Chris Kuzneski - Krst

možeš da zamisliš.“ Džons je zakolutao očima. „Šta, na primer?“ „Pre svega, Frenki nije asistent. On je PR ovog faksa, što znači da ima pristup svim policijskim papirima pre no što dospeju u ruke novinara.“ Pejn je podigao gomilu papira, da bi ilustrovao poentu. „Drugo, ima slobodan pristup u sve zgrade kampusa, što će nam dobro doći. I treće, kuva fenomenalnu kafu. Moraš da probaš.“ Ljutnja u Džonsovom pogledu se ublažila, isto kao i zajapurenost ušiju. „Šta on zna o nama? Nadam se da nisam zabrljao kad sam te oslovio sa Džone.“ „Ma jok. Bio sam od prvog trenutka iskren prema čovečuljku. Rekao sam mu kako se zovemo, da radimo za CIA i da tražimo Bojda. Takođe sam mu rekao da ne želimo da privlačimo pažnju, tako da nam je omogućio da radimo u ovoj zabačenoj kancelariji.“ „I njemu je sve to skroz okej? Šta on ima od toga?“ „Priliku da proživi san. Reko bih da nisi jedini koji čezne da postane superšpijun.“ Džons je slegao ramenima, stoički otrpevši žaoku. „Šta ti je još rekao tvoj novi drugar?“ „Izgleda da su Bojd i ženska proveli ovde nekoliko sati. Nešto su istraživali, pre no što ih je čuvar primetio. Kad je pokušao da je zadrži, patosirala ga je i upozorila Bojda. Potom su se nekako dokopali krova i pobegli ispred nosa kompletne antiterorističke jedinice.“ „S krova? Opet se pojavio neki helikopter?“ Frenki, koji je upravo ušao, čuo je poslednju rečenicu. „Kako vi to misliš opet?“ Pejn je dao sve od sebe da mu objasni. „Policija je bila blizu da uhvati Bojda u Orvijetu, ali on je uspeo da obori njihov helikopter.“ „On pucao na helikopter? A sa šta? Sa velika puška?“ Pejn je slegao ramenima. „Pokušali smo da istražimo mesto udesa, ali olupina je već bila uklonjena.“ „To tako normalno?“

Pejn je odmahnuo glavom. „U našem kraju baš i nije.“ „Jedan naš kolega je fotografisao prizor“, dodao je Džons, „ali nismo imali prilike da razvijemo film. Nadamo se da će te fotografije pomoći da razjasnimo misteriju nesreće.“ Frenki je podigao obrve. „Vi imate sada taj film sa sebe?“ „Možda“, odvratio je Džons. „Zašto?“ „Zato što ja ovde ima fotolaboratorija od fakultet. Možem sada da napravim vama slike, ako hoćete.“ Zadovoljan razvojem događaja, Pejn je pogledao Frenkija i rekao: „Da, hoćemo.“ „Odlično! Samo vi meni daj film i ja to uradim dok kažeš keks!“ Prilično nerado, Džons je pružio Frenkiju film i gledao kako ovaj odlazi. Odmah zatim, obratio se Pejnu: „Nadam se da si u pravu u vezi s ovim tipom. Upravo smo dali vrlo značajan dokaz u ruke čoveku o kome ne znamo baš ništa. Ne znamo čak ni...“ „Opusti se! Imam dobar osećaj u vezi sa Frenkijem. Biće nam od velike pomoći.“ Kao poručen, Frenki se vratio u sobu s nekakvom fotokopijom. „Specijalna isporuka, Signor Pejn. Mislim da vi želite videti ovo.“ Svoje reči naglasio je poljubivši vrhove prstiju, klasičnim italijanskim gestom. „Čuvar imao pravo. Ova žena bellissima!“ „Stvarno?“ Džons je dohvatio fotografiju pre no što je Pejn stigao da baci pogled na nju. „Čoveče! Nisi se šalio. Stvarno je lepa. Odakle ti ovo?“ „Polizia našla slika na sigurnosna kamera, a ja uzeo od oni. Ja se nadam vi zadovoljni.“ „Vrlo zadovoljni“, rekao je Pejn. „Izuzetno zadovoljni.“ Frenki se široko osmehnuo na ovu pohvalu. „Odlično! Mogu li da pomognem još pre nego ode da napravi film?“ Pejn je odmahnuo glavom, a potom sačekao da Džons nešto kaže. Nažalost, ovaj beše zanesen u sanjarenje, upijajući svaku nijansu ženinog lica. Intenzitet njegovog pogleda jasno je govorio Pejnu da Džonsovo interesovanje nije baš profesionalne prirode.

„Di Džeje?“ pozvao ga je stoga Pejn. „Šta misliš? Treba li nam još nešto?“ Džons ga je pogledao, osmehujući se. „Samo vremena. Daj mi vremena, i ova žena je moja.“ * * * Napušteno skladište vrvelo je paucima, ali Mariji Pelati to ipak nije smetalo, budući da je predstavljalo bezbedno mesto za predah. Doktor Bojd mislio je isto kao, premda mu je trebalo mnogo više vremena da se navikne na tu ideju. Za njega, pomisao da spava kao skitnica delovala je nečuveno, sve dok nije pružio svoju mršavu figuru na betonski pod. Za samo nekoliko sekundi, telo mu je šapnulo da nema ništa protiv. Profesore“, rekla je, nameštajući prostirku pod glavu. „Smem li da vam postavim jedno lično pitanje? Naime, pitala sam se da li ste se ikad ženili.“ „Trebalo je da znam; godinama me već gnjave time. Ne, draga moja, nisam. Između predavanja i putovanja, nisam stigao da nađem onu pravu... A šta je s tobom? Zašto nema muškarca u tvom životu?“ „Na neki način, čini mi se da sledim vaš primer. Previše vremena i truda sam uložila u rad da bih sad uprskala, pogotovo što mi je doktorat nadohvat ruke. Ali, obećavam vam: čim završim postdiplomske studije, moj život će se drastično promeniti.“ „Tek tako?“ „Da, tek tako“, uveravala ga je. „Oduvek sam želela porodicu. Stoga nameravam, u vrlo bliskoj budućnosti, da stavim privatni život na prvo mesto. A onda, nek se pripaze.“ „Lepotica poput tebe ne bi trebalo da ima problema da nađe udvarača. Ili stotine njih, kad smo već kod toga.“ Marija je porumenela na kompliment. „A šta tvoja porodica misli o svemu tome? Više puta sam te čuo kako gundaš pominjući oca. Da li on stvarno u toj meri prezire tvoj izbor karijere, kao što kažeš?“ Obrazi joj se na to još jače zarumeneše. „Mislim da prezire mene. Moj otac ima starovremske poglede na svet, prema kojima su žene slabiji, gluplji pol. Zaista veruje da mi na svet dolazimo samo da bismo služile muškarce.“

„Starovremski, zaista! A šta tvoja majka misli o njegovim varvarskim stavovima?“ Zastala je načas i tek potom mu odgovorila: „Volela bih da znam, ser... Moja majka je umrla pre no što sam imala prilike da je pitam.“ „O, Marija, nisam imao pojma. Oprosti što sam to pomenuo.“ „U redu je. Mislim da će mi zapravo goditi da skinem taj teret sa srca.“ Bojd joj je uputio osmeh, a potom ponovo legao, spreman da je sasluša. „Kad sam bila dete, majka i ja bile smo najbolje drugarice. Igrale smo se, odlazile u park, čitale. Moj otac joj nije dozvoljavao da bilo šta radi – imali smo bataljon slugu koji se starao o domaćinstvu – tako da je imala mnogo vremena za mene. Da vam kažem, bila je najbolja majka na svetu. Puna ljubavi, brižna. Uvek me je podsticala da ostvarim svoje snove. Bila je roditelj kakav se samo može poželeti...“ Glas joj je zamro dok je tražila reči da bi nastavla. „Nažalost, moj tata bio je upravo suprotno od toga, barem prema meni. Imam dva polubrata, koja je moj otac držao kao malo vode na dlanu. Naročito Roberta. Obasipao ga je pažnjom. Uvek se hvalio njegovim potencijalom. Vodio ga je sa sobom na posao i na službena putovanja. Ali, nisam bila ljubomorna. Imala sam mamu, a moja braća su imala tatu. Prosto sam smatrala da tako treba da bude.“ Zaćutala je, zagledavši se u mesečinu koja se probijala kroz prljave prozore skladišta. „Barem do svoje devete godine.“ Marija je duboko uzdahnula. „Nisam nikad čula roditelje da se svađaju, sve do tad. To je bila baš žestoka svađa. Vika, plač, pretnje. Prava noćna mora. Dvoje ljudi koje sam volela najviše na svetu svađali su se. Bože, kad si dete, u takvoj situaciji nema pobednika. Bilo je još gore kad sam shvatila zbog čega se svađaju.“ „A zbog čega su se svađali?“ „Zbog mene.“ Klimnula je glavom, polako, kao da se još uvek bori s tom uspomenom. „Bili su u kuhinji, a tata je vikao na nju, unoseći joj se u lice. Vene na vratu nabrekle su mu od naprezanja. Još uvek mi je teško da poverujem u ovo što ću vam sada reći, ali moj otac joj je naredio da se drži dalje od mene.

Rekao joj je da sam ja žensko i da ništa ne može da promeni činjenicu da sam bezvredna. Zatim je insistirao da počne da posvećuje više pažnje mojoj braći, jer oni imaju šansu da postanu neko i nešto. Možete li da verujete? Imala sam devet godina, a otac me se odrekao.“ Bojd nije znao šta da kaže. „Moja majka mu se suprotstavila. Tvrdila je da mogu da budem isto tako dobra kao bilo koji muškarac, ali on se na to samo nasmejao. Doslovno joj se nasmejao u lice. A onda, kad je prestao da se smeje, obavestio ju je da namerava da me pošalje u internat, kako ne bi morao više da se bakće sa mnom.“ „Mora da se šališ.“ Niz Marijin obraz skotrljala se suza. „Nisam znala šta je to internat, ali po majčinoj reakciji shvatila sam da nije ništa dobro. Odmah je briznula u plač i otrčala iz kuhinje.“ „Blagi bože? I poslali su te od kuće?“ Marija je klimnula glavom. „Sa devet godina, bila sam otpravljena u Žensku školu u Celtnamu.“ „Onu u Glosterširu? To je vrhunska obrazovna ustanova, draga moja.“ „Može biti, ali nije mogla da nadoknadi ono što mi je oduzeto.“ Bojd se trgao čuvši njen ton. „Marija, nisam time hteo da kažem da...“ Gnev u njenim očima malo se ublažio. „Znam. Barem su imali toliko obraza da mi priušte dobro obrazovanje, je F tako? Dakle, za to mogu da zahvalim majci, a ne njemu. Računala je, ako već ne može da ga spreči da me pošalje u internat, barem može da nađe školu u kojoj se žene poštuju. I znate šta? Stvari su uglavnom ispale dobro. Kad sam se najzad prilagodila, počela sam prosto da cvetam u novom okruženju. Upoznala sam se s devojčicama iz različitih zemalja i različitih porodica. Naučila sam petšest jezika. Štaviše, došla sam do tačke kad sam počela s visoka da gledam na sve italijansko. Jezik, kulturu, hranu. Smatrala sam, ako nisam bila dovoljno dobra za Italiju, tada Italija neće biti dovoljno dobra za mene. Prošlo je mnogo, mnogo vremena dok nisam ponovo kročila u ovu zemlju.“ „Nisi dolazila ni na raspust?“ „Zašto da upropastim sebi odmor? U Rimu nije bilo ničega osim mog oca,

a on nije hteo da ima nikakve veze sa mnom.“ „A tvoja majka?“ oprezno je upitao. „Koliko sam shvatio, ona je preminula nedugo po tvom odlasku?“ Marija je još jednom duboko uzdahnula. „Majka me je pozvala telefonom dve nedelje nakon što sam stigla u Englesku. To se kosilo sa školskim pravilima, ali izgovorila se porodičnim problemom. Očekivala sam strašne vesti – mislim, upraviteljka je bila bleda kao kreč kad je došla po mene, šta sam drugo mogla da pomislim – ali nisam mogla biti manje u pravu. Mama je bila oduševljena. Rekla mi je da je tražila način da me vrati kući i da misli da ga je najzad našla. Nije htela da mi kaže ništa detaljnije o tome, osim da ću vrlo brzo ponovo biti s njom. „Dakle, bila sam presrećna. Otrčala sam i počela da se pakujem, očekujući da će se ona koliko iste večeri pojaviti na kapiji. Naravno, to se nije desilo. Ni sledeće večeri, kao ni one posle nje. Nedelje su prolazile, a od nje ni reči. Naposletku, posle dva meseca, upraviteljka me je ponovo pozvala, a izraz na njenom licu bio je gori nego prošli put. Uzela sam slušalicu, umirući od čežnje da čujem majčin glas. Javio se moj brat Roberto. Ne rekavš mi ni zdravo, obavestio me je da je mati dva meseca pre toga umrla, ali da je zvanična istraga završena tek tog dana. Italijanski sud došao je do zaključka da je bila u depresiji zbog mog odlaska i da je u tom stanju oduzela sebi život.“ Bojd se trgao. Nije to očekivao. „Bilo je dovoljno strašno što mame više nema, ali da mi kažu da sam ja uzrok tome...“ Zastala je da bi uhvatila dah. „I da me nekoliko nedelja posle njene smrti pozove baš jedan od onih koji su izdejstvovali moj odlazak, dakle, to je samo dodatno pogoršalo stvar.“ Bojd je oduvek mislio da je Marija razmaženo bogato dete koje ubija vreme do trenutka kad će naslediti oca u fotelji ministra za starine. Sada je znao da stvari ne stoje tako. Ovo putovanje otkrilo mu je Marijinu pravu prirodu. Bila je borac. „Nego, reci mi, kakav je tvoj sadašnji odnos s ocem?“ Marija je brisala oči, istovremeno nastojeći da nađe prave reči. „Ne bih ga nazvala srdačnim, ali on je svakako važan deo mog života.“ „Ozbiljno? Krajnje iznenađujuće, s obzirom na ovo što si mi upravo

