Chris Kuzneski - Krst

tamnom odelu. Drugi muškarac stajao je u suprotnom uglu prostorije, s mobilnim telefonom pored uveta. Posmatrao ih je čeličnom odlučnošću. Džons se osmehne Pejnu. Beše to prvi put da su se videli otkako su ih uhapsili. „Hej, Džone, dobro izgledaš. Kako spavaš?“ „Ko beba. Svakog jutra se budim mokar.“ Dejvid je s razumevanjem klimnuo glavom. „Kupanje crevom.“ Spustivši se na stolicu preko puta Džonsa, Pejn je proučavao muškarca koji je sedeo sa strane. Bio je otprilike iste visine kao Pejn, ali sa barem četrdeset kila više. Mišića, ne sala. Pejn ga je posmatrao nekoliko sekundi, odmeravajući ga, ali nijednog trenutka nije uspeo da mu nađe vrat. Naposletku, da bi prekinuo tišinu, predstavio se: „Ja sam Džonatan Pejn. A vi ste?“ Jeti mu je uzvratio pogled, ne rekavši ni reč. Samo je tiho zarežao. Džons, crnac sa građom ragbiste, prasnuo je u smeh. „Hvala bogu što i tebe mrzi. Kad nije hteo dapriča sa mnom, pomislio sam da je rasista... Al' možda je samo gluv.“ „Imaš li predstavu o čemu je ovde reč?“ „Jok ja. A ti?“ Pejn odmahnu glavom. „Obećali su mi da ću danas moći da telefoniram, ali mrka kapa. Možda su ovi tipovi iz ambasade.“ „Ne“, javio se onaj s mobilnim. „Nismo iz ambasade.“ „Oho!“ osmehnuo se Džons. „Umeju da pričaju!“ „Da, gospodine Džons, umemo da pričamo. Ali, obećavam vam da će razgovor biti vrlo kratak budete li nastavili da se sprdate na naš račun. Nemam nameru da tolerišem bezobrazluke zatvorenika.“ Tip je imao sto osamdeset pet centimetara visine i četrdeset i neku godinu, i bio je pravi govnar. To im je odmah bilo jasno. Bilo je u njegovom ponašanju nečega što je govorilo, Zajebavajte se sa mnom i posraću vam se u čokolino. Možda je posredi bila njegova kosa, koja mu je u dugim, gustim čekinjama štrčala s glave, a možda oči koje behu ledene i zmijske. Šta god da je bilo, umeo je to da upotrebi, jer nije bilo sumnje u to ko je gazda. „Dakle, da odmah odem ili ćete da umuknete i slušate?“

Otkako je napustio vojnu službu, Pejnu niko nije naređivao, ali stekao je utisak da nemaju izbora. Ili će saslušati ovog tipa, ili će se vratiti u ćelije, i to na duže vreme. „Naravno, možemo i da ćutimo. Ali, budite tako ljubazni da nam kažete ime i čin. Čini mi se da barem toliko zaslužujemo.“ „Ne, gospodine Pejn, ne zaslužujete vi ama baš ništa. Ne uz sve ove optužbe s kojima se suočavate.“ Muškarac je seo za drugi kraj stola i izvadio fasciklu iz kožne aktovke. Potom je minutdva ćutke sedeo, proučavajući njen sadržaj. Odbijajući da kaže jednu jedinu reč. Jedini zvuk u prostoriji bilo je povremeno šuškanje papira. Kad je ponovo progovorio, oštrina u njegovom glasu ne beše onako izrazita kao pre. Kako da se predomislio u pogledu svog načina postupanja. „Međutim, usled okolnosti mog predloga, mislim da bi bilo najbolje da ostanem učtiv.“ „Vašeg predloga?“ upitao je Pejn. „Pre no što dođemo dotle, dozvolite da udovoljim vašoj molbi. Zovem se Ričard Menzek i radim za Centralnu obaveštajnu agenciju.“ Izvukao je svoju službenu iskaznicu i dodao je Pejnu. Menzekov partner takođe. „Ovaj ovde je Sem Bakner. Nas dvojica činimo tim sastavljen za ovu, hm, situaciju.“ Pejn je pažljivo pogledao obe iskaznice i prosledio ih Džonsu. „Ne razumem. Kakve mi veze imamo sa CIA? Zar ovo ne bi trebalo da bude u nadležnosti ambasade?“ Menzek je uzeo svoju značku, a potom naredio Bakneru da čuva stražu na drugom kraju prostorije. Pejnu je to izgledalo čudno, budući da su sedeli usred dobro čuvane ustanove. Bez obzira na to, krupajlija se odgegao i naslonio zadnjicu na vrata poput umornog losa. „Ovo uveliko prevazilazi nadležnost ambasade“, uveravao ga je Menzek. „Ambasada ne interveniše kad su u pitanju ovakvi zločini.“ „Zločini? O čemu to pričate? Nismo ništa uradili. Došli smo ovamo kao turisti.“ „Ma, dajte, gospodine Pejn. Obojica znamo kakve ste misije predvodili. Siguran sam da ćete se setiti podužeg spiska aktivnosti s kojima se španska vlada ne bi složila.“ Menzek se nagnuo napred, utišavši glas do šapata.

„Mislim da bi zasad bilo najbolje da se suzdržimo od pominjanja detalja. Nikad se ne zna ko sluša.“ Pejn se u mislima vratio u vreme provedeno u MANIJACIMA, i shvatio da su ko zna koliko puta prošli kroz Španiju. Vazduhoplovna baza Moron, blizu Sevilje, nalazila se na pola puta između SAD i jugoistočne Azije, zbog čega je bila idealno mesto za pripremu zaliha i polazak u misiju. Isto je bilo i s pomorskom bazom Rota, smeštenoj na atlantskoj obali, blizu Gibraltarskog prolaza. Odatle su imali dobar pristup u Mediteran i pomoć u amfibijskom napadu. Kad se tome dodaju vazduhoplovna baza Torehon i svi ostali objekti SAD razbacani po Španiji, Pejn se stresao pri pomisli za šta sve mogu da optuže njega i Džonsa. Jebi ga, svako iznošenje oružja iz baze predstavljalo je kršenje propisa. Isto tako i prelazak granice s personalom koji nije pripadao vojsci. Ili letenje kroz zabranjen vazdušni prostor. U stvari, manje ili više sve što su MANIJACI radili u Španiji – iako je uvek bilo u skladu s naređenjima – graničilo se s prestupom, iako ih nikad ne bi zakonski gonili ni osudili. Simbiotska veza SAD i Španije ne bi opstala ukoliko bi se španska vlada obrušila na aktivni personal u odobrenim misijama SAD. Ipak, ono što je brinulo Pejna bila je tajna priroda njegovih operacija. Kako da se brani kad mu nije dozvoljeno da govori o onome što je radio? „Znate, u pravu ste“, rekao je stoga. „Ovo nije u nadležnosti ambasade. Ovo je daleko izvan njihovog delokruga. Nešto za šta će morati da se pobrinu oni iz Pentagona.“ Menzek je na to odmahnuo glavom. „Žalim slučaj, gospodo, ali od toga nema ništa. Španska vlada je obavestila Pentagon odmah posle vašeg hapšenja. Nažalost, kako oni to vide, uplitanjem u ovo ne bi dobili ništa. Možete li da zamislite na kojim bi se mukama našli kad bi morali da priznaju u koje su sve akcije bili umešani? Stvari bi možda stajale drugačije da ste još uvek u aktivnoj službi. Nažalost, njihova želja da pomognu obično je srazmerna koristi koju trenutno imaju od vas. A budući da ste se penzionisali, korist koju imaju od vas za njih je otprilike ravna nuli.“ Menzek se zlobno osmehnuo. „Svet je okrutan. Zar ne, gospodine Pejn?“ Pejn je poželeo da skoči preko stola i pokaže Menzeku koliko zaista okrutan svet može da bude. Samo da bi ga naterao da začepi već jednom.

Ali, znao je da ne sme. Ne dok ne sazna zašto je došao ovamo, zašto je CIA zainteresovana za ovu situaciju. Koliko je zasad znao, bilo je savršeno moguće da mu je Menzek jedini saveznik. „A šta je s vama? Da li vaša organizacija smatra da smo korisnP.“ Menzekov osmeh postade širi. „Nisam bio baš siguran u to dok nisam pročitao izveštaj o vašem odlasku na Kubu. Vrlo impresivno. Po mom mišljenju, svako ko uspe to da uradi definitivno jeste koristan... Ta misija mi još uvek pali maštu.“ Pejn i Džons su se zgledali, zbunjeni. Za Kubu ne bi trebalo da je znao iko sem glavonja u Pentagonu. Ni CIA, ni FBI, čak ni redsednik. Kako stvari stoje, ni Kubanci ne znaju za Kubu i poludeli bi kad bi saznali. U svakom slučaju, činjenica da Menzek zna, rekla im je mnogo toga. Značila je tip glavonja s odličnim vezama. Neko s ovlašćenjima da se nagodi. „Odlično“, rekao je Pejn. „Uradili ste domaći. Nažalost, na jedno pitanje još uvek niste odgovorili. Zašto ste došli?“ Menzek se zavalio u stolicu, ćuteći. Posmatrao ih je kako se koprcaju. Većina ljudi bi odmah odgovorila, ali ne i on. Bio je hladnokrvniji. Mnogo hladnokrvniji. Oličenje samokontrole. Naposletku, kad je osetio da gube strpljenje, odgovorio im je. „Tu sam da otkupim vašu slobodu.“ Sloboda. Ni Pejn ni Džons nisu znali kako je to moguće, ali to nije sprečilo Menzeka da ravnodušno sedi tamo, uživajući poput zlog lutkara u moći koju je imao nad njima. Nije se osmehivao, nije se mrštio, nije čak ni treptao. Posle nekoliko sekundi tišine, izvukao je još jednu fasciklu, s tim što je ova bila debela kao knjiga i omotana gumicom. Na koricama je pisalo samo jedno ime: Dr Čarls Bojd. „Gospodo, imam ovlašćenje španske vlade da vam iznesem ponudu kakva se dobija jednom u životu. Ako ste spremni da prihvatite moje uslove, neće vas zadržati na doživotnoj robiji.“ Džons se iskezio. „Super. Koga žele da ubijemo?“ Menzek ga je besno pogledao. „Ne znam pouzdano šta ste radili za MANIJAKE, ali uveravam vas da CIA ne bi nikad ugovarala ubistvo.“ Džons je prevrnuo očima. „Mogu da nabrojim najmanje dvadeset slučajeva umešanosti CIA u ubistvo poznate političke ličnosti – i to ne

računajući Kenedijeve.“ „Uopšte nije važno da li mi verujete ili ne. Važno je sledeće: moja ponuda ne obuhvata ubistvo hiti bilo kakve ilegalne aktivnosti.“ Pejn je i dalje bio skeptičan. „Dobro, a šta podrazumeva?“ „Slučaj nestale osobe.“ „Izvin'te? Žele da nađemo nestalu osobu? Ako pristanemo, oni će... šta? Tek tako će nas pustiti da odšetamo?“ Potom pročita ime na kartonskoj fascikli. „Da pogodim, reč je od doktoru Čarlsu Bojdu?“ Menzek je potvrdno klimnuo. „Tako je. Želeli bismo da pronađete doktora Bojda.“ Pejn je ćutke sedeo, čekajući da čuje još informacija. Kad se to nije desilo, rekao je: „Iz čiste radoznalosti, ko je, do đavola, taj doktor Bojd?“ Njegovo pitanje beše upućeno Menzeku. Međutim, Džons ih je sve zapanjio odgovorivši na njega. „Ako ne grešim, on je engleski arheolog.“ Menzek ga je okrznuo pogledom. „Otkud znate?“ „Otkud? Otud što sam pametan. Šta je bilo, crnac ne može da bude inteligentan?“ Pejn je zakolutao očima na taj podsmešljivi prekor. „Daj, reci čoveku.“ „Dobro, 'ajde“, podrugljivo se osmehnuo Džons. „Video sam Bojda na Histori kanalu. Čini mi se da je profesor na Oksfordu il' nekom sličnom bogatunskom univerzitetu. Što se mene tiče, možda i na Hogvortsu 5 . U svakom slučaju, govorio je o uticaju Rimskog carstva na savremeno društvo.“ Menzek je nešto pribeležio. „Šta ste još saznali?“ „Nisam znao da su Rimljani imali vodovod. Uvek sam mislio...“ Presekao ga je. „Mislio sam na Bojda.“ „Ne mnogo. Čuo se njegov glas. Bio je samo narator.“ Pejn je protrljao oči, pokušavajući da rezimira. „Da vidimo jesam li razumeo. Doktor Bojd je engleski arheolog. Dovoljno stručan da predaje na svetski čuvenom univerzitetu i bude narator skupog dokumentarca na Historiju?“ Menzek je potvrdno klimnuo glavom, bez dodatnih informacija.

