Chris Kuzneski - Krst

njega i niste našli za shodno da mi to kažete? Santa Maria! Ne mogu da verujem. Zašto je važan?“ „Da ti ne bih pričao, pokazaću ti.“ Izvadio je list papira iz torbice na pojasu. „Ovo je fotokopija spisa iz Bata. Uočićeš da se rukopis podudara s onim na svitku iz Orvijeta.“ Pokazao joj je sličnosti u potezima i razmacima. „Prvi svitak napisao je Tiberije, poznatiji kao Tiberije Cezar, svojeručno, godine 32.“ Marijine oči su se razrogačile. Pre samo dva sata čitala je o tom, drugom po redu rimskom imperatoru. „Tiberije? Sigurni ste?“ „Onoliko koliko jedan istoričar može da bude. Ne samo da je spis potpisan i datiran, već sam podvrgao i papirus i mastilo svim mogućim analizama. Dobijeni rezultati bili su nedvosmisleni: spis iz Bata star je približno dve hiljade godina.“ „Ali, zar nije mogao da ga napiše neko drugi, pisar ili nekakav sekretar? Otkud znate da je to bio baš Tiberije?“ „Dobro pitanje“, priznao je. „Ali, i na njega imam odgovor. Pogledaj sud koji smo našli u Orvijetu. Sećaš li se da sam ti pokazao da je nešto ugravirano na njemu? Tada nisam hteo da ti kažem, ali to je vrlo specifičan simbol koji je Tiberiju dodelio rimski Senat.“ „U koju svrhu?“ „U poznim godinama, Tiberije je postao sklon osami i odlučio se da živi na ostrvu Kapri, što je za Senat bilo strahovito nezgodno. Sve odluke morale su da putuju, što kopnom, što morem, tako da je to bio vrlo rizičan aranžman. Stoga je Senat osmislio način da zapečati svoje spise u metalni sud, i potom ga dodatno osigura tako što će Tiberiju dodeliti specifičan simbol. Kad bi se pojavio na ovako zapečaćenom dokumentu, to je značilo da ga je napisao svojeručno Tiberije i da je reč o nečemu previše važnom da bi rizikovali da glasnik pročita.“ Marija je razmislila o tome i prihvatila informaciju. Dva svitka, oba s Tiberijevim rukopisom, nađena na lokacijama koje deli više od 1600 kilometara. Nažalost, to još uvek nije objašnjavalo Bojdov šok, kao ni povezanost sa Hristom. „Profesore, ne bih da budem neučtiva, ali šta piše u tom spisu?“

„Svitak iz Bata bio je upućen Paciju, zapovedniku Tiberijevih legija. Vidiš, vojskovoda i trupe behu poslati u Britaniju, da izvrše premeravanje teritorije koju je nekoliko decenija ranije istražio Julije Cezar. Bila je to kritično važna misija, koja je podstakla docniju ekspanziju Carstva. Avaj, dok je Pacije bio tamo, u Rimu se nešto dogodilo, jer je Tiberije poslao flotu najbržih brodova da ga pronađe i zatraži njegov hitan povratak.“ „Šta se dogodilo?“ „Ne piše ništa konkretno, tu je samo nagoveštaj o tome da su se 'robovi u Galileji uzoholili, što bi valjalo iskoristiti'.“ Bojd je zastao, puštajući da se ta informacija slegne. „Ali, kad malo razmisliš, istorija nam daje vrlo jasan nagoveštaj o tome šta se događalo. Koji se značajan događaj zbio na toj teritoriji manje od godinu dana pre toga?“ Marijino preplanulo lice je pobledelo. „Hristovo raspeće.“ „Tačno! Sad možda počinješ da shvataš važnost ovoga.“ Klimnula je glavom, nastojeći da zadrži fokus. „Šta još piše?“ „Tiberije je rekao da bi Pacije, ukoliko imperator umre pre njegovog povratka, trebalo da dovrši zaveru posluživši se zapisima koji će biti pohranjeni u novosagrađenom skrovištu u Orvijetu. Rekao je da će planovi biti 'zaliveni u bronzu i zapečaćeni imperatorovim poljupcem'. Očigledno, aluzija na gravirani sud koji smo našli.“ „Ali, pošto je svitak još uvek bio zapečaćen, možemo da pretpostavimo da se Pacije vratio pre Tiberijeve smrti, zar ne? Imali su prilike da razgovaraju?“ Bojd je slegao ramenima. „To zaista ostaje na nivou pretpostavke. Moraš da imaš na umu da su oba cilindra nađena zapečaćena. Ne samo onaj u Orvijetu, nego i onaj u Batu.“ „Šta time hoćete da kažete? Da Pacije nije dobio poruku?“ „To je jedna od mogućnosti. Druga je dupli set poruka. Po meni, što bi slao samo jedan cilindar ako je već poslao čitavu flotu da nekog nađe? Šta ako potone baš brod koji prenosi poruku? Svitak bi bio zauvek izgubljen. Stoga, da bi bio siguran, zašto ne bi poslao dva ili više svitaka?“ Marija je s razumevanjem klimnula glavom. Teorija je zvučala logično.

„A šta istorija kaže o Paciju? Šta je bilo s njim?“ „Iz nekog razloga, nijedna hronika ne pominje njegovu smrt. Jednog trenutka bio je drugi najmoćniji čovek u Rimskom carstvu, a već sledećeg je nestao. Iščezao bez traga. Razume se, njegov nestanak mogao je da znači razne stvari. Možda je umro u Britaniji ili nastradao na moru prilikom putovanja kući. Ili je možda otpiovio direktno u Judeju, da bi sproveo imperatorova naređenja.“ Bojd je zbunjeno odmahivao glavom. „U svakom slučaju, jedno sigurno znam: Tiberije je bio taktički genije, poznat po briljantnom umu i preciznom planiranju. A prema ovom svitku, smislio je način kako da upotrebi Hrista kao piona u najbezobzirnijoj zaveri svih vremena.“ „A kako je, zaboga, to uradio?“ Bojd je duboko uzdahnuo, boreći se da nađe prave reči. Kako da osporiš nečiji sistem uverenja a da ga pri tom ne naljutiš? „Marija“, promucao je, „zašto veruješ da je Hrist Sin Božji?“ „Zašto? Zato što su me tome učili kad sam bila dete. Vaspitavana sam da verujem u to.“ „Ali, više nisi dete. Davno si zašla u godine kada se samostalno razmišlja. U izvesnom trenutku, počela si da osporavaš uverenja roditelja. Nije bitno da li je reč bila o Deda Mrazu ili politici, ali naposletku si počela da preispituješ sve čemu su te učili.“ „Da, ali...“ „Ali, šta? Kod religije povlačiš crtu? Pa religija bi trebalo da bude prvi koncept koji osporavamo, zato što je najličnije što čovek može da ima. Religija je ono u šta verujemo, ne ono što nam je rečeno. To je ono što osećaš, a ne ono što neko drugi očekuje od tebe.“ „Ali, ja verujem u Hrista! Čitala sam Sveto pismo, išla na mise i razgovarala sa sveštenicima. I, pogodite šta? Verujem u Boga i Isusa Hrista. Prosto mi to deluje ispravno.“ Njegov ton je omekšao. „Ako bih osporio tvoju veru, da li bi se ona povila pod težinom mojih reči?“ „Ni slučajno. Verujem u ono u šta verujem. Vaš reči neće to promeniti.“ „A šta je s dokazima? Da li bi se tvoja vera skršila kad bi se našla

suočena s novim dokazima?“ Razmislila je načas o reči dokaz. „Ima li ovo neke veze sa svitkom? Imate neke nove dokaze o mojoj veri?“ „Našoj veri. Ja sam takođe hrišćanin.“ „Znači, ovo nema veze s Crkvom? Ovde je reč o Hristu?“ Bojd je klimnuo glavom, izbegavajući da je pogleda u oči. „Da, a vest nije dobra.“ Marija nije znala šta je time hteo da kaže, ali kandže sumnje ipak su počele da zadiru. Ako je poruka na svitku tako razorna kao što je nagovestio Bojd, postojala je šansa da njen kompletan sistem uverenja bude skrhan. „Šta tu piše? Moram da znam šta tu piše.“ Bojd je duboko uzdahnuo. „Shvataš, kad ti budem rekao, više nema povratka.“ „Tu tačku već davno smo prešli. Molim vas, recite mi šta piše na tom svitku.“ „Hoću, ali prvo moraš da shvatiš da se njihov stil pisanja razlikovao od našeg. Duge složene rečenice bile su uobičajena stvar. Samo su vezli priču, ne trudeći se da zastanu kad promene temu.“ Marija je znala sve o tome, jer je Bojd sada upravo to radio. „Samo mi pročitajte. Molim vas.“ „Okej, okej. Evo šta je napisao imperator Tiberije.“ Tiberije Cezar Avgust svojim naslednicima i sledbenicima. Pitanja bogatstva, trivijalna ili kolosalna, leže na našim plećima, zadatak svih vladara, prošlih i sadašnjih, za večita vremena. Radeći ono što mi je dužnost, napunio sam riznice ove veličanstvene zemlje, uzimajući od svih građana deo koji po pravu pripada Rimu, dokumentujući njihovo bogatstvo i istovremeno skidajući teret sa Carstva, avaj, njihovi darovi nisu dovoljni, jer Merkur žedno traži još. Posle osvajanja Britanije, prostranstvo naših zemalja biće štetno, domaja snega i sunca, teritorije različitije od Kupidona i Marsa, dodatno će podeliti život našeg naroda, bogati će pozdraviti darove sa stranih teritorija dok će siromašni patiti zbog tereta našeg predvidljivog duga. Da bismo izbegli preteće siromaštvo naših građana, zaključio sam da se moraju preduzeti drastične mere, oskudica u...

„Čekajte malo! Kakve veze to ima sa Hristom?“ Bojd je uzdahnuo na njeno nestrpljenje. „Nikakve direktne, ali indirektno, na sve moguće načine je povezano s njim. Oskudica u bogatstvu Carstva primorava Tiberija da smisli drastičan plan. Prema ovom tekstu, to je središnji razlog za njegovu zaveru protiv Hrista.“ Marija je nesigurno klimnula glavom, još uvek neodlučna u vezi s uvodnim tekstom svitka. „Taj deo o uzimanju dela od svih građana – je li on to govori o porezima?“ „Naravno. Tiberije je bio poznat kao odličan upravnik državne blagajne. Mnogi istoričari smatraju da upravo ekonomska politika bila glavna snaga njegove vladavine, barem dok nije oboleo od staračke demencije. Pred kraj carevanja bio je sasvim senilan. „A kad je pisao o teretu Carstva, govorio je o balansiranju budžeta?“ „Tačno tako.“ Marija je impresionirala samu sebe. Razumela je više nego što je u prvi mah pomislila. „A to u vezi s Britanijom? Pročitali ste nešto o zimi i letu, i tu sam izgubila nit.“ „Ne zima i leto“, ispravio ju je. „Tiberije je pomenuo sneg i sunce. Rekao je: 'domaja snega i sunca... dodatno će podeliti život našeg naroda.' Što je značilo da će, posle osvajanja Britanije, Carstvo postati preveliko za sopstveno dobro. Rim će se protezati od zemlje snega, Britanije, do zemlje sunca, Egipta. A po Tiberijevom mišljenju, to je bilo nešto s čim njihova ekonomija nije mogla da izađe na kraj.“ „Ako je Tiberije već znao da će osvajanje Britanije, dugoročno gledano, samo naškoditi Carstvu, zašto nije odustao od toga?“ „On tvrdi da je to zbog Merkura, rimskog boga trgovine. Tiberije kaže da Merkur žedno traži još. Pretpostavljam da je to njegov način da kaže da nema izbora. Osećao je će bogovi biti nezadovoljni ako Rim počne da se zadovoljava onim što već ima.“ „I pored toga što je dalje sticanje vodilo u propast?“ Bojd je klimnuo glavom. „Međutim, pohlepi tu nije kraj. Još nisi sve čula.“ Da bismo izbegli preteće siromaštvo naših građana, zaključio sam da se

moraju preduzeti drastične mere, oskudica u javnom bogatstvu mora se izbeći po svaku cenu, jer će neuspeh u očuvanju nadmoćnosti Carstva biti pripisan lošem vođstvu, što je tvrdnja koja će značiti uvredu za ranija Avgustova dostignuća. Stigao je glas s istoka da se pojavio još jedan Mesija, čovek drugačiji od desetina drugih pre njega, koji sav zaudara na pobožnost i nesebičnost, opsenar blagosloven hordama sledbenika, moći ubeđivanja i darom za čudesa. Bajke o isceljenjima i vaskrsenjima naviru iz pustinje kao škorpije, ali dvostruko smrtonosnije, jer je insekte lako zgnječiti. Irod Antipa, vladar Galileje, kazuje o oholosti koja buja među robovima, pobunama protiv rimske vlasti, okupljanjima masa blizu Kapernauma. Neki smatraju da bi tu pretnju valjalo zatrti u korenu, otkloniti je snagom volje i silom mača, rešiti je se dok je još novorođena, poput sinova vitlejemskih. Ali, ja nisam tog mišljenja, jer zašto ubiti kravu koju su ti poklonili bogovi? Muzi je, a njen slatki nektar može te hraniti do kraja života. Bojd je zastao, puštajući Mariju da svari poruku iz srednjeg dela teksta. „Nema sumnje“, rekla je, „da je ovo o Isusu. Aluzije na isceljenja i vaskrsenja, okupljanje masa kod Kapernauma. Tamo je bilo Isusovo glavno prebivalište, odmah pored Galilejskog jezera.“ Potvrdno je klimnuo glavom. „Stari zavet pominje ga kao 'more Hinerota', ali u pravu si. Isus je koristio Kapernaum kao mesto za okupljanje svog stada.“ „Ne mogu da verujem. Držimo u rukama dokument koji govori o Hristu u sadašnjem vremenu. Ovo baš nije u redu! Mislim, porediti ga s kravom koju treba musti!“ „AIi, Isus za Tiberija nije bio bog. Bio je opasna varalica. Kao što je rekao, desetine njih su se već pojavljivale i tvrdile za sebe da su Mesije, i većina je takođe imala gomile sledbenika. Prema tome, za Tiberija, Isus je bio samo još jedan na dugačkom spisku kaišara.“ „Pa, pretpostavljam da je tako, ali... Ne znam. Ne znam kako da se osećam u vezi s ovim.“ „Nikako, draga moja. To nije tvoj posao. Tvoj posao je da istražuješ. Pokušaj da se maksimalno distanciraš od poruke, naročito od ovog dela

