletanja, Harper i njegovi ljudi behu primorani da urade isto što su i ostale ekipe uradile svojim žrtvama. Da šibaju čoveka kožhim bičem sve dok se koža ne leđima ne pretvori u froncle. Da ga prikuju na krst, klin po klin. Da mu stave natpis iznad glave. Povrh svega, morali su da se postaraju i da prerađeni krst – pojačana osnova, čelične kuke na vrhu, itd. – izdrži. U suprotnom, sve bi se raspalo pošto pogodi tlo. „Dva minuta“, rekao je pilot, pretražujući pogledom horizont. „Možemo da se spustimo malo niže ako hoćete.“ „Samo se ti drži plana“, zarežao je Harper. Po njegovom mišljenju, ovo nije bio trenutak za improvizaciju. Još početkom nedelje obavio je neophodne proračune, i izvršio izviđanje unutrašnjosti Zabranjenog grada da bi utvrdio gde da naciljaju. Trebalo je samo da se drže utvrđenog i sve će biti u redu. „Zauzmite položaje.“ Druga dva člana tima skočila su i privukla Adamsa do posebnog otvora za izbacivanje kabastog tereta. Iznad vrata nalazio se niz kopči povezanih s

padobranom na krstu, koje su obezbeđivale da će se dvanaest metara širok baldahin padobrana otvoriti čim izbace krst iz aviona. „Trideset sekundi“, doviknuo je pilot. Harper je bacio pogled na ručni sat. Dosad su uspevali da se drže rasporeda. Trebalo je još samo da zada konačni udarac pre no što gurne Adamsa iz aviona. „Imaš li još nešto da kažeš?“ Adams je pokušao da govori, ali nije mogao, zbog krpe koja mu beše gurnuta u usta. Svi su prasnuli u smeh kad je Harper stavio dlan iza uva i nagnuo se napred, pretvarajući se da sluša. „Dvadeset sekundi“, upozorio je pilot. Naciljavši kopljem sa gvozdenim vrhom, Harper se osmehnuo. Cele nedelje čekao je ovaj trenutak. „Pošto nemaš ništa da kažeš, pretpostavljam da si spreman da umreš.“ „Petnaest sekundi.“ Vrata za teret su se otvorila upravo u času kad je Harper zabio koplje u Adamsovu slabinu. Fijuk vetra spolja prigušio je zvuk pucanja Adamsovih rebara i šištanje probušenih pluća. Krv je pokuljala iz rane kao vino iz razbijene boce kjantija, razlivajući se niz kožu žrtve. Harper nije hteo da riskira da bude identifikovan, stoga je nabijao koplje sve dublje, dogod metalni vrh nije izbio kroz drugu stranu. Tek tada je izvukao oružje iz rane. „Pet sekundi.“ Harper je izvukao krpu iz Adamsovih usta, dok su njegovi ljudi presekli veze u podnožju krsta. Džinovski baldahin je naglo prhnuo u život, povukavši krst iz aviona uz glasan fijuk i poslavši Adamsa ka tlu Zabranjenog grada. * * * Katrina Kolins ispekla je novinarski zanat u Vašington Postu i Njujork Tajmsu, da bi potom prihvatila posao u CNN. Beše navikla da živi s koferom u rukama. Odlazila je tamo gde su je vodile vesti. Ranije je to uvek bivala nedelja dana ovde ili onde, nikad tri meseca na istom mestu. Ipak, sada je pred sobom imala upravo to: celo leto u Pekingu. Nezamislivo dosadno leto. Dobila je zadatak da prati niz ekonomskih samita na Dalekom istoku. Ambasadori iz celog svega boravili su trenutno u Kini, da bi diskutovali o

kapitalizmu i dugoročnim koristima po Aziju. Ne baš događaj koji će potresti svet, ali dovoljno važan da se o njemu izveštava. Kolinsova se u petak probudila rano, užasavajući se i same pomisli o odlasku na posao. Ako čuje još samo jedno predavanje na temu slobodne trgovine, povraćaće. Srećom, poziv iz sedišta CNN-a izbavio ju je. Posredi je bila anonimna dojava o bombi postavljenoj blizu Zabranjenog grada. Pozivalac nije dao konkretne podatke. Samo je rekao da će biti vrlo nasilno. A nasilno je čarobna reč u svetu televizije. Kolinsova se obeshrabrila kad je videla da su ekipe nekoliko drugih TV stanica već stigle na lice mesta. ABC, CBS, NBC i Foks bili su već tu; isto tako i desetine reportera iz celog sveta. Ipak, niko nije zaista znao zbog čega, svi su primili dojavu. kao CNN. „Ket“, doviknula joj je Holi Adamson, reporter Čikago San-Tajmsa, koja je često izveštavala sa sličnih događaja s kojih i Kolinsova. „Šta radiš ovde?“ Kolinsova se osmehnula, zagrlivši Adamsonovu. „Ekonomski samit. A ti?“ „Dokumentarni program.“ U svetu novinarstva, to je bio učtiv način da se kaže – Ne smem da ti kažem. „Šta si čula o ovome?“ Katrina je slegla ramenima. „Ne mnogo. A ti?“ „Još manje.“ Kolinsova se nasmejala. „Znaš već šta biva od većine anonimnih dojava. Verovatno najobičnije S.“ „Ako ispadne da je podvala, trebalo bi da odemo na pivo ili tako nešto. Uostalom, petak je.“ „Znaš šta? To uopšte nije loša ideja...“ Pažnju obeju žena privuklo je iznenadno škljocanje fotoaparatima. Okrenuvši se prema fotografima, videle su da su usmerili objektive ka nebu. Kolinsova je zaklonila oči rukama i zabacila glavu, pokušavajući da razazna ono što je padalo odozgo. „Šta je ono, kog đavola?“ upitala je Adamsonova. Kolinsova je slegla ramenima i okrenula se prema svojim snimateljima. „Šone, snimaš li ovo?“

Šon Ferli je prilagodio fokus kamere. „Nisam baš siguran šta je, ali snimam.“ Prekopavši opremu, Kolinsova je pronašla dvogled. Gomila reportera je i dalje nezadrživo škljocala fotoaparatima. „Šta je ono? Je 1' padobran?“ „Definitivno je padobran. Crveni. Ne mogu da razaznam za šta je pričvršćen.“ „Nadam se da nije za bombu. To bi mi upropastilo dan.“ „Ket“, rekao je, ozbiljnim glasom. „Može biti da mi se priviđa, ali mislim da je tamo gore čovek.“ „Jaka stvar. Kineski padobranac. Zaustavi snimanje.“ „I izgleda kao da je pričvršćen za, ovaj...“ Ferli je zumirao bliže. Nije verovao svojim očima. „Krst... Mislim da je pričvršćen za krst.“ Kolinsova je pratila slučajeve raspeća da prekrati vreme tokom beskonačno dugih zasedanja raznih odbora. Kao reporterpripravnik u Vašingtonu, radila je crnu hroniku, tako da je gajila slabost prema dobrim serijskim ubicama. Smesta je pozvala svog šefa. „Nećeš verovati u šta upravo gledam.“ „Da pogađam. U plakat sa golim Jao Mingom.“ Ignorisala je pokušaj duhovitosti. „U četvrto raspeće.“ „Šta kažeš?“ „A nećeš verovati ni odakle je došla žrtva. Kunem se bogom da nećeš.“ „Odakle?“ upitao je šef. Posmatrala je kako se padobran lagano spušta. „S neba.“ Austrijski autoput Švajcarsko-austrijska granica Granični prelazi umeju da budu nezgodni, pogotovo ako carinici imaju vašu fotografiju a obećan im je veliki bonus ako vas primete. Stoga je Pejn smatrao da bi bilo najbolje da ih Ulster i Franc iskrcaju oko kilometar i po od granice, da prepešače granicu s Austrijom. Pejn je smatrao da je dovoljno