„OK, evo šta ne razumem. Čemu žurba? Hoću da kažem, zašto je španska vlada tako zapela da se domogne tog tipa, da je spremna da se nagodi sa čak dva zatvorenika? Uz to, gde se CIA uklapa u sve to? Meni se ovde nešto jednostavno ne slaže.“ Menzek mu je dobacio leden, tvrd pogled, koji je nagoveštavao da nije spreman da otvori karte. Bez obzira na to, Pejn ga je netremice posmatrao, nimalo spreman da odustane. Sedamdeset dva časa je čamio u ovom zatvoru i već mu se smučilo da ga cimaju naokolo. Njegova agresivnost isplatila se nekoliko trenutaka kasnije, kad se Menzek zavalio u stolicu i uzdahnuo. Bio je to dug, razvučen uzdah. Zvuk po kojem je Pejn znao da je saterao plen u ćošak i da je predaja na pomolu. Menzek je sekunddva samo sedeo, kao da još uvek nije siguran da li je doneo ispravnu odluku. Naposletku, s izrazom koji je rečito govorio da to radi protiv svoje volje, gurnuo je fasciklu prema njima. „Doktor Čarls Bojd je najtraženiji kriminalac u Evropi.“ * * * Svaka istraga ima svoj komandni centar. Bez obzira na to da li je posredi veliki ili mali slučaj, mora da postoji prostor gde istražitelji mogu da sednu da napišu izveštaj. Ponekad je to samo maleni pregradak u štabu, ali uvek postoji mesto koje postaje srce istrage. Međutim, retko kad je luksuzno. Upravitelj Kronborga želeo je da Nik Dajl bude zadovoljan, stoga ga je smestio u kraljevske odaje, niz soba koje su skoro sto godina služile kao kraljevska rezidencija. Apartman beše sagrađen još 1570-ih, za Frederika II, i opremljen originalnim nameštajem. S tavanice je visio raskošan zlatan luster, i njihao se nad velikim stolom za bankete koji je Dajlu služio kao radni sto. Rad na slučaju je retko kad omogućavao Dajlu čak i malo privatnosti, stoga je ovo smatrao krajnjim luksuzom, prilikom da bude sam sa svojim mislima, makar dotle dok ne dođu da mu zatraže neki od onih dosijea koje je „pozajmio“ od danske policije onda kad niko nije gledao. Svaki istražitelj ima drugačiju tehniku pročešljavanja dokaza, sopstveni način na koji hvata nit dešavanja. Neki snimaju svoja zapažanja na audiokasete. Neki ih ukucavaju u kompjuter. Dajlu, međutim, nije

odgovarala nijedna od tih metoda. Kad je o dokazima reč, pripadao je staroj školi, radije se koristio zidnim panoom nego primamljivim tehnološkim dostignućima. Po njegovom mišljenju, nije postojao bolji način za organizovanje slučaja. Mogao je da pomeri bilo šta, kad god je hteo, sve dok sve ne bi leglo na svoje mesto – poput džinovske slagalice koja bi naposletku otkrila identitet ubice. Računajući da će Danci i Norvežani bili najspremniji da pomognu, zbog povezanosti sa zločinom. Međutim, kad je bolje razmislio, odlučio je da odbaci tu ideju i krene u sasvim suprotnom pravcu. Umesto da stvari posmatra iz ugla žrtve, odlučio je da ih posmatra iz sopstvenog ugla. Ko bi bio voljan da pomogne njemul Morao je da nađe nekog s kim će moći da porazgovara, nekog s kim će naći zajednički jezik. To je bio dobar pristup. Zaglaviće nogu u vrata. Bilo je prekasno da pomogne Eriku Jansenu. Međutim, nije bilo prekasno da pomogne Niku Dajlu. Kardinal Džozef Rouz odrastao je u Teksasu. Voleo je oružje, dobru govedinu i ledenohladno pivo. Iznad svega je voleo Boga, i to je bio razlog što je drage volje prešao pola sveta da bi radio u Vatikanu. To je bio njegov poziv i bio je veoma zadovoljan. Ali, to nije značilo da ga nije mučila nostalgija. Kada je zazvonio telefon u njegovoj kancelariji, asistent mu je rekao da ga zove Nik Dajl. Ime mu nije zvučalo poznato, pa je kardinal Rouz upitao asistenta o čemu je reč. Asistent je slegnuo ramenima i odvratio da Dajl nije hteo da mu kaže. Zatim je dodao da Dajl govori s američkim akcentom. Dve sekunde kasnije, Rouz je podigao slušalicu. „Šta mogu da učinim za vas, gospodine Dajl?“ Dajl se osmehnuo čuvši teksaško otezanje u kardinalovom glasu. Beše to muzika za njegove uši. „Hvala što ste prihvatili moj poziv, Vaša eminencijo. Molim vas, zovite me Nik.“ „Hvala, Nik. Ali, samo ako ćete vi mene zvati Džo.“ „Može.“ „Dakle, iz kog ste dela Amerike?“ „Iz svih pomalo. Moj otac je bio trener fudbala univerzitetskim timovima,

tako da sam rastao u univerzitetskim kampusima, od Oregona i Pensilvanije, pa do Floride. Dosta vremena sam proveo i u Teksasu.“ Narednih nekoliko minuta razgovarali su o državi Usamljene zvezde, da bi Rouz potom upitao: „Dakle, šta mogu da učinim za vas? Moram da priznam da sam radoznao, budući da niste hteli ništa da kažete mom asistentu.“ „Oprostite zbog toga. Mislio sam da će biti najbolje da vam lično kažem.“ „Da mi lično kažete? To ne zvuči dobro.“ „Bojim se da i nije. Ja rukovodim Odeljenjem za ubistva pri Interpolu. Jedan vaš sveštenik je juče popodne nađen ubijen.“ Rouz je pokušao da sačuva pribranost. „Jedan od mojib sveštenika? Mislite, jedan od mojih asistenata?“ „Moguće“, priznao je Dajl. „Zato vas i zovem. Znamo ime žrtve i znamo da je radio u Vatikanu, ali imam problema da nađem dodatne...“ „Njegovo ime?“ zahtevao je Rouz. „Molim vas, recite mi njegovo ime.“ „Jansen. Velečasni Erik Jansen.“ S Rouzovih usana oteo se uzdah olakšanja, šapat koji je Dajlu rekao da kardinal nije poznavao ubijenog. „Kako se to dogodilo?“ „Raspeli su ga.“ „Bože moj mili!“ Rouz se prekrstio. „Kažete dasu ga raspeli?“ „Da, gospodine. Neko ga je kidnapovao, i potom prikovao za krst.“ „Kad? Gde? Zašto ja ne znam ništa o tome?“ Dajl je napravio grimasu. Nije znao na koje pitanje prvo da odgovori. „Koliko smo uspeli da zaključimo, otet je sinoć u Rimu. Odatle je odveden u Dansku, gde je ubijen.“ „U Dansku? Zašto u Dansku?“ „Ne znamo, gospodine. To je ono što sam se nadao da ću saznati. Vidite, moja je dužnost da prikupim što je moguće više podataka, ali naišao sam na izvestan otpor. Pokušao sam da pozovem nekoliko ljudi u Vatikanu, ali...“ „Sve ste mi rekli.“ Rouz je zaćutao, pokušavajući da smisli najbolji način da mu objasni. „Znam kakvi umemo da budemo kad su informacije posredi.

Zato verovatno i nisam čuo ništa o toj tragediji. U našoj zajednici, ljudi se nerado otvaraju.“ „Što je razumljivo, ali...“ „Neprihvatljivo. I u potpunosti se slažem s vama.“ Rouz je odmahnuo glavom, napola postiđen ovom situacijom. „Nik, da vam kažem šta ću da uradim. Lično ću se raspitati, ako se neko i nakostreši zbog toga, neka ga. Onog časa kad budem bilo šta saznao, kažem bilo šta, pozvaću vas.“ „Obećavate? Jer, već nam je nekoliko ljudi...“ „Da, Nik, obećavam. Pohvataću sve moguće konce. Imate časnu reč jednog Teksašanina.“ Dajlu je to značilo mnogo više od reči crkvenog velikodostojnika. * * * Džons beše opsednut misterijama, što je i bio razlog da postane detektiv. Neki ljudi vide čašu polupraznu, drugi napola punu. Međutim, Džons pokušava da provali ko je popio vodu. U svakom slučaju, Pejn se nije iznenadio kad je ovaj zgrabio fasciklu CIA. „Doktor Čarls Bojd diplomirao je arheologiju i lingvistiku na Oksfordu, a 1968. dobio je mesto predavača na Univerzitetu u Doveru. Prema ovome, postavili su ga 1991. za načelnika odseka... Čoveče! Pa ovo je šokantno!“ rekao je Džons. Menzeku to nije bilo smešno. „Čitajte dalje, gospodine Džons. Uveravam vas da ima i gore od toga.“ „Prokletstvo, Džone! Ovaj se nije šalio. Pogledaj ovo.“ Pejn se jedva odupro porivu da se osmehne kad mu je Džons dodao fotografiju doktora Bojda, snimljenu za vreme Niksonove administracije. Jednu od onih fotografija koja biva priheftana za nečiji lični dosije i ostaje tamo bez obzira na to koliko se neko trudio da je se reši. Bojd je na sebi imao sako od tvida i svilenu leptir mašnu, i najlošije sakrivenu ćelu koju je Pejn ikad video. Izgledala je kao pre fotografija u reklamama za umetke i perike.

„Da pogađam“, smejao se Džons. „Traži ga modna policija.“ „Ne“, oštro je odvratio Menzek. „On je glavni osumnjičeni u istrazi Interpola koja traje već dve decenije. Sve, od falsifikovanja i krijumčarenja, pa do krađe antikviteta. Ovaj tip radi sve radnje i to na vrlo visokom nivou. Ovog časa traže ga u više zemalja – Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Austriji i Španiji, između ostalih.“ „Pa što ga onda ne uhapse?“ začudio se Pejn. „Zato što je Bojd genije. Svaki put kad mu se približe, nađe načina da zamete trag. Svaki put. Kad vam kažem, ko da je vidovit.“ „Ili dobija informacije od nekog iznutra“, predložio je Džons. Pejn je bio istog mišljenja. „Okej, hajde da se pravimo da je sve što ste nam rekli o Bojdu tačno. I kakve sad to veze ima sa CIA?“ Menzek je upro prstom u fasciklu. „Dozvolite da počnem od Španije. Doktor Bojd je ukrao više dragocenih antikviteta koji pripadaju španskoj vladi, jedinstvene predmete koji nemaju cenu. Nepotrebno je naglašavati, spremni su da potegnu sva razumna sredstva da bi ih vratili. Na nesreću, jedini način da povrate svoje vlasništvo jeste da nađu doktora Bojda i nateraju ga da progovori. Zvuči lako, je 1' da? E pa dosad je uspeo da sakrije stotine predmeta Interpolu ispred nosa, a niko nema predstavu gde. A Španija se pribojava da se njeni artefakti neće više nikad pojaviti ukoliko Bojd slučajno nastrada u toj poteri za njim. Isto može da se kaže i za ostatak Evrope. Svi su se uspaničili. Svi. A panika je divna stvar, pogotovo za one koji umeju dobro da je iskoriste.“ „Čujte, sad sam se skroz pogubio. Kakve koristi može CIA da ima od toga?“ Menzek se nagnuo napred i nasmešio. Takav osmeh obično se može videti pored ključalog veštičjeg kotla. „Recite mi, gospodine Pejn, šta znate o CIA?“ „Znam kako se zove. Osim toga, pojma nemam.“ Pejn je pokazao prema Džonsu. „Bolje njega pitajte. U izvesnom periodu nalazio se u iskušenju da vam se pridruži.“ Menzek je delovao iznenađeno. „Ma, nemojte?“ Džons je potvrdno klimnuo. „Jednostavno rečeno, vi momci prikupljate

strane obaveštajne informacije, procenjujete ih i potom šaljete svoje teorije u Vašington, u jednoj od ovih elegantnih kartonskih fascikli.“ Menzek je ignorisao poslednji deo rečenice. „Razume se, to nije tako lako kao što zvuči. Ponekad su potrebne godine da bi se zadatak obavio. Na primer, možemo da prokrijumčarimo agenta u neku zemlju, pustimo da postane deo sistema, a potom da mnogo kasnije kontaktiramo, da bismo otkrili šta je sve saznao. Zato smo u određenim situacijama primorani da koristimo mnogo efikasnije tehnike, koje brže daju rezultate.“ Džons se iscerio. „Mučenje?“ „Znate za onu izreku, Ja tebi, ti meni. Eto, tako dobijamo neke od najvrednijih obaveštajnih informacija. Mi pružimo uslugu – oružje, keš, šta god – a zauzvrat dobijemo podatke.“ „Da pogađam, Di Džej i ja mu dođemo kao usluga“, progunđao je Pejn, shvatajući. „Ne obična usluga, velika usluga. Ako uhvatite Bojda, ne pomažete samo Španiji. Pomažete i nama, jer ćemo da ga držimo iznad Evrope kao imelu i videćemo ko će prvi da poleti da nas poljubi u bulju. Najbolje od svega je to što ne moramo da dovodimo u opasnost svoje operativce ovom misijom. Vi, gospodo, možete da odradite sav prljav posao umesto nas.“ „Aha, ako pristanemo. Vidite, još nešto me muči. Pretpostavljam da nema šanse da je španska vlada voljna da stavi naš dogovor na papir.“ „Tačno tako, gospodine Pejn. Neće biti nikakve papirologije. Tako je bezbednije.“ „Za koga? Šta ih sprečava da nas ponovo uhapse onog časa kad nađemo Bojda?“ Menzek je slegao ramenima. „A šta vas sprečava da odete kući onog časa kad napustite ovu ustanovu? Odgovor je ništa. Ali, reći ću vam jedno: mislim da Španija pokazuje mnogo više vere u vas nego vi u nju. S vašim vojnim iskustvom, momci, možete da nestanete ako hoćete i nema šanse da im neko dozvoli da dođu po vas u SAD. Prema tome, šta imate da izgubite? Prihvatite ponudu i pustiće vas da odete... Nemojte je prihvatiti i pustiće vas da trunete.“

* * * Policiji u Orvijetu nije se moglo verovati. Dokaz za to bio je grb grada na boku helikoptera. Ali, koliko je daleko mogla da seže zavera? Da li su Bojd i Marija smeli da imaju poverenje u policiju iz susedne varoši? To nisu mogli da znaju, stoga su se odlučili za dva sata dugu vožnju autobusom do Peruđe, grada s više od 150000 stanovnika, i da tamo potraže zaštitu mnogo brojnijih policijskih snaga. Smestivši se u zadnji deo autobusa, pogledali su kroz prozor u potrazi za trepćućim svetlima, naoružanim ljudima ili bilo čim sumnjivim. Ipak, osim bučnog auspuha autobusa, ništa nije narušavalo spokoj Orvijeta. Kad su najzad napustili atar Orvijeta i uputili se kroz ruralni pejzaž Italije, Bojd je konačno uspeo da se opusti. Disanje mu se vratilo u normalu. Obrazi su mu ponovo dobili boju. Grč u želucu počeo je da popušta, a srce je prestalo da mu bubnja u grlu. Odjednom ponovo pun energije, Bojd je izvadio cilindar koji je našao u katakombama i zagledao. Po njegovom mišljenju, nalaz katakombi bio je događaj koji će potresati arheološku zajednicu u narednim decenijama. Međutim, to otkriće bledelo je u poređenju s predmetom koji je držao u rukama. Ako rimski cilindar zaista sadrži ono što je verovao da sadrži, ceo svet će saznati za to, a ne samo šačica profesora iz sveta nauke. Naslovne strane širom planete. Bojdova slika na koricama svih časopisa. Pre no što ga je oduševljenje preterano obuzelo, shvatio je da mora da se uveri da li je obećano blago zaista unutra. Dok je Marija dremala na sedištu pored njega, podigao je cilindar do prozora, da vidi da li je prevideo nešto u pomrčini katakombi. S izuzetkom potpisa gravera, površina je bila potpuno glatka, bez brazdi i oštećenja. Oba kraja delovala su saliveno, kao da na metalu nema spojeva. Međutim, Bojd je znao da to nije slučaj. Artefakt iz Bata izgledao je isto tako saliveno, a ipak, nakon što ga je podvrgao seriji analiza, otkrio je da je jedan kraj pokriven s dovoljno metala da spreči prodiranje vazduha i vlage, ali nedovoljno da ne bude neprobojan. Kad bi samo imao šrafciger, probušio bi metalni vrh i potom skinuo ostatak kao što se skida gornji deo limenke s orasima. Očajan, Bojd je zagledao ispod sedišta, tražeći nešto čime bi načeo metal.