koji ću ti sada pročitati. Ako to ne učiniš, ono što čuješ sasvim će te poraziti, jer je mnogo gore nego što možeš i da zamisliš.“ Ako se gladnima obeća hleb, tući će se za njega sve dok ne napune stomake; tome nas uči istorija, napisana postupcima ljudi i prirodom njihovog duha, ali jedno pitanje ne da mi da spavam: da li je važno odakle dolazi gozba? Da li će čovek koji skapava od gladi odbiti hranu zato što mu je nudi neprijatelj? Možda, iz straha da nije otrovana, ali šta ako mu se hrana pruži na način koji će on pozdraviti? Zar neće onda hleb biti prihvaćen iz pruženih ruku? Ja tvrdim da hoće. O da, narod Judeje je gladan, grčevito se drži za nadu i obećanje spasenja, nimalo ne hajući za rimske bogove i zakonit način života, čeka onog obećanog koji će se pojaviti među njima, onog koji je uistinu njihov Mesija. To se ne može sprečiti; nikakav rat i nikakve odmazde neće otkloniti dolazak onoga iz njihovih svetih knjiga; oni tragaju za njim, mole se za njega, čekaju ga i nastaviće da ga čekaju sve dok mase kao fanfarama ne objave njegov dolazak. Zašto da im ga ne damo? Utolimo njihovu glad hranom koju mi odaberemo, puštajući ih da svetkuju dolazak spasitelja, nek upijaju svog Hrista i nasladuju se njegovim učenjem, rečima koje nas neće ugrožavati, jer mi znamo da je on samo pion koga smo uzdigli na nivo Jupitera. Da bi to lukavstvo uspelo, ne sme biti ni najmanje sumnje među Jevrejima; moraju se sopstvenim očima osvedočiti u Božje delo, podvig tako magičan, tako tajanstven, da će buduća pokolenja doveka pevati o njegovoj velelepnosti, okončavši jednom za svagda svoju potragu za Mesijom, jer će verovati da je već došao. Vera u njegovo prisustvo mora se nadaleko raširiti, ne sme tavoriti na obodu njihove suncem spržene zemlje i prenositi se samo kao glasina od jednog do drugog putnika, nego će početi tamo gde ima najviše svetine, širiće se iz srca Jerusalima kao nezaustavljiva pošast, proždirući sve u Judeji kao izgladnela zver. Kad se to desi, kad ne bude više ni senke sumnje u Hrista, Rim će biti u položaju da profitira, upotrebljavajući nesalomivu veru Jevreja protiv njih, a njihovo bogatstvo u svoju korist. Javno ćemo se izrugivati njihovim uverenjima, dok ćemo u potaji prikupljati njihove donacije; teraćemo ih da se klanjaju rimskim bogovima, znajući da će se držati svog Mesije isto onako grčevito kao dete za sisu, ali to je upravo ono što želimo, jer što više se budu klanjali lažnom Bogu, postajaće sve slabiji, a

mi ćemo na toj slabosti profitirati, o da, mi ćemo imati vlast nad njihovim telom i dušom. Za dobro svega što je rimsko, počećemo odmah, upotrebivši kao svoje oruđe Nazarećanina, koga sam ja odabrao da bude jevrejski Mesija. Budi pozdravljen, 29. avgust Pročitavši i poslednji odlomak, Bojd je sklonio beležnicu i čekao Marijin odgovor. Istini za volju, napola je očekivao bar deset pitanja u vezi s tekstom ili kratkotrajno takmičenje u vikanju u kojoj će ona osporiti sve što je maločas rekao. Međutim, dobio je upravo suprotno. Marija je ćutala, odsutna, bleda kao zid, a oči zakrvavljene od umora bile su joj pune suza. Nije bilo potrebe da joj bilo šta pojašnjava. Marija je i sama shvatila značaj svitka. Zaprepašćujuće, ali ukoliko je poruka na svitku bila tačna, tada su se čudo Isusa Hrista i nastanak hrišćanstva zasnivali na najvećoj prevari svih vremena. * * * U kancelariji nije bilo ničega sem oskudnog nameštaja i dva ormarića za spise. Ni traga od bilo čega ličnog. Bila je to ona vrsta prostorije zbog koje bi Nik Dajl dao otkaz kad bi morao da je nazove svojom. Ipak, bilo je to tačno ono što je i očekivao da vidi u policijskoj stanici u Tripoliju. Omar Tamer ušao je s fotografijama s autopsije i raširio ih po radnom stolu. Dajl je pomalo stidljivo izvadio svoje bifokalke i natakao ih na nos, osećajući se donekle neprijatno zbog toga što mu vid više nije kao nekad. „Šta mislite, Nik? Ima li sličnosti s Danskom?“ Dajl je potvrdno klimnuo, mada je po prvi put video slike. „Jansen je bio iste građe kao Narajan. Otprilike iste visine i istih godina. Oba muškarca bila su u dobroj fizičkoj kondiciji, što mi govori da nisu nasumično odabrani. Odabrani su s razlogom.“ „Zašto to kažete?“ „Da tražite laku m'etu, da li biste se odlučili za ove ljude? Ne, krenuli biste na nekog starijeg ili slabijeg. Nekog od koga ste jači. Možda čak i na žensko. Ali, na mladog čoveka u odličnoj formi? Teško. Previše toga bi

moglo da krene naopako.“ „Još nešto?“ „Ove rane su konsistentne s Jansenovim. Klinovi su proterani kroz ručne zglobove i stopala dok žrtva nije bila pri svesti. U suprotnom, bilo bi previše vrištanja.“ Pokazao je na jednu od fotografija s autopsije, izbliza napravljen snimak Narajanovog ručnog zgloba. „Vidite li kako se rana širi na suprotnu stranu od klina? Isto se dogodilo u Danskoj. Telo je preteško da bi ga klinovi držali. Nešto je moralo da popusti, a to sigurno nije bilo kovano gvožde. Posle izvesnog vremena, okolno tkivo počne da se kida, isto kao i vene, tetive, i tako dalje. Vrlo gadan način da se umre.“ Tamer je klimnuo glavom. „Patolog je rekao da je smrt nastupila kao posledica rane na grudnom košu.“ Dajl je potražio među gomilom slika, sve dok nije našao krupni plan Narajanovog grudnog koša. „Izgleda identično kao Jansenova. Verovatno je nanesena kopljem. Barem tako piše u Bibliji.“ „A vandalizam? Imate li nekih teorija?“ Slegao je ramenima. „U Danskoj nisu ispisali grafite, mada su imali gomilu zidova na raspolaganju. To nagoveštava da je žvrljanje po slavoluku bilo impulsivan, a ne unapred smišljen postupak.“ Tamer se namrštio. „Upotrebili su četkicu, Nik. Meni to deluje planirano.“ „Možda jeste, možda i nije. Moguće je da su četkicu imali u prtljažniku ili u kutiji u kojoj drže klinove. Hoću da kažem, niste našli tragove merdevina, zar ne? To znači da nisu bili potpuno opremljeni za pisanje grafita.“ „Istina, ali...“ „Čujte, ne isključujem tu mogućnost. Moguće je da je posredi važan trag, ali i da nije ništa više od ubičinog načina da obeleži teritoriju. Ne umem ni da vam kažem kolike sam leševe zatekao natopljene nečijom pišaćkom.“ „Stvarno?“ Dajl beše iznenađen činjenicom da Tamer u Libiji nije nikad video tako nešto. A opet, može biti da je to bio evropski fazon. „Znaćemo više kad budemo našli sledeću žrtvu. Počeće da se pojavljuju obrasci.“

„Sledeću žrtvu?“ „Ne mislite valjda da su gotovi? Sasvim sigurno nisu, jer Sveti Duh još uvek vreba iz prikrajka.“ „Sveti Duh?“ „Znate već, Otac, Sin i Duh Sveti? Sasvim sigurno će biti jedna žrtva i za njega. A posle toga, ko zna? Možda će početi sa Zdravo Marijo.“ Sedajući za sto, Tamer se namrštio. Dajlu beše jasno da ga nešto muči, stoga je spustio fotografije i čekao da Tamer prekine tišinu. Ta taktika podjednako je dobro palila kod pandura i kod kriminalaca. „Zašto su došli ovamo? Mi smo muslimani, a ne hrišćani. Gde se mi tu uklapamo?“ „Ubijte me ako znam“, priznao je Dajl. „A opet, može biti da su ubice htele i da se malo odmore pošto ostave telo tamo gde su naumili. Proputovao sam ceo svet, bio sam na svim kontinentima na planeti, ali nikad nisam video ovakvu zemlju. Libija je jednostavno prelepa.“ Tamer je blistao od ponosa, čemu se Dajl i nadao. Znao je koliko je krucijalno važno da ostane dobar s Tamerom. Bez njega, pristup mestu zločina bio bi mu sasvim onemogućen. „Na nesreću, prerano je da etiketiramo ovo kao hrišćanska ubistva. Voleo bih da nije tako, ali koji izbor imamo? Činjenica je da Narajan nije bio hrišćani – bio je Indus – tako da je moguće da ovo i nema veze s religijom.“ „Niste baš uvereni u to, zar ne?“ „Pa i nisam. A opet, ne znam šta da mislim.“ Po Dajlovom mišljenju, jedino što je povezivalo ova ubistva bio je način na koji su žrtve ubijene. Obojica su bila kidnapovana, otpremljena na specifičnu lokaciju i potom raspeta kao Isus Hrist. Ali, zašto? Šta su ubice pokušavale da kažu? Šta su ova dvojica imala zajedničko? Prema Interpolu, ne baš mnogo. Jansen je bio pobožan katolik, odrastao kao srednje dete u porodici iz srednje klase. Vodio je besporočan život – bez droge, bez seksualnih skandala, bez problema sa zakonom – i od rane mladosti znao je da želi da postane sveštenik. Dajl je još uvek čekao dodatne informacije od kardinala Rouza, ali prema preliminarnim izveštajima, svi su ga izuzetno cenili. Isto se nije moglo reći za Narajana, koji je pola života proveo po

barovima, a drugu polovinu u krevetu. Bio je jedan od nekoliko prinčeva Nepala, zemlje koja je tokom poslednjih godina videla mnoge tragedije kraljevske porodice. Najpoznatija je svakako ona iz jula 2001, kad je krunski princ Dipendra na porodičnoj zabavi izvukao M16 i uzi i ubio kralja, kraljicu i princezu. 8 Razmišljajući o dvojici ubijenih, Dajl je odmahivao glavom. Šta su imali zajedničko? Različita vera. Različita nacionalnost. Različit način života. Povezivao ih je jedino pol i način na koji su umrli. Mučeni, a potom prikovani za krst. Raspeti kao Isus Hrist. * * * Tvrdeći da su prijatelji nastradalog, Pejn i Džons uspeli su da uđu u Il Pozzo di San Patrizio. Dodeljen im je čak i jedan mladi policajac koji ih je poveo niz 248 stepenika koliko ih ima do dna Bunara Svetog Patrika, spomenika iz 16. veka koji je ime dobio po navodnoj sličnosti s irskom pećinom u kojoj se nekad molio sveti Patrik. Kad su počeli da silaze, Pejn je zaostao pokušavajući da shvati kako su ga sagradili. Dvoja naspramnih vrata vodila su ka zasebnim stepeništima, koja su stajala jedno iznad drugog, čime je sprečeno da se oni koji silaze sudaraju s onima koji se penju. Originalni koncept bio je ideja Leonarda da Vinčija, koji je projektovao takvo stepenište za jedan italijanski bordel, kako bi posetioci mogli da se ušunjaju u kupleraj i išunjaju a da pri tom ipak sačuvaju anonimnost. Klijenti su bili toliko zadovoljni da se glas o stepeništima ubrzo raširio i projekat je primenjen u više novih zdanja, među kojima se našao i papin bunar. Drugi genijalan potez bio je način na koji je arhitekta iskoristio prirodnu svetlost. Stepeništa behu osvetljena spiralnim nizom od sedamdeset ručno napravljenih prozora, koji su omogućavali protok svetlosti koja je dolazila kroz otvore na krovu i njeno prodiranje kroz obod bunara, dajući više nego dovoljno svetla onima koji su odlazili po vodu. „Džone?“ pozvao ga je Džons odozdo. „Dolaziš li?“ Pruživši korak, Pejn je sustigao Džonsa koji ga je čekao na sledećem zavoju stepenica.

„Naš pratilac se zabrinuo za tebe. Barns je nastradao ovde pre jedva sat vremena i policija ne bi želela da se tako nešto ponovi.“ „Ne krivim ih zbog toga. Ovo mesto se grdno teško čisti.“ „A uz to je i istorijski spomenik. Policajac mi je rekao da se papa Kliment VII, dok se krio u Orvijetu, pribojavao da bi neprijatelji mogli prekinuti snabdevanje grada vodom. Da bi sprečio tako nešto, naredio je da se iskopa bunar. Koji je, uzgred, širok trinaest i dubok šezdeset dva metra.“ „Prokletstvo! Mora da je papa bio baš žedan.“ „Nije to bilo samo zbog njega. Vidiš li koliko su široke stepenice? Toliko da tovarne životinje mogu da siđu. Puštali su ih da se napoje na izvoru.“ Pejn se stresao. „Odvratno. Nije ni čudo što je Barns imao sraćku.“ „Hvala nebesima, grad se više ne snabdeva vodom iz bunara. U suprotnom, siguran sam da bi im voda narednih nekoliko nedelja imala čudan ukus.“ „Ma, nemoj, a zašto?“ Umesto da odgovori, Džons je pokazao prema stravičnom prizoru koji beše osvetljen prirodnim reflektorom. Donald Barns ležao je ničice na sredini bunara. Njegovo krupno telo presecalo je na pola drveni mostić koji je spajao dva stepeništa. Pripadnici lokalne policije behu zauzeti traženjem eventualnih tragova na lešu, dok mu je iz pokidanog stomaka curila krv, kapala u vodu bojeći je tamnim grimizom. Policajac zadužen za istragu video je da su stigli i pokušao da ih spreči da vide Barnsa pruženog u bari sopstvene krvi. Nažalost, nije bio dovoljno brz. „Žao mi je zbog ovoga“, obratio im se na dobrom engleskom. „Ovo vam sigurno teško pada.“ Pejn i Džons klimnuli su glavom. Nisu znali šta da kažu. Detektiv je izvukao beležnicu i hemijsku olovku. „Čuli smo da se zvao Donald.“ „Da“, odvratio je Pejn. „Donald Barns. Bio je Amerikanac.“ „Kao i vi“, rekao je policajac, ne dižući ni za trenutak pogled s beležnice. Zapisao je njihova imena i adrese, a potom upitao: „Jeste li dugo poznavali

pokojnika?“ „Ne baš. Upoznali smo ga danas, na pogrebu.“ Pejn je pomno posmatrao policajca, čekajući nekakvu reakciju. „Vrlo predusretljivo nam je pritekao u pomoć u trenutku kad nam je zatrebala. Znate već, spisak znamenitosti koje vredi videti i tome slično. Takođe nam je rekao za onu helikoptersku nesreću u ponedeljak, u kojoj je poginuo vaš kolega.“ Policajac je klimnuo glavom, i dalje ne reagujući. „Znate li nešto o tome odakle je ili gde je odseo?“ Pejn je slegao ramenima. „Rekao bih da je sa Srednjeg zapada SAD, verovatno iz Nebraske. Barem je to moglo da se zaključi po njegovoj majici. A što se hotela tiče, nismo sigurni. Nismo ga poznavali dovoljno dugo da saznamo.“ Kad je Pejn zaćutao, detektivu je prišao onaj mladi policajac koji ih je dopratio niz stepenice. Prošaputao je nekoliko rečenica na italijanskom, a potom podigao ključ na privesku ukrašenom monogramom GHR. Detektiv se osmehnuo videći privezak. „Gospodo, jesmo li gotovi?“ Džons je odmahnuo glavom, a zatim slagao. „U stvari, ima još nešto. Slikali smo se s Donaldom ispred katedrale. Da li postoji mogućnost da dobijemo film, kao uspomenu?“ Okrznuvši pogledom beživotno telo, detektiv se namrštio. „Slikali ste se? Nismo našli nikakav fotoaparat. Ni novčanik, ni film, ni bilo šta drugo od bilo kakve vrednosti... Po mom mišljenju, ovo je bila obična pljačka koja je pošla po zlu.“ Pejn i Džons su znali da je to besmislica. Međutim, panduri su bili poslednji kojima bi to i rekli. U suprotnom, ne bi im dali mira. Nažalost, na kraju je ipak bilo baš tako. Kad su izašli iz bunara, Džons je promumlao: „Ovo nije bila pljačka. Ovo je bilo smaknuće.“ Pejn se gurao kroz gomilu radoznalaca. „Smaknuće? Kako to misliš?“ „Tako lepo, previše toga se 'slučajno poklopilo' da bi moglo da bude bilo šta drugo. U ovom gradiću godinama nije bilo nasilja, a sad su tu tri leša za dva dana. Plus, najnovija žrtva je sasvim slučajno baš neko ko ima dokaze o mestu nesreće. Ma daj! Šta bi drugo moglo da bude?“