ispričala.“ „Profesore, nemojte me pogrešno razumeti. Mrzim ga zbog onoga što je uradio meni i mojoj mami. Ali, zaključila sam da bi bilo glupo da ga isključim iz svog života.“ „A zašto, draga moja?“ „Zašto? Zato što želim da vidi da je moja majka bila u pravu, da je njegova bezvredna ćerka bila sposobna da postane neko i nešto. Želim da skot ima sedište u prvom redu mog života, zato da bi mogla da mu natrljam nos svime što postignem.“ * * * Svi policijski dosijei bili su napisani na italijanskom, tako da Pejn nije bio naročito koristan dok ih je Džons prevodio. Posle desetak minuta, dosadilo mu je. Morao je da radi nešto korisnodok čeka da Frenki razvije film ili će početi da udara glavom u zid. Džons je to takođe osetio. „Ti si, izgleda, zaboravio da popiješ ritalin?“ „Znaš kakav sam. Nemam ti ja čip za ova mastiljarska sranja.“ Džons se nasmejao, izvadivši iz novčanika karticu s telefonskim brojem. „Sećaš li se Rendija Reskina? Upoznao sam te s njim pre dvetri godine.“ „Onaj kompjuteraš iz Pentagona?“ „Taj.“ Dodao je Pejnu karticu. „Ovo je direktna linija. Pozovi ga i reci da je vreme da uzvrati uslugu – znaće na šta mislim. Neka potraži sve što može da nađe o Bojdu. Nek vidi da li je u vezi s nekim ili da li se ikad ženio. Možda je ova ženska njegova davno izgubljena ćerka.“ „A šta je s Donaldom Barnsom? Možda i tu ima nešto što ne znamo.“ „Isto kao i s Menzekom i Baknerom. Nisam imao dovoljno vremena da pretrkeljišem njihove dosijee.“ Sva sreća, Rendi Reskin bio je koristan. Isprva je Pejn mislio da je Džons samo hteo da ga oraspoloži, da ga zaokupi nekim poslom. Ispostavilo se da to uopšte nije slučaj, jer je Reskin snabdeo Pejna ozbiljnim informacijama. Pejn je žurno beležio dok mu je Reskin govorio sve što je trebalo da znaju o doktoru Bojdu i njihovim prijateljima iz CIA, Menzeku i Bakneru. Čovek je

bio toliko predusretljiv da je Pejnu došlo da ga upita da li vlada SAD još uvek čuva vanzernaljce u Oblasti 51. U svakom slučaju, pošto je zahvalio Reskinu,Pejn je požurio natrag do Džonsa da ga obavesti o onome što je saznao. „Da počnemo od Bojda. Više od deset godina predaje na Univerzitetu u Doveru. Za to vreme, više puta je odlazio na arheološka iskopavanja širom sveta, uključujući i privatno finansirano iskopavanje koje je obavljao u Orvijetu.“ „Dobro, to nije ništa novo.“ „Čekni malo, prelazim na dobre stvari. Pored sredstava dobijenih od privatnih sponzora, dobija i godišnju stipendiju od 'Amerikan Kargo Internešenel'.“ Pogledao je Džonsa, čekajući njegovu reakciju. „Je 1' ti zvuči poznato?“ „Pa i ne baš.“ „E, pa, trebalo bi. Više puta smo poslovali s njima.“ Tada se i Džons setio tog naziva. Amerikan Kargo Internešenel nije bila stvarna firma. To je bila fasada, kompanija samo po imenu, paravan za finansiranje grupa poput MANIJAKA. Novac za tajne operacije morao je odnekud da dolazi, a nije mogao da bude stavka budžeta – to bi bilo vrlo teško objasniti poreskim obveznicima. Stoga su osnivane lažne kompanije, da bi se lakše pravdali računi. FBI je imao Rudnike Red River, Mornarica Pacifičku spasilačku službu, a Pentagon toliko njih da je Pejnu bilo teško da ih sve popamti. Ipak, to nije bio slučaj sa ACI. Ljudi koji su upravljali tim fondom bili u toj meri samouvereni, u toj meri sigurni da neće nikad biti otkriveni, da jedva da su se trudili da zametu trag svom stvarnom poslovanju. Ako se malo ispreturaju početna slova, identitet matične organizacije se lako otkrivao: ACI je stajalo umesto CIA. „Dobro, šta to znači?“ upitao je Džons, još uvek pokušavajući da poveže tačkice. „To znači da je Bojd bio na tragu nečega velikog, a CIA je htela da bude deo toga. Finansirajući njegova iskopavanja, stekla je zakonsko pravo na ono što pronađe.“ „Zato se, znači, Menzeku onako dizao na njega. Menzek misli da je Bojd

pronašao ono što su tražili, a onda odlučio da zbriše.“ Džons se tiho nasmejao sebi u bradu, napola postiđen. „Čoveče, osećam se tako iskorišćeno! Mi smo trenutno Menzekovi uterivači dugova i ništa više.“ „Ne baš... Odavde vesti postaju lošije.“ Zabrinuto je pogledao Pejna. „Šta smo sad uradili?“ „Mi ništa. Ali, plaši me ono što su uradili Menzek i Bakner.“ „O bože, šta su izvele te dileje?“ „Izgleda da su ubijeni.“ „Misliš, namrtvo? Menzek i Bakner su mrtvP. Ko ih je ubio, jebo te?“ „Čudno, srpska tajna služba na Kosovu.“ „Kosovo? Kog su đavola tražili tamo? Pa pre neki dan smo razgovarali s njima...“ Klik. Mentalna sijaličica je zasvetlela. „Jebem ti sunce! E, ne mogu da verujem koje je ovo sranje. Koje godine su poginuli?“ „Prema kompjuteru u Pentagonu, 1993. Naravno, CIA ih i dalje vodi na spisku aktivnih agenata, jer nije spremna da prizna da su se Menzek i Bakner motali po Kosovu. Hoću da kažem, to bi moglo da izazove skandal.“ Džons je uzdahnuo, ignorišući sarkazam. Pejnu je bilo jasno da je besan što te informaciju nije saznao još pre dva dana. Da jeste, to bi radikalno izmenilo njihov plan akcije. Umesto da traže doktora Bojda, utrošili bi vreme da saznaju ko im se predstavio kao Menzek i šta je zaista hteo od njih. „Zato su bili čisti kad sam kopao po njihovoj prošlosti“, objašnjavao je Džons. „Imao sam samo delimičan pristup bazi podataka, a tamo se vode kao aktivni agenti, cenjeni i tako to.“ „Naravno da su cenjeni. Što da ih ne cene sad kad su mrtvi i ne mogu više ništa da zabrljaju.“ „Imaš pravo.“ „Kad smo već kod toga, zašto imam osećaj da ćemo na kraju i mi završit mrtvi, ne budemo li skontali u šta smo se ovo upetljali?“ Džons je klimnuo glavom u znak slaganja. Ovde nisu imali posla s nekim sitnim krimosima, koji će ih pustiti da odu a da ne ispune svoj deo dogovora. Posedovali su dovoljno veliku moć da izrade dil sa španskom vladom, falsifikuju besprekorne legitimacije CIA i bez i najmanjeg problema otkriju

njene najbolje čuvane tajne. Nije bilo šanse da će pustiti Pejna i Džonsa da im okrenu leđa neobavljenog posla. Moraće da pronadu Bojda. Uz to, njih dvojica predstavljaju potencijalan problem, s kojim će nepoznati „poslodavci“ morati da se pozabave bez obzira na to da li je zadatak izvršen ili nije. Zato su Pejn i Džons rešili da teraju dalje. Što bolje karte imaju u rukama, računali su, biće bezbedniji. Menzek i Bakner poginuli su 1993, a ipak, Pejn je pre nekoliko dana razgovarao s njima, i to ne preko medijuma. Doktora Bojda moglo se dovesti u vezu sa CIA preko niza isplata, mada su avetinje propustile da pomenu bilo šta u vezi s tim. Uz to, tokom protekle nedelje u Orvijetu je poginulo više od četrdeset ljudi, a Pejn nije znao zašto. Ni ko ih je ubio. Ni gde da nađe dokaze. Bile su to samo neke od stvari o kojima je Pejn razgovarao s Džonsom dok su išli prema fotolaboratoriji fakulteta da bi videli fotografije koje je Frenki razvio. „Znaš“, gunđao je Pejn, „što više znam o ovom slučaju, sve sam zbunjeniji.“ „Stvarno? A ja mislim da se kockice baš lepo slažu. Pretpostavimo da su Bojdu platili da ukrade antikvitete iz ključnih evropskih zemalja. Na taj način, kad CIA zatrebaju informacije koje spadaju u domen državnih ili vojnih tajni, može da ponudi artefakte u zamenu za ono što joj je potrebno. Ali, pretpostavimo da se Bojd polakomio i odlučio da zadrži relikvije za sebe. U tom slučaju, šta je trebalo da urade Menzek i Bakner – ili kako se već zaista zovu? Da gone Bojda po celoj Evropi i rizikuju da budu uhvaćeni? Lakše im je bilo da angažuju dva bivša MANIJAKA da mu besplatno uđu u trag.“ Nije loša teorija, pomislio je u sebi Pejn. Jeste da nije objašnjavala ništa – masakar u autobusu, identitet brinete ili stvarni identitet Menzeka i Baknera – ali zato je obuhvatala sve ostalo. Naravno, Pejn nije imao ništa čime bi potkrepio Džonsove pretpostavke, nikakvih potvrda ni dokaza. Ali, pošto nije bio policajac, nije davao ni pet para za takve gluposti. Bilo mu je stalo samo da nađe doktora Bojda. Računao je da će, kad ga se najzad dočepaju, imati u rukama dovoljno jaku monetu za potkusurivanje s Menzekom i Baknerom.

U svakom slučaju, nekoliko minuta kasnije našli su se ispred mračne komore, sa zadovoljstvom ustanovivši da je Frenki razvio film. „Ja ne siguran šta vi saznate iz ovoga“, rekao je. „Tu ima hotel i crkva i helikopter... Orvijeto mnogo lep, no?“ „Mnogo“, složio se Pejn, prelistavajući fotografije. „Kako si prepoznao grad?“ „Orvijeto je poznat u mom narodu. Isto ko što u Egipat svi znaju za piramide na Giza i ko što svi u Kina znaju za Sjian, tako mi znamo za Orvijeto – i za priče o njegovo blago.“ „Blago?“ upitao je Džons. „Kakvo blago?“ „Mamma mia! Vi bili tamo i ne znate njegova blaga? Kako to može biti?“ „Pa nije baš da smo išli u turistički obilazak.“ „A da, ja zaboravio! Vi bili tamo zbog službenog posla. Molim vas, pošto to tako, dozvolite da ja vama objasnim Orvijeto. Tako vi – kako se kaže – dobro razumeti fotografije.“ Džons je odmahnuo glavom. „Možda neki drugi put. Sad nam se žuri.“ „Molim vas! To možda objasni zašto dottore Bojd bio u Orvijeto i šta on hoće.“ Sumnjali su u to, ali su ipak rešili da udovolje Frenkiju. „Puno godine imaju priče o Orvijeto. Kad papa tražio utočište za vreme svetog rata, ljudi kažu on ne živeo na vrh stene. Oni kažu živeo ispod stene, duboko pod zemlja. Niko ne zna kako, jer niko ne kopao za njega, ali previše puno ima priča da ja ne bi verovao.“ „Šta to pričaš?“ upitao je Pejn. „Živeo je ispod zemlje?“ „Da! Tol'ko se bojao za svoja glava da uradio sve što mogao. Napravio tunele za bežati. Napravio bunar da ima vodu. Sve to da se sakrije od neprijatelji.“ „Bunar smo videli“, priznao je Džons. „Nažalost, video ga je i naš prijatelj koji je snimio ove fotografije.“ „A tuneli? Je li vi videli tunele? Oni – kako se kaže – mnogo 'ladno sranje. Idu ispod ulica, ko kanalizacija. Ja se osećao ko Indijana Džons kad puzio kroz njih!“

Pejn se osmehnuo čuvši poređenje. „Pomenuo si nekakvo blago?“ „Si! Veličanstveno blago, ono koje još niko nije pronašao.“ Džons je odmahnuo glavom. „Žao mi je, ali nekako mi je teško da poverujem u to. Volim istoriju, ali nisam čuo ništa o blagu u Orvijetu. Kako to da je tako čuveno, ako nisam nikad čuo za njega?“ Frenki je slegao ramenima. „Možda ne čuveno u vaša zemlja? Ja ne znam. U moja zemlja, Orvijeto čuven. Katakombe čuvene. Svi u moja zemlja znaju katakombe.“ „Pa dobro“, popustio je Džons. „Ako je tako, kako to da još niko nije našao blago? Orvijeto je malo mesto. Hoću da kažem, da ima zlata u tim brdima, neko bi ga dosad već našao.“ „No! Zemlja ispod grada nezakonita za kopanje. Zabranjeno kopati. Zabranjeno za one koji traže blago. Zabranjeno za sve. Ako vas uhvate, idete u zatvor. Vidite, veliko brdo ko stari rudnik, puno pećina. Narod se boji, ako neko kopa na pogrešno mesto, ceo Orvijeto se uruši, ovako!“ Pljesnuo je malim dlanovima. Pejn se nasmejao, ali samo dok nije shvatio da se Džons ne smeje. „Jesi li OK?“ Džons je nekoliko puta trepnuo. „Znaš, postoji rupa u celom ovom slučaju, ono što nikako ne uspevamo da skapiramo. Šta ako se ispostavi da je ovo lov na blago? To bi objasnilo Bojdovo prisustvo u Orvijetu i interesovanje CIA. Ako su federalci uspevali da dobijaju podatke u zamenu za kojekakve tričarije, zamisli šta bi mogli da dobiju za ceo jedan arheološki lokalitet.“ Zastao je načas, da malo razmisli. „Štaviše, džekpot tih razmera objasnio bi i mešanje italijanskih vlasti. Hoću da kažem, nema šanse da je lokalna filijala biroa mogla da izvede zataškavanja koja smo videli. Morali su da imaju podršku velikih budža.“ „Tačno, ali gde se mi uklapamo u sve to?“ „Sigurno su naši prijatelji u CIA znali da je Bojd na pragu otkrića. Zato su se i uspaničili kad je nestao. Znali su da ako ga Italijani prvi nadu, propada sve ono što su godinama finansirali. Zato su došli kod nas. Morali su da ga nađu što je moguće brže i smatrali su da smo mi pravi ljudi za taj posao.“