mračno i da je šuma dovoljno gusta, i da će Džons, Marija, Bojd i on proći neprimećeni. Međutim, Ulster se na taj predlog samo nasmejao. Zakleo se da poznaje sve na carini i da niko neće pretraživati njegov kamionet, jer već odranije ima dogovor s njima. I bio je u pravu. Deset minuta kasnije, nalazili su se na otvorenom drumu koji je vodio ka glavnom gradu Republik Osterreich. Beč je smešten u severoistočnom uglu Austrije i ima preko dva miliona stanovnika. Najčuvenija znamenitost grada, poznatog po doprinosu klasičnoj muzici (Mocart, Betoven i Brams), kao i psihoterapiji (Sigmund Frojd), jeste Hofburg, palata čija ukupna površina iznosi više od 250000 kvadratnih metara i koja sadrži više od milion umetničkih dela. Hofburg je zvanična rezidencija postao 1533, kad se Ferdinand I Habzburški uselio u carske odaje. Otada, Hofburg je već pet vekova dom velikodostojnika, među kojima su vladari Svetog rimskog carstva (1533-1806), austrijski carevi (1806-1918) i današnji austrijski predsednici. Najinteresantniji aspekt građevine nije spisak dosadašnjih stanovnika, već ono što su učinili dok su u palati živeli. Od 1278. do 1913, svaki monarh dao je sopstveni doprinos, u skladu s preovladavajućim ukusom svog vremena. Rezultujuća mešavina predstavlja vremensku kapsulu dizajna enterijera, koja se prostire u osamnaest krila i devetnaest unutrašnjih dvorišta, u nasumičnom izboru stilova koji obuhvataju barok, francusku i italijansku renesansu, i stilove karakteristične za devetnaesti vek. Ipak, jedini ukras koji je imao značaja za njih bila je statua nasmejanog čoveka koju je Pejn uočio na Ulsterovoj fotografiji. Statua koja se nalazila iza glavne kapije austrijske Bele kuće. Morali su nekako da nađu način da je ispitaju, a da ih pri tom ne ubiju niti uhapse. Nižući scenarije u glavi, Pejn je gledao ka drugom kraju prikolice kamioneta i slušao Bojda i Mariju kako raspravljaju o važnosti statue. Brujanje motora prigušivalo je pola njihovih reči, ali strast prema temi nadoknađivala je izgubljene slogove. Bojd je tvrdio da je prisustvo nasmejanog čoveka u Beču dokaz da su Rimljani uspeli u nameri da lažiraju raspeće. Zašto bi mu inače bila odata pošta u tako važnoj građevini? Marija, međutim, nije bila sigurna u to. Podsetila je Bojda da je videla nasmejanog čoveka na krovu Il Duoma u Milanu, mada niko nije znao ko je

on niti zašto se nalazi tamo. Štaviše, budući da je statua bila napravljena od bečkog mermera, tvrdila je da je verovatno delo lokalnog majstora. To je značilo da je kip iz Hofburga mogao biti replika milanskog originala. Ili obrnuto. Džons je sedeo pored Pejna i čitao o Hofburgu iz turističkog priručnika koji je pronašao u kutiji. „Jesi li nekad čuo za Hor bečkih dečaka? Svake nedelje pevaju na misi u Hofburgu. Moći ćemo da uđemo s ljudima koji idu u crkvu.“ Pomen nedeljne mise u zgradi državne vlade zaintrigirao je Pejna. Ne samo zato što je to bila rupa u bezbednosti koja se mogla iskoristiti, nego i zato što je naglašavalo zanimljivu razliku između Austrije i Amerike. Time što je bila domaćin katoličkoj nedeljnoj službi u Hofburgu, austrijska vlada je priznavala katoličanstvo kao državnu religiju. „Zar nisu čuli za odvojenost crkve od države?“ upitao je Pejn. Džons mu je pokazao priručnik. U njemu se o odnosu između Austrije i Rimokatoličke crkve govorilo kao o tronu i oltaru, dva tela koja složno rade za dobro katoličanstva. „Piše da Vatikan ima sporazum koji mu garantuje finansijsku podršku austrijske vlade. Građani mogu da ispovedaju koju god veru žele. Međutim, jedan posto njihovih prihoda odlazi pravo Rimokatoličkoj crkvi.“ „Stvarno? Nisam nikad čuo za tako nešto.“ „Ni ja. A opet, pretpostavljam da to ima neke logike. Povezanost s Rimom seže dve hiljade godina unazad, kad je Beč bio rimska vojna utvrda. Štaviše, nećeš verovati ko je bio jedan od osnivača Beča. Niko drugi do Tiberije. Kako izgleda, bio je na čelu rimskog garnizona koji je zauzeo podnožje Alpa. Shvatio je važnost regiona i naredio svojim ljudima da zauzmu keltsko naselje Vindobonu. Postala je i ostala važno vojno uporište tokom narednih pet stotina godina.“ Sve do tog trenutka, Pejn nije bio siguran da li je statua nasmejanog čoveka vredna desetočasovne vožnje. Računao je da će možda naći jednu ili dve indicije, ali nije bio ubeđen da je to vredno rizika kojem se izlažu – pogotovo što je Hofburg državna ustanova. Previše toga bi moglo da pođe naopako, rekao im je. U blizini će biti previše dobro obučenih stražara. Ipak,

Bojd i Marija bili su uporni. Zahtevali su da idu u Beč. Poslednji podatak pomogao je Pejnu da shvati zašto. Čudno, veza Tiberija i nasmejanog čoveka bila je neosporna, a ipak, iz nekog razloga, njihova saradnja nije se pominjala u istorijskim hronikama. To je značilo da je neka grupa dala sve od sebe da sakrije savezništvo te dvojice ljudi. I uspaničila se onog trenutka kad je njihova tajna ugrožena. Poslali su odred plaćenih ubica da smaknu Bojda i Mariju u katakombama, a potom da raznesu autobus, da bi ućutkali sve koji su ih eventualno videli i čuli. Ali, zašto? I, što je još važnije, ko? Niko se ne bi toliko trudio, da tajna ne nosi posledice po današnje vreme. Ako je tako, onda mora da ima veze s Hristom i ljudima koji veruju u njega. Nema drugog objašnjenja za tako očajničko ponašanje. „Šta misliš o Katoličkoj crkvi?“ upitao je Pejn. „Hoću da kažem, misliš li da se možda nalazi iza ovoga?“ „Teško pitanje. Većina ljudi voli da veruje da je njihova crkva nepogrešiva. Ali, kad ubaciš ljudski faktor u smešu, sve je moguće.“ Džons je nekoliko sekundi razmišljao. „Znaš li za papu Jovana VIII? Legenda kaže da je bio engleski pisar koji se prijavio da radi kao papski notar. Godinama kasnije, nakon što je ceo život posvetio crkvi, imenovan je za papu. Divna priča, je 1' da? Nažalost, imala je nesrećan kraj. Nedugo nakon imenovanja, spopali su ga neizdrživi bolovi usred procesije. Pre no što je iko mogao da mu pomogne, papa je umro nasred ulice u Rimu, pred očima svih... A znaš li od čega?“ „Da pogađam. Otrovao ga je neki sveštenik.“ „Jok. Umro je na porođaju. Vidiš, ispostavilo se da je Jovan VIII zapravo bila žena.“ „Žena?“ „Da ne poveruješ, zar ne? Poglavar Rimokatoličke crkve godinama je držala svet u zabludi. Nisu joj bili važni zaveti. Nisu joj bili važni katolički zakoni. Jedino do čega joj je bilo stalo, bilo je da postane papa Jovana.“ „Papa Jovana? Tako se zvala?“ „Ma, ne. Tako su je nazvali u četrnaestom veku.“ Legenda o papi Jovani