„Dobro, da vidimo. Počeli smo s jednim slučajem, a sad imamo tri: doktor Bojd, ukradeno mesto nesreće i Donald Barns.“ „Jes', to je otprilike to.“ „Jebi ga! Nismo baš naročito dobri.“ Džons je prasnuo u smeh. „Imaš li ideju odakle da počnemo?' Pejn je potvrdno klimnuo. „Hajde da se držimo Bojda, jer zato smo i došli. Pretpostavimo da je ono u podnožju litice bio njegov kamionet. Hoću da kažem, niko nije došao da se žali zbog uništenog vozila. Plus, policijski helikopter je lebdeo iznad njega, a u gradu se priča o pljačkašu grobova koji vršlja ovuda. To znači da je ili poginuo u eksploziji ili je još uvek u Orvijetu, ili da je na neki drugi način otišao iz grada.“ „Zvuči logično.“ „A ukoliko nije imao saučesnika, ili je ukrao kola ili je stopirao.“ „Ili je otišao javnim prevozom.“ „A pošto grad nema aerodrom, sva je prilika da se odlučio za autobus.“ Pejn je pogledao Džonsa, a potom su obojica pogledali ka nizu autobusa parkiranih na drugoj strani piazze. Prišli su prizemnoj zgradi na severnom kraju trga. Na stanici je dangubio srebrnasti autobus, čiji je polazak kasnio zbog postarijeg konduktera koji je jednom rukom proveravao karte, a drugom hvatao za zadnjice iznenađene žene. „Odoh da pokažem Bojdovu sliku tipu na glavnom šalteru. Ti bi mogao za to vreme da potražiš mapu, da bismo znali kuda idemo?“ rekao je Džons. Osvrnuvši se po šaltersali, Pejn je na suprotnom zidu ugledao stalak s brošurama. Vodiči za restorane, muzeje i hotele – većinom na engleskom jeziku. Pažnju mu je privukla brošura o „La Badiji“, crkvenom kompleksu iz dvanaestog veka, pretvorenom u lokalni hotel. Mešavina drvenih greda i sedrenih zidova odisala je prošlim vremenima, sve dok nije primetio televizor ubačen u malu kamenu nišu. Feng šui hotela bio je definitivno zeznut. Pejn je vratio brošuru na mesto i uzeo drugu, o „Grand hotelu Reale“. Nije bio u onako dobrom stanju kao „La Badia“, ali ipak mu se činilo da je nekad bio izuzetan. Divio se prelepim freskama i starinskom nameštaju u foajeu, i velikoj fontani isklesanoj od mermera čija je nijansa... „Džone? Idemo?“

Pejn se okrenuo prema Džonsu koji je stajao blizu ulaza. „Začas. Samo sam...“ Zaustavio se u pola rečenice, vrativši se u mislima u Bunar Svetog Patrika. Nije mogao da veruje da mu je toliko dugo trebalo da složi kockice. „Samo si... šta?“ Džons je krenuo prema njemu. „Dobio sam informacije od službenika na šalteru i... Jesi li okej? Deluješ kao da ti nešto nije jasno.“ „Ni slučajno. Štaviše, odjednom mi se čini da sam dobro obavešten.“ Pejn mu je dodao brošuru za „Grand hotel Reale“. „Šta misliš?“ Sada Džonsu nije bilo najjasnije šta mu pokazuje. „O čemu?“ „O hotelu. Da nije možda Barns tamo odseo?“ Džons je listao brošuru. „Nemam pojma. Zašto?“ „Sećaš li se onog mladog pandura u bunaru? Šta je našao u Barnsovom džepu?“ Premotavši scenu u glavi, Džons odgovori: „Ključ s njegovim inicijalima, zar ne?“ „Blizu si, ali nisi do kraja pogodio. Inicijali nisu bili njegovi. Pisalo je GHR, a ne DB.“ „Jeste, stvarno, GHR. Ali, kakve to veze ima sa...“ Tada je shvatio isto što i Pejn. Na privesku nisu bili Barnsovi inicijali, jer ključ nije bio Barnsovo vlasništvo. A gde turista dobija ključ? U hotelu. A koji hotel u Orvijetu ima inicijale GHR? „Grand hotel Reale“. „Jebo te patak! Šta misliš, jesu li panduri već otišli tamo?“ „Verovatno nisu“, nagađao je Pejn. „U ponedeljak im se brojno stanje smanjilo za jednog člana, a ostali su po svoj prilici u bunaru. Nema šanse da su već otišli u hotel.“ „I?“ Obešenjačka iskra u Džonsovim očima rekla mu je sve što je trebalo da zna. Otići će u hotel s Pejnom ili bez njega. „Šta misliš?“ Pejn se osmehnuo. „Mislim da bi trebalo da proverimo koliko ti je vremena potrebno da obiješ italijansku bravu.“ * * * Marija Pelati beše skrhana žena, arheolog s grižom savesti. Po svoj prilici

sedela je pored najvažnijeg dokumenta koji je ikad napisan, a ipak, želela je samo da ga spali. Ali, kako bi mogla? Ako je autentičan, doneće joj veću slavu i bogatstvo nego što je ikad sanjala. U isto vreme, znala je da nikad neće moći da uživa u tome, zbog silne patnje koju će svitak prouzrokovati. Milijarde hrišćana koje, zbog njenog otkrića, odjednom sumnjaju u Hrista. Toliko joj se misli motalo po glavi da nije znala na šta prvo da se koncentriše. Svitak. Nesagledive posledice. Njena ubeđenja. Morala je da razmisli o svemu, ali pre toga, morala je da postavi doktoru Bojdu par jednostavnih pitanja. Odgovori će joj pomoći da smisli plan akcije. „Ser“, tiho ga je oslovila. „Jeste li sigurni da je svitak autentičan?“ Zvuk njenog glasa prenuo je Bojda, koji se beše zaneo u misli. „Verujem da jeste, da. Još uvek je potrebno da obavim određene analize da bih bio siguran. Međutim, veličanstvenosti katakombi nema šta da se prigovori, previše je stvarna da bi ovo bilo prevara.“ „A vaš prevod... je li tačan?“ „Uvek postoji šansa da sam pogrešno protumačio reč ili dve. Ipak, osnovna poruka ostaje ista. Tiberije je lično odabrao Isusa za jevrejskog Mesiju.“ „Ali, kako je to moguće? Mislim, kako neko može da napravi Mesiju?“ „To ti je, draga moja, misterija o kojoj u svitku ne piše ništa.“ Klimnula je glavom, dok joj se umom kovitlao mali milion pitanja. „A šta je s vama? Šta vi mislite? Da li je išta od ovoga moguće?“ Zastao je, prikupljajući hrabrost da joj odgovori. „Da budem iskren, bavim se mišlju da možda jeste. Iako sam vaspitan kao hrišćanin, ja sam i naučnik. Ne smem da imam predrasuda. Čak ni kad se dokazi kose s mojim uverenjima.“ Ćutao je, smišljajući šta još da kaže. „Marija, činjenica je da smo pronašli Tiberijev pečat na cilindru, i njegov rukopis na pergamentu, što nam pruža dovoljan razlog da verujemo da je lično sastavio poruku. Ako ju je već napisao, bila bi ludost da ne uzmemo u obzir mogućnost da je našao načina da svoju zamisao i ostvari.“ Marija je progutala knedlu. „Pa, čak i ako to znači da Isus nije bio Sin Božji?“

Bojd je potvrdno klimnuo glavom. Prostorijom je nekoliko časaka vladala tišina, narušena samo brujanjem klimauredaja. Naposletku je Marija rekla: „Oprostite, Profesore, mislim da više ne mogu da sudelujem u ovome.“ I potom, pre no što je mogao bilo šta da kaže, izašla je iz biblioteke i uputila se u dugu šetnju, nesvesna činjenice da će je to lutanje Milanom dovesti do ključnog otkrića. Dok su se turisti divili pogledu s krova Duoma, 9 Marija Pelati je nepomično sedela u ćošku, poput jedne od 2245 mermernih statua koje su krasile katedralu. U normalnim okolnostima, uživala bi u tornjevima koji su se dizali u nebo i razmišljala o izgradnji crkve, koja je trajala 511 godina. Međutim, nije bilo obično popodne. Nakon što je više od jednog sata napregnuto razmišljala o svitku, Marija se trgla iz transa i shvatila da se cedi od znoja. Ne bi li se rashladila, polako se spustila niz strmu stazu na kosini krova, ka portalu u jednom od tornjeva, ne našavši tamo ni promaju ni hladovinu kojima se nadala. Ma do đavola sve, pomislila je. Ionako ću verovatno u pakao zbog toga što sam pronašla svitak, pa hajde da onda lepo sednem pod neki klimauredaj dok još imam prilike za to. Prošla je pored niza statua koje su prikazivale šaroliko društvo svetaca, vitezova i grešnika u najrazličitijim pozama. Uprkos izuzetnom majstorstvu izrade, nijedna joj nije privukla pažnju sve dok nije došla do poslednje, do veličanstvenog muškarca u lepršavoj togi. Obuzeo ju je čudan osećaj da joj je njegovo lice poznato. Izrazito izvijena linija usana. Iskra veselosti u očima. Arogantno izbačena vilica. Razmetljiv osmeh na... „Blagi bože!“ izletelo joj je. „Nasmejani čovek!“ Ošamućena otkrićem, Marija je htela odmah da otrči do Bojda. Ali, shvatila je da će on instistirati da se zajedno vrate u crkvu – u tom slučaju on će voditi istragu. A to je želela da izbegne. Brzo razmišljajući, zaključila je da će podatke o statui najlakše saznati ako porazgovara s nekim od vodiča zaduženih za turističke obilaske katedrale. Bilo ih je nekoliko na samom krovu, tako da se pomešala s grupom koja je stajala blizu najvišeg tornja i slušala vodičevo predavanje. „Toranj se diže sto dvanaest metara iznad trga, što je zapanjujuća visina s

obzirom na starost ovog čudesnog zdanja. Da biste stekli predstavu o tome na kolikoj se visini nalazimo, prošetaćemo se do ivice krova...“ Kad je grupa krenula napred, Marija je prišla vodiču, muškarcu od tridesetak godina. „Oprostite“, obratila mu se na italijanskom. „Pitala sam se da li biste mogli da mi odgovorite na jedno pitanje.“ Jedan pogled u njene tamne, vatrene oči bio je sasvim dovoljan. Ostatak grupe beše od tog trenutka prepušten sebi. „Da, ovaj, siguran sam da mogu. Šta god vam je potrebno“, odvratio je. „Hvala vam.“ Uhvatila ga je ispod ruke i odvukla. „Tamo preko je statua koja mi izgleda strašno poznato. Možete li mi reći nešto o njoj?“ Vodič se samouvereno osmehnuo. „Biće mi drago. Radim ovde skoro pet godina. Znam sve o ovom mestu.“ „Sve? To je neverovatno. Katedrala je ogromna.“ „Pričajte mi o tome“, hvalio se. „Dugačka je sto pedeset osam, a široka devedeset tri metra. Veća je od fudbalskog igrališta. Štaviše, ovo je treća po veličini katedrala na svetu.“ „A vi znate tako mnogo o njoj. Strašno ste pametni.“ Nadimao se od ponosa. „Koja statua vas zanima? O svakoj znam po neku priču.“ Marija je pokazala nasmejanog čoveka. „Šta možete da mi kažete o njemu?“ Samouvereni vodičev osmeh ugasio se kao sveća na vetru. „Ne mnogo. To je jedan od malobrojnih predmeta koji su ostali obavijeni velom tajne. Raspitivao sam se i kod kustosa lokalnog muzeja. Po njemu, to je najstariji artefakt u crkvi, stotinama godina stariji od ostalih statua. Uz to, napravljen je od drugačijeg kamena nego ostale. Najveći deo Il Duoma napravljen je od mermera iz Karare, ali ne i ovaj čova. Isklesan je od mermera koji nije iz Italije. Taj mermer može da se nađe samo u jednom malom selu blizu Beča.“ „U Austriji? Baš čudno.“ Složio se s njom. „Još je čudnije na koje je mesto stavljena. Pogledajte ostale statue. Da li vam se čini da se slaže s bilo kojom od njih? Ostale prikazuju patnje običnog čoveka u traganju za Bogom, ali ne i on. Ne znam šta je, ali seljak nije. Pa ipak, neko u Crkvi je odlučio da ga smesti ovde na

kraj niza. A mi ni dandanas ne znamo zašto.“ Marija je zatvorila oči i setila se katakombi. I tamo je, baš kao i ovde, nasmejani čovek izgledao kao da ne pripada prostoru u kojem se nalazio. Prvo s onim svojim zlobnim osmehom usred prizora raspinjanja Hrista. Zatim na rukom rezbarenoj kutiji u kojoj se nalazio Tiberijev svitak. A sad i ovo njegovo neobjašnjivo pojavljivanje u Il Duomu. Ovaj tip imao je naviku da se pojavljuje tamo gde se nije uklapao. Ali, zašto? Ili, još bolje, ko je on? „Još samo jedno pitanje, pa ću vas ostaviti na miru. Imate li bilo kakvih teorija o tome ko bi to mogao da bude?“ Vodič je slegao ramenima. „Jedini trag koji smo našli jeste slovo na njegovom prstenu.“ „Slovo? Koje slovo?“ Vodič je pokazao na ruku statue. „Odavde se baš i ne vidi dobro. Primetio ga je lani čovek koji čisti spomenike. Ipak, još uvek nemamo predstavu da li je slovo inicijal čoveka čija je ovo statua ili umetnika koji ju je izradio – možda ni jedno ni drugo.“ „Koje je to slovo?“ upitala je. „A, B, C?“ „P, kao Pavle.“ Ili kao Pacije, pomislila je. Ushićena mogućnošću, poljubila je vodiča u oba obraza. „Hvala vam! Mnogo vam hvala! Nadala sam se da ćete reći da je baš to slovo.“ „Stvarno? A zašto?“ Međutim, umesto da mu odgovori, Marija je otrčala da saopšti doktoru Bojdu dobru vest, uverena da je pronašla dokaz o identitetu nasmejanog čoveka. * * * Nik Dajl je otvorio rajsferšlus na svojoj torbi za spise i pažljivo izvadio sadržaj. Unutra se nalazio njegov prenosivi pano, ispunjen nizovima fotografija, ceduljica i mapa. Okačio ga je na zid libijske policijske stanice i pokušavao da ustanovi

