Filip Vandenberg - Osmi greh

Filip Vandenberg OSMI GREH

PROLOG Uprkos tome što je zvonio nekoliko puta, vrata stana su ostala zaključana. Tu se izgubio i udario pesnicom o vrata. Dvojica muškaraca u njegovoj pratnji, obučeni u crno, su se pogledali iznervirani. „Otvorite zaboga!” vikao je u besu. „Želimo samo ono što je najbolje za vas. Otvorite za ime Boga, Svevišnjeg!” Iz unutrašnjosti stana se začuo uplašeni ženski glas: „Ne poznajem vas. Šta hoćete? Nestanite!” Glas je zvučao uznemireno, ali nikako histerično, kako je očekivao. U nekom drugom slučaju Don Anselmo bi se okrenuo na peti i otišao. Sa iskustvom od četrdeset godina na ovom terenu znao je i suviše dobro da je ponekad potrebno nekoliko pokušaja kako bi se dospelo na cilj. Ali, u ovom slučaju je sve bilo drugačije, sasvim drugačije. A Don Anselmo se dovoljno dugo borio sa sobom, da li da popusti pritiscima sa najvišeg mesta i krene u užasan posao. Jer, iako je Don Anselmo u svom svešteničkom životu već hiljadu puta ili više isterivao đavola ili zle demone sa tako neobičnim imenima poput Inkubus, Enoh ili Levijatan i oslobađao nesrećne ljude nepodnošljivog duševnog bola, svaki novi slučaj ga je koštao izuzetnog samoprevazilaženja. Ne samo zbog telesnog napora koji ovaj postupak iziskuje. Pre svega su doživljaji koji idu ruku pod ruku sa njegovim zadatkom ti koji su se duboko ukopali u njegovom sećanju. Tu je spadalo i to da neki demoni, zvali se oni Baal ili Forkas, jedan sa tri glave, drugi izuzetno mišićav i opake lukavosti, nisu ni pred njim uzmicali, već ulazili u njega. U jednom slučaju ga je zaposeo Abu Goš, demon krvi koji je godinama bio uz jednu sakatu devicu iz Peruđe, a da on nije ni primetio ovu dosadu. Tek kada je počeo da sam sebe seče i povređuje i krenuo da uz pomoć makaza odseče svoj beskorisni - priznaje - organ za rasplod, jedan od braće je obratio pažnju i sprečio ga. Kada su mu stavili brzo nabavljenu relikviju Svete Margarete od Kortone, demon se povukao iz Don Anselma. Margareta je u mladosti živela u grehu i sramu, ali je kasnije kroz asketizam i šibanje same sebe našla pravu veru. Pritom je zasekla sebe duž bedra i po stomaku.

Ponovo je Don Anselmo lupao o vrata i pritiskao zvono. „Da li ste zaboravili da imamo sastanak?” „Sastanak? Ni sa kim ja nemam sastanak.” „Dogovorili smo se prošle nedelje. Ne sećate se?” „Prošle nedelje nisam još ni bila ovde,” začuo se glas iz unutrašnjosti stana. „Znam,” odgovorio je Don Anselmo. Ne zato što je to bilo tačno, već pre svega što nije hteo da pruži ženi više povoda za uzrujanost. „Tipično,” mrmljao je stariji od dvojice pratilaca, jedan visoki pedesetogodišnjak gole, sjajne lobanje i preplanulog tena kao u trijentinskog planinskog vodiča. „Mi neurolozi govorimo o neurasteničnoj šizofreniji. Nije to redak fenomen, kod njega pacijent gubi sećanje na stvari koje su se zbile u bliskoj prošlosti.” „Besmislica,” primetio je Don Anselmo nestrpljivo. „To je demon Isaakaron. On briše sve jasne misli i usmerava svako delanje na zavođenje i požudu ili, kako se to danas kaže, seks.” Drugi pratilac, bucmasti mladić rumenih obraza i kratko ošišane kose, je spustio pogled i posmatrao postiđeno svoje glanc polirane cipele. Njegovo ponašanje je nesumnjivo ukazivalo na to da se radi o studentu svešteničkog seminara. Obema rukama je uplašeni student čvrsto držao dršku crne kožne tašne nalik koferu u kojoj je spakovana oprema neophodna za isterivanje đavola: ljubičasta stola, dve flaše različite vode, debela bela sveća, kapsula od nikla sa prahom fitilja osveštane sveće, krst od mesinga, petnaest sa dvadeset i pet centimetara, remen za vezivanje iz trgovine opremom za kola i knjiga u osmini u crvenom kožnom povezu i sa natpisom utisnutim zlatnim slovima: RITUALE ROMANOM EDITIO PRIMA POSTTYPICAM 1 Buka je privukla neželjenu svedokinju koja je sprat niže radoznalo pružala svoju glavu kroz gelender stepeništa. Kada je student primetio dao je Ocu znak glavom i pokazao ka stepeništu. Don Anselmo se sagnuo preko gelendera i zašištao promuklim glasom: „Nestanite, ovo vas se ne tiče!” U tren oka žena je nestala. Nekoliko spratova niže čulo se kako se vrata zatvaraju.

Potpuno neočekivano su se sada otvorila vrata stana. Poput prikaza Marije iz XIX veka stajala je tu u tankoj nebo plavoj spavaćici, bledog lica i bez šminke, a poludugu kosu je samo ovlaš podigla i upravo time dobila na izvesnoj lascivnosti. Kakva lepa žena, pomislio je Don Anselmo koji je nije poznavao, ne po liku, ali su ga upozorili i znao je šta mu sledi. On je i bio taj koji se prvi pribrao. Jer dok su druga dvojica i dalje stajali tu i gutali ženu očima kao hranu za bogove, Otac je stavio nogu u vrata. Iz stana ih je zapahnula zapara. Ništa neuobičajeno za stan na poslednjem spratu u ovo doba godine. Ni noć nije pružala rashlađenje. Uprkos vrućini i zbunjenosti, čak i stida pred trojicom muškaraca, lepa žena je okovratnik spavaćice držala priljubljenim obema rukama. „Da li ste vi iz policije? Imate li nalog za pretres?” pitala je zbunjeno i zurila u njih krupnim očima. Don Anselmo joj je pod nos stavio pismo. „Mi nismo iz policije, sinjora. Znate o čemu se radi!” Ali sinjora je bila suviše uznemirena da bi pročitala šta tu piše, uz to, bilo je napisano na latinskom. Videla je samo papski grb u zaglavlju i pošiljaoca „Cita del Vatikano”, kao i debelo podvučeno NORMA OBSERVANDA CIRCA EXOERCIZANDAM A DAEMONIC Osnovno znanje latinskog koje je stekla u školi bilo je dovoljno da glomaznom crkvenom latinskom da smisao: smernice za isterivanje demona. Lepa sinjora je duboko udahnula. Isterivanje đavola!, proletelo joj je kroz glavu. Slušala je o tome, čak je gledala i holivudski film o tome, naslovljen „Istetivač đavola”, jezivo delo, ali je sve to smatrala fikcijom. Nezamislivo je da danas još ima nečeg takvog. „Slušajte, mora da se radi o zabuni!” Glas joj se pojačao: „Ne verujete valjda stvarno da me zaposeo đavo?” Don Anselmo je namestio zagonetan osmeh: „Sotona neretko ovladava najlepšim stvorenjima koje je Gospod Bog stvorio.” Na to je lepa sinjora počela da se smeje glasno i izveštačeno. Smejala se, zagrcnula i krenula da kašlje kao da ispušta dušu iz tela i zamalo da se uguši od sopstvenog smeha. Otac je bacio rečit pogled ka neurologu u pratnji, a doktor mu je odgovorio

blagim klimanjem glavom. Na kraju je pružio ruku i odgurao ženu u stranu. „Ne želimo da privlačimo dalje pažnju,” rekao je dok je ulazio u stan. Pratioci su ga sledili nemo i bez podizanja pogleda. Sinjora je bila suviše iznenađena da bi ih zaustavila. „Inače, moje ime je Don Anselmo,” rekao je dok je razgledao s ukusom namešten salon. ,,A ovo je neurolog, doktor ... ime nije bitno u ovoj stvari. Angelo, budući teolog u kojeg ulažemo nade, će mi pomagati u oslobađanju.” Angelo se nespretno poklonio poput umetnika iz cirkusa koji najavljuje svoju tačku. A onda je Ocu dao tašnu. „Slušajte, šta znači sve ovo?” Pogleda čvrsto uperenog u telefon lepa sinjora je stajala ispred sofe nasred sobe. Kada je Otac počeo da vadi sadržaj putne torbe na niski klupski sto, žena je krenula da traga za mogućim izlazom iz ove proklete situacije. Sa strahom u očima je posmatrala svaki predmet ponaosob kojeg je Don Anselmo izvlačio iz tašne. „Molim vas, šta znači ova besmislica?” Postala je glasna. „Odmah da ste napustili stan!” Kada je ugledala četiri remena koje je Otac raširio pred njom na stolu ispustila je piskavi vrisak kojem nije bilo kraja. Tada je osetila kako joj bucmasti student prilazi s leđa i snažno gura na jastuke. Doktor joj je prišao istog trena. Ugledala je injekciju u njegovoj ruci. Počela je da se otima kao suluda. Ali svaki otpor je bio zaludan. Osetila je ubod u desnu butinu. Plafon je počeo da se pomera. A onda je nastupila prijatna obamrlost. S osećanjem ravnodušnosti je pojmila da joj student vezuje stopala oko članaka, stavlja remen oko ručnog zgloba. I kada je podigao i odneo na snažnim rukama u spavaću sobu nije više videla povoda da se brani. Na krevetu nad kojim se nadvijao mirišljavi baldahin student je čvrsto svezao tako što je provukao remenje ispod kreveta i zavezao ih u čvor. Doktor joj je stavio desnu ruku na vratnu žilu i merio joj puls. „Četrdeset i šest puls,” rekao je i podigao obrve. „Teško je bez indikacije dati odgovarajuću dozu pacijentu.” „To je Isaakaron koji je obuzeo,” vikao je Don Anselmo, a oči su mu caklile. „Ali ću ga isterati iz lepog tela ove žene.” Đavolski osmeh je prešao preko lica isterivača. Video je da je stigao njegov čas. Brzo je prebacio ljubičastu stolu preko sebe. Onda je otvorio zatvarače na obe flaše sa vodom. Iz prve je posuo malo vode u dlan i poprskao njome lepu

sinjoru. Ona nije pokazala nikakvu reakciju. Tek kada je ponovio postupak sa vodom iz druge boce počela je lepa sinjora da vrti glavom ulevo i udesno. Telo joj se propelo nagore i ravnim glasom je rekla: „Šta to radite sa mnom, svinje? Odvežite me! Tri tipa na jednu slabu ženu! Zar vas nije stid?” Student se trgnuo i ustuknuo, kao da ga je pogodio grom Svetog Duha. Stisnuo je kapke kao da oseća bol pakosnih reči. Doktor je napeto posmatrao Oca, kako li će ovaj reagovati. Don Anselmo nije pokazivao nikakvu reakciju. „To je demon koji govori iz nje i koristi takve reči,” šištao je. A okrenut neurologu: „Možda se pitate zašto sam prskao različite vode. Hteo sam da budem siguran da u ovom slučaju nemamo posla sa histerijom. U stanju histerije neki samo reaguju kao da su zaposednuti, na primer, kako bi se prikazali zanimljivim. Onda bi sinjora bila slučaj za vas, doktore, a ne za egzorcistu. Stoga sam počeo sa egzorcizmus probativus. Najpre sam poprskao sinjoru običnom vodom, kao što se videli, nije pokazala nikakvu reakciju. Voda iz druge boce je, pak, bila sveta vodica. Sami ste mogli da iskusite kako je demon reagovao na to.” „Don Anselmo...” prekinuo je student svog učitelja. „Don Anselmo ...” „Ćutite po mogućstvu,” naredio je Otac studentu i uzeo crvenu knjigu „Rituale Romanum” u ruku. Sigurnim pokretom je okrenuo željenu stranu. A onda je uzeo krst u desnu i počeo, pri čemu je savio koleno pred sinjorom koja je drhtala, sa ritualom: „Svemoćni Oče, jedini Bože, požuri ovamo kako bi spasio od propasti čoveka kojeg si stvorio po svom obličju. Usmeri, o Gospode, svoj bes protiv životinje koja odbacuje tvoj vinograd. Tvoja moćna desnica neka ga napadne da odstupi od tvoje Sluškinje, da se više ne usudi da je drži zatočenu, nju koju si ti smatrao dostojnom da bude stvorena po tvom liku.” Lepa sinjora je kidala remenje kojim je bila vezana za krevet. Kaiševi su je boleli i ostavljali su tamnocrvene tragove. Koliko joj je to položaj dopuštao, bacala se sa jedne strane na drugu i pri tome je razotkrila svoje savršeno telo bez mane pogledima muškaraca. Borila se za vazduh. I sam na rubu nesvesti student je raskopčao svoju belu, znojem oblivenu svešteničku kragnu. Od kada je sa jednom i po godinom prestao da sisa majčino mleko nije video nijednu sekundarnu odliku pola iz ovakve blizine. Pošto je sa zadovoljstvom upio uzbudljivo sramnu sliku, pogledao je prekorno Don Anselma.