ide dalje od istorije hrišćanstva. U srednjovekovnim tarot kartama odavali su joj počast kartom s likom papise (la papessa na italijanskom), pre no što je Katolička crkva izvršila dovoljno snažan pritisak da se taj lik promeni u lik sveštenice, u nadi da će to svesti skandal na minimum. „Uz to, nije samo ona prekršila crkvene zakone. Koliko sam pročitao, pape su začele nekoliko stotina dece. Plus, mnoge pape su se papskog prestola dokopale raznim nezakonitim radnjama: podmićivanjem, ucenom, iznudom. I još gore, mnogi su činili zločine, sve redom, od krađe, preko fizičkog napada, do ubistva.“ Pejn se ućutao, razmišljajući o Džonsovim rečima. Naposletku je rekao: „Da radiš za Vatikan, i da si čuo glasine o drevnom svitku koji predstavlja pretnju onome čemu si posvetio život, šta bi uradio da to sprečiš?“ „Ne bih da budem bezobrazan, ali mislim da si postavio pogrešno pitanje. Po mom mišljenju, primerenije pitanje bi glasilo: Šta ne bib uradio?“ Zaustavili su se nekih četiri stotine metara od palate. Pejn je prišao prozoru s vozačeve strane, nestrpljiv da popriča s Ulsterom i Francom o Hofburgu. Znao je da su obojica već bili tamo. Međutim, nije znao koliko su obavešteni o bezbednosti i rasporedu terena. „Koliko ste puta već bili unutra?“ upitao je. „Teško pitanje“, odvratio je Franc. „Posle svih ovih godina, prestao sam i da brojim. Možda hiljadu puta?“ „Ti to ozbiljno?“ „Ja! Zar ti Peter nije rekao? Naučnici iz Beča već godinama dolaze u Arhiv, uglavnom zbog Peterovog dede. Hofburg je nacionalni muzej, više velikih muzeja povezanih u celinu. Njihovi kustosi često donose predmete u Arhiv na proučavanje. A ti predmeti neretko su previše veliki ili dragoceni da bi se transportovali bez ičije pomoći. Zato i imamo kamionete.“ „Pretpostavljam da to znači i da poznaješ stražare?“ Franc se osmehnuo. „Ja, ja! I to po imenu.“ Ulazak u Hofburg se Pejnu odjednom više nije činio kao težak problem. Džons je ostao u kamionetu s Ulsterom i Francom, dok se Pejn uputio preko Folksgartena, živopisnog parka koji krasi prostor ispred zgrade parlamenta.

Marija je išla nekoliko koraka iza njega, kose ugurane ispod bejzbol kape i lica skrivenog iza velikih sunčanih naočara kupljenih kod uličnog prodavca. Malo dalje iza njih išao je doktor Bojd, zbog kojeg je Pejn najviše brinuo, jer se njegova slika nalazila na naslovnim stranama svih novina u gradu. Srećom, savršeno se uklopio u grupu škotskih turista koja je slučajno išla u istom pravcu. Njegovo bledo lice i ćelava glava behu pokriveni crvenim šeširom za sunce, a nos premazan debelim slojem cinkove masti. U prvi mah se bunio, tvrdeći da će izgledati kao starac. Pejn ga je uverio da mu je upravo to i cilj. Cela Evropa tragala je za nemilosrdnim ubicom, a ne za ekscentričnim matorcem koji se maže pomadama. Potrajalo je nekoliko minuta dok se nisu dovukli do prednjeg kraja Heldenplaca, glavnog dvorišta ispred Hofburga. Pejn se pretvarao da vezuje pertlu na kaldrmisanom trotoaru, omogućivši tako Mariji i Bojdu da ga sustignu. Zatim su zajedno prešli ulicu ispred čitavog niza fijakera koji se već tri stotine godina koriste za kretanje po centru grada. „Kako ćemo?“ upitao je Bojd. „Mogu li prosto da pređem preko i pogledam statuu?“ „Što da ne“, odvratio je Pejn. „Ali, kad kamionet stigne, smesta odlazimo.“ Pokazao je na statuu konjanika blizu spoljne kapije. „Ja ću da se muvam tamo pozadi i držim vas na oku. Za to vreme, učinite mi uslugu i provalite zašto se onaj skot kezi.“ Statua nasmejanog čoveka bila je identična onoj u Milanu. Oštećenost mermera bila je drugačija, zbog oštrije austrijske klime, ali Marija nije ni najmanje sumnjala u to da je obe napravio isti umetnik, što beše činjenica koja je zbunjivala Bojda. Zašto bi umetnik gubio vreme na klesanje dveju identičnih statua? Zašto ne bi promenio položaj modela ili izraz lica? I zašto se nasmejani čovek tako široko osmehivao na svim umetničkim delima koja su ga prikazivala? „Postoji li načina da ustanovimo ko je vajar?“ šapatom je upitala Marija. Bojd je nekoliko puta trepnuo dok mu njeno pitanje nije doprlo do mozga. „Čudno da to pitaš, jer sam upravo i sam mislio o tome. Avaj, svako

istraživanje koje bismo sproveli, verovatno bi završilo u ćorsokaku. Iako postoji ogroman broj skulptura i slika iz doba Rimskog carstva, zabeležena su imena tek nekolicine umetnika. U njihovoj kulturi, umetnost nije donosila društveno priznanje.“ „Čak i kad su posredi bili najveći majstori?“ Odmahnuo je glavom. „Reci mi, draga moja, ko je projektovao Koloseum? Ili Panteon? Govorimo o dvema građevinama koje spadaju među najpoznatije na svetu, a ipak, niko ne zna ko ih je projektovao. Rimljani su prosto bili takvi. Nisu cenili umetnike.“ „Dobro, hajde da zanemarimo umetnika i usredsredimo se na istoriju samog dela. Ako su Rimljani držali do svojih hronika onoliko koliko tvrdite, možda ćemo uspeti da otkrijemo gde su statue napravljene ili zašto su smeštene u različite gradove. Ko zna? Možda se ono što tražimo nalazi unutar ovih zidova.“ Bojd je uzdahnuo. „Nadam se, draga moja. U suprotnom, možda nikad nećemo saznati istinu o Hristu.“ Nacionalna biblioteka Austrije (smeštena unutar Hofburga), Beč, Austrija Franc je skrenuo na Jozefplac, mali trg na istočnoj strani Hofburga. Pre pola veka, pripadnici američkih trupa rizikovali su život da spasu lipicanere. Sada je otplaćivao taj dug, krijumčareći Amerikance u dom tih istih lipicanera, pored naoružanog stražara čiji se otac u Drugom svetskom ratu borio na strani Trećeg Rajha. Ironija, slatka ironija. Karl je iz svoje stražarske kućice prepoznao kamionet i odmah pritisnuo taster za otvaranje kapije. Masivne vratnice, napravljene od kovanog gvožđa, s nizom dekorativnih šiljaka na vrhu, škripale su dok su se polako povlačile niz šinu. Franc je ušao u uzano dvorište, postaravši se da ne prođe direktno ispod bezbednosne kamere. „Zdravo“, obratio mu se na nemačkom postariji stražar. „Već sam počeo