šta bi trebalo da doda. Definitivno neke fotografije Narajana. Možda neke krupne planove krvavog slavoluka. Trebalo je i da počne da povlači paralele s Jansenovim slučajem, označi sličnosti, bez obzira na to koliko možda apsurdno izgledaju. Znao je da se naoko besmislene stvari često ispostave kao najkorisnije. Bacivši pogled na Jansenovu stranu panoa, prvo što mu je palo u oči bila je nedirnuta koža. Zašto su divljački pretukli drugu žrtvu, bukvalno joj raskomadavši leđa, a prvu nisu ni pipnuli? Da li im je s Jansenom možda ponestalo vremena? Da ih nije nešto uplašilo? Ili su se, pak, pridržavali obrasca koji je Dajl već više puta video: svakom sledećom žrtvom, ubica postaje sve komotniji? Ili, s druge strane, pomislio je Dajl, ovo nema nikakve veze s tim. Možda ima neke veze s religijom, s nečim što je prevideo. Koliko da bude siguran, telefonirao je Anriju Tulonu u štab Interpola da dobije dodatne informacije o Hristovoj smrti. „Anri“, rekao je Dajl, „kako se osećaš posle sinoćne pijanke?“ „Otkud znaš da sam pio? Jesi li se vratio u Francusku?“ „Nisam, ali ti svaku noć završiš na pijanki.“ „Oui, to je tačno.“ „Jesi li imao vremena da istražiš ona pitanja u vezi sa Šekspirom?“ Tulon je potvrdno klimnuo glavom, pri čemu mu je konjski rep zaigrao poput kićanke. „Jesam, i zaključio sam da je to čisto sranje. Najobičnije zametanje traga.“ „Nadao sam se da ćeš to reći. Osećaj mi govori da pratim religijsku stranu ovog slučaja. Totalno bi me sjebalo da sad moram da ubacujem Hamleta u jednačinu.“ Tulon se osmehnuo, zadevajući neupaljenu cigaretu između usana. „Imaš li još nešto?“ Dajl je zurio u fotografije s Narajanove autopsije. „Samo još nešto. Ova žrtva se razlikuje od one u Danskoj. Mislio sam da ćeš možda imati nekih teorija o tome.“ „U kom smislu se razlikuje ?“ Dajl je prstom pratio tragove na Narajanovim leđima. „Ovaj je pretučen

nekom vrstom biča. Vrlo gadno pretučen. Našli smo više krvi nego kože.“ „Žrtva je bila išibana?“ „Išibana? Je 1' se za to u Bibliji tako kaže?“ „U ono vreme to je bilo toliko uobičajeno da Jovan u svom jevandelju nije morao ništa da objašnjava. U poglavlju 19:1, napisao je: 'Tada dakle Pilat uze Isusa i išiba ga.' Nije morao da zalazi u detalje. Svi su znali šta je to značilo.“ „Svi osim mene“, promrmljao je Dajl. „A kako je to sredstvo kažnjavanja izgledalo?“ „Koristili su bič zvan kandžija ili, na latinskom flagellum. To je značilo 'mali bič'.“ „'Mali' je poslednji pridev koji ti pada na pamet pri pogledu na Narajanove rane. To čudo pokidalo mu je sve mišiće.“ Tulon je klimnuo glavom. „To je i bila osnovna namera. Kandžija je kožni bič s kuglicama na krajevima. Pravile su se od kosti ili metala, ponekad čak sa kukicama na krajevima, poput udica za pecanje. Tako bi se, sa svakim povlačenjem biča, otkidali komadi mesa sa žrtve.“ „Prilično varvarski.“ „Ipak, sasvim uobičajena praksa. Na kraju krajeva, to se radilo da bi osuđeni oslabio da brže umre na krstu. Na izopačen način, radili su to iz milosrđa.“ Dajl je odmahnuo glavom na to rezonovanje. U ranama koje je video nije bilo ničega milosrdnog. Kroz komade pokidanog mesa videla su se Narajanova rebra. „Koliko dugo je takvo šibanje trajalo?“ „Rimski zakon ograničio ga je na četrdeset udaraca bičem. Obično bi završili trideset devetim, jednim manje od maksimuma.“ „Još jedan način da pokažu milosrđe?“ „Tačno tako. Posle toga je patibulum – poprečna greda na krstu – vezivan osuđeniku preko oba ramena, odmah iza vrata.“ „Kao prečka za čučnjeve?“ „Pa da, poput one koju koristiš u teretani, samo mnogo teža. Verovatno bar pedeset pet kila.“

Približno 125 funti, zapisao je Dajl u svoju beležnicu. „I onda?“ „Onda su ga primoravali da ga nosi do stipes crucis, koji je već bio pobođen u zemlju.“ „A koliko je to bilo teško?“ „Dvostruko više od patibuluma.“ Dajl je uočio da bi kompletan krst bio pretežak za jednog čoveka. „Iz čiste radoznalosti, zašto umetnici prikazuju Hrista kako tegli ceo krst, umesto samo jedne grede?“ „Zato što je tako dramatičnije. Čak je i Mel Gibson upotrebio kompletan krst u svom filmu, mada je bilo fizički nemoguće da ga Hrist nosi, i to nakon što su ga išibali. Kažu da je tri puta pao na putu do Golgote.“ „Tako je! Zaboravio sam na to. A ruke su mu bile vezane, zar ne? Tako da nije mogao da ublaži pad. Zato je padao na lice.“ „Bez sumnje. Štaviše, mnogi upravo time objašnjavaju unakaženost lika koji se pojavljuje na Torinskom pokrovu 10 . Na liku se jasno vidi da mu je polomljen nos.“ Dajl je odmahnuo glavom nezadovoljan pravcem u kojem se kreće slučaj. Nalazio se u Libiji, radio je na otkrivanju ubica iz dvadeset prvog veka, a razgovarao o raspeću, Torinskom pokrovu i ožiljcima na Hristovom licu kao da su bitni za istragu koju vodi. Najčudnije od svega je što su zaista bili bitni. I ne samo bitni, nego krucijalni. Konačno je shvatio značaj Jansenovog polomljenog nosa. Možda to nije bilo slučajno. Možda je to učinjeno s namerom da više liči na Hrista. „Imaš li još nešto, Nik? Potrebna mi je ozbiljna doza nikotina.“ „Samo još jedna stvar. Šta znaš o istoriji raspinjanja?“ Tulon je liznuo cigaretu, trudeći se da što duže uživa u ukusu. „Navodno su ga izumeli Persijanci, koji su ga preneli Kartaginjanima, a ovi, opet, Rimljanima. Većina ljudi veruje da su ga se prvi setili Rimljani, ali oni su ga prosto usavršili. Postali su toliko efikasni da su imali običaj da se klade za koliko vremena će neko umreti, na osnovu vremenskih uslova, starosti i uhranjenosti žrtve. 'Okači ih visoko i dobro raspeči', imali su običaj da kažu. I onda bi se kladili.“ „Grozno.“ „Možda po tvom shvatanju. Ali po njihovom, to je bilo neophodno zlo u

nepravednom svetu. Najbrži i najefikasniji način da reše probleme.“ Dajl je razmislio o Tulonovom komentaru, pitajući se da li je to ono s čim ima posla u ovom slučaju. Ako jeste, koje probleme su ubice pokušavale da reše? Nešto kasnije, Omar Tamer je pokucao na vrata i pomolio glavu u malu prostoriju. Očekivao je da zatekne Nika Dajla udubljenog u posao za radnim stolom, a ne kako premerava koracima kancelariju poput lava u kavezu. „Mogu li?“ upitao je Tamer, ne želeći da ga ometa. „Ne bih da...“ „Nema problema. Bolje razmišljam kad sam u pokretu. Valjda to ima neke veze s dotokom krvi u mozak.“ Tamer je s razumevanjem klimnuo glavom. „Ja bolje razmišljam kad sam bos... Valjda ima neke veze s protokom vazduha između nožnih prstiju.“ Dajl je pogledao dole i primetio Tamerova bosa stopala. „Zanimljivo.“ Tamer se nasmejao prilazeći Dajlovom panou. „Važno da pomaže. Uzmimo, na primer, ovaj vaš vertikalni album. Ja ovde ne bih nikad mogao da ga koristim. Previše radoznalih očiju.“ „Kolege?“ Odmahnuo je glavom. „Vojska.“ Dajl nije znao šta da kaže, stoga je ćutao. „Ostajete li još jedan dan, Nik? Bilo bi dobro da ponesete svoj materijal u hotel. Jer, ko zna šta će sutra nedostajati ako ga ostavite ovde tokom noći.“ Dajl je klimnuo glavom, pročitavši poruku između redova. Dostup mu je bio obezbeđen sporazumom koji je Libija potpisala s Interpolom, ali to nije značilo da je dobrodošao. „Hvala na savetu.“ Ovog puta je Tamer ćutao. „Iz čiste radoznalosti, ako večeras otputujem, da li bi vam bilo teško da me obaveštavate o toku istrage?“ Libijac je potvrdno klimnuo glavom. „Pod uslovom da vama ne bude teško da uzvraćate na isti način.“ „Dogovoreno.“ Tamer je želeo da mu kaže da nije posredi ništa lično, da je to prosto njegov način da zaštiti svog novog prijatelja od libijske vlade. Međutim, Dajl

je s razumevanjem klimnuo glavom. Nije bilo potrebno nikakvo dodatno objašnjenje. Bio je Amerikanac, što ga je činilo najomiljenijim / najomraženijim sisarem na svetu, u zavisnosti od toga gde se nalazi i koji je dan. To je i bio jedan od razloga što je posao beležio na prenosivom panou. Tako je bio pokretan i mogao je da ode bez odlaganja. Baš kao što je malo kasnije te večeri i uradio. * * * Doktor Bojd je znao da će se Marija naposletku vratiti u biblioteku. Međutim, ono što ga je brinulo bilo je stanje u kojem će tada biti. Prisetio se kako se i sam osećao kad je preveo svitak – pomisao da si ubica sopstvene religije nije dobra za dušu – i znao je da se Marija zasigurno oseća mnogo gore, budući da je bila mnogo religioznija od njega. Ipak, shvatao je da nema vremena da joj pomogne da prevaziđe duhovnu krizu, ne sad kad je držao sudbinu hrišćanstva u svojim rukama. To je značilo da ne sme da razmišlja o Mariji, nego da mora da se koncentriše na jedini problem na svetu koji je trenutno bio važan: šta da učini sa svitkom? Pre no što je imao prilike da odgovori na to pitanje, Marija je kao uragan uletela u učionicu. „Profesore“, zadihano je rekla, „nećete nikad pogoditi šta sam upravo videla!“ Zbunjen njenim oduševljenjem, Bojd joj je pokretom ruke pokazao da sedne. Ovo nije bila Marija koju je očekivao. Pretpostavljao je da će se u biblioteku vratiti obuzeta grižom savesti, a ne vesela kao gimnazijalka. „Je li ti dobro? Da nisi slučajno doživela nervni slom?“ „Molim? Taman posla, kakav nervni slom. Zašto me to pitate?“ „Ništa, ushićena si, a...“ Glas mu je zamro. „A šta? Ne bih smela da budem?“ „Naravno da smeš. Ali, kad si otišla, bila si sve samo ne ushićena.“ „S opravdanim razlogom. Otišla sam bez nade, ali vratila sam se s obnovljenom verom. Pronašla sam novi dokaz, koji možda protivreči onome što znamo.“