Neurolog, po prirodi pre svom polu posvećen i naviknut na slične simptome histerije, bio je manje impresioniran, ali je pomislio da bi postupak mogao da bude prevelik teret za psihu i telo lepe sinjore. „Hitno savetujem da prekinete postupak,” vikao je usred vriske, kukanja i jecanja koje je lepotica ispuštala. Don Anselmo kao da ga je prečuo. Ponovo je poprskao besnu sinjoru svetom vodicom iz bočice. Izmučen glas joj je u međuvremenu dobio takvu silinu da je i sam isterivač počeo da viče jakim glasom: „Naređujem ti, ko god da si, nečisti duše, i svim tvojim sledbenicima koji zaposedaju ovu sluškinju Boga, da kažeš svoje ime, dan i sat svog izlaska, bilo kojim znakom. I ti moraš meni, nedostojnom rabu Božjem, u svemu da se povinuješ. I ne smeš ovom stvorenju ili prisutnima da naneseš nikakvo zlo!” Tek što je Don Anselmo završio sa pozivanjem lepa sinjora je počela svom snagom koju je još imala u glasu da viče. „Upomoć! Upomoć! Zar me niko ne čuje? Upomoć, upomoć!” Uzvici su bili tako glasni da je Otac dao znak studentu da sinjori stavi jastuk preko lica kako ne bi celu kuću digla na noge. „Prestanite, ne možete to da radite!” naredio je doktor studentu i pokušao da mu otme jastuk. Ali uz Božju pomoć i ogromnu snagu mladosti ovaj je gurnuo neurologa u stranu tako da je ovaj posrnuo i pao na pod. „To ne moram da trpim!” zapenio je doktor od besa, podigao se na noge i odhramao do izlaza. „Smatrajte da je naša saradnja završena,” vikao je dok je odlazio. A onda je zalupio vrata za sobom. Jastuk preko glave lepe sinjore je prigušio njene povike. Konvulzivni pokreti kojima je pokušavala da se oslobodi iz remenja su se nastavili. Pogled na nju je kod studenta izazivao nove, grešne misli. Kako li se, razmišljao je, tek prikazuju anđeli neba kada već đavo na zemlji uzima ovako zavodničko obličje? Don Anselmo, zbog godina pre oslobođen ovakvih misli, nije dao da ga to ometa i nastavio je, kako bi dovršio svoje delo: „Prizivam te, stara zmijo, sudijom nad živim i mrtvima, nestani smesta iz ove devojke koja u krilu crkve nalazi utočište. Naređuje ti Bog Otac. Naređuje ti Bog Sin. Naređuje ti Bog Sveti Duh. Naređuje ti vera svetog apostola Pavla. Naređuje ti krv mučenika. Naređuje ti molitva svih svetih. Naređuje ti snaga hrišćanske vere. Nestani dakle ti zavodnice, neprijatelju vrline.” „Don Anselmo, Don Anselmo,” vikao je student. „Pogledajte samo!”

Drhtao je celim telom.

Poglavlje 1 Alberto, vozač kardinala, pritiskao je gas malog „fiata” tako jako da je motor zacvileo poput mučene životinje. Kardinal Gonzaga je sedeo uspravno i kruto poput egipatske statue na zadnjem sedištu. Teškim glasom je zakreštao: „Moramo da stignemo na cilj pre svitanja!” „Znam, ekselencijo!” Alberto je pogledao na sat, zelene brojke na komandnoj tabli su svetlele: dvadeset i dva časa, deset. Naposletku se saputnik pored Alberta probudio iz ćutanja. Od kada su ubrzo nakon Firence na autoputu A 1 skrenuli ka Bolonji monsinjor nije progovorio ni reči. Monsinjor Sofiči, privatni sekretar kardinala, zasigurno nije bio od onih što ćute. Ali u ovoj situaciji mu se od uzbuđenja steglo grlo. Sofiči je pročistio grlo silom. A onda je rekao, ne skrećući pogled sa zadnjeg svetla kola ispred njih: „Nikom nije od koristi ako završimo u nekom jarku kraj puta, ni vama, a svetoj Majci Crkvi pogotovo ne, ako mi dopuštate ovu napomenu, ekselencijo!” „Ah šta!” šištao je Gonzaga nevoljno i brisao rukavom crnog žaketa znojem okupanu ćelavu glavu. Vrućina sparne avgustovske noći mu je zadavala muke. Alberto ga je posmatrao u retrovizoru. „Bila je to vaša ideja, ekselencijo, da ovu stvar prevezemo privatnim kolima. Vaše službeno vozilo ima klima uređaj i to bi u vašoj situaciji sigurno bilo od koristi.” „To ne morate da mi kažete,” odgovorio je Gonzaga odsečno svom šoferu. Sada se umešao i monsinjor: „Da, crna limuzina sa znakom Vatikana! Najbolje još i da imamo policijsku pratnju sa rotacionim svetlom i najavu u vestima večeras: Ove noći na autostradi od Firence ka Bolonji Njegova Ekselencija kurijski kardinal Filipo Gonzaga...” „Ućutite!” prekinuo je kardinal bujicu reči svog sekretara. „Ni reči više. Nisam se žalio. Odlučili smo da je najbezazlenije ako se tri muškarca noću voze u neuglednom ‘fiatu’ od Rima u pravcu Brenera. Basta.” „Samo dobronamerna napomena, ekselencijo,” izvinio se Alberto. A onda su njih trojica ponovo utonula u napetu tišinu. Alberto je držao brzinu vozila stalno na sto šezdeset kilometara na sat. Kardinal na zadnjem sedištu je zurio napeto kroz šoferšajbnu napred, tamo gde su prigušeni farovi probijali sebi put s mukom.

Sofiči, žilavi četrdesetogodišnjak sa kosom koja mu je štrčala kao četka i naočarima sa zlatnim okvirom, pomerao je usne u kratkim razmacima, kao da se moli. Pri tome je pravio zvuk kao slavina koja kaplje. „Zar ne možete da se molite u tišini?” pitao ga je kardinal iznervirano. Poslušno poput ukorenog deteta monsinjor je prestao da pomera usne. Iza Modene, gde je A1 vodio dalje na zapad u pravcu Milana, a A 22 se odvajao ka severu, urlanje motora je prekinula melodija „Haleluja” Hendela. Melodija se čula iz unutrašnjeg džepa sakoa Sofičija. Nervozno je sekretar izvadio mobilni telefon i pogledao na displej. Istežući se nezgodno pružio je telefon pozadi: „Za vas, ekselencijo!” Gonzaga, u mislima negde drugde, pružio je levu ruku, a da nije ni pogledao svog sekretara: „Dajte ovamo!” Naposletku je pritisnuo telefon uz uvo. „Pronto!” Neko vreme je slušao nemo, a onda je kratko rekao. „Shvatio sam lozinku. Nadam se da ćemo moći da zaustavimo vreme. Inače se osećam kao egipatska mumija, kao onaj ...” zastao je. „Tut-ank-Amun!” javio se Sofiči sa prednjeg sedišta kao pomoć. „Tačno. Kao taj Tut-ank-Amun. Bogu slava.” Kardinal Gonzaga je vratio mobilni. „Ako krene po zlu, moći ćete uskoro da skinete novu melodiju na mobilni,” napomenuo je sa sarkazmom u glasu. Sekretar se okrenuo ka njemu: „Šta bi sada još trebalo da krene po zlu, ekselencijo?” Gonzaga je podigao teatralno obe ruke, kao da hoće da krene sa „Tebe Boga hvalimo”; ali reči su mu pre zvučale bogohulno: „Malo je mnogo to što naš Gospod Isus u zadnje vreme očekuje od nas. Ne bi me iznenadilo da nam plan u zadnjem trenutku propadne.” Neko vreme su ćutali zamišljeni. Naposletku je Gonzaga progovorio šapatom, kao da bi neko mogao da ih prisluškuje: „Lozinka je ‘Apokalipsa 20,7’. Alberto, da li ste me razumeli?” „Apokalipsa 20,7,” ponovio je vozač i klimnuo glavom ozbiljno. „Kada nas očekuju?” ,,U tri sata i trideset. U svakom slučaju još pre svitanja.” „Madonna mia, kako to da izvedem?” „Uz Božju pomoć i gasom do daske!” Skoro beskrajno i pravo je autoput vodio kroz dolinu Poa. Po noći i uz povećanu brzinu ovaj put prosto mami u san u roku od nekoliko sekundi. I

Alberto je morao da se bori sa snom. Ali onda mu je svrha putovanja prošla kroz glavu. Apsurdni poduhvat sa kojim su bili upoznati smo sekretar kardinala, monsinjor Sofiči, i on. Kardinal se obratio Sofičiju nakon još jednog podužeg perioda ćutanja: „Stvarno je ova lozinka promućurna. Upoznati ste sa tekstom tajnog Otkrivenja?” „Naravno, ekselencijo.” ,,I sa poglavljem dvadeset, sedmi stih?” Sofiči je počeo da zamuckuje: „Upravo taj stih mi nije trenutno poznat; ali sve ostale mogu svakako da citiram po sećanju.” „U redu je, Sofiči, sada znate zašto ste stigli samo do monsinjora, a ne dalje.” „Ako smem da primetim, ekselencijo, smerno se klanjam pred titulom koju mi je služba donela!” Gonzaga je odlično znao kako da svog mlađanog sekretara uvek iznova uvredi na perfidan način. Sofičiju je ostala samo sloboda njegovih misli. Vazduh u kolima je bio jako zasićen „Za gospodina” šanel mirisom, parfemom za muškarce koji je iziskivao navikavanje, a koji je kardinal kupio po povoljnoj ceni u odabranom butiku na železničkoj stanici Vatikana. Kardinal je imao običaj da ovom mirišljavom vodicom natrlja svoju ćelu boje marcipana od kada mu je crkvenjak Santa Maria Majore nakon jedne svečane službe kao najveću tajnu otkrio da je navedena procedura pospešivala rast kose. I otpozadi i u tmini kardinalu nisu promakli trzavi, nevoljni pokreti glavom koji su pratili misli njegovog sekretara. „Reći ću vam šta je napisano u 20,7!” „Nije potrebno,” prekinuo je Sofiči kardinala. „Imao sam samo kratak gubitak sećanja. Dotična rečenica glasi: ‘Kada se navrši hiljadu godina, Sotona će biti puštena iz jame’.” „Poštovanje, monsinjor,” odgovorio je Gonzaga. „Mada ne prepoznajem vezu sa našom misijom.” Alberto, koji je od početka bio upoznat sa tajnim poduhvatom, se suzdržao od blesavog kikotanja i usmerio pažnju na vozilo koje mu se prilepilo za branik pre trideset kilometara. Svaki put kada je „fiat” ubrzavao i ovaj neprijatni vozač mu je ostajao za petama. Ako bi usporio, i kola iza njega bi usporila. Kako bi se rešio dosadnog prilepka, Alberto je dao gas.

Negde između izlaza Mantua i Verone desilo se: uz motor koji je urlao kola koja su ih pratila su krenula da pretiču i smestila se tako blizu Albertovog „fiata” da je ovaj bio primoran da naglo zakoči. Alberto je ovaj riskantni manevar prokomentarisao psovkom najgore vrste, na šta je sekretar pročistio grlo uz primedbu. Odjednom se sa desne sirane vozila pojavila ruka i crveni treptavi signal: Policija. „Još i to,” zastenjao je Alberto. Nevoljno se povinovao snažnim pokretima ruke policajca kojima mu je davao znak da prati uputstva. Policijska akcija je bila brižljivo planirana. Trista metara dalje bio je neosvetljen parking. Uputili su vozača da sledi policijsko vozilo do tamo. Tek što je Alberto zaustavio vozilo tri muškarca sa automatskim pištoljima su iskočila iz svog vozila i opkolila „fiat” sa oružjem spremnim za paljbu. Sofiči je prepleo ruke i počeo da pomera usne tako da se jasno čuje. Na zadnjem sedištu kardinal je sedeo ukočen i nepokretan, kao da je mrtav. Šofer kardinala je prišao ovoj situaciji pre opušteno. Nemo je vrteo prozor dole i zatreptao u jarko svetlo baterijske lampe. „Izlazite!” Vrlo polako i nevoljno je Alberto poslušao grubu naredbu. Ali tek što je izašao po jedan karabinjer ga je uhvatio pod levu i desnu nadlakticu, a onda su mu stavili ruke na krov. Alberto, čovek koji se nije plašio ni u jednoj situaciji i u tom pogledu nije bio baš tipičan Italijan, ispustio je mučni vrisak koji uopšte nije bio primeren. Smirio se tek kada je osetio cev pištolja trećeg karabinjera na leđima. „Slušajte,” povikao je nakon što su ga policajci pretresli od gore do dole tražeći oružje. „Ja sam šofer Njegove Ekselencije kurijskog kardinala Gonzage.” ,,U redu,” odgovorio je voda ove trojke, ,,a ja sam kineski car. Papire!” Alberto je pokazao na gepek. Vođa je pustio svoju žrtvu i otišao do gepeka. Pri tome je na tren osvetilo unutrašnjost vozila. Uplašio se. „Je li mrtav?” Okrenuo se ka Albertu. „Taj tu!” „To je kardinal Gonzaga!” „To ste već rekli. Na to ćemo se kasnije vratiti. Hoću da kažem da ovaj čovek ne daje nikakve znake života.” „Ima razloga za to.” „Baš me zanima da ga čujem.”