da se pitam hoću li te ikad više videti.“ Franc se iskrcao iz kabine kamioneta i pozdravio ga srdačnim zagrljajem. „Zašto, Karl?“ „Pa, mislio sam da će jedan od nas možda umreti.“ Franc je prasnuo u smeh i pokazao prema putničkom sedištu. „Sećaš se mog gazde, Petera Ulstera?“ „Kako da ne!“ uveravao ga je Karl. „Porodica Ulster poštovana je u ovim krajevima.“ Ulster se rukovao sa stražarom. „Drago mi je što se opet vidimo.“ Odšetali su ka zadnjem delu kamioneta, neusiljeno ćaskajući. Karl je inače bio mnogo oprezniji. Ali, Franca je često viđao, i vremenom su postali prijatelji. „Da znaš, imaš sreće što sam ti otvorio kapiju. U stvari, nisam smeo.“ Kroz Francov um preletele su najrazličitije pomisli. „A zašto?“ „Ovaj deo zgrade se čisti. Biće zatvoren za nezaposlene sve do nedelje.“ „Ne želimo da vas uvalimo u probleme“, rekao je Ulster. „Hoćete li da se vratimo za nekoliko dana?“ „Ne, gospodine Ulster, to neće biti potrebno. Uvek ćemo rado napraviti izuzetak kad ste vi u pitanju.“ Karl je posmatrao kako Franc spušta vrata na prikolici. „Istovarujete ili utovarujete?“ Osmehujući se, Ulster je odgovorio: „Istovarujemo. Definitivno istovarujemo.“ Zdrav razum govorio je Pejnu da provaljivanje u jednu od najvećih svetskih riznica neće biti tako lako kao što je tvrdio Franc. Ipak, stari je očigledno znao šta govori, jer Karl je istovario jedan od sanduka ne proveravajući ostatak sadržaja prostora za teret. Stoga su njih četvoro prosto sačekali da Karl uđe unutra, a potom su se izvukli iz kamioneta. Ušli su u prizemlje dela palate sagrađenog u osamnaestom veku, blizu ulaza u Nacionalnu biblioteku Austrije, dom jedne od najimpresivnijih zbirki knjiga i spisa na svetu. Mamutsko centralno odeljenje biblioteke zvalo se Veliki hol i pružalo se celom dužinom Jozefplaca. Dugačka preko 75, široka 15, a visoka 20 metara, duga galerija beše išpartana izrezbarenim drvenim policama i ukrašena živopisnim freskama, korintskim stubovima i mermernim

statuama. Biblioteka je tog dana bila zatvorena za posetioce, tako da ju je osvetljavala samo sunčeva svetlost koja je prodirala kroz okrugle prozore na kupolastom svodu. Pejn je prvi ušao u biblioteku. Koračao je preko kamenog poda bez i najmanjeg zvuka. Visoko podignute glave i širom otvorenih očiju, prešao je tako više od petnaest metara, pažljivo posmatrajući balkone koji su se dizali iznad njega kao u raskošnoj operskoj dvorani. Jedino što je izgledalo kao da ne pripada tu bio je veliki drveni sanduk ostavljen nasred poda, po nalogu Ulstera i Franca. Rekli su, naime, da je uobičajen postupak da se predmet odnese na krajnje odredište, gde ga otvara naučnik ili direktor ustanove. U ovom slučaju, međutim, planirali su da ga otvore sami. Hitajući nazad prema ostalima, Pejn je šapatom upitao: „Odakle da počnemo?“ Bojd se okretao oko sebe, sa strahopoštovanjem gledajući redove polica koji su se pružali dokle god mu je pogled dopirao. Biblioteka beše ispunjena sa više od 2,5 miliona knjiga, ali i 240000 mapa, 280000 različitih geografskih karata, 43000 rukopisa iz šestog veka i preko 24000 različitih rukom pisanih dokumenata i litografskih kopija. „Trebalo bi da potražimo spisak skulptura koje se nalaze u Hofburgu ili katalog austrijskih umetnika iz Hristovog doba. Nažalost, postoje dobri izgledi da ti dokumenti neće biti na engleskom.“ „To me iskijučuje iz potrage“, priznao je Pejn. „Mogu li da pomognem na drugi način?“ „Možda bi mogao da pogledaš da li se na nekoj od slika nalazi i naš nasmejani prijatelj. Ko zna? Moguće je da vreba iz nekog ćoška.“ Pejn je potvrdno klimnuo, zadovoljan što može da uradi nešto što ne obuhvata nasilnu provalu. „Gde ćete vi biti?“ „Većina starijih knjiga drži se na drugom i trećem spratu. Uz malo sreće, Marija i ja pronaći ćemo dokumente koji datiraju iz doba Hrista.“ „Ja idem s njima“, dodao je Džons. „Za slučaj da situacija gore nije čista.“ Pejn ih je posmatrao kako se muče s punim sandukom knjiga, ali im nije ponudio pomoć. Znao je da ima prečih briga od toga, na primer, da proveri ima li u prizemlju stražara. Takođe, trebalo je da osmotri da li se negde nalazi lik nasmejanog čoveka, ali sve dok se ne uveri da su sami, prva

briga bila mu je da osigura da u biblioteci nema opasnosti. Bezbednost na prvom mestu. Kredo kojeg se valja držati u životu. S pištoljem u ruci, Pejn se prikradao zadnjem delu Velikog hola, hodnikom prekrivenim freskama čija se zasvođena tavanica oslanjala na niz stubova nalik na drveće. Iza njega se nalazila najpoznatija znamenitost Nacionalne biblioteke. Kupola, visoka preko dvadeset sedam metara – kroz koju je prodirala prirodna svetlost – dizala se iznad njegove glave poput galerije u krcatom pozorištu, a ipak, niko od ljudi koji su ispunjavali balustrade nije bio stvaran. Naime, sve ih je naslikao Danijel Gren, 1730. godine. Pejn je taman stigao do sredine prostorije pod kupolom, kad je osetio zujanje mobilnog telefona u džepu. „Halo?“ prošaputao je. „Signor Pejn?“ rekao je Frenki. „To vi? Ja ne bio siguran da P se vi javila na telefon. Ja zove svaki sat vremena još od juče. Što ne dižete slušalica?“ Pejn nije imao kad da mu objašnjava – morali su da obave razgovor za manje od minut, inače je rizikovao da mu uđu u trag – stoga je rekao: „Isključio sam ga, da se baterija ne bi ispraznila.“ „A! Pametno. Upotreba samo u velika nužda. To baš pametno!“ Pejnu su smesta setio jučerašnjeg razgovora. Ne samo zato što je prekinuo vezu pre no što je Frenki stigao da mu kaže za leševe vojnika u Orvijetu, nego i zbog napada u Kisendorfu. Možda njegov mobilni ipak nije bezbedan? Stoga je Pejn rekao: „Stavi na papir sve što želiš da mi kažeš, ali baš sve. Kasnije ću ti se javiti i reći ti broj faksa na koji možeš da pošalješ izveštaj. Ali, nemoj da šalješ sa svog faksa. Pošalji s nekog javnog, kojem se ne može ući u trag. Kapiraš?“ „Da, ali...“ „I ne zovi više na ovaj broj. Nije bezbedno.“ Pejn je prekinuo vezu pre no što je Frenki stigao bilo šta da kaže, ponosan što je obavio razgovor za svega dvadeset tri sekunde. Ipak, to nije ništa značilo. Pejn i njegova grupa nedugo potom su otkriveni.