„Novi dokaz?“ Ton mu beše krajnje sumnjičav. „A gde si pronašla taj novi dokaz?“ „U Il Duomu“, odvratila je. „Otišla sam u katedralu da malo zavirim sebi u dušu. Računala sam, ako ću već razmišljati o Bogu, nema boljeg mesta za to u celom Milanu. U svakom sluaju, sedela sam na krovu i borila se s nesnosnom vrućinom,ad sam ga ugledala.“ „Ugledala si Njega? Je li, koliko si ti dugo sedela tamo gore?“ „Ma ne Boga! Nisam videla Boga. Videla sam nasmejanog čoveka.“ „Ponavljam, koliko si ti dugo sedela tamo gore?“ „Ne od krvi i mesa. Videla sam statuu nasmejanog čoveka u Duomu. „Stani malo! Ozbiljna si?“ „Naš prijatelj iz katakombi nalazi se na krovu katedrale.“ „Molim? Ali, to nema nikakve logike. Katedralu nisu sagradili stari Rimljani. Štaviše, ako me pamćenje dobro služi, sagrađena je negde tokom 14. veka.“ „Sačekajte, ima još.“ Marija se osmehnula, uživajući u šansi da podučava svog profesora. „Na prstenu nasmejanog čoveka isklesano je slovo. Nema garancija da je to njegov inicijal, ali mislim da postoje dobri izgledi da jeste.“ „Koje slovo?“ žustro je upitao. „Da nije možda P?“ Potvrdno je klimnula, pomalo razočarana zbog toga što je unapred pogodio. „P kao Pacije, zar ne?“ Podigao je ruku da bi je ućutkao. „Možda, ali ne mora da znači. Ne smemo da prenagljujemo sa zaključcima. Pre no što krenemo dalje, moramo da nađemo ubedljiv dokaz.“ „Dajte, Profesore, ko bi drugi mogao da bude? Tiberije je naredio Paciju da ode u Judeju i sprovede plan u delo, a mi imamo svitak koji to dokazuje. Kasnije, iste godine, Pacije je sasvim nestao iz rimskih istorijskih hronika. To ne može biti koincidencija. Kad vam kažem, mora biti da je Pacije nasmejani čovek. Mora biti.“ Bojd je protrljao oči, razmatrajući njenu teoriju. Sve što je rekla zvučalo je logično, osim jedne stvari. „Marija, ne bih da ti kvarim raspoloženje, ali sve to ide u prilog dokazima protiv Hrista. To, naime, znači da je svitak na

kraju došao do Pacija, koji je potom otišao u Judeju da izvrši zadatak. Takođe, postoji mogućnost da je bio uspešan u toj meri da je Tiberije našao za shodno da mu oda počast izgradnjom svetilišta ispod Orvijeta.“ „Istina“, priznala je. „Ali, otišla sam odavde izgubljena i potištena, ispunjena sumnjama. Da bih se pribrala, otišla sam u najbližu crkvu, tražeći utehu u Božjoj kući, nadajući se da ću naći nešto, bilo šta, što će mi pomoći da prevaziđem krizu. I, pogodite. Dat mi je ogroman deo slagalice. Stvarno su čudni putevi Gospodnji! Santa Maria! Više nikad neću posumnjati u Boga.“ U Bojdovim očima i dalje je videla sumnju. „Znam da mislite da sam poludela i da je sve samo igra slučaja. Ali, iskreno verujem da je ovo bio Njegov način da mi kaže da nastavim da tragam, da ga se ne odreknem. A u duši znam da će sve biti u redu ako ga poslušam.“ Nekoliko minuta kasnije, Marija je još uvek bila zanesena svojim otkrićem u Il Duotnu. „Znate, meni je sasvim očigledno da smo na tragu nečega. Mislim, već sami istorijski dokazi su zapanjujući. Dodajte tu pokušaje ubistva, laži u novinama i statuu u katedrali, i imamo sve što je potrebno za prvorazrednu zaveru.“ Bojd ju je pogledao, uperivši u nju ledenoplave oči. Koliko do maločas je zagledala u sopstvenu dušu, a vidi kako je sada prkosna. „A ipak, misliš da je sve prevara.“ „Ne sve“, naglasila je. „Verujem da smo pronašli katakombe i svitak. Ali, ne verujem da je Isus bio varalica. Voljna sam da uz malo dokaza prihvatim one ostale stvari, ali kad je moja vera posredi, trebaće mnogo više dokaza da bi me ubedilo da grešim.“ „Istini za volju, mislim da bih bio razočaran da si zauzela drugačiji stav.“ „Stvarno?“ „Razume se. Imaj na umu da su prošla dva milenijuma otkako je napisan svitak, te da se otad odigralo više kritično važnih događaja koje Tiberije nije mogao da predvidi. U svakom slučaju, nadam se da tokom naše potrage za dokazima nećeš imati predrasuda. Kad najzad uspemo da prikupimo sve podatke, tada možemo da pravimo hipoteze o tome šta se stvarno dogodilo

pre dve hiljade godina. I tada možemo zajedno da se suočimo s posledicama. Važi?“ „Važi!“ rekla je, presrećna zbog toga što je shvatao njen položaj. „Hajde da se bacimo na posao.“ Bojd i Marija poredali su dokaze hronološkim redom, pokušavajući da shvate kako se delići njihove teorije uklapaju u celinu. 32. g.n.e. • Tiberije traži rešenje – Dokazano svitkom iz Orvijeta – za nemire robova u Judeji • Tiberijev plan – Pomenuto u svitku iz Orvijeta • Tiberije šalje poruku za – Spis nađen u Batu Paciju – Britaniju • Pacije se vraća u Rim – Pacije = nasmejani čovek – i sudeluje u zaveri??? 33. g.n.e. • Pacije odlazi u Judeju da – Ovo još nije potvrđeno – sprovede zamisao u delo • Pacije koristi moć, i položaj – Na koji način? Dokaz – da izmanipuliše Isusa – Potreban • Narod prihvata Isusa – Kako je Pacije umešan u to? – kao Mesiju • Tiberije koristi Isusov – Kako je to moguće??? – uticaj da bi finansirao Carstvo 34-37. g.n.e. • Pacije nestaje; više se – Istorijska misterija – nikad nije čulo za njega • Tiberije uspeva da oporavi – Dokumentovano u istorijskim analima – Carstvo • Tiberije psihički – Umire 37. g.n.e. (navodno nestabilan; povlači se na ga je rimski vojnik ugušio ostrvo Kapri; jastukom?) kolaju glasine da je ubijen. „Ako je moja računica ispravna“, rekao je Bojd, „Tiberije je ovaj svitak napisao približno osam meseci pre Hristove smrti. To bi Paciju dalo dovoljno vremena da ga pročita, vrati se u Rim i ode u Judeju na izvršenje zadatka.“ „Koji god to zadatak bio.“

„Ono što nema logike jeste zašto je Tiberije smatrao Judeju tako važnom. Egipat je bio važan za Rim zbog razvijene poljoprivrede, a Grčka zbog kulture. A Judeja? Tamo nije bilo ničega osim peska i gnevnog stanovništva.“ Bojd je potom razmislio. „Možda je odabrao Judeju baš zato što je bila tako problematična? Računao je, ako mu uspe da dovede Jevreje u red, da tako kažem, tada će mu s ostatkom Carstva ići lako.“ Marija se namrštila. „Mislite, Judeja je bila probni teren?“ Potvrdno je klimnuo glavom, zadovoljan svojom teorijom. „Moraćemo da potvrdimo prisustvo Pacija u Judeji i šta je naposletku uspeo da postigne, ali mislim da je postavka logična? Sad nam još ostaje da popunimo neke praznine na ovoj našoj tabeli.“ „Pa, dobro, neke stvari znamo, zar ne?“ Pogledajte ovde piše: 'Utolimo njihovu glad hranom koju mi odaberemo. Neka svetkuju dolazak svog spasitelja... jer mi znamo da je on samo pion koga smo uzdigli na nivo Jupitera.' To znači da je Tiberije želeo da stvori lažnog boga za Jerusalim. Hteo je da zaista poveruju da se pojavio Mesija.“ „Da, draga moja, to je sasvim očigledno. Ali, kako to može da se postigne? Ako nastaviš da čitaš, Tiberije kaže: '... ne sme biti ni najmanje sumnje među Jevrejima; moraju se sopstvenim očima osvedočiti u Božje delo, podvig tako čudesan, tako tajanstven, da će buduća pokolenja doveka pevati o njegovoj velelepnosti...' To znači da je planirao da izvede nešto javno, nešto što bi eliminisalo skepticizam čak i kod najokorelijih cinika.“ „Nešto poput čuda?“ „Ili, u najmanju ruku, impresivnog madioničarskog trika. Imaj na umu, čudo je po definiciji nešto što se protivi zakonima prirode, nešto što se smatra delom Božjim. A ja imam osećaj da nebo nije pomagalo Rimljanima u tome.“ „Šta nam kažu istorijski anali? Ako je Tiberijeva prevara stvarno upalila, negde u Svetom pismu mora da postoji zabeleška o tom 'čudu'.“ „Pomišljao sam već na to, draga moja, ali priče o Isusovom životu su toliko raznolike da je nemoguće razdvojiti šta je istinito a šta izmišljeno. Samo u Jevanđeljima pominje se trideset i šest čuda, od pretvaranja vode u vino u Kani, do hodanja po vodi na Galilejskom jezeru. A po mom mišljenju,

nijedan od tih događaja nije ostavio utisak kojem se Tiberije nadao.“ Zbunjeno je odmahivao glavom. „Uz to, moramo imati na umu šta je zapravo Novi zavet. To je propagandni materijal namenjen da privuče ljude hrišćanstvu, a ne knjiga istina napisanih Božjom rukom... To bi čak i papa priznao.“ Marija je znala šta Sveto pismo jeste, a šta nije, pa ipak, bilo je u Bojdovom tonu nečega zbog čega je njegovo objašnjenje zvučalo grubo, bez obzira na to koliko je bilo tačno. Eto, na primer, Jevanđelja. Znala je da dela Mateje, Marka, Luke i Jovana detaljno opisuju Isusov život i da većina hrišćana veruje da su neporeciva. Međutim, ono što većina ljudi ne zna jeste da se Jevandelje po Jovanu ne slaže s ostalim jevanđeljima u vezi s više važnih događaja u Hristovom životu, što znači da su veliki delovi Jevanđelja pod znakom pitanja. Dalje, znala je da mnogi savremeni naučnici tvrde da su Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki napisali ljudi koji nisu upoznali Hrista (mada se neki ranohrišćanski učenjaci ne bi složili s tim), i to skoro četrdeset godina posle njegovog raspeća. To znači da nijedan od tih spisa nije priča iz prve ruke o Hristovom životu. Umesto toga, zasnivaju se na glasinama, predanjima i preterivanjima koji su se prenosili kroz dva pokolenja verskih previranja. Marija je shvatala i da je četvrto Jevanđelje, po Jovanu, napisao nepoznati autor, o kojem se baš ništa ne zna, mada su neki naučnici teoretisali da ga je zapravo napisao Lazar, čovek koga je Hrist navodno digao iz mrtvih. Ako je to bilo tačno, njegova verzija Hristovog života bila bi ne malo opterećena predrasudama. Samo malo, pomislila je. Da nije to možda ono čudo za kojim tragamo? „A čudo s Lazarom?“ upitala je. „Isus ga je vratio iz mrtvih četiri dana nakon što je pokopan.“ „Hmmm, priznajem da sam zaboravio na njega. Mislim da je to verovatno tip događaja koji je Tiberije imao na umu, nešto što bi bilo neobjašnjivo. Nažalost, Lazarevo čudo nije se dogodilo na velikoj pozornici Jerusalima, tamo gde je Tiberije želeo da Jevreji pronadu svog Gospoda. Prema tome, sumnjam da to tražimo.“ „Okej, a recite mi ovo: koje se od Isusovih čuda dogodilo u Jerusalimu?“

„Istini za ljubav, kao da nijedno od čuda ne odgovara kriterijumima. Nijedno ne poseduje zaslepljujući sjaj kojem se Tiberije nadao.“ „Što bi značilo?“ „Mora biti da previđamo nešto. Moramo nastaviti da kopamo sve dok ne nađemo činjenicu, veliku ili trivijalnu, nije bitno, koja potkrepljuje našu hipotezu.“ Frustrirana, Marija se skljokala natrag u stolicu. „To zvuči poprilično teško. Hoću da kažem, ima toliko mesta gde bismo mogli da tražimo. Bilo bi mnogo lakše kad bismo imali neku predstavu odakle da počnemo.“ „Tačno, ali u ovom poslu, nikad ti ništa ne dolazi na poslužavniku. To prosto ne funkcioniše tako.“ Međutim, u ovom slučaju, Bojd se grdno varao, jer im je odgovor koji su tražili bio nadohvat ruke. Štaviše, ležao je pred njima na stolu. * * * „Grand hotel Reale“, otvoren 1930-ih, sigurno je nekad bio najelegantniji hotel u varoši. Rukom slikani murali potamneli su od duvanskog dima i višegodišnjeg zanemarivanja. Dok je s Džonsom žurio duž zgrade do zadnjeg ulaza, Pejn nije mogao a da ne primeti da je i fasada izgubila nekadašnji sjaj. Nekoliko minuta kasnije, našli su se u Barnsovoj sobi, gde su navukli na ruke par njegovih čarapa, da ne bi ostavili otiske prstiju. Posle toga, nije im dugo trebalo da nađu nešto interesantno. „Vidi, vidi, vidi“, rekao je Džons. „Vidi šta ovde imamo.“ Pejn se okrenuo i ugledao Džonsa kako kleči na podu, s 9-milimetarskom „beretom“ u čarapom zaštićenoj ruci. Proverivši prvo da li je oružje zakočeno, Džons je podmetnuo cev pod nos i onjušio je, pokušavajući da utvrdi da li je u poslednje vreme pucano iz pištolja. „Našao sam ga pod krevetom“, rekao. „Po mirisu, rekao bih da je čista.“ „Cev ili čarapa?“ Ignorišući pitanje, Džons mu je dodao oružje. „Pitam se zašto mu je trebao pištolj?“ Pejn ga je uzeo u čarapom pokriven dlan. Odjednom je ličio na izvođača u izopačenoj lutkarskoj predstavi koji se priprema da ubije žapca Kermita.

„Ko će ga znati? Putovao je sam. Možda ga je poneo zarad zaštite.“ Slegavši ramenima, Džons je nastavio da pretražuje sobu. „Kad smo već kod zaštite, pozajmiću 'beretu'. Za svaki slučaj, nek nam se nađe.“ „Ne marim. Ali, neću da te vidim da pozajmljuješ njegov sat ili novčanik. Došli smo po film i ništa drugo.“ Pejn je klimnuo glavom, prekopavajući istovremeno Barnsov kofer. Bio je pun majica, bermuda i najrazličitijih toaletnih potrepština. „A kad nađemo film, šta onda?“ „Onda brišemo. Iz nekog razloga, ne sviđa mi se ovo mesto.“ Osmehnuvši se, Pejn je podigao jednu od onih providnih plastičnih torbica za jednokratnu upotrebu i protresao je. „U tom slučaju, otišli smo.“ Pejn je dobacio torbicu Džonsu, koji je pregledao tri kutijice s 35- milimetarskim filmom. „Ako imamo sreće, na jednom od ovih je snimak s mesta nesreće.“ „Ako nemamo, videćemo Donalda kako se sunča u tangama.“ „Blagi bože, nadam se da nećemo. Ne verujem da bi nam CIA za to isplatila bonus za slučaj opasnosti. Štaviše, mislim da ne bi... sranje!“ Pejnovim licem razlila se zbunjenost. „Šta ti sad to znači? Ne misliš valjda da bi...“ Sranje! Začuvši buku, Pejn je najzad shvatio o čemu Džons govori. Bio je to zvuk ključa koji je ulazio u bravu i škripanje kvake koju je neko spolja pritiskao. „O, sranje!“ ponovio je Džons. „Sranje! Sranje! Sranje!“ Brzo razmišljajući, Pejn je gurnuo Džonsa prema vratima i žurno mu dobacio da ih blokira. U međuvremenu, ogledao se po sobi tražeći nešto pogodno za pravljenje barikade, nešto dovoljno jako da zadrži posetioce napolju – barem dok ne smisle kako da se izvuku odavde. „Krevet“, setio se. „Hajde da pomerimo krevet.“ Preskočio je preko dušeka, a potom gurnuo ceo krevet napred, što beše teži zadatak nego što se činilo na prvi pogled. Noge kreveta ukopavale su se u drveni parket kao kandže. Škripale su kao da 1000 noktiju grebe po

školskoj tabli. „Polizia!“ čuo se muški glas iz hodnika. Uzvik je propratio lupanje pesnica u vrata tako silovito da je Džons osetio vibracije u grudima. „Aprite!“ „Znamo da ste unutra!“ proderao se drugi glas, ovog puta na engleskom. „Otvarajte ili ćemo pucati u bravu!“ Džons je razrogačio oči shvativši da mu se prepone trenutno nalaze u ravni s bravom na vratima. Ne znajući šta bi drugo, uzviknuo je: „Pucajte, i talac je otpevao svoje!“ „Talac?“ prošištao je Pejn. „Prekini da ih izazivaš i pomozi mi.“ Džons je prešao preko sobe i pomogao Pejnu da prevrne antiknu komodu na bok, i uglavi je između podnožja kreveta i najbližeg zida. Time su otklonili mogućnost da se vrata otvore bez barem jednog štapina dinamita. Beše to činjenica koja je zabrinula Džonsa. „Super!“ progundao je. „Niti mi možemo napolje, niti oni mogu unutra.“ „Razume se da ćemo izaći odavde. Opusti se. Imaj malčice vere.“ Međutim, Džons nije bio jedini koji je gubio strpljenje. Ni policajci nisu hteli da čekaju. Naglasili su tu činjenicu zalećući se u vrata uz pomoć improvizovanog ovna. Udarci su se prolamali sobom poput topovske paljbe, iako nisu imali nikakvog efekta na barikadu. Buuum! „Ne sekiraj se, neće proći. Mi ćemo da izađemo onuda.“ Pratio je pogledom Pejnov prst i shvatio da ovaj pokazuje prema prozoru od bojenog stakla na zidu kupatila. „Nema šanse, Džone. Previše smo krupni za to. Pogotovo to tvoje debelo dupe.“ Pejn je nekoliko sekundi zurio u prozor. „Imam prilično dobar osećaj za prostorne odnose i došao sam do zaključka da možemo da se provučemo. Sa sve mojim dupetom.“ Buuum! „Nema šanse!“ tvrdio je Džons. „Uz to, imamo društvo.“ Pokazao je na pokret iza prozorskog okna. Senku u obliku ljudske glave.

