Chris Kuzneski - Krst

Ulstera ili da ga izbace iz biblioteke. Prosto je pozvao jednog od Bojdovih najboljih prijatelja, čoveka koji je o istoriji Austrije znao više nego svi ostali zajedno, da im pomogne u istraživanju. Ako je već morao da se izlane pred nekim, onda taj čovek i nije bio loš izbor. Srećom, Ulster nije istrtljao onoliko tajni koliko su se pribojavali – samo neke osnovne stvari o nasmejanom čoveku i ni reč o katakombama. Stoga je Bojd dopunio Vankeovo poznavanje situacije nekim činjenicama, na šta se ovaj smesta preobrazio iz luckastog ekscentrika u istoričara svetskog glasa. „Odakle da počnemo, odakle da počnemo?“ mumlao je ispod glasa. Potom se bez reči uputio negde u utrobu biblioteke, u pratnji Bojda, Ulstera, Marije i nemuštog asistenta. Pejn je uhvatio Džonsa pre nego što je ovaj stigao da ode s njima, rekavši mu da moraju da popričaju. „Šta je bilo?“ upitao je Džons. „Toliko smo se zaokupili Bojdovim istraživanjem da smo izgubili iz vida širu sliku. Nešto važnije od katakombi.“ „Važnije od katakombi? Shvataš li ti da smo na rubu da dokažemo da Hrist nije umro raspet na krstu? Meni to deluje prilično važno.“ „Aha, znam, ali... Prosto stičem osećaj da se zapravo dešava nešto drugo.“ Džons ga je pažljivo posmatrao. „Daj, čoveče! Nećeš sad valjda opet da mi pričaš o tom tvom šestom čulu koje dolazi iz stomaka.“ „U stvari, kad sam pročitao ovo, otišlo je i dalje od stomaka.“ Pejn mu je dodao novine koje je pročitao. „Meni ovo deluje kao prevelika koincidencija.“ „Šta to?“ „Činjenica da mi istražujemo raspeće, a po celom svetu se pojavljuju raspeti ljudi. Prvo neki pop iz Vatikana. Onda nepalski princ. A sinoć neko još veći. Razapeli su Orlanda Poupa.“ „Sveca?“ Klimnuo je glavom. „Našli su ga na Fenveju.“ „Ne seri?“ Džons je načas zaćutao. „A ti misliš da to ima neke veze s nama?“ „Pogodi kad su počela raspeća. U ponedeljak. Istog dana kad je Bojd pronašao katakombe. Istog dana kad je raznesen autobus. Istog dana kad smo

se mi uključili u igru... Reci da sam paranoičan, ali to ne može da bude slučajnost.“ „Može“, uveravao ga je Džons. „Do đavola, ne mora da bude ništa više od...“ „Od čega? Od igre slučaja? Kad si poslednji put čuo da su nekog raspeli? I kad je poslednji put ubijen neki vatikanski pop? Možeš li da se setiš jednog jedinog primera tokom poslednjih dvadeset godina?“ Pejn je čekao odgovor za koji je znao da neće doći. „Kad ti kažem, Di Džeje, ovo je sigurno povezano. Ne znam ni kako ni zašto, ali upetljali smo se u nešto mnogo veće od doktora Bojda. A moj unutrašnji osećaj mi govori da će stvari postati mnogo gore ukoliko vrlo brzo ne provalimo o čemu se radi.“ * * * Tenk Harper i njegov tim sleteli su na aerodrom u Dasjingu pre no što je telo palo na zemlju. Pilot je kružio nisko, u širokim krugovima, što je značilo da neće imati problema s radarima. Ne s Kinezima. Dok oni dignu izviđačke avione sa zemlje, na sletnoj pisti uveliko će pasti goveda, a Harperov avion biće sakriven u gustoj vegetaciji. Ali, zato ga je Menzek i odabrao za ovaj posao. Znao je da Harper neće dozvoliti da bude uhvaćen. Međutim, ono što Menzek nije znao bilo je da ga je Harper odmah prozreo. Naime, Harper je odavno shvatio da, u njegovoj profesiji, najteži deo nije sama misija, već isplata nakon obavljenog posla. To je bio najopasniji i ujedno najzabavniji zadatak – pogotovo kad je reč o novom poslodavcu. O nekom s kim dotad nije sarađivao, kome nije mogao da veruje. O nekom poput Ričarda Menzeka. Menzek je telefonirao Harperu početkom nedelje i rekao mu da će lovu deliti u subotu, u vili u Rimu. Trebalo je samo da stignu na vreme za isplatu. Harper se osmehnuo, a potom mu postavio direktno pitanje: „Hoćeš li nas ti sačekati tamo?“ Menzek ga je uveravao da hoće. Dao mu je časnu reč. Dabome, Harper je znao da Menzekova reč ne vredi ni pišljivog boba. Ne samo da se lažno predstavio – pravo ime bilo mu je Roberto Pelati – već je,

iz nekog razloga, njegov alias bilo ime nestalog operativca CIA. Zašto bi iko tako postupio? Zašto bi odabrao ime koje ima istorijat? Harper to nije mogao da razume da ga ubiješ. Ipak, Pelatijeva varka rekla mu je sve što je trebalo da zna: nije imao nameru da mu plati. Da bi stvar bila još gora, Pelati je tražio da se s Harperom i njegovim timom sretne čim stignu u Italiju, po čemu je Harper znao da će se u vili desiti nešto gadno. Nešto krvavo. Nešto nasilno. Istini za volju, to mu nije smetalo. Harper se nadao da će dobiti milion dolara, ali zadovoljiće se i nečijim skalpom. Harperov krst prizemljio se u glavnom dvorištu Zabranjenog grada, gde ga je smesta progutao tim maskiranih i naoružanih vojnika. Predstavnici lokalnog NCB-a stajali su u blizini, zahvaljujući telefonskom pozivu od Dajla, koji im je rekao da zaštite dokaze onoliko koliko je to moguće a da ne izlazi iz okvira humanosti, mada je definicija tog termina u Kini bila drugačija nego u Americi. Kineski personal iz odeljenja za opasne materije obradio je krst, a potom radiom izvestio štab. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je donesena odluka da se pripadnicima saniteta dozvoli da pregledaju žrtvu. Vojni lekari utvrdili su da Pol Adams ima pristojne izglede da preživi, ali samo ukoliko ga hitno prebace u bolnicu, i operišu. Zapovednik trupa na licu mesta zahvalio im je na trudu i rekao da će pokušati da dobije dozvolu. Klimnuvši glavom, lekari su otišli natrag do Adamsa bez prigovora. Znali su da se u njihovoj zemlji tako radi, te da bi svaka rasprava natovarila njima i njihovim porodicama nevolje na vrat. Sat vremena kasnije, stiglo je naređenje s vrha: odbija se zahtev za medicinskom evakuacijom. Zabranili su da Adams iz bilo kog razloga napusti Zabranjeni grad. Čak i ako to znači njegovu smrt. * * * Pejn i Džons stigli su ostale u odeljenju biblioteke koje beše ispunjeno hiljadama primeraka iste knjige. Barem se Pejnu činilo da je tako. Svi

primerci behu povezani u plavu, crvenu i zlatnu marokansku kožu s izgraviranim grbom princa Eugena, pripadnika jedne od elitnih evropskih porodica u srednjem veku. Iako se rodio u Parizu, Eugen je bio poštovan u Austriji, gde je ugled stekao boreći se protiv Turaka. Kasnijih godina, taj ugled dodatno je povećao poklonivši Hofburgu svoju privatnu biblioteku – desetine hiljada knjiga, uključujući i neke od najredih rukopisa koje su Italija i Francuska imale da ponude – kako bi stanovnici Beča mogli da uživaju u njima. Koristile su se, evo, i vekovima kasnije. U svakom slučaju, Bojd je sedeo pored Vankea dok je ovaj prelistavao knjige. Spazivši Džonsa, odmah ga je pozvao da sedne za sto. „Marija mi je rekla za tvoju teoriju o Longinu i ja ti čestitam na trudu. Oni koji su imali najlakši pristup Hristu za vreme njegovog iskušenja bili su centurioni, tako da je jedan od njih legitiman kandidat za učesnika u zaveri... Nažalost, siguran sam da i sam znaš da mnogi naučnici veruju da Longin nije postojao, da je bio prosto plod mašte jevanđelista.“ „Moguće je da neće još dugo gajiti to uverenje“, javio se Vanke. „Mislim da sam pronašao nešto.“ Bojd se okrenuo ka njemu. „Kako to misliš nešto?“ „Hoćeš podatke o statui, zar ne? Pa eto, našao sam ih.“ Vanke je podigao jednu od knjiga princa Eugena, otkrivajući crnobeli crteže nasmejanog čoveka koji je 1732. nacrtao neki lokalni umetnik. Pored njega nalazio se detaljan opis statue, koji je na italijanskom i nemačkom napisao Eugenov službenik. Ta informacija obuhvatala je period od skoro 2000 godina. „Prema ovom tekstu, Vindobona je još bila mlad grad kad je u nju došao čovek bez imena, koga je čuvalo više centuriona, kao da je aristokratske krvi. Dat mu je plac na periferiji grada, blizu kamenoloma u kojem se vadio mermer. Platio je meštanima da mu sagrade kuću, koju su štitile visoke zidine i oružje stražara. Proveo je tu tri decenije, sve dok se nije razboleo i umro.“ Vanke je nastavio: „Bezimeni čovek činio je sve što je bilo u njegovoj moći da bi ga zajednica prihvatila – zapošljavao je seljake, podučavao decu

religiji, poklanjao vreme i imetak svakom koga je smatrao vrednim toga. Štaviše, meštani su ga toliko voleli i poštovali da su ga nazvali Svecem iz Vindobone.“ „Ti znaš za njega?“ upitao je Bojd. Vanke je potvrdno klimnuo, odlažući knjigu na sto. „Da, mada se mitovi koje sam čuo možda ne podudaraju s činjenicama koje tražite. Svetac iz Vindobone bio je jedan od prvih Hristovih vernika. Bio je vatren propovednik hrišćanstva.“ „Hrišćanstva?“ izgovorili su svi uglas. Vanke se osmehnuo. „Lepo sam vam rekao da se neće uklopiti.“ Preneraženi, raspričali su se o novom saznanju, sve dok im Bojd nije vratio pažnju na Vankea. „Reci nam o statui“, rekao je. „Ko ju je napravio?“ „Dobro pitanje, Čarlse. Baš sam hteo da kažem nešto o tome.“ Vanke je okrenuo nekoliko listova u Eugenovoj knjizi. „Nekoliko godina posle dolaska sveca, Vindobonu je posetila grupa rimskih umetnika koje je imperator Kaligula poslao da odaju počast ovom čoveku tako što će izraditi niz mermernih kipova s njegovim likom.“ „Kaligula, kažeš? Briljantno! To znači da imamo datum! Vajari su ovamo došli najkasnije četiri godine posle Tiberijeve smrti, negde između 37. i 41. godine nove ere.“ Četvorogodišnja vladavina Gaja Cezara, poznatijeg kao Kaligula, počela je posle smrti njegovog dedastrica Tiberija, 37. g.n.e. Među prvim stvarima koje je Kaligula uradio kao imperator bilo je javno poštovanje Tiberijevog legata – uključujući i poručivanje više umetničkih dela – ne bi li postao omiljen rimskom puku. Međutim, da bi zaštitio ugled porodice, istovremeno je poništio Tiberijev testament i uništio većinu njegovih ličnih spisa. Na to je bio primoran zbog toga što je Tiberije poslednjih godina života poludeo. Ironija je u tome što je Kaligula na kraju obeščastio porodično ime gore nego Tiberije. Četiri godine njegove vladavine behu ukaljane ludilom i seksualnim izopačenostima koje su i dandanas šokantne. Među njima su neskrivene incestuozne veze s obema rođenim sestrama, mučenje i ubijanje zatvorenika kao zabava za vreme večere, držanje političkih govora u ženskoj odeći, zavođenje supruga oficira i političara pred očima očajnih muževa, i

imenovanje omiljenog konja za rimskog senatora. Vanke je nastavljao svoj rezime. „Pridržavajući se Tiberijevih poslednjih želja, imperator Kaligula je naredio da se izradi nekoliko statua od mermera iz lokalnog kamenoloma. Lice svake od njih trebalo je da izražava radosni trijumf, kao da je u posedu neverovatne tajne zbog koje može da se ruga celom svetu. Jedna od tih statua imala je da krasi svečev dom na vrhu belih brežuljaka Vindobone. Ostale su imale da se ravnomerno rasporede po zemljama snega i sunca.“ Marija je glasno uzviknula na taj izbor reči. „Sneg i sunce“ pojavljivali su se i u svitku iz Orvijeta. „S vremenom je svecu dojadilo da gleda sopstveno lice. Izgovarajući se skromnošću, dao je da uklone statuu i naredio da je unište. Međutim, centurioni nisu imali srca da unište nešto tako izuzetno. Umesto toga, postavili su statuu na drugi kraj grada, gde je postala svetilište za meštane, mesto na kojem su odavali poštu svečevoj dobroti i plemenitosti. Tamo je ostala tokom više narednih vekova, sve dok nije počela izgradnja Hofburga, kad je prebačena u drugi deo grada i postavljena na počasno mesto na jednoj od fasada.“ Biblioteku je ispunila tišina. Beše im potrebno neko vreme da razmisle o onome što su upravo saznali. Naposletku je Bojd progovorio. „Piše li još nešto? Bilo šta o njegovom imenu ili delima?“ „Ne, ništa o tome. Nešto kasnije se pominje da je jedan od centuriona zakopao svečeve tajne u belim brežuljcima, ali to je verovatno samo aluzija na njegov grob.“ „Da, verovatno.“ Vanke je nekoliko sekundi zurio u Bojda pre no što je ponovo progovorio. „Čarlse, oprosti zbog moje drskosti, ali šta tačno tražite? Mora biti da je posredi nešto izuzetno važno, jer u suprotnom ne bi rizikovao da se pojavljuješ na javnim mestima.“ Bojd ga je pogledao pravo u oči, odbijajući da kaže bilo šta. Delom da bi zaštitio Vankea, delom iz pohlepe. Za Bojda, ovo je bilo njegovo otkriće i bilo mu je muka i od same pomisli da mu neko ukrade slavu, posebno sad,

kad je bio tako blizu cilja. „Hermane, imaš li poverenja u mene?“ „Verovao ili ne, baš i nemam običaj da pomažem beguncima od zakona.“ „Onda imaj poverenja kad ti kažem: ne želiš da znaš šta tražimo. Tokom prošle nedelje poginule su desetine ljudi, nedužnih ljudi, a sve zbog ove tajne.“ Bojd se setio nesrećnika u autobusu, vrisaka u agoniji. Nije želeo da se isto desi jednom od njegovih prijatelja. „Hermane, učini sebi uslugu i zaboravi da si me danas uopšte video. Čim se situacija smiri, obećavam da ću ti se javiti i objasniću ti sve. Ali dotad, molim te, zadrži ovaj naš susret za sebe. Za sopstveno dobro.“ U Hofburgu su se zadržali još nekoliko sati, sve dok im rastuća paranoja i pomisao na naoružane stražare koji uleću u biblioteku nisu podstakli želju da odu. Uz to, većina njih je tada već morala da upotrebi telefon. Peter Ulster morao je da pozove Kisendorf i sazna razmere štete od požara. Džons je hteo da pozove Pentagon i čuje najnovije vesti o raspeću Orlanda Poupa. A Pejn je obećao Frenkiju da će mu telefonom javiti broj faksa na koji može da mu pošalje informacije. Jedino Bojdu i Mariji, nije bio potreban telefon. U toj meri bili su zaintrigirani hronikom da su je pozajmili iz zbirke princa Eugena i zadovoljili su se učenim razgovorom u tovarnom prostoru Ulsterovog kamioneta. Ostali su se smestili u internet kafić u centru Beča, nasred Ringštrase, četiri kilometra dugog bulevara načičkanog spomenicima, parkovima, školama, u kome se nalazi i čuvena Državna opera. Na severoistoku video se vrh katedrale Svetog Stefana, skoro 140 metara visok zvonik koji se dizao kao stalagmit. Sam kafić bio je prostran i pun ljudi, turista koji su obnavljali zalihe kalorija i kofeina i istovremeno pregledali elektronsku poštu. Pejn je telefonirao Frenkiju u kancelariju i rekao mu da pošalje faks sa svim informacijama koje je saznao. Nije bio rad da mu kaže broj faksa u kafiću, za slučaj da se Frenkijev telefon prisluškuje, ali smislili su način da to zaobiđu. Jedini problem je bio u tome što je Pejn morao da sačeka da Frenki dođe do sigurne linije. U međuvremenu, Džons je dobio Reskina u Pentagonu i saznao da je u