* * * Nik Dajl nije imao ni vremena ni potrebne papire za put u Kinu. Međutim, pozvao je NCB u Pekingu onog časa kad je rešio zagonetku čioda. Policija je u prvi mah bila skeptična, sve dok mediji nisu dobili dojavu. To je za Kineze bilo sasvim dovoljno. U roku od nekoliko minuta, pojačali su straže oko svih glavnih turističkih znamenitosti u gradu, dajući sve od sebe da deluju efikasno u očima novinara. Katrina Kolins bila je deo novinarske svite. Stajala je kao hipnotisana, dok su njene tamnoplave oči pratile džinovski krst koji je lagano plutao naniže. Fotoaparati su škljocali, a novinari žurili da pogode gde će se padobran prizemljiti. Vojnici naoružani automatskim puškama M14 upravili su oružje ka nebu, čekajući naređenja, dok su komandni oficiri pokušavali da odrede stepen opasnosti. Kroz slušalicu Kolinsove dopiralo je urlanje CNN-ovog direktora vesti. Prenos uživo trebalo je da počne za manje od minuta. Njenom kamermanu, Šonu Ferliju, bilo je rečeno da prati dešavanja što je moguće duže, dok će Kolinsova opisivati ono što bude videla na malom monitoru. „Sranje, sranje, sranje!“ opsovala je u sebi. Sminku je trebalo da dotera, a i nije imala pojma šta da kaže. „Nisam zadovoljna. Uopšte nisam zadovoljna.“ Direktor je ignorisao njene primedbe. „Krećeš za jedan... dva... tri.“ Prizor krsta koji pada s neba pojavio se na TV ekranima širom sveta. „Nalazim se ispred Zabranjenog grada u Pekingu, gde je pre nekoliko časaka, visoko iznad grada, primećen padobran... Kao što možete videti, izgleda da pred sobom imamo četvrtu žrtvu u bizarnom nizu raspeća koja privlače pažnju celog sveta.“ U dnu ekrana, CNN je za to vreme emitovao opis prethodnih slučajeva. „Žrtva je muškarac tridesetih godina. Klinovima je prikovan za krst, slično raspeću Isusa Hrista.“ „Pobogu!“ zaurlao je direktor kroz slušalice. „Ne povezuj to s religijom!“ Kolinsova se pribrala. „Vidi se kako krv curi iz dlanova i stopala žrtve, sliva se niz drvo kao u horor filmu.“ Ferli je zumirao bliže, pokušavajući da dobije bolji snimak. „Vidim i da mu se krv sliva niz slabinu, iz rana, u malim

talasima, kao... O bože! Pogledajte mu lice! Upravo je otvorio oči! Isuse! Živ je!“ „Jebo te!“ dreknuo je direktor. „Ne uzimaj uzalud u usta ime Isusovo! Razbesnećeš ceo Biblijski pojas! Kolinsova je nastojala da ostane mirna. „U ulicama oko mene gomilaju se vojnici, koji ne znaju šta da rade. Ne znam da li shvataju da je žrtva živa, da možda postoji šansa da spasu tog čoveka i dobiju informacije o ubici.“ Bacila je pogled na monitor, tražeći nešto što bi mogla da opiše. „Pokušavam da nađem avion, ali niti ga vidim niti čujem. To samo čini misteriju većom. Odakle je došao? Zašto je ubica odabrao Kinu? Šta pokušava da kaže?“ Krst je nastavljao da pada, polako lelujajući ka unutrašnjem dvorištu Zabranjenog grada. „Zbog nepovoljnog ugla, za koji trenutak izgubićemo vizuelni kontakt s padobranom. Trenutno se nalazi na oko sto pedeset metara iznad velike palate, u koju izveštačima nije dozvoljen ulaz. I dalje pratimo žrtvu. Vojnici trkom odlaze ka najbližoj kapiji, svi sa oružjem u rukama, za slučaj napada... Ne vidim medicinsko osoblje. Nadam se, međutim, da su lekari unutar ovih veličanstvenih zidina, i da čekaju da se padobran prizemlji.“ Ferli je pratio padobran sve dok se njegova kupola nije izgubila s vidika, a potom žurno okrenuo objektiv prema Kolinsovoj koja je stajala na trotoaru. Njene plave oči gledale su direktno u kameru. „Već godinama radim kao izveštač vesti, ali još nikad nisam videla nešto ovako bizarno... A zahvaljujući magiji televizije, i vi ste bili u prilici da to posmatrate zajedno sa mnom.“ U svojoj hotelskoj sobi u Bostonu, Nik Dajl je klimnuo glavom na taj komentar. „Rijaliti šou, nema šta.“ Utišao je ton i prišao svom panou. Mesta zločina obeležavale su četiri crvene čiode. Četiri različita kontinenta, četiri različite žrtve. Svi povezani na karti sveta dvema pravim linijama. Linijama koje formiraju džinovski krst. Linijama koje se seku u Italiji. Ali, gde u Italiji, pitanje je sad? Geografski krst promašivao je Rim i Vatikan za više od osamdeset kilometara. To je iznenadilo Dajla, jer su se oba mesta uklapala u kriterijume

ostalih slučajeva. Čuveni gradovi i buljuci turista značili su obilje pažnje. Ipak, koliko je Dajl mogao da vidi, centralna tačka krsta nalazila se negde u regionu Umbrije, usred nedođije. Dajl se nagnuo napred da bi bolje video, ali shvatio je da će mu trebati detaljna karta Italije da bi našao mesto na kojem se seku geografska širina i dužina. Tamo će se nešto dogoditi. Nešto veliko. Nije znao šta, ali znao je da je lokacija ključna. Znao je da centar krsta označava to mesto. * * * Bojd i Marija razvili su se u strelce na gornjim spratovima biblioteke, u potrazi za informacijama o nasmejanom čoveku. To je pružilo Džonsu savršenu priliku da provede malo vremena nasamo s Marijom. Pronašao ju je pored zbirke rukopisa na drugom spratu. „Šta tražiš?“ „Iglu u plastu sena“, šapatom je odvratila. Džons se okrenuo oko sebe, upijajući pogledom silne knjige i artefakte. „Velik neki plast... A kako izgleda ta tvoja igla? Možda mogu da pomognem.“ Slegla je ramenima. „Nemam predstavu...“ „Super! To nam baš sužava spisak.“ Marija mu je prišla malo bliže, nežno milujući prstima korice knjiga. „Moraš da priznaš da ima izvesne ironije u tome što smo ovde. Mislim, od svih mesta na svetu, mi dokaz o Hristovoj smrti tražimo baš u Hofburgu. Nekako se slaže, zbog koplja.“ „Zbog koplja? Kakvog koplja?“ „Koplja sudbine. Onog koje je probolo Hrista. Nalazi se ovde u Hofburgu.“ „Oh. Tog koplja.“ Klimnula je glavom. „Jesi li znao daje Hitler 1938. po okupaciji Austrije, prvo došao ovamo i uzeo koplje? Istoričari kažu da ga je baš ono i navelo na ideju da zavlada svetom. Video ga je još kao dečak i imao je viziju da će ga to koplje učiniti nepobedivim.“