Neko je pokušavao da zaviri u sobu. Neko kome je predstojao najveći šok u životu. „Ma nema da brineš“, razmetljivo je rekao Pejn. Potom, bez upozorenja, bacio se nogama ka prozoru, kao da zadaje karate udarac. Staklo se rasprslo, šaljući naokolo pljusak šarenih šrapnela, poput eksplozije u fabrici bombona. Policajac na drugoj strani dobio je usta puna srče i Pejnovu cipelu u lice. Na nesreću, time je i zaustavio Pejnov zamah, sprečivši ga da proleti kroz prozor. Trenutak kasnije, Pejn se sručio na pločice na podu kupatila, dok je staklo padalo oko njega melodično zvečeći. Džons se stuštio do njega. „Prokletstvo, Džone“, nasmejao se. „Moraš da poradiš na sletanju.“ Potrajalo je časak dok Pejn nije povratio dah. „Mislim da si u pravu.“ „Čuj, iz čiste radoznalosti, što nisi razbio prozor stolicom?“ Pejn je seo i pokušao da otrese srču iz kose. „Roditelji su me svake nedelje vodili u crkvu, pitao sam se kako bi bilo da iskočim kroz jedan od onih vitraža i otrčim u slobodu. Ali, nisam imao prilike da pokušam, sve dosad.“ Buuum! Zvuk ih je vratio u stvarnost. Žurno su se provukli kroz prozor i preko onesvešćenog policajca, uspevši nekako da se neprimećeni domognu ferarija. Pejn je čekao da Džons otključa kola. Primetio je da krvari iz barem dvadeset rana – uglavnom posekotina na rukama i nogama. San o iskakanju kroz prozor od bojenog stakla odjednom mu više nije delovao privlačno. „Učini mi uslugu i stani pored prve prodavnice koju ugledaš. Mbram da se zakrpim.“ „Nema frke. Trebalo bi da ih ima kol'ko hoćeš odavde do Peruđe.“ „Peruđe? A šta, do đavola, ima u Peruđi?“ „Nije valjda da ti nisam rekao? Dok si ti tražio mape tamo na autobuskoj stanici, ja sam saznao kuda je otišao Bojd. Tip za šalterom je odmah znao o kome govorim, maltene pre nego što sam mu uopšte pokazao sliku, kao da su ga već sto puta pitali to isto.“ „P“ „I Bojd je otišao u Peruđu, mali grad na oko dva sata vožnje odavde.“ Prešli su nekih dvadeset pet kilometara pre no što su naišli na benzinsku

pumpu koja je mogla da zadovolji Pejnove medicinske potrebe. Odmah je otišao u toalet da opere posekotine, dok je Džons trknuo do prodavnice i kupio nekoliko zavoja i sve ostalo što je mogao da nađe. Pet minuta kasnije, ušao je u toalet s priborom za prvu pomoć i primerkom Jokalnih novina. „Požuri“, rekao je Pejnu. „Moramo da idemo.“ „Natrag u zatvor?“ Džons je odmahnuo glavom i podigao novine. „Na još jedno mesto nesreće.“ Gledajući u ogledalo, Pejn je pokušao da pročita naslov. Nažalost, dve stvari su ga sprečile u tome. Odraz je bio obrnut, zbog čega je članak izgledao kao Disleksija danas. Drugo, prokletinja beše napisana na italijanskom. Ipak, uspeo je da razazna smisao iz fotografija na naslovnoj strani. Znate onu, da slika vredi koliko hiljadu rečP. Dakle, fotografije su vredele milion reči, jer su bile eksplicitne. Zaista eksplicitne. I kasapinu bi pripala muka. Videla se spaljena karoserija autobusa, ali Pejn je video i ruke i noge kako štrče iz olupine pod najneverovatnijim uglovima. Takođe je primetio glavu prikovanu za zemlju teškom metalnom pločom. Barem mu se činilo da je posredi glava. Bilo je teško reći, budući da su se tkivo i kosa istopili i skliznuli s lobanje, kao na truplu koje je upalo u vulkan. Sve što je video – ostaci ljudi i svega napravljenog ljudskom rukom – beše crno i crnje od toga. Pejn je duboko uzdahnuo, dok mu je bes ključao u stomaku. „Da pogađam. Bojdov autobus?“ Džons nije odgovarao. Međutim, gnev i odlučnost na njegovom licu govorili su više od reči. * * * Jedna od najvećih mana korišćenja espresa kao izvora energije je njegovo pogubno dejstvo po ljudsku bešiku. Barem je tako mislila Marija Pelati dok je po drugi put za sat vremena odlazila u toalet u biblioteci. Obavivši šta je imala, uputila se prema dugačkom nizu umivaonika. Iz poslednje kabine iskočio je krupan muškarac i zgrabio je, pokrivši joj usta rukom i prikovavši

je uza pločicama pokriven zid. „Da nisi ni pisnula“, zapretio joj je na italijanskom. „Jesi li me razumela? Ćuti!“ U normalnim okolnostima, Marija bi reagovala bez oklevanja. Ugrizla bi ga za šaku, zgazila ga što jače može i vrisnula. U ovom slučaju, međutim, odlučila je da to ne učini. Nije bila sigurna zašto – možda zbog njegovog govora tela ili prosto svog instinkta – ali imala je osećaj da nije došao da je povredi. Čudno, ali osećala je da je došao da joj pomogne. „Ako obećaš da ćeš ćutati“, rekao je, „pustiću te. U suprotnom, moraću i dalje ovako da te držim.“ Zurio je u nju nekoliko dugih, nervoznih sekundi, čekajući njenu odluku. „Reci, hoćeš li biti dobra?“ Marija je potvrdno klimnula glavom. „Odlično“, promrmljao je, sklanjajući ruku. „Nadam se da te nisam uplašio, ali bilo je važno da odmah razgovaram s tobom. I to u četiri oka.“ „Da razgovaraš sa mnoml Zašto?“ „Zašto? Zato što si u ogromnoj opasnosti.“ Opasnost. Sama reč beše dovoljna da joj kroz glavu prolete događaji od poslednjih nekoliko dana. Prvo onaj helikopterski desant, pa odron, a sve praćeno kricima nesrećnika iz autobusa dok su pokušavali da umaknu neumitnoj smrti. I onda mučan smrad izgorelog mesa kad nisu uspeli u tome. „Ko si ti?“ htela je da zna. „Ko te je poslao da razgovaraš sa mnom?“ Preko usana mu je preleteo osmeh, gorak i sladak u isto vreme. „Ti me se i ne sećaš, zar ne? Ja sam onaj čuvar koji vas je pustio u biblioteku, onaj s kojim si koketirala.“ Porumenela je od nelagodnosti. „Stvarno? Ali, bio si u uniformi.“ Čuvar je klimnuo glavom, zadovoljan što se bar nečega setila. „Moja smena se završila pre sat vremena. Imaš sreće, jer sam shvatio u kakvoj se opasnosti nalaziš.“ „U opasnosti? U kakvoj opasnosti?“ „Hoćeš da kažeš da ne znaš? Na svim kanalima pričaju samo o muškarcu s kojim si danas došla. Jesi li znala da je izdata poternica za njim? Sva policija u Evropi ga traži.“

Prokletstvo! opsovala je u sebi. Nastojeći da sačuva pribranost, glasno je rekla: „Sigurno si se zabunio. Odavno ga poznajem i znam da nije kriminalac. On je poznati profesor.“ „Na TV su pokazali nekoliko njegovih fotografija. To je sasvim sigurno on.“ „Dobro“, suprotstavila mu se, „hajde da se pretvaramo da si u pravu. I šta misliš da bi trebalo da uradimo u vezi s tim?“ „Nemam ja tu šta više da mislim. Već sam uradio.“ Marija je osetila kako joj je srce na trenutak stalo. „Kako to misliš?“ „Čim sam video fotografiju, vratio sam se da se uverim da je još uvek ovde. Zatim sam sačekao da se makneš od njega – nisam hteo da te uzme za taoca – i onda sam pozvao policiju. Uz malo sreće, dosad su ga već uhapsili.“ Oblio ju je talas panike. Odjednom, pre no što je i shvatila šta radi, zatekla se kako juri prema vratima, nadajući se da će uspeti da obavesti Bojda pre nego što bude prekasno. „Ništa ti ne vredi. Ne možeš da izađeš odavde bez ključa.“ Drmusala je kvaku, ali vrata nisu htela ni da mrdnu, baš kao što ju je čuvar i upozorio. „Nemaš prava da me držiš ovde zaključanu!“ uzviknula je. „Nemaš nikakvog prava!“ „Grešiš, imam. Ja sam vas pustio u biblioteku bez fakultetske propusnice, tako da je odgovornost na meni.“ Bez žurbe uputio se prema vratima da je umiri. „Hajde da sačekamo ovde dolazak vlasti, a onda će se sve lepo razjasniti. Zar to ne zvuči razumno?“ Marija je uzdahnula, a potom mu uputila najsrdačniji osmeh koji je uspela da sastavi. „Možda si u pravu, mislim, sve je ovo tako zbunjujuće. Ovog časa toliko sam umorna da ne mogu jasno da razmišljam. Ne znam. Možda je stvarno najbolje da sačekam ovde.“ Čuvar je s odobravanjem klimnuo glavom na promenu stava i koraknuo ka njoj u nameri da je uteši. Međutim, onog časa kad joj je prišao dovoljno blizu, zabila mu je koleno u prepone. Udarac je bio toliko neočekivan i razoran da se čuvar presamitio od bola, pruživši tako Mariji priliku da ga

dokrajči gadnim šutom u bradu, od čije se snage prućio po podu toaleta koliko je dug. „Ali, kad bolje razmislim“, podsmehnula mu se, „možda i nije.“ Zatim mu je ukrala ključeve i otrčala da upozori Bojda. Trebalo im je manje od minuta da pokupe stvari i izađu iz čitaonice. Međutim, to ipak nije bilo dovoljno brzo. Policijska antiteroristička jedinica upravo je stigla i sada je nadirala u zgradu kroz glavna vrata biblioteke. Nezastrašeni, Marija i Bojd okrenuli su se u suprotnom pravcu i pojurili prema zadnjim vratima, nadajući se da će uspeti da se išunjaju. Međutim, baš kad su se primakli vratima ženskog toaleta, odatle je isteturao povređeni čuvar i pokušao da im zapreči put. „Stoj!“ naredio je. Ali, nisu bili raspoloženi da ga poslušaju. Bojd ga je udario prvi, posluživši se Tiberijevim bronzanim cilindrom kao batinom i odalamivši čuvara po glavi. Marija ga je dokusurila, onesvestivši ga snažnim udarcem latinskim rečnikom koji je ponela. „Bože, baš si ga s uživanjem mlatnula“, zakikotao se Bojd. „Ovo je drugi put da sam ga onesvestila.“ Prizor nekolicine policajaca koji su ušli kroz zadnja vrata pokvario im je raspoloženje. „U klopci smo!“ rekao je Bojd, zastavši u pola koraka. „Nismo ako odemo gore.“ Marija ga je povela ka najbližim stepenicama i rekla: „Krenite. Ja ću malo da usporim ove momke.“ „Ne budi blesava, draga...“ „Ama idite već jednom!“ naredila mu je. „Više im je stalo do vas nego do mene. Bežite odavde! Odmah!“ – Nakon što je nekoliko časaka osluškivala bat Bojdovih koraka, Marija se usredsredila na vrata koja su vodila do stepeništa. Izvukla je svežanj ključeva koji je uzela čuvaru i pokušala da gurne prvi u bravu, ali bez uspeha. Opsovavši sebi u bradu, probala je drugi, a zatim i treći i četvrti. Naposletku, u petom pokušaju, potrefila je pravi ključ i zaključala vrata trenutak pre no što je policija ušla u hodnik. „To!“ uzviknula je, trčeći uz stepenice da bi sustigla Bojda. Našla ga je brzo, jer ju je čekao na odmorištu na drugom spratu.