Pekingu upravo došlo do četvrtog raspeća i da o tom slučaju bruje svi svetski mediji. Stoga je rekao Pejnu da potraži TV koji emituje program CNN-a, dok im ne pošalje podatke o tri prethodna ubistva. Vesti na televiziji bile su neverovatne. Čovek prikovan za krst plutao je kroz vazduh dok je krv, kao na usporenom snimku, curila iz rana na dlanovima, stopalima i slabini. Spiker je jednoličnim glasom pričao o nizu tragedija koje su se dogodile za samo nekoliko dana, a potom je usledio intervju sa „ekspertom“ koji je izjavio da nema predstavu zašto se desilo bilo koje od tih ubistava. Pejn je nekoliko minuta gledao program, dok nije osetio nečiju ruku na ramenu. Ne preteću ruku, samo lagani dodir. Okrenuo se i ugledao Ulstera, bledog, s tragovima suza na licu. Švajcarac je upravo završio razgovor s Kisendorfom i videlo se da je potresen vestima. Pejn mu je pomogao da dođe do jedne od stolica i seo pored njega, puštajući ga da se pribere. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je Ulster progovorio o šteti u Arhivu. Bila je veća nego što je očekivao. Svi trezori su izdržali i sačuvali najvrednije zbirke od vatre i vode. Ipak, mnogi spoljni zidovi zgrade bili su uništeni, zbog čega više nije bila bezbedna za korišćenje. To je značilo da će njegovi artefakti, iako su trenutno bili u dobrom stanju, biti uništeni ukoliko se vila sruši. „Moram nazad“, rekao je Pejnu. „Možda rizikujem život, ali baš me briga; moram da se vratim.“ Pejn se složio s njim, mada je znao da je Ulster u tom slučaju osuđen na smrt. Zasigurno je znao da ga tamo čekaju plaćenici, ljudi koji balave pri samoj pomisli da će ga se dokopati i mučiti ga da bi od njega izvukli informacije o Bojdu, katakombama i svemu ostalom. U normalnim okolnostima, Pejn bi se ponudio da se vrati s njim, kao njegov telohranitelj, ali ne i danas. Ne uza sve što se dešavalo. Pejnove usluge bile su potrebne u Beču, ili gde ih je već put vodio. Međutim, to nije značilo da će ostaviti Ulstera na cedilu. „Možeš li da sačekaš još dvanaest sati?“ upitao je Pejn. Ulster je nekoliko puta trepnuo, a zatim ga zbunjeno pogledao. „Zašto?“ „Dvanaest sati. Možeš li da sačekaš toliko pre no što kreneš nazad?“ „Džonatane“, rekao je Ulster, „obojica znamo da ne možeš da ideš sa...“

„U pravu si, ne mogu da idem s tobom. Ali, to ne znači da ne mogu da pomognem. Daj mi dvanaest sati i obećavam da će te tamo sačekati tim naoružanih telohranitelja koji će te štititi. Uz to, angažovaću najbolje inženjere da obnove tvoje imanje. Veruj mi, obaviće posao bolje nego lokalna građevinska firma.“ Ulster je zaustio da odbije Pejnovu ponudu; videlo mu se to u očima. Hteo je da zahvali Pejnu na ponudi, a potom da je učtivo odbije – zbog troškova, ponosa i stotinu drugih razloga koje je mogao da navede. Pejn je to dobro znao, zato što bi i sam uradio isto. Zato je i odlučio da ga preduhitri, podsećajući ga na raniji dogovor. „Kad smo se upoznali“, rekao je, „obećam sam da ću ti valjano nadoknaditi trud i vreme ukoliko nam dozvoliš neometan pristup u Arhiv. Dakle, kucnuo je čas da ispunim svoj deo dogovora.“ Rekao je Ulsteru da pogleda na sat. „Reci Francu da u povratku vozi polako, jer će vas moj tim za dvanaest sati čekati na švajcarskoj granici. Znaćete da su moji, jer će oni znati našu šifru.“ „Šifru?“ upitao je Ulster sa suzama u očima. „Koju šifru?“ Pejn mu je stisnuo ruku i rukovao se s njim. „Prijatelj.“ Pejn je telefonirao svojim kolegama u Americi. Rekli su mu da ništa ne brine, i da će sve organizovati. Od tog časa znao je da će i Peter Ulster i njegov Arhiv preživeti. Vibriranje mobilnog telefona primoralo ga je da se ponovo usredsredi na Beč. Zvao ga je Frenki, zbog broja faksa. „Da li te je neko pratio?“ prvo ga je upitao Pejn. „Ne“, uveravao ga je Frenki. „Ja bio mnogo oprezan.“ „Piši.“ Izdiktirao mu je broj i rekao da spali i ceduljicu i potvrdu sa faksa pošto mu pošalje poruku. Takođe mu je rekao da izbriše memoriju na faksmašini. „Gde mogu da te nađem?“ „U kancelarija. Biću u moja kancelarija.“ Pejn je glasno uzdahnuo. To je bilo poslednje mesto na kojem je želeo da Frenki bude. Šta je mislio, zašto ga je terao da ide u javnu govornicu? „Idi na neko drugo mesto, ali ne kući. Tamo će te lako naći.“ „Ja mogu uzmem hotel.“

„Savršeno“, odvratio je Pejn. „Plaćaj u kešu i upotrebi lažno ime, neko koje nećeš zaboraviti, na primer... Džejms Bond.“ „Si!“ ciknuo je Frenki. Izbor mu se očigledno dopao. Frenki je pomenuo najbliži hotel kojeg je mogao da se seti, a Pejn je upamtio naziv. „Kad završiš, idi tamo. Troškove sobe i rumservisa plaćam ja, okej?“ „Si“, ponovio je. „I ne koristi kreditnu karticu ni za živu glavu.“ „Nećem karticu. Obećavam.“ „Hvala ti, Frenki. Čujemo se uskoro.“ Trideset četiri sekunde. Nije loše. Pogotovo ako im faks pomogne da shvate neke stvari. Međutim, gajio je određene sumnje u vezi s tim. Šta je, pobogu, Frenki mogao da zna što on nije već znao? Nekoliko minuta kasnije dobio je odgovor na to pitanje. Čovečuljak im je spasio glave. Bojd i Marija poneli su hroniku princa Eugena u kafić i smestili se ispred jednog kompjutera. Marija je sedela za tastaturom, dok joj je Bojd, još uvek s onom komičnom kremom za sunčanje na nosu, govorio šta da kuca. Radoznao, Pejn je želeo da zna šta traže, ali nije smeo da mrdne od faksmašine sve dok Frenkijev faks nije najzad stigao. Trenutak kasnije pridružio mu se i Džons, čim je završio dvadesetominutni razgovor s Rendijem Reskinom. „Čoveče“, rekao je, „što volim da zovem Pentagon na njihov račun. Isplatim, brate, onaj porez koji plaćam.“ „Zvao si ih iz Austrije na njihov račun? To mu dođe nekih hiljadu zelembaća.“ „Ali, vredelo je.“ Prelistao je svoje beleške. „Dosad su bila četiri raspeća, po jedno u Danskoj, Libiji, Americi i Kini. I sva su previše slična da bi neko moglo da bude delo imitatora.“ „Drugim rečima, ista ekipa.“ Odmahnuo je glavom.. „Četiri različite ekipe.“ „Četiri? Ubistva se nisu dogodila istog dana, zar ne?“

„To je tačno, ali su se otmice vremenski preklapale. Kad se tome dodaju putovanje, vremenske zone i sve ostalo, policija je sigurna da je na delu bilo više ekipa. Ako ne četiri, a ono barem dve.“ Pejn je načas razmislio o tome, pokušavajući da shvati šta ikome mogu da donesu raspeća nasumično odabranih ljudi. „Jesu li žrtve bile na bilo koji način povezane?“ „Ni na koji očigledan. Različite zemlje porekla, različita zanimanja, sve različito – osim činjenice da su svi bili muškarci u ranim tridesetim godinama. Baš kao Hrist kad je umro.“ „Isuse“, zavapio je Pejn. „Jes', baš taj. Dakle, rekao sam Rendiju da je moguće da ta raspeća imaju nekakve veze s našim slučajem, pa sam ga zamolio da proveri sve telefonske razgovore agenta Menzeka, tj. Roberta Pelatija. Da ne poveruješ, tip je tokom poslednjih šest nedelja pozivao Dansku, Kinu, Tajland, Ameriku i Nepal. Ili je planirao carski godišnji odmor, ili je baš on naš čovek.“ „Naš čovek za šta?“ Džons je slegao ramenima. „E, sad, to je pitanje za milion dolara.“ Dobar vic. Fraza više nije imala isto značenje kao nekad. Danas, izgleda, svi imaju milion dolara. Takmičari u kvizovima, dotkom frikovi, pobednici rijalitišou programa, drugorazredni sportisti. Pejn je čisto sumnjao da bi se Roberto Pelati upuštao u bilo šta od ovoga za bednih milion dolara. Možda za milijardu. Ali, za milion sigurno ne. Za savremene krimose to je samo džeparac. A opet, pobogu, ko ima milijardi na bacanje? Bil Gejts, Ted Tarner i ostatak ekipe s Forbsove liste. Možda neki šeici. Možda neki pripadnici kraljevskih porodica. Sem njih, samo bi neka vrlo velika zemlja mogla tako da se razbacuje lovom a da njeni građani to ne primete. Osim... čekaj malo... osim... Jebo te! Osim zemlje u kojoj nema građana. Zemlja koja ima sakrivene milijarde dolara za koje niko ne zna. Zemlja koja bi izgubila sve ako bi ovaj skandal bio obelodanjen. Blagi bože, to je to. Radi se o novcu. O parama Vatikana. Sve što se izdogađalo – katakombe, raspeća, potraga za doktorom

Bojdom – sve je to bilo povezano s lovom. Pelatijeva ekipa htela je da se dokopa bogatstva i nije prezala ni od čega da u tome uspe. To je to. Mora da bude. Pištanje faksa trglo je Pejna iz tih misli. Nije imao predstavu šta mu Frenki šalje, ali molio se da to potkrepi malopređašnje otkrovenje. U suprotnom, ponovo će se naći zbunjen, pre no što i stigne da bilo kome ispriča svoju teoriju. U svakom slučaju, zgrabio je prvu stranicu i preleteo je pogledom. Frenki je na neki načih, na osnovu fotografija Donalda Barnsa, uspeo da dozna ko je poginuo u udesu helikoptera, gde se koji od tih ljudi u tom trenutku nalazio, kao i njihovu prošlost. Sve u njegovom izveštaju bilo je otkucano, osim rukom dopisane napomene na dnu strane, u kojoj je stajalo da slike i grafikoni tek treba da stignu. Pejn nije izdržao, morao je da se nasmeje na to. Čovečuljak mora da se šali, zar ne? Ali, Ffenki se nije šalio. Pošiljka je sadržavala snimke (pre – i postmortem) sve četvorice poginulih, kao i grafikone koji su ilustrovali gde su trojica vojnika bila na obuci i koliko su meseci bili u uniformi pre kobne misije. U napomeni dopisanoj sa strane, napisao je da je pilot bio policajac iz Orvijeta koji se nije uklapao u ostatak ekipe, budući da nije bio pripadnik Švajcarske garde kao ostali. Švajcarska garda. To je bio onaj očigledan dokaz, neoboriv dokaz koji se nije mogao osporiti. Ako je umešana Garda, onda je sasvim izvesno umešan i Vatikan, jer Garda ima samo jedan zadatak, da štiti papu. Naravno, ukoliko iza napada stoji Benito. Možda je angažovao bivše pripadnike Garde da obave prljav posao za njega? „Znaš onaj nedostajući deo slagalice?“ rekao je Pejn Džonsu. „Mislim da smo ga upravo našli.“ Ispričao mu je sve o parama, ubistvima i izneo mu svoju teoriju o Benitu. Bio je svestan da je to uglavnom nagađanje, ali u tome je i bila lepota njihove uloge u ovome: nisu davali pet para za zakon. Nisu bili panduri, niti su tražili presudu. Prosto su nastojali da dođu do istine, bez obzira na to kako glasi. Moleći se da im se pruži prilika da kazne ljude koji su ih uvalili u ovo. Nekim čudom, njihove molitve biće uslišane manje od sat vremena kasnije.