Kroz otvorena vrata vozila kardinal je čuo raspravu policajca sa vozačem. Stoga je svečano podigao svoju desnu ruku. Policajac je napravio korak unazad. „Stvarno sam mislio da je tip mrtav,” promrmljao je drugoj dvojici. A oni su se smestili sa obe strane kada je Alberto otvorio gepek. „Bogorodice,” povikao je jedan od njih, smeteni tip i za glavu višlji od druge dvojice i verovatno vođa operativne grupe. Sam Bog zna šta li je očekivao da vidi u gepeku malog „fiata” ali svakako ne purpurno crveni pojas, pažljivo spakovan, na crnoj, takođe brižljivo spakovanoj odori sa crvenim aplikacijama sa sve purpurnom kapicom. Iz mape od crvene kozje kože je Alberto izvukao pasoš sa amblemom boje zlata „Citta del Vaticano. 2 ” Njega je predao karabinjerima. Tražeći pomoć policajac je bacio pogled prema kolegama, a kako su ovi još uvek držali pištolje na gotovs, zašištao je kroz zube da bi trebalo da spuste oružje. Slika u pasošu kardinala svakako nije odgovarala sadašnjem stanju - I na kardinale vreme ima štetan uticaj - ali nije postojala ni trunka sumnje u to da je ovaj dokument pravi. Ime: S.E. Filipo Gonzaga, kardinal kurije, prebivalište: Grad Vatikan. Policajac je odgurnuo kolegu i stao salutirajući pred zadnji prozor iza kog je Gonzaga i dalje sedeo nepokretan. „Izvinite, ekselencijo,” vikao je karabinjer kroz zatvoreni prozor. „Nisam mogao znati da se ekselencija dala na put u jednom starom ‘fiatu’. Ali, samo sam vršio svoju dužnost...” Gonzaga je pogledao prezrivo policajca koji se grčio, a onda je malo spustio svoj prozor i pružio zahtevno levu ruku. Oprezno i sa vrhovima prstiju je karabinjer vratio pasoš. Salutirao je, a onda je snažnim pokretom tela dao drugoj dvojici znak da nestanu. „Ovo je još dobro prošlo,” frknuo je Alberto i pao u sedište vozača.

Poglavlje 2 U ponedeljak ujutro je noćni voz iz Minhena za Rim pristigao sa zakašnjenjem u stanicu Termini. Malberg je loše spavao, a doručak koji su mu doneli u spavaća kola je bio omanja katastrofa. Na peronu železničke stanice Malberg je vukao svoj kofer zlovoljno za sobom. Na besprekornom italijanskom rekao je taksisti svoj cilj: „Via Đulija 62. Hotel ‘Kardinal’, per favore. Ovo se pokazalo greškom utoliko što je taksista iz nepoznatih razloga počeo da priča svoj život strancu sa znanjem jezika, pri čemu Malberg nije bio ni najmanje zainteresovan i od čega mu je u sećanju ostalo samo pet ćerki. Hotel nije bio daleko od Trga Navona u kraju sa brojnim trgovcima antikvitetima i antikvarima. Malberg je već nekoliko puta boravio ovde tako da ga je portir uveliko pozdravljao u crveno opremljenoj recepciji. U sobi na prvom spratu je bezvoljno raspakovao kofer - mrzeo je pakovanje i raspakivanje kao ništa - a onda je zgrabio telefon i okrenuo jedanaestocifreni broj jednog mobilnog. Prošla je takoreći večnost dok se neko javio na drugom kraju. Javio se uspavani ženski glas: „Halooo?” „Marlena?” pitao je Malberg nesigurno. „Lukas, ti? Gde si? Koliko je sati?” „Dakle, po redu,” počeo je Malberg zabavljen. „Da, ja sam. Upravo sam se smestio u hotel ‘Kardinal’. A sada je deset i četrdeset i pet. Još neko pitanje?” Žena na drugom kraju se nasmejala: „Lukas, isti si šaljivdžija od ranije!” „Imali smo dogovoren sastanak, sećaš se?” „Znam. Ali pre podne nije moje vreme. Slušaj: pokupiću te za sat vremena u hotelu. A onda ćemo zajedno kolima do markize. Vidimo se uskoro.” Posmatrao je zbunjeno slušalicu telefona, kao da je očekivao još jedno ‘do viđenja’, ali Marlena je već spustila slušalicu. Zapravo je znao koliko je Marlena promenljiva, njenu naviku da donese odluku u trenutku ili da se preda naletu zanosa. Naposletku su dve pune godine delili školsku klupu. Ali, kako to već biva, nakon škole su izgubili jedno drugo iz vida. A kada su se ponovo sreli na dvadesetogodišnjicu mature, Lenhen je - kako je ranije pomalo omalovažavajuće zvao Marlenu - bila iznenađenje, čak

uzrok oduševljenja. Jer ta nekada dosadna Lenhen se razvila u lepu, čak atraktivnu ženu. Od studija biologije za zvanje magistra je Lenhen odustala ubrzo nakon mature. Zašto je otišla u Rim nije umela ili nije htela da objasni. Kao ni to od čega je zapravo živela. U svakom slučaju je za razliku od svih ostalih iz razreda bila neudata. To je čudilo. Na Lukasa Malberga koji je kao antikvar sa dobrom zaradom živeo u Minhenu je Marlena svakako ostavila dobar utisak. Kada se sreo sa njom prošle nedelje pomenula je u razgovoru da poznaje izvesnu osiromašenu markizu koja bi htela da proda zbirku knjiga svog pokojnog supruga - među njima su i vredni tomovi iz XV veka. Malberg je odmah izrazio interesovanje. Morao je da prizna, nisu samo knjige bile to što ga je pokrenulo na put za Rim. Bio je samac dobrog izgleda, a Marlena jedna atraktivna žena. A Rim je pružao savršenu kulisu za uzbudljivu aferu. Naravno, Marlena je kasnila. Lukas nije ni očekivao drugačije. Saobraćaj u Rimu ionako svaki dogovor pretvara u apsurd. Ali kada Marlene oko pola jedan još uvek nije bilo, Malberg je podigao slušalicu i okrenuo broj njenog mobilnog. Ali javio se samo aparat za primanje poruka. Kada je izabrao njen fiksni broj, dobio je automatsku poruku: „Ovaj broj trenutno nije dostupan.” Pretpostavio je da je pogrešio broj, te je ponovo okrenuo. Nakon trećeg pokušaja Malberg je odustao. Zbunjeno je pogledao kroz prozor na ulicu. Nakon još pola sata ponovo je pokušao. „Ovaj broj trenutno nije dostupan.” Postao je uznemiren. Ako se nešto dogodilo - zašto se Marlena nije javljala? Na ceduljici je pored njenog broja zapisao i adresu: Via Gora 23. Ispred hotela je ušao u taksi. *** Kuća u Trastevere, petospratna kocka kao i većina kuća u ulici, ostavljala je pomalo utisak zapuštenog zdanja. Sigurno je imala sto godina, a pompezni ulaz sa dva visoka stuba sa obe strane nije mogao da zavara u pogledu potrebe za hitnim renoviranjem. Malberg je iz priče znao da je Marlena živela u potkrovlju, u prostranom stanu sa terasom i pogledom na Tibar i Palatin. Prošao je pored stamene portirke koja je u prizemlju nezainteresovano

pogledala kroz odškrinuta vrata i usmerio se ka liftu. Nasmejao se kada je na ploči na vratima pročitao ime kućepaziteljice: Felini. Čudovište od tamnog mahagonija i sečenog stakla je ispuštalo zvuke kao da se žali i frkće još i pre nego je posetilac kročio unutra. Odjekivali su kroz čitavo stubište dok se lift spuštao dole. Malberg koji je bio nepoverljiv prema svakom kretanju sa podizanjem od zemlje je odlučio da krene stepenicama. Vazduh stubišta je bio težak. Osećao se miris voska za poliranje i vode za pranje. Na putu gore umalo ga dva muškarca nisu oborila dok su uveliko žurili dole. „Zar ne možete da pazite!” povikao je za ovom dvojicom. Kada je stigao na zadnji sprat obrisao je znoj sa čela. Dvokrilna, u belo obojena vrata nisu imala pločicu sa imenom. U zidu je bilo zvono od mesinga. Pozvonio je. Iz unutrašnjosti stana se nije ništa čulo. Nakon nekog vremena pozvonio je po drugi put, a kada nije bilo nikakve reakcije od Marlene, pozvonio je i treći i četvrti put. Naposletku je dlanom lupao o vrata i doviknuo: „Ja sam, Lukas! Zašto ne otvaraš?” U tom trenutku su se vrata otvorila - bila su samo prislonjena. Oklevao je. Oprezno je kročio unutra. „Marlena? Je li sve u redu? Marlena?” Osluškivao je otvorenih usta. „Marlena?” Nije bilo odgovora. Odjednom je nešto krenulo da ga tišti. Iznenada je osetio strah, strepnju pred nepoznatim. „Marlena?” Brižljivo je vodio računa da izbegne da pravi bilo kakav zvuk dok je stavljao nogu ispred noge. Jak, ne neprijatan miris poput mirisa ljiljana je visio u vazduhu. Više nesvesno je primetio brokatne tapete zlatne boje u hodniku, skupocene aplikacije i antikvitetni nameštaj. Salon, sa ukusom namešten enterijer sa teškim tapaciranim nameštajem i bogatim američkim tepisima, je bio u neredu. Što se stana tiče, Marlena nije preterala, pogled na Rim je oduzimao dah. Ovde se moglo lepo živeti. I pre nego što je zapao u sanjarenja sustigla ga je stvarnost: telefon je bio na podu, utičnica je bila iščupana iz zida. Ovde nešto nije bilo u redu. Upravo je hteo da podigne telefon sa poda kada mu je pogled pao na otvorena vrata ka kupatilu.

Na crnim pločicama je sjajila velika bara. Prišao je korak bliže. Sada je znao odakle potiče miris ljiljana. Skupo ulje za kupanje. Kada je stao na vrata otkucaji srca su mu odzvanjali u ušima. Kao opčinjen zurio je u luksuznu belu kadu u uglu: tamo je ležala Marlena u kadi koja se prelivala, sa glavom pod vodom, sa otvorenim, izokrenutim očima, usta su joj bila razvučena u grimasu kao da je u borbi na smrt ispustila vrisak bola. Duga tamna kosa je plutala poput vitica loze u vodi. Iako joj je od sunca preplanulo telo bilo lepo i golo nešto zastrašujuće je izbijalo iz njega. Ukočeni udovi su podsećali na mrtvu pticu koju je more izbacilo na sprud. „Marlena,” mucao je kao da plače. Znao je da je svaka pomoć stigla suviše kasno. „Marlena...” Koliko je kao paralisan i bez pokreta stajao na vratima, to nije znao. Odjednom je čuo glasove na stubištu. Morao je da nestane iz stana što je pre moguće. Ako ga nađu ovde, odmah će postati sumnjiv. Jer to da je Marlena izvršila samoubistvo činilo mu se apsurdnim. Malberg se okrenuo i bacio kratak pogled u luksuzan salon kada je na stočiću pored ugledao sveščicu. Pomisao da je Marlena možda tu upisala njegovo ime, adresu i broj telefona ga je naterala da uzme sveščicu i strpa u džep sakoa. Potom je izašao iz stana i tiho zatvorio vrata za sobom. Kako da neprimetno nestane iz stambene zgrade? Zgrada nije bila tako velika da bi nepoznati posetilac mogao da ostane neprimećen. Na vrhovima prstiju se odšunjao dva sprata niže kada se staromodni lift koji je išao po sredini stubišta pokrenuo ka gore. Kroz žičanu mrežu koja je obuhvatala šaht lifta kao kavez, Malberg je prepoznao ženu srednjih godina. Kao ga da nije primetila. Kada je stigao u prizemlje, pogledao je unutra. Kao i ranije, vrata stana portirke su bila malo odškrinuta. Iz unutrašnjosti je dopirala glasna muzika sa radija. Malberg je oklevao. Kada bude prolazio pored kućepaziteljice ona će ga primetiti.Tada mu je slučaj pritekao u pomoć. Debela, čupava mačka sa nečim u ustima je odjednom izletela kroz vrata. Portirka, krupna žena sa modernom kratkom frizurom i svetlucavim kreolima u uvu, pratila je životinju uz glasnu viku sve do ulice. Ovu priliku je Malberg iskoristio da neprimetno izađe iz zgrade. Naglašeno opušteno hodao je duž ulicu Gora u pravcu Tibra. U sebi je ključao. Osećao je kako mu hladan znoj klizi niz vrat i imao je potrebu da trči najbrže što može; ali ga je unutarnji glas opominjao da bi tako samo izgledao sumnjiv.