Po Pejnovom mišljenju, teorija je bila logična. Naravno, shvatio je da bi bila još logičnija kada bi znao nešto više o katakombama. „Hej, Frenki, reci nam nešto o tom blagu.“ „Moj narod kaže da se Klemente VII bojao za blago od crkva. Pa i posle, kad papa vratio u Vatikan, opet se bojao. Zato narod kaže da je ostavio najbolje stvari u Orvijeto.“ Džons je tiho zazviždao, razmišljajući o vatikanskom blagu. „Frenki, kad bismo hteli da kopamo u Orvijetu, kome bismo morali da se obratimo? Da li postoji neka lokalna služba koja bi nam izdala dozvolu?“ „Ne, nema je u cela Umbrija... Ali u Rim, da, ima služba. Zove se Ministarstvo za stare i mnogo je moćno.“ Pejn je pretpostavio da čovečuljak misli na Ministarstvo za starine. „Ministar se zove Benito Pelati. On vrlo važan čovek. On vrlo star i vrlo poštovan u cela Italija. Uradio tako mnogo za očuvanje blaga, kulture, da ljudi hoće da stane u red da mu ljubi noge.“ „Taj tip, Pelati, da li on ima ovlašćenja da dozvoli nekom da kopa u Orvijetu?“ „Si, ali to nešto što Signor Pelati nema da učini. Mi Italijani mnogo ponosni. I zbog taj ponos, ponekad vrlo bandoglavi. Dugo vreme, Signor Pelati ubeđuje moja narod da Catacomba di Orvieto samo izmišljotina. On čak bio na TV i rekao da to nije stvarno, da ljudi treba da zaborave priče jer one ne istina. Ali, neki naučnici hoće dokaz. Oni čak neće da kopa. Samo hoće da slikaju zemlja s džinovski rentgenaparat i vide je 1' ima nešto tamo, a on ni to ne da. Mnogo toga u opasnosti za njega.“ Pejn je s razumevanjem klimnuo glavom. „Iz čiste radoznalosti, kako gospodin Pelati sprečava ilegalno kopanje?“ „On ima specijalna ekipa koja živi u Orvijeto i pazi. Puno ljudi se ušunjalo u varoš da nađe katakombe i puno ljudi se nikad vratilo. Malo po malo, ljudi više ne traže blago... Mit nije vredan smrta.“ „Hipotetički“, rekao je Džons, „da neko hoće da kopa tamo, šta bi mu bilo potrebno?“ Frenki je slegao ramenima. „Dozvola od Signor Pelati. Ali, to nema da

bude. Signor Pelati nema da dozvoli da neko nađe blago u Orvijeto. In nessun momento! U Italija, važan čovek ko što Benito Pelati bude radije mrtav nego da ispadne budala.“ Pejn i Džons nastavili su razgovor s Frenkijem sve dok ga nisu službeno pozvali da se vrati u biblioteku. Oni su, pak, ostali u fotolaboratoriji, i za radnim stolom ispitali fotografije mesta udesa. Sve su bile snimljene odozgo, s vrha litice. Naprvoj se video okolni pejzaž, dok su ostale prikazivale baš mesto udesa, Bojdov kamionet i levu stranu helikoptera. Veći deo zadnjeg kraja letelice bio je ugljenisan, ali ne dovoljno da bi sakrio poslednje tri cifre serijskog broja. „To je otprilike sve što sam našao, ako ne računaš ove“, rekao je Pejn. Čudno, ali poslednje dve slike s filma bile su snimljene sa suprotnog kraja litice, što je značilo da je Barns prešao dve ili tri stotine metara da bi snimio suprotan ugao udesa. Pejnu je to izgledalo kao potpuno traćenje vremena, jer te fotografije nisu otkrivale ništa vredno – uglavnom spaljenu travu, ogromne stene i komade nagorelog metala. „Pa, šta smo saznali?“ „Saznali smo da je Barns govorio istinu. Helikopter se srušio na kamionet, iako se taj kamionet u novinama ne pominje. Što mi deluje čudno.“ „Možda to ima neke veze s lokacijom kamiona“, predložio je Pejn. „U podnožju litice nema puta, što mi govori da se Bojd dobro namučio da uopšte stigne tamo. Zašto bi to radio? Ako je lopov, kao što tvrdi CTA, zašto bi rizikovao da silazi tamo dole, ukoliko to nije bilo baš neophodno? Ako je želeo da se umeša u gomilu, parkirao bi se na isto mesto gde i mi, i potom ušetao u Orvijeto kao turista.“ Džons je klimnuo glavom. „Štaviše, ako je Bojd došao zbog ilegalnih iskopavanja, ne bi se parkirao tamo dole, ne s Pelatijevim ljudima koji se muvaju naokolo. Što posto bi ga primetili. Naravno, možda se uopšte nije brinuo zbog Pelatijevih ljudi... Čekaj, možda smo to prevideli. Moguće je da se nije krio od Pelatija zato što je radio za njega?“ „A šta to? Tragao za zakopanim blagom?“ „To bi objasnilo prisustvo Bojdovog kamioneta u dolini. Nije se bojao da će biti primećen i želeo je da mu oprema bude što bliže lokalitetu.“ „A helikopter?“

Džons je slegao ramenima. „Ko će ga znati? Možda je bio tamo da bi štitio Bojda, a neki nezvani gosti su ga oborili. Ili je možda pripadao lovcima na blago i oborila ga je Pelatijeva ekipa?“ „Ili je možda pripadao CIA. Je 1' ti to palo na pamet?“ „Da znaš da jeste.“ Proučavao je zadnji kraj helikoptera. „Da moram da nagađam, rekao bih da je ovu pticu napravio 'Bel'. Možda kao deo njihove serije 206. Vrlo moguće L-l.“ „I ti sve to vidiš na toj jednoj fotografiji?“ „Veruj mi, 'Belov' je. Isto kao onaj koji su koristili Menzek i Bakner. I boja je ista. Crn je ko moj ujka Džerom.“ Pejn je uzeo fotografiju od Džonsa. „Možda i nije samo koincidencija, ha?“ „Po svoj prilici nije.“ „Što znači da je jedan helikopter bio u Pamploni, a drugi u Orvijetu.“ Džons je potvrdno klimnuo glavom. „Da, ali stvari se tu zapetljavaju. Niko ne zna šta je helikopter tražio tamo. Štaviše, ne znamo ni s kim smo razgovarali u Pamploni, jer su Menzek i Bakner mrtvi. Kad smo već kod mrtvih, zašto su ubili Donalda Barnsa i sve putnike u autobusu?“ „Da, to nema log...“ Zvonjava telefona prekinula je Pejna usred reči. Verovatno nije trebalo da se javi, ali ponoć beše već odavno prošla i bio je radoznao. Srećom, ispostavilo se da je dobro odlučio, jer oduševljeno se javio Frenki. „Ja sada idem iz biblioteka. Ponesite slike i čekajte u moja kancelarija. Obećavam, vama se dopadne! Ovo bude dobro!“ * * * Neprijatna pomisao da će morati da potraži pomoć oca, bila je dovoljna da drži Mariju budnom. Koliko god je racionalizovala, na kraju bi se uvek sudarila s njegovom suštinskom životnom filozofijom. Žene su slabe, a muškarci jaki. Gospode, to ju je dovodilo do besa. Kako može neko u dvadeset prvom veku da ima tako zastarele poglede? Da stvar bude gora, znala je, ukoliko mu se obrati za pomoć, da će to iskoristiti kao dokaz da su žene, čim zagusti, nemoćne bez muškaraca.

A opet, šta je drugo mogla da uradi? Bilo joj je jasno da će, ukoliko želi da izađe u javnost s pričom o katakombama, sve morati da ide preko očevog ministarstva. U suprotnom, nju i Bojda proglasiće pljačkašima grobova i izgubiće prava na sve što su našli. Činjenica da je neskriveni muški šovinista i seronja nije trebalo da ima veze s tim. Bio je ministar za starine i morao je biti smesta obavešten. I ona i Bojd to su dobro znali. Ipak, bio je to potez koji ona nije bila spremna da povuče. Pomisao na njega kako govori da će joj priteći u pomoć bila je više nego što je mogla da podnese. Skot ju je napustio dok je bila devojčica i okrenuo joj leđa kad joj je bio najpotrebniji. Stoga je odbijala da mu se sada obrati. „Profesore“, šapnula je. „Vreme je za buđenje. Sunce samo što nije izašlo.“ Bojd je otvorio jedno oko, a onda i drugo, očajnički pokušavajući da se seti gde se nalazi. Prvo što je primetio bila je složena šara sačinjena od paučine koja je visila s tavanice. Zatim je setio hladnoću betonskog poda. Duboko udahnuvši, namirisao je upečatljiv vonj mokraće u vazduhu. A, da! Pamćenje mu se odmah vratilo. Nalazio se u skladištu. „Dajte već jednom“, oštro je rekla. „Moramo da izađemo iz grada pre doručka.“ „A zašto, draga moja?“ „Zato što ćemo se zasigurno naći na naslovnim stranama svih gradskih novina. A time se izgledi da ostanemo neprimećeni značajno smanjuju.“ * * * Čim su ušli u Frenkijevu kancelariju, Pejnu i Džonsu je bilo jasno da ovaj cepti od oduševljenja. „Jedan od moji poslovi je da pravi mesečni bilten za naša škola. Puno slike, puno priče, puno ništa.“ Frenki je preturao po svom pisaćem stolu i najzad pronašao stari primerak biltena. Bila je to jedna od onih stvari koje se šalju diplomcima i velikim donatorima. „Ja sve radi sam, iz ova soba.“ „Stvarno super“, rekao je Pejn, „ali kakve veze to ima s nama?“ Frenki je prišao kompjuteru i podigao poklopac skenera. „Mi skeniramo

slike. Mi pravimo slike velike na monitoru. Vidite zašto slike tako važne. Dobra ideja, no?“ Pejn se složio i dodao mu fotografije. Frenki je ubacio prvu i pritisnuo taster „start“. Osnovna svrha skenera je da prebaci dokument u digitalni format, kako bi mogao da se snimi na disk ili da se njime manipuliše na monitoru. Oni su bili zainteresovani za ovu drugu opciju, nadajući se da će uspeti da uvećaju Barnsove fotografije. Prošlo je deset sekundi pre no što su počeli da se pojavljuju prvi znaci boje. Sva trojica zurila su u sliku koja je lagano ispunjavala monitor. Tačkice svih duginih boja tu, masivan oblik tamo. Posle nekog vremena, postalo je očigledno da se fotografija pojavljuje okrenuta naopačke. Džons je imao najviše iskustva s kotnpjuterima, stoga se ponudio da sedi za tastaturom. „Ma nema da brinete“, hvalisavo je rekao. Jednim pritisk(,rn miša, slika se okrenula za 180 stepeni i nastavila da raste. „OK, šta hoćeš prvo da pogledaš?“ Pejn je pokazao na olupinu. „Povećaj helikopter. Hoću da vidim može li od onog serijskog broja da se izvuče još nešto osim tri poslednje cifre.“ Džons je pritisnuo na nekoliko ikonica i sačekao da se slika promeni. Monitor se ispunio ugljenisanim metalom, ali nisu se mogli videti dodatni brojevi. „Šta sad?“ „Ne znam. Nadao sam se da će nam helikopter pokazati nešto korisno. Možda ako bismo...“ Tada se Pejn setio drugačijeg pristupa. „Hej, Frenki, daj mi fotografije.“ Pretraživao je gomilu dok nije pronašao onu koju je tražio. „Probaj ovu.“ Frenki je ubacio u skener drugu fotografiju i uskoro su i nju videli na monitoru. „Povećaj kamionet“, rekao je Pejn. „Možda ćemo moći da vidimo tip i model.“ Džons je pomerao miš po stolu. „I šta ćemo imati od toga?“ „Kladim se da je Bojdov kamionet bio iznajmljen. A uspemo li da saznamo gde ga je iznajmio, možda uspemo da dobijemo i neke dodatne

informacije, je 1' tako?“ Onog časa kad je krupan plan kamioneta ispunio monitor, shvatili su da su na pragu važnog otkrića. Džons je revnosno kuckao po tastaturi, u nadi da će moći dodatno da uveća sliku. Ubrzo su mogli da razaznaju tip i model Bojdovog kamioneta, kao i njegovu registarsku tablicu. „Mamma mia!“ izletelo je Frenkiju. „Vi momci dobri!“ „Hvala“, odvratio je Džons, šaljući sliku na štampač. „Ali, još nismo gotovi.“ Nekoliko sekundi kasnije, Džons se ulogovao na internet i otišao na svoj vebsajt, gde je ukucao ulaznu šifru. Iako je retko koristio svoj sistem izvan kancelarije, doterao ga je tako da može da mu pristupi s bilo kog terminala na svetu. Nakon što je sistem prihvatio šifru, ukucao je broj registarske tablice kamiona u vojni pretraživač, gde je dobio naziv firme koja je bila vlasnik vozila. Kamionet je pripadao „Zlatnim kočijama“, rentakaragenciji s periferije Rima. Zatim je otišao na vebsajt kompanije, tražeći bilo šta što bi moglo da im pomogne u potrazi. „Šta tražite?“ raspitivao se Frenki. „Ime? Adresa? Kupon za popust?“ Džons je odmahnuo glavom. „Treba mi njihov dežurni broj, neki koji može da se pozove u ovo doba noći.“ Frenki je pokazao na monitor. „Vidi! Tu. To je broj, no?“ Džons je klimnuo glavom. „Pošto si ga ti našao, pustiću te da ti pozoveš.“ „Ja? Što ja? Što da ja pozove?“ „Frenki, opusti se. Ja ću da odradim onaj teži deo. Od tebe tražim samo da pozoveš ovaj broj i pretvaraš se da si direktor lokalnog hotela. Nije me briga kojeg, lupi neki, okej? Zatim hoću da ustanoviš da li dežurni službenik govori engleski. Ako govori, reci mu da jedan od gostiju želi da razgovara s njim o problemu s kolima. Kapiraš?“ „Si, kapiram. Ako on ne govori engleski?“ „U tom slučaju, razgovaraću s njim na italijanskom. Ali, naša mala šarada bolje će upaliti na engleskom.“ Frenki je klimnuo glavom i okrenuo broj, mada nije imao predstavu šta to Džons planira. Isto kao ni Pejn, što se toga tiče, pa ipak je potapšao Frenkija po ramenu i rekao mu da će sve biti u redu. Posle četvrtog zvona,