* * * Čuvši zvonjavu telefona, Čeng je prvo proverio identitet pozivaoca. Utišao je televizor na kojem je tekao prenos uživo iz Pekinga, a potom digao slušalicu. Odnekud iznad Atlantika, Nik Dajl je rekao: „Šta je bilo s onim faksom?“ Čeng je bacio pogled na svoje beleške. „Otišao sam u stanicu iz koje je poslat i razgovarao sa šefom. I, ovaj, mislim da smo dobili lošu informaciju.“ Dajl je naslonio glavu na zid aviona. „Kako to misliš?“ „Faks nije mogao doći s tog broja, zato što ta faksmašina ne radi za izlazne pozive. Podešena je tako da može samo da prima faksove, a ne da ih šalje. Valjda zato što su ga policajci previše često koristili u privatne svrhe.“ Dajl se usiljeno osmehnuo, impresioniran. Shvatio je da je tehnologija danas dovoljno uznapredovala da neko izmeni broj na identitetu pošiljaoca. Možda je to bio samo novi mamac koji je trebalo da odvuče njegovu istragu u pogrešnom pravcu dok ubica planira nešto drugo. „A šta ima novo u Kini?“ Čeng mu je preneo najnoviji razvoj događaja, uključivši tu i nepotvrden izveštaj prema kojem je žrtva bila Pol Adams, čovek koji je, blagodareći svom misinarskom radu, Širom sveta bio poznat kao sveti Sidni. „Nek sam proklet“, promrmljao je Dajl. „Sad imaju i Duha.“ To je, zapravo, bila vest kojoj se nadao. Dokazala je njegovu teoriju o znaku krsta. Uz to, značila je i da će ubice, ako nastave prema sadašnjem obrascu, u Italiju stići otprilike u isto vreme kad i on. * * * Ulster i Franc bili su na putu za Kisendorf, što je Pejnovom timu ostavljalo dve mogućnosti: da uzmu taksi ili ukradu kola. Na kraju su se odlučili za ovo drugo, s nadom da će izbeći situaciju u kojoj se našao Džejmi Foks u filmu Kolateralna šteta, gde vozač taksija biva upetljan u vrlo gadnu scenu. Lutali su ulicama dok nisu naišli na vozilo koje je odgovaralo njihovim potrebama. Bio je to mercedes G500, veliki karavan koji je zauzimao dva parkingmesta i izgledao kao ukrštenjak između luksuznog porodičnog

automobila i hamera. Ključevi su bili unutra, tako da nisu morali da spajaju žice da bi ga pokrenuli. Bez obzira na to, Džons je morao da sredi elektronski sistem da bi sprečio da im uđu u trag preko GPS uređaja. Ukrcavši se u kola, krenuli su niz ulicu koja je prolazila pored Fermalungzbrunena, džinovske fontane koja je prikazivala venčanje Marije i Josifa. Ironija tog prizora doprinela je da se svi osete pomalo nelagodno. Ne samo da su pokušavali da razveju mit o raspeću, nego su bili primorani da to rade pred očima Hristovih ovozemaljskih roditelja. Preko puta fontane nalazio se Hoer Markt, na kojem se nekad nalazilo gubilište s vešalima, sve dok arheolozi nisu shvatili da je sagrađeno iznad nekadašnjeg rirnskog naselja Vindobona, koje je obuhvatalo i vojničke barake u kojima je, možda, 180. godine umro rimski imperator Marko Aurelije. Kako stvari stoje, među istoričarima se već odavno vodi debata o tome da li je on zaista posetio Vindobonu. Neki tvrde da je u ovaj region došao da bi proširio severoistočne granice carstva, dok drugi kažu da je umro u Sirmijumu, u današnjoj Srbiji, više od osam stotina kilometara dalje. Nije potrebno ni naglašavati da je to neslaganje podstaklo brojne spekulacije. I kontroverze. Bojdova teorija je glasila da je do razlike u predanjima došlo usled misije na kojoj je bio kad ga je zatekla smrt. Šta ako je Aurelije, koga bije glas da je progonio hrišćane više nego svi ostali rimski carevi, došao u Vindobonu da bi otkrio istinu o nasmejanom čoveku? To bi objasnilo kako su u rimske istorijske hronike dospele dve različite priče. Prava i lažna, ona o proširivanju Carstva. Međutim, ono što Pejn nije razumeo bilo je kako to da Marko Aurelije nije znao za nasmejanog čoveka. Ako je Tiberijeva zavera bila skovana zato da bi Carstvo izvuklo korist, zar se onda tajna ne bi prenosila s jednog imperatora na drugog? Jedino je tako Rim mogao da profitira na hrišćanstvu, budući da je Tiberije umro pet godina nakon Hristove smrti. Bojd je korigovao Pejnovu pretpostavku, napomenuvši da je Tiberije pred kraj života poludeo. Njegov naslednik, Kaligula, uništio je veći deo Tiberijevih dokumenata, svestan da će naneti sramotu Rimu ako dospeju u pogrešne ruke. Prema tome, po Bojdovom mišljenju, postojali su dobri izgledi da nijedan imperator posle Tiberija nije znao za zaveru, niti za to da je Hristovo raspeće zapravo bilo lažirano.

Uputivši se širokim autoputem koji je vodio iz Beča, usredsredili su se na geografsku kartu okolne oblasti. „Prema Eugenovoj hronici“, rekao je Bojd, „Svetac iz Vindobone živeo je severno od grada, blizu relativno poznatog kamenoloma u kojem se vadio mermer, majdana koji je iznedrio statue nasmejanog čoveka i većinu sirovina za rano rimsko naselje.“ Bojd je dodao Pejnu knjigu. Unutra se nalazio umetnikov prikaz mogućeg izgleda te oblasti u prvom veku nove ere. Ali, to im sada nije bilo od velike pomoći. „Dobro, kako da ga nađemo?“ „Herman je rekao da vozimo na sever dok ne ugledamo belo brdo pored same ivice autoputa. To je privatno vlasništvo, imanje koje je već generacijama u posedu iste porodice. Prema legendi, majdan je radio sve dok pre nekoliko vekova nije došlo do velikog urušavanja. Brdo je i danas ograđeno, iz bezdbednosnih razloga.“ Super, pomislio je u sebi Pejn. Prvo su svi redom pokušavali da ih ubiju, a sad će da se igraju Indijane Džonsa na opasnom brdu. „Koji nam je plan kad stignemo tamo?“ Osmehujući se, Bojd je potapšao Pejna i Džonsa po ramenu. „Što se ulaska tiče, nadao sam se da ćete vas dvojica već smisliti nešto. Znate već, nešto nedozvoljeno.“ Nebo beše prošarano crnim i purpurnim prugama koje su se protezale preko mora sivila, upozoravajući ih da se sprema gadna oluja. Pejn je izbacio ruku kroz prozor da bi osetio vlagu i procenio koliko vremena imaju dok se nebo ne otvori. Možda tridesetak minuta, a i to budu li imali sreće. Njihova potraga za belim brdom ispala je lakša nego što su očekivali. Vozili su manje od pet kilometara na sever kad su ugledali vrh kako poput Jedenog brega štrči iz mora zelenila. Džons je skrenuo s autoputa na prilazni drum koji ih je odveo pravo do glavne kapije. Celo imanje beše zaštićeno pet metara visokom čeličnom ogradom sa bodljikavom žicom na vrhu i nizom tabli na kojima je na više jezika pisalo Opasnost: odron kamenja. Džons je radio na bravi, dok je Pejn obilazio teren, nadajući se da će mu naći neku manu, za slučaj da moraju brzo da pobegnu odatle. Nažalost, mesto je bilo prava tvrđava. Neko je uložio gomilu para da bi sprečio ljude da uđu na navodno napušteno imanje. Čak je i brava bila komplikovana. Oduzela je

Džonsu dvostruko više vremena nego što bi mu inače bilo potrebno. Sitna kiša počela je da pada baš kad su ušli u kola i uputili se putem koji je vijugao kroz gust lavirint drveća. Kad su izbili na prostranu čistinu u podnožju brda, kiša se pretvorila u pljusak. Na ulazu u kamenolom morali su da se zaustave ispred drvene barikade na kojoj se nalazilo još nekoliko znakova upozorenja. Pejn je načas proučio teren pre no što je sklonio barikadu u stranu. Ono što je izdaleka izgledalo kao brdo, ispostavilo se kao puka ljuštura nekadašnjeg brda. Radnici su ga sasvim izdubili, uklesavši na unutrašnje strane nekoliko staza koje su pod uglom od četrdeset pet stepeni krivudale od podnožja do vrha. Kredasti talog beše prosut po stenama poput bele krvi. Zabacivši glavu, Pejn je pokušao da ispita vrh, nadajući se da će videti ono što je vrebalo iz magle i zavese od kiše, tri stotine metara iznad tla, ali kiša koja je padala i sumrak koji je počeo da se spušta sprečili su ga u tome. Vratio se u kola i počeo da skuplja zalihe. „Koji je naš cilj ovde?“ Bojd je pogledao brdo i slegao ramenima. Opisi iz hronike princa Eugena behu stari preko dva veka, stoga nisu mogli da znaju šta se nalazi tamo gore. Ostaci kuće, može biti. Ili možda grob nasmejanog čoveka. Najcrnje od svega je bilo to što su se spremali da stave živote na kocku a da pri tom možda neće naći baš ništa. Ne bi li im povećao izglede, Džons je pretražio prtljažnik mercedesa i našao veliku baterijsku lampu, ključ za skidanje točka i nešto užeta koje je omotao oko ramena i struka. „Nikad se ne zna.“ Pejn je klimnuo glavom, svestan da uvek valja očekivati neočekivano kad se zadatak obavlja po lošem vremenu. Pogotovo s neiskusnim timom. Zdrav razum nalagao mu je da bi trebalo da odlože uspon za sutra, ali znao je da je samo pitanje vremena kad će ih neko primetiti. Stoga je rekao: „Okej, moje dame, ne gubimo vreme. Pred nama je planina koju moramo osvojiti.“ Razume se, da je Pejn znao da dvoje od njih neće sići s brda, ne bi bio tako raspoložen za šalu. Da vreme nije bilo tako loše, Pejn bi daleko ranije primetio zasedu. Staze usečene u padinu brda behu pokrivene slojem beličastog praha, sličnog grubom talku, koji se tamo nalazio otkako se prestalo s vađenjem kamena.

Dok su koračali stazom, njihovi tragovi su nakratko ličili na tragove ostavljene na tropskoj plaži pre no što ih isperu talasi. Jednog trenutka bili su tu, a već sledećeg više ne, zahvaljujući pljusku. Svaka kap koja bi pala na stazu rasprskavala im se po nogama i obući, tako da su od listova naniže izgledali kao sablasti. Istovremeno je i staza postala klizava i nepouzdana, što ih je primoralo da se povežu užetom, za slučaj da neko počne da klizi. Međutim, sve i da se tako nešto dogodilo, skliznuo bi najviše tridesetak metara naniže, jer je na svakom oštrom zaokretu staze bila postavljena čvrsta kamena barijera koja je imala ulogu zaštitne ograde. S druge strane, ako bi se čovek okliznuo i pao u stranu, pad bi se mnogo lošije završio. Imajući to na umu, Pejn je stao na čelo ovog juriša uzbrdo, nadajući se da će njegova telesna težina poslužiti kao sidro. Za njim su išli Bojd, Marija i Džons, koji je bio poslednja linija odbrane. Bili su već na pola puta do vrha kad je Pejn ugledao prvi znak nevolje. U daljini je sevnula munja, osvetlivši nebo taman dovoljno da otkrije kretanje na vrhu iznad njih. Tanak sloj magle ometao je vidijivost više nego kiša, stoga je otpisao to kao optičku varku. „Možemo li da stanemo na sledećoj krivini?“ uzviknuo je Bojd kroz oluju. Obuzet paranojom, Pejn se okrenuo i odvratio, takođe vičući: „Zašto? Šta nije u redu?“ „Ama sve je u redu“, rekao je Bojd, teško dišući. „Hoću da pogledam naokolo.“ Pejn je stekao utisak da je Bojdu preko potreban kratak odmor i zaključio da bi bilo dobro da malo zastanu, iako su se nalazili samo dve krivine daleko od vrha. Nezgode se najčešće dešavaju baš kad su ljudi umori. A Pejn je takođe bio umoran. Isprobao je čvrstoću zaštitnog zida pre no što se leđima naslonio na njega. Bojd i Marija su se, pak, okrenuli na drugu stranu, oslonivši se laktovima i grudima na zid. Pretraživali su pogledom okolinu u potrazi za ruševinama. Džons je sačekao da se zadube u potragu, a onda se obratio Pejnu. „Ne dopada mi se ovo“, prošaputao je. „Imanje je očigledno dobro održavano, a i ovaj prah je svež. Neko je nedavno kopao ovde. Pitanje je samo, šta je tražio?“

„Postoji samo jedan način da to saznamo.“ Pejn je cimnuo uže da bi privukao Bojdovu pažnju. „Moramo da krenemo.“ Poslednje dve krivine bile su očigledno i najteže za penjanje, ne samo zato što su im se noge već umorile, nego i zato što su se potočići slivali niz stazu. Svako od njih četvoro je najmanje jednom izgubio ravnotežu, tako da su svi bili prekriveni belim blatom. Na kraju je postalo tako gadno da je Pejn morao da se spusti na sve četiri da bi izgurao poslednju etapu. Upotrebljavao je šake i prste kao kandže, ulažući svaki gram snage. Dokopavši se vrha, prevrnuo se na leđa, oslonio stopala o poveću stenu i povukao uže kao da je na takmičenju. Dlan po dlan, dok su mu bicepsi goreli, služeći se nogama, leđima i zadnjicom da bi završio posao. Bojd se uspentrao minut kasnije, za njim Marija i, naposletku, Džons, čiju je tamnu kožu maskiralo belo blato. Pejn je poželeo da ga zadirkuje zbog toga, ali to je zahtevalo energiju, a on je nije imao za bacanje. Stoga je samo ležao u blatu, zatvorenih očiju i širom otvorenih usta, pokušavajući da popije dovoljno kiše da ublaži žarenje u grlu. Nekoliko sekundi kasnije, bol mu se preselio u grudi i utrobu, jer je, otvorivši oči, shvatio da gleda u cevi nekoliko automata. Držali su ih vojnici u zimskim kamuflažnim uniformama, koje su se savršeno uklapale u kredasto beo teren. „Sranje“ procedio je Pejn, još uvek hvatajući vazduh. „Hej, Di Džeje, trebalo bi da pogledaš ovo.“ „Šta da pogledam?“ nestrpljivo je odvratio ovaj. Lagano se podigao na laktove, pomažući se kolenima. Sledećeg trenutka ugledao je vojnike koji su ih opkolili i zaključio da nema svrhe da ustaje. „Reci im da se gube“, zarežao je. „Odmaram se.“ „Kome to?“ upitala je Marija, čiji vid beše zamućen blatom koje joj je curilo u oči. „Nama“, odvratio je jedini muškarac bez oružja u rukama. Do tog trenutka je stajao iza vojnika i sada je iskoristio priliku da se pokaže. „On govori o nama.“ Marija je maltene skočila na noge na zvuk glasa. Pejn je pomislio da se samo instiktivno trgla. Nekoliko trenutaka kasnije, shvatio je da je zapravo

posredi nešto drugo, značajnije. „Šta ti radiš ovde?“ ljutito je upitala. „Otac me je poslao po tebe.“ Muškarac je na sebi imao providnu plastičnu pelerinu, navučenu preko odela i crnih planinarskih čizama koje su mu sezale do listova. „Bila si jaaako nevaljala.“ Preneražen, Bojd je podigao pogled i pokušao da nazre ko je to. „Dante? Jeste li to vi?“ Pejnu su stvari počinjale da postaju jasnije, mada pomalo kasno za njegov ukus. Pred sobom su imali Dantea Pelatija, Benitovog sina i Marijinog polubrata. Usput ga je pomenula kad su je ispitivali o njenom drugom bratu, Robertu. Docnije im je Bojd dao dodatne informacije o Danteu, rekavši im da je upravo od njega dobio dozvolu za iskopavanja u Orvijetu. „Čarlse“, odvratio je Dante. „Cele nedelje žudim da popričam s vama. Kako ste?“ Pejn nije imao pojma zašto se ovaj ponaša tako prijateljski, da li im je zahvalan što su mu isporučili Mariju i Bojda u jednom komadu, ili je to samo fasada. Ali, želeo je da to sazna, stoga je rekao: „Mislim da se nismo upoznali. Ja sam Džonatan Pejn.“ Pružio je Danteu ruku. Međutim, ovaj ga je samo prezrivo pogledao. „Izvinjavam se, ali rukovanje s vama ne bi mi prijalo.“ „Zato što sam blatnjav?“ Pejn je obrisao ruku o zadnjicu, mada time nije postigao ništa. „Je 1' sad bolje?“ „Nije reč o blatu, gospodine Pejn. Reč je o tome da znam ko ste. Kad bih vam pružio ruku, po svoj prilici oborili biste me na zemlju i uzeli za taoca pre no što moji ljudi uspeju da zapucaju. Takav razvoj događaja ne deluje mi nimalo privlačno.“ „Meni deluje.“ Dante je ignorisao komentar i obratio se svojim vojnicima na italijanskom, gotovo režeći naređenja. Koliko sledećeg trenutka, nimalo nežno su podigli zarobljenike na noge i poterali ih u koloni ka prostranoj čistini na sredini visoravni, gde se očigledno vršilo iskopavanje. Džinovsku jamu okruživao je niz reflektora, trenutno pogašenih, a pokrivala ju je ogromna tenda koja je štitila lokalitet od kiše. Dok su išli prema iskopini, Pejn je razmatrao mogućnost da savlada