Bilo je čudno, sva zbunjen osećao se nekako odgovornim za Marleninu smrt. Zvučala je tako veselo na telefonu. Zašto je toliko dugo čekao? Došao je prekasno. A onda je krenuo da jeca. Plakao je tako otvoreno, da su mu slane suze lile niz lice. Šta se za ime sveta desilo na petom spratu u broju 23 u ulici Gora? Još pre tri sata je razgovarao sa Marlenom preko telefona. Sada je mrtva. Ubijena. Marlena! Kada je skrenuo u prometnu Viale di Trastevere koja je vodila pravo ka obali Tibra, pred očima mu se pojavila slika Marleninog tela koje je plutalo pod vodom. U muci krenuo je da trepće na suncu kako bi se oslobodio ove noćne more. Skoro slep je koračao dalje. Samo što dalje od ovog užasnog mesta! Pružio je ruku u pokušaju da zaustavi taksi; ali sva taksi vozila bi samo projurila pored njega. Naposletku je stao na ulicu kako bi ga primetili. A onda je osetio užasan udarac koji mu je oduzeo dah. Na trenutak mu se učinilo da leti. Drugi udarac mu je pogodio glavu, a onda je pala noć oko njega.

Poglavlje 3 Kada je Lukas Malberg ponovo došao k svesti, gledao je u ozbiljno lice medicinske sestre. Najbliže moguće čuo je ujednačeni piskavi zvuk koji ga je nervirao. „Gde sam?” pitao je sestru. ,,U klinici Santa Sesilija. Imali ste nezgodu.” Tek sada je primetio da ga glava boli. Bilo mu je zlo, i imao je problema da diše. „Nezgodu? Ne mogu da se setim.” Pokušao je da se skoncentriše, ali bezuspešno. „Nije ni čudo, imate potres mozga. Ipak možete da se smatrate srećnim. Osim razderotine na glavi još ste dobro prošli. Opipao je čelo i osetio povez. „Nezgodu, kažete?” „Na Via di Trastevere. Vozač je utekao.” Ma koliko da je mozgao, iz tame sećanja nije isplivala nikakva nezgoda. Ali odjednom, kao da je neka iskra zapalila um, u glavi mu se rasplamsala jedna slika: Marlenin leš u vodi kade. Zastenjao je. „Ne morate da brinete,” odgovorila je sestra. „Za nedelju dana ćete biti otpušteni. Ono što vam je sada potrebno jeste pre svega mir.” Skupio je obrve i pogledao sestru upitno: ,,A inače?” „Kako to mislite?” „Mislim, inače se ništa nije dogodilo?” Odmahnula je glavom. A onda je pitala: „Mogu da vas ostavim nasamo koji tren?” ,,U redu,” odgovorio je. Sam u goloj beloj sobi morao je da se bori sa strahom. Aparat za EKG, na koji je bio priključen, pištao je tako da mu je mrvio živce. Uz najveću koncentraciju pokušao je da sredi svoja sećanja: putovanje za Rim u noćnom vozu, dolazak u hotel „Kardinal”, razgovor telefonom sa Marlenom, a onda noćna mora, Marlena mrtva u kadi. Pri ovim mislima je aparat za praćenje ubrzao frekvenciju svog takta. Istog trena se sestra vratila u pratnji lekara. „Doktor Ličani.” Doktor mu je pružio ruku. ,,A kako se vi zovete?” pitao ga

je Ličani poslovno. „Lukas Malberg.” „Vi ste Nemac?” „Da. Doktore, ali ja ne mogu da se setim nesreće.” Ličani je uputio sestri značajan pogled. A onda je iznenada pitao: „Koliko je tri puta devet?” „Doktore,” pobunio se Malberg, „ja sam u potpunosti u redu. Samo što - ne mogu da se setim nikakve nesreće!” „Tri puta devet?” „Dvadeset i sedam,” zarežao je Malberg nevoljno. I povreden dodao: „... ako se nisam zabunio u računici.” Doktor Ličani se nije dao zbuniti: „Imate li rodbinu u Rimu koju bi mogli da obavestimo?” „Ne.” „Ovde ste na odmoru?” „Ne, pre poslovno.” Pre poslovno se odvijao i dalji razgovor između lekara i pacijenta. Završio se izjavom lekara: „Zadržaćemo vas ovde nekoliko dana na posmatranju, sinjor Malberg. A što se tiče vašeg manjka sećanja u vezi sa nesrećom, ne morate da se brinete. To je sasvim normalno. Pre ili kasnije će se vaša moć sećanja ponovo uspostaviti.” ,,A žice?” pomenuo je Malberg gledajući s prigovorom na kablove koji su vodili do aparata za praćenje. „Sestra vam ih može skinuti. Prijatan dan, sinjor.” Nakon što ga je sestra oslobodila iz mreže kablova i izašla iz sobe, pogledao je oko sebe. Ali osim EKG-aparata sa kojeg su kablovi visili poput hvataljki polipa, nije bilo više ničeg. Samo beli, goli zidovi i beli ormar kraj zida. Bela stolica sa njegovom odećom. Na noćnom stočiću od čeličnih cevi ofarbanih u belo bila je njegova aktovka i pored notes koji je uzeo iz Marleninog stana. Pogled na njega mu je zadao udarac u pleksus. Pozlilo mu je. Primetio je kako mu ruke drhte kada je počeo da prelistava notes. Nespretni rukopis kao u devojčice nije se nekako uklapao u samosvesnu pojavu Marlene. Još veće iznenađenje predstavljali su unosi: nikakva imena, nikakve adrese, samo čudno šifrirane reči. Šta li znače ovi unosi?

Leatare:Maleaki Seksagesima: Jona Reminiscere: Zaharja Okuli: Nahum Strahovi da bi njegovo ime moglo da bude zapisano u Marleninom notesu su se, međutim, pokazali neosnovanim. Nije bilo nikakvih uobičajenih imena. Zbunjen spustio je zapise sa strane. Marlena! Iznenada je ponovo video njenu glavu potonulu pod vodu i dugu kosu koja je plutala poput vitica loze. Znao je da tu sliku nikada neće zaboraviti. Počeo je da razmišlja da li se u svojoj panici poneo kako je trebalo, da nije možda bilo bolje da je obavestio policiju. Kakav je bio smisao toga da pobegne odatle? Zar nije upravo time učinio sebe sumnjivim? A kućepaziteljica? Da li je moguće da ga stvarno nije videla? Da li bi ga prepoznala u slučaju suočavanja? Kaleidoskop misli i mogućnosti mu je jurio kroz ionako načet um, slike su se gomilale i činile ga samo još više zbunjenim. A usred svega toga bi se uvek iznova pojavljivale Marlenine širom otvorene oči pod vodom. Koliko li je patila, pre nego što je smrt oslobodila? Nikad ranije u životu mu smrt nije prišla toliko blizu. Smrt je Malberg poznavao iz daljine. Kada bi u novinama ili iz vesti saznao da je neko umro. Tada bi smrt doduše registrovao, ali ga nikada nije stvarno dodirnula. Smrt Marlene, međutim, ga se ticala neposredno. Tek sada je shvatio kolika su mu bila očekivanja sa kojima je doputovao lepoj školskoj drugarici. Sav uznemiren se pridigao u bolničkoj postelji. Morao je da sazna šta se dogodilo sa Marlenom. Ovde nije hteo, ovde nije mogao više da ostane. Trenutno se osećao još suviše slabim. Ali sutra - to je čvrsto odlučio - sutra će napustiti kliniku.

Poglavlje 4 Uski kolski put je išao strmo uzbrdo. Sofiči, sekretar kardinala je preuzeo volan nakon duge noćne vožnje. Sada je Alberto spavao na sedištu do vozača, a čak ni duboke udarne rupe na neasfaltiranom putu nisu mogle da ga probude. U prvoj brzini Sofiči je upravljao „fiatom” kroz uske krivine. Duboko pale grane šiblja sa obe strane udarale su u šoferšajbnu. „Možemo se samo nadati da nam nijedno vozilo neće doći u susret,” primetio je kardinal državni sekretar Gonzaga nakon dugog ćutanja. Još uvek je sedeo uspravan kao motka na svom zadnjem sedištu. Celom dužinom puta ni oka nije sklopio. Nakon što su posle Visbadena sišli sa autoputa, Gonzaga je preuzeo zadatak vodiča puta na sebe. Put koji je istočno od Rajne vodio ka zamku Lajenfels, bio mu je zapisan na cedulji. U Lorhu, jednoj hiljadu godina staroj varoši, seoski put je išao gore u Vispertal, bio oivičen bujnim brdima sa vinogradima i vodio do jednog račvanja. Gonzaga, koji je bio suviše ponosan da nosi naočare za čitanje, držao je uputstvo za put u ispruženoj ruci. „Sada se samo držite leve strane,” kreštao je hrapavim glasom. U međuvremenu je počela da pada kiša. ,,I vi ste sigurni, ekselencijo, da je ovo pravi put,” pitao je Sofiči nesigurno. Gonzaga nije ništa odgovorio. Ponovo je proučavao cedulju sa opisom puta. Naposletku je zašištao: „Šta znači siguran, i ja se vozim ovim putem prvi put. Ali nekuda ovaj prokleti put mora da vodi!” Sekretar se trgnuo i Alberto se probudio iz sna. Kada je primetio nesigurnost kojom Sofiči upravlja vozilom, ponudio se da ponovo preuzme volan. Strmi put je bio tako uzak i tako zarastao da su Sofiči i Alberto imali muke da izađu i zamene mesta. Vladala je mrtva tišina. Mogla se čuti samo kiša koja je dobovala po žbunju. Dok se Alberto uvlačio iza volana kardinal je spustio prozor. Svež miris kao od mahovine je ušao unutra. Gonzaga ga je halapljivo upijao. Iz daljine se čuo lavež pasa. „Dalje!” naredio je kardinal.

Alberto je pokrenuo motor, ali kola nisu htela da upale. „Još i to!” Gonzaga je nevoljno frknuo kroz nos. ,,U ime Presvete Device,” uveravao je Alberto koji se osećao krivim zbog ove nevolje, „moja kola me nikada nisu ostavila na cedilu. Ovo je prvi put, ekselencijo.” Ovaj je napravio nevoljni pokret rukom. A onda je lupnuo Sofičija otpozadi po ramenu. Monsinjor Sofiči je shvatio šta kardinal državni sekretar time hoće da kaže. Iz pregratka je Alberto iskopao kapu i dao je Sofičiju. „Ne može biti daleko,” doviknuo je Gonzaga kroz otvoreni prozor za svojim sekretarom. Sofiči je nestao nakon nekoliko metara uzbrdo iza sledećeg skretanja. U trenucima poput ovoga je monsinjor proklinjao, iako iz duboke pobožnosti, svog nadređenog. Nisu ga uzalud u kuriji zvali, iza leđa: Gonzaga la iena, Gonzaga Hijena. Nikada se nije znalo kako stojite kod njega. U svakom slučaju je drugi čovek iza Pape u Vatikanu imao više neprijatelja nego prijatelja. Iskreno rečeno, Sofiči nije znao nijednog za koga bi mogao da kaže da je prijatelj Gonzage. Uprkos svemu je monsinjor delovao verno predan svom gospodaru. Čovek poput njega je svoj zadatak posmatrao kao službu Svevišnjem. Bez razmišljanja je, kada ga je Gonzaga uputio pod zakletvom ćutanja u poduhvat, preuzeo sveti zavet da će tajnu poneti sa sobom u grob. Kako je išao uzbrdo, put je postajao sve teži. Sofiči je dahtao i borio se za vazduh. Nije baš bio sklon sportu. Vlažno šiblje sa obe strane puta ga je udaralo po licu i nije baš doprinosilo da mu se raspoloženje popravi. A onda je odjednom, nakon oštrog skretanja, zatreperio kameni zid kroz granje. Sofiči je zastao. U međuvremenu mu je vlaga prodrla kroz odeću, a kada je uperio pogled ka nebu, primetio je visoko iznad drveća zidove i tornjeve masivne tvrđave. „Isuse-Marijo,” otelo mu se poluglasno. Pogled na građevinu sa njenim grudobranima, tornjevima i udubljenjima u zidovima ga je uznemirio. Zamišljao je da je tvrđava Lajenfels gostoprimljivija. Nesigurno je vukao noge ka kapiji tvrđave. Kada je prišao bliže prepoznao je stražarsku kuću iza rešetaka ulaza. Iza sićušnog prozora stražarske kuće je gorelo svetlo iako je već bio dan. Sve je ovo delovalo opasno i tajanstveno, a Sofiči je samo uz napor mogao da zamisli da je ova tvrđava visoko iznad