„Na svim prozorima su rešetke“, odmah joj je rekao, „a glavno stepenište je zatvoreno zbog renoviranja. Možemo samo gore ili dole.“ „Nema teretnih liftova?“ „Ničega sličnog. Ova građevina je prestara za liftove.“ Razmislila je o tome. „A šta renoviraju?“ Bojd je pokazao prstom naviše. „Krov. Renoviraju krov.“ „Pa da! Primetila sam to još kad smo ulazili. Polazite, imam ideju!“ Ispunjena novom energijom, pojurila je uz stepenice tempom koji Bojd nije mogao da prati. Kad se najzad ispentrao do vrha, skljokao se uza zid u agoniji od nedostatka kiseonika. „Jeste li dobro?“ zabrinuto je upitala. „Nisam“, odvratio je, gutajući vazduh kao riba na suvom. „Ali, preživeću.“ „Jeste li sigurni? Zato što...“ Koncentraciju joj je poremetio zvuk glasova i koraka na stepenicama ispod njih. Brzo delajući, otključala je čuvarevim ključem službeni izlaz na krov, a zatim povukla Bojda napolje upravo kad je policajac krenuo da ga uhvati za nogu. Nekim čudom, Bojd je uspeo da ga otrese, udarajući ga cilindrom po ruci, da bi mu potom Marija zalupila vrata pravo u nos. „Opet sam vas pretekla“, podsmehnula mu se na italijanskom. „Morate biti brži ako hoćete da uhvatite jednu ženu.“ Pripadnici antiterorističke jedinice odgovorili su salvom psovki, pokušavajući istovremeno da razvale vrata. „Blagi bože“, rekao je Bojd, još uvek boreći se za vazduh. „Reklo bi se da su mnogo ljuti.“ „Mislite da su sad ljuti? Čekajte da pobegnemo. Tada će se peniti od besa.“ Bojd se smejao posmatrajući je kako se penje uz šest metara visoke merdevine koje su vodile do vrata u tavanici i obrađuje metalnu rezu. Zaptivena vrata zašištala su i otvorila se. Šištanje beše propraćeno eksplozijom sunčeve svetlosti koja ju je na trenutak zaslepila. Međutim, nije joj smetalo. Nikad u životu nije bila srećnija što vidi sunce. „Da li je bezbedno?“ doviknuo je on s podnožja merdevina. „Je li sve u redu?“ „Samo čas.“ Osvrnula se u potrazi za problemima, ali nije ih našla. „Sve

je okej.“ „Hvala nebesima.“ Bojd se pažljivo uspentrao na krov, nastojeći potom da povrati dah. Nekoliko sekundi kasnije, upitao je: „Šta sad? Hoćemo li da sedimo ovde i čekamo?“ „Da čekamo? Dabome da nećemo! Ali, prvo ću da odvrnem šrafove i da povučem merdevine da oni ne bi mogli da ih upotrebe.“ Bojd je nekoliko trenutaka zurio u Mariju, a potom prasnuo u šištav smeh. „Jesi li sigurna da te policija nije dosad jurila? Uopšte ne izgledaš kao da se preterano uzbuđuješ.“ Slegla je ramenima. „Ako odgledate dovoljno filmova, spremni ste za sve.“ „Bogme se nadam da je tako, jer je naša situacija još uvek neizvesna... Ili ti tajiš nešto od mene?“ Marija se nasmejala ironiji njegove izjave i uputila mu samouveren osmeh. „Svako ima nekih tajni. Zar nije tako, doktore Bojd?“ Nije joj dugo trebalo da odšrafi merdevine i izvuče ih na krov. Da bi dodatno usporila policajce, zaglavila je rezu uglavivši čuvarev ključ između vrata i čvrstog metalnog rama, trik koji je naučila iz jednog filma Brusa Vilisa. „Ovo bi trebalo da ih zadrži.“ Bojd nije odgovorio, ali njegov osmeh beše dobrodošao znak Mariji. Pre nekoliko minuta, pribojavala se da će profesor dobiti infarkt. „Nadam se da se osećate bolje, jer će vam trebati sva snaga da preživite naš sledeći trik.“ „A šta si sad smislila, ako smem da pitam?“ Umesto da mu odgovori, pomogla mu je da se osovi na noge i povela ga do ivice krova trideset metara visoke zgrade. „Računala sam da bismo mogli prosto da skočimo.“ „Molim?! Mora da se šališ?“ Marija je pokazala ka dugačkoj metalnoj cevi koja se pod uglom od

sedamdeset stepeni spuštala s krova, šireći se pri dnu. Postavili su je tu za uklanjanje šuta tokom radova. Umesto da ga tegle stepenicama ili bacaju pored zida zgrade, radnici su šut bacali u cev, koja je vodila do kontejnera. „Primetila sam je kad sam išla u Il Duomo“, rekla je. „Pa nešto mislim, ako izdržava gomile šuta, trebalo bi da izdrži i nas.“ Bojd je kucnuo prstima po cevi, pokušavajući da proceni koliku težinu može da izdrži. Potom, obavivši nekoliko brzih proračuna, osmotrio je gomilu šuta u podnožju i shvatio da prizemljenje neće biti baš udobno. „U redu, draga moja, slažem se da probamo, mada mislim da bi bilo dobro da ne opterećujemo ovu skalameriju tako što ćemo se istovremeno spustiti.“ „U potpunosti se slažem s vama.“ „Sada je potrebno samo da odlučimo ko će prvi. U većini situacija, trudim se da budem kavaljer i dajem damama prednost. Međutim...“ „Super! Zvuči mi sasvim dobro!“ Uhvativši se za vrh cevi pre no što je Bojd stigao da prigovori, Marija je ubacila telo unutra. Poletela je niz cev kao da vozi bobsanke na zimskoj olimpijadi. Kraj vožnje bio je pomalo grub za njen ukus – beše izbačena, nogama napred, na veliku gomilu šuta i dasaka – ali računala je da je i to bolje nego da ih na krovu ubije besna antiteroristička jedinica. Otresavši prašinu, pogledala je naviše i podignutim palcem dala Bojdu znak da je sve u najboljem redu. S oklevanjem, klimnuo je glavom, još jednom duboko uzdahnuo i krenuo za njom, potonuvši u otvor cevi. * * * Njihova avantura je, u stvari, upravo počinjala. A ludilo je tek predstojalo. Džons je pomalo govorio italijanski, tako da je mogao da prevede novinski članak o udesu autobusa. Za koji se na kraju ispostavilo da uopšte i nije bio udes. Prema navodima u novinama, doktor Bojd nije bio samo profesor / falsifikator / lopov. Bio je i umetnik za bekstvo / stručnjak za eksplozive, kadar da digne autobus u vazduh pred očima pola italijanske policije a da pri tom ne bude ni povređen ni uhvaćen. Odličan trik, ha? U članku se tvrdilo da je Bojd oborio helikopter, oteo prvi autobus koji je

polazio iz grada, a onda pobegao sporednim drumom koji su policajci nekako uspeli da blokiraju. Posle kraćeg natezanja, Bojd je aktivirao napravu koja je pobila sve osim njega i uspeo da izbegne hvatanje, dok su policajci herojski riskirali živote pokušavajući da izvuku povređene putnike iz plamenog pakla. Pejn se nasmejao na te potpune besmislice. Znao je da najgore što kriminalac može da uradi jeste da ubije policajca, jer mu to garantuje poteru motivisanih policijskih snaga, koje će nastojati da mu se osvete čak i ako to zahteva da usput prekrše zakon. Zašto? Zato što policija dobro zna da će, ako ne udari brzo, svaka naoružana bitanga misliti da može da ubije policajca i da prođe nekažnjeno. Prema tome, Pejn je vrlo dobro znao da priča ne drži vodu. Nije bilo šanse da su policijske snage opkolile autobus koji je oteo ubica policajca i potom ga pustile da pobegne. Nije bilo šanse. Kako je, onda, Bojd preživeo? Štaviše, kakvim je to eksplozivom mogao da raznese ceo autobus, a da njemu ne zafali ni dlaka s glave? Za pametan eksploziv Pejn još nije čuo. U svakom slučaju, to su bile samo neke od stvari koje su Pejnu pale na pamet dok je slušao pojedinosti priče. A pale su na pamet i Džonsu, jer je insistirao da se odvezu do mesta zločina pre no što se smrkne. Da bi stigli do tog mesta, koje je bilo manje od petnaest kilometara udaljeno od benzinske pumpe na kojoj je Pejn previo rane, skrenuli su s autoputa i uputili se sporednim putem, koji ne beše predviđen ni za autobuse, a kamoli za ferari. Par kilometara pre mesta nesreće, put im je zaprečila drvena barikada. Beše okružena saksijama i buketima s cvećem, i dvadeset ili trideset fotografija, koje su porodice poginulih ostavile na improvizovanom oltaru. Neki ljudi su kadri da se otresu takvih prizora čim ih vide, neretko prolazeći pored njih kao da su saobraćajni znaci ili poštanski sandučići. Pejn, međutim, nije bio jedan od tih. Kad je bio u pubertetu, roditelje mu je ubio pijani vozač, i setio bi se toga svaki put kad bi video buket cveća pored druma. Naravno, Džons je znao za to, stoga je izašao iz kola i sam pomerio barikadu. Pejn je odavno shvatio da mu muzika ublažava bol koji bi se javio svaki put kad bi se setio roditelja. Znao je da imaju još koji minut do mesta udesa, stoga je odlučio da isproba audiosistem u kolima. Nažalost, jedine stanice koje je uspeo da uhvati ovde usred Apeninskog gorja behu ispunjene

deprimirajućim zvucima Andree Bočelija i Marčele Bela. Što nije bilo baš ono što je imao na umu. Vrteo je stanice da nađe nešto veselije, kad je Džons počeo da viče s druge strane barikade. „Vozi nazad!“ zahtevao je. „Požuri!“ Pejn je uradio kako mu je rečeno, nadajući se da na stanici koju je maločas pronašao neće za to vreme početi opera. Na njegovo iznenađenje, nije počela muzika nego je spiker progovorio na brzom italijanskom. Možda je čitao vremensku prognozu ili izveštaj o stanju na putevima. Pejn nije umeo da kaže, jer se celo njegovo znanje italijanskog svodilo na ono što je pokupio iz Sopranovih, Međutim, šta god da je bilo, znao je da se Džonsu dopada, jer se njegov partner osmehivao kao srećno uče. Potrajalo je više od dva minuta pre no što je Džons najzad isključio stereo uređaj, poštedevši Pejna zavijanja Pavarotija ili nekog drugog debeljka koji se taman spremao da zapeva. „Nećeš verovati“, rekao je Džons, „ali Bojd je upravo primećen u Milanu.“ Pejn je zakolutao očima. „Jes', kako da ne.“ „Tako mi svega, Džone. Upravo je primećen u Milanu. Panduri su pokušali da ga uhvate, ali im je zbrisao. Opet.“ „Čekni malo, jes' ti siguran? Kako im je zbrisao?“ „Iščezao je s krova biblioteke bez traga. A pazi sad ovo: u bekstvu je zajedno sa jednom ženom.“ „Ona mu je talac?“ Džons je odmahnuo glavom. „Ne, nego partner. Kako izgleda, njih dvoje su saučesnici.“ * * * Raspeće u Danskoj nije privuklo gotovo nimalo pažnje u Sjedinjenim Državama, što mu uopšte nije bilo jasno. Ubistvo je posedovalo sve što su Ameri obično tražili od priče – brutalnu egzekuciju, čuveno okruženje i vatikanskog sveštenika kao žrtvu – a ipak, sve to bilo je dovoljno samo za kratak izveštaj Asošijeted presa. Ni reč u USA Tudej, ni reč u Njujork Tajmsu, ni reč u Nešenel Inkvajereru. Bože, šta je ovim ljudima? Zar su ih silni horor filmovi i video igrice u toj meri otupeli da ih nije briga za raspetog sveštenika? Koga mora da ubije da

bi privukao pažnju? Predsednika? Shvatao je, da bi time ipak otišao predaleko. Želeo je da privuče što je moguće više pažnje a da potera za njim pri tom ipak ne poprimi svetske razmere. Samo su tako on i njegovi partneri mogli da postignu cilj. Bila im je potrebna pažnja, a ne intervencija. Reflektori od kojih se neće preznojavati. Po njegovom mišljenju, drugo ubistvo bilo je korak u pravom smeru. CNN je poslao ekipu s kamerom u Tripoli i Nepal, u nadi da će dobiti intervju od kraljevske porodice. Snimak se pojavio u vestima širom SAD, što je dovelo do članaka u 90 odsto novina u Severnoj Americi, uključujući većinu velikih gradova. Nisu to bile naslovne strane kojima su se nadali, ali dovoljno da Vatikan primeti, što je i bio glavni cilj ubistava. Časovnik je otkucavao, a ulozi su bili visoki. Bilo je vreme da se mengele još stegnu. S nadimkom Svetac, zbog svog prezimena, Orlando Poup bio je jedan od najboljih igrača berebola. Udarao je snažno, trčao brzo i radio sve one male stvari zbog kojih je njegov tim pobeđivao. Prosto rečeno, bio je momak koga su svi timovi želeli. Dva tima – bostonski Red Soksi i njujorški Jenkiji – činili su sve ne bi li ga privoleli da potpiše ugovor. Ne samo da bi dobili Poupa, što bi bilo majstorstvo samo po sebi, nego i da spreče da ga dobije suparnički tim, što je, prema njihovom rezonovanju, bilo još važnije. Zašto? Zato što u svetu bejzbola ne postoje dva tima koja se mrze toliko kao Red Soksi i Jenkiji. Mrze se njihovi igrači, navijači, čak i njihova dva grada. Kao Sparta i Atina, samo s palicama umesto kopalja. Nadmetanje u ponudama razvlačilo se skoro mesec dana. Deset miliona. Dvadeset miliona. Pedeset miliona. Sto miliona. Još više od toga. Naposletku je Poup potpisao za Jenkije. Taj potpis učinio ga je istovremeno neprijateljem broj jedan u Pasuljgradu. Kapric žreba odlučio je da se dva tima sastanu tek sledeće nedelje, u Bostonu. Odigraće docnije i revanš u Njujorku i još barem deset utakmica u toku godine, ali ovo je bio meč koji su čekali svi fanovi bejzbola u Novoj Engleskoj.

Poup je dolazio u Boston. Pokazaće mu boga. Orlando Poup mrzeo je što se, kao najplaćeniji igrač bejzbola, nalazio u središtu pažnje. Voleo je svetlost reflektora na terenu, gde je posedovao samopouzdanje i talenat da napreduje, ali ne i u privatnom životu. Odrastao je u mešovitoj brazilskoj porodici – otac crn, majka bela – što je dovelo do problema u vezi s osećanjem identiteta. Da li je crnac? Da li je belac? Da li je i jedno i drugo? Na kraju se više nije osećao prijatno ni u jednoj grupi, tako da je najveći deo vremena provodio sam. Čitao je knjige i gledao filmove u svom stanu u luksuznoj višespratnici, radije nego da uživa u herojskom statusu u Velikoj jabuci. Po njegovom mišljenju, ljudi su samo pravili probleme, stoga se, kad god je mogao, držao podalje. Pica koju je poručio od „Endrua“ kasnila je četrdeset minuta i sad je već bio ljut. Kupio je gancnov DVD, Poduka, i nije želeo da počne da ga gleda dok ne stigne klopa. Ništa ga nije tako izluđivalo kao kad ga prekidaju dok gleda film. Već je bio u iskušenju da im telefonira i požali se, kad je začuo kucanje na vratima. S novčanikom u ruci, Poup je otključao vrata i otkačio lanac ne pogledavši kroz špijunku. Bila je to najveća greška koju je u životu napravio. Pred vratima su stajala četiri muškarca. Nisu bili iz Danske ni Libije. Ali, imali su isti cilj. Da ugrabe žrtvu, transportuju je na unapred utvrdenu lokaciju i prikuju za krst. Vođa grupe držao je u ruci električni pištolj kojim je pogodio Poupa u grudi pre no što je ovaj mogao da reaguje. Oružje je poslalo talas elektriciteta u Poupov centralni nervni sistem, izazivajući nekontrolisano grčenje skeletnih mišića. Trenutak kasnije, jedan od najboljih sportista sveta ležao je na podu u fetalnom položaju, nesposoban da se na bilo koji način zaštiti. Odatle će biti lako. Odneti Poupa do kombija, prevesti ga na unapred utvrdenu lokaciju, a potom čekati da se vest pročuje. O, kako ima da se pročuje! Ovo će biti houm ran, i to kakav još nije viđen.