slušalicu je podigla žena, kojoj se Frenki obratio na žustrom italijanskom, objašnjavajući joj ko je i šta mu je potrebno. Srećom, govorila je engleski i bila spremna da sasluša Džonsa. Frenki mu je dodao slušalicu, šapnuvši: „Zove se Đija.“ Džons mu je namignuo u znak zahvalnosti. „Đija, izvinite što vas gnjavim u ovo doba, ali dogodila se nezgoda.“ „Jeste li vi dobro?“ upitala je, na gotovo savršenom engleskom. „Ja jesam. Malo čvrknut, ali dobro sam. Mada ne mogu to da kažem i za vaš kamionet.“ „Vozilo je u lošem stanju?“ „Ma da, celo krilo je ulubljeno. Dobro sam ga zaorao.“ „Pardon?“ rekla je, zbunjena. „Ne razumem. Udarili ste u svoj kamionet?“ „Molim? Ne!“ Džons je uzdahnuo, dovoljno glasno da ona može da ga čuje. „Izvinjavam se. Izgleda da ne uspevam valjano da vam objasnim. Moraćete da mi oprostite. Još uvek sam pomalo potresen posle svega.“ „Nema problema, gospodine. Samo se smirite, duboko udahnite i recite mi šta se dogodilo.“ Duboko je uzdahnuo, njoj za ljubav. „O bože, hajde da probam iz početka. Iznajmio sam kola kod druge agencije, ne kod vas, i dok sam išao u rikverc izvlačeći se s parkinga, udario sam u vaš kamionet. Trebalo je da ga vidim, jer je bio parkiran. Ali, baš sam ga dobro udario.“ Zvuk kucanja prethodio je njenom sledećem komentaru. „Znači, vozilo je teško oštećeno?“ „Jeste, gospođo. Ulubio sam mu celo krilo i razbio mu prozor.“ Još kucanja. „A zašto zovete nas umesto agenciju kod koje ste iznajmili vozilo?“ „Pa, u tome i jeste stvar. Ne znam kome pripada. Pretpostavljam da je to neko od gostiju hotela, zato što se kamionet nalazi na hotelskom parkingu, ali ne znam kome. Upitao sam menadžera da li zna čiji je, ali ni on nije umeo da mi kaže. Tada mi je i predložio da pozovemo vas.“ Kucanje po tastaturi se nastavljalo. „Znači, sigurni ste da je to jedno od naših vozila?“ „Mislim da jeste. Kad sam pogledao da proverim ima li nekog unutra,

video sam na sedištu brošuru vaše kompanije. Tako sam i našao broj telefona.“ Narednih nekoliko sekundi, s druge strane žice dopirala je samo tišina. „Imate li bilo kakvih drugih informacija, gospodine? Tip kamioneta, registarski broj...“ „Zapisao sam broj na registarskoj tablici. Hoće li to biti od pomoći?“ „Da, gospodine, kako da ne.“ Džons je pročitao cifre i sačekao odgovor. „Izvinite, gospodine, ali meni se ovde nešto ne slaže. Registarski broj koji ste mi dali zaista pripada našem vozilu, ali nigde se ne pominje Milano. A vi se nalazite tamo, zar ne?“ „Tako je, gospođo.“ „U tom slučaju, nije mi jasno kako ste mogli da udarite u taj kamionet. Vozilo s tim registarskim brojem trebalo bi da se nalazi u Orvijetu, ane u Milanu.“ „U Orvijetu?“ ponovio je, glumeći zbunjenost. „Je li to negde blizu?“ „Uopšte nije. Zato mi se i čini da ste pogrešili.“ „Ali, nisam. Vrlo dobro znam da sam udario kolima u taj kamionet. Ako mi ne verujete, daću vam ponovo direktora hotela. Kamionet je tu.“ Ponovo se začulo kuckanje. „Budite dobri pa sačekajte časak, gospodine. Ako nemate ništa protiv, ponovo ću proveriti podatke koje imam. Možete li mi ponovo pročitati registarski broj?“ Džons je ponovio cifre, mada je počinjao da sumnja u svoj plan. Pošto nije bila spremna da poveruje da se kamionet uopšte nalazi u Milanu, izgledi da će odgovoriti na bilo koje od pitanja u vezi s Bojdom, bili su prilično mali. „Gospodine“, rekla je naposletku, „kad sam ponovo provukla registarski broj kroz bazu podataka, nešto mi je privuklo pažnju. Klijent za koga se raspitujete očigledno je zaista u Milanu, baš kao što ste pretpostavili.“ „Stvarno? A otkud znate?“ „Vidim ovde na kompjuteru da je ona upravo iznajmila još jedno vozilo.“ „Izvinjavam se?“ Potrajalo je sekund ili dva dok nije svario informaciju.

„Čekajte malo! Rekli ste ona?“ „Da, gospodine. Gospođa koja je iznajmila kamionet upravo je iznajmila 'fijat' u našoj aerodromskoj ispostavi.“ Džons je dobacio Pejnu nečujno jebo te, pre no što se ponovo obratio Điji. „A kad je to bilo?“ „Pre otprilike minut, gospodine. Nalog mi se upravo pojavio na monitoru.“ Fenvej Park, Boston, Masačusets Nik Dajl oduvek je želeo da vidi Fenvej Park. Bio je u Zelenom čudovištu, više od jedanaest metara visokom zidu na levoj strani terena, što mu je palilo maštu. Ta njegova opsesija začela se još dok je bio dečkić, za vreme leta provedenih u Novoj Engleskoj. On i njegov otac imali su običaj da prate prenose utakmica preko radija. Otišli bi u dvorište iza kuće i imitirali omiljene igrače Red Soksa. Dajl se osmehivao dok je tokom leta prema Bostonu razmišljao o čuvenom stadionu. Zamišljao je kako će mirisati trava, kakvo je tlo pod nogama, kako će izgledati Čudovište. Celog života čekao je ovaj trenutak. Međutim, sve se to promenilo kad je izašao iz tunela i ugledao pred sobom mesto zločina. Igralište snova beše uprljano stvarnošću njegovog posla. Dajl nije došao da bi gledao utakmicu. Došao je da bi uhvatio ubicu. Krst beše poboden u bacačevo brdašce, sa žrtvom okrenutom prema osnovnoj bazi. Mišićave ruke behu ispružene ka prvoj i trećoj bazi, dok su se stopala pod uglom pružala ka bacačevom postolju. Na glavu mu beše navučena kesa za smeće, da bi zaštitila identitet od novinarskih helikoptera koji su nadletali stadion. U međuvremenu, više policajaca pretraživalo je teren u potrazi za fizičkim dokazima. Dajl se začudio videvši još jednu grupu policajaca koja je stajala ispred Zelenog čudovišta. Pokušavao je da dokuči šta tamo rade, ali njegov ionako loš vid ometala je svetlost reflektora. Kad se tome doda i snaga stadionske

rasvete, Dajl se osećao kao da je izložen nemilosrdnom blesku podnevnog sunca, iako u Bostonu beše ponoć. „Hej, ti“, dreknuo je policajac, naglaskom gušćim od čorbe s mesom. „Tutanj odavle. Ulaz na igralište je zabranjen.“ Dajl je izvadio legitimaciju. „Gde mogu da nađem vašeg pretpostavljenog?“ „Verovatno piša tamo u kanalu. Kapetan ima opako uvećanu prostatu. Ne mož' da sastavi ni deset minuta bez šoranja.“ Dajl je klimnuo glavom, vadeći beležnicu. „Šta možete da mi kažete u vezi sa žrtvom?“ „Bio je govnar. Opaka palica, opaka ruka, ali ništa više od uvlakača. Je 1' mo'š da ga zamisliš u našoj prvoj postavi? Malo sutra što bi nas Jenkiji ikad dobili.“ „Čekajte malo. Žrtva je bila igrač bejzbola?“ Pandur je zurio u Dajla s mešavinom zanimanja i prezira. „Tako je, Francuščiću. Je 1' vi momci imate bejzbol tamo u Parizu? Il' samo jedete sir i gledate Džerija Luisa?“ Ajoj! Odakle je ovo došlo? Upitao se Dajl. Istina je glasila da je od Anrija Tulona saznao o ovom slučaju vrlo malo, samo da je nađena i treća žrtva. Dajl je znao da, ukoliko želi da vidi mesto zločina, mora da stigne u Boston što pre, pa makar to značilo da ne bude potpuno informisan. Nažalost, sada je plaćao žurbu. Međutim, odlučio je da preduzme nešto povodom toga. Koraknuo je prema policajcu. „Pre svega, govnaru pasuljgradski, da kao pandur vrediš samo pola koliko ja, primetio bi da engleski govorim bolje od tebe. Stoga je tvoja teorija da sam Francuz jednako pogrešna kao moja pretpostavka da si ti pijandura, samo zato što si bostonski pandur. Drugo, odrastao sam u Novoj Engleskoj, tako da o istorijatu Soksa znam više od polovine igrača u timu, pošto većina njih nisu Amerikanci. Naposletku, da si odvojio vremena da pogledaš šta piše na mojoj legitimaciji, znao bi da upravljam Odeljenjem za ubistva u Interpolu, što znači da sam, kad neko umre na planeti Zemlji, po svoj prilici ja nadležan da vodim istragu. Kapiraš? A sad, budi dobar mali

potrčko i idi reci svom kapetanu da je šef stigao.“ Policajac je nekoliko puta trepnuo, a onda uradio kako mu je rečeno. Pet minuta kasnije, kapetan Majkl Kavano predstavio mu se uz čvrst stisak ruke. „Oprostite zbog negostoljubivosti. Trenutno smo preopterećeni. Do đavola, da smo znali da nam u goste dolazi tako krupna zverka, siguran sam da bi gradonačelnik lično došao da vas pozdravi.“ „Drago mi je što nije. Ovde sam da nađem ubicu, a ne da mi se uvlače u dupe.“ Kavano je prasnuo u smeh i potapšao Dajla po ramenu. „Znači da ćemo se dobro slagati. Samo mi recite šta želite da znate, i rado ću vam pomoći.“ „Možemo da počnemo od imena ubijenog. Koliko sam razumeo, to je neki sportista.“ „Da, i to prokleto dobar sportista. Da budem iskren, jedva smo čekali da za vikend izviždimo bitangu. Izgleda da je dobri Bog rešio da ga zaštiti od zlostavljanja.“ Ovo je bila zaštita. Jebo te! To je značilo da je ubijeni mogao biti samo jedna osoba. Najomraženiji čovek u Bostonu: Orlando Poup. Preneražen, Dajl je pokušavao da shvati kako se to igrač Jenkija uklapa s ostalima. Prvo pop, onda princ, a sada Poup. Možda ubice imaju nešto protiv slova P? Ako je tako, svi pekari na svetu trebalo bi da se boje. „Imate li nešto protiv da pogledam?“ „Ako on nema, nemam ni ja.“ Dajl je klimnuo glavom, tražeći bilo šta što bi iskakalo iz konteksta. Redovno je imao posla sa zločincimaimitatorima, tako da je pravilo nalagalo da prvo mora da ustanovi da li je Poup žrtva broj tri ili samo kopirano ubistvo, nečiji umobolan način da ukrade deo slave pravom ubici. Većina istražitelja počela bi od leša, ali ne i Dajl. Znao je da većina imitatora uspe dobro da „potrefi“ leš – barem dok na scenu ne stupe forenzički stručnjaci sa svojim hajtek igračkama i pronadu pedeset stvari koje se ne uklapaju. Međutim, redovno bi se se zeznuli u pojedinostima, sitnim činjenicama koje se nikad ne govore novinarima, svim onim stvarima koje se ne mogu saznati pukim proučavanjem slike objavljene na internetu. U njegovom svetu, nebitno je katkad bilo značajnije od bitnog. Dajl je

počeood konstrukcije krsta, uverivši se da je drvo po boji i starosti slično afričkom hrastu. Zatim je ispitao tri klina, odmerivši njihovu dužinu i uverivši se da je žrtva postavljena potpuno isto kao ostale. Nakon što se uverio u to, usmerio je pažnju na telo, pregledavši prvo rane na leđima, način na koji mu je koža bila pokidana višestrukim udarcima biča s metalnim vrhovima za vreme šibanja. Potom je ispitao i grudni koš ubijenog, opipavši unutrašnjost ubodne rane u nadi da se vršak sečiva odlomio i ostao zaglavljen u kosti. „Šta tražite?“ raspitivao se Kavano. „Rana je čista.“ „Sklon sam da sve dvaput proverim.“ „Aha, primetio sam.“ Dajl se osmehnuo, a potom bacio pogled ka helikopterima koji su još uvek lebdeli iznad terena. „Zar ne možete da učinite nešto u vezi s njima? Moram da uklonim kesu, da bih video rukopis na natpisu.“ Kavano ga je gledao kao da misli da je poludeo. „Nema tamo nikakvog natpisa. Samo Poupova gadna njuška, koju nastojimo da izostavimo iz sutrašnjih novina.“ Zakikotao se. „Već je dovoljno raspet na našim sportskim stranama.“ Dajl je ignorisao šalu. Bio je to tipičan policijski humor. „Nek sam proklet. Najpoznatija žrtva dosad, a nisu ostavili natpis.“ Kavano je slegao ramenima. „Pravo da kažem, ne znam o čemu govorite. Kakav ste to natpis očekivali? Nisam čuo ništa ni o kakvom natpisu.“ „Držimo to u tajnosti.“ Dajl je prišao korak bliže policijskom kapetanu, da bi bio siguran da ih niko neće čuti. „Prva dva leša pratili su natpisi. Na prvom se nalazio natpis „U IME OCA“. Na drugom, „I SINA“. Nekako sam očekivao i treći. Zato se pitam da ovo ipak nije imitator.“ Kavano je klimnuo glavom, kao da je upravo shvatio smisao nečega. „Ne, nije. To mogu da vam garantujem.“ „Stvarno? Kako možete da budete tako sigurni?“ „Zbog natpisa?“ Dajl se trgao. „Kakvog natpisa? Zar niste maločas rekli da nema natpisa?“