Međutim, Hitler nije bio jedini koji je verovao u to oružje. Prema legendi, posedniku koplja bila je zagarantovana moć da zavlada svetom. Ali, ista legenda govorila je i da će, ako izgubi koplje, vrlo brzo umreti – što se pokazalo i u praksi onda kad je Hitler oduzeo sebi život jedva osamdeset minuta nakon što su američke trupe zauzele bunker u kojem je čuvana relikvija. Neki to pripisuju koincidenciji, a neki kobi. Istorija Svetog koplja (poznatog i kao Koplje sudbine), može da se prati kroz vekove, iako niko nije siguran da li ga je zaista upotrebio Longin, rimski centurion koji je navodno probo Hristovu slabinu. Neki istoričari smatraju da je pola metra dugo sečivo iskovano više vekova posle smrti Hrista, te da nije ništa više od podvale. Neki izučavaoci Biblije spremni su da odu i korak dalje. Ne samo da smatraju da je koplje plod mašte, nego tvrde i da je Longin takođe izmišljen, budući da se njegovo ime ne pominje ni u jednoj hronici ili tekstu sve do pojavljivanja Jevanđelja po Nikodimu, 715. godine. Štaviše, budući da je „Longin“ latinizovana verzija longche, grčke reči za koplje, veruju da je ime izmislila Crkva, da bi dala ime čoveku nepoznatog lika. „Jevanđelja kažu da je koplje dokazalo da je Hrist mrtav. A mi smo sad ovde i tražimo dokaz da Hrist nije umro na krstu. Ironija je neverovatna.“ Džons je ćutao, razmišljajući o njenim rečima. „A šta ako to nije ironija? Šta ako postoji razlog što se i koplje i nasmejani čovek nalaze ovde? Šta ako je baš Longin nasmejani čovek?“ Marija se nasmejala. „Mora da se šališ.“ „Uopšte ne“, odlučno je odvratio. „Longin je bio umešan u raspeće, je 1' tako? Ipak, niko ne ume da kaže kako je izgledao, a u istorijskim hronikama pominje se tek posle propasti Carstva. To deluje vrlo čudno, ako se ima u vidu da su Rimljani bolesno pedantno zapisivali svaku sitnicu. Dakle, možda je Tiberije štitio njegov identitet. Možda je po njegovom nalogu izbrisan iz istorijskih hronika.“ „A šta je sa slovom P? Prsten na statui ima na sebi slovo P. Ono mora da ima neko značenje.“ „Možda i ima. Šta ako je Crkva zaista izmislila ime Longin, kao što neki tvrde? Možda se u stvari zvao Petar ili Pavle, ili ko zna kako. Hoću da

kažem, Longin je stajao pored krsta za vreme raspeća, tako da je vrlo lako mogao da doturi Hristu mandragoru. Uz to, on je rekao okupljenom narodu da je Hrist mrtav, a potom dokazao to tako što mu je probo slabinu kopljem.“ Marija je stajala i ćutala, poredeći Džonsovu teoriju s onim što je znala. Duboko u duši, osećala je da se nešto ne uklapa, da je šira slika nepotpuna. Nekoliko časova kasnije, shvatiće zašto. * * * Nik Dajl je listao atlas sve dok nije našao kartu Italije. Preko šarene površine, pažljivo je povukao dve linije, povremeno bacajući pogled na čiode na svom panou. Dobro je znao da je greška od petšest milimetara sasvim dovoljna da promaši cilj za osamdesetak kilometara. Kao što je i očekivao, dve linije sekle su se u Umbriji, plodnoj oblasti poznatijoj po kvalitetnoj obradivoj zemlji nego po turističkim znamenitostima. Zaintrigiran, Dajl je popravio naočari na nosu i usredsredio se na tačku preseka dveju linija, tražeći mesto ka kojem su pokazivala četiri kraka. „Orvijeto“, šapnuo je. Nešto u vezi s tim gradom zvučalo mu je poznato. Nešto odskora. Dajl je proverio imejl na svom laptopu. U više poruka pominjala se eksplozija bombe u autobusu nedaleko od Orvijeta i potraga za doktorom Čarlsom Bojdom. Uzeo je mobilni i ukucao broj lokalnog NCB-a, odakle su ga povezali sa Anrijem Tulonom. Anri se javio na treće zvono. „Nik, druže, gde si danas?“ „U Bostonu, ali ne zadugo.“ „Ma, nemoj? Šta je, odlučio si da daš otkaz i ostaviš mene da šefujem? To je stvarno lepo od...“ „Bojd“, prekinuo ga je Dajl. „Doktor Čarls Bojd. Šta možeš da mi kažeš o njemu?“ „Trenutno je vrlo popularan. Traži ga cela Evropa. A što pitaš?“ „Imam osećaj da bi mogao da bude povezan s mojim slučajem. Šta možeš

da mi pošalješ?“ „Šta god hoćeš... Ali, zbunjen sam. Kako bi on mogao da...“ „Prosto puštam nos da me vodi. Možeš li, molim te, da mi pošalješ podatke što pre? Moram da ih dobijem pre no što sednem u avion.“ „U avion? Ali, nisi još gotov u Bostonu. Imam onaj podatak o faksu koji si tražio.“ Sranje, pomislio je Dajl. Sasvim je zaboravio na faks. Osoba koja ga je uputila Interpolu znala je za smrt Orlanda Poupa pre no što se dogodila. Ako je Dajl nađe ovde u Bostonu, možda će slučaj biti rešen. „Okej, pričaj, ali brzo. Još uvek nameravam da stignem na avion.“ „Ali, Nik, zar ne misliš da...“ „Daj, Anri! Valjda mi dosad već poznaješ ton. Nisam raspoložen za tvoja sranja, ne danas. Samo mi pošalji ono što mi je potrebno. Ne malo kasnije, ne posle tvoje sledeće cigaretpauze, nego odmahl Jesi li me razumeo? Odmah, jebo te!“ Tulon se iscerio. Voleo je da nervira svog šefa, pogotovo otkako je Dajl dobio unapređenje koje je priželjkivao za sebe. „Opusti se, Nik! Proveri inboks. Podatak bi trebalo da te čeka.“ Nik Dajl je znao da je faks važan. Kad bi ušao u trag pošiljaocu, mogao bi da utvrdi direktnu vezu sa zločinom, a možda čak i da identifikuje ubicu ili jednog od saučesnika. Ipak, zaključio je da ovog trenutka ima preča posla, stoga je pozvao Čenga u Iokalnom NCB-u i naložio mu da se pozabavi time. „Nemoj da uprskaš“, govorio je Dajl u slušalicu, žureći kroz zgradu aerodroma „Logan“. „Čim dobiješ podatak, baci se na posao. Ostavi sve drugo po strani. Ne govori nikom ništa. Samo radi. Jesi li me razumeo? Pozvaću te za par sati iz aviona.“ „Nema problema. Otići ću kući i čekati vaš poziv... Još nešto, gospodine?“ „Da, saznaj sve što možeš o Pekingu. Kad budemo razgovarali, hoću da mi preneseš najnoviji razvoj događaja.“ „Da, gospodine.“ Dajl je bacio pogled na jedan od monitora s najavom odlaznih letova, pokušavajući da ustanovi koji je njegov izlaz.