jednog od stražara i ukrade mu oružje, ali odlučio je da to ipak ne uradi, zbog užeta vezanog oko struka koje ga je spajalo s ostalima. Bilo kakav brz pokret s njegove strane napravio bi čvor koji ni izviđači ne bi mogli da razvežu. Uz to, imao je osećaj da će mu se malo kasnije ukazati bolja prilika za napad. Pod tendom, vojnici su spustili zatamnjene vizire na šlemovima. Primorali su zarobljenike da kleknu, a potom upalili reflektore. Ako se izuzme povremeni blesak munje, napolju je vladao mrkli mrak, tako da ih je iznenadna blistava svetlost zaslepila. Pejn je nekoliko časaka dlanom zaklanjao oči, trepćući i žmirkajući sve dok nije uspeo da razabere prvo senke, potom konture, a naposletku i dovoljno detalja. Ipak, budući da je gledao klečeći na tlu, nije mogao da vidi šta se nalazi u jami, premda mu je bilo jasno da je duboka bar dva metra. „Moram da priznam“, rekao je Dante, „da sam iznenađen što ste uspeli da stignete dovde. Moja porodica izuzetno se ponosi time što dobro čuva imanja i tajne. Štaviše, donedavno ni ja nisam znao za ovo mesto. A po svoj prilici ne bih ni saznao bez pomoći gospodina Pejna.“ Džons je dobacio Pejnu upitan pogled koji je govorio, O čemu to ovaj priča? Pejn je, međutim, slegao ramenima. Nije bio siguran. Srećom, Dante je objasnio. „Da niste ubili Roberta, otac mi ne bi rekao ni reč. Tako to ide, znate. Tajnu čuva najstariji sin.“ Tajnu? Kakvu sad tajnu? Naleteli su na ovo mesto zahvaljujući kombinaciji čiste sreće i pogodnog trenutka. I ničega više. Ipak, Dante je pretpostavljao da sve znaju. A Pejn nije imao nameru da mu razveje tu iluziju, ne sa svim ovim pitanjima koja su mu se rojila umom. Stoga je rekao: „Čoveče, tvoj brat je baš voleo da priča, pogotovo dok sam ga mučio. Te moj otac ovo, te Orvijeto ono. Je l’ tako, Marija?“ Kao da je samo to čekala, rekla je: „Nije umeo da ućuti. Prosto me je bilo sramota.“ Dante ju je pomno posmatrao u nastojanju da ustanovi da li laže. „Hoćeš da kažeš da si gledala kako muči Roberta i nisi preduzela ništa da ga u tome sprečiš? Kako si mogla? Bio ti je brat?“ „Brat? Prestao je da mi bude brat onog časa kad je pokušao da me ubije... Ni ti mi više nećeš biti brat posle ovoga.“

Komentar je povredio Dantea, Pejn je to jasno video u njegovim očima. Mešavinu šoka, velike tuge i izdaje. Poželeo je da kaže Mariji da povuče reč, da je rekla pogrešnu stvar, ali bilo je prekasno. Svi izgledi da zaigra na porodičnu kartu upravo su bili eliminisani. „Odveži je i ukrcaj u helikopter.“ Dante je praktično ispljunuo te reči. „Profesora takođe. Moram da ih ispitam pre no što posetimo mog oca.“ Jedan stražar presekao je uže na dva mesta, dok je drugi držao Pejna na oku. Odsečeni kraj pao je pored Pejnove noge u trenutku kad je stražar trzajem podigao Bojda na noge. Drugi kraj pao je pored Džonsa kad su povukli Mariju. Napolju, ispred tende, zaorila se grmljavina motora. Pejn je gledao za Bojdom i Marijom dok su ih kroz oluju vodili prema helikopteru. U međuvremenu, Dante je stajao sasvim nepomično. Zurio je u jamu, i razmišljao šta će dalje. „Sačekajte da se razvedri, a onda utovarite ovo u helikopter. Ne smemo da rizikujemo da se pokvasi.“ Radoznao, Pejn se milimetar po milimetar pomerao napred i pokušavao da vidi šta je to tamo dole, sve dok jedan od stražara nije podigao pušku i uperio mu je u glavu. „Izvinjavam se. Grč.“ Dante se osmehnuo, sasvim svestan da Pejn laže. „Pravo je čudo da je ovo i posle toliko godina netaknuto, s obzirom na sva iskopavanja koja su se vršila u neposrednoj okolini. U tom pogledu je, pretpostavljam, vrlo slično katakombama. Možda će neko reći da ga je zaštitilo božansko proviđenje, ali ja znam istinu. Štitila ga je moja porodica, koja je učinila sve da sačuva tajnu, između ostalog i tako što je okrenula leđa meni i Mariji... Ali, sada je svemu tome došao kraj. Vreme je da se svima kaže istina o Hristu.“ Pejn se ponadao da to znači da će im pokazati šta se nalazi u jami. Umesto toga, Dante je dohvatio crnu ceradu i pokrio rupu poput oca koji ušuškava dete. „Vodite računa da ostane suvo i bezbedno“, rekao je stražarima. Zatim, gotovo kao da se naknadno setio, pokazao je prema Pejnu i Džonsu. „Znate šta da uradite s njima.“ Njegovi ljudi potvrdno su klimnuli glavom, posle čega je Dante izašao napolje i ukrcao se u helikopter. Nekoliko sekundi kasnije, buka je postala triput jača dok je pilot pokretao turbine i pripremao se za teško poletanje.

Pejn je znao da će kiša udružena s munjama i vetrom biti ogroman problem, ne samo za helikopter nego i za vojnike na tlu. Vazduh će početi da udara poput biča, a voda da peče, i neće proći dugo a svi ljudi na brdu štitiće glave i oči u opštem metežu. Kako je Pejn to znao? Tako što je već više puta video takav prizor. Čak i ako imate šlem, vizir i čepove za uši, prirodno je da pokušavate da zaštitite lice u tim uslovima. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. A ljudska priroda je nešto što se može iskoristiti. „Džone!“ uzviknuo je Džons, premda je njegova vika ličila na šapat uz grmljavinu helikoptera. „Na tri!“ Pejn je spustio ruku na kuk, ne pomerajući se ni kad su vetar i buka dostigli vrhunac. Potom, u odgovarajućem trenutku, stao je da odbrojava prstima, tako da Džons može da vidi. Tri... dva... jedan... sad! Kao jedan, skočili su i potrčali prema izlazu. Džons je bio pola koraka brži i jedva toliko pre Pejna je prošao ispod ruba tende. Ipak, onog časa kad su koraknuli napolje, Pejn ga je izgubio iz vida. Oči mu se behu navikle na bleštavu svetlost i sad kad se ponovo našao u pomrčini, nije video ni prst pred nosom. Kad se tome dodaju vetar, kiša i tutnjava helikoptera, Pejn se osećao kao Doroti kad je ponese tornado, u Čarobnjaku iz Oza. Blesak munje pokazao mu je da trči u dobrom pravcu i da je Džons još uvek ispred njega. Ali, ista svetlost dobro je došla i stražarima, stoga je Pejn smesta presekao nekoliko koraka ulevo, za slučaj da otvore vatru. Helikopter mu se sad nalazio iznad glave, ne dozvoljavajući mu da čuje pucnje, Džonsa ni bilo šta drugo. Od pomrčine ništa nije video, dok su kiša i blato izbacili iz stroja ostala njegova čula. Mogao je da se osloni isključivo na instinkte, a oni su mu govorili da nastavi da trči u istom pravcu. Na nebu se pojavio zaslepljujući zrak svetlosti, ali ovog puta to nije bila munja. Bio je to helikopter, koji je osvetlio Pejnu teren pred njim. Stena na levoj strani, pukotina na desnoj, Džons direktno ispred njega. Pobojao se načas da će ih pratiti svetlima, kao policija u Los Andelesu, ali helikopter nije obraćao pažnju na njih. Zrak svetlosti služio mu je da zaobiđe okolne vrhove i provuče se kroz oluju.

Dok se tutnjava gubila u daljini, Pejn je iza sebe začuo korake. Mnogo koraka. I uzvike. Mnogo uzvika. Ljudi kao da su nicali niotkud; kamuflažne uniforme pomogle su im da ostanu neprimećeni sve dok se nisu sasvim primakli Pejnu. Izbegao je jednog i potom još jednog, da bi trećeg izbacio iz igre snažnim udarcem podlakticom u lice. Svakog trenutka očekivao je pucanj, vrelinu metka koji mu probija meso, ali spasla ga je noć. Nisu smeli da pucaju u metu koju ne vide, ne uz saborce koji trče naokolo. „Ovuda“, doviknuo je Džons, tri metra ispred njega. Zatim je nestao, kao čarolijom. Prvo noge, potom grudi i naposletku glava. Jednog trenutka bio je tu, a potom je nestao iza ruba visoravni kad je u trku naleteo na strminu. Pejn je namerio da sledi njegov primer, ali mu je put presekao stražar s puškom. Uperio ju je i uzviknuo nešto na jeziku koji Pejn nije razumeo. To mu je ostavljalo dve mogućnosti: mogao je da stane i počne da se objašnjava s njim ili da spusti rame i pregazi ga. Opcija dva delovala mu je kao pametnija, stoga se zaleteo glavom u grudi stražara i bacio ga s brda. Međutim, ovaj se nekako omotao oko njega, ne puštajući ga čak ni kad su u punoj brzini naleteli na strminu. Blesak munje omogućio je Pejnu da vidi stražarevo lice dok je leteo nizbrdo na njegovim leđima. Tip je bio mlad i uplašen – jedan pogled mu je bio dovoljan da to shvati – ali nije se sažalio zbog toga. Bio je neprijatelj i Pejn je morao da ga se otarasi što pre. Prilika mu se pružila kad su se približili prvoj krivini na strmoj stazi, koju stražar nije mogao da vidi. Pejn je znao za nju i snažno se odbacio unazad tik pre nego što su udarili o kameni zid. Stražar je naleteo na zid glavom, uz jezivo pucanje kosti, ublaživši Pejnu silinu udara. Pet sekundi kasnije, Pejn se s njegovim šlemom i puškom klizeći spuštao niz strminu, pokušavajući da sustigne Džonsa pre no što neko drugi stigne njega. Pejzaž je proletao vrtoglavom brzinom. Pejnove oči behu se navikle na nedostatak svetlosti, ali zbog kiše, vetra i blata leteo je naslepo. Brzo se prilagodio dužini strmina i uspevao je da predvidi krivine tako dobro da ih je praktično pretrčavao. Osećao se kao plivač u mračnom bazenu koji izvodi okrete u savršenom trenutku. To se nastavilo celim putem do podnožja, gde je zatekao Džonsa kako ga čeka u mercedesu, s upaljenim motorom. „Da te povezem?“ upitao je, otvarajući vrata na suvozačevoj strani.

„Molim te, drži noge na prostirci. Ne bih da mi isprljaš auto.“ Pejn se ukrcao, ulepljen od blata i krvi, ali neverovatno osvežen. Hoće to kad čovek za dlaku izbegne smrt. „Kuda sad?“ „U Italiju“, odvratio je Džons, nagazivši gas. „Moramo da stignemo helikopter.“ Subota, 15. jul Aerodrom „Leonardo da Vinči“ (trideset kilometara jugozapadno od Rima) Nika Dajla dočekao je šef aerodromskog obezbeđenja, koji ga je proveo kroz carinu i potom povezao vozilom nalik na ona koja mogu da se vide na terenima za golf. Uz škripu su se zaustavili ispred štaba obezbeđenja, gde je Dajlu priušten kratak obilazak. Prva prostorija beše opremljena desetinama ekrana, koji su svi prikazivali aerodrom iz različitih uglova, od trake za uzimanje prtljaga do parkirališta. Marko Rambaldi, šef obezbeđenja, stavio je svoju identifikacionu karticu pred elektronsko oko i sačekao da se otvore sledeća vrata. Bio je lepuškast čovek, sa ziftcrnom kosom koja se nije najbolje slagala s njegovim sivim obrvama. Dajl je pretpostavio da ima pedeset i nešto godina, verovatno bivši policajac s iskustvom u okršajima s teroristima. Zadužen da spreči da se 11. septembar ponovi u Italiji. „O ovoj prostoriji ne pričamo mnogo“, rekao je Rambaldi dok su se vrata zujeći otvarala. „Što manje ljudi zna za nju, to bolje.“ Ušavši unutra, Dajl je ugledao kompjutersku mrežu vrlo sličnu onoj koju je video u Las Vegasu – kombinacija živih videosnimaka, uređaja za aplinkovanje podataka i najnovije identifikacione tehnologije. Svako ko uđe u zgradu aerodroma biva istog trenutka fotografisan, a ta fotografija se potom razlaže na digitalne podatke i poredi s bazama podataka o teroristima širom sveta. Ako dođe do podudaranja, obaveštavaju se odgovarajuće vlasti, a osumnjičeni se prati sve do njihovog dolaska. Rambaldi je seo ispred jednog kompjutera. „Možemo da se koncentrišemo na odlaske, dolaske ili na šta god hoćete. Vaš kolega,

gospodin Čeng, rekao je mojim ljudima da će ubice s krstom danas stići u Rim. Da li je to tačno?“ „Imamo osnova da pretpostavimo da će tako biti.“ „Ali, ne znate njihova imena, ne znate kako izgledaju ni kad će stići?“ Dajl je napravio grimasu. Znao je da njegov slučaj, kad se postavi tako, stoji na klimavim nogama. „Bojim se da ćete morati da mi verujete na reč. Nisam od onih policajaca koji preteruju sa...“ Rambaldi ga je zaustavio pokretom ruke. „Ko sam ja da preispitujem vaše metode? Vi ste načelnik odeljenja u Interpolu. Prema tome, mora biti da nešto radite kako treba... Recite, šta hoćete da uradim?“ Dajl ga je lako stegao za rame, zahvalan na ukazanom poštovanju. „Tražimo najamnike, plaćenike. Sve s upečatljivom vojničkom prošlošću.“ „Zašto?“ upitao je Rambaldi, podešavajući jedan sistem da poredi baze podataka o plaćenicima. „Kako su oni povezani s tim?“ „Ubistva su obavljena vrlo precizno, na lokacijama u stranim zemljama. Pretpostavljamo da ubice poseduju vojno znanje. Umeju neprimećeni da prelaze granice i imaju lokalnih veza.“ Dajl je čekao da Rambaldi prestane da kuca. „A budući da su svi ubijeni bili mladi i snažni, kladim se da tražimo muškarce, stare verovatno između dvadeset pet i četrdeset godina.“ „Odlično. To je od velike pomoći. Što su unosi konkretniji, lakše je tražiti. Ako se setite još nečega, recite mi. U svakom trenutku možemo da ažuriramo potragu.“ Dajl je s razumevanjem klimnuo glavom. „Recite, imaju li sličan sistem na drugom kraju grada?“ „Roma Campino“ je veliki aerodrom na drugom kraju Rima. „Da, vrlo sličan. Ako hoćete, možemo da im pošaljemo ove parametre.“ „Zvuči dobro. Javiću mojim agentima na 'Campinu'.“ „A šta je s manjim aerodromima? Ima ih nekoliko u raznim delovima regiona.“ „Šaljemo ljude na što je moguće više lokacija, ali moja pretpostavka je da će se ti tipovi pojaviti na velikom aerodromu. Uz ovoliko aviona i ljudi, lakše im je da se utope u gomilu.“