„Pa, ispod kese ga nema.“ Kavano je pretraživao Dajlovo lice, pokušavajući da ustanovi da li se ovaj šalio. „Pretpostavljam da još uvek niste stigli da vidite levu stranu terena?“ „Levu stranu?“ Dajl je tek tada shvatio. „O, majku mu. Nije valjda Čudovište?“ Duboko uzdahnuvši, pogledao je prema zidu na levoj strani terena, ne razaznavajući ga sasvim dobro. Tamo je još uvek stajala poveća grupa policajaca i najzad mu beše jasno i zašto. Fotografisali su poruku i raspravljali da li bi trebalo da speru krv sa zida ili da je sastružu, kao dokaz. Pored toga, pokušavali su i da dokuče šta je ubica hteo da kaže napisavši „I SVETOG“. Zgrožen, Kavano je uzdahnuo: „Posle ovog večeras, zvaće ga Crveno čudovište.“ * * * Aerodrom „Linate“ nalazio se nepunih sedam kilometara od kampusa Universitd Cattolica. Frenki je objasnio Pejnu i Džonsu kako da najbrže stignu tamo, i nadali su se da će to biti dovoljno brzo da uhvate Bojda, ukoliko se uopšte pojavi. Pošto je ženska iznajmila oba vozila, znali su da postoje dobri izgledi da se Bojd neće pokazati. A bude li ipak odlučio da pomoli nos, odlično. Skleptaće ga tako brzo da neće ni znati šta ga je snašlo. Ako se ipak ne pojavi, pratiće saučesnicu, u nadi da će ih odvesti do njegovog skrovišta. „Znamo li koje su boje kola?“ upitao je Pejn. Džons je odmahnuo glavom. „'Fijat', model iz 98. A pošto se 'fijat' pravi u Torinu, po svoj prilici ih je puna Italija.“ Pošto je bilo rano jutro, do filijale rentakar-agencije stigli su za manje od pet minuta. Parkirali su se na suprotnoj strani ulice i odmah spazili ženu. Preko tamnosmeđe kose prebacila je svilenu maramu, ali je ostala odeća bila ista kao na snimku napravljenom bezbednosnom kamerom. Ovo će biti lakše nego što su mislili. Marija je paranoično zagledala u retrovizor, ali nije primećivala ništa zabrinjavajuće. U okolini aerodroma gotovo da i nije bilo saobraćaja, a jedino vidljivo svetlo dopiralo je s bandera koje su oivičavale drumove u

ovoj zabačenoj industrijskoj četvrti. Ako sve prođe dobro, računala je da će izaći iz grada pre no što se ulice napune radoznalim očima. Barem je to bio njen plan. Povratak do napuštenog skladišta prošao je bez ikakvih incidenata. Kao dodatnu meru predostrožnosti, napravila je dva kruga oko bloka, uverivši se da je niko ne prati. Potom je njen žuti 'fijat' skrenuo u kaldrmisanu uličicu koja je vodila ka skladištu. Parkirala ga je pored kontejnera, ostavivši upaljene farove da bi lakše našla ulaz. „Profesore“, javila se, ušavši u zgradu. „Vratila sam se.“ Bojd je izronio iz senke i pozdravio je srdačnim osmehom. „Hvala nebesima, draga moja. Umirao sam od brige. Mislio sam da su te uhapsili.“ Odmahnula je glavom skidajući svilenu maramu, koju je zamenila bezbol kapom. „Jeste li spremni? Moramo da iskoristimo mrak.“ „Da, naravno. Samo da pokupim stvari i možemo da krenemo. Daj mi samo trenutak.“ Jutros je pomišljala da povede Bojda sa sobom u rentakaragenciju, ali odlučili su da je ipak najbolje da ide sama. Bilo bi brže da nije morala da se vraća po njega, ali pretpostavljao je da polizia motri na aerodrome, i smatrao je da je najbolje da se drži podalje od njih. Njegova bojazan bila je sasvim opravdana, jer je Marija primetila veliki broj policajaca na aerodromu, a većina njih nosila je Bojdovu fotografiju. „Profesore!“ požurivala ga je. „Moramo da krenemo. Požurite, molim vas.“ Međutim, nije odgovarao. Štaviše, jedini zvuk koji je čula bili su otkucaji njenog srca, koji su odjednom postali glasniji i brži. Radoznala i donekle zabrinuta, Marija je lagano prošla pored niza drvenih sanduka i uputila se prema onom delu u kojem su prespavali. Na nesreću, što je zalazila dublje u unutrašnjost zgrade, postajalo je sve mračnije i nedugo potom ustanovila je da ne vidi gotovo ni prst pred nosom. „Profesore? Gde ste? Šta se dešava?“ Kako odgovor nije stizao, njenu radoznalost zamenio je strah. Šta ako su ih otkrili? Šta ako se spotakao u mraku i povredio se? Šta ako je neko...? Tog časa je Marija začula kretanje iza svojih leđa. Sagnuvši se, prošla je

ispod zavese od paučine i zaobišla nekoliko kutija, krećući se pri tom u pravcu svetla farova. Na svoje iznenađenje, izbivši u uličicu ugledala je Bojda kako sedi na haubi „fijata“. „Profesore! Svuda sam vas tražila. Kako ste dospeli ovamo?“ „Uz malu pomoć, draga moja.“ Osmehnula se, srećna što ga vidi zdravog i čitavog. „Farovi su stvarno bili od pomoći, zar ne?“ Uzdahnuo je: „Nažalost, nisam na to mislio.“ „Niste? A o čemu ste onda govorili?“ U tom trenutku, pojavio se Pejn. „Pokušava da vam kaže da sam ga ja dovukao ovamo.“ Okrenula se i ugledala njegovu „beretu“ i tamne naočari koje su mu skrivale oči. „Ko ste vi, do đavola?“ upitala je na italijanskom. „Šta hoćete od nas?“ Međutim, Pejn je odbio da odgovori. Umesto toga, dograbio ju je za kosu i bacio na kola. Nakratko se opirala, sve dok joj nije dao do znanja ko je glavni, gurnuvši joj lice na zagrejan metal „fijata“. Potom je pojačao stisak nabivši koleno među njene butine i prikovavši je svojom težinom tako da nije mogla ni da mrdne. Tako je mogao da je pretrese i veže joj ruke na leđima parčetom kabla koje je pronašao u skladištu. Tek tada je ponovo progovorio. „Dakle, šta ste me ono pitali?“ Gledala ga je, zbunjena. Beše pretpostavila da je Pejn iz italijanske policije, zbog njegove tamne kose i „berete“. Ali, kad mu je ponovo čula glas, bila je gotovo sigurna da je Amerikanac. „Ko ste vi?“ ljutito je upitala, ovog puta na engleskom. „I šta kog đavola hoćete?“ Pejn se iscerio čuvši psovku. „Hej, doco! Gde si je našao? Prgava je.“ „U pravu si, jesam prgava. A sad odgovori na moje pitanje pre nego što počnem da vrištim.“ „Izvin'te?“ Pejn je prišao korak bliže i poturio joj cev pištolja pod bradu. „Slušaj, gospo, nisam siguran da li razumeš situaciju, zato ću da ti objasnim natenane. Pre svega, kako se zoveš? Mislim da nije primereno da ti

se obraćam sa 'gospo', jer se ne ponašaš tako.“ „Mmrrija.“ Spustio je malo pištolj, da bi mogao da je razume. „Zovem se Marija.“ „Okej, Marija, evo kako stoje stvari: ovog časa, držim ti pištolj pod grlom. Osećaš li ga?“ Pažljivo je klimnula glavom. „Odlično. I mislio sam da ga osećaš. Mislim, bilo bi teško ne osetiti ga, ha?“ Ponovo je klimnula. „Čoveče! Izveštila si se. Ja pitam, ti odgovaraš. Vrlo tiho. Okej? Nema vike, nema bešnjenja i nema prgavosti. Muškarci s pištoljima ne vole prgavost. Jesi li me razumela?“ Još jednom je klimnula. „Dobro, dakle, moj partner i ja već neko vreme umiremo od želje da vama dvoma postavimo nekoliko pitanja.“ „Tvoj partner?“ Džons je obznanio svoje prisustvo otvorivši vrata na „fijatu“. „Uf“, progunđala je. „Uf?“ podrugnuo se Džons. „Ja se pojavim u velikom stilu i sve što imaš da kažeš je 'uf'.“ Pogledala ga je i podrugljivo se iscerila. „A šta bi ti hteo da kažem?“ „Ne znam. Mislio sam da bi zgodna ženska poput tebe barem pokušala da me zavede. Znaš, da me obrlati svojim dražima ne bi li se izvukla iz ovoga. Ako to ne upali, možeš da me razvališ kolenom, ko onog čuvara u biblioteci.“ Marija se zajapurila. „Tako mi Boga, nisam htela da ga povredim. Samo sam htela da me pusti. To je sve! Morala sam da upozorim“ Pejn je čekao da ona završi, ali nije izdržao. „Koga si morala da upozoriš? Svog momka?“ „Blagi bože!“ obrecnuo se Bojd. „Ja nisam njen momak. Za kakvog me čoveka smatrate? Marija je moja studentkinja! I ništa više!“ „Studentkinja?“ rekao je Pejn. „Studira zločin, možda. Hoću da kažem, baš vam ide od ruke. Helikopter u Orvijetu, autobus, čuvar biblioteke s natečenim jajima. C, c, c. Trebalo bi da se stidite.“

„Da se stidimo?“ uzviknula je. „Nismo učinili ništa! Što se helikoptera i čuvara tiče, to je bila samoodbrana. A autobus su razneli pokušavajući da ubiju nas.“ „Vas? Daj, molim te! Zašto bi iko pobio tolike ljude samo da vama dođe glave?“ Taman je zaustila da mu odgovori, kad je primetila da Bojd odmahuje glavom. „Ma daj“, podbadao ju je Pejn. „Znamo sve o blagu u katakombama. Ili je možda posredi neka druga tajna koju pokušavate da sačuvate?“ Bojd je zinuo. „Ali, kako? Ko? ... Ko ste vas dvoje?“ „Doco, zašto bismo ti odgovorili? Vas dvoje ne odgovarate na naša pitanja, pa zašto bismo onda mi na vaša?“ Džons se tiho nasmejao. „Ne znam, možda bi trebalo da se predstavimo? Bilo bi učtivo s naše strane.“ „Da, verovatno si u pravu.“ Pejn se okrenuo prema Bojdu i široko iscerio. „Zdravo! Ja sam Džon, a ovo je moj ortak Di Džej. Mi radimo za CIA.“ „CIA?“ poput jeke je ponovio Bojd. Pejn je odvratio s izrazitim nemačkim akcentom. „Jes, Herr Doktor! I znamo da ste špijun!“ „Špijun? Za ime sveta, o čemu to govorite?“ Džons se nasmejao. „Mani se bajki, doco. Znamo sve o tvojoj prošlosti.“ „O mojoj prošlosti?“ „Znaš ono“, rekao je Pejn, „kad si mažnjavao antikvitete po celoj Evropi. To i nije bio tako loš plan, ali pobogu, zašto bi pametan čovek poput tebe prevario ljude kao što su Menzek i Bakner? Meni su oni nekako zastrašujući.“ Marijine oči su se odjednom ispunile sumnjom. „Profesore?“ „Blagi bože, ne smeš da veruješ ovim ljudima! U životu nisam čuo nešto ovako sramno! Ja prevario CIA? To je nečuvena besmislica!“ Pejn nije popuštao. „A šta je s 'Amerikan Kargo Internešenel'? Da 1' ti to zvuči poznato?“

Na Bojdovoj fasadi počele su da se pojavljuju pukotine. „Da, ali...“ „Ali šta? Već godinama te finansiraju, zar ne?“ „Da, ali to ne znači...“ „Ne znači šta? Ne znači da si povezan sa CIA? Ma daj! Podatak sam dobio direktno iz Pentagona. Znam da se nalaziš na platnom spisku CIA.“ Bojd je nekoliko puta trepnuo, pokušavajući da zadrži fasadu. „Može biti, ali to ne znači da sam ih prevario. Hoću da kažem...“ Glas mu je zamro. „Nastavi“, insistirao je Pejn. „Šta hoćeš da kažeš? Očigledno si uradio nešto što ih je gadno naljutilo. Ne bi uveli nas u igru da im nisi prioritet.“

Najednom mu se oči ispuniše užasom. „Šta su uradili?“ „Čuo si me. Uveli su nas u igru, da bismo ti ušli u trag. Mi smo ono što zovu specijalistima.“ „Samo jedan prokleti sekund? Hoćete da kažete da vi niste iz Agencije?“ „Jebo te, naravno da nismo!“ rekao je Pejn. „Mi smo vrhunski lovci na glave, unajmljeni da te skembaju.“ Posegao je u džep i izvukao Menzekovu spravicu za lociranje. „Kad dotaknem ovaj taster, naše obaveze su gotove. Oni će da dotrče ovamo, a mi onda lepo odosmo kući.“ Bojd je par sekundi zurio u napravu. „Da“, rekao je naposletku. „Bogme ćete otići kući... u jebenom plastičnom džaku.“ Marija je zinula. Još ga nikad nije čula da psuje. „Isuse Hriste!“ nastavio je Bojd. „Otvorite te oči! CIA ne traži pomoć izvan kuće. Imaju agente u svim zemljama sveta, spremne da izađu na kraj sa svime. Nema šanse da bi se obratili nekom izvan svoje mreže da me ulovi. Oni ne rade tako!“ „Ma, nemoj“, izazivao ga je Džons. „A otkud si ti tako veliki stručnjak?“ Bojd ga je ljutito pogledao pravo u oči. „Zato što sam ja jedan od tih agenata.“ „Izvin'te?“ rekao je Pejn. „Molim?“ ciknula je Marija. „Čuli ste me. Već godinama radim za njih, koristeći svoj profesorski rad kao izgovor za putovanja u inostranstvo.“ Džons je prevrnuo očima. „Života ti? Kakav se to tajni agent odmah razotkrije i kaže da je operativac? Ne onaj pravi, to znam.“ „Znaš šta? U pravu si. U većini situacija, to bi bio nečuven postupak. Čak izdajnički. Ali bojim se da ovo nije uobičajena situacija. Zahvaljujući lažima koje se plasiraju u štampi, moja špijunska karijera je okončana. Uz to, ako pritisneš taj taster, imam osećaj da će i moj život biti okončan. Šta onda imam da izgubim?“ „Čekaj malo!“ rekao je Pejn. „Pokušavaš da nam kažeš da si agent CIA? Daj, uozbilji se! Zar ne možeš da smisliš nešto bolje od toga?“ „Mogao sam, da sam hteo, ali činjenica je da vam govorim istinu.