„Jesi li ikad bio u Kini?“ „Ne, gospodine.“ „A tvoji roditelji? Odakle su?“ „Iz Nuenka.“ Napravio je grimasu. „Nuenk? Nikad čuo. Je 1' to negde blizu Pekinga?“ „Ne baš, gospodine. To je u Konektikatu.“ Dajl se osećao kao idiot. Dao je sve od sebe da promeni temu. „Saznaj ono što mi treba, Čeng. Pozvaću te pre nego što sletim.“ „Gospodine? Ako smem da pitam, koliko traje let do Kine?“ „Do Kine? Ja ne idem u Kinu, nego u Italiju.“ „Čekajte“, zbunjeno je izustio Čeng. „Mislio sam da istražujete današnje ubistvo?“ „Ni slučajno. Idem u Italiju da sprečim sledeće.“ * * * Dante Pelati ušao je u očevu kancelariju i zatekao ga za stolom, s porodičnom fotografijom u rukama. Njegov otac bio je zatvoren čovek, koji je većinu ljudi držao na distanci. Izuzetak je bio Danteov stariji brat Roberto. Roberto je bio Benitov prvenac, što ga je u Benitovom svetu činilo princom prestolonaslednikom. Između njih dvojice postojala je spona koja nikad nije obuhvatala Dantea. Barem ne dok je Roberto bio živ. „Dobio si moju poruku?“ upitao je Benito. Oči mu behu zakrvavljene, a obrazi umrljani suzama, prizor koji Dante nikad nije video. I u kojem je, zapravo, uživao. „Odmah sam došao“, prošaputao je. „Šta mogu da učinim?“ Benito je odložio fotografiju na sto i okrenuo se prema Danteu. Shvatao je da je on sada ključ svega, svega što je porodica Pelati godinama skrivala. A to je nateralo Benita da učini nešto zbog čega se osećao nelagodno. Da porazgovara sa mlađim sinom o nekim ličnim stvarima. „Znam da nisam uvek bio pored tebe kad sam ti trebao... da nisam bio dobar otac ... to sada shvatam, i... to je jedna od stvari zbog kojih se najviše kajem u životu.“ Dante se prenerazio. Ceo život je čekao da čuje te reči. Večito se pitao

šta treba da se desi da bi potekla ovakva osećanja. Sada je znao. „Mogao bih da ti se izvinjavam ... ali to ne bi bilo u redu... Zaslužuješ više od toga... Zaslužuješ istinu.“ Benito je utonuo u fotelju, boreći se da dođe do daha. Jednom je već održao taj govor, davno, kad je Roberto ušao u odgovarajući uzrast. Ali, ovaj razgovor biće drugačiji. Sada neće govoriti o tajnama skrivenim u Orvijetu i svojim nadama. Umesto toga, izneće mu u kratkim crtama plan koji je već pokrenut. I samo što nije sproveden u delo. „Oče“, upitao je Dante, „istinu o čemu?“ „Istinu o našoj porodici.“ * * * Pored prijemnog pulta stajala je gomila novina povezana jarkožutim kanapom. Prošlo je već nekoliko dana otkako je Pejn poslednji put video vesti. Prelistavao je gomilu sve dok nije naišao na novine na engleskom. Odneo ih je na sprat i pronašao mirno mesto, odakle je mogao da motri na eventualnu pojavu stražara i čita novosti o najopasnijem čoveku Evrope. Doktor Čarls Bojd je u svim člancima prikazivan kao hladnokrvni ubica, čovek koji se ne libi ničega da bi dobio ono što želi, premda u novinama nisu teoretisali o tome šta bi to moglo da bude. Za njih je bio opasan begunac od zakona, koji za sobom ostavlja krvav trag. Nije bilo ni reči o katakombama ni o helikopteru iz kojeg su očigledno pokušali da ga ubiju. Ni reči o tridesetogodišnjoj profesorskoj karijeri ni o svim onim nagradama koje je dobio u Doveru. Dobro su znali da ljudskost ne prodaje novine. Prodaje ih nasilje. To je dokazivao članak odmah pored onog o Bojdu. Zvučan naslov glasio je „Ubica s raspećem“, iznad fotografije nekog čoveka ubijenog u Danskoj. U normalnim okolnostima, Pejn bi ignorisao taj napis, iz principa. Zbog toga što su fotografija i naslov bili u toj meri senzacionalistički da su odvlačili pažnju od svih ostalih članaka u novinama, bez obzira na to koliko je smrt bila brutalna i nasilna. Ipak, reč raspeće privukla je Pejnovu pažnju. Na brzinu je preleteo pogledom članak, u kojem se objašnjavalo sve ono što se dogodilo u Elsinoru i Libiji. Priča je završavala urednikovom napomenom koja je

upućivala na najnovije vesti na sportskoj strani, jednostavnim rečima: „Treća žrtva je Poup.“ „Jebo te“, promrmljao je, znajući ko je umro još pre nego što je okrenuo stranu. Orlando Poup bio je jedan od najpoznatijih sportista na svetu, rame uz rame s Tajgerom Vudsom i Šekilom O'Nilom. Ako je ubijen, ta priča će preteći sve ostale naslove, tako da će doktor Bojd odjednom postati sporedna stvar. Pejn je prelistao do sportske strane, ali tamo nije našao ništa više od kratkog pasusa u kojem je pisalo da je Poup nađen raspet u Fenvej Parku, te da ništa drugo ne može da se kaže, budući da je vest stigla pred samo zaključenje broja. Nije bilo fotografija, citata ni komentara. Najveća sportska priča decenije, a on nije znao ništa o njoj. Frustriran, Pejn je uzeo novine i krenuo, s namerom da ih pokaže Džonsu. Međutim, nije stigao, jer su Džons i Marija u to vreme već počinjali razgovor s Bojdom, koji je letimično pregledao savremeni tekst koji je detaljno opisivao istoriju Hofburga. Bojd se nadao da će saznati koji je vladar sagradio deo građevine u kojem se nalazio nasmejani čovek. „Jeste li našli nešto?“ upitala je Marija. Bojd je nastavio da čita još nekoliko sekundi pre no što se okrenuo prema njoj. „Hmm? Izvini, nisam čuo šta si rekla?“ Osmehnula se. Isti stari doktor Bojd. „Rekoh, jeste li našli nešto?“ „Samo deliće, draga moja. Samo deliće. Da barem imam neku sitnicu prema kojoj bih se upravljao, siguran sam da bih mogao da lociram valjan dokaz.“ Širokim zamahom ruke pokazao je na ostatak biblioteke. „Ubeđen sam da se tu negde nalazi odgovor.“ „Slažem se“, odvratila je, osmehnuvši se. „Di Džej ima teoriju koju bih volela da čujete.“ Bojd je pogledao Mariju, a zatim ponovo Džonsa, da bi se uverio da misle ozbiljno. Izraz na njihovim licima potvrdio mu je da se ne šale. „Pričaj. Slušam te.“ Pejn je takođe slušao. Međutim, pre no što je Džons stigao da izusti i jednu jedinu reč, Pejnovu pažnju privukla je pometnja koja se začula s drugog kraja biblioteke. Prvo otvaranje vrata, a zatim prigušen zvuk koraka.