Rajne stvarno trebalo da posluži svrsi koju je Gonzaga naveo. Iz unutrašnjosti tvrđave nije dopirao nikakav zvuk, nikakav glas, nikakvi koraci, ništa. Na vrhovima prstiju Sofiči je pokušao da baci pogled u prozor: sićušna soba u vidu kvadrata je ličila na monašku ćeliju. Goli zidovi, glomazni sto, ispred njega stolica, naspram prozora drveni ležaj bez podloge, iznad toga na zidu staromodni telefon. Na neudobnom ležaju dremao je čuvar sa prekrštenim rukama. Jarka, gola sijalica na plafonu ga je sprečavala da zaspi. Ova idila je bila narušena, doduše, automatskim pištoljem koji je ležao na stolici na dohvat ruke. Upravo je Sofiči hteo da zakuca i stavi do znanja da je tu, kada je čuo zvuk motora. Albertu je ipak pošlo za rukom da pokrene svog „fiata”. Brzinom hoda se mučio uzbrdo. Stražar u kućici se uspravio preplašen, zgrabio oružje i piišao prozoru. Sofiči je gledao u bledo, iznureno lice. „Lozinka!” naredio mu je stražar. „Lozinka,” zamucao je Sofiči kada je ugledao pištolj uperen u sebe, ,,Apokalipsa dvadeset, sedam.” Bledi stražar je zatvorio prozor, skinuo slušalicu sa telefona na zidu i javio dalje. Uz zavijanje je teška gvozdena rešetka krenula da lebdi u visinu kao da je pokreću ruke duha i potom nestala gore u tornju kapije. Alberto je zaustavio kola. Ubrzo potom je stražar stupio ispred ulazne kapije i mahnuo ka kolima da udu u dvorište tvrđave. Očekivali su ih. Iz dvorišta manastira koji je okruživao petostrano dvorište tvrđave slili su se sa svih strana u crno obučene figure. U trenu su napravili učtiv krug oko kola. Sofiči im je prišao i pomogao kardinalu državnom sekretaru da izađe iz kola. Ovaj je delovao ukočeno i skoro zbunjen pred ovolikim ljudima. Jedan visoki čovek uskih ramena u tamnoj odori i sa dugom, unazad začešljanom kosom je prišao Gonzagi i pitao bez pozdrava, pre poslovno: „Da li je sve prošlo glatko?” Zvao se Aniset. Kao kardinal državni sekretar Gonzaga je bio navikao na posvećenije tonove. Njegova služba mu je davala najvišu počast, a on nije bio spreman da je se odrekne ni u ovoj situaciji. „Dobro jutro, gospodine kardinale,” odgovorio je Gonzaga, a da se nije upustio u pitanje svog sagovornika. „Kakva gadna okolina.” Njih dvojica su se znali od ranije. I jedan i drugi su odlično znali s kim imaju posla. Fatalno u

ovoj situaciji bilo je samo to: Aniset je imao kardinala državnog sekretara u šaci. I zbog toga je Gonzaga mrzeo ovog Aniseta koji se samohvalno nazivao Velikim Majstorom, a to je više nego što jednom hrišćaninu sleduje - o kardinalu da ne pričamo. “Što se tiče vašeg pitanja,” odgovorio je kardinal naposletku, „da, dobro je prošlo.” Aniset je vrlo dobro registrovao ciničnu nijansu u Gonzaginom odgovoru; ali, ponašao se kao da nije primetio tihu ironiju. Da, na njegovo oporo lice je zalutao čak i ljubazni osmeh kada je sada pokretom ruke pozvao kardinala da ga prati. Tvrđavu Lajenfels je sredinom XIX veka sagradio jedan čudni Englez po uzoru na srednjevekovne utvrde. Radovi, međutim, nikada nisu dovršeni, zato što se Džejms-Tomas Bulver - kako se Englez zvao - jednog ledom okovanog Velikog petka nagnuo nad grudobranom tornja tvrđave i nakon pada od trideset metara ispustio dušu. Pruski fabrikant dugmadi koji je kupio nedovršeno zdanje nije, takođe, imao prilike da uživa u njemu, jer ga je još pre konačnog dovršenja njegova voljena, jedna piću sklona berlinska vodviljska plesačica, upucala iz ljubomore. Od tada kreće priča da je tvrđava Lajenfels prokleta. Građevina je tokom decenija postala ruina, jer se nije našao nijedan kupac koji je bio spreman da pored kupovne cene uloži još koji milion u restauraciju i završetak tvrđave. Stoga su se gradski oci Lorha, u čiji je posed ova svojina u međuvremenu prešla, silno začudili kada se jednog dana pojavio Italijan po imenu Tesina. Čovek je bio negovanog izgleda, obučen u skupu odeću i vozio je tamnoplavi ,,mercedes” 500. No, to je otprilike bilo jedino što se o njemu sa sigurnošću moglo reći. Neki su smatrali da je advokat i da zastupa zapravo neki mračni red, drugi su znali za veze sa ruskom mafijom. Niko to nije mogao da dokaže. Činjenica je da je Tesina platio gotovinskim čekom, i kupovnu cenu i restauraciju. Tu je pitanje porekla novca stavljeno u pozadinu. Kardinal državni sekretar je verovao da zna tajnu onoga što se krije iza zidova tvrđave Lajenfels. Misli mu se nisu vrtele ni oko čega drugog. Brinuo se zbog toga i užasno mu je bilo zlo od same pomisli na to. Osim toga, smatrao je da je poražavajuće to što mora da sledi naređenja Aniseta i da trčkara za njim poput psa. Put je vodio kamenim stepenicama sa spoljne strane na prvi sprat tvrđave. Išle su strmo nagore, a nije bilo gelendera za koji bi mogao da se drži. Bio je

umoran i iscrpljen i imao je problema da se penje uz stepenice sa skupocenom odorom koja ga je obavijala. Kao u procesiji, jedan iza drugog, ljudi obučeni u crno su sledili kardinala. Neki su mrmljali nerazumljivo, drugi su prelazili put ćutke i zamišljeni. Kada su stigli gore mala, gvožđem optočena vrata su vodila u salu vitezova. Masivni koritasti svod je natkrilio dugi, uski prostor. Bio je dobro osvetljen i bez nameštaja, ako se izuzme jedan trpezarijski sto koji je stajao na sredini. Pomalo bespomoćno je kardinal Gonzaga potražio pogledom svog sekretara. Ovaj je u gomili - moguće da je bilo stotinu muškaraca – ulovio njegov pogled, prišao svom gospodaru u pomoć i pomogao mu da skine ogrtač. Muškarci su napravili krug oko kardinala poput gladnih pasa oko lovine kada su ugledali šta se krije ispod ogrtača. Kao na nečujnu komandu krenuli su odjednom da okreću vratove. Samo je Aniset odolevao nevidljivoj sili koja je kretala od Gonzage. U očekivanju i sa izrazom lica koji je lutao između trijumfa i radoznalosti posmatrao je kako Sofiči odmotava grubu tkaninu boje okera koju je kardinal imao oko sebe poput korseta. Dok se Gonzaga tri puta okretao oko svoje ose, sekretar je odmotavao tkaninu i presavio je nekoliko puta. A onda je smotuljak stavio na sto na sredini sale. Muškarci koji su ovaj postupak posmatrali s napetošću su ostali nemi. „In nomine domini,” mrmljao je Aniset sardonički i počeo da otvara tkaninu. Stotinu očiju je pažljivo pratilo svaki zahvat rukom Velikog Majstora. Iako je svako u sali tačno znao šta se dešava pred njihovim očima, atmosfera je bila napeta do pucanja. Po dužini je Aniset tkaninu već raširio na dužinu od preko dva metra. Sada je kardinal prišao sa drugog kraja i zajedno sa Velikim Majstorom otvorio dvostruko presavijeno platno. „Ovo je početak kraja,” pobedonosno će Aniset. Do ovog trenutka se Veliki Majstor suzdržavao i postupao hladnokrvno i bez osećanja. Sada, međutim, kada je gledao u rašireno platno, grabio je vazduh i ponovio iznova: „Početak kraja.” Ljudi oko njega su gledali skeptično, neki su pokazivali znake zbunjenosti. Jedan mali, ćelavi čovek jarko crvene glave uhvatio je čvrsto čoveka pored sebe i sakrio lice u njegove grudi, kao da ne može da podnese to što vidi. Drugi je vrteo glavom, kao da hoće da kaže: Ne, ne može biti! Treći, čije je

obrijano teme ukazivalo na monašku prošlost, iako je umesto mantije imao tamno odelo, se kao u ekstazi žestoko udarao po grudima. Pred njima je ležalo platno u koje je Isus iz Nazareta bio umotan po smrti na krstu. Senke tragova su na platnu ostavile otisak izmučenog čoveka, poput negativa. Jasno su se mogle razaznati prednja i zadnja strana na razmaku od pola metra. I bilo je potrebno samo dovoljno dugo zuriti u mesto na kom bi trebalo da je bilo lice da slika dobije trodimenzionalni oblik. Kardinal državni sekretar je teško disao. U napetost koju je pogled na platno i kod njega izazvao se umešao bes na Aniseta i bratstvo. Sa strane je Veliki Majstor prišao Gonzagi. Ne pomerajući pogled sa dragocene relikvije i kao da mu je čitao misli, prošaputao mu je: „Mogu da razumem, ako me mrzite gospodine kardinale. Ali verujte mi, nije bilo nikakve druge mogućnosti.

Poglavlje 5 Nakon tri dana boravka Lukas Malberg je napustio kliniku Santa Sesilija. Ovo se desilo protivno volji lekara i uz izričitu opomenu da izbegava svaki napor, pre svega svako uzrujavanje. To je bilo lakše rečeno nego učinjeno. U njegovoj zagušljivoj hotelskoj sobi - bilo je otprilike vreme odmora u avgustu - Malberg je pokušao najpre da razbistri misli. Potajno saučesništvo u misterioznoj smrti Marlene je uticalo na njegovu sposobnost rasuđivanja i poimanja. I nakon sati provedenih u razmišljanju, Malberg se ozbiljno zapitao da li je stvarno sve to doživeo, da nije sanjao. Zamišljeno je prelazio rukom preko korica Marlenine beležnice. To u svakom slučaju nije bio san. Morao je da sazna šta se dogodilo. Mučen sumnjama izvukao je cedulju na kojoj je zapisao Marlenin broj i zgrabio telefon. Okrenuo je broj i na svoje čuđenje čuo je da zvoni. „Halo?” Malberg je premro od straha. Nije mogao da progovori. Neki ženski glas je ponovio pitanje, ovog puta energičnije. „Halo? Ko je to?” „Lukas Malberg,” zamucao je i nastavio. „Marlena, da li si to ti?” „Ovde je markiza Lorenca Falkonijeri. Rekli ste Malberg? Antikvar iz Minhena?” „Da,” odgovorio je poluglasom i gledao zbunjeno u cedulju. „Moram da vam saopštim jednu žalosnu vest,” počela je markiza oklevajući. „Marlena je mrtva.” „Mrtva,” ponovio je Malberg. „Da. Policija još uvek ne zna da li se radi o nesreći ili samoubistvu ...” „Nesreća ili samoubistvo?” ljutito će Malberg. „Nikako i nikada!” „Još se ne zna,” ponovila je markiza hladno i kontrolisano. „Mislite, Marlena nije bila tip žene koja bi sama sebi oduzela život? Moguće. Možda je nisam dovoljno dobro poznavala. Inače, ko može da vidi šta se zbiva u čoveku. Onda je to verovatno ipak bio nesrećan slučaj.” „Nije bila ni nesreća!” izletelo je Malbergu. Uplašio se zbog svojih reči. Markiza je zaćutala na tren. „Odakle vi to znate?” pitala je nepoverljivo. Malberg je ćutao postiđen. Imao je neprijatno osećanje da se sve više upliće