Naravno, znam da ne izgledam kao agent. Ali, istina je da većina ljudi u agenciji ne izgleda tako.“ Džons se osmehnuo na ovo rezonovanje. „Ima pravo.“ „Molim? Nemoj mi reći da mu veruješ! Već trideset godina radi u Doveru!“ „Pa, jeste, ali čuo sam neke lude stvari u vezi s CIA. Svuda imaju NOKove spremne da im pomognu.“ Pejn je znao da NOK znači neoficijelna kamuflaža, i da označava državnog službenika koji radi u inostranstvu, bez diplomatskog imuniteta, ali nije bio siguran na šta aludira Džons. Stoga ga je dohvatio za lakat i odvukao u stranu, ne skidajući za to vreme pogled s Bojda i Marije. „Šta to pričaš? Trebalo bi da poverujemo ovom opičenom tipu?“ „Ne, uopšte nisam to rekao. Postoji šansa da kenja da bi se izvukao. A opet, možda govori istinu. Stvar je u tome da zapravo ne znam.“ „Onda pritisni taster i popričaj s Menzekom. Što se mene tiče, boli me uvo šta će da bude s ovim dvoma kad mi budemo daleko odavde. U određenom trenutku moraćemo da imamo posla s njim, zato hajde da najzad preturimo to preko glave. Hoću da kažem, šta je najgore što može da se desi?“ „Nemojte!“ preklinjao je Bojd sa svog mesta. „Kažem vam, pritisnite to dugme i svi smo mrtvi. Isto kao putnici u autobusu. Kako ne razumete? Ovi tipovi ne smeju da priušte sebi žive svedoke. Čitava jedna religija zavisi od toga.“ Čuvši ovo, Pejn je prasnuo u smeh. „Od čega zavisi? Od zakopanog blaga? O kojoj to religiji pričaš, pohlepizmu?“ „Pohlepa? Ti misliš da u osnovi ovoga leži pohlepa? Do đavola, čoveče, pa ti ništa ne znaš! Svitak koji smo našli u katakombama nema veze s novcem. Ali, ima veze s istinom! Baciće senku sumnje na sve u šta su vas učili da verujete. Čak i na samog Hrista.“ „Profesore!“ Okrenuo se prema njoj u nameri da joj objasni. „Moraju da čuju ovo, draga moja. Ako onaj pritisne taster, umrećemo, a isto tako i ova tajna. Vrlo jednostavno. Crkva ne sme da dozvoli da ovo procuri. U suprotnom,

uzdrmalo bi temelje hrišćanstva.“ Pejn je pogledao Džonsa i zazviždao. „E, pa, sad mi je dosta. Pritiskam taster. Mislim, prvo tvrdi da pripada CIA, a sad kaže da Crkva pokušava da ga ubije. Tip je ošinut.“ Džons je zurio u Bojda. „Što se mene lično tiče, uvek sam gajio sumnje prema papi. Neko ko nosi onakvu kapu sigurno nije namerio ništa dobro.“ „Blagi bože!“ uzviknuo je Bojd. „Ne govorim o papi! Ali, neko u Crkvi je povezan s ovim. Mora da bude. Hoću da kažem, oni su jedini koji...“ Bojd je zaćutao u pola rečenice i bez objašnjenja pogledao naviše. „O, ne!“ „Šta je bilo?“ upitao je Pejn. „Je l' ti se to Bog obraća?“ „Pssst!“ naredio je Bojd. „Taj zvuk. Zar ga ne čujete? Isti koji sam čuo u Orvijetu.“ Pejn i Džons nisu imali pojma o čemu Bojd govori, ali kad su zaćutali da bi mu udovoljili, pored brundanja motora „fijata“ zaista su čuli brujanje. Nisu bili sigurni da li je to samo jeka motora u uličici. Međutim, zvuk je postajao sve glasniji. Džons je ugasio motor „fijata“ i prošaputao: „Da nisi greškom pritisnuo taj taster?“ Pejn je odmahnuo glavom i uputio se niz uličicu, dalje od ostalih. Prešao je skoro petnaest metara pre no što je nakrivio glavu i podigao uvo prema nebu. „Helikopteri“, objavio je. „Više od jednog. I dolaze ovamo.“ „Kako su nas našli?“ upitao je Džons. „Ne znam. Možda nas sve vreme prate pomoću ove spravice.“ Tresnuo je predajnik o zemlju i zdrobio ga. „Nema veze. Neće nas naći ukoliko mi to ne želimo.“ Pejn je požurio prema Bojdu i gurnuo mu cev pištolja pod bradu. „Gde si rođen?“ Bojd je duboko uzdahnuo i potom rekao: „Hoćeš li istinu ili ono što su me naučili da kažem?“ Pejn nije bio raspoložen za igru, stoga mu je zabio „beretu“ još dublje u gušu.

„Dobro“, jedva je procedio Bojd. „Sijetl, Vašington.“ „Gde si studirao?“ „Pomorska akademija SAD. Posle toga, Oksford.“ Pejn je malo olabavio pritisak, za slučaj da je tip kolega oficir. „Pogrešan odgovor, doco. Slučajno znam jednu ili dve stvari o Akademiji.“ „Odlično! Pitaj me šta god hoćeš! Samo brzo, ili smo gotovi.“ Pejn je načas zastao, pokušavajući da smisli nešto dobro. „Ime ulice u krugu Akademije.“ „Molim? Ima ih dosta...“ „Reci jednu, ili pucam.“ „Pa dobro, ovaj, Ulica kralja Džordža.“ Koja je, koliko god neprimereno izgledalo, bila glavna ulica u krugu Akademije. „Mogu da nabrajam dalje, ako hoćeš. Drvena ulica, Lučka ulica, Blejkova ulica, Dikejterova ulica, Koleška ave...“ Pejn je klimnuo glavom, napola iznenađen njegovim odgovorom. „Gde je držana nastava za vreme rata?“ „Kojeg rata?“ „Reci ti meni.“ „Pretpostavljam da misliš na Građanski rat, jer je to bio jedini period kad je nastava izmeštena. A odgovor je Njuport, u Rod Ajlendu – do izmeštanja je došlo iz bezbednosnih razloga.“ „Nije loše“, priznao je Pejn. „Ali, ovo poslednje je odlučujuće. Svaki punokrvni akademac odgovoriće na njega dok trepneš. Jesi li spreman? Jer, ovaj odgovor će odrediti da li ćeš živeti ili umreti. Kapiraš? Kad si bio na Akademiji, kako se zvala ženska spavaonica?“ Bojd se osmehnuo, odmah shvativši da je ovo trik pitanje. „Avaj, nije je ni bilo. Na moje veliko razočaranje, žene su počeli da primaju tek nakon što sam ja već diplomirao. Negde 1976, čini mi se.“ Prilično nerado, Pejn je spustio pištolj. Još uvek nije bio načisto u vezi s Bojdom, ali mu je unutrašnji osećaj govorio da ovaj govori istinu. „Dakle, išao si na Akademiju?“ Bojd je potvrdno klimnuo glavom. „A rekao bih da si i ti akademac, zar

ne?“ „Da, ser. Džonatan Pejn, na službi.“ „Dakle, gospodine Pejn, ako ste zainteresovani za preživljavanje, preporučujem pokret. U suprotnom, ubiće nas pre no što izađemo iz uličice.“ To je bilo davno, odmah nakon što je pronašao svitke u tajnim trezorima. Spise koje Vatikan nije ni znao da poseduje. * * * Prateći njihova složena uputstva, Benito Pelati otputovao je u Orvijeto i snimio fotografije terena. Opremom koja mu je omogućila da mapira svaki centimetar varoši, od površinskog sloja tla pa do više od trideset metara ispod njega. Bilo je to istraživanje koje niko pre njega nije izvršio, niti je ikom posle njega dozvoljeno da pokuša. Nema potrebe ni naglašavati da je postojao vrlo opravdan razlog za to. Blizu površine detektovano je više od pedeset tunela, a svi su počinjali na privatnim posedima i granali se kroz sedru kao splet arterija. Većina je naglo završavala – bilo zato što su meštani naišli na sloj kamena kroz koji se nije dalo kopati ili im je ponestalo strpljenja i prestali su da traže – dok su ostali bili povezani sa susednim tunelima. Najveća dubina do koje je iko dopro iznosila je sedam metara ispod zemlje. Impresivno, ako se ima u vidu njihova primitivna tehnika iskopavanja, ali ipak nedovoljno duboko da bi se stiglo do onoga što su se nadali da će pronaći: katakombi Orvijeta. Benito je znao da katakombe postoje. Ili da su nekad postojale. Svici koje je pronašao behu dokaz za to. Jednako kao i ostali spisi koje je pročitao u Tajnom arhivu. Međutim, pre nego što je izvršio geološke analize, nije imao pojma da li su katakombe još uvek tamo. Ni u kakvom su stanju. U jednom zapisu u Vatikanu pominjalo se veliko urušavanje nedugo rrakoir Velike šizme. Ako se zaista dogodilo, moglo je zbrisati sve što se nadao da će pronaći. Sve dokaze koji mu behu potrebni. Srećom, to nije bio slučaj. Geološki izveštaj potvrdio mu je da urušavanja nije bilo. Katakombe su još uvek postojale i bile su u odličnom stanju. Štaviše, bile su prostranije nego što je Vatikan ikad pomišljao. Papski zapisi iz doba Šizme nagoveštavali su da postoji jedan sprat odaja i tunela.

Ništa više. Ali, Pelati je u izveštaju video više od toga. Video je više nivoa. I stepeništa. I oblasti tako duboko pod zemljom da je čisto sumnjao da je Vatikan ikad dopro do njih. Nije zasigurno znao dok nije lično istražio tunele, ali čim je video njihov raspored, Pelati je počeo da podozreva da su stari Rimljani sagradili donju grobnicu koju su odmah zapečatili i tako odvojili od gornjih odaja. Nije bio siguran zašto su to uradili. Ako je bilo verovati njegovoj porodičnoj tajni, dokazi koje je tražio verovatno su se nalazili baš tamo. Dabome, bilo je drugih stvari za koje je morao da se pobrine pre no što je započeo istraživanje. Prvo je zabranio sva dalja iskopavanja u Orvijetu. Poslednje što mu je trebalo bilo je još jedno urušavanje, stoga je otišao kod varoškog šefa policije i rekao mu da je Orvijeto u opasnosti od klizišta. Da bi potkrepio svoju tvrdnju, pokazao je šefu seizmičke studije koje je sproveo – dabome, izostavljajući informaciju o katakombama – i potom ga poveo od kuće do kuće, pokazujući mu tunele koji su iz njih vodili. Meštani to još uvek nazivaju Zakonom o lopatama iz 1982, zato što je kopanje postalo krivično delo. Zatim je Benito otkupio plac koji se nalazio iznad sedam metara dubokog tunela, s izgovorom da vlada mora da stabilizuje tlo ili bi Orvijeto mogao da potone. Vlasniku je bilo toliko neprijatno zbog toga što je uradio i toliko je bio posramljen zbog posledica koje je to moglo da prouzrokuje, da je smesta prodao sve Benitu ne bi li obezbedio sigurnost svoje rodne varoši. S tim što Benito nije imao ni najmanje namere da zatrpa rupu. Umesto toga, isplanirao je da je dodatno prokopa do dubine od jedanaest metara, jer su odatle počinjale katakombe. Sve u svemu, proces je potrajao nekoliko nedelja. Benito je nastojao da ne privlači pažnju, zato je koristio neupadljivu opremu i malobrojnu ekipu rudara iz istočne Evrope koji nisu umeli ni da govore ni da čitaju italijanski. Znao je da bi lokalnim kopačima, da je njih angažovao, bila poznata priča o katakombama i da bi shvatili šta Benito radi. Međutim, stranci nisu imali pojma. Bilo je sigurno da neće nikom ništa reći, a pri tom on sam nije morao da kopa. To jest, sve dok njegovi rudari nisu stigli do dubine od deset i po metara. Pola metra manje od istorije. Odatle nije smeo da rizikuje njihovo

dalje upetljavanje. Stoga im je velikom proslavom zahvalio na trudu. Pucao je u glavu svakom od njih, a potom ih zakopao zajedno s lopatama. Baš kao veliki istraživači iz prošlih vremena. Ljudi kojima je bilo više stalo do slave i bogatstva nego do radnika koji su im pomogli da ih se domognu. Nemilosrdan. Postao je takav od trenutka kad je pronašao spise u Vatikanu. Do tada, bio je strastven akademik, ništa više, neko ko se nije bojao da rizikuje i borio se za ono u šta je verovao. Ali, kad je pronašao svitke, karakter je počeo da mu se menja. Polako je postajao zao. Zloban. Nemoralan. A sve to beše podjarivano onim što su svici predstavljali: moć i nezamislivo bogatstvo. Otad, Benitu nije bilo stalo do njegovih radnika. Ili do varoši Orvijeto. Ili do svetinja Crkve. Bilo mu je stalo samo do porodične tajne. Vekovima je ležala uspavana. Planirao je da je pusti da se raširi kao pošast. Benito je već jednom stavio stvari u pokret, pre nekoliko godina. Utvrdio je najbolji način da upotrebi katakombe i zakazao sastanak s Vatikanom da bi prodiskutovali o njegovom otkriću. Međutim, pojavio se neočekivan dobitak. Onaj koji ga je primorao da promeni raspored. Prevodilac koji je radio za Benita pronašao je u drevnom rukopisu deo u kojem beše opisan dom rimskog heroja koji je živeo u podnožju Vindobone, u Iliriji. U mermernu grobnicu, stavio je relikviju i priču o raspeću ispričanu ustima očevica. Ta priča sadržala je sve ono što bi svet i Crkva trebalo da znaju o događajima u Jerusalimu. Pojedinosti od pre, za vreme i posle Hristove smrti. Najstariji Benitov sin, Roberto, smatrao je da bi trebalo da se sretnu s Vatikanom kao što je i planirano. Rezonovao je da je njihova organizacija spremna za napad, te da bi odlaganje ugrozilo njihovu stvar. Međutim, Benito se nije složio s njim. Otkazao je sastanak, uveravajući sina da će ovo otkriće zapravo pretegnuti na njihovu stranu kad se budu pogađali s katolicima. Roberto je naposletku popustio. Otad pa nadalje, nalaženje rimske grobnice postalo je najvažnija stvar u Benitovom životu. Sve ostalo moralo je da sačeka dok ne otkrije grobnicu skrivenu u brdima Ilirije.