Potom je pretražio futrolu videokamere, ali sve kopče behu plastične, previše mekane za njegove potrebe. Prokletog mu pakla, pomislio je. Ovaj cilindar je ključ svega. Mora da postoji... Onda mu je sinulo. Upravo je promrmljao rešenje svog problema. Bojd je izvadio ključ iznajmljenog kamioneta i zabio vrh pod ivicu bronzanog cilindra. Metalna posuda zašištala je posle probijanja zaptivke, ispuštajući vazduh koji je dve hiljade godina bio zarobljen u njoj. Drhtavim rukama, gurnuo je ključ jače, a potom ogulio tanak sloj metala prema rubu. Ali ne do kraja. Nije nameravao da vadi dokument dok se nalazi u autobusu. Hteo je samo da se uveri da je svitak unutra. Da bi bolje video, Bojd je podigao svitak uvis, nadajući se da će mu sunce poslužiti umesto reflektora. Međutim, upravo kad je podigao otvor do visine očiju, nešto mu je poremetilo koncentraciju. Pejzaž koji je do maločas ravnomerno promicao pored njega usporio je do brzine puzanja. Kloparanje autobusa, zvuk vetra koji je hujao pored prozora i žamor saputnika takođe su se izgubili. „Marija!“ Bojd ju je energično prodrmao. „Probudi se! Stajemo.“ Ona smesta širom otvori oči. „Kako to mislite, stajemo? Gde se nalazimo?“ „Usred nedodije.“ Nekoliko puta je trepnula, a potom bacila pogled kroz prozor, pokušavajući da prepozna gde su. Nažalost, ceo taj kraj beše pun polja suncokreta i livada obraslih bujnom zelenom travom. Dokle god je pogled dosezao, nije se videlo ništa osim polja. Izvukavši se u prolaz između sedišta, krenula je prema vozaču, nadajući se da će videti neki putokaz ili oznaku udaljenosti, prema kojima bi mogla da odredi tačnu lokaciju. Na nesreću, jedino što je videla beše blesak trepćućih svetala. Stuštila se nazad do Bojda. „Blokirali su drum!“ Sva boja mu je nestala iz lica. „Traže nas! Znao sam!“ Marija je shvatila da je Bojd po svoj prilici u pravu. „Kako ja na to gledam, imamo dva izbora. Možemo da pokušamo da se izvučemo pričom, ili...“ Dohvatila je kvaku na vratima za slučaj opasnosti i otvorila ih. „Ili

možemo da se gubimo odavde što pre.“ Ne čekajući njegov odgovor, zgrabila je video kameru i izvukla se iz autobusa. Bojd je krenuo za njom, takođe izašavši napolje. „Šta sad?“ nervozno je upitao. „Kuda ćemo sad?“ Odšunjavši se do zadnjeg ugla autobusa, Marija je razgledala naokolo. „Do đavola! Ovde bi trebalo da bude još kola!“ Osvrnula se prema Bojdu. „Jesmo li skrenuli na neki sporedni put dok sam spavala? Više nismo na autoputu.“ „Nemam pojma, nisam obraćao pažnju. Proučavao sam cilindar.“ Tiho je progunđala. „Prokletstvo! Moraćemo trkom da spasavamo glave. To nam je jedina alternativa.“ Osmotrila je teren na obema stranama druma i shvatila da će polje suncokreta biti savršeno. „Ako uspemo da se zavučemo u suncokret, trebalo bi da se bez problema krijemo tamo dok ovi ne pretraže autobus i odu.“ Bojd je potvrdno klimnuo glavom, a potom stegao cilindar kao sprinter kad trči štafetu. „U redu, draga moja. Ti vodiš, ja te pratim.“ Duboko uzdahnuvši, Marija je jurnula iz skrovišta i uskočila u more zlatnih cvetova koji su rasli preko dva metra u visinu. Bojd ju je pratio kroz lavirint stabljika, jedva je nazirući dok je trčala kroz polje boje sunca. Vozač autobusa shvatio je da nešto nije u redu onog časa kad je dobio poziv. Za dvadeset i više godina koliko je proveo u kompaniji, ovo beše prvi put da ga je policija radiom obavestila da mora da promeni rutu. U prvi mah, pomislio je da se negde na autoputu dogodila saobraćajka ili neko zagušenje, ali kad je ugledao trepćuća svetla na sporednom drumu, beše mu jasno da je posredi nešto mnogo gore. Tražili su nekog od njegovih putnika. „Dame i gospodo“, objavio je na italijanskom, „molim vas, ne bojte se. Lokalne vlasti samo rade svoj posao. Siguran sam da ćemo vrlo brzo nastaviti put.“ „Jeste li sigurni?“ doviknuo je neko. „Zato što su jedan muškarac i žena upravo iskočili iz autobusa.“ „Iskočili?“ iznenadio se vozač. „Šta to pričate?“ Pre no što je putnik stigao da odgovori, jedan od policajaca iz blokade

podigao je „zolju“ na rame i opalio. Iz nje je, glasno zašištavši, poletela tromblonska mina, pokretana gasovima koji su sagorevali na temperaturi od preko 760° C, i zarila se u metalni hladnjak autobusa. Vatra se poput poplave razlila sredinom autobusa, sagorevajući sve na svom putu: sedišta, prtljag i ljude, doslovno im topeći kožu u jezivim plamenim mehurovima. Nekolicina nesrećnika koja je preživela eksploziju mine bauljala je slepo pipajući kroz crni dim, tražeći nekakav izlaz. Divlje su mlatarali rukama kroz polomljene prozore, pokušavajući da se provuku kroz rupe, iako su im kao britva oštre krhotine cepale lice i telo. Naposletku, jedan muškarac se prisetio i otvorio izlaz za slučaj opasnosti na zadnjem delu autobusa. „Ako me čujete“, vrisnuo je u dimnu zavesu, „dođite ovamo!“ Sekund ili dva kasnije, ugledao je sićušnu ženu kako se izvlači iz paklenog plamena, vukući gadno ispečenog muškarca čije je lice izgledalo kao da je uklonjeno letlampom. Prvi muškarac nije shvatao odakle joj snage, ali ipak je nekako uspela da dovuče nesrećnika do zadnjeg izlaza. „Još malo i izvukli smo se“, uveravao ju je dok im je pomagao da izađu. „Još samo malo.“ Pokušala je da mu zahvali, ali uspela je samo da se zagrcne i zakašlje. Ali, barem još uvek diše, pomislio je. Barem je uspela da se izvuče iz vatre i da usput spase još jednog putnika. Na neki čudesan način, njih troje uspelo je da preživi ovu tragediju. Barem dotad. Dok su se teturali udaljavajući se od autobusa, opazio je policajca u daljini i uzviknuo u njegovom pravcu, tražeći pomoć, ne shvatajući da ih je upravo policija i raketirala. Najmanji od policajaca pojurio je kao da hoće da im pritekne u pomoć, kao da hoće da ugasi vatru crevom s dugačkom mlaznicom koje je držao u rukama. Međutim, umesto da im pomogne, uradio je upravo suprotno. Zaustavivši se nekih petšest metara daleko od njih, policajac je spustio vizir na zaštitnom šlemu i pritisnuo okidač na bacaču plamena, poslavši u vazduh mlaz smrtonosnog polutečnog goriva. Hemikalija je briznula u zlokoban plamen, prekrivši žrtve poput napalma i sagorevši ih kao što sagore

kolačići od sleza koji upadnu u logorsku vatru. Bela koža mehurala se i crnela dok su lagano postajali deo sagorelog asfalta. „Rupa je zakrpljena“, progovorio je policajac u mikrofon, s osmehom na usnama. Utorak, 11. jul Dover, Engleska (130 kilometara jugoistočno od Londona) Pejn i Džons nisu bili od juče. Previše su misija preturili preko glave da bi ignorisali očigledno: u Menzekovoj ponudi nešto je smrdelo. CIA je bila globalna organizacija, s agentima i skrivenim vezama po celom svetu. Da je potraga za doktorom Čarlsom Bojdom legitimna, ni slučajno se ne bi obratili za pomoć dvojici autsajdera. Ipak, iz nekog razloga, Menzek je potegao čak u Pamplonu. Iz nekog razloga, hteo je da stvar obavi van kuće (tj. bez uplitanja personala CIA), tako da je na kraju odlučio da angažuje dva bivša MANIJAKA da uđu Bojdu u trag. Pejn nije bio siguran zašto je ovaj to radio, ali imao je nekih teorija o tome. Možda je Menzek želeo unapređenje i smatrao je da najveće šanse ima ako sopstvenim snagama uhvati traženog kriminalca? Ili se možda Bojd nekada davno zamerio Menzeku i ovo je bio Menzekov način da sprovede osvetu? Ili je možda, samo možda, posredi bilo nešto još očiglednije. Možda je Menzek hteo da se dočepa Bojda da bi mogao da proda pokradene antikvitete i strpa pare u džep? Na kraju Pejn i Džons ipak nisu uspeli da dokuče Menzekov motiv. Znali su samo da ima moć da ih u najkraćem mogućem roku izvuče iz zatvora, a njima je samo to bilo važno. Pored toga, računali su da će, čim se vrate u opticaj, imati više nego dovoljno vremena da istraže Menzeka, Bojda i ostalo što im je delovalo sumnjivo. Što se svodilo na otprilike sve povezano s ovim. Nakon što su prihvatili Menzekovu ponudu, Pejna i Džonsa su pustili da pokupe stvari, a potom ih ukrcali u helikopter i odveli iz Pamplone. Menzek im je usput ukratko izneo pojedinosti misije i rekao im kako da ga kontaktiraju pošto lociraju Bojda. Umesto da upotrebe telefon, trebalo je da aktiviraju nekakav hajtek radiofar, koji je izgledom podsećao na daljinski

upravljač za garažna vrata. Potom je trebalo da sede s mirom i sačekaju dolazak konjice. Dobro, sad, ne prave konjice. Njihova misija trebalo je da se obavi u potpunoj tajnosti, tako da je poslednje što im je trebalo bila gomila konja koja će ugalopirati u grad, kenjajući na sve strane, a sve pod vođstvom nekog kauboja koji će duvati u trubu. Takvo nešto moglo je da prođe za vreme gej parade, ali ne i prilikom operacije CIA. U svakom slučaju, helikopter je sleteo kasno uveče u Bordo, u Francuskoj, gde im je rečeno da će prenoćiti. Menzek im je uručio prepodnevni red letenja, a potom otišao s Baknerom da spasava svet ili tako nešto. Ostavši sami, Pejn i Džons bacili su se na telefoniranje. Prvo su pozvali Pentagon da se raspitaju o Menzeku i Bakneru, a potom i Univerzitet u Doveru, da bi dogovorili sastanak s Bojdovim asistentom. Engleska je manja od američke savezne države Alabame, a ipak se u njoj nalaze tri od najboljih evropskih univerziteta: Oksford, Kembridž i Dover. Prva dva su poznata, s dobrim razlogom. Oksford je najpoznatiji svetski univerzitet kada je reč o engleskom govornom području, koji može da se podiči time da su na njemu, između ostalih, nekad studirali i Džon Dan, Vilijam Pen, DŽ.R.R. Tolkin i Bil Klinton. Kembridž je osnovan više od jednog veka kasnije, a za njega su se odlučili ljudi poput Džona Miltona, princa Alberta, Isaka Njutna, Džona Harvarda i Čarlsa Darvina. Ipak, poslednjih godina mnogi se nerado odlučuju za neki od ta dva univerziteta, delom zbog toga što je politika prijema takva da se više gleda poreklo i društveni status kandidata nego školska svedočanstva. To, međutim, nije slučaj u Doveru. Osnovala ga je Elizabeta I, 1569, a ipak je imao petlje da odbije jednog pripadnika kraljevske porodice, jer taj ne beše dorastao njihovim školskim standardima. Ta epizoda, više od bilo čega drugog, katapultirala je status Dovera u sam vrh akademskog sveta, napravivši od njega visoku školu za koju se odlučuju pripadnici nekih od elitnih porodica u Velikoj Britaniji. To je barem bilo ono što je Džons pročitao na internetu dok je prikupljao podatke koji su im bili neophodni za put. Sledećeg jutra otputovali su avionom u London, gde su preseli u ekspresni voz do stanice Viktorija, na kojoj su se ukrcali u lokalni voz za Dover. Od železničke stanice u Doveru samo ih je kratka šetnja delila od

kampusa, u kojem su imali sastanak, dogovoren za kasno popodne, s asistentom doktora Bojda, živahnim mladim čovekom po imenu Rupert Penster. Bili su sigurni da će im ponuditi čaj, iako je napolju bilo sunčanih dvadeset pet stepeni. Da bi se pripremili za sastanak, Pejn i Džons odlučili su da se tamo pojave malo ranije i obave malo samostalnog istraživanja. Odsek za arheologiju bio je deo Kinsijevog koledža, jednog od trideset tri koledža koji su činili Univerzitet u Doveru. Bio je smešten u severozapadnom uglu kampusa, podaleko od prostranog travnjaka koji je povezivao univerzitetske zgrade. Bojdova kancelarija nalazila se na drugom spratu građevine koju je, inače, projektovao najveći engleski arhitekta, ser Kristofer Ren. Bila je sva u zasvođenim tavanicama i potpornim polulukovima, i imala je najveća vrata koja je Pejn ikad video. Srećom, masivne hrastove vratnice behu opremljene modernim bravama, koje je Džons obio u roku od trideset sekundi. „Posle tebe“, rekao je, gurnuvši vrata. Nije bilo potrebe da pale svetla, budući da je sunce prodiralo kroz veliki broj prozora u zastakljenim polukružnim nišama koje su tekle celom dužinom zida. Bojdov sto nalazio se na drugom kraju prostorije, pored tri ormana za spise i niza polica s knjigama. Pejn se nadao da će naći kompjuter sa Bojdovim beleškama i rasporedima, ali izgleda da je Bojd bio proizvod drugačije generacije, jer baš ništa u prostoriji nije bilo savremeno. Čak je i časovnik izgledao kao da ga je konstruisao Galileo. Ormani za spise behu zaključani, pa je Pejn pustio Džonsa da izvede svoju čaroliju, dok se on sam posvetio pretraživanju Bojdovog radnog stola. Pronašao je uobičajeni asortiman kancelarijskog pribora i raznoraznih drangulija, ali ništa što bi mu pomoglo u potrazi. Zatim se okrenuo policama s knjigama. Bile su krcate knjigama o Rimskom carstvu, arheološkim iskopavanjima u Italiji i ranom latinskom lektirom. „Prvi je gotov“, pohvalio se Džons. „Slobodno ga pretrkeljiši čim stigneš.“ „Odmah ću. Ovde nema ničega osim knjiga o Italiji. Da vidimo: imamo Rim, Veneciju, Napulj i Milano.“ Džons se koncentrisao na drugu bravu. „Čuj, nema tu ničega čudnog.