u ovu stvar sa kojom zapravo nema nikakve veze. U levoj je držao cedulju sa Marleninim brojem telefona. Ispod je stajao broj markize. Očigledno je u uzbuđenju pobrkao ova dva broja. „Vi ste dakle zainteresovani za moje knjige,” čuo je sada markizu. Njene reči su bile neočekivane i zvučale su pre poslovno, u svakom slučaju ne kao da su do malopre razgovarali o smrti jedne osobe koju su lično poznavali. „Ja sam antikvar,” odgovorio je Malberg. „Živim od toga da kupujem i prodajem vredne knjige.” „Dobro sam upoznata sa vašom profesijom, sinjor. Markiz, Bog da mu dušu prosti, je puno kupovao na aukcijama, ali i kod antikvara u Nemačkoj. Bio je skoro opsednut time da poseduje ovu ili onu knjigu. Za pojedine knjige je davao pravo bogatstvo. Laici nikada ne bi mogli ni da naslute vrednost tih knjiga. Stoga se uzdam u vašu pravičnost ukoliko sklopimo posao. Kada bi mogli da dođete?” „Kada vam odgovara, markizo?” „Recimo oko pet?” „Odgovara mi.” „Moju adresu imate, sinjor Malberg.” „Zapisao sam je.” „Ah - još nešto: nemojte se uplašiti kada ugledate kuću. U donja tri sprata niko ne živi. Naći ćete me na četvrtom spratu. Bon đorno!” Kuća se nalazila između trga Navona i lukaTibera u sporednoj ulici Koronari, nedaleko od Malbergovog hotela. Krenuo je peške. U ulicama je vladala teška vrelina leta. Većina Rimljana je napustila grad. Mirisalo je na prašinu i izduvne gasove. Malberg je tražio senovite delove ulica. Dobro je da ga je markiza pripremila na stanje kuće, inače bi glatko prošao pored oronulog zdanja. Ne, kuća nije ostavljala utisak luksuza. Kao mesto stanovanja žive markize ova zgrada je delovala pre ofucano. U svakom slučaju je videla bolje dane. Delovi baroknih gipsanih ukrasa koji su oivičavali prozore su ispali, sa fasade je otpadao malter, a oronula ulazna vrata nisu videla boje od doba Piranezija. Ušao je. U polutamnom stepeništu ga je zapahnuo vlažni hladni vazduh. Nevoljno ga je podsetio na Marleninu kožu. Kada je stigao na najviše odmorište jedna krhka, u crno obučena žena je

izašla na vrata. Kosa joj je bila začešljana glatko unazad i bila je savršeno našminkana. Savršene noge su naglašene crnim čarapama i sandalama sa visokim potpeticama. Strog poput njenog spoljnog izgleda bio je i izraz njenog lica kada je pružila ruku Malbergu i hrapavim glasom rekla: „Sinjor!” Ništa više nije rekla. „Malberg, Lukas Malberg. Vrlo je ljubazno s vaše strane što ste me primili, markizo!” ,,Oh, gospodin sa manirima,” odgovorila je markiza i zadržala mu ruku na tren. Imala je tamne, suzne oči. Zbunio se. Kadenca njenih reči ga je učinila nesigurnim. Da li je htela da se našali s njim? ,,Ako biste krenuli za mnom, sinjor,” nastavila je markiza i krenula napred. Jednu markizu je zamišljao sasvim drugačije, nikako malenu, ni krhku, a kamoli ovako zapanjujuću i dobrog izgleda. Moguće da je bila u srednjim četrdesetim, možda i pedesetim. U svakom slučaju je prikazivala određenu klasu, jednu klasu u kojoj godine igraju podređenu ulogu. Lorenca Falkonijeri je odvela Malberga u veliku prostoriju u obliku kvadrata koju je pre svega odlikovalo to što su sva četiri zida, osim jednog širokog prozora i vrata sobe, od poda do plafona bila ispunjena regalima sa knjigama. Okrugli crni sto sa jednom stopom od lavljih pandži u sredini biblioteke je bio okružen dotrajalim kaučem sa plavozelenom šarom pauna i ogromnom foteljom sa pravim naslonom i visokim stranama. „Kafu?” pitala je markiza nakon što mu je ponudila mesto za sedenje. „Vrlo rado, ako vas time ne remetim.” Markiza je nestala i imao je priliku da osmotri biblioteku izbliza. Već sami hrbati knjiga su obećavali značajna dela. „Slobodno razgledajte,” odjekivao je glas markize iz kuhinje. „Zbog toga ste i došli!” Radoznao je prišao regalu naspram prozora i izvukao jednu knjigu povezanu u braon teleću kožu. Otvorio je prvu i poslednju stranu i klimao glavom odobravajući. Potom je uzeo drugu knjigu sa istim povezom iz regala i uradio isto, potom treću i četvrtu. „Pretpostavljam da znate šta imate,” primetio je Malberg kada se markiza vratila sa srebrnim poslužavnikom i spustila dve šolje kafe na crni sto. Lorenca se spustila na sofu i primetila s kakvom pažnjom je u rukama držao jedan tom. „Iskreno rečeno - ne,” odgovorila je, „samo znam, da je markiz

platio bogatstvo za to. Na žalost se uopšte ne razumem u stare knjige i primorana sam da se poverim stručnjaku poput vas.” Malberg je podigao tešku knjigu sa obe ruke poput trofeja uvis. „Ovo je četvrti tom jedne Kolbergerove Biblije, jedna inkunabula iz 1483. godine i retkost prvog reda. Ali, ono što je posebno u ovom slučaju jeste to što su tu i prva tri toma. Ovakav nalaz je izuzetno redak i naravno ima svoju cenu.” Otvorio je poslednju stranicu knjige i pokazao prstom na poslednji pasus. „Vidite ovde, kolofon!” „Kolofon?” „Znak štampara. U petnaestom veku kada je veština štampanja bila još u začetku svaki štampač je dan završetka jedne knjige beležio kratkim unosom na poslednjoj strani, što je uporedivo sa potpisom na slici. Ovde vidite: ‘Eksplicit Biblia Anthonij Koberger ano salutis M.CCCC.LXXXIII.V. Decembris’ - dakle: ovu Bibliju je završio Anton Koberger leta gospodnjeg 1483, dana 5. decembra.” „Zanimljivo,” čudila se markiza. „Priznajem, nisam se nikada interesovala za stare knjige svog supruga. Da budem iskrena, čak sam ih i mrzela.” Malberg je seo pored nje kraj stola. „Mrzeli? Kako se knjige mogu mrzeti?” „To hoću da vam kažem, sinjor!” Tamne oči markize su sevale besno. „Strast za sakupljanjem mog muža je uveliko prevazilazila njegove finansijske mogućnosti. Kako bi mogao da udovolji svojoj strasti za knjigama razvio je drugu strast, postao je kockar. Kazina Baden-Badena, Beča i Monte Karla su mu postala dom. Ponekad bi dobijao visoke svote, ali jednog dana me iznenadio uvidom da smo bankrotirali. Tri nedelje kasnije markiz je umro. Srčani udar.” „Žao mi je, markizo.” „Markiza, markiza!” ljutila se Lorenca Falkonijeri. „Verujte mi, sinjor. Ta smešna plemićka titula mi je pre jedna neprijatnost, uvreda. Vidite i sami u kakvom je stanju kuća. Za restauraciju mi nedostaje novaca. Podstanari su se već iselili. A naći kupca za jednu ovako oronulu zgradu je skoro nemoguće. To je tužno nasleđe markiza. Zovite me Lorenca.” „Drago mi je,” zamucao je Malberg smeten. „Ja sam Lukas.” „Lukas?” Markiza je imala običaj da govori takvim tonom da bi mogli da pomislite da se sprda sa vama. To je Malberga činilo nesigurnim.

„Dobro, Lukase. Šta nudite za Kolbergerovu Bibliju?” „Teško je reći...” „Koliko?” Lorenca nije popuštala. „Stvari stoje ovako,” branio se, „Biblija nije paginirana, što znači da stranice nemaju odgovarajuće brojeve. Morao bih prvo da proverim da li su ova četiri toma kompletna. Ako je to slučaj, nudim vam dvadeset hiljada evra.” Lorenca ga je gledala ispitivački. „To nije uopšte loša cena,” uveravao je. „Uostalom, zainteresovan sam naravno i za ostale knjige.” „Verujem vam. U svakom slučaju je Marlena rekla da mogu slepo da vam verujem.” Lice joj se smračilo. „Kako je to samo moglo da se desi... To je strašno.” Klimnuo je glavom postiđeno. „Još uvek verujete da je to bio nesrećan slučaj?” „Vi ne? Zašto ste tako sigurni?” Markiza ga je pogledala popreko. Nesvesno je dodirnuo unutrašnji džep u kojem je još uvek imao Marleninu beležnicu. Bilo bi lakomisleno poveriti se nepoznatoj markizi. Slegnuo je ramenima. Naposletku je pitao: „Kako ste uopšte saznali da je Marlena umrla?” „Od policije. Moj broj je bio sačuvan u Marleninom telefonu. Jedan inspektor je rekao da je Marlena pronađena mrtva u kadi. Da li sam spremna da pružim podatke o njoj. Bila sam potpuno dotučena, a inspektor mi je postavio nekoliko bezazlenih pitanja. Više ne znam šta sam odgovorila. Dao mi je svoj broj ukoliko se setim još nečeg što bi moglo da doprinese razrešenju ovog slučaja.” ,,I? Da li ste setili još nečeg?” Odmahnula je glavom. A onda je ustala i prišla prozoru. Nije htela da joj vidi suze u očima. Malberg se meškoljio u fotelji. Rado bi rekao nešto utešno, ali nije znao šta. Naposletku je ustao. „Smem li dalje da razgledam?” pitao je smeteno. „Da, naravno,” odgovorila je Lorenca i nestala. Pogled na skupocene knjige koje su bile u odličnom stanju mu je dopustio da na tren zaboravi Marleninu groznu sudbinu. Uskoro mu je postalo jasno da čitava kolekcija daleko prevazilazi njegov budžet za kupovinu.

Samo je „Šedelova hronika sveta”, tom nirnberškog doktora i istoričara Hartmana Sedela iz 1493. vredela koliko i pristojna kola srednje klase. Knjiga je sadržala više od hiljadu drvoreza svih bitnih gradova srednjeg veka. Kolekcionari su davali bogatstvo za to. Grozničav nemir je u antikvaru izazvala jedna pre neugledna knjiga u kvartu. Potrajalo je neko vreme dok je shvatio da se radi o legendarnom izdanju komedija Terencija za kojom tragaju kolekcionari i antikvari čitavog sveta već pola veka. U knjizi iz 1519. je reformator Filip Melanhton ostavio rukom pisane korekcije za novo izdanje. Od vremena Melanlitona su vlasnici ove knjige dokumentovani bez greške. U svojoj istoriji dugoj pola milenijuma ova knjiga je dospela iz Nemačke u Englesku. Tu je došla u posed jednog jevrejskog kolekcionara na jednoj aukciji, a on je vratio u Nemačku u XIX veku. Bežeći od nacista kolekcionar je prokrijumčario skrivenu ispod mantila u Njujork gde je, prinuđen nuždom, prodao jednom kolekcionaru sa Floride. Njegovi naslednici su je u nekom trenutku dali u prodaju. Ali, pre nego što je branša obaveštena o tome, ova bibliofilska dragocenost je našla novog vlasnika. Jednog Evropljanina, pričalo se. Nije se moglo saznati ništa više od toga. Malberg je video kako mu ruke drhte. Spontano je hteo da saopšti markizi kakvo je blago ovde čuvala. Ali već sledećeg trenutka je shvatio da bi time, ako želi da kupi ovu knjigu, samo naneo štetu sebi. Svakako, ćutanje u ovoj situaciji je bili krajnje nemoralno. Ali, zar nisu svi oni živeli u krajnje nemoralnom svetu? Jednom svetu u kojoj lukaviji vara neukog? Na kraju, kao antikvar je živeo od toga da kupi knjige povoljno i da ih uz dobit proda dalje. Da li bi trebalo da markizi da ponudu? U kojoj visini? Deset hiljada evra? Dvadeset hiljada evra? Zasigurno će odmah pristati na ovu trgovinu. Mogao bi da napiše ček. Stvar bi bila savršena. A on bi napravio posao svog života. „Još jednu kafu?” Trgnuo se. Toliko je bio utonuo u misli da uopšte nije primetio Lorencu. „Izvinite, kako vidim, potpuno ste se predali poslu.” Malberg se mučio da stavi osmeh na lice i gledao je kako markiza doliva kafu. „Stvarno je zadivljujuća ova kolekcija,” primetio je - samo da nešto kaže. „Stvarno zadivljujuća.” Jeka zvona na vratima ga je oslobodila bespomoćnosti. „Izvinite me na tren.” Lorenca je nestala iz sobe.