* * * Pejn i Džons nisu imali izbora. Morali su avionom za Italiju. Jedino su tako mogli da stignu Bojda i Mariju. Izračunali su koliko im treba do Rima i shvatili su da mogu da dođu tamo pre njih – pošto su mlaznjaci mnogo brži od helikoptera – pod uslovom da imaju direktan let do Rima i da avion poleće odmah. Ali, to je bio samo jedan od njihovih problema. Bili su blatnjavi od glave do pete, vozili su se ukradenim kolima, nisu smeli da koriste kreditne kartice, niti su imali pojma kuda idu. Da nije bilo toga, stvari bi bile proste ko pasulj. U svakom slučaju, Džons je bio svestan da im je potrebna mala pomoć, pa je pozvao Rendija Reskina, da vidi može li on nešto da učini. Bilo šta. „Di Džeje“, rekao je Reskin, „kakvo prijatno iznenađenje!“ Džons je i ovako, preko pola sveta, osetio sarkazam u njegovom glasu. „Jasno ti je da sam na poslu, zar ne? I da ne radim za tebe?“ Vreme je bilo dragoceno, stoga je Džons prešao pravo na stvar. Objasnio je u kakvoj se situaciji nalaze – sve sem religijskih aspekata – i zamolio za pomoć. Mora biti da je Reskin osetio očaj u njegovom glasu, jer je prestao da ga muči i počeo da čuka po tastaturi kompjutera. Nekoliko minuta kasnije, rekao je: „Teretni avion desantnih pomorskih jedinica polazi iz Beča za jedan sat. Govorim o vojnom transportu, samo da znaš. Bez luksuza, s malo sedišta i još manje pitanja. Idu za Madrid, ali ako ste zainteresovani, siguran sam da mogu da ih ubedim da usput slete u Rim.“ „Više nego zainteresovani“, uveravao ga je Džons. „Nema frke... Pretpostavljam i da biste voleli da vas sačeka nešto čiste odeće. Je l' nosite isti broj kao kad ste bili u MANIJACIMA? Mogu da pristupim vašim dosijeima i obezbedim da vam stvari savršeno odgovaraju. Izgledaćete ko da ste maločas izašli od krojača.“ Hangar se nalazio u izolovanom delu aerodroma, daleko od javnog terminala. Reskin je pozvao pilota i rekao mu šta je sve potrebno Pejnu i Džonsu, pri tom verovatno nastojeći da stvar zvuči mnogo zvaničnije nego što je zaista bila. Kad su Pejn i Džons stigli, sve ih je već čekalo, uključujući i

čiste bokserice. Utovar je još uvek trajao, tako da su imali vremena da se na brzinu istuširaju i pojedu nešto. Loše vreme prouzrokovalo je opšte kašnjenje – poletanja, polazaka, utovara, itd. – ali to im je išlo naruku. Avioni mogu da se dignu iznad oblaka, tako da oluje podnose bolje od helikoptera, što znači da im je ružno vreme odgovaralo. Što se Pejna i Džonsa tiče, kiša je mogla mirne duše da pada do mile volje. Sam let trajao je osamdeset minuta, što im je prižalo više nego dovoljno vremena da smisle šta će i kako će. Džons je pozvao jednu od detektivki iz svoje agencije i naložio joj da izbunari informacije o Benitu Pelatiju. Našla je adresu kancelarije u centru Rima, dva stana nedaleko odatle u kojima su verovatno živele izdržavane ljubavnice (uobičajena praksa bogatih Italijana) i pravo carsko imanje na jezeru Albano. Dante je jasno rekao da idu da razgovaraju s njegovim ocem, a Džons je pretpostavljao da će nastojati da pri tom imaju maksimalnu privatnost. To je isključivalo gradske adrese i navelo ga da poveruje da se Dante uputio na jezero. Ako se ispostavi da je pogrešio, računao je da uvek mogu da podvrgnu mukama – ovaj, ispitivanju – Benitovo osoblje i saznaju gde se krije. U svakom slučaju, u toku leta, pilot se pozvao na izmišljen mehanički kvar i zamolio kontrolu leta u Rimu za dozvolu da sleti na pomoćnu pistu. Tako su dobili ne samo vanrednu dozvolu za sletanje, nego i mogućnost da pilot odveze avion do jednog od servisnih hangara, odakle su Džons i Pejn mogli neprimećeni da uđu u zemlju. Pilotov plan trebalo je da upali bez greške. Barem su se tako nadali. Upravo su pokušavali da podmite jednog od radnika u hangaru da ih odveze do jezera Albano, kad su začuli brujanje iza leđa. Jedno od aerodromskih vozila s oznakama službe obezbeđenja ušlo je sa suncem okupane piste u hladovinu hangara. Dali su sve od sebe da deluju zaposleno dok je bezbednjak slušao uputstva sa slušalica. Promumlao je reč ili dve, a potom još malo slušao. Naposletku je prišao vozilom sasvim blizu Pejnu i Džonsu. „Molim vas da pođete sa mnom“, rekao je s upadljivim italijanskim akcentom. „Zašto?“ upitao je Pejn, glumeći zbunjenost. „Maločas smo stigli.“ Klimnuvši glavom, bezbednjak je pokazao ka maloj kameri u uglu hangara. „Znamo.“

U roku od nekoliko minuta, uveli su ih u prostorije obezbeđenja, gde su ih primorali da sednu za metalni sto zašrafljen za pod. Prošli su kroz sasvim dovoljno ispitivanja da bi znali šta ih čeka. Mnogo pitanja, mnogo taktike zastrašivanja i grozna kafa. Džons se osvrnuo po prostoriji i napravio grimasu. „Deluje poznato.“ Pejn je potvrdno klimnuo. „Ako kroz ona vrata uđu Menzek i Bakner, ima da se uneredim.“ I umalo se zaista uneredio, jer, iako se ta dvojica nisu pojavila, zaista nije očekivao da vidi lice koje je ušlo u prostoriju. Ni masivnu bradu. Ona je, naime, uvek upadala Pejnu u oči kad bi razgovarao s Nikom Dajlom. Velika, četvrtasta brada. Dajl je ušao u prostoriju ne osmehujući se i došapnuo nešto stražaru koji je pazio na Pejna i Džonsa. Potom je sačekao da ovaj izađe, ne izgovarajući ni reč dok nisu ostali sami. Čim su se vrata za stražarom zatvorila, Dajl je prišao Pejnu i rukovao se s njim. „Koliko je prošlo? Pet, šest godina?“ „Možda i više.“ „Izgledaš ko da te poplava izbacila... A i ova tvoja sekica ovde isto tako.“ Džons se nasmejao na ovo zadirkivanje. „Vidi ko mi kaže, bakice.“ Njih trojica su se odavno poznavali, još iz dana kad su Pejn i Džons bili u MANIJACIMA, a Dajl tek sticao iskustvo u Interpolu. Po celoj Evropi ima američkih barova, mesta u kojima nostalgični turisti ili poslovni ljudi mogu osetiti atmosferu rodne grude. Najčešći posetioci su vojnici, koji dolaze u nadi da će odagnati usamljenost na koju se većina njih nikad sasvim ne navikne. Jedne večeri su Pejn i Džons igrali bilijar u baru zvanom „Zvezde i pruge“. Privukla ih je rasprava o fudbalu. Jedan od momaka, Dajl, pomenuo je da je njegov ćale nekad bio trener u Pitu, što je Pejnu bilo sasvim dovoljno. Nedugo zatim ispijali su pivo, pričali i provodili se. Njih trojica su tokom godina ostali u vezi. Kad god bi se zatekli u istom gradu, slavili bi. Nažalost, zbog poverljive prirode posla MANIJAKA, nisu se vidali onoliko koliko su želeli. U svakom slučaju, činjenica da su se sreli na ovaj način delovala je nekako nestvarno. Svima njima. Dajl nije imao pojma zašto su Pejn i Džons

pokušali da se neprimećeni uvuku u Italiju. A oni nisu imali pojma zašto ih je Dajl zadržao. Kad su završili s razmenom ljubaznosti, Dajl se uozbiljio. „Momci, imamo mali problem. Trenutno na ovom aerodromu identifikujemo sve koji imaju žestoku vojničku prošlost i, eto, snimili smo vas kako ilegalno ulazite u zemlju.“ „Postoji opravdan razlog za to“, uveravao ga je Pejn, „Znam da će ovo da zvuči suludo, ali dvoje naših prijatelja su upravo pod pretnjom oružja oteti u Beču, a mi smo doleteli ovamo da ih izvadimo iz bule.“ „U pravu si. Zvuči suludo. Što niste prosto pozvali pandure?“ „Nismo mogli. Zbog dvoje otetih. Postavljali bi nam previše pitanja.“ „Kako to?“ „Pa tako, što ih već tražite.“ „Stvarno?“ Dajl se nagnuo napred, sad već pomalo ljut. „Kako se zovu?“ „Nik, ne smem. Ne smemo.“ „Džone, ako ti je stalo da ostanu živi, reci mi kako se zovu. U suprotnom, umreće dok se mi ovde igramo pitanja i odgovora.“ Dajl je imao pravo, stoga su mu Pejn i Džons, tokom narednih nekoliko minuta, ukratko ispričali sve, izostavljajući onoliko koliko su mogli u vezi s Hristom i katakombama, ali davši Dajlu sve suštinske informacije koje su mu bile potrebne. Pejn mu je pokazao Pelatijeve adrese i objasnio zašto misli da su se uputili na jezero Albano, a ne u grad. „Čekaj, da razjasnimo, Pelatijevi su odgovorni za sve – ubistva, nasilje, kidnapovanja – a doktor Bojd je samo pion?“ „Aha“, odvratio je Pejn. „Tako nekako.“ Dajl se zavalio u stolicu i osmehnuo, reagujući mnogo drugačije nego što bi reagovao da ih nije tako dobro poznavao. Na neki način, Pejnu je bilo jasno da Dajlu treba vremena da svari ovo što je upravo čuo. „Okej, momci, evo u čemu je moja dilema. Ne mogu tek tako da pozovem ovdašnju policiju i kažem da je jedan od najmoćnijih ljudi u Italiji kriv za nešto ovako ozbiljno. Pogotovo bez dokaza.“ „Ali, imaš dokaz“, prigovorio je Džons. „Imaš nas kao svedoke.“

„Svedoke čega? Niste videli Benita da je uradio bilo šta. Štaviše, pošto ste se ilegalno ušli u zemlju, vas dvojica zvanično i niste ovde. Vi ste persone non grate.“ „Baš fino“, razočarano je rekao Pejn. „Ali, molim te da učiniš nešto. Možeš li barem da pošalješ nekoliko agenata Interpola na jezero? Kažem ti, Marija i Bojd su u opasnosti.“ „Džone, jednostavno ne mogu. Ovog časa imam tako malo ljudi da je to sramota.“ Zvonjava mobilnog telefona omela je Dajlovu koncentraciju. Pogledao je broj, iznerviran, i video ko zove. Skočivši na noge, rekao je Pejnu i Džonsu da mora da primi poziv. „Ovde Dajl.“ „Nik, ovde kardinal Rouz. Izvinite što zovem ovako kasno, ali rekli ste mi da vas obaveštavam o svim glasinama u Vatikanu. A ovo je, pa eto, čudno.“ Tokom nekoliko narednih minuta, Rouz ga je obavestio o postupku Benita Pelatija na poslednjem sastanku Koncila – barem o svemu onome što je američki član tog tela istrtljao Rouzu nakon što mu je ovaj nasuo nekoliko pića. Jakih pića. Rouz se nasmejao i dodao: „Saznao bih i više da mi nije ponestalo burbona.“ Dajl je zahvalio kardinalu na informacijama, a zatim se vratio za sto, mnogo drugačije raspoložen. Pre jednog minuta gundao je zbog nedostatka dokaza i kako ne sme da rizikuje i pomera agente. Sad mu je na licu bio osmeh, a u očima iskra. „Dakle“, upitao je, „jeste li vas dvojica ikad bili na jezeru Albano?“ Vila Pelati, Lago di Albano, Italija (sedamnaest kilometara jugoistočno od Rima) Helikopter je bučno preleteo mirne vode jezera Albano i spustio se u kamenom popločano dvorište, stotinjak metara od glavne kuće. Podignuto u 16. veku, imanje se nalazilo na rubu preistorijskog vulkanskog kratera,

odakle je pucao spektakularan vidik na jezero, šumu i okolne vinograde. Uspomene iz detinjstva navirale su dok je Marija zurila kroz prozor helikoptera u mesto koje je nekad nazivala svojim domom. Misli o majci i luckastim igrama kojih su se igrale ispunile su je istovremeno nostalgijom i mučninom. „Koliko je prošlo?“ upitao je Dante otvarajući vrata na letelici. „Deset godina?“ Ignorisala ga je, nimalo raspoložena da razgovara s čovekom koji joj je jednom ranije već uništio život, a sada je pretio da to ponovo učini. Ironija je bila u tome što su Marija i Dante u detinjstvu bili vrlo bliski. I pored različitih majki i dvanaest godina starosne razlike, imali su istu muku. Nisu bili Benitov prvorođeni sin i bili su primorani da podnose razočaranje koje je uz to išlo. Dok je Roberto bio tretiran kao plemić, Marija i Dante bili su građani drugog reda. Nisu dobijali ni delić ljubavi i pažnje pružane njihovom starijem bratu. S vremenom je Benito, shvativši da je njegov mlađi sin pametno dete, smekšao svoj prema Danteu i dozvolio u da se uključi u porodični posao neposredno pre no što je Marija poslata u školu. Nimalo iznenadujuće, ona je preusmerila prema Danteu veliki deo gneva koji je osećala prema ocu. Po njenom mišljenju, Dante joj je okrenuo leđa da bi osvojio očevu naklonost. Beše to greh koji još nije zaboravila. Ni oprostila. Marija se iskrcala iz helikoptera i sačekala da i Bojd učini isto. Njih dvoje su, na Danteovu žalost, celim putem od Beča ćutali kao zaliveni. Pokušavao je da ih ispituje tokom prvih desetak minuta leta, ali pošto mu nisu odgovarali, rešio je da ne navaljuje. Znao je da su mu mogućnosti ograničene, te da na tlu može da bude mnogo ubedljiviji. Svetla na drveću treperila su dok su hodali kroz pažljivo uređen vrt, do kamene staze. Mermerni stubovi okruživali su svetlucavu vodu bazena na levoj strani, dok je niz statua oivičavao stazu koja se pružala desno. Široko stepenište odvelo ih je do popločanog dvorišta i zadnjeg ulaza u kuću. Dante je ukucao sigurnosnu šifru. „Otac će biti u Vatikanu do jutra. Dok ne dođe, moramo da popričamo o nekim stvarima.“