Hoću da kažem, onaj intervju na 'Historiju' bio je na temu Rimskog carstva. Reko bih da mu je to specijalnost.“ „Bila je“, začulo se s praga kancelarije. „Isto kao i privatnost, što je i razlog što su mu ormani zaključani. Što su bili zaključani, bolje rečeno.“ Pejn je pogledao Džonsa, a ovaj njega, i obojica su osetili kako im se krv povlači iz lica. Odjednom im se učinilo da znaju kako je bilo Vinoni Rajder kad su je uhvatili da krađe u radnji. „Slušajte“, rekao je Pejn, „nismo...“ „Nema potrebe“, prekinuo ga je džentlmen aristokratskim akcentom. Bio je u svojim ranim dvadesetim, a na sebi je imao crveni fudbalski dres, sa sve štitnicima za golenjače i flekama od trave. Na levoj strani grudi nalazio mu se grb Dovera. „Ovo zaista nije moja stvar. Došao sam samo da telefoniram nekim prijateljima. Naravno, ako nemate ništa protiv?“ „Ne, samo izvolite“, odvratio je Pejn, napola ošamućen. Mladić ih je upravo zatekao na delu u tuđoj kancelariji, a sad ih pita sme li da telefonira. Gospode, ala su Englezi učtiv svet. „Uzgred“, rekao je mladić, „pretpostavljam da ste me vi sinoć nazvali i tražili da se sastanemo. Kad bih znao šta tražite, možda bih mogao da ubrzam vašu potragu?“ Pejn je pogledao Džonsa i video da se ovaj ceri. Bogovi detektiva su ih očigledno štitili. „U stvari“, odvratio je Pejn, „postoje neke stvari o kojima bismo hitno morali da porazgovaramo s doktorom Bojdom, a vreme je od presudnog značaja. Imate li ideju gde bismo mogli da ga nađemo?“ „Dakle, uveravam vas da se ne nalazi u tom ormanu.“ Pejn je čekao da se klinac osmehne, ali ovome je nekako uspevalo da ostane ozbiljan. „Poslednje dve ili tri nedelje nalazi se u Italiji, u oblasti Umbrije, konkretno, u mestu Orvijeto. Planirao sam da provedem leto tamo, sve dok mi Čarls nije rekao da ću biti korisniji ovde kod kuće. Složićete se, zar ne, da to baš i nije izraz poverenja?“ Ogorčenost u mladićevom glasu rekla im je sve što je trebalo da znaju. Bio je besan na doktora Bojda, pa je odlučio da mu se osveti tako što će mu nakarikati telefonski račun i pomoći njima dvojici. „Znate li gde je odseo?“ upitao je Džons.

Odmahnuo je glavom. „Orvijeto je malo mesto. Ne bi trebalo da vam bude teško da ga nađete.“ Uzeo je s police jednu od knjiga čiji je autor bio Bojd. „Znate li kako izgleda?“ Pejn je potvrdno klimnuo. „Imamo jednu fotografiju, ali iz Čerčilovog vremena.“ „Najverovatnije iz oksfordskog godišnjaka. Čudi me da je uopšte pristao da pozira za tu priliku. Prilično nerado se fotografiše.“ Klinac je okrenuo knjigu i pokazao im fotografiju na zadnjoj korici. Sigurno je bila snimljena za vreme jednog od Bojdovih predavanja, jer je stajao ispred table, s pokazivačem u rukama. Lice i grada izgledali su umnogome isto, samo trideset godina starije. Jedino što se promenilo bila je frizura. Konačno se opredelio za ponosnu ćelu, umesto da pokušava da je sakrije prebačenim pramenovima kose. „Voleo bih da je pročitam“, rekao je Džons. „Hoće li vam smetati da je zadržim?“ upitao je Džons. „Ni slučajno. Ne libite se da uzmete sve što vam se dopada.“ Klinac je zapisao svoj broj na ceduljici i dao je Džonsu. „Ako budete imali još nekih pitanja, molim vas, ne oklevajte da me pozovete.“ „Nećemo“, rekao je Pejn. „A sad, ako nemate ništa protiv, zamolio bih vas za jednu uslugu.“ Klinac se osmehnuo. Bio je to podmukao smešak. „Kad budete iznenadili Čarlsa u Orvijetu i uradili mu šta god već nameravate da mu uradite, molim vas, recite mu da ga je pozdravio Rupert Penster Četvrti.“ * * * Nik Dajl je znao da će kardinal Rouz ispuniti obećanje i da će mu se javiti, ali sumnjao je da će za dvadeset četiri sata uspeti da sazna bilo šta značajno. Hvala nebesima, kardinal Rouz bio je pun iznenađenja. „Evo šta mogu da vam kažem“, rekao je Rouz preko telefona. „Otac Erik Jansen je u Vatikan došao pre osam godina, iz male župe u Finskoj. Po dolasku ovamo obavljao je više dužnosti, od administrativnih do duhovničkih, ali ništa što bi se po nečemu izdvajalo, sve do pre godinu

dana.“ Dajl se nagnuo napred. „Šta se tada dogodilo?“ „Premešten je na novi položaj, u Papsku biblijsku komisiju.“ „Da bi radio šta?“ Rouz je uzdahnuo. „Nisam sasvim siguran. Možda, da sam imao više vremena.“ „Čuo sam za PBK, ali ne znam ništa konkretno o njoj. Šta mi možete reći?“ „Odakle da počnem? Dakle, prisutna je od početka veka. Prošlog veka. Negde od 1901. ili 1902. Osnovao ju je papa Lav XIII i koristio za krucijalna tumačenja Svetog pisma.“ „Na primer?“ „Pre par godina objavili su studiju o korelaciji jevrejskih Svetih knjiga i Biblije, u nadi da će to dovesti do približavanja dveju grupa.“ Dajl se počešao po bradi. „Zvuči kontroverzno.“ „U pravu ste, što se toga tiče. Mada, kad god Vatikan promeni tumačenje Svetog pisma, to obavezno izazove uzbuđenje.“ „Prema tome, PBK je kao američki Vrhovni sud. Njena reč je poslednja.“ Rouz se osmehnuo čuvši poređenje. „Pretpostavljam da ste u osnovi u pravu – s tim što je PBK mnogo sporija. Uzmimo tu hebrejsku studiju. Trebalo im je deset godina da sastave saopštenje.“ „Deset godina? Tu se dugo čekaju odgovori.“ „Kad imate posla s Rečju Božjom, ne želite da pravite greške.“ Dajl je odmahivao glavom, istovremeno zapisujući nešto. „Imate li nekih saznanja o tome čime se sada bave?“ „Žao mi je. To je dobro ćuvana tajna koju zna samo nekolicina odabranih.“ „Da li je Jansen mogao biti jedan od njih?“ „Većina članova komisije su vatikanske starešine, ljudi stariji čak i od mene. Sumnjam da bi se među upućenima mogao naći tako mlad član naše zajednice.“ „Ipak, radio je za njih.“ Dajl je zurio u svoj pano, usredsredivši se na

fotografiju velečasnog Jansena snimljenu na mestu zločina. Izgledao je premlado za položaj u tako važnom odboru. „Da li je možda mogao da bude nečiji asistent? Mislim, pomenuli ste da je imao iskustva u tim stvarima.“ Rouz je klimnuo glavom. „To bi bilo logičnije od uloge duhovnika.“ „Može li biti da je njegova nacionalnost odigrala neku ulogu? Ima li u komisiji nekog iz Finske?“ „Mogu da proverim.“ „Budite dobri pa vidite usput ima li i Danaca. Još uvek ne znamo zašto je Jansen odveden u Dansku. Možda je to bila nekakva poruka za PBK.“ „Mislite da je to moguće?“ upitao je Rouz. „Činjenica je da je Jansen radio za jedan od najmoćnijih odbora u Vatikanu. To je sasvim dovoljan razlog za sumnju da je njegova smrt imala neke veze s poslom koji je obavljao. Dodajte tome činjenicu da je raspet i da je ubica u poruci citirao Bibliju i, eto, jasno vam je na šta ciljam.“ „Samo malo! Kako to mislite da je ubica citirao Bibliju?“ Dajl se osmehnuo. Rouz je zagrizao mamac. Istina je bila da je nastojao da zaštiti Crkvu od autsajdera, pribojavajući se da će, ako to dospe u medije, svi verski fanatici u svetu početi da mu postavljaju pitanja na koja neće umeti da odgovori. Međutim, Dajl je isto tako znao da će, u nameri da od Rouza izvuče poverljive informacije, morati da otkrije i poneku svoju. Ništa veliko, tek toliko da zaliči na davanje, umesto samo na uzimanje, uzimanje, uzimanje. Stoga je rekao: „Džo, mogao bih da se nađem u velikoj neprilici zbog ovoga što ću vam reći. Ako mi obećate da ćete ćutati...“ „Imate moju reč, Nik. Sve ostaje među nama. Kunem se.“ Dajl je klimnuo glavom, zadovoljan. „Ubica je ostavio poruku koja glasi: 'U IME OCA.' Prikovanu za vrh krsta, iznad žrtve, baš kao natpis iznad Hrista.“ „Ali, zašto?“ jeknuo je kardinal. „Zašto bi uradio tako nešto?“ „Nismo sigurni, Džo, zaista nismo. Zato mi je i potrebno da saznam sve o velečasnom Jansenu. O njegovim dužnostima, neprijateljima, tajnama. Jedino tako možemo da sprečimo ubice da ponovo napadnu. Jedino tako možemo da spasemo živote.“

„Gospode! Mislite da će ponovo ubiti?“ „Da, i ne bih se čudio ako budu sledili isti obrazac.“ „Mislite na još sveštenika?“ „Ne, Džo, mislim na još raspinjanja.“ Račadapisek roud, Bangkok, Tajland Radž Narajan je celog života bio razmažen. Otac mu je bio moćan čovek u Nepalu, što beše činjenica koju je Narajan nabijao na nos svakom ko bi mu se isprečio na putu. Razume se, njegov život imao je i svojih mana – među kojima je najveća bila ta što nije mogao da uradi baš ništa a da to ne postane nacionalna vest. Stoga je Narajan, kad god bi osetio potrebu da bude nevaljao, morao da ode iz Nepala zarad anonimnosti koju mu je pružala strana zemlja. Ovo je bila jedna od takvih zgoda. Račadapisek roud je s obeju strana oivičen noćnim klubovima, otmenim hotelima i nekim od najboljih restorana u Aziji, ali Narajanu ništa od toga nije bilo važno. Na dvosatno putovanje avionom do Bangkoka upućivao se svakog meseca iz jednog jedinog razloga: svetski čuvenih salona za masažu. U rasponu od pet blokova, bilo ih je više od dvadeset. U svakom od njih ugađali su potrebama stranaca, muškaraca koji su za jednu noć bili spremni da potroše više keša nego što je prosečan radnik na Tajlandu mogao da zaradi za godinu dana. Narajan je bio zgodan muškarac u svojim ranim tridesetim godinama. Kosa crna kao ugalj, tamne oči i više samouverenosti od Muhameda Alija. Već je više puta dolazio u Bangkok i spiskao u Kejtinom klubu toliko para da je menadžer bio spreman da isprazni salon svaki put kad je Narajan bio u gradu. Sedeo je i pijuckao Bombaj martini dok su devojke, u cipelama s visokim štiklama i kratkim negližeima, zauzimale mesta u akvarijumu, galeriji koja se nalazila iza debelog stakla. Većinom su bile istočnjakinje, ravnomerna mešavina Tajlandanki, Korejki, Kineskinja i Japanki. Ipak, najtraženije žene u Bangkoku bile su Azijatkinje s porcelanskom kožom, jer im je davala izgled čistote, premda ništa ne bi moglo biti dalje od istine.

Međutim, u ovom svetu, samo je izgled bio važan. Žene su svrstavane u četiri kategorije: normalne, super, povremene i modeli – prema tim pravilima određivano je koliko će biti plaćene za svoje usluge. Normalne devojke bile su najjeftinije i obuhvatale su dame tamne kože, starije od dvadeset pet godina ili s kojim kilogramom viška. Ali, nijedna nije bila ružna. Ponekad je njihova jedina mana bio neki sićušan ožiljak, koji im je umanjivao cenu i status. Super devojke, s druge strane, nisu morale da budu supermodeli, pod uslovom da su prošle obuku iz umeća „supermasaže“, tehnike sapunanja celog tela koja se obavljala na velikim gumenim strunjačama i koja se na Tajlandu smatrala umetnošću. Tu obuku prolazile su na specijalnim tečajevima koje su držale Tajlandanke prestare za rad u klubovima. Za mnoge strance, sam čin je bio u toj meri erotičan da su sedali u avion za Bangkok samo da bi ih tamo okupali u sapunici. Povremene devojke bile su nepostojan deo grupe. Dolazile su i odlazile po volji. Neretko su radile u više klubova u toku jedne noći. Obično su sedele za šankom, nadajući se da će zapasti za oko nekom strancu i uspeti da ga ubede da im plati piće koje će na kraju dovesti do nečega više. Ali, Narajana nisu zanimale normalne, super ni povremene devojke. Po njegovom mišljenju, nisu bile dostojne njegove pažnje niti njegovog porodičnog semena. Jedina grupa koja mu je bila važna behu modeli. One su bile krem tog društva. Najbolje među najboljima. Toliko zanosne da su se mnoge od njihjdikale za američke časopise kao što su Pentbaus ili Šeri. Narajan jednostavno nije mogao da im odoli. Bile su prelepe. Način na koji su se šepurile i prele pod svetlošću reflektora. Način na koji su mu se osmehivale kroz staklo i gledale ga kao da je jedini muškarac na svetu. Način na koji su se nežno milovale, nestašno trljajući konture i otvore na svom telu, dok su im svilene spavaćice visile na ramenima poput rose na lotosovom cvetu. Bilo je u načinu na koji su se kretale nečega što je snažno delovalo na njega, u samoj srži njegovog bića. Povukao je dugačak dim iz cigarete, a zatim ga izduvao kroz nos poput gladnog zmaja. Beše već naredio da sklone „krmače“ iz akvarijuma i sada se

koncentrisao na dvadeset žena koje su stajale pred njim, pokušavajući da dokuči koja bi ga najbolje zadovoljila. Svaka od njih imala je broj prikačen na haljinu, kao da učestvuje na izboru za mis. Međutim, u ovom slučaju, pobednica nije dobijala tijaru ili zvučnu titulu Mis Tajlanda. Dobijala je svežanj novčanica i muško društvo tokom naredna dvatri sata. Prošlo je nekoliko minuta dok se Narajan nije odlučio. Proučavao je svaku od devojaka, pokušavajući da zamisli šta će mu raditi i šta će on njoj raditi zauzvrat. Nema potrebe naprečac donositi tako kritično važnu odluku. Kad je konačno bio spreman, klimnuo je glavom u pravcu upravnika koji je poput preterano revnosnog batlera potrčao prema njegovom stolu. Taj nagli pokret uznemirio je Narajanove telohranitelje, koji se behu smestili pored dva glavna izlaza, spremni da reaguju na bilo šta. Jedan od njih izvukao je pištolj iz futrole i naciljao. Taj postupak bio je Narajanu u toj meri neprijatan da je naredio telohraniteljima da izadu iz kluba i zapretio da će ih ubiti ako se Vrate pre no što bude gotov. Upravnik, koji je dobro poznavao Narajanovu narav, prirnio je ispad smireno. Štaviše, to beše glavni razlog što je lično posluživao Narajana. Znao je šta može da očekuje od svog najboljeg klijenta. „Vaš omiljeni apartman je spreman, kao i uvek. Jeste li se odlučili za pratilju?“ Narajan je ugasio cigaretu pritisnuvši je o sto. „Hoću ih sve. Na celu noć.“ Okrugli krevet nalazio se na sredini sobe, nedaleko od đakuzija punog vruće vode. Para je prekrivala ogledala kojima behu obloženi zidovi i tavanica, što je razočaralo Narajana. Voleo je da se gleda dok leži među modelima čija se uljem namazana tela uvijaju preko njega kao napaljene zmije, na smenu ga milujući i ljubeći na prava mesta. U tim trenucima osećao se kao kralj. Narajan se iščekujuće osmehivao dok je skidao košulju. Bacio ju je na sofu, na koju su ubrzo doletele i njegove pantalone i bokserice. Bio je to jedan od malobrojnih trenutaka kad je dozvoljavao sebi da bude ranjiv, zbog čega je sve bilo još uzbudljivije. Bez telohranitelja, bez oružja, bez odeće. Bez ikakve zaštite osim kondoma. Stavio je CD, a zatim podesio svetla na obližnjoj komandnoj tabli, prigušujući ih malo po malo sve dok svetlost u sobi nije podsetila na suton.