Jednim uhom je pratio nemiran tok razgovora sa nekim čovekom koji je imao visok falseto, a koji ga nije baš zanimao. Kao opijen vratio je skupocenu knjigu na njeno mesto. Kako da postupim? Udubljen u misli gledao je u vrata koja su, uokvirena knjigama, levo vodila u drugu prostoriju. Bez nekih zadnjih misli otvorio je vrata dok je Lorenca još bila zauzeta nepoznatim posetiocem. Iza njih se pojavio jedan budoar uređen prilično neukusno, sa jednim ležajem, jednom foteljom visokog naslona i strana presvučenih zlatnim brokatom i komodom sa ogledalom prelakiranom u boju ljuske jajeta – što je bilo sve, samo ne po njegovom ukusu. Upravo je hteo da se vrati kada mu je pogled pao na niz fotografija veličine zaštitnih korica knjiga koje su ukrašavale zid sa prednje strane ležaja. Sve slike su imale isti motiv: Marlenu, Marlenu golu ili u donjem vešu. Kao opčinjen zurio je u privlačnu galeriju slika. Razum mu se opirao da izvuče ikakve zaključke iz ovoga. Bio je sluđen. Markiza je mogla da se vrati svakog trena. Radije će se povući. Tek što je zatvorio vrata budoara za sobom kada se Lorenca ponovo pojavila u biblioteci. Izvinila se ljubazno za kratko odsustvo, a da nije ulazila u razloge. „Ali sam sigurna da se niste dosađivali.” Odmahnuo je glavom i smešio se lažno. Zabranjeni pogled na budoar markize je odjednom postavio stvari naopačke. Otkriće u njenoj spavaćoj sobi je odjednom nadvladalo sve ostalo. Dok je praćen Lorencinim nezainteresovanim pogledom vadio druge tomove iz regala i glumeći interesovanje prelistavao, pokušao je da razjasni zbog čega bi jedna žena okačila slike aktova njegove prijateljice iznad kreveta. Za to je postojalo samo jedno objašnjenje. Malberg nije imao zapravo ništa protiv toga da žena voli ženu, ali u slučaju Marlenine smrti je bliska veza ove dve žene naravno dovodila do nekih pitanja. Nesposoban da se dalje koncentriše na skupocene knjige vratio je tom na mesto. A kada ga je Lorenca pogledala upitno, rekao je nesigurno da ne bi više da se zadržava i da će joj ie narednih dana javiti sa konkretnom ponudom.

Poglavlje 6 Već je bio sumrak kada je Malberg izašao na ulicu. U ulici Koronari je bilo malo saobraćaja. Nije ni čudo, većina Rimljana je napustila grad i provodili su avgust na moru ili u selu. A turisti su radije boravili u tratorijama na trgu Navona ili sa one strane reke u Trastevere. Krenuo je prema hotelu. Majica mu se zalepila za leđa poput folije. Ali nije to bilo samo zbog vreline večeri, to što mu je znoj izbijao iz svake pore. Pomisao da je moglo doći do svađe iz ljubomore između Lorence i Marlene mu je terala jezu niz leđa. Kada je još jednom razmislio o susretu sa markizom setio se da ga je primila uplakanih očiju, ali da je potom vrlo brzo prešla na dnevni red. A što se tiče njegovih sumnji prema njenoj teoriji o nesreći ili samoubistvu, reagovala je uznemireno i oštro. Takođe, nije bilo nikakvog očiglednog objašnjenja za to što je sa jedne strane smatrala da nije dovoljno dobro poznavala Marlenu, a sa druge su joj njene gole slike ukrašavale spavaću sobu. Nešto se ovde nije uklapalo i pitao se šta li je to. Otišao je u svoju hotelsku sobu i smestio se ispod hladnog tuša. Potom je obukao svoje lagane lanene pantalone i polo majicu. Raspitao se kod portira za neki riblji restoran u blizini, ali ga je ovaj uputio na jednu mladu ženu koja je ga je čekala ispred staklenog zida ka unutrašnjem dvorištu hotela. „Zovem se Katarina Lima.” Lepa mlada žena mu je prišla. „Pišem za novine, časopis Gvardijano.” Nije mogao da sakrije iznenađenje. ,,I šta bih mogao da učinim za vas, sinjorina? Ne verujem da smo se već sreli. Ovako prijatna pojava bi mi svakako ostala u sećanju.” Osmehnula se sigurna u sebe. Ovu vrstu komplimenta nije retko čula. „Markiza Falkonijeri mi je rekla da ste prijatelj Marlene Amer. - Mislim: bili. I, rekla je da vas mogu naći ovde u hotelu.” „Šta znači prijatelj,” ton mu se naglo promenio. „Proveli smo nekoliko godina u istom razredu i kasnije smo izgubili jedno drugo iz vida. Kako to već ide. Nedavno srno se ponovo sreli.” Zaćutao je na tren. „Ali, zbog čega želite

sve to da znate?” „Ja, dakle... Naime, radi se o sledećem,” počela je novinarka izokola. „Kao novinarka živim pre svega od kontakata sa bitnim ljudima...” „To mi nije nepoznato, sinjorina.” „Dakle, od jedne takve kontakt osobe sam dobila nagoveštaj da bi trebalo da se pobliže interesujem za smrt izvesne Marlene Amer. Smem da računam na vašu diskreciju, zar ne, sinjor Malberg?” Postao je uznemiren. Nemim pokretom ruke dao je znak novinarki da bi trebalo da odu u unutrašnje dvorište hotela. ,,A markiza vas je uputila na mene?” pitao je pošto su se smestili u belo obojene stolice od vrbovog pruća. „Da,” odgovorila je Katarina. „To nije trebalo da uradi?” Slegao je ramenima, a da nije dao odgovor. „Moj izvor iz policijske uprave mi je rekao da je istraga u slučaju Marlene Amer obustavljena po naređenju iz samog vrha. I to,” nagnula se napred i pogledala ga značajno, „iako su svi dokazi ukazivali na ubistvo. Za sada rezultat istrage glasi: smrt usled nesrećnog slučaja. Pad u kadi.” „Po naređenju iz samog vrha?” „Tako je.” Ćutao je na tren. Ovo je stvarno bili vrlo čudno. Pogledao je novinarku. „Vi imate sumnje s tim u vezi?” Katarina je klimnula glavom. „Moj izvor je potpuno siguran!” Osmehnuo se kiselo. „Znate, ubistvo s predumišljajem nije baš moja struka. Iskreno rečeno nikada do sada nisam imao posla sa policijom. Kakav bi interes neki čovek iz uprave mogao da ima da ponovo pokrene istragu u slučaju koji je proglašen nesrećom?” ,,Oh, tu postoje mnogi razlozi. Mogao bi, na primer, biti neko ko je lično poznavao Marlenu Amer.” „Moguće. Ali ne i verovatno.” „Ili postoji neki rivalitet na nivou hijerarhije.” „To je već verovatnije.” „Ako isključimo čin osvete mafije, onda bi državni sekretar u nadležnom ministarstvu ili čak i ministar mogli biti umešani u ubistvo...” „Verujem,” prekinuo je novinarku, „da tu precenjujete Lenkin značaj!” „Lenkin?” „Tako smo je ranije zvali.”

„Lenka! Zvuči nekako smešno. Oh, izvinite na mojoj glupoj primedbi, sinjor. Smem li sada da vam postavim nekoliko pitanja?” Klimnuo je, potvrđujući. Zašto mu je markiza natovarila tu novinarku na vrat? Da li je znala više o njemu? „Kakav je čovek bila Marlena?” pitala je novinarka oprezno. ,,U svakom slučaju nije bila osoba koja ne može da se nosi sa životom i koja bi se udavila u kadi.” Odgovor je zvučao džangrizavo. ,,A kada smo se poslednji put sreli, nije baš ostavila utisak da je nesigurna na nogama što bi moglo da vodi pretpostavci da se okliznula u kupatilu.” „Ako vas dobro razumem, i vi verujete da je reč o ubistvu? Zašto? Imate li za to ikakve osnove?” Uplašio se. Naravno da od početka nije verovao ni u šta drugo nego da je Marlena ubijena. Odjednom je pred očima imao onu dvojicu koja su ga skoro oborila trčeći niz stepenice. Ali, to naravno nije mogao da kaže ovoj novinarki. Samo je gledao bez reči. Tek sada je primetio da je Katarina Lima stvarno lepa kao slika. Njen opušten stil oblačenja, skoro previše, je moguće doprineo tome da to nije odmah primetio. Imala je ružičaste izbledele farmerke i bluzu neodređene boje na kojoj su samo gornja tri dugmeta bila vredna pažnje, a pružala su pogled na poštovanja vrednu bistu. Bila je visoka. Voleo je visoke žene. Kada je pogledao njenu dugu plavu i na vratu u rep svezanu kosu javile su se sumnje u to koliko je prirodna. Jer, uske obrve iznad ukoso postavljenih očiju su bile tamne, skoro crne. Doduše, nije pravilo prirode da kosa i obrve moraju biti iste boje. Dok joj je nos bio malen, usne su joj bile pune kao kod mlade Sofije Loren - pogled na njih ga je učinio da je na tren zaboravio razlog njihovog susreta. Uz to je i pričala brzo kao Italijanka sa severa. Svakako da je vladao jezikom, ali je sada već imao poteškoća da je prati. Nisu joj promakli njegovi pogledi kojima je odmeravao. U svakom slučaju je rekla iznenada: „Izvinite zbog mog neformalnog oblačenja, ali kada sam izašla iz kuće nisam znala da ću se sresti sa vama.” Osetio se ulovljen na delu i pokušao je da otkloni neprijatnost iz ove situacije time što je ozbiljno odgovorio: „Da, verujem u ubistvo.” „Shvatam.” Klimala je glavom levo, desno. Nakon kratkog razmišljanja rekla je: „Izvinite što vas pitam: u kakvom ste odnosu bili sa sinjorom Amer?” „Mislite, da li smo bili u vezi?” Izvukao je mali osmeh iz sebe. „Odgovor je, ne. Ona je bila jedna stara školska prijateljica. Ne više od toga.”

,,A sinjora se nikada nije udavala.” „Ne. Barem ne koliko ja znam.” „Čudno. Navodno je bila vrlo atraktivna.” „Da, to je tačno. Inače je prošla divan preobražaj, od ružnog pačeta do labuda, takoreći. Do kraja našeg školovanja, naime, je bila sve, samo ne lepa. Ali kada sam je nakon toliko godina ponovo video skoro da sam ostao bez daha. Od neugledne Lenke je postala izuzetno atraktivna Marlena.” „Da li Marlena Amer ima rodbine?” „Ne, koliko znam. Njena majka, ispričala mi je, je umrla pre dve godine. Otac joj je još ranije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ne, nema druge rodbine.” „Da li je imala neprijatelje? Ili je napravila napomenu na osnovu koje bi se moglo zaključiti da se osećala ugroženom?” Trudio se da zadrži bistru glavu. Sparno veče i dosadna pitanja novinarke teško da su bila pogodna da mu olakšaju situaciju u kojoj se našao. „Slušajte, sinjorina Lima, kada se ponovo sretnete sa nekim nakon dvadeset godina, imate puno toga da kažete jedno drugom. Tada takve stvari ostaju u pozadini.” „Shvatam,” primetila je Katarina izvinjavajući se. Ali je već u sledećem trenutku išla dalje: „Kako ste zapravo saznali za smrt sinjore?” Neprimetno se trgnuo. Nije bio siguran da li je novinarka primetila kako je reagovao. Pokušao je da sakrije svoju reakciju: „Markiza me obavestila. Zar vam nije to rekla?” „Ne mogu da se setim, ne!” Katarina Lima je stavila desni kažiprst na usne, kao da razmišlja. Nije bio tip koji bi dopustio da ga jedna novinarka satera u ćošak. Pre svega zato što nije bilo razloga za to. Ali nekako je razgovor postepeno prešao u saslušanje i odjednom se ponovo našao u sumnjivoj ulozi da mora da se brani. Ustao je. „Izvinite ako nisam mogao da vam budem od pomoći. Ono što sam znao o Marleni, to sam rekao. Sada me izvinite. Imam još obaveza.” „Ali, ne, sinjor. Vrlo ste mi pomogli. Izvinite vi ako sam bila suviše direktna sa svojim pitanjima. Tek sam na početku svojih ispitivanja. Smem li da vam ostavim svoju kartu za slučaj da se setite još nečeg bitnog?” Više iz ljubaznosti nego iz uverenja odgovorio je: „Naravno, sigurno ću se

zadržati još nekoliko dana u Rimu. Znate gde me možete naći.” Zamišljen stavio je kartu u džep svoje polo majice.