Marija se gotovo zagrcnula na reč otac. Odrasla je bez oca i uopšte nije bila raspoložena za njegovo ponovno pojavljivanje. Ne sad. Ne ako je trebalo da bude ubijena zbog onoga što je radila. Bila bi to okrutna smrt, da je primoraju da ga još jedan, poslednji put vidi pre no što je ubiju. „Sećaš li se njegove radne sobe?“ upitao je Dante. Predvorje je bilo preko šest metara visoko, tako da mu je glas odzvanjao. „Nekada sam ti čitao priče tamo, ispred kamina. Tvoja majka se strašno ljutila na mene. Uvek sam čuvao one najstrašnije za pred samo spavanje. Toliko bih te isprepadao da je morala pola noći da leži pored tebe u krevetu.“ Prisetivši se toga, Marija se osmehnula iako to nije želela. To je bilo neko drugo vreme, drugi život, kad je bila srećna i kad je sve bilo mnogo jednostavnije. Radna soba bila je baš onakva kakvu je upamtila. Na levoj strani nalazio se starinski pisaći sto, okrenut prema kaminu na desnom zidu. Prostor između njih popunjavali su kožni kauč, dve fotelje i stakleni stočić. Zidovi su bili obloženi policama s knjigama i brojnim slikama, zajedno s odabranim antičkim predmetima izloženim na mermernim postoljima. Živopisan tepih pokrivao je pod, dajući prostoriji toplinu i udobnost. Marija je to smatrala ironijom. Znala je kome pripada ta soba. „Sedite“, rekao je Dante, pokazavši prema kauču. Zatim se okrenuo stražarima. „Gospodo, odavde mogu sam. Molim vas, sačekajte u predvorju.“ Zatvorili su vrata, ostavljajući Dantea po prvi put te večeri nasamo s Marijom i Bojdom. „Znam da vas dvoje imate mnogo pitanja.“ Dante je skinuo sako i prebacio ga preko jedne od fotelja. Odjednom su se kožna futrola i pištolj jasno videli. Prizor je udvostručio tenziju u sobi. „Ovo je bila teška nedelja za sve nas.“ Marija je prevrnula očima. Nikako joj nije bilo jasno zašto Dante trpa njih troje u isti koš. Bili su protivnici, a ne saveznici. „Pre svega“, obratio se Dante Bojdu, „dozvolite da se izvinim zbog izostanka komunikacije. Kad ste otišli iz Orvijeta, nisam imao načina da stupim u kontakt s vama.“ Bojdovim licem se razlilo olakšanje. „Hteo sam da vam se javim, ali onaj

napad me je izbezumio. Nisam znao ko stoji iza njega, vi ili neko drugi.“ „Još jednom se izvinjavam zbog toga. Nisam znao za njihove planove sve do ponedeljka uveče, nakon što ste vi napustili katakombe. Da sam znao šta planiraju da urade, upozorio bih vas.“ Marija je sedela, preneražena. Njen brat razgovarao je s Bojdom kao da su partneri. Razgovor beše u toj meri neočekivan da je prošlo trenutakdva pre no što je odreagovala. „Gospode, šta se ovde događa? Profesore? Vas dvojica razgovarate kao prijatelji.“ „A što ne bismo? Dao nam je dozvolu da iskopavamo.“ „Aha“, ljutito je rekla, tražeći prave reči, „ali ubiće nas.“ „Da vas ubijem?“ podsmehnuo se Dante. „Pobogu, zašto bih to uradio? Upravo sam vas spasao.“ „Spasao?“ dreknula je. „Upravo si nas doveo ovamo pod pretnjom oružja. To nije spasavanje!“ „Bogme jeste, ako uzmemo u obzir koliko ljudi želi vašu smrt...“ „Da, ali...“ Bojd je potapše po ramenu ne bi li se smirila. „U Marijinu odbranu, moram da priznam da, do pre jednog minuta, ni sam nisam bio siguran u vaše namere. To vaše bezizražajno lice je prokleto briljantno.“ Dante je prasnuo u smeh. „Dozvolite da se izvinim i za to. Morate imati na umu da stražari rade za mog oca, a ne za mene. Ako sam hteo da uspem, morao sam da nastavim s glumom do kraja.“ „O čemu pričaš? Kakva gluma?“ htela je da zna. „Gluma da pomažem ocu.“ Bilo je u njegovom glasu neke ogorčenosti koja se dotad nije čula. Praktično je ispljunuo tu reč. „Ti, od svih ljudi, trebalo bi da znaš to.“ „Ali...“ promucala je, tražeći reči. Bojd je podigao ruku, dajući joj znak da ućuti. „O obostranoj mržnji prema njemu možete da razgovarate i kasnije. Trenutno imamo prečih problema.“ Dante je pogledao Mariju pravo u oči. Toliko je toga hteo da joj kaže, ali shvatao je da nije ni vreme ni mesto za to. „U pravu je, znaš. Raspored nam

je krcat. Moram da ti saopštim porodičnu tajnu.“ Šofer je skrenuo limuzinu prema glavnoj kapiji vile. Benito je sedeo na zadnjem sedištu, razmišljajući o svemu što se izdešavalo. O nasilju u Orvijetu, događajima u Vatikanu, smrti sina. Ipak, nekako, uprkos svemu, imao je osećaj da je sreća odmah iza ćoška, da će njegov rad najzad biti nagrađen. Dabome, nije nikad zamišljao da će biti nagrađen na ovakav način. Bojd i Marija posmatrali su Dantea dok je prilazio radnom stolu. A onda, kao da je tajna koju je nosio bila preteška za njega, uzdahnuo je i spustio se u očevu fotelju. „Godinama već znam da se nešto dešava“, počeo je Dante. „Ušao bih u sobu, a otac i Roberto bi smesta prekinuli razgovor. U početku sam mislio da razgovaraju o meni. Posle nekog vremena, shvatio sam da je posredi nešto mnogo ozbiljnije.“ Izbegavao je da pogleda goste u oči. „Počeo sam da zavirujem u njihove dokumente, da proveravam sve što su tražili da uradim, sve dok nisam pronašao obrazac koji se koncentrisao oko Orvijeta. Dodatni stražari, dodatna finansijska sredstva, sve dodatno. Tamo se događalo nešto o čemu mi nisu govorili. Postao sam tako radoznao da sam otišao kod oca preklinjao ga da mi kaže istinu o katakombama i silnom novcu koji trošimo. Možete li da poverujete? Ignorisao me je. Odmah sam znao da mi nikad ništa neće reći.“ Zastao je na delić sekunde, zagledavši se u Bojda. „Tada sam odlučio da nađem partnera.“ „Kako to misliš, partnera?“ htela je da zna Marija. „Znam da će te ovo iznervirati, ali ja te već godinama pratim. Tvoje školovanje, tvoj život. Najzad, sestra si mi. Nisam nikako mogao da te zaboravim, iako si ti to hteia.“ Marija nije rekla ni reč. Sedela je zbunjena. „Tako sam saznao za doktora Bojda“, priznao je. „Otkrio sam njegovu strast za katakombama. U početku mi se činilo da vas je spojilo nekakvo čudo. A onda sam shvatio da nije tako. Ti si s razlogom otišla u Dover. Otišla si tamo da učiš o Orvijetu. Postala si njegov student zato što si bila

radoznala koliko i ja.“ Iz Marijinih očiju potekle su suze. Pokušala je da ih otare pre no što ih iko primeti, ali Dante ih je video i osmehnuo se. Znao je da znače da je na pravom putu, da i posle svih ovih godina još uvek poznaje svoju sestru. „Pre godinu dana, prelistavao sam zahteve za iskopavanjima i naleteo na molbu doktora Bojda. Smatrao sam da je to savršen izgovor da mu se javim.“ Marija je besno pogledala Bojda. „Pre godinu dana ste se čuli s Danteom i niste mi ništa rekli?“ Bojd se branio. „Kunem ti se, nisam znao da ti je brat. Rekao je da se zove Dante i da je asistent tvog oca. To je sve što mi je rekao.“ „Govori ti istinu“, uveravao ju je Dante. „Nisam hteo da znaš, jer sam pretpostavljao da ćeš pobeći. Znam koliko tvrdoglava umeš da budeš. Godinama već to znam.“ Ljutnja na Marijinom licu se ublažila. Polako se ponovo okrenula prema Danteu. „Već nekoliko meseci razmenjujem informacije s doktorom Bojdom. Obaveštavao me je o svemu što je saznavao, a ja sam činio isto za njega, sve u nadi da ćemo isplanirati uspešno iskopavanje. Znao sam da ne mogu da mu se pridružim u Orvijetu – to nikako ne bih mogao da sakrijem – ali računao sam da će bar jedno od nas moći da ode tamo. To si mogla da budeš ti. Po meni, to je bilo sasvim dovoljno.“ Njoj su ponovo krenule suze. „Zato si se krio? To je porodična tajna?“ Dante se nasmejao njenoj nedužnosti. „Ne, ni slučajno. Postoji nešto što je otac oduvek krio od nas dvoje, nešto što je trebalo odavno da nam kaže. Do juče nisam znao ništa o tome. Kad je otac saznao da je Roberto mrtav, sve mi je ispričao. Rekao mi je istinu o katakombama, raspeću i našem porodičnom stablu. Vidiš, katakombe u Orvijetu su sagrađene za nas. Za našu porodicu. Sagrađene su u čast našeg pretka.“ „O čemu pričaš? Kakvog pretka?“ Umesto da progovori, Dante je pokazao preko ramena, prema slici koju je njihov otac poručio nakon što je prvi put posetio katakombe. Lik je bio sličan, mada manji od onog koji su Bojd i Marija pronašli u prvoj odaji u katakombama. Onog za koji je Marija znala da joj je poznat, ali nikako nije

uspevala da se seti odakle. Odjednom je shvatila i zašto. Njena podsvest je blokirala taj podatak. „Nasmejani čovek“, jeknula je. „Ja sam u rodu s nasmejanim čovekom?“ Dante se namrštio. „Ko je nasmejani čovek?“ „On“, odvratila je. „Tako smo ga nazvali, zato što mu nismo znali ime. Njegov lik nalazi se posvuda u katakombama. Na zidovima, reljefima, na sarkofazima. Još otad pokušavamo da utvrdimo njegov identitet.“ „U tom slučaju vaša je potraga gotova, jer već znaš njegovo ime.“ „Znam ga?“ Samopouzdano je klimnuo glavom. „To je i naše ime.“ „Moje ime? Kako to misliš? Prezivao se Pelati?“ „Ne“, odvratio je Dante. „Ime je promenjeno, da bi smo bili zaštićeni od njegovih grehova... On se prezivao Pilat.“ „Pilat?“ Klimnuo je glavom. „Pontije Pilat. Bio je naš predak. Mi smo njegovi potomci.“ „Mi smo... šta?“ Zabuljila se u Dantea. Potom u Bojda. Potom ponovo u Dantea. „Šta to pričaš?“ „Hoću da kažem da naše porodično ime nije Pelati... nego Pilat. Promenjeno je, da bi se naša porodica zaštitila od progona.“ „Nasmejani čovek bio je Pontije Pilat?“ Dante je potvrdno klimnuo. „I naš predak.“ Potrajalo je trenutak dok joj nije doprlo do mozga. Kad se to najzad dogodilo, Marija je ispustila tih jecaj koji je pokazao da ju je to zateklo nespremnu. Htela je da se raspravlja, da se svađa, ali u srcu je znala da je brat nije slagao. Što je značilo da je svaka reč koju je rekao istinita. Bili su srodstvu s najzloglasnijim ubicom svih vremena. Lagano, u očajanju, okrenula se prema doktoru Bojdu, koji je sada stajao pored nje. „Profesore? Da li je ovo moguće? Da li je išta od ovoga moguće?“ Bojd je zatvorio oči i razmislio. „Jeste, draga moja, sasvim je moguće.“ „Ali... kako?“ Duboko je uzdahnuo, pokušavajući da nađe reči. „Možda zvuči čudno, ali o Pontiju Pilatu se vrlo malo zna. Većina naučnika se slaže da je 26. godine postao prokurator u Judeji i da se na tom položaju zadržao narednih deset

godina. Međutim, ništa se ne zna o njegovom rođenju ili smrti, mada postoji obilje teorija. „Neki istoričari veruju da je rimski Senat pogubio Pilata nedugo nakon Tiberijeve smrti 37. godine. Ostali tvrde da je počinio samoubistvo, da je utopio tugu u jezeru u blizini Lucerna, u Švajcarskoj – jezera koje se nalazi na planini Pilat. U međuvremenu, nemačka predanja insistiraju na tome da je poživeo dugo i srećno u Vijeni Alobrogum (današnji Vijen na Roni), gde se i danas može videti petnaest i po metara visok spomenik, zvani Pilatov grob. „Uprkos nepoznanicama“, nastavio je Bojd, „postoji u vezi s Pilatom nekoliko činjenica u koje smo sigurni. Najzanimljivija tiče se njegove žene, Klaudije Prokle. To malo ljudi zna, ali Pilatova žena bila je Avgustova unuka i usvojena ćerka imperatora Tiberija.“ „Molim?!“ Marija je nekoliko puta trepnula. „Tiberije je bio Pilatov tast?“ Bojd je potvrdno klimnuo. „Kladim se da to niste učili na veronauci, zar ne?“ „Nismo“, jeknula je. Odjednom joj je mogućnost da su Pilat i Tiberije radili zajedno delovala vrlo verovatno. Ti ljudi bili su više od saveznika. Bili su rod. Bojd je nastavio. „Jesi li znala da egipatska Koptska crkva i Abisinska crkva u Etiopiji tvrde da su se Pontije i Klaudija posle raspeća preobratili u hrišćanstvo? Štaviše, svakog 25. juna slave ih kao svece!“ Dante mu je upao u reč. „Doktore Bojd, mislim da gubite iz vida širu sliku. Ništa od svega toga nije važno. Trebalo bi da se koncentrišemo na raspeće i ništa više.“ „Upravo o tome i govorim!“ rekao je Bojd, napravivši omalovažavajući pokret rukom. „Već godinama smatram da su oni ludaci, kad slave Pontija Pilata kao junaka. Sad znam da su bili u pravu. Blagi bože! On je zapravo začetnik religije. Osećam se kao poslednja budala.“ „Vi se osećate kao budala?“ izletelo joj je. „Šta mislite, kako se ja osećam? Upravo sam saznala da sam jurcala po Evropi u potrazi za svojim pretkom. Da slika nasmejanog čoveka visi na zidu sobe mog oca!“ Duboko je uzdahnula, pokušavajući da se pribere. „Kako smo mogli da zaboravimo na

Pilata? On je tako očigledan kandidat. Trebalo je da ga uzmemo u obzir.“ Bojd ju je tešio. „Hajde, sad, draga moja. Nisi jedina. Svi smo mi ignorisali Pilata kao osumnjičenog. Razvedri se! Nije kraj sveta.“ „Bogme jeste“, začuo se glas s praga sobe. Preneraženi, okrenuli su se i ugledali Benita Pelatija i četvoricu naoružanih stražara kako ulaze u sobu. „Za Dantea.“ Benito je svoje reči naglasio ispalivši dva brza hica. Iz Danteovih grudi prsnula je krv, umrljavši Pilatovu sliku i ceo zid iza njega. Zatim je, kao u usporenom filmu, njegovo beživotno telo skliznulo iz kožne fotelje i palo na pod. Ovaj prizor ispunio je Mariju takvim ubilačkim besom da je jurnula napred i pokušala da izbije pištolj iz očevih ruku. Međutim, umešao se stražar, preprečivši joj put svojim telom. Pokušala je da se probije pored njega, besno ga udarajući po licu dlanovima i pesnicama. Stražar je nakratko otrpeo kaznu, da bi potom okončao Marijin groteskni nastup udarivši je čelom u koren nosa. Potom ju je dovršio odalamivši je desnicom u bradu, tako da je poletela unazad ka staklenom stolu, koji se polomio pod njenom težinom. Impresioniran njenim borbenim duhom, Benito je zurio u Mariju. „Ko bi rekao? Od sve moje dece, ispalo je da muda ima žensko.“ Marija se osvestila vezana za stolicu. Iz nosa i usta curila joj je krv. Komadi stakla štrčali su iz nje kao bodlje dikobraza. Soba se okretala. Trepnula je nekoliko puta i pokušala da se usredsredi na nejasan lik pred sobom. Sve je bilo zastrto maglom. Njen vid. Pamćenje. Sluh. Prigušen zvuk njenog imena odzvanjao joj je glavom kao eho. Neko joj se obraćao. Ponovo je trepnula, pokušavajući da pogodi ko je to. „Marija?“ ponovio je njen otac. „Čuješ li me?“ „Molim?“ nerazgovetno je izgovorila. „Gde sam?“ „Kod kuće si, Marija. Posle svih ovih godina, najzad si kod kuće... Mislim da to treba proslaviti.“ Jedan od stražara dodao je Benitu bocu votke, koju je ovaj izlio po Marijinoj glavi. Ljuta tečnost ulazila joj je u rane, izazivajući munje bola koje su cepale njenim telom. Smejao se dok je u agoniji jaukala. „Od ovoga prosto živneš, zar ne?“