Nedavno je postigao i taj cilj. * * * Isti dnevni red, različita ekipa. Do tog zaključka je došao Dajl dok je proučavao nasumičan način na koji krv beše isprolivana po Zelenom čudovištu, način na koji poruka beše zapisana, kao naknadna misao, umesto kitnjastog potpisa kojim se preuzima odgovornost. Nije bilo šanse da su ovo bili oni isti ljudi koji su ubili sveštenika u Danskoj. Onaj prvi natpis beše ispisan s veštinom i preciznošću kaligrafa, dok je ovaj poslednji više ličio na dečije šaranje prstima umočenim u boju. Kao da ga je ispisao neko ko nije razumeo šta to od njega traže, ali je ipak uradio kako mu je rečeno. Neko ko je otaljavao posao. Avaj, to je pretvorilo drugi slučaj u zagonetku. Natpis u Libiji beše ispisan s mukotrpnom preciznošću, a ipak, ceo rimski slavoluk bio je ispolivan krvlju, kao u spontanom nastupu besa. Zašto preciznost i aljkavost na istom mestu zločina, pitao se Dajl? Da li je tamo možda na delu bila sasvim treća ekipa? Ili možda mešavina ostalih dveju? Štaviše, da li je uopšte bitno? Možda bi trebalo da se više koncentriše na samu poruku, umesto na ubice. Beše to zanimljivo opažanje, tako da je rešio da prati tu nit. To jest, sve dok ga nije prekinulo kuckanje po ramenu. Okrenuo se i ugledao Azijata koji je stajao iza njega, gledajući ga kao da ne zna šta bi sledeće uradio. „Mogu li da vam pomognem?“ upitao je Dajl. Mark Čeng je potvrdno klimnuo glavom i nespretno izvukao legitimaciju. Postao je agent NCB-a Interpola u Bostonu pre godinu dana, što je značilo da će biti Dajlov glavni kontakt u gradu. „Oprostite što nisam pre došao. Nisam znao.“ Dajl je pogledao klinca i shvatio da nema više od dvadeset dve godine. Kosa mu je bila u neredu, isto kao i odeća. Izgledalo je kao da ju je izvukao s dna korpe za prljav veš. „Nisi znao šta?“ „Nisam znao da ste u gradu. Niko mi nije rekao, kunem se. Dojurio sam ovamo čim sam čuo.“ Tako je i izgledao. Kao da je đipio iz kreveta i uhvatio prvi autobus. „Ne sekiraj se, Čeng. Ni ja do poslednjeg trenutka nisam znao da dolazim

ovamo. Uhvatio sam poslednji let iz Pariza i...“ „Čekajte. Iz Pariza, u Francuskoj? „Aha. Velika zemlja na drugoj strani Atlantika. Može da se nađe na većini mapa.“ „Da, gospodine, znam gde se nalazi. Samo, ovaj, nije mi jasno kako ste uspeli da stignete pre mene? Pomislio sam da ste možda već odranije tu, ali da iz Francuske stignete pre mene? Hoću da kažem, Poupovo telo su pronašli pre manje od dva sata, što znači da je vaš avion morao da...“ „Stoj, stoj, stoj! Uspori, sinko. Ponovi to što si maločas rekao.“ Čeng je pogledao svoju sveščicu. „Prema navodima službe 911,48 čovek koji održava teren prijavio je ubistvo Poupa nešto malo posle deset. Zatim je bostonska policija obavestila Interpol, koji je pre jednog sata javio meni.“ Da bi bio siguran u ono što govori, ponovo je pogledao na svoj sat. „Ne razumem, gospodine. Kako ste tako brzo stigli ovamo?“ Međutim, Dajl je ignorisao pitanje, okrenuvši leđa Čengu da bi u glavi premotao poslednja dvadeset četiri časa. Dan je započeo u Libiji, odakle je seo u avion za Francusku. Tada ga je Anri Tulon obavestio da je nađena još jedna žrtva, ovog puta u Bostonu, tako da je odmah po dolasku preseo u drugi avion i odleteo za Ameriku. To je značilo da je za žrtvu znao nekoliko časova pre no što je nađena. „Majku mu! Imamo posla s podrugljivcem.“ Dajl je dograbio Čengovu sveščicu da bi bio siguran u tok događaja. „Znao sam za ubistvo pre no što se dogodilo. Kopilad su nam javila pre deset časova.“ „Šta kažete? Zašto su to uradili?“ „Da bi nam se narugali, Čeng. Da bi nam se narugali. Zato ih tako i zovemo.“ „Da, ali...“ „Daju nam do znanja da ne možemo da ih zaustavimo, čak ni onda kad nam daju fore. Kažu da možemo da istražujemo koliko god hoćemo, ali da to neće imati nikakvog značaja. Neće stati dok to sami ne odluče.“ „A kada će to da bude?“ „Uskoro. Ponestaje im reči.“ „Reči?“

„Da, Čeng, reči. Znaš, onih stvari iz rečnika? Ne mogu da verujem da ne znaš šta su reči. Šta, je 1' ti engleski drugi jezik?“ „Ne, gospodine. Rođen sam baš ovde u...“ Dajl je prevrnuo očima. Gušteri umeju da budu tako tupavi. „To je bila šala, sinko. Samo šala.“ „O, ali..“ „Slušaj, Čeng, dopadaš mi se, zato dozvoli da ti dam isti savet koji je moj kapetan u svoje vreme dao meni. Samo umukni i slušaj, okej?“ „Okej, gospodine, slušam.“ „Ne, Čeng. To je bio savet. Samo umukni i slušaj. Razumeš? Nema potrebe da ponavljaš sve što kažem, i nema potrebe da preispituješ sve što radim. Tvoj glavni zadatak dok si gušter jeste da posmatraš. Da naučiš osnovne tehnike, da obavljaš jednostavne posliće i pamtiš sve što kažem. Nemoj da preispituješ sve što kažem, samo pamti, ako treba i zapisuj. Kapiraš? Postoji velika razlika između slušanja i pričanja.“ Čeng je samo klimnuo glavom, ne progovorivši ni reč. „Vidiš? Već učiš... Dakle, jesi li spreman da se baciš r posao?“ Čeng je ponovo klimnuo glavom, ovog puta s osmehom. „Odlično. Evo šta moramo da uradimo.“ * * * Pejn i Džons nisu poznavali ulice Milana, tako da nije bilo šanse da pobegnu helikopterima. Pogotovo u „fijatu“. „Ferarijem“ bi verovatno uspeli, istini za volju, ali bio je premali za četvoro, a oni nisu hteli da se razdvajaju. To im je ostavljalo samo dve opcije: da se sakriju u skladište ili da se predaju. Možete li da pogodite? Svi su glasali za ovo drugo. Dabome, to je bila samo varka. Zapravo uopšte nisu nameravali da se predaju. Pejn je smatrao da će, ako ponudi Bojda kao žrtveno jagnje, moći da obezbedi Džonsu dovoljno vremena da izvede čudo. Barem se nadao da će moći. Ne bude li mogao, znao je da će se zbog te odluke kajati do kraja svog, u tom slučaju, vrlo kratkog života.Nakon što su se dogovorili, Pejn je

odvukao Bojda na sredinu mračne ulice. Gledali su kako se dva „Belova“ helikoptera spuštaju na susedni plac. Elise su uzvitlale vetar i prašinu. Međutim, to nije sprečilo Pejna da vidi, zahvaljujući sunčanim naočarima pravljenim po meri. Ne samo da su mu štitile oči od prašine, već su i skrivale njegova istinska osećanja, što je bilo još važnije za uspe prevara. „Vreme je da počnemo“, uzviknuo je Pejn, trudeći se da nadglasa buku. „Ne shvataj ovo lično.“ Stavio je dlan Bojdu na leđa i gurnuo ga tako da je ovaj pao na zemlju, svestan da ih Menzek i njegovi prijatelji posmatraju. Nastavio je šaradu, spustivši se na jedno koleno i proverivši gajtan kojim su Bojdu bile vezane ruke. Bojd je prihvatio igru. Uvijao se i ispuštao piskave zvuke koji su zvučali kao borba jastucima u ženskoj spavaonici. Klepnuvši ga u potiljak, Pejn mu je dao do znanja da preteruje. „Prekini, Suzi, i počni da se ponašaš kao krimos.“ Vrata na prvom helikopteru širom su se otvorila, a iz letelice je izašao Menzek. Nije se osmehnuo. Nije mahnuo. Nije podigao palac niti pokazao Pejnu bilo koji drugi znak odobravanja. Drugim rečima, bio je isto hladnokrvno kopile koje je onomad došlo u Pamplonu. Delom ubica. Delom robot. Govnar do srži. Na nesreću, Pejruy gavni problem bio je što nije znao da li će Menzek da rsposroje dogovor koji su sklopili. Razume se, znao je da to nije pravi Menzek, ali istini za volju, bilo je moguće da je svejedno pripadao CIA, pošto je imao dovoljno veliku moć da izvuče Pejna iz zatvora. Što se Pejna tiče, Menzek je prosto moglo da bude ime koje je CIA dala izvesnom broju svojih tajnih operativaca, samo da bi zbunila ljude. Ako je to bilo posredi, upalilo je, jer je Pejn definitivno bio zbunjen. Nije znao da li će Menzek odvesti Bojda u štab CIA i izmusti informacije iz njega, ili će mu pucati u potiljak čim Pejn bude dovoljno daleko. Istina je glasila da nije znao kome ni čemu da veruje, a na istim mukama nalazio se i Džons. Nisu znali da li je Bojd zaista uradio bilo šta od onoga što im je rečeno – falsifikati, krijumčarenje, ubistva – ili je bio žrtva dobro smišljene nameštaljke. Prostije rečeno, Pejn i Džons nisu znali ama baš ništa. U svakom slučaju, Menzek je doviknuo: „Dobro si obavio posao, Pejne! Zadivljen sam tvojom efikasnošću.“ „A ja tvojom vidovitošću. Kako si znao da ga imamo?“

„Imamo svoje načine. Retko grešimo.“ „Drago mi je da si na mojoj strani“, bez osmeha je rekao Pejn. „Dakle, koji je sledeći korak?“ Menzek je prišao bliže. „Moram da te ispitam pre no što budeš i zvanično gotov.“ Pejn se pitao da li možda misli doslovno. „Pa, šta onda čekamo? Koji je od helikoptera moj?“ „Ti ideš prvim, sa mnom.“ Prišao je još korak bliže. „Ali, prvo moram da proverim da li si naoružan.“ „Molim?“ „Slušaj, Džone, znam kako se osećaš. Ali, ne smem da dozvolim da se osoba koja nije agent ukrca dok je ne pretražim. Propisi.“ Pejn je nekoliko sekundi zurio u Menzeka, u iskušenju da napravi gadnu scenu, iako je shvatao da bio to, dugoročno gledano, naškodilo njegovom planu. Stoga je, umesto da napravi neku ludost, stavio ruke na glavu i nerado pristao da bude pretražen. „Pokušaj da mi se kloniš bulje, okej? Ne bih da pravimo Baknera ljubomornim... Kad smo već kod toga, gde je grmalj? Nedostaju mi naši razgovori. Stvarno je intelektualan tip.“ „Začas će izaći da te pozdravi.“ „O, a ja mislio da je možda kod kuće, da ti sprema večeru.“ Menzek se usiljeno nasmejao. „Znaš, humor ti je prilično ironičan, pogotovo što si ti onaj koji ima dečka. Stvarno, gde je Džons? Manikira nokte?“ „Nek sam proklet! Našalio si se. Jes' da nije smešno, ali bar si pokušao. Čekaj samo da kažem Di Džeju. Neće mi poverovati.“ „Još nisi odgovorio na moje pitanje. Gde ti je ortak?“ „Tu iza ćoška, u 'ferariju'. Kad mu dam znak, dovešće žensku. To jest, ako uopšte znate za nju.“ „Razume se da znamo za Mariju – i tvoj 'ferari'. Mada, iz bezbednosnih razloga, bilo bi najbolje da ostanu tamo gde su.“ „Ma nemoj? A što?“ Umesto da odgovori, Menzek je izvukao detonator iz džepa jakne i

pritisnuo taster. Sekund kasnije, 'ferari' je eksplodirao. Plamen i šrapneli poleteli su visoko iznad krova skladišta, doslovno lansiravši karoseriju automobila više od šest metara uvis. Ostaci su padali naokolo poput kiše meteora, paleći okolne građevine, dok je tlo pod nogama podrhtavalokao prilikom kalifornijskog zemljotresa. U normalnim okolnostima, Pejn bi se trgao. Ili bi zgrabio Bojda i pojurio da potraži neki zaklon. Ali, ne večeras. Ne sad kad je plamen koji se dizao u nebo bio bled u poređenju s vatrom u njegovim očima. Namestili su mu igru, a sada je najzad imao dokaz koji je tražio. Ne govoreći ni reč, koraknuo je prema Menzeku, jedva čekajući da čuje kako će mu šija pući kad mu se zakrene za 360 stepeni, kao onoj kučki u lsterivaču đavola. Na nesreću, Pejnov napad osujetio je roj metaka koji su mu zazujali iznad glave. Upozoravajući hici iz Baknerovog automata koje je ovaj ispalio izašavši iz helikoptera. „Ti hoćeš stajati mirno“, zarežao je, s teškim evropskim akcentom. „Ja se putem poprinuo sa to.“ Menzek se iscerio. „Sad znaš zašto je u Pamploni ćutao. Oto još uvek radi na svom engleskom, ali nema boljeg telohranitelja.“ Njegov telohranitelj? Ko su, do đavola, ova dvojica? Pejn je znao da nisu CIA onog časa kad su razneli „ferari“. Umesto toga, pretpostavio je da su deo italijanske ekipe koja je zataškala one dve nesreće. Pošto je čuo Otov akcent, odbacio je tu pretpostavku. Oto/Bakner nije bio Italijan. Možda Nemac, ali sasvim sigurno ne Italijan. Sranje, pomislio je Pejn, koliko je zemalja umešano u ovu zbrku? „Tigneš toktor i toneseš ga meni!“ Pejn je bio u iskušenju da ga otkači, ali jedan pogled na ruski automat u Otovim rukama naterao ga je da se predomisli. Da je hteo, mogao je jednim dodirom prsta da raznese Pejna višestrukim rafalima kalibra 5,56. Ne, zaključio je, verovatno će biti najbolje da tigne toktora i drži usta zatvorena. Barem zasad. Manje od dvanaest časova pre toga, Džons je zurio u Marijinu sliku i

sanjao romantične snove. Sada je ležao pored nje u tami, ne znajući da li će ijedno od njih dvoje preživeti. „Pošto već rizikujemo život zajedno“, rekao je, „pretpostavljam da bismo mogli i da se upoznamo. Moje ime je Dejvid Džons. Zovu me Di Džej.“ Pružila mu je ruku. „Marija Magdalena Pelati. Nekako se samo skotrlja s jezika, zar ne?“ „Pelati?“ Razmišljao je nekoliko trenutaka o prezimenu, ali zaključio je da je verovatno posredi koincidencija – pogotovo jer je govorila s engleskim akcentom. „To je italijansko prezime?“ Klimnula je glavom. „Veći deo života provela sam u Engleskoj, tako da se zapravo i ne smatram Italijankom. Mada, ni Engleskinjom, što se toga tiče. Do đavola, ne znam kako bih sebe nazvala.“ „Možda egzotičnom zavodnicom?“ Pocrvenevši, osmehnula se na taj komentar. „Što se mene tiče, može.“ „Odlično! Sad kad smo prevazišli tvoju krizu identiteta, da pređemo na posao. Vidiš ona dva helikoptera tamo preko? Moram da skinem jedan od njih.“ „A kako ćeš to da izvedeš?“ „Žalim slučaj. Moraćeš da sačekaš i vidiš. Ne želim da pokvarim iznenađenje.“ Uzdahnula je, razočarana. „Dobro, možeš li mi barem reći kad ćeš da...“ Tog trenutka je ferari eksplodirao, osvetlivši nebo eksplozijom plamena koja ih je uzdrmala poput strujnog udara. Džons se instinktivno bacio preko Marije da bi je zaštitio, istovremeno sačuvavši dovoljno prisustva duha da kaže: „Mislim da bi sada bio dobar trenutak, zar ne?“ Pridržavajući se naređenja, Pejn je prišao Bojdu i podigao ga sa zemlje, što mu je pružilo priliku da mu šapne: „Budi vrlo miran... Ovde će postati zanimljivo.“ „Tišina!“ dreknuo je Oto s udaljenosti od nekoliko koraka. „Nema priča sa toktor!“