Svako ubistvo ostavlja putokaz. Svaki putokaz vodi do tajne. Tajna će promeniti svet. Na kraju će Vatikan biti bespomoćan. Potpuno bespomoćan. Konačno primoran da oda poštu njegovom pretku dve hiljade godina posle onog događaja. Utorak, 13. jul Milano, Italija Do severne Italije, Pejn i Džons prešli su nekoliko stotina kilometara. Zahvaljujući liberalnom ograničenju brzine na autostradi i F1 snazi ferarija, u Milano su stigli odmah iza ponoći. Bilo je prekasno da daju Barnsov film na razvijanje, ali još uvek dovoljno rano za detektivsk posao. Imajući to na umu, nisu gubili vreme i uputili su se direktno u kampus Katoličkog univerziteta. „Prvo moramo da ustanovimo da li su uhvatili Bojda“, rekao je Džons. „Ja ću da pronjuškam naokolo, popričam s reporterima, a ti vidi gde možemo da se umuvamo iza policijske linije? Ako ne uspemo ništa drugo, možda ćemo morati da se ušunjamo unutra.“ „Aha“, našalio se Pejn, „i bolje bi nam bilo da to uradimo brzo. Ako se nastavi kako je počeo, Bojd će dići biblioteku u vazduh da bi prikrio dokaze.“ Pejn se uputio desnim sokačetom, opazivši nekoliko policajaca koji su razgledali cev za izbacivanje šuta i kontejner ispod nje. Nije želeo da se bakće s njima, stoga se uputio pored glavnog ulaza, nadajući se da će na drugoj strani zgrade biti manje policajaca. Tog trenutka, primetio je na glavnom ulazu čuvara, koji je određivao ko može da uđe a ko ne, poput izbacivača u lokalnoj diskoteci. U hodu je promenio plan akcije. Umesto da se ušunja, rešio je da uđe propisno pozvan. Pejn nije imao značku niti bilo šta drugo što bi izgledalo zvanično, tako da je znao da će morati debelo da kenja. Takođe je znao da postoje dobri izgledi da čuvar ne zna engleski, zato je rešio da to upotrebi u svoju korist. Računao je da će uspeti da ugnjavi čuvara toliko da će ga ovaj naposletku pustiti da uđe samo da bi ga skinuo s vrata. S tim na umu, Pejn je otišao

pravo kod njega i počeo da blebeće lažnim akcentom da radi za britansku ambasadu i da je tu da bi zaštitio zakonska prava doktora Bojda. Činjenica da je zvučao kao Ringo Star, bio sav u zavojima i imao ukradeni pištolj u džepu pantalona nije stražaru značila ništa. Pogledao je u Pejna, slegao ramenima i pustio ga unutra, ništa ga ne pitajući. Šunjajući se naokolo po prvom spratu, Pejn je tražio bilo šta što bi moglo da objasni zašto je Bojd bio u biblioteci. Pomišljao je da su posredi perverzije, budući da je ženski toalet bio zapečaćen žutom trakom na kojoj je pisalo Polizia. A opet, to nije imalo naročite logike, jer je Bojd bio previše pametan da bi privlačio pažnju virenjem u ženski klozet. Možda je to imalo neke veze s misterioznom ženskom osobom koju su pominjali na radiju. Možda je ona radila nešto u toaletu? Možda je ona bila razlog što je on sad bežao da spase živu glavu, posle svih godina poigravanja s Interpolom? Šta god da je bilo posredi, Pejn je morao da sazna šta se dogodilo u tom toaletu. Prikrao se vratima, ne znajući šta da očekuje. Leš? Tragove krvi? Pretučenu ženu? U najmanju ruku, nadao se da će načuti sočne činjenice o Bojdu i njegovoj partnerki, a ipak, jedino što je video bio je tehničar koji je posipao predmete praškom u potrazi za otiscima prstiju. Razočaran, okrenuo se od vrata i taman krenuo dalje, kad je osetio kako ga neko hvata za mišicu. „Kuda ste krenula?“ upitao je muški glas s izrazitim italijanskim akcentom. U vražju mater, pomislio je Pejn. Mora biti da je onaj čuvar sa glavnog ulaza obavestio policajce i sada su došli da ga izbace. Pejn se okrenuo, napola očekujući da će ugledati pištolj uperen u grudi. Umesto toga, ugledao je nasmejanog čovečuljka s glavom punom kovrdžica kakve nije video ni u stidnoj regiji. Pejn se toliko prenerazio da je počeo da blebeće bez veze. „Samo sam, ovaj, ja sam...“ „Samo ste šta? Hteli otići i ne predstaviti se?“ Zbunjen, Pejn je stajao tamo i pokušavao da proceni tipa, koji jedva da mu je dosezao do ramena. Na sebi je imao svetlosivo odelo i uštirkanu belu košulju. S prednjeg džepa sakoa visila mu je propusnica sa fotografijom, ali slova behu mikroskopski sitna, a tekst napisan na italijanskom, tako da Pejn

nije imao predstavu šta tu piše. „Dakle“, nasmejao se čovečuljak, „ako vi neće da govorite, ja hoće. Moje ime je Frančesko Cione. Moji prijatelji iz Engleska i Amerika mene zovu Frenki. Ja sam portaparola od univerziteta i moje noge će vam reći da ja najzauzetiji čovek u ceo Milan – barem noćas, no?“ Iz nekog razloga, Pejnu je smesta bilo jasno da će u Frenkiju naći savršenog saveznika. Razmišljajući u hodu, prošaputao je: „Jeste li vi stvarno osoba za odnose s javnošću za Bojdov slučaj?“ Zaintrigiran šaputanjem, Frenki se osvrnuo da proveri da li ih neko sluša. „Jeste, ja čovek za odnose sa javnost. Što pitate?“ Pejn je prineo prst usnama. „Pssst! Ne ovde. Možemo li negde na miru da razgovaramo?“ „Nasamo?“ tiho je upitao Frenki. „Jeste, možem ja to. Ja možem sve. Idete za mnom.“ Istini za ljubav, Pejn nije imao o čemu da razgovara s njim – barem ne tog časa. Ali, računao je da ne sme da riskira da stoji u hodniku, gde bar deset policajaca može da ga vidi. Uz to, shvatio je da Frenkiju mora dati nekakvo objašnjenje i pomislio je da će mu duga šetnja do nekog skrovitog kutka biblioteke dati dovoljno vremena da sroči priču u koju će čovečuljak bez problema poverovati. Frenki je odveo Pejna u izdvojenu čitaonicu, koja je od poda do tavanice bila ispunjena policama punim knjiga povezanih u kožu. Zatim je upitao: „Šta je ovo? Neka tajna, no?“ Pejn mu je odgovorio pitanjem. „Imate li vi uopšte predstavu ko sam ja?“ Čovečuljak je odmahnuo glavom. „Jedan od čuvara kaže meni da vi iz britanske ambasade, ali ja slušam vaša glas i znam da on ne u pravu. Vi Amerikanac, reko?“ „Odlično.“ Pejn je zapljeskao. „To znači da ste pametniji od vaših čuvara.“ Proprativši osmehom ovaj polukompliment, Frenki je rekao: „Dobro, recite meni, ko ste vi?“ „Ne još. O tome ćemo malko kasnije. Ali, pre toga imam još jedno pitanje za vas. Da li volite svoj posao? Hoću da kažem, stekao sam utisak da

ste sposobni za mnogo više. Zamišljam vas kao nekog ko bi trebalo da bude u vestima, umesto da pomaže drugima da izveštavaju o njima. I, znate li šta? Ja sam čovek koji može da vam pomogne da to i postanete. Ako vas to privlači.“ Zainteresovan, Frenki je ponudio Pejnu stolicu. „Šta, je 1' ste vi neki čarobnjak? Napravite pufi ulepšate moja život?“ „Da li biste hteli da meni i mom timu pomognete da uhvatimo doktora Bojda? Ne biste imali nikakvu pozadinsku ulogu, već biste aktivno sudelovali u njegovom hvatanju. Da li bi vas interesovalo tako nešto?“ Frenki je praktično balavio. „Da li bi mene interesovalo? Mamma mia. Cele noći ja pokušava da pomognem polizia, ali baš briga njih. Šta vama treba?“ „Doći ćemo i dotle. Ali, prvo, potrebna mi je vaša pomoć oko nečega trivijalnog.“ „Vama potrebna moja pomoć pre nego vama potrebna moja pomoć. Vrlo zbunjeno, no šta vama treba?“ „U stvari, treba mi pomoć da prošvercujem saradnika u biblioteku.“ „Samo to? Ja to možem sa oči vezane iza leđa.“ Zvučalo je bolno, ali Pejn nije imao srca da ga ispravlja. Umesto toga, dao mu je sve potrebne informacije i rekao mu gde može da nađe Džonsa. „Ali, pre no što krenete, dozvolite da se i zvanično predstavim. Ja sam Džonatan Pejn i radim za CIA.“ „CIA?“ jeknuo je čovečuljak. „Ja čuo za to u filmovi, no? Mene čast da vas upozna, Signor Pejn. Jeste, mene velika čast... Dakle, da li vama potrebno još nešto osim vaša prijatelj?“ „Vidi, Frenki, kad si već pomenuo, da znaš da jeste...“ * * * Dante je umarširao u biblioteku kao da mu je to dedovina, zaobišavši gomilu radoznalaca i prošavši prvo pored beskorisnog čuvara, a potom i kroz desetakdvanaest policajaca u predvorju. Nijednom nije usporio da bi se u prolazu pozdravio s nekim, nije nikom dao priliku da ga upita šta to radi ili

kuda ide, sve dok nije stigao do policijske trake ispred ženskog toaleta. „Šta se desilo?“ zarežao je na glavnog detektiva. Policajac ga je smesta prepoznao i povezao s Benitom Pelatijem. „Višestruki napad praćen dobro planiranim bekstvom. Bez po muke su umakli našoj antiterorističkoj jedinici.“ „Ko je napadnut?“ „Čuvar biblioteke, koji tada nije bio na dužnosti, napadnut je više puta. Prvo ga je devojka udarila. Potom ga se dočepao Bojd, a onda ga je devojka ponovo udarila. Zasigurno je bila pod dejstvom droge ili tako nešto, jer on kaže da je imala snagu desetorice muškaraca.“ Dante je napravio grimasu, iznenađen detektivovom lakovernošću. Zar ne zna da će svaki muškarac koji dobije batine od žene naći nekakav izgovor? „Kako su sišli s krova?“ „Kroz cev za šut. Potom su se izgubili u sporednoj uličici.“ „Imamo li fotografije?“ „Možda. Moji ljudi upravo pregledavaju snimke napravljene sigurnosnim kamerama.“ Dante se namrštio. Ako mu nešto nije trebalo, bile su to fotografije u novinama. Po njegovom mišljenju, ovo je predstavljalo mnogo veći problem od zataškavanja istine o eksploziji autobusa. „Šta je s otiscima prstiju? Jesmo li uopšte sigurni da je to Bojd?“ Detektiv je slegao ramenima dok su dvojica ljudi – jedan nizak, a drugi crne puti – prošli pored njega i produžili niz hodnik. „Čuvar se kune da je to on, isto kao i više svedoka. Međutim, još neko vreme ne možemo biti sigurni. U ovakvoj zgradi, potrebno je pročešljati ogroman broj otisaka.“ Što duže, to bolje, pomislio je Dante. Bilo mu je potrebno sve vreme koje je mogao da dobije da bi naslikao odgovarajuću sliku za medije. „Poslednje pitanje: znamo li šta su radili ovde?“ „Nekakvo istraživanje, mislim. Veći deo dana proveli su u čitaonici. Mogu da vam pokažem, ako želite.“ Dante je potvrdno klimnuo glavom, moleći se svim svecima da nisu radili na nečemu što su pronašli u Orvijetu. Jer to je jedino što neće moći da

zataška ukoliko Bojd reši da iznese stvar u javnost. * * * Džons je ušetao u biblioteku, zamišljen. Koliko do maločas muvao se napolju i tražio nekog voljnog da mu kaže nešto o Bojdu, kad ga je jedan čovečuljak dograbio za lakat i povukao prema stepenicama. Njegova prvobitna reakcija bila je da mu se otme, što ne bi bilo teško s obzirom na Frenkijevu sitnu građu. Ali, onda je Frenki rekao da je prijatelj agenta Pejna i da Džons mora da uđe s njim unutra. Dok su išli hodnikom, Džons je neprestano gledao naokolo, pamteći raspored prostorija, istovremeno nastojeći da shvati šta se tu dogodilo. Ubistvo? Kidnapovanje? Silovanje? Jedino što je upadalo u oči bila je policijska traka koja je branila prilaz ženskom toaletu. Džons je hteo da se prigne i pogleda malo bolje, ali mu je vidik zaklanjao krupajlija u skupom odelu koji kao da je unakrsno ispitivao detektiva, umesto da bude obrnuto. Prizor mu je delovao čudno, stoga je napravio mentalnu zabelešku o tom tipu, pomislivši da će se možda kasnije ponovo susresti s njim. Nije znao da će, kad im se putevi ponovo ukrste, to imati mnogo nasilniji ishod. Pijuckajući kafu, Pejn je prelistavao policijska dokumenta dok Frenki nije doveo Džonsa u prostoriju u stražnjem delu biblioteke. Pejn je video da mu je partner zbunjen, jer su mu uši bile blago zarumenjene, što se dešavalo samo kad je bio uplašen ili zbunjen. „Di Džeje, drago mi je što te vidim. Moramo o mnogo čemu da razgovaramo.“ Džons je okrznuo pogledom Frenkija, a onda ponovo pogledao Pejna, pokušavajući da ih nekako poveže. Naposletku je zaključio da će biti najlakše ako direktno pita. „Džone, ako nije problem, možemo li da popričamo u četiri oka?“ Pejn se okrenuo prema Frenkiju. „Budi dobar pa donesi Di Džeju šolju kafe, može?“ Džons je sačekao da Frenki izađe i tek onda progovorio. „Šta se, do đavola, ovde dešava? Reko sam ti da pronjuškaš, a ne da zaposliš asistenta.“ „Smiri se. Frenki nas snabdeva podacima. Već je uradio više nego što