Mnogobrojnih koraka. U zgradu je istovremeno ušlo više ljudi. To je moglo biti osoblje zaduženo za čišćenje, ali i tim naoružanih stražara. Pejn to sa svog mesta nije mogao da razazna. U svakom slučaju, bilo mu je jasno da su u nevolji. „Sakrij ih“, rekao je Džonsu. On sam je već sledećeg trenutka znao šta mu je činiti. Dovoljno su dugo bili zajedno i svaki od njih je dobro poznavao taktiku onog drugog. Pejn je izvukao luger koji mu se nalazio za pojasom i tiho pretrčao preko celog drugog sprata, nečujno se provlačeći između stubova i statua. Police iza njega behu ispunjene hiljadama svezaka. Štitile su ga tako od napada s leđa, a spreda mu je kakvu takvu zaštitu pružala debela drvena ograda balkona. Njegov položaj bio je uzdignut, najmanje pet metara od poda. Skupivši se ispod stola smeštenog pored drvene ograde, kroz reljefne balustere, mogao je da vidi najveći deo Velikog hola. Dvojica u odelima stajala su u senci glavnog ulaza, dok je treći petljao nešto oko tapiserije na desnom zidu. Pejn je čisto sumnjao da biblioteka ima sef u prostoru predviđenom za javnost, što je, po njegovom mišljenju, ostavljalo samo dve mogućnosti: bezbednosni sistem ili tablu s prekidačima za struju. Odgovor je dobio nekoliko časaka kasnije, kad je tavanica blesnula u eksploziji svetlosti. Nije skidao oči s trojice ljudi, koji su se okupili negde na sredini velikog prostora. Bili su više od trideset metara daleko od njega, što nije dozvoljavaio da Pejn vidi ili čuje bogzna šta. Tu i tamo začulo bi se mumlanje, nalik na brz odgovor, ali ništa što bi mogao da razabere. Delom zbog daljine, a delom zbog jezika kojim su govorili. U svakom slučaju, nije imao predstavu ko su ti ljudi ni zašto su tu. Imao je osećaj da nisu došli po njega i njegovu ekipu. Da jesu, ne bi stajali nasred biblioteke i bili toliko bučni. Šunjali bi se duž zidova, ciljajući oružjem u sve uglove i niše, sve dok ih ne nadu. Nije video ništa slično, što ga je navelo na pomisao da pridošlice nemaju pojma da su Pejn i društvo tu i da će sve biti u redu pod uslovom da ostanu tihi. Njegova teorija promenila se već sledećeg trenutka, kad je jedan od njih

glasno uzviknuo: „Bojde, besmisleno je da se kriješ, znam da si tu. Izađi i suoči se sa mnom kao muškarac.“ Tokom godina provedenih u borbi, Pejn je video mnogo suludih stvari, ali ovo beše prvi put da je iko izazvao nekog od njegovih ljudi da mu izađe na megdan. Izazovi tipa izađi i pokaži se ne piju vodu u većini situacija. Stvari su postale još luđe kad je Bojd izronio iz jednog od prolaza između polica. S izrazom prkosa na licu, koji je govorio da namerava da napravi glupost – na primer, da izazove onog tipa na dvoboj – Bojd je uzviknuo preko Velikog hola: „Dođi i uhvati me, dilejo!“ Dakle, Pejn se umalo ukenjao na licu mesta. Jeste da se u životu nagledao raznoraznih zajeba i gluposti, ali i dalje mu nije bilo jasno zašto bi, za ime sveta, obučeni operativac CIA, neko ko je navodno genije, bio spreman da oda svoj položaj i stavi na kocku sve što su pokušali da postignu? Idiot! Gde mu je pamet, do đavola? Bojd je stajao nepunih desetak metara daleko. Nije znao da se Pejn nalazi pod jednim od stolova. A ovaj se, opet, na trenutak našao u iskušenju da ga ućutka i zaštiti ostatak tima. Nekoliko metaka u koleno i Bojd bi poleteo preko ograde, isto kao Demijenova mama u Predskazanju. Međutim, odbacio je tu pomisao kad je ugledao Mariju kako se prikrada iza Bojda. Pejnov svet se u tom momentu okrenuo naglavce. Nešto se dešavalo, ali nije znao šta. Da li se tu nalaze i stražari koje ne može da vidi? Ili su on i Džons jednostavno prevedeni žedni preko vode? Pejn je shvatio odgovor onog časa kad je video ko stoji tamo dole. Bilo je nasmejano lice Petera Ulstera, čiji su rumeni obrazi sijali pod svetlima Velikog hola. Podigavši pogled ka Pejnu, rekao je: „Džonatane, momče! Tu si. Nadam se da nemaš ništa protiv, prosto sam pomislio da bi nam dobro došlo pojačanje.“ Sišli su u prizemlje, gde su se zvanično upoznali, a Bojd se ponovo našao sa starim kolegom. Iako je na sebi imao odelo i kravatu, doktor Herman Vanke je bio u kućnim papučama. Tvrdio je da prave manje buke po Hofburgu, ali iskra u njegovom oku govorila je Pejnu da to radi iz čiste zabave. Vanke je bio jedan od najvećih stručnjaka za austrijsku istoriju, i stoga je smatrao da ima bogomdano pravo da bude ekscentričan. Što se Pejna tiče, nije ga bilo briga kako se Vanke oblači ako je već mogao da pripomogne

njihovoj misiji. Upitao ga je kako se upoznao s Bojdom, na šta je ovaj započeo petominutni monolog o njihovim zajedničkim danima na Oksfordu, gde su se, prema Vankeu, fantastično slagali uprkos različitosti sredina iz kojih su potekli. Drugi muškarac kojeg je upoznao bio je Maks Hohvelder, Vankeov tihi asistent. Po godinama je bio bliži Bojdu nego Pejnu, mada je bilo teško proceniti budući da je retko progovarao, a njegova kratko ošišana plava kosa uspešno je prikrivala tragove sedih vlasi. Stidljivim stiskom rukovao se s Pejnom, a potom se ućutao i praktično nestao u prostoriji punoj snažnih ličnosti. U svakom slučaju, posle nekoliko minuta ćaskanja, Pejn je znao da je vreme da se vrate poslu. Počeo je od najočiglednijeg pitanja. Zašto je Vanke u Hofburgu? „Zbog istraživanja, Herr Pejn, zbog istraživanja.“ Njegov engleski bio je savršen, s malo ili nimalo akcenta, premda je povremeno, zarad sopstvenog zadovoljstva, ubacivao poneku nemačku reč. „Taman sam se spremao da pregledam jednu od kraljevskih zbirki, kad sam ugledao svoje stare drugare, Petera i Franca. Odmah sam shvatio da su namerili neku nepodopštinu, pa sam rešio da se malo našalim s njima.“ Pokazao im je na šta misli uzviknuvši nekoliko austrijskih izraza prikladnijih za stalag, nego za biblioteku. „Kad su digli ruke uvis, odmah sam znao da rade nešto skandalozno. Nešto u čemu bih svakako trebalo da učestvujem.“ Ulster se u neprilici počešao po obrazu, što beše reakcijakoja je Pejnu rekla da je regrutovanje Vankea bilo više rezultat primoranosti nego plana. „Posle je bilo lako“, rekao je Vanke. „Poslao sam Franca napolje da zagovara stražara, dok mi Peter ne ispriča najosnovnije stvari. Čim sam čuo Čarlsovo ime, znao sam da moram da vam pomognem. Hteo on to ili ne.“ „Nadam se da je to u redu“, izvinjavao se Ulster. „Znam da je trebalo da izmislim nešto i ne uvlačim Hermana u ovo, ali smatrao sam da bi mogao da bude od koristi, s obzirom na njegovu reputaciju. Barem se nadam da je tako. Ne bih voleo da sam pogrešio.“ Bojd je pogledao Pejna i slegao ramenima, s rezigniranim izrazom koji je savršeno odslikavao njegova osećanja. Nisu ni pomišljali da se ljute na