Pejn je klimnuo glavom i stavio ruku na Bojdova leđa. „Prokletstvo! Samo sam hteo da se uverim da je dobro. Pokaži malo saosećanja.“ „Saosećanja?“ zarežao je Menzek. „Nije ga bilo za vreme krstaških ratova, pa ga neće biti ni sad. Kako ne shvataš? Ovo je sveti rat i, ako hoćemo da trijumfujemo, ne sme biti nikakvog saosećanja.“ Pejn je podigao kraj Bojdove košulje i zgrabio „beretu“ koju je zadenuo ovome za opasač. „Zar se to ne kosi sa svim onim što pokušavate da zaštitite?“ „Nemaš ti pojma šta ja pokušavam da zaštitim! Verovatno misliš da se borim za Hrista ili neku drugu zabludu. Nije tako. Te stvari nemaju značaja u mom svetu, zato što ja znam istinu. Znam šta se dogodilo pre dve hiljade godina. Znam ko je istinski heroj.“ Pejn nije imao pojma o čemu Menzek priča, ali računao je, pošto je ovaj već raspoložen za priču, da može barem da ga sasluša. Stoga je rekao: „Govoriš o svitku? Do đavola, o tome sve znam. Bojd je toliko oduševljen da svima redom trtlja o tome. Jebo te, šta misliš kako smo ga tako brzo našli?“ Menzekovo lice je pobledelo. „Nadajmo se da nije tako – za njihovo dobro. Bilo bi mi teško da vidim da stopa smrtnosti u ovoj zemlji nastavi da raste.“ „Ma daj! Kad vodiš sveti rat, šta su još jedan ili dva raznesena autobusa? Okrivićeš Bojda, a ti možeš da ostaneš čist kao suza.“ „U stvari“, odvratio je Menzek, „tog uškopljenika smo već dovoljno dugo jahali. Za svaki slučaj, mislim da je vreme da ubacimo dva nova konja, par čistokrvnih grla s nasilnom prošlošću. Lično mislim da će štampa doći do zaključka da ste ti i i Di Džej mnogo uverljiviji kao hladnokrvne ubice.“ Okej, Pejnu je počinjalo da sviće. Nisu ih regrutovali zbog njihove sposobnosti da uđu Bojdu u trag. Odabrali su ih zbog reputacije, koja ih je činila savršenim žrtvenim jarcima za sva krvoprolića koja su se dogodila tokom poslednjih nekoliko dana. Leš ovde, raznesena kola tamo. A krivica za sve to može da se svali na njih. Razume se, da bi to izveo, Menzek – ili kako se već zove – morao je imati podršku nekog vrlo moćnog. Nekog ko je imao dovoljno resursa da

pristupi poverljivim podacima iz Ministarstva odbrane SAD, falsifikuje službene legitimacije CIA i manipuliše svetskim medijima. Nekog u koga niko nikad neće posumnjati, bez obzira na to u kojoj se meri rasplamsa nasilje ili u kojoj je meri umešan u zločin. Nekog ko je spreman strahovito mnogo da rizikuje, zato što je očajan i može sve da izgubi. Tog trenutka, Pejn je došao do zaključka da postoji samo jedna organizacija u svetu koja poseduje moć i dovoljno velik motiv da izvede tako nešto. S adresom u Vatikanu. Metal je zacvileo kad je Džons zabio sečivo skakavca u var, što Pejn nije mogao da čuje usled grmljavine motora helikoptera. Kad je nož ušao dovoljno duboko, počeo je da ga okreće, sve dok najzad nije prosvrdlao rupu na rezervoaru za gorivo. Posle toga je skinuo izolovani čep. Osećao je snažan miris avionskog goriva dok je skidao košulju i zaglavljivao je u otvor rezervoara. Ne samo da će zadržati isparenja, nego će tkanina poslužiti i kao fitilj za njegov Molotovljev kokpit – Džonsovu verziju poznatog ruskog koktela. Sad je bila potrebna samo još jedna jedina varnica da napravi pakleno veliku štetu. S dodatnim naglaskom na pridev pakleno. Pejn je video šta Džons radi, ali njegovi protivnici nisu. Postarao se, naime, da postavi Bojda i sebe pod vrlo preciznim uglom. „Šta je“, rugao mu se Menzek, „gde je sada tvoja duhovitost? Pre jednog minuta šalio si se; sad se pojavio Oto i nem si kao riba. Baš si me razočarao.“ „Ne sekiraj se. Svakog trenutka ću zapucati u tvom pravcu.“ „Ma, nemoj? A šta čekaš?“ Umom mu je projurilo više zajedljivih odgovora. Ali umesto da bilo šta kaže, prosto se osmehnuo i pustio da helikopter ispriča poentu vica. Čim se plamen dotakao goriva, letelica je eksplodirala, šaljući vatru i metal u svim mogućim pravcima. Pejn je iskoristio pometnju i hitro izvukao „beretu“ iza leđa doktora Bojda, nanišanivši potom u najveću metu koju je mogao da nađe. Njegov prvi hitac prošao je kroz Baknerovu ključnu kost, nekih petnaestak centimetara niže nego što je ciljao. Prilagodivši se okolnostima, sledeći metak smestio mu je u koren nosa, raznevši mu zadnji deo lobanje,

usled čega se siva masa rasprsnula posvuda, pa čak i po Menzekovom licu. Prizor i ukus Otovog mozga naterali su Menzeka da se uspaniči. Umesto da uzvrati vatru ili da skoči na Pejna, osovio se nekako na noge i pokušao da pobegne. Međutim, Pejn je taj pokušaj osujetio pogodivši ga u levo koleno. Menzek se srušio na zemlju kao slepi miš slomljenog krila, što je bilo sasvim odgovarajuće poređenje. Istini za volju, Pejn je bio u iskušenju da ga dokusuri na licu mesta. Do đavola, bilo bi tako lako, možda čak i prijatno. Jedan hitac u tikvu i sve bi bilo gotovo. Jedini problem bila su pitanja koja su se još uvek rojila u Pejnovom umu. Morala su da dobiju odgovor pre nego što eliminiše Menzeka. Zato mu je Pejn skočio na leđa i pretražio ga, našavši nož i automatski pištolj „zigzauer p226“. „Hej, Đokice! Kako si? Nisi baš dobro, ha?“ Menzek je odgovorio krikom koji je nadjačao tutnjavu obližnjeg plamena. „Tako je, imaš ogrebotinu na kolenu, je 1' da? E pa trebalo je da misliš o tome pre no što si pokušao da digneš moje prijatelje u vazduh. Vidiš, to me je mnogo naljutilo.“ Menzek je ponovo vrisnuo, ovog puta uputivši Pejnu nekoliko prostota. „Da, da, da. Samo ti psuj. Mnogo dobra ideja kad ti neko drži pištolj prislonjen uz glavu. E da, kad smo kod pištolja.“ Pejn je okrznuo pogledom Bojda i primetio da ovaj sedi na zemlji, napola ošamućen. „Hej, doco? I ne pomišljaj da se domogneš Otove puške. Imam periferni vid domaće muve i dva pištolja u rukama.“ „Nemaj straha. Ruke su mi vezane na leđima, a čvor je, rekao bih, vrlo komplikovan.“ „To ti je Pejnov specijal. Nema razvezivanja bez noža.“ Kratko pogledavši Džonsa, video je da mu ovaj daje znak da je sve u redu. „Možeš da hodaš, zar ne? Što se ne oteturaš do Di Džeja i zamoliš ga da ti preseče veze? Ja ne bih da tupim ovo sečivo pre operativnog zahvata.“ „Operativnog zahvata?“ Pejn mu je dobacio oštar pogled, koji mu je rekao da bi trebalo da bude pametniji. „Izvini. Lekarska tajna. To je između Menzeka i mene.“ „A, da. Baš sam blesav. Možda bi bilo najbolje da napustim operacionu

salu.“ Pejn je držao Bojda na oku sve dok ovaj nije stigao do Džonsa. Tada je mogao da se opusti i usredsredi na agenta Menzeka, koji se još uvek koprcao od bola pod Pejnovom težinom. „Znaš, Đokice, gotovo nerado priznajem, ali želeo sam da te povredim od prvog trenutka. Ne znam zašto – možda zato što si me ucenom naterao da ti pomognem, ili možda zbog toga što si razneo jedan izuzetan automobil. Bez obzira na razlog, mislim da bi trebalo da znaš da ću uživati u svakom minutu ovoga.“ Sadistički se cereći, Pejn mu je pokazao štap koji je našao na zemlji. Nije bio duži od petnaestak centimetara, ali je savršeno odgovarao za ono što je nameravao da uradi. „Razgovarao sam jednom prilikom sa ratnim zarobljenikom koji mi je ispričao da mu je najveći bol u životu nanesen običnim komadom drveta. Da ne poveruješ, je 1' da? Siguran sam da možeš da zamisliš neke opake i varvarske mogućnosti za upotrebu ovog štapića. Zar ne, Đokice?“ I protiv Menzekove volje, njegov um se prirodno usredsredio na najužasnije stvari kojih je mogao da se seti. Kako mu kopa oči. Kako mu kida uši. Kako mu ga gura u anus. Sve same stvari koje bi ga osakatile do kraja života. Upravo takvoj reakciji Pejn se nadao. Još davno, za vreme obuke u MANIJACIMA, naučio je da najefikasniji način za izvlačenje informacija od zarobljenika nije mučenje već, nagoveštaj mučenja – čin usađivanja psihološkog semena u nečiji um, posle čega se samo sačeka da nastupi panika. Ako se to dobro odradi, neki ljudi se doslovno upišaju u gaće pre no što ih bilo ko uopšte pipne. Naravno, puke pretnje ne deluju na svakog. Ali, Pejn je računao da će neko ko se kreće u pratnji telohranitelja pući brže od Jajeta Harambaše među električnim autićima na vašaru. „Hej, Đokice“, rekao je, „pročitao si moj dosije, je 1' tako? Prema tome, siguran sam da shvataš da sam savršeno sposoban da od tebe napravim ražnjiće. To znaš, zar ne?“ Menzek je napravio grimasu i klimnuo glavom.

„Vrlo dobro! Sada je potrebno samo da revnosno odgovaraš na moja pitanja, jer ću te u tom slučaju možda i ostaviti u životu. Ako samo pomislim da me lažeš ili ako odlučiš da ćutiš, pokazaću ti vijetnamski štos sa štapićem. Je 1' jasno?“ Ponovo je klimnuo glavom. „Okej, počećemo od lakših pitanja. Znaš, koliko da ti pomognem da se uigraš... Kako si znao da imamo Bojda?“ „Tvoja kola. Montirali smo senzor ispod 'ferarija'. Tako smo mogli da pratimo signal.“ „Kenjaš!“ Pejn ga je divljački odvalio u bubrege. „Sećaš li se šta sam rekao za laganje? A sad mi reci kako ste nas našli.“ Menzek je gutao vazduh kao riba na suvom, ali je nekako uspeo da odgovori. „Upravo sam ti rekao.“ „Nema šanse! Sve i da ste pratili kola, nikako niste mogli da znate da imamo Bojda. Kako ste znali da ga imamo?“ „Aerodrom... imali smo čoveka na aerodromu... Kad smo videli vaš signal tamo, naložili smo mu da istraži... da bismo se uverili da niste odlučili da odete iz zemlje... Izašao je napolje i video žensku... Tada nas je obavestio... s aerodroma... kunem se!“ Pejn je bio u iskušenju da se osmehne – Menzek se slomio lakše od porcelanske šoljice za čaj – ali znao je da bi to pokvarilo raspoloženje. Morao je da zadrži izgled neumoljivog egzekutora. Stoga je rekao: „Gde ste još imali svoje ljude? Da li ste nas sve vreme pratili?“ „Nije bilo potrebe. Imali smo signal. Samo smo vas sledili izdaleka.“ „Đokice, Đokice, Đokice. Mnogo mi je teško da poverujem u to.“ Uzeo je komad drveta i pritisnuo ga Menzeku o vrat. „Nisi, na primer, imao nekog u Orvijetu?“ „Ne“, uzviknuo je ovaj. „Nisam imao nikog u Orvijetu. To je poslednje mesto na kojem bi Bojd bio!“ „Čoveče, mnogo sam se razočarao. Hteo sam da krstim ovaj štapić kad na red dođe neko važno pitanje. Ako nastaviš da lažeš, moraću da ga upotrebim odmah.“

„Ne lažem!“ kriknuo je. „Kunem se bogom da ne lažem!“ „Znači, tvoji ljudi nisu bili u Orvijetu?“ „Nisu!“ „I nemaš nikakve veze s Barnsovom smrću?“ „Ko je sad pa Barns, jebo te?“ „Donald Barns, Amerikanac koji je juče ubijen u Bunaru Svetog Patrika. Zvuči poznato?“ „Juče? Kunem se da nemam ništa s tim. To ne bi bilo pametno. Orvijeto već vrvi od policije.“ Bilo je to zanimljivo pitanje, kojim je Pejn hteo da se pozabavi malo podrobnije. Međutim, znao je da je milanska policija verovatno na putu ovamo, što je značilo da, ako ne požuri, neće imati prilike da dobije informaciju do koje mu je bilo istinski stalo. „Dakle, za koga radiš? I nemoj da kažeš da radiš za CIA, jer znam da kenjaš!“ Menzek nije progovarao, pa ga je Pejn udario laktom u potiljak. Bio je to njegov način da mu pomogne da ponovo razmisli. „Ne teraj me da te ponovo pitam! Za koga radiš?“ „Nikad ti neću reći“, vrisnuo je na italijanskom. „Nikad!“ Pejn se pobednički osmehnuo, mada nije imao pojma šta je ovaj uzviknuo. Međutim, njegov izbor jezika je otkrivao mnogo. „Dakle, je li to tvoj maternji jezik? Meni je zvučao prirodno.“ Menzek je shvatio svoju grešku i pokušao da se iskobelja iz Pejnovog zahvata. Međutim, taj njegov pokušaj beše osujećen još jednim udarcem lakta, koji mu je nabio lice u zemlju. „Đokice, ovo počinje da me smara. Čini mi se da je kucnuo čas da doneseš odluku koja će imati presudan uticaj na dalji tok našeg sastanka. Da li je vreme za istinu ili štapić? Ti odluči.“ Menzek je ponovo odbio da odgovori, a po Pejnovom mišljenju, to je bio pogrešan odgovor. Zgrabivši ga za potiljak, udarao mu je glavu o zemlju, naglašavajući svaku reč nasiljem. „Istina... ili... štapić?“