Odjednom su se detalji o situaciji u kojoj se nalazila poput lavine obrušili na nju. Znala je gde je i šta se dogodilo. Što je najgore od svega, znala je ko joj se ruga. Njeni davnašnji košmari u trenutku su postali stvarnost. Sedela je pred ocem. „Znao sam da ćemo se jednog dana ponovo videti“, rekao je Benito. „Mada nikad nisam pomišljao da će to biti na ovaj način.“ „Ni ja“, ispljunula je. „Nadala sam se da će to biti pored tvoje samrtne postelje.“ Odmahnuo je glavom. „Umesto toga, pored tvoje smo.“ Marija se osvrnula po sobi, tražeći nekakvu nadu. Oružje. Šansu za bekstvo. Bilo šta što bi moglo da bude od pomoći. Tada je ugledala doktora Bojda, vezanog pored nje. Glava mu beše pala na grudi, a košulja natopljena krvlju. Oči i obrazi behu mu natečeni od višestrukih udaraca po licu. „Bože moj! Šta si mu uradio?“ „Ja ništa. Ali, moji ljudi jesu. Naljute se kad neko neće da odgovara na moja pitanja.“ Proučavao je užas u njenim tamnim očima. Video je isti izraz pre mnogo godina u jednoj sličnoj situaciji, koja se odigrala u ovoj istoj sobi. „Nadam se da ćeš ti biti sklonija da sarađuješ.“ „Ne računaj na to.“ Slegao je ramenima. „Šteta. U tom slučaju, pretpostavljam, čeka te ista sudbina kao tvoju majku.“ „Kako to misliš? O čemu pričaš?“ Osmehnuo se. Znao je da je zagrizla mamac. Kako bi i mogla da ga izbegne? „Daj, Marija. Ne misliš valjda stvarno da se ubila, zar ne? Poznavala si je bolje od bilo koga drugog. Da li je bila sklona samoubistvu?“ Soba je ponovo počela da se okreće oko nje, ovog puta od pitanja koja su joj se kovitlala u glavi. Oduvek je gajila sumnje u vezi s majčinom smrću. Odjednom je sve počelo da izranja na površinu. Kako je umrla njena majka? Šta se zaista dogodilo? Da li je ubijena? Da li je posredi bio nesrećan slučaj? Tako je mnogo toga želela da pita, a nije mogla ni reč da prozbori. „Da ti kažem nešto“, rekao je Benito. „Razmenjivaćemo informacije. Ti ćeš odgovoriti na jedno moje pitanje, a ja na jedno tvoje... Kako ti to zvuči?“ Klimnula je glavom, prihvativši đavolove uslove bez oklevanja. Privukao je stolicu i seo preko puta nje, nadajući se da će moći da joj pročita istinu u

očima. „Ko sve zna za katakombe?“ „Pola Evrope“, jeknula je, još uvek osećajući žarenje na koži. „Ljudi već godinama pričaju o njima.“ Benito se usiljeno osmehnuo na tu drskost. Zatim joj je pokazao šta zaista oseća cimnuvši komad stakla koji je štrčao iz njene butine. Njen vrisak ispunio je sobu, pretvarajući njegov usiljen osmeh u osmeh zadovoljstva. „Ovo ne mora da bude teško. Tražim samo istinu. Ako mi je daš, ja ću tebi takođe dati ono što tražiš... Ako lažeš, patićeŠ... Jasno?“ Klimnula je glavom, dajući mu do znanja da razume. „Ko sve zna za katakombe?“ „Samo mi... Bojd i ja... Nismo verovali nikom drugom... pa smo zadržali to za sebe.“ „A šta je s ostalima? Peter Ulster? Pejn i Džons? Koliko znaju?“ „Ništa“, ostala je pri svom, još uvek nastojeći da povrati dah. „Znaju da ih tražimo. Ne znaju da smo ih našli.“ Benito je klimnuo glavom. Marija nije znala da je Bojd rekao isto kad su ga ispitivali, što Benitu nije ostavljalo drugi izbor do da im poveruje. Barem zasad. Kasnije će prepustiti svojim ljudima da pokušaju malo ubedljivijim metodama. „Moj red“, promrmljala je. „Šta se dogodilo mojoj majci?“ „Ne gubiš vreme, zar ne? Dobro, onda neću ni ja. Tvoja majka je ubijena.“ „Ubijena? Ko ju je ubio?“ „Žalim slučaj, Marija. Sada je red na mene. Ti si upravo iskoristila svoje pitanje.“ „Ali...“ „Nema ali!“ Kucnuo je prstom po komadu stakla, koliko da joj da do znanja ko je glavni. „Šta ste uzeli iz katakombi?“ „Svitak. Uzeli smo svitak. Ništa drugo.“ „Budi konkretnija“, naredio je. „Reci mi šta znaš o svitku.“ „Neću, to je drugo pitanje.“ Odmahnuo je glavom. „To nije pitanje. To je naređenje. Reci mi šta znaš o svitku.“ Naglasio je svoju poentu snažnije pritisnuvši staklo. „Tvoj prvobitni odgovor je bio nepotpun.“

„Dobro“, promrmljala je, mrzeći ga iz minuta u minut sve više. „Pronašli smo bronzani cilindar. U podrumu.“ „U odaji sa spisima. U kamenom kovčegu s njegovom slikom na njemu.“ Pokazao je na sliku iza radnog stola. „Jesam li u pravu?“ Klimnula je glavom, zbunjena. „Kako znaš?“ „Kako? Ja sam ga stavio tamo. Ne misliš valjda da ste vas dvoje prvi otkrili katakombe? ... Neverovatno. Žene umeju da budu tako naivne.“ „Molim? Čekaj malo? Znači, ti si ulazio tamo?“ „Naravno. Ja sam ih i otkrio. Ili bi trebalo da kažem da sam ih ponovo otkrio? Crkva već odavno zna za katakombe.“ „A svitak? Ako su znali za svitak, zašto su ga ostavili tamo?“ Preko Benitovog lica razlio se nadmoćan osmeh. Kako može da bude tako glupa? „Crkva ne zna za svitak, niti za donji nivo. Rimljani su pre dve hiljade godina zagradili prolaz ka stepeništu. Tako je i ostalo, sve dok ja nisam obavio geološka ispitivanja na visoravni i otkrio podrum.“ Osmehnuo se pomislivši na ironiju mesta na kojem je počivao svitak. Papa Urban VI odabrao je Orvijeto kao savršeno mesto za očuvanje Vatikana za vreme Papske šizme. U međuvremenu je još veća pretnja – dokument koji je mogao da uništi hrišćanstvo i sve što Crkva zastupa – ležao neprimećen za sve vreme korišćenja katakombi. Benitu je bilo jasno da bi, da je iko od papinih ljudi pronašao skriveni prolaz ka stepeništu, Crkva uništila dokaz o Pilatovoj zaveri još u 14. veku. Srećom, do toga nije došlo. „Moj red“, smelo je rekla Marija. „Zašto je ubijena moja majka?“ „Zašto? ... Zbog tebe.“ „Molim? Kako to misliš?“ Podigao je prst, ućutkujući je. „Da li ste preveli svitak?“ Marija je poželela da slaže. Ipak, znala je da bi on, ako bi osetio da laže, prestao da joj daje informacije o majci. A to je bio rizik kojem nije smela da se izloži. Misterija majčine smrti bila joj je važnija od tajne svitka. „Jesmo. Preveli smo ga u Milanu.“ Očekivao je to. „Tada znaš istinu. Heroj raspeća nije bio Hrist. Pravi heroj bio je Pilat, tvoj predak. Njegova prevara stvorila je najveću religiju svih vremena.“ Slegla je ramenima, odbijajući da reaguje na to. „Zašto je ubijena?“

„Zar nisi čula šta sam rekao? U rodu si s Pontijem Pilatom. On je tvoj predak.“ „Pa? Više me interesuje moja majka. Zašto si je ubio?“ Osmehnuo se na ovu smelost. Odlučio je da je nagradi odgovorom. „Zašto? Zato što je htela da se vratiš kući. Bila si njena curica... Od trenutka kad si otišla u školu, bilo je sve teže izaći na kraj s njom. Znala je da neću popustiti, pa je odlučila da me pritisne, nadajući se da ću tada promeniti mišljenje.“ „Da te pritisne, na koji način?“ Benito je odmahnuo glavom. Iskoristila je svoje pitanje u ovom krugu. „Šta je Roberto otkrio dok su ga mučili?“ „Ne znam, nisam bila tamo.“ „Marija“, strogo je rekao, stavivši ruku na staklo. „Ozbiljno ti govorim. Nisam bila tamo. Zato je Pejn i odsekao Robertu prst, da bi saznao ko je on. Da sam bila tamo, ne bi bilo potrebe, jer bih mu rekla.“ Benito je razmislio o ovome, a zatim klimnuo glavom. „Tvoja majka je pronašla u mojoj kancelariji podatke o katakombama. Pretila je da će izaći s tim u javnost ukoliko ne dozvolim da se vratiš kući?“ Konačno je sve počelo da poprima smisao. To je razlog što joj je majka onomad telefonirala u školu i rekla joj da se pakuje. Računala je da će ono što je saznala o katakombama biti dovoljno da vrati Mariju kući. Očigledno nije bila u pravu. „Znači, dao si da je ubiju?“ „Ne, ja sam je lično ubio. Upravo ovde, u ovoj sobi.“ Osmehnuo se prisetivši se tog dana. Bila mu je žena, stoga je smatrao da nije uradio ništa na šta nije imao pravo. Kao da je uspavao psa. „Neće meni nijedna žena govoriti šta da radim. Ne u mojoj rođenoj kući. Ne o Orvijetu. To je bila moja porodična tajna, a ne njena. Nije trebalo da se meša u to. Zaslužila je da umre.“ * * * Za vreme vožnje do jezera Albano, Pejn je ukratko obavestio Nika kakvu

vrstu stražara Benito Pelati ima na svom platnom spisku. Bivše vojnike, bivše pripadnike Švajcarske garde. Dajl je shvatio da neće uspeti bez Pejnove i Džonsonove pomoći, stoga je rekao nekoliko reči i imenovao ih zvaničnim pomoćnim agentima Interpola. Mada se Pejnu i Džonsu nekako činilo da to nije sasvim legalno. Dajl je zatražio i pojačanje. Nažalost, Dajl, Džons i Pejn stigli su pre lokalnih policijaca. Šteta. Nisu imali nameru da ih čekaju. Ne s Bojdom i Marijom u zarobljeništvu. Na ulazu u imanje dočekale su ih gvozdena kapija i prazna stražarska kućica. Pejn je pomogao Dajlu i Džonsu da se prebace preko zida, da bi se potom i sam uzverao i prešao na drugu stranu. Dvorište je bilo mračno i prostrano. Trčali su kroz šiprag i drveće, motreći na pojavu stražara. Nisu čak bili sigurni da uopšte ima nekog u kući, sve dok nisu začuli pucanj. Potom još jedan. Dva identična zvuka koja su doprla negde iz unutrašnjosti kuće. Nisu znali ko je sve umešan niti s čim će se suočiti, ali nisu ni marili. Pucnji u kući ne znače ništa dobro. Džons je poveo juriš na ulazna vrata, dok mu je Dajl štitio leđa. Pejn se prikradao duž zida i zagledao kroz prozore, pokušavajući da stekne utisak o unutrašnjosti. Planirao je pravce za bekstvo, uočavao slabe tačke, procenjivao raspored i veličinu prostorija. Ovde su životi bili u pitanju i on je to dobro znao. Što više informacija bude imao kad uđe, izaći će napolje s više leševa. Neprijateljskih, ne njihovih. Pejn nije dozvoljavao mogućnost da njegovi ljudi ginu. Stigao je do prednjeg trema upravo u trenutku kad je Džons obio bravu. Ukratko mu je rekao šta je video i ponudio se da krene prvi. Nisu imali prigovora. Dajl je išao za njim, a Džons na začelju. Zavojito stepenište granalo se ka obema stranama predvorja i sastajalo na spratu. Zidove su krasile slike i statue. S tavanice je visio luster, mada od njega nisu imali koristi jer svetlo nije bilo upaljeno. Stajali su u tami koju je razbijao samo bled odsjaj koji je dopirao negde iz unutrašnjosti kuće. Odlučili su da ga prate. Što su dublje zalazili niz hodnik, buka je postajala jača. Krici u agoniji. Zvuci mučenja. Prasak pesnice koja naleće na lice. Tupi odjeci udaraca u meso. Pejn nije ni najmanje sumnjao da je posredi doktor Bojd. Ispitivali su

ga. I to više njih. Vrata kancelarije bila su zatvorena i zaključana. Kroz dovratak je prodirala svetlost. Ona ih je i dovela dovde, poput svetionika. Pobliže pogledavši bravu, Džons je shvatio da je stara bar sto godina. Nije nikad video takvu. Rekao je Pejnu da će možda uspeti da je obije, ali da nije sasvim siguran. Štaviše, nije znao da li će to moći da uradi nečujno. Pejn je odmahnuo glavom, dajući mu do znanja da je to previše riskantno. Isto je mišljenje imao o pokušaju razvaljivanja vrata. Ako ne upadnu unutra pri prvom pokušaju, element iznenađenja biće upropašćen. A pošto ne znaju ko je unutra i koje oružje ima, pokušaj nije vredan rizika. Pejn se okrenuo Dajlu i prošaputao: „Treba nam ogledalo. Neko koje može da se provuče ispod vrata.“ Nik je s razumevanjem klimnuo glavom. „Daj mi dva minuta.“ Pre no što je Pejn stigao da prigovori, nestao je u unutrašnjosti kuće. Do đavola s pomrčinom. Do đavola s bezbednošću. Dajlu je bilo važno samo da postignu cilj. Devedeset sekundi kasnije, vratio se parčetom stakla od razbijenog ogledala. Pejn se čudio kako je uspeo da ga razbije a da se ne čuje nikakav zvuk, ali nije imao vremena da se raspituje. Umesto toga, legao je na pod i provukao staklo ispod vrata. Okrećući ga, mogao je da vidi kompletnu unutrašnjost kancelarije. Bojd je bio u nesvesti, krvavog lica. Marija je sedela pored njega, a ispitivao ju je starac koga Pejn nije poznavao. Odmah je pretpostavio da joj je to otac. Po prostoriji su bili raspoređeni naoružani stražari. Jedan je stajao pored Bojda. Drugi pored Marije. Treći je stajao pored starca, i posmatrao ispitivanje. Čudno, ali Dantea nije bilo nigde na vidiku. Gurnuo je staklo malo dublje, nadajući se da će tako bolje videti drugi kraj sobe. Ta odvažnost mu se umalo obila o glavu, jer je shvatio da gura staklo između stopala jednog od stražara. Nije znao da četvrti stražar stoji uz sama vrata. Sve vreme je proučavao sobu između njegovih nogu. Srce mu se popelo u grlo i izvukao je ogledalo, a zatim odvukao Džonsa i Dajla niz hodnik, gde im je opisao radnu sobu. Četiri naoružana stražara. Jedan šef. Dvoje talaca. Kauč i par fotelja. Veliki radni sto. Bez prozora ili sporednih vrata. Bojd u nesvesti, Mariju ispituju. Nema vidljivih rana od vatrenog oružja ni na jednom od talaca.