Začuo je tiho kucanje na vratima i rekao im da uđu, uputivši se istovremeno prema kupatilu. Pošto je bio redovan klijent, devojke su tačno znale šta da rade. Ulazile su, svlačile se i legale na krevet kao šlag na tortu. Barem onoliko njih koliko je moglo da stane. Ostale su stajale u blizini, čekajući da uskoče čim ih pozove. Narajan je čuo korake u apartmanu i srce je počelo da mu udara kao ludo. Uronio je dlanove u lavabo i ispljuskao lice hladnom vodom, pokušavajući da obuzda uzbuđenje koje je osećao. Čekao je ovaj trenutak još od poslednjeg putovanja u Bangkok. Oseao se kao najmoćniji čovek na svetu. „Jeste li spremne?“ doviknuo im je na tajlandskom jeziku. „Jer ja dolazim!“ Žena koja je stajala na pragu bila je zanosno lepa – i potpuno gola. Isto kao i sledeća, isto kao i ona iza nje. Narajan je pipao sve žene koje su prolazile pored njega, hvatajući ih za grudi, za zadnjicu, ali ne propuštajući da im dodirom pokaže da je do kraja noći on gazda i da može da radi šta god mu se prohte. Počeo je tako što je bacio njih pet na krevet i isprskao ih uljern s mirisom jasmina, u dovoljnoj količini da podmažu svako skrovito mesto i otvor koji bi tokom noći mogao poželeti da istraži. Kad je najzad bio sasvim siguran da sve njegove lepotice blistaju kao cvetovi lotosa, zaleteo se i skočio među njih kao malo dete. Devojke su cičale od ushićenja – uglavnom glumljenog – gamižući duž njegovog tela, mažući ga uljem i dovodeći ga do punog uzbuđenja. Potom su se smenjivale zadovoljavajući ga na najrazličitije načine. Sat kasnije, kad se umorio od prvih pet žena, naredio im je da se operu i promene posteljinu. Za to vreme, ušao je u đakuzi, zajedno s još četiri devojke koje su dotad sedele sa strane i posmatrale. Narajan je naložio jednoj od njih da mu sedne u krilo i opere mu kosu, dok mu je druga otpozadi masirala vrat. Ostale dve su mu na smenu masirale stopala i noge, sve vreme mu pričajući koliko je zgodan i koliko ih uzbuđuje. Međutim, požuda je iščezla kad su kroz vrata nahrupila četvorica muškaraca s kapuljačama na glavama i s vojničkom efikasnošću jurnula prema đakuziju. Jedan od muškaraca uperio je pištolj Narajanu u glavu, naredivši mu da miruje, dok su ostali okupili gole devojke i saterali ih u

kupatilo. Zadatak je bio teži nego što se činilo, jer je većina žena bila namazana uljem ili mokra od vode iz kade, usled čega su pločice na podu bile klizave poput zamrznutog jezera. Devojke su vrištale, plakale. Klizale su i padale u svim pravcima. Naposletku su do kupatila stigle četvoronoške, kongakolona golih zadnjica koja se vukla ka zadnjem delu sobe. Prizor bi bio komičan, da nije bilo ledenih pogleda četvorice muškaraca i pištolja uperenog u Narajana. Muškarci se nisu smejali, nisu čak ni gledali povorku golih devojaka. Umesto toga, držali su položaje, onako kako su bili i obučeni. Šibanje se nije odigralo tamo. Mesto je bilo previše javno, a Narajanovi telohranitelji previše blizu. Umesto toga, muškarci su ga odveli u udaljen bungalov, izvan turističke gužve u Račadapisek roudu, a opet dovoljno blizu da brzo obave posao. Počeli su tako što su vezali Narajana licem prema ramu kreveta, začepivši mu usta i raskrečivši mu ruke i noge, tako da im beše izložen na milost i nemilost. Muškarac s pištoljem zadenuo je oružje za opasač i izvukao kandžiju, kratak bič koji se sastojao od tri kožna kaiša čiji su se krajevi završavali olovnim kuglama. Beše to isto oružje kao ono upotrebljeno za bičevanje Hrista, ono koje mu je pokidalo leđa kao motorna testera, ono koje mu je oduzelo snagu mnogo pre no što su ga prikovali za krst. Isto će učiniti i Narajanu. Prvi udarac dotakao mu se mesa uz jeziv pucanj, praćen Narajanovim stravičnim prigušenim kricima, a ipak, nije bilo opasnosti da će zvuk privući bilo koga. Lepljiva traka ga je većim delom prigušivala, a bungalov je bio izolovan tako da nisu strepeli od neželjenih posetilaca. Sledećih nekoliko minuta, muškarac je bičevao Narajana, ranjavajući mu noge, ramena i leđa sve dok mu koža nije naposletku popustila i pocepala se kao pakpapir. Krv je curila iz vena i kapilara u površinskom sloju kože, da bi potom šiknula kad su novi udarci prosekli arterije u mišićima ispod nje. Baš kao pre dve hiljade godina. Baš kao Hristova smrt. Posle izvesnog vremena, Narajan se onesvestio od bola, ali ne pre nego što mu je koža na leđima visila poput pocepane zastave, svaka krpa

natopljena grimiznocrvenom bojom. Ipak, to je bio samo početak. Stvari će postati gore. Mnogo gore. I neće prestati sve dok svet ne bude čuo kompletnu poruku. Sreda, 12. jul Orvijeto, Italija Pejn i Džons uhvatili su ranojutarnji let iz Londona, da bi par sati kasnije sleteli u Rim. Dok su još bili u vazduhu, Pejn je telefonirao jednom od direktora „Ferarija“, koji je već odavno pokušavao da ga nagovori da kupi jedan od njihovih najnovijih modela, i zamolio ga za uslugu. Kad si u Rimu, računao je Pejn... dobro, ostalo znate. U svakom slučaju, – nakon oto su uzeli prtljag ugledali su zemljaka kicoškog izgleda, u još kicoškijem odelu, koji je držao tablicu s Pejnovim imenom na njoj. Tip ih je privio na grudi kao da su mu rod rođeni, uzeo njihove torbe i potom brzim koracima krenuo niz hodnik. Dva minuta kasnije, otključao je sporedna vrata i poveo ih do VIP parkirališta, punog limuzina i luksuznih automobila. U razgovoru s prijateljem iz „Ferarija“, Pejn je rekao da želi nešto brzo, ali ne preterano upadljivo. Može i neki stariji model, koji nije previše prešao. Nepotrebno je naglašavati, nešto mora da se izgubilo u prevodu, jer je Mario pristao ispred njih u najkicoškijim kolima koja je Pejn u životu video. Gancnov, jarkocrven „enco ferari“, iz ograničene serije, dovezen pravo iz izložbenog salona. Džons je ispustio glasan uzdah, koji je možda bio propraćen i semenom tečnošću, ali Pejn nije imao želje da proverava. „Džone“, jedva je izgovorio, „znam šta bih voleo da dobijem za Božić.“ Mario je otvorio vrata koja su se dizala poput krila i pružio ključeve. „Ko želi da vozi?“ Pejn je pogledao „enca“ i počeo načas da mašta o motoru sa 650 konjskih snaga i 12 ventila. Otreznio se, međutim, shvativši da nema šanse da udene svojih 195 centimetara na vozačko sedište. Stoga se okrenuo Džonsu i rekao: „Srećan Božić.“ „Ti to ozbiljno?“

„Nemoj previše da se oduševljavaš. Nisam ti ga kupio. Samo te puštam da voziš.“ Džons je pritrčao kolima, diveći se unutrašnjosti, dok je Mario dodao Pejnu papire za najbrži iznajmljeni automobil u istoriji. Pejn je bio na svim svetskim kontinentima, uključujući i putovanje na Antarktik, na kojem mu se dupe toliko smrzlo da je docnije izgubio opkladu protiv generala sa tri zvezdice na fudbalskoj utakmici između pešadije i mornarice. Ipak, nije mogao da se seti da je ikad video nešto slično italijanskom pejzažu. Idilična lepota talasastih brežuljaka, udružena s antičkom arhitekturom, prosto mu je oduzimala dah. Orvijeto se nalazi oko sto kilometara severozapadno od Rima, što je značilo da su put mogli da pređu za deset minuta, da je Džons nagazio na gas. Međutim, toliko su uživali u vožnji da su je rastegli na više od sata. U daljini, svetlosiva stena 275 metara visokog platoa dizala se iznad tla poput ogromne pozornice, uramljujući Orvijeto naspram pozadine od sedefastih oblaka i iznad mora maslinovih krošnji u dolini. Džons je uočio odličan odbrambeni položaj gradića na zaravnjenom bregu, kao i jedinstvenu nijansu koja je dominirala njime. „Kladim se da je ovo nekad bilo utvrđenje. Vidiš kako se građevine stapaju s površinom kamena? Sagrađene su od kamena sličnog sedri, što znači da se grad iz daljine skoro i ne vidi. Baš kao antička Mikena.“ Parkirali su ferari na samom zapadnom rubu Orvijeta, da ne privuku pažnju meštana. Posle toga nisu imali određen plan akcije, tako da su prosto odšetali niz prvu ulicu koju su videli, napasajući oči arhitekturom dok su prolazili ispod niza lukova. Premda pomalo oronule, građevine su zadržale oblik i posle viševekovne upotrebe. Uveličavale su privlačnost varošice i dopuštale čoveku da zaviri u davno prošlo vreme. Jedini pljusak boja dolazio je iz žardinjera koje su visile na svim prozorima – žardinjera punih ružičastog, ljubičastog, crvenog i žutog cveća – i debelih naslaga bršljana na zidovima pojedinih kuća. „Gde su ljudi?“ upitao se Džons. „Nisam video živu dušu otkako smo izašli iz kola.“ Nije bilo automobila, nije bilo trgovaca, nije bilo dece koja se igraju na popodnevnom suncu. Jedini zvuk koji su čuli beše bat njihovih koraka. „Je 1'

Evropljani imaju popodnevnu siestu?“ „Neki Italijani možda imaju, ali sigurno ne ceo grad. Nešto se dešava, to je sigurno.“ Pet minuta kasnije, otkrili su i šta. Prošavši kroz dugačak, zasvođen tunel, izbili su na piazzu na kojoj su se tiskale stotine ljudi. Svi su stajali pognutih glava, okrenuti ka ogromnoj katedrali koja je delovala kao da ne pripada ambijentu varošice. Umesto da se stapa sa svetlosivom obojenošću Orvijeta, gotička crkva opredelila se za suštu suprotnost: fasada s tri zabata beše ispunjena freskama duginih boja koje su prikazivale prizore iz Novog zaveta. Freske su okruživali niz rukom klesanih bareljefa i četiri ižlebljena stuba. Urnešavši se u gomilu, Pejn nije znao šta pre da gleda: crkvu ili ljude. Nije nikad video zdanje s upečatljivijom spoljašnjošću, a opet, bio je svestan da su došli zbog doktora Bojda i da bi trebalo da pretražuju lica u gomili u nastojanju da ga nadu. Njihova potraga trajala je nekoliko sekundi, sve dok zvuk zvona u ruci crkvenjaka koji je stajao na stepeništu crkve nije označio kraj ceremonije. Na nesvakidašnji način, veoma tiho, građani Orvijeta vratili su se svojim svakodnevnim poslovima. „Jebo te, šta je ovo? Svi izgledaju ko zombiji.“ „Ne svi.“ Džons je pokazao prema gojaznom muškarcu koji je stajao nekih petšest metara odatle i fotografisao prizor. „Onaj tip izgleda kao turista. Možda on može da nam kaže šta smo propustili.“ Oprezno su mu prišli, nadajući se da će uspeti da pogode koje je nacionalnosti pre no što zapodenu razgovor s njim. Vonjao je vrlo evropski, ali su majica s amblemom Univerziteta u Nebraski, okrzan šešir s logom „Džona Dira“ i kargo bermude govorile da je Amerikanac. Isto kao i stomak, koji mu se poput džaka s peskom presipao preko opasača. „Izvinite“, obratio mu se Džons, „govorite li engleski?“ Muškarčevo lice se ozarilo. „Jakako, pakla mu! Zovem se Donald Barns.“ Imao je ravan naglasak stanovnika Srednjeg zapada i kovački stisak ruke, po svoj prilici stečen istiskanjem kečapa na sve što je jeo. „I baš mi je milo što ga još neko govori. Ginem od želje da ko čovek popričam s nekim.“ „To vam je problem sa stranim zemljama“, našalio se Pejn. „Svi govore

stranim jezikom.“ „To je samo jedan od problema. Otkako sam stigo, stalno nalećem na neka sranja.“ Eto, a bojali su se da neće saznati ništa. „Pa, šta smo to propustili? Kao da se ceo grad sjatio ovamo.“ Barns je potvrdno klimnuo glavom. „Sa'ranjivali su lokalnog policajca koji je poginuo u nesreći u ponedeljak.“ „U kakvoj nesreći?“ upitao je Džons. „Mi samo što smo stigli u grad.“ „Znači da ste propustili vatromet. Jebena rabota, ja kad vam kažem. Veliki helikopter pao je na parkirani kamionet dole u podnožju brda.“ Pejn je tiho zviznuo. „Ma, šta kažete? A jeste li videli kad se to desilo?“ „Jok, al' me prokletinja zato dobro zdrmala. Eksplozija je bila tol'ko jaka da se cela prokleta varoš tresla. Pomislio sam da je proradio Vezuv il' tako nešto.“ Džons je razmislio o ovome što su upravo saznali. „Znam da će vam zvučati čudno, ali čiji je bio taj kamionet? Hoću da kažem, je 1' se javio vlasnik?“ Barns je pogledao u Pejna, a zatim ponovo u Džonsa. „Otkud znate da ne znaju čiji je bio? Panduri traže vozača, raspituju se po celoj varoši je 1' ga neko vido.“ „Pa, jeste li ga videli?“ upitao je Džons. Slegao je ramenima, od čega su mu se na vratu formirali valjčići sala. „Nit oni znaju kako taj izgleda, nit ja, pa kako onda, kog andraka, da znam da 1' sam ga vido?“ Ovo što je rekao zvučalo je sasvim logično, mada je mogao malo da poradi na gramatici – i na dijeti. Barns je potom spustio glas do šapata. „Neki kanda misle da je kamionet pripadao pljačkašu grobova, nekom tipu koji nije 'teo da bude primećen. Je 1' to kul il' šta?“ „Do jaja“, odvratio je Džons, takođe šapatom, primakavši mu se. „Al' usliko sam ja celu stvar, da znate, pre no što su se pojavili panduri i naterali me da sklonim aparat. Ma 'teo sam ja da se žalim i to, al' nije ovo