Poglavlje 7 Teške kapi kiše udarale su o okrugle prozore tvrđave Lajenfels. Drveni krevet sa jednostavnim vunenim ćebetom kao madracom nije bio najbolji preduslov dobrog sna. Sofiči, sekretar kardinala, zurio je u tami u debele drvene grede na plafonu. Alberto, sa kojim je Sofiči delio malenu sobu, se okretao na svom ležaju sa jedne na drugu stranu. Jedan čovek obučen u crno im je sa nekoliko šturih reči dodelio smeštaj za ovu noć, golu, visoku prostoriju od jedva deset metara kvadratnih, sa dva drvena ležaja i jednom stolicom za odlaganje odeće, lavaboom u uglu, doduše sa tekućom vodom. „Ni vi nemate mira, monsinjor?” javio se Alberto šapatom u tami. „Inkvizicija nije gore postupala sa svojim prestupnicima,” zevnuo je Sofiči u naletu sarkazma. „Gde je kardinal? Odjednom je nestao.” „Nemam pojma. Iskreno rečeno, trenutno mi je prilično svejedno. Kako je samo Gonzaga mogao tako da se zaboravi. Svima nam je začinio supu.” „Ako se ne varam,” odgovorio je Alberto, „crkva je sama izmislila celibat. Iz reči našeg Gospoda Isusa svakako ne proizilazi ništa tome slično.” „Moje poštovanje! Primećuje se da niste neki običan šofer, već u službi kardinala državnog sekretara.” „Monsinjor,” uzbuđeno će Alberto, „zaboravljate da sam na univerzitetu Greogirjana studirao tri semestra teologiju pre nego što mi je Elizabeta prešla put.” „Znam, Alberto, znam.” „Nekako,” počeo je Alberto nakon nekog vremena provedenog u ćutanju, „osećam se ovde kao u zatvoru. Kakvi su to samo ljudi koji se predaju nečem poput ovog. Šta znači ljudi - neljudi je prava reč!” „Pssst!” sekretar kardinala je pustio dugi ton kao šištanje. „Znate da je kardinal zabranio da progovorimo i reč o našoj tajnoj misiji i ovim ljudima. Moramo da računamo sa time da zidovi imaju uši.” „Mislite da nas nadgledaju i prisluškuju?” Sofiči nije odgovorio. Alberto je ustao i napipao put do lavaboa. Okrenuo je slavinu i pustio da

voda teče. „Čemu to?” pitao je monsinjor dok se Alberto tapkajući po mraku vratio na ležaj. „Trebalo bi češće da gledate trilere, monsinjor! Onda bi znali kako se oprema za prisluškivanje izbacuje iz upotrebe.” „Ah.” „Da. Šum vode nadvladava svaki šapat. I dok mikrofoni za prisluškivanje prenose samo najjači zvuk možemo sada bez razmišljanja tiho da razgovaramo. Verujete li da ćemo se ikada izvući živi i zdravi odavde?” „Mislim da mogu s tim u vezi da vas umirim, Alberto. Ovi ljudi su suviše prefinjeni. Ne mogu da zamislim im je cilj da puste jednog kardinala, njegovog sekretara i šofera da nestanu u nekoj mračnoj ćeliji. To bi skrenulo previše pažnje na njih. A ako ‘Fideles Fidei Flagrantes’ od nečeg zaziru, onda je to javnost.” ,,’Fideles Fidei Flagrantes’!” podrugivao se Alberto, „da puknem od smeha.” „Znate šta to ime znači?” ,,Ako me moje s mukom stečeno znanje latinskog nije izneverilo, nešto poput: verni koji gore za veru.” „Tačno. Zvuči cinično, skoro grozno u odnosu na činjenicu da im se u redovima motaju mračni likovi od kojih bi čak i okoreli mafioza imao još šta da nauči.” Kroz prozorska okna se probijalo prvo bledo svetlo svitanja. Alberto je otišao do lavaboa i krenuo da se umiva. A onda je seo na ivicu kreveta i promrmljao: „Kada bih samo znao šta ovi tipovi time postižu. Šta vi mislite, monsinjor? Šta pokreće ove samozvane zaštitnike vere da se domognu pokrova našeg Gospoda Isusa ...” „Za koji nije čak ni sigurno da nije krivotvorina iz srednjeg veka. Verujte mi, Alberto, to pitanje mi krade san od kada me je Gonzaga upleo u ovu stvar.” Glave poduprte sa obe ruke Alberto je zurio prema prozoru. Uspravio se u strahu kada je neko sa spoljne strane pritisnuo kvaku. Sledećeg trena je jedna tamna prilika ušla u sobu. Čovek je nosio poslužavnik sa priborom za doručak i upaljenom svećom. Treperavo svetlo mu je osvetljavalo belo lice na čudan način. Bez reči je zatvorio vrata za sobom i stavio poslužavnik na jedinu stolicu. Upravo je hteo da izađe iz konačišta kada se okrenuo još jednom.

„Sve ovo vam je možda neobično,” prošaputao je polako, „ali Veliki Majstor ne ceni električno svetlo. Osim u nekoliko prostorija nijedna lična soba u tvrđavi nema električno svetlo. Gospod Bog koji daje dan i noć po svojoj volji bi jednim treptajem mogao da pretvori dan u noć i noć u dan ako bi to želeo. Električno svetlo, kaže Veliki Majstor, je đavolje delo.” Sofiči se prvi povratio i rekao: „Taj stav je, međutim, u potpunoj suprotnosti sa tajnim istraživanjima koja se vrše u tvrđavi Lajenfels i koja ne bi bila moguća bez električnog svetla.” Nepoznati u tamnoj odori je nemirno kršio ruke. „Na žalost, to nije jedina protivrečnost sa kojom Fideles Fidei Flagrantes žive...” Sofiči je pogledao brata ispitivački. Bio je srednje veličine, oko trideset godina star i delovao je smeteno poput iskušenika. „To ne zvuči baš kao da ste se pridružili bratstvu sa oduševljenjem.” Brat je progutao knedlu. Naposletku je odgovorio ogorčeno: „Tu imate pravo.” „Ali vi ste se dobrovoljno priključili bratstvu. Ili su vas primorali?” „To ne. Ali, privukli su me obećanjima koja su se u stvarnosti pretvorila u suprotnost. Najavljeno carstvo nebesko je postalo čistilište, da ne kažem pakao - ako shvatate šta hoću da kažem.” „Tu nema puno toga da se shvati,” odgovorio je Sofiči. Čudio se što im se tip ovako bez oklevanja poverio. „A zašto ne okrenete jednostavno leđa bratstvu?” „Odavde nema povratka. Ne za mene!” Monsinjor je skočio: „Šta to treba da znači?” „To znači da tvrđava Lajenfels ima jedna ulaz, ali nijedan izlaz. Barem ne za one koji se jednom priključe bratstvu Flagrantes. Onaj koji pristupi bratstvu ostavlja svoj dotadašnji život za sobom. Njegovo poreklo, obrazovanje, čak i položaj mu se brišu u trenu. Osim u slučaju nekolicine. Ja sam ovde Cefirinus.” „Cefirinus?” „Ime pripada jednom od svetaca koji se više ne slave, koji su u vreme Drugog vatikanskog sabora izbrisani iz kalendara, jer su pre legendarni i navodno nisu podržani istorijskim ispitivanjima.” „To mi nije nepoznato, brate u Hristu. Ali, zašto Flagrantes posežu za ovim starim imenima?” „Iz protesta prema papskim tendencijama za liberalizacijom. Među ovim

zidovima se dešavaju stvari koje niko ne razume - osim nekolicine. A oni zadržavaju i svoja svetovna imena. Na žalost, ja ne spadam u njih.” „Zašto su vas onda primili?” „Zbog čega! Doneo sam ne beznačajno bogatstvo iz nasleđa i nadao sam se mirnom životu.” Cefirinus je obojici dao po jednu staromodnu šolju i parče suvog hleba. Sofiči i Alberto su već imali bogatiji doručak. Ali, nisu ništa jeli dvanaest sati. Zato su predano uživali u suvom hlebu. „Da li ste razmišljali o tome šta se trenutno ovde zbiva?” pitao je Sofiči napola punim ustima. „Mislite na stvar sa pokrovom našeg Gospoda?” „Upravo to!” „Ah, znate, u tvrđavi Lajenfels se dešava toliko zagonetnih stvari, da tu ne postavljate sebi pitanja.” Zastao je. Čuo se neki šum u hodniku. „Molim vas, zatvorite česmu,” zašištao je Cefirinus uzbuđeno. Alberto je uradio kako mu je rečeno. Njih trojica su napeto osluškivali u tišini. Koraci su se približili i nestali. Nakon nekog vremena Alberto je ponovo otvorio slavinu. „Zašto to radite?” pitao je Cefitinus. Sveća je zatreperila i osvetlila mu lice. „Imamo svoje razloge,” odgovorio je Alberto koji nije verovao bratu uprkos njegovim oštrim rečima. „Recite mi, bolje, šta je sa kardinalom?” pitao je iznenada. „Gde je Gonzaga?” Vratio je praznu šolju na poslužavnik. „Ne brinite, proveo je noć nekoliko prostorija dalje u sopstvenoj ćeliji. Zatekao sam ga kako hrče kada sam mu odneo doručak.” „Ono što bi me zanimalo,” vratio se monsinjor, „priča se da Flagrantes poseduju nezamislivo bogatstvo, račune u Lihtenštajnu i prihode od nekretnina.” Preko Cefirinusovog kao testo bledog lica je preleteo gorak osmeh. „Ne samo to. U podrumu tvrđave nalazi se stari, dobro obezbeđen lagum u kojem su zlatne poluge poređane u količini koja bi centralnoj banci Evrope služila na čast.” ,,A da li ste videli to zlato?” pitao je Alberto. Cefirinus je slegnuo ramenima. „To ne. Od nas niko nema pristupa lagumu. Ali svi pričaju o tome.”

Sofiči je vrteo glavom i rekao: „Ni prvo, ni jedino bratstvo koje pod okriljem vere igra đavolu u korist. Ali ne bih da vam priđem suviše blizu!” „Nikako,” odgovorio je brat, „Flagrantes iznose Sveto pismo po sopstvenom nahođenju. Pre se drže apokalipse po Jovanu, gde stoji: ‘Kupi od mene u vatri pročišćeno zlato da bi postao bogat’.” Monsinjor se iznenadio. „Tajno Otkrivenje Jovanovo izgleda igra veliku ulogu kod bratstva Flagrantes.” „A reći ću vam i zbog čega,” složio se brat sa Sofičijem. „Tekst Apokalipse sadrži toliko zagonetki da se skoro sve može tumačiti po volji u njemu. Ali, izvinite me sada. Mislim da sam već suviše rekao. Po volji Božjoj!” Nečujno kao što je i ušao Cefirinus je nestao sa poslužavnikom za doručak. Alberto je otvorio prozor i udahnuo prohladni jutarnji vazduh. U prvoj svetlosti dana prepoznao je daleko dole neasfaltirani put kojim su došli. Od Rajne koja se skrivala iza drveća i gustiša žbunja, su se uzdizali velovi maglene koprene. Mirisalo je na vlažno lišće. Sa one strane reke čulo se šuštanje brzog voza. Sasvim iznenada je kardinal državni sekretar Gonzaga ušao u sobu. Iza njega jedan brat kojeg još nisu sreli. „Odlazimo,” rekao je Gonzaga tiho. Izgledao je uznemireno. Na Alberta i Sofičija je ova vest delovala kao oslobođenje. Niko se nije usuđivao da išta pita. Zajedno su polako koračali za bratom. U unutarnjem dvorištu tvrđave ih je čekao Albertov „fiat”. Alberto je voleo svoja kola, kao što to svi muškarci rade; ali nikad do sada nije osetio toliku privrženost svom vozilu kao u tom trenutku kada je pokrenuo motor. Sofiči se smestio na mesto suvozača. Gonzaga na zadnje sedište. Nije bilo nikog nadaleko i naširoko. Ulazna kapija je stajala otvorena. Alberto je dao gas. Zvuk koji oslobađa. Jaka kiša tokom noći je ostavila duboke brazde u neasfaltiranom putu. Alberto je vozio brzinom hoda nizbrdo. Iza prve krivine jedan čovek im je iznenada preprečio put sa ispruženim rukama. „To je Cefirinus!” uzviknuo je monsinjor zaprepašćeno. „Odakle se on stvorio?” U pocepanoj odeći i sa raširenim rukama Cefirinus je izgledao kao strašilo za ptice. „Ko je to? Odakle znate njegovo ime?” režao je kardinal nevoljno.

Ali pre nego što je Sofiči uspeo da odgovori, Cefirinus je prišao sa strane vozača. Alberto je spustio prozor. „Molim vas,” dahtao je brat van sebe, „povezite me sa sobom!” „Kako ste došli ovde?” pitao ga je šofer. Cefirinus je pokazao ka gore i Alberto se nagnuo kroz prozor. Iznad njih je visio konopac iz jednog prozora. „Vi ste ...?” „Da,” odgovorio