„Šta ćemo da radimo?“ upitao je Dajl. Džons je pogledao Pejna. „Naglo i žestoko?“ Pejn je klimnuo glavom. To je bio jedini izbor koji su imali. Ako pokušaju da izvuku stražare iz radne sobe, možda će dozvati pojačanje spolja. S jezera ili ograde, ili s nekog drugog mesta. U tom slučaju su gotovi. S druge strane, budu li čekali na dolazak lokalne policije, uvek postoji šansa da neko od talaca nastrada. Ne, morali su da napadnu. Odmah. Silovito i smrtonosno. Pejn je objasnio šta ima na umu, na šta ga je Dajl pogledao kao da je sišao s pameti. Džons je, pak, klimao glavom, impresioniran. Ne samo Pejnovom idejom nego i hrabrošću. Nažalost, Pejn nije mogao da zna da li je sumanut ili hrabar sve dok ne vidi ishod. Međutim, znao je da im je element iznenađenja jedina šansa koju imaju. To je značilo da moraju da ulete unutra u prvom pokušaju. Jednostavno moraju. Obijanje brave nije dolazilo u obzir, jer je stražar stajao uz vrata. Ne samo da je mogao da ih čuje, nego je postojala mogućnost da zadnjicom dodiruje mehanizam koji bi Džons obradivao, što je značilo da bi ih i najmanja vibracija mogla stajati glave. S druge strane, Pejn nije bio sasvim siguran ima li dovoljno snage da razvali vrata. Bila su velika i debela, a visila su na gvozdenim šarkama koje su izgledale kao da ih je konstruisao Leonardo da Vinči. Prema tome, nije imao pojma koliko su izdržljiva. Isto je važilo i za bravu. Da li će se raspasti kao ove današnje ili može da podnese udarac srednjovekovnog ovna? U svakom slučaju, Pejn nije želeo da uspeh čitave misije zavisi od njegovog desne noge, stoga je odlučio da složi karte u svoju korist. Umesto da nasrnu samo na vrata, rekao je Džonsu da opali rafal oko brave delić sekunde pre no što udari nogom o drvo, nadajući se da će meci oslabiti zasun. Naravno, ako Džons zapuca prekasno ili tanad rikošetiraju prema Pejnu, imao je sasvim dobre izglede da ostane bez nekoliko prstiju na nozi. Nema veze, pomislio je Pejn, možda će mi izrasti novi. Ne časeći ni časa, Džons je podesio oružje dok je Pejn premeravao razdaljinu. Imao je mesta za tri koraka pre no što udari u vrata. Tri koraka koja će odlučiti sve. Dajl je stajao iza Džonsa, spreman da uleti u sobu i skine stražara koji je stajao pored Bojda. Džons će preuzeti onog pored

Marije. A Pejn će onesposobiti onog iza Benita. Nepoznanica je bio četvrti stražar, onaj pored vrata. Pejn se nadao da će udar biti dovoljan da ga eliminiše. Ako ne, jedan od njih moraće da odradi duplu šihtu. Sve je govorilo da će to biti baš Pejn. Ali, nije se žalio. Ovakve situacije bile su njegova specijalnost. U svakom slučaju, pošto je Dajl imao najmanje posla, Pejn ga je zadužio za odbrojavanje. Tri. Džons je nanišanio u bravu. Dva. Pejn je oslonio stopalo na zid pozadi, kao na startnoj liniji. Jedan. Podigao se i jurnuo, spreman da napadne. Džons je opalio delić sekunde pre no što je Pejn dotakao nogom vrata. Metal je ječao, a drvo pucalo kad su vrata udarila sa leđa stražara, oborivši ga na pod. Pejn je uspeo da zadrži ravnotežu, što mu je omogućilo da povede juriš u sobu. Džons i Dajl su ga u stopu pratili, uletevši unutra s isukanim oružjem. Napad je bio toliko precizan da su uspeli da onesposobe stražare pre no što su ovi shvatili šta ih je snašlo. Pejn je odvalio svoju metu prvo laktom, a zatim kolenom u bradu, oborivši ga na stražara koji je bez svesti ležao pored vrata na podu. Delom zahvaljujući udaru vrata, a delom zato što su Džonsovi hici prošišali kroz bravu i završili u stražarevoj zadnjici. Pejn je bez oklevanja uzeo oružje obojici stražara i proverio kako stoji ostatak tima. Džons je eliminisao svog čoveka karate udarcem u gušu, a potom krenuo na starca koji je sedeo u fotelji. Dajl je, s druge strane, imao izvesnih problema. Razmenjivao je sa svojom metom poznavanje borilačkih veština, sve dok Pejn nije mlatnuo stražara drškom pištolja i bacio ga u zid, u koji je ovaj udario licem. Osmehujući se, Dajl je dobacio Pejnu pogled koji je govorio, moji klijenti su obično mrtvi kad se pojavim. Pejn mu je odgovorio pogledom koji je govorio, moji nisu. U međuvremenu, Džons je skleptao Benita. Odložio je oružje i obavio ruku oko Benitovog vrata. Mali stisak bio je dovoljan da stari prestane da se bori. Nije pretio. Nije se otimao. Nije pokušavao da ih podmiti. Po Džonsovom mišljenju, to je bilo prilično patetično. Očekivao je više od zloglasnog Benita Pelatija.

„Ubij ga“, preklinjala je Marija s drugog kraja sobe. Zurila je u oca, još uvek vezana za stolicu. Njen sumanut pogled odavao je da misli ozbiljno. Želela je da Džons slomi Benitu vrat kao čačkalicu. „Ubio mi je majku. Ubio mi je brata. Zaslužuje da umre.“ „Verovatno si u pravu, ali...“ „Šta ali? Zar ne shvataš? Nikad ga neće zatvoriti. Previše zna o Crkvi! Neće ga tužiti! Niko ga neće goniti! Biće slobodan.“ Slušajući ih, Pejn je pretraživao sobu, da bi se uverio da nema dodatnih iznenađenja. I zaista, pronašao je jedno, iza radnog stola. Tamo je ležao Dante, u lokvi krvi. „Marija“, protivio se Džons. „Voleo bih da mogu, ali ne mogu. Jednostavno ne mogu...“ „Onda pusti mene! Samo me odveži. Reći ćemo da je poginuo dok ste nas spasavali. Niko neće znati.“ „Ja ću znati“, javio se Dajl s druge strane sobe. „A pošto sam ja ovde glavni, moram da vas sprečim.“ „Uz to“, rekao je Pejn, opipavajući Danteov puls, „grešiš što se tiče tvog brata. Još je živ.“ Policija je stigla nekoliko minuta kasnije, što je Dajlu dalo vremena da pozove službenike NCB-a na aerodromu. Obavestili su ga da je uhvaćen jedan iz ekipe koja je izvršila raspeće i da trenutno priča sve što zna o ostale tri ekipe. Dajl je smatrao da će, uz malo sreće, do zore svi biti pohvatani. I da će strahota s raspećima najzad biti gotova. „A šta je sa mnom?“ ljutito je upitao Bojd. Levo oko bilo mu je zatvoreno i natečeno, a ranu na čelu pokrivala je gaza. „Kad će me osloboditi optužbi?“ Dajl je napravio grimasu. „To bi moglo da potraje. Ali, radim na tome.“ „Bolje bi vam bilo“, odvratio je Bojd, napola u šali. „Dobro, šta sad čekate. Idite i poradite na tome. Imam posla, a moram i da se vidim s nekim ljudima. Ja sam vrlo zauzet čovek, gospodine Dajl.“ Smejući se, Dajl mu je u šali salutirao i uputio se u trpezariju. „Dobar čovek“, Pejn je rekao Džonsu, na šta je ovaj klimnuo glavom u znak da se slaže s njim. „Hvala bogu da je otišao.“

Pejn još uvek nije znao šta se događalo tokom poslednjih nekoliko sati i umirao je od želje da sazna sve. Poslednji put kad je video Dantea, ovaj je ukrcavao Bojda i Mariju u helikopter. A sad je ona preklinjala lekara da spase život njenom bratu, koga su upravo unosili u ambulantna kola. Očigledno je propustio nešto važno. U kući je sve brujalo od aktivnosti, stoga su otišli i seli pored bazena, gde im je doktor Bojd ispričao sve, od pucnjave do Danteove mržnje prema ocu. Takođe im je rekao za svoj raniji razgovor s Danteom, što je naljutilo Pejna i Džonsa sve dok nisu shvatili da je do toga došlo mnogo pre događaja u Orvijetu i da nije imalo uticaja na njihovu bezbednost. Bojd nije znao na čijoj je Dante strani sve dok nisu ušli u kuću, stoga je radije odabrao da ne govori o tome. „Čekaj malo!“ naglo je rekao Džons. „Hoćeš da kažeš da tamo u kamenolomu nismo bili u opasnosti? Ma daj, to nema veze s mozgom. Njegovi stražari nisu želeli da živi siđemo s brda.“ Pejn se složio s njim. „Doco, u pravu je. Imam dovoljno modrica da to i dokažem.“ Bojd se namrštio, nimalo voljan da razgovara o povredama. „Stražari su radili za Benita, a ne za Dantea. Zbog toga je morao da tera s lukavstvom do kraja.“ Džons se počešao po glavi. „Ako je već tako, što je onda Dante doveo tebe i Mariju ovamo? Što se bezbednosti tiče, to je najgori izbor.“ „Pitaj ga sam, ako preživi. U međuvremenu, imamo prečih briga.“ Pejn se okrenuo prema Bojdu. „Šta si saznao o nasmejanom čoveku?“ „O kome?“ Bojd se nasmejao svojoj maloj šali. „A da, tajanstveni nasmejani čovek. Ispostavilo se da njegov identitet ipak nije tako tajanstven.“ Nik Dajl je bio u iskušenju da napusti mesto zločina i odveze se natrag na aerodrom. Vredala ga je i sama pomisao da njegovog osumnjičenog ispituje bilo ko sem njega. Najzad, ipak je on provalio važnost geografskih lokacija raspeća, stoga je želeo da raspali vatromet. Ništa mu nije donosilo toliko zadovoljstva kao kad natera zločinca da propeva. I pored toga, znao je da ne sme da propusti priliku da razgovara s Benitom Pelatijem. U blizini nije bilo advokata, a lokalni panduri bili su

previše zauzeti skupljanjem dokaza da bi brinuli zbog običnog informativnog razgovora. Po njihovom mišljenju, Dajl je izvršio hapšenje, stoga bi trebalo da obavi prvi razgovor s Pelatijem. Štaviše, čak su se ponudili da za to vreme stražare pred vratima. Ulazeći u sobu u zadnjem delu kuće, Pelati je izgledao kao da pripada kraljevskoj porodici. Odeća mu beše besprekorna, a korak nimalo užurban. Brada mu beše podignuta uvis, kao da se sprema da se obrati seljacima s balkona palate. Iako mu ruke behu vezane lisicama, tkanina sakoa ih je sakrivala. Bio je nacionalna ikona i očekivao je da se prema njemu tako i ponašaju. Čim ga je video kako ulazi u sobu, Dajl je znao da će njihov razgovor biti besmislen. Znao je da nema šanse da iz Pelatija izvuče bilo šta. Ipak je pokušao, postavljajući pitanje za pitanjem o Pelatijevoj porodici, raspećima i svemu ostalom čega je mogao da se seti. Ali, Pelati nije mrdnuo ni trepavicom. Samo je sedeo, nimalo impresioniran, kao da je napola razočaran što je Dajl najbolji policajac koga je Interpol mogao da nađe. Srećom, kucanje na vratima je sve promenilo. Dajl beše u iskušenju da ga ignoriše, sve dok nije čuo škripu vrata koja su se otvarala iza njegovih leđa. „Šta je sad?“ zarežao je. „Zauzet sam.“ „Gospodine“, prošaputao je policajac, „tu je kardinal Rouz, traži da vas vidi. Kaže da je hitno.“ Dajl se osmehnuo, shvativši da mu se upravo pružila prilika da lično zahvali kardinalu na obaveštenju o pokušaju ucenjivanja Crkve. Takođe, znao je da Rouz možda ima dodatne informacije, koje bi Dajl mogao upotrebiti u ispitivanju Pelatija. „U redu je. Neka uđe.“ Iako se nisu nikad videli, Rouza nije bilo teško prepoznati. Ne samo što je bio odeven kao kardinal, u skerletnu odoru, s crvenom biretom na glavi, nego je i svakim korakom odavao teksaško poreklo. Koračao je hodnikom poput šerifa koji je pošao na dvoboj. Da su okolnosti bile drugačije, Dajl bi mu zadigao skute da proveri nosi li mamuze. „Džo, ja sam Nik Dajl. Drago mi je što smo se najzad sreli.“ Rukovali su se u hodniku, samo jedan ugao od sobe u kojoj se odvijalo ispitivanje. „Dakle, šta se dešava? Rekli su mi da je posredi nešto hitno.“

Rouz je klimnuo glavom. „Saznao sam nešto novo u vezi s Benitom Pelatijem, za šta sam pomislio da bi moglo da bude od pomoći. Ako sada nije dobar trenutak za to, mogu da dođem kasnije.“ „Taman posla. Na pamet mi ne pada da vas pošaljem natrag. Uz to, upravo razgovaram s Benitom, a on neprestano iznova pominje nešto što ne razumem. Jedva da uopšte progovara, kad najzad progovori, stalno aludira na neku tajnu. Pritiskam ga, ali ne vredi.“ „A je li vam dao bilo kakve nagoveštaje u vezi s tom tajnom?“ „Kamo sreće. To bi mi olakšalo posao, pakla mu... Ajoj. Izvin'te zbog ovoga.“ Rouz je ignorisao psovku. Uz to, većina Teksašana psuje. „Jeste li pitali njegovu porodicu? Možda oni nešto znaju. Ja ga nikad nisam lično upoznao, tako da ne znam šta da vam kažem.“ „U stvari, mislim da njegov sin zna. To je i razlog što mu je Benito smestio dva metka u grudi. Da ga spreči da nekom kaže.“ Rouz se prekrstio čuvši za Dantea. „A da li je?“ „Da li je šta?“ „Rekao nekom. Jedan od policajaca mi reče da ima više očevidaca pucnjave.“ Dajl je klimnuo glavom. „Njegovi telohranitelji su bili s njim, ali niko od njih ne govori engleski. Stekao sam utisak da je to bio jedan od njegovih uslova kod zapošljavanja osoblja. Omogućavalo mu je da vodi poslove u potpunoj diskreciji.“ „Pametan čovek. Tako je najbolje. Bez straha od radoznalih ušiju. „Kad smo kod pameti, zašto imam osećaj da znate za tu tajnu? Zato ste i došli, zar ne?“ Rouz je slegao ramenima. „Moguće. Čudni su putevi Gospodnji.“ Slava Gospodu! Pomislio je Dajl. „Recite, je li to nešto u vezi s Crkvom? Da li je ona ucena imala veze s tim? Saznao je nešto o Crkvi i rešio da ućari na tome.“ „Čujte, Nik, što se toga tiče, ruke su mi vezane. Ne smem da govorim o