Amerika i, ko velim, možda ovi ovde imaju neka druga pravila. Al' kad vam kažem, mnogo jebena rabota.“ I veoma sumnjiva, pomislio je Pejn. Koliki su izgledi da se takva helikopterska nesreća dogodi baš u varošici u koju je došao doktor Bojd, po kojoj kolaju glasine o pljačkašu grobova? Barns je sasvim sigurno govorio o Bojdu. Stoga ga je upitao: „Da li policija još uvek istražuje mesto nesreće?“ Barns je slegao ramenima. „Nisam se odonda vraćo tamo. Zaokupio sam se starinama i tim sranjima.“ Džons je klimnuo glavom. „I mi nameravamo da se zaokupimo starinama i tim sranjima. Ali, čoveče, baš bismo voleli da vidimo gde je pao helikopter.“ Pokazao je u pravcu jugoistoka i opisao nekoliko usputnih orijentira. „Ako ne uspete da se snađete, biću na istočnom kraju varoši. Rekoše mi da tamo ima še'set metara dubok bunar koji vredi videti.“ Zahvalivši Barnsu na dobijenim informacijama, Pejn i Džons uputili su se van grada, ne sluteći da će nesrećni čovek za manje od jednog sata biti ubijen. Galleria Vittorio Emanuele II, Milano, Italija Bojd je sedeo u kafeu blizu centra Galerije, tržnog centra pod staklenom kupolom koja je pokrivala četiri neorenesansne ulice. Pored njega šetali su turisti, slikajući zodijačke znake ilustrovane na pločicama pokrivenom podu atrijuma. Simbol koji je privlačio najviše pažnje bio je Bik, jer je lokalna legenda govorila da će onaj ko stane na testise bika imati sreće. Što se ne bi moglo reći za bika. „Profesore?“ začuo se glas otpozadi. Bojd se ukočio, prestravljen. Srce mu se popelo u podgrlac, ali onda je video da je to Marija. Beše ušla u kafe da potraži toalet, i nekako ju je sasvim smetnuo s uma. „Profesore, je li vam dobro? Ubledeli ste.“ „Dobro mi je.“ Osvrnuo se naokolo po maloj bašti kafea, da bi se uverio da ih niko ne sluša. „Mnogo sam razmišljao o nasilju, ali ne vredi.

Jednostavno ga ne razumem.“ „Ni ja“, priznala je. Bojd je zaćutao, odgrizavši zalogaj biskvita s kajsijama. Njegov želudac je zadovoljno zakrčao. „Šta je s tvojim ocem? Hoće li biti voljan da pomogne?“ „Verovatno. Ali, nabijaće mi to na nos do kraja života.“ Duboko je uzdahnula, pokušavajući da obuzda emocije. „Vidite, oduvek je smatrao žene slabijim polom, tako da sam od prvog dana predstavljala razočaranje za njega. Već je imao dva sina iz prethodnog braka, ali pretpostavljam da je želeo još jednog. To je jedan od razloga što sam se odselila iz Italije. Da bih dokazala da mogu da živim bez njegove pomoći.“ „Što znači da ga nećemo pozvati.“ Potvrdno je klimnula. „Nećemo, ako se ja išta pitam.“ Bojd je osećao da mu Marija nije rekla sve u vezi sa svojim ocem. Naposletku, ovo je bilo pitanje života i smrti, a ne obična usluga. Ali, i on je imao tajni, zato nije nameravao da navaljuje. Barem ne još. „Naravno da se pitaš“, uveravao ju je. „Mada baš i nemamo drugih rešenja. U svakom slučaju, dok ne odspavam, rešenje neću naći.“ „Pričajte mi o tome. Poslednji put sam bila ovako umorna posle cele noći provedene u biblioteci.“ Marija je zevnula, vrativši se u mislima na studentske dane, kad je običavala da dve noći nedeljno provodi u radu. Napunila bi termos kafom, pokupila sve knjige koje su joj bile potrebne i potom se bacala na istraživanje sve do izlaska sunca. Istraživanje. Reč joj je odjeknula umom. Istraživanje. To je ono što bi trebalo da rade. A ne da sede ovde skrštenih ruku, da zevaju i kukaju. Trebalo bi da su u biblioteci, i da rade ono za šta su se školovali. „Profesore“, ushićeno je rekla. „Hajde da vidimo šta piše na svitku.“ „Psst!“ Bojd se osvrnuo po kafeu, moleći se da je niko nije čuo. „Tiše pričaj.“ „Izvinite“, prošaputala je. „Ali, nemamo pametnija posla. Što onda ne

bismo dešifrovali svitak?“ „Kako?“ Primakla je svoju stolicu bliže. „A šta vam je potrebno za to?“ „Kao prvo, neko skrovito mesto. Morali bismo da nađemo sobu u kojoj bih mogao nekoliko sati nesmetano da radim. Drugo, potreban mi je priručnik. O ranolatinskom je napisano dosta knjiga. Trebala bi mi neka od njih, da bi mi pomogla oko nejasnih odlomaka.“ „Još nešto?“ „Da, OPS. Olovke, papir i strpljenje. Bez te tri stvari nemoguće je prevoditi.“ Marija se osmehnula i posegla za računom. „Ako je to sve što vam je potrebno, tada imamo sreće. Tu u blizini su dva fakulteta, s bibliotekama svetske klase.“ Otišli su autobusom do Universita Cattolica, u nadi da će tamo naći sve što je Bojdu bilo potrebno. Iako nisu imali fakultetske propusnice, Marija je uspela da šarmira bezbednjaka i nagovori ga da ih pusti da uđu. Njena harizma beše toliko delotvorna da ga je čak ubedila i da otključa jednu praznu učionicu, kako bi mogli na miru da se posvete prevodu. Dali su se u potragu za materijalom. Bojd je uzeo plan i potražio gde se nalazi zbirka knjiga o latinskom jeziku, dok je Marija sela za računar i ukucala u pretraživač rani latinski. U roku od nekoliko sekundi, pred sobom je imala naslove najboljih knjiga. Međutim, kada je otišla do odeljenja za latinski, on se već pojavio iz prolaza među policama, s naramkom knjiga u rukama. „Kompjuteri“, nasmejao se. „Čist gubitak vremena i novca!“ Vratili su se u učionicu, gde je Bojd izvadio bronzani cilindar. Pogledao je nakratko svitak za vreme njihovog putovanja do Milana i shvatio da je napisan jezikom Rimskog carstva. Sada mu je samo trebalo malo vremena da ga prevede. „Kako mogu da vam pomognem?“ upitala je. „Što ne upotrebiš to veleumno poznavanje računara i istražiš umetnost starog Rima? Pokušaj da lociraš nasmejanog muškarca iz Orvijeta. Negde

mora da se pominje.“ Marija se vratila za kompjuter i u pretraživač ukucala UMETNOST STAROG RIMA. Kompjuter je pretražio resurse fakulteta i izbacio dug spisak. Na raspolaganju su im stajale stotine fotografija, skica, mapa i prikaza, koji su svi potanko opisivali živopisnu istoriju Rimskog carstva. Marija je uzela prvih pet knjiga koje je našla, a zatim se smestila u najbliži separe. Otvorila je prvu knjigu i shvatila da zapravo nema konkretan plan. Naravno, mogla je da lista stranicu po stranicu, nadajući se da će naleteti na sliku nasmejanog čoveka, ali znala je da postoji efikasniji način istraživanja. Razmislivši malo, odlučila je da pregleda sadržaj, u nadi da je teorija koja joj je pala na pamet u katakombama – da je nasmejani čovek imperator – tačna. Na njeno iznenađenje, umetnička dela opisana u knjizi behu klasifikovana prema razdobljima vladavine careva, što je značilo da je mogla da nađe prikaze svih vladara Carstva. Počevši od Avgusta, proučavala je kip za kipom, reljef za reljefom, ali ništa od svega toga nije imalo ni najmanje sličnosti s licem nasmejanog čoveka. Posle Avgusta sledio je Tiberije, čovek koji je vladao Rimskim carstvom od 14. do 37. godine nove ere, što je bilo razdoblje koje je obuhvatalo punoletno doba Isusa Hrista. Osećala je da bi drugi po redu rimski imperator mogao biti čovek koga traži. Budući da je nasmejani čovek bio prikazan na istaknutom mestu na svodu s prikazima raspinjanja, i da se u to vreme na rimskom tronu nalazio Tiberije, pomislila je da je moguće da je to jedna te ista osoba. To je imalo logike, zar ne? Ali, čim je videla Tiberijev lik na nizu kipova, znala je da to nije on. Njih dvojica nisu ni najmanje ličili. „Prokletstvo!“ opsovala je. „Ko si ti, do đavola?“ Marija je naredna dva sata provela tražeći nasmejanog čoveka, da bi potom najzad napravila pauzu. Neispavanost udružena s neuspelom potragom ispostavila se kao snažan narkotik. Oteturala se, stoga, dva sprata niže, do kafića u podrumu, i poručila najveći espreso koji su imali. Čekajući da joj ga donesu, sručila se u najbliži separe i položila glavu na sto. Nažalost, njenu dremku ubrzo je prekinuo bat koraka.

„La Repubblica!“ ponudio je konobar koji joj je doneo kafu. Nije imala snage da čita lokalne novine, ali ih je ipak uzela, klimnuvši glavom. Čim se konobar udaljio, prinela je ustima šolju koja se pušila, nekoliko puta s uživanjem udahnuvši raskošnu aromu pre no što je konačno otpila gutljaj. „Aaaah“, uzdahnula je. „Ovo je mnogo bolje od seksa.“ Okrepila se dovoljno da preleti pogledom preko naslova. Nije imala nameru da čita članke – baš toliko osvežena nije bila – ali ponadala se da će bar uhvatiti korak s najnovijim dešavanjima: Zemljotres u Indiji... Ubistvo u Danskoj... Nasilje u okolini Orvijeta... „Molim?“ jeknula je. Primorala se da ponovo pročita naslov, u nadi da joj se priviđalo. Na njeno zaprepašćenje, novine su tvrdile da se u blizini Orvijeta odigrao teroristički napad. Marija je odložila svoj espreso i počela da čita, proždirući tekst članka. U novinama je pisalo da je doktor Čarls Bojd digao autobus u vazduh, pobivši pri tom skoro četrdeset ljudi. Pisalo je i da nije poznato gde se on trenutno nalazi, ali da ga valja smatrati naoružanim i opasnim. Pomešanih emocija, pokupila je svoje stvari i trkom se popela uz stepenice da kaže Bojdu za novost. Upala je u učionicu, očekujući da ga zatekne kako radi, mršave figure pogrbljene nad razmotanim svitkom. Ali, nije ga bilo. Prastari spis ležao je nasred stola, pored papira s ispisanim prevodom, ali Bojdova stolica bila je prazna. Prizor nije bio logičan. Zašto je ostavio spis? Nema šanse da bi ga ostavio zbog odlaska u toalet ili do kataloga. Spis je bio previše važan da bi ostao tako nezaštićen. Bože, pomislila je, nadam se da mu se ništa nije dogodilo. Krenula je napred, očajnički tražeći neki znak da je s njim sve u redu, ceduljici na kojoj piše Vraćam se odmah ili koverat s njenim imenom. Umesto toga, ugledala je nešto što nije očekivala, prizor koji ju je još više zbunio. Doktor Bojd sedeo je na podu u uglu prostorije. Kolena mu behu privučena uz grudi, a oči staklaste, zagledane u suprotni zid. „Doktore Bojd? Je li vam dobro?“ Treptaj. Trzaj. Potom drhtaj. Tresao se celim telom dok je pokušavao da

joj odgovori, kao da su reči za kojima je tragao iziskivale svako zrnce snage koje je mogao da smogne. Naposletku, uspeo je da prošapće tri reči: „Hrist je mrtav.“ „Kako to mislite?“ zbunjeno je upitala. „Naše otkriće ubiće Hrista. Ubiće Crkvu.“ „Šta to pričate? Kako neko može da ubije Crkvu? Crkva se ne može ubiti. To je institucija, a ne osoba. Recite mi šta nije u redu. Šta se događa?“ „Veruj mi, ne želiš da znaš šta sam saznao.“ „Dabome da želim. Rizikovala sam život zbog tog svitka. Štaviše, i sad rizikujem život.“ Podigla je novine i pokazala mu ih. „Traže nas zbog ubistva. Vas i mene. Vlasti nas okrivljuju za smrt skoro četrdeset ljudi.“ U stvari, Marijino ime nije se nigde pominjalo, ali smatrala je da bi ta nedužna laž mogla da joj koristi. „Dakle, mislim da ne grešim ako kažem da imam pravo da čujem punu istinu.“ Drhtavim rukama, Bojd je zgrabio novine i pročitao naslov. „O bože moj. Nemoguće! Oni kontrolišu policiju. Kontrolišu medije. I ne nameravaju da stanu!“ „O čemu vi to? Ko ne namerava da stane?“ „Oni! Sigurno znaju za svitak! Jedino to je logično! Znali su da je tamo! Sve vreme su znali.“ „Ama ko je to znao? Šta to pričate?“ „Zar ti nije jasno? Nisu pokušavali da uzmu svitak. Pokušavali su da ga zaštite. Samo to je logično. Mora biti da su znali da je tamo!“ „Profesore, ništa vas ne razumem. Pronašli smo katakombe. Da je iko znao za njih, odavno bi već prigrabio zasluge za to.“ „Upravo tu grešiš! Ovo je otkriće za koje niko ne želi da bude zaslužan.“ „Pobogu, šta to govorite? Otkriće katakombi je izuzetno značajno!“ „Ne slušaš me. Ne govorim o katakombama. Govorim o svitku. Sada je važan samo svitak. On je ključ svega.“ „Važniji je od katakombi? Kako je to moguće?“ Bojd je nekoliko puta trepnuo, pokušavajući da nađe analogiju koju bi mogla da razume. „Katakombe su kovčeg. Svitak je blago.“

„Svitak je blago?“ „Da, ključni predmet na tom lokalitetu.“ „Freske, grobovi, kameni kovčezi? Ništa od toga nije važno?“ Bojd je odmahnuo glavom. „Ne u poređenju sa svitkom.“ Zbunjena, Marija je pokušala da svari to što je upravo čula. Nažalost, neispavanoj, informacija joj jednostavno nije ulazila u glavu. Ubili smo Hrista. Ubili smo Crkvu. Katakombe nisu važne. Pravo blago je svitak. Šta sve to znači? Kada je pre dva sata ostavila Bojda, tvrdio je da bez problema može da prevede tekst na svitku. A vidi ga sad. Šta je moglo da za tako kratko vreme pretvori uobraženog profesionalca u zombija koji jedva govori? Teško meni, zabrinula se, možda je doživeo nervni slom. Možda su helikopter, odron i autobus uzeli danak. Možda je konačno shvatio da su im životi u opasnosti. Tada joj je sinulo da ona i ne zna šta piše na svitku. Ostavila je Bojda da ga prevede, a kad se vratila, zatekla ga je kako kuka o njegovoj važnosti i tvrdi da je svitak ključ svega. Svega. Da nije možda i ključ ovog njegovog nastupa? Da li je to moguće? „Šta piše tamo?“ zahtevala je. „Ako je već tako važno, moram da znam šta tamo piše.“ Bojd je oborio pogled. „Ne smem da ti kažem, draga moja. Jednostavno ne smem. Ne bi bilo u redu.“ „Molim? Posle svega što smo prošli, dugujete mi i više od toga.“ „Ne glumim negativca. Pokušavam da te spasem. Zaista. Pokušavam da te poštedim dalje opasnosti.“ „Od nečega opasnijeg od snajpera i raznesenog autobusa? Za slučaj da niste primetili, pokušavaju da nas ubiju i imam čudan osećaj da neće stati sve dok ne preduzmemo nešto. Zato prestanite da odugovlačite i recite mi već jednom, na šta smo to naleteli?“ Bojd je ćutao. Nije znao šta da radi. Celu karijeru posvetio je utvrđivanju istorijskih istina, a ipak, sve dosad nije imao prilike da dokaže bilo šta važno. Ali, ovo je bilo drugačije. Ovo otkriće imalo je potencijal da sruši čitav sistem uverenja, da promeni svet. Predstavljalo je onu vrstu artefakta o kakvoj sanja svaki arheolog. Predmet iz prošlosti koji može da promeni

sadašnjost. „Marija, znam da će ovo zvučati melodramatično, ali ovo što ću vam reći toliko je šokantno, toliko pogubno, da ima potencijal da uništi hrišćanstvo.“ „Imate pravo“, prekorno je odvratila. „Zaista zvuči apsurdno. Pobogu, kako bi tako nešto bilo moguće?“ Bojd je duboko uzdahnuo, pokušavajući da smisli odgovarajuće reči upozorenja. „Ako je znanje neprijatelj vere, svitak iz Orvijeta je otrov.“ Slavoluk Marka Aurelija, Tripoli, Libija Nik Dajl je znao da će biti još raspinjanja. Ranojutarnji poziv potvrdio je njegovu teoriju. Nađena je još jedna žrtva. Ovog puta u Africi. Stigavši u Tripoli, Dajl nije znao na kakav će doček naići. Libija je bila zemlja članica s aktivnim NCB-om, ali nešto ipak nije prestajalo da ga muči. Bio je Amerikanac koji je ušao u zadnje dvorište Moamera el Gadafija. I to nenaoružan. Nije se baš nalazio na odmoru iz snova. Razume se, ovo i nije bio odmor. Bio je službeni put. Na aerodromu ga je dočekao učtivi agent NCB-a po imenu Ahmed, koji nije pokazao da gaji bilo kakve antiameričke predrasude. Tokom vožnje do mesta zločina, Dajl je namerno odvraćao razgovor od slučaja, odlučivši da umesto toga ćaska o gradu. Saznao je da su uzane, pod pravim uglom izukrštane ulice pune ćorsokaka da bi zbunile eventualne napadače. Trik kojem su ih naučili Rimljani. Većina ostataka starog Rima bila je odavno uništena, ali ne Arco di Marco Aurelio a Tripoli. Sagrađen od belog mermera, 163. g.n.e., četvorostrani slavoluk dizao se pet metara u visinu i imao je oktagonalnu kupolu koja je skrivala teme luka. Zub vremena beše nagrizao kamenu oplatu, lagano je krzajući na uglovima, ali ta ruiniranost samo je doprinosila snažnoj pojavi. Jednako kao i palmovo drveće koje je okruživalo slavoluk poput centuriona na straži. Spomenik je izgledao kao fatamorgana. Dizao se nasred pijace poput oaze. Krvave oaze. Žrtva je bila pronađena u samo praskozorje. Azijat, rane tridesete. Izrazito

atletske građe. Izrazito go. Bio je postavljen ispod spomenika poput žrtve prinesene bogovima, pružen na dvema drvenim gredama za koje beše prikovan sa tri klina od kovanog gvožđa. Dva kroz ručne zglobove, jedan kroz stopala. Krv beše razmazana po spomeniku – koji se dizao nad telom žrtve poput crvene duge – odakle je kapala na zemlju, gde se skupila u barice grimiznog blata. Ahmed je ušao kolima na pijacu, pritiskajući sirenu u nadi da će time raščistiti put pred njima. Međutim, narod je nastavljao da se cenka za povrće, torbe i ribu, ignorišući njegovo trubljenje kao da ga uopšte nema. Dajl je sedeo, opčinjen, upijajući lokalni kolorit sa suvozačevog sedišta, slušajući čavrljanje na arapskom ljudi koji su pogađali bolju cenu. „Ne može da stignemo dalje“, izjavio je Ahmed, pokazujući prstom napred. „Gužva previše mnogo.“ Dajl je klimnuo glavom, lagano shvatajući da se narod ispred njih ne pogađa za pecivo ili korpe od slame. Gomilu su činili posmatrači, koji su se nadali da će videti nešto na drugom kraju trga. Pogledavši malo bolje, Dajl je s druge strane spomenika uočio mnoštvo vozila sa satelitskim antenama. Velike kamione. One koji su mogli da emituju prenos uživo na sve četiri strane sveta. Dajl je pokušao da otvori vrata na kolima, ali nije uspeo, zbog silnog naroda koji ih je okruživao. Pokretan, uzgiban talas koji je okruživao kola kao što okean okružuje barku. Neometen, podigao se na sedište i izvukao kroz otvor na krovu, jedva se provukavši. Ahmed je sledio njegov primer i nedugo potom njih dvojica su krčili put kroz gomilu, doslovno razbacujući ljude levo i desno da bi nekako prišli spomeniku. Slavoluku koji se tu nalazio skoro dve hiljade godina. Ostatku starih vremena koji je sada bio mesto zločina. Dajlu je jedan jedini pogled bio dovoljan da shvati da je libijska policija mnogo bolje pripremljena od danskih kolega. Naoružani vojnici s ruskim jurišnim puškama u rukama stajali su na zidovima od peščara koji su delili rimski trg od radoznale gomile, svaki spreman da povuče obarač na prvi znak problema. Ahmed je privukao pažnju jednog od stražara, koji je pustio Dajla da se popne preko više od metra visoke barijere, gde su mu pažljivo pregledali iskaznicu i pretražili ga da se uvere da nije naoružan.

Ipak, ništa od toga nije iznenadilo Dajla. Bio je Amerikanac u neprijateljskoj zemlji. Autsajder sa značkom. Nisu imali razloga da ga dočekuju s dobrodošlicom. Međutim, iznenadio se kad je shvatio da Ahmeda nisu pustili da uđe. To je značilo da ga je čekalo suočavanje s policajcima bez pomoći prevodioca. „Ti budeš dobar“, uveravao ga je Ahmed. Dajl je klimnuo glavom, ali nije rekao ni reč, brzo prebacivši fokus na unutrašnjost vrta. Merio je otprilike devet sa dvadeset tri metra i bio ispunjen raznovrsnim cvećem koje je davalo boju inače sumornom pejzažu. Međutim, u Dajlovim očima, upravo je zato slavoluk bio tako upečatljiv. Njegova čista bela površina delovala je kao da je stigao iz nekog drugog sveta. Kao ledeni breg nasred pakla. „Izvinite, gospodine Dajl?“ Dajl se okrenuo i ugledao starijeg čoveka, navaljenog na jedan od zidova, poput guštera na osunčanom, vrelom kamenu. Nosio je maslinastozeleno odelo i prsluk, iako je temperatura bila oko trideset petog podeoka. Čudno, izgledalo je kao da puni baterije na suncu, jer mu oči behu sklopljene, a glava zabačena unazad pod uglom od četrdeset pet stepeni. „Koliko sam shvatio, sličan prizor zatekli su i u Danskoj.“ Zaintrigiran, Dajl mu je prišao nekoliko koraka bliže. „Tačno. A vi ste?“ „Oprostite zbog moje neučtivosti.“ Muškarac je otvorio oči i rukovao se s Dajlom. „Zovem se Omar Tamer i zadužen sam za istragu. U normalnim okolnostima, ne bih baš žurio da zovem Interpol zbog jednog ubistva, ali u ovakvoj situaciji smatrao sam da je tako bolje za obojicu.“ „Hvala vam što ste mislili na mene.“ Tamer je klimnuo glavom, odmerivši Dajla pre no što je izneo bilo kakve pojedinosti. Dajl mu je uzvratio ljubaznost na isti način. Oba muškarca behu impresionirana onim što su videla. „Jutros u pola šest, jedan trgovac koji je dolazio na pijacu primetio je mrlje i zastao da ih pobliže pogleda. Očekivao je da će naći boju. Umesto toga, našao je krv.“ Tamer je izvadio hemijsku olovku i pokazao prema donjem levom uglu spomenika. „Ubice su počele s bojenjem ovde, a završile tamo preko. Vide se tragovi četkice na mermeru.“

Dajl se nagnuo da bi pogledao izbliza. „Koja vrsta četkice?“ Tamer je slegao ramenima. „Neka široka. Šira od one koju su upotrebili za natpis.“ „O natpisu ćemo kasnije, ako nemate ništa protiv. Umem da se zbunim kad razmišljam na dva koloseka.“ Tamer se osmehnuo. „Kako hoćete.“ „Jesu li mrlje napravljene krvlju žrtve? Ili nečijom drugom?“ „Ne, to je njegova krv. Imao je duboku ranu na slabini, napravljenu vrhom mača ili vrlo tankog koplja. Možda grešim, ali mislim da su upotrebili ranu kao izvor boje, više puta umočivši četkicu u njegov grudni koš.“ Dajl nije ni trepnuo. „Zašto tako mislite?“ Tamer je čučnuo, pokazujući u prašinu. „Pronašli smo tanak trag krvi koji je počinjao ispod grudi žrtve. Staža se lepezasto pružala u nekoliko pravaca. Pretpostavljam da su se više puta vraćali po još, ostavljajući za sobom kapi krvi.“ Dajl je klimnuo glavom, zadovoljan Tamerovim zaključkom. „Vreme smrti?“ „Približno pet izjutra, plusminus trideset minuta.“ „Stvarno? Baš su imali muda, zar ne? Da ostave nekog da umre neposredno pre izlaska sunca. Zašto su toliko rizikovali? Što mu nisu prosto presekli grkljan?“ „Nemam pojma. Ali, opet, ja nisam ubica.“ „I zašto su šarali po spomeniku? Koliko je uopšte visok? Petnaestak metara, tu negde? To znači da se ubica popeo na nečija ramena da bi obavio posao. Ili to, ili je džin.“ „Nema tragova merdevina, a ni džinova.“ „Šta je s otiscima ruku? Možda se ubica naslonio na slavoluk da bi zadržao ravnotežu.“ „Nismo te sreće. Spomenik je bio čist. Krst je bio čist. Apsolutno ni na čemu nisu nađeni otisci.“ Dajl je ponovo klimnuo, očekujući ovakav odgovor. Ubice su i u Danskoj bile vrlo pedantne. „Gde se krst sada nalazi? Ne mogu a da ne primetim da

ga nema.“ „Imate odličnu moć zapažanja, gospodine Dajl. Hteli smo da ga zaštitimo, tako da smo kompletan krst, telo i sve prebacili u isledničke prostorije. Forenzičari ga upravo ispituju.“ „A šta je s fotografijama? Molim vas, recite da ste sve slikali.“ Tamer je potvrdno klimnuo glavom. „Kompletno mesto zločina je podrobno dokumentovano. Ako hoćete, možemo da odemo u moju kancelariju i pogledamo fotografije. Trebalo bi da su ih dosad razvili.“ „Za minut“, odvratio je Dajl. „Prvo mi recite kakav je natpis.“ Tamer se osmehnuo. „Sigurni ste da ste spremni? Ne bih da vas zbunjujem.“ Dajl se nasmejao, zadovoljan što vidi da matori ima duha. „Trudiću se da vas pratim.“ „Ispisan je crvenom bojom, vrlo urednim arapskim pismom. Dve jednostavne reči. Vrlo osobene. Ako želite, biće mi drago da vam ih prevedem.“ Dajl je odmahnuo glavom. „Dozvolite da pogađam. Da li je pisalo: I SINA?“ Tamer je potvrdno klimnuo, napola impresioniran. „Kako ste znali?“ „Jer sam gore u Danskoj imao posla s ocem.“ „Njegovim ocem?“ „Nije bitno... Dakle, šta možete da mi kažete o ubijenom? Znamo li njegovo ime? Ako mislite da bi koristilo, mogu da potražim njegove otiske u našoj bazi podataka.“ „Ne, neće biti potrebno. Njegov identitet nam je vrlo dobro poznat.“ „Odlično. To će mi uštedeti dosta pešačenja.“ Tamer je zastao, pokušavajući da odredi da li se Dajl šali. Naposletku je zaključio da se ne šali. „Vi nemate pojma ko je on, zar ne? Ne mogu da verujem da vam niko nije rekao. Prosto sam pretpostavio da...“ „Šta ste pretpostavili? O čemu govorite? Niko mi nije rekao ništa o ubijenom.“ „Čak ni vaš asistent?“ „Mislite na Ahmeda? Hteo je da priča o slučaju za vreme vožnje, ali nisam mu dao. Volim da formiram mišljenje na osnovu onoga što vidim, a ne

na osnovu onoga što je neko drugi video.“ „A narod? Šta je s narodom?“ Širokim pokretom ruke pokazao je prema hiljadama ljudi koje su ih opkoljavale. „Nemate predstavu zašto su ovde?“ Dajl je slegao ramenima. „Mislio sam da prosto krive vratove. Isto kao i mediji. Stalno imam posla s gomilom. Možda ne uvek ovako velikom, ali ipak gomilom.“ „Krive vratove? Kako to mislite, krive vratove?“ „Oprostite. To je američki izraz za radoznalce koji se okupe na mestu nesreće ili zločina.“19 „Zanimljivo. Mi u Libiji imamo sličan fenomen. Zovemo ga khibbesbr.“ „Kbibbesb? A šta mu to dođe?“ „Krivljenje vrata.“ Dajl se osmehnuo. Retko kad je nailazio na strane policajce čiji je smisao za humor bio sličan njegovom. „Dobro, dakle, recite mi, u čemu je stvar? Umirem od želje da saznam zašto su svi ovde. To jest, ako ne khibbeshuju.“

„Neki su zaista došli iz čiste radoznalosti, dok su ostali tu da bi odali poštu.“ „Odali poštu? Kome, ubijenom?“ Tamer je ćutke klimnuo glavom. „Ma dajte! Zašto bi mu odavali poštu? Ko je to ovde umro? Engleski kralj?“ Libijac je odmahnuo glavom, odjednom vrlo ozbiljan. „Blizu ste. Radž Narajan bio je princ Nepala.“ * * * Pejn je gledao preko ruba 275 metara visoke litice, pokušavajući da uoči lokalitet koji je Barns opisao. Nije bilo traga helikoptera ni kamioneta, nikakvih fizičkih dokaza. Samo plodne njive južnog dela doline Orvijeta. „Gde je olupina? Tamo dole trebalo bi da bude razbacanih delova, spržene zemlje, uništene vegetacije, sve po redu.“ Tridesetak metara levo opazili su strmu, krivudavu stazu koja ih je odvela u dolinu. U podnožju su uočili više tragova točkova u travi, previše plitkih da bi se videli odozgo s litice. Džons se spustio na kolena i proučio otiske točkova. „Rekao bih da su bila tri kamiona, koja su se sporo kretala prema istoku, verovatno tokom proteklih dvanaest časova. Veliki kamioni. Natovareni do vrha. Moguće opremom za spasavanje. Ne obični teretni kamioni s pogonom na sva četiri točka. Gaz je predubok.“ „Znači da smo na pravom mestu.“ Džons je potvrdno klimnuo. „Aha, izgleda da jesmo.“ Nastavili su prema istoku, prateći tragove poput lovačkih pasa. Tekli su paralelno s platoom, presecajući čistinu između maslinika sa desne i litice s leve strane, i ne skrećući ni zbog čega. Kamioni behu preorali nečiji povrtnjak i pregazili malu drvenu tarabu i zasad belog oleandera pre no što su stali pored prostrane gomile kamenja. Gledajući je, Pejn je shvatio da gornji rub gomile prelazi visinu kolena. Nijedan do vrha natovaren kamion ne bi mogao da pređe ovakvu prepreku, a da mu pri tom ne pocepa donji deo. Moralo je postojati drugo rešenje, nešto što su prevideli. „Da nisu ovo možda bili kiperi?“

„Može biti.“ „A šta ako su ovi kamioni došli natovareni kamenjem? Zar nisu mogli izbaciti tovar baš ovde? To bi objasnilo nagli prekid traga. Kamenje bi ga pokrilo.“ Džons je razmišljao o tome dok je prelazio nekoliko metara koji su ga delili od drugog kraja gomile. „Možda si u pravu. Ovde su desetine tragova, koji se granaju u raznim pravcima. I, ako ne grešim, dubina gaza se menja. To znači da su za kratko vreme postali znatno lakši.“ „Znači, kamioni su usred noći dojurili ovamo i istovarili nekoliko tona kamenja baš ovde, usred nedođije... To hoćeš da kažeš?“ Džons je odmahnuo glavom. „Nisu samo istovarili kamenje. Ovde je bilo i utovarivanja. Ne samo da je neko pre nas stigao na mesto nesreće, nego je i odlučio da ga odnese sa sobom.“ Obično su samo turisti posećivali Pozzo di San Patrizio (Bunar svetog Patrika), arteski bunar sagrađen 1527. 6 Međutim, zahvaljujući glasinama koje su poput vihora prohujale Orvijetom, meštani su se sjatili oko građevine od bež opeke kao brucoši na pivsku žurku. Pejn i Džons primetili su ih s druge strane Piazze Caben, prostranog trga u centru varoši, i pretpostavili da je reč o posetiocima koji čekaju da vide bunar. Prošli su pored autobuske stanice i prišli gomili otpozadi. Stotine ljudi, mladih i starih, zakrčile su ograđeno dvorište, okružujući kružnu građevinu napetom tišinom. Da bi bolje video, Džons se uzverao na obližnji zid i pogledom potražio Donalda Barnsa. Hteo je da vidi fotografije mesta nesreće, u nadi da će mu otkriti nešto važno, možda čak razlog što su olupine u gluvo doba noći utovarene u kamione i uklonjene. „Mislim da uopšte ne puštaju ljude u unutrašnjost bunara. Kao da su vrata zabarikadirana.“ „Možda turisti ulaze u grupama? Nadajmo se da je Barns već unutra i da će uskoro izaći.“ Komentar je privukao pažnju tamnokosog muškarca koji je stajao blizu njih. ’Ja ne bi’ da smetam vama“, promrmljao je na lošem engleskom. „Ali, danas vise ne posete, zbog smrta. U Pozzo nema niko, samo polizia.“ „Stvarno? Stopirali su obilaske zbog nesreće koja se desila u ponedeljak?“

„Ne, vi ne razumeti. Ne ponedeljak, danas. Jos jedna čovek danas mrtva.“ Džons je đipio s onog zida. „Kako to mislite?“ Muškarac se namrštio, kao da je imao teškoća da razume pitanje. „A, kako ti prijatelj kažeš: dva čoveci u ponedeljak i jedna čovek danas. Mi nemamo nasilje u Orvijeto dugo, dugo, a sad tri smrti na brzinu.“ Pucnuo je prstima zarad efekta. „Jadan svet, no!“ Jadan nije bila reč koja im je pala na pamet. U Orvijeto su došli u potrazi za nenasilnim prestupnikom, barem prema informacijama koje su dobili od Menzeka. A evo, za samo par dana, tri nasilne smrti u varošici u kojoj je Bojd poslednji put viđen. „Mislio sam da je pilot bio jedini koji je u ponedeljak nastradao?“ rekao je Pejn. „No, no, no, no“, žustro je odvratio muškarac, naglašavajući reči mahanjem kažiprstom. „Pilot je iz Orvijeta. Mnogo dobra čovek. Radi puno godine u polizia. Ja njega zna odavno. Druga čovek, on ne odavde. On otišao u polizia, oni poleteli, oni se ne vratili.“ Pejnu je na pamet pala teorija. „Da vas pitam, je li taj nepoznati čovek bio ćelav?“ „Ćelav? Šta to ćelav?“ Pejn je pokazao prema svojoj glavi. „Kosa? Je l’ imao kose?“ „Si! On imao kosa, isto ko ti. Kratka braon kosa.“ Pogledavši Džonsa, Pejn je rekao: „Šta misliš, ko je to bio?“ „Mogao je da bude bilo ko. Ne znamo čak ni da li je Bojd umešan u to. Možda trčimo pred rudu.“ „Kad smo već kod toga“, rekao je Pejn. „Možete li da nam kažete nešto o današnjem ubistvu?“ Muškarac se namrštio, a zatim zastao da bi poljubio srebrno raspeće koje mu je visilo oko vrata. „Pssst“, rekao je molećivim glasom. „Silenzio, važan običaj u Italija za mnogo godina. Mi poštovamo mrtve tako što ćutimo. Neka mrtvi mirno spava, no?“ Džons se, međutim, nije primio na to. „Ne smete da pričate, a vidi ovo, cela varoš je ovde. Kako su samo saznali? Da nisu možda vidoviti?“ Muškarac je osmotrio stotine ljudi oko sebe, a potom se široko osmehnuo.

„Ponekad moja narod ne mnogo dobra u obicaji. Glas o ovaj zlocin prozujao brzo.“ Pejn se osmehnuo. „Šta znate o ovom što je danas nastradao?“ Muškarac je spustio glas. „Ja čuje da ga našli na dno bunara, na most za magarci. Bio je, kako se kaže?“ Naglo je pljesnuo dlanom o dlan. „Spljes!“ „Da li je to bio nesrećan slučaj?“ „No, ja ne reko to.“ Prešao je palcem preko vrata sporim ali odsečnim pokretom. „Teško da pao sama od sebe. Prozori u bunar jako mali, a Amerikanac jako debela. Mora neko da gura...“ „Amerikanac?“ lanuo je Pejn. „Nastradali je Amerikanac?“ „Da, tako ja čuje. Velika, debela kauboj.“ Pejn je nervozno pogledao u Džonsa, shvativši da Donald Barns odgovara opisu. Italijan je osetio njihovu napetost. „Šta ne u redu? Ja vas uvredio?“ „Ne, taman posla. Samo nam se čini da ste opisali našeg prijatelja. Trebalo je da se nađemo s njim ovde, ali mimoišli smo se.“ Muškarac je pobledeo, preneražen saznanjem. „Mamma mia! Oprostite na moje manire.“ Uhvatio ih je za nadlaktice i povukao u gomilu. „Molim vas! Ja vas odvedem do vaša prijatelj. Ja govorim s polizia, da vi može da poštovate vaša prijatelj! Idete s mene! Ja vas uvedem u bunar!“ * * * Kad su zaposlili Benita Pelatija, u Vatikanu znali su da dobijaju jednog od vrhunskih naučnih umova Italije. Velikog entuzijastu. Čoveka koji je posvetio život umetnosti antike i uzdigao se do samog vrha u svojoj oblasti. Neverovatno, ali njegovu želju je podjarivalo nešto za šta oni nisu znali. Jer da jesu, preduzeli bi sve što je u njihovoj moći da ga uklone. I to ne samo s radnog mesta, već i s ovog sveta. Pre no što uspe da im naškodi. Razlog je bio jednostavan: Benitova tajna. Ona koja se vekovima prenosila s oca na sina. Začeta u Vindoboni 7 , u Iliriji, pre mnogo pokolenja, kad ju je na samrtnoj postelji izgovorio čovek ophrvan grižom savesti. Nekim

čudom, tajna je preživela ratove, pošasti i sve moguće tragedije. Dve hiljade godina šaputanja, skrivanja i čuvanja. I samo jedna porodica – Benitova porodica – znala je istinu o nečemu što se dogodilo veoma, veoma davno. Ipak, za sve to vreme, niko nije imao hrabrosti da preduzme bilo šta povodom toga. Niko, sve dok Benitov otac, pre mnogo godina, nije preneo tajnu svom sinu. Od tada, Benito je činio sve što je mogao da tu informaciju iskoristi. Više je učio, više se trudio i uvlačio u svako dupe u koje je trebalo da se uvuče da bi dobio pristup u više krugove Crkve. Radio je to s jednim jedinim ciljem: da dokaže da je tajna stvarnost. U srcu je znao da jeste. Ipak, shvatao je da su mu potrebni opipljivi dokazi iz Vatikana da bi mogao da podrži tvrdnju svoje porodice. U suprotnom, njegovi preci su uzalud trošili reči tokom protekla dva milenijuma, jer niko pri zdravoj pameti neće poverovati u nju. A on nije imao nameru da to dozvoli. Naći će dokaze u Arhivu ili umreti pokušavajući. Benito je radio u Vatikanu već više od decenije kad je naišao na prvi delić dokaza. Dvanaest godina čišćenja kipova i katalogizovanja slika, a onda je pronašao mali kameni kovčeg koji je sadržavao nekoliko neprevedenih svitaka. Zbog arhaičnog jezika, niko nije znao odakle potiču ili šta na njima piše. Ipak, Benito je osetio nešto posebno u vezi s njima, neku vrstu kosmičke povezanosti koja ga je naterala da zaboravi sve ostalo i usredsredi se isključivo na svitke i rezbarije na kamenom kovčegu. Središnji lik uterivao mu je jezu u kosti. Način na koji ga je gledao. Na koji mu se smejao. Kao da želi da obelodani tajnu, ali čeka pravi čas. Benito ga je smesta prepoznao. Nije umeo da objasni zašto, ali nekako je znao da je to bilo otkriće za kojim je tragao. Prevodio je svitke, reč po reč, rečenicu po rečenicu. Svaka je bila delić džinovske zagonetke koja se protezala na čitava dva milenijuma i uticala na milijarde ljudi. Zagonetke koja je začeta u Rimu, proširila se na Britaniju i Judeju, a završila zakopana u mitskim katakombama Orvijeta, da bi s vremenom bila zaboravljena. Plan koji je smislio očajni imperator, a u delo sproveo njegov daleki rođak. Nasmejani muškarac ovekovečen u kamenu.

Konačno je Benito imao dokaz koji je tražio. Dokaz koji je bio potreban njegovoj porodici. Sada je morao samo da smisli šta da uradi s njim. Kako da ga iskoristi. To se, međutim, pokazalo težim nego što je mislio. Benito je iz kancelarije otišao u pratnji telohranitelja. Jedan od njih nosio je raširen kišobran, kojim je štitio Benitovo lice od vrelog sunca dok su hodali niz Via del Korso. Reke turista išle su su uobičajenim korakom, većinom prema Panteonu, palati Venecija i ostalim lokalitetima u centru grada. Zvuk muzike nadjačavao je tutnjavu okolnog saobraćaja. Iz picerije na uglu dopirao je slab miris belog luka. Pre sat vremena, Vrhovni koncil ga je pozvao da dođe i saopšti im nove informacije o smrti velečasnog Jansena. Hteli su da čuju šta je saznao otkako su ga u ponedeljak zamolili da istraži stvar, kao i šta to ubistvo znači za Vatikan. Međutim, Benito je odbio poziv. Odgovorio im je da nije spreman. Da mu je potrebno još vremena za istragu. To je razbesnelo kardinala Verčelija, koji beše čelnik Koncila, navikao da mu se svi osim samog pape ulaguju i uvlače u dupe. Benito je, međutim, ostao pri svome, rekavši Verčeliju da mu je ceo dan već popunjen neodložnim sastancima u vezi s istragom. Dodao je potom da bi mogao da dođe u četvrtak, ako im odgovara, ali ne pre toga. To je beskrajno razjarilo Verčelija. Ipak, nije imao uticaja kada je reč bila o instituciji poput Benita Pelatija, stoga je naposletku popustio. Sastanak je dogovoren za četvrtak. Tada će ih izvestiti. Kad on bude spreman. Izašavši iz rasprave kao pobednik, a nemajući pametnija posla, Benito je odlučio da izađe u šetnju. * * * Doktor Bojd je znao da će Marija imati sumnji u vezi sa spisom, zato je počeo od početka. „U Italiju sam došao s konkretnim razlogom. Tražio sam artefakt koji se nalazio u katakombama Orvijeta. Svitak važniji od samih kripti.“ Marija je pokazala na spis. „Mislite, ovaj svitak? Došli ste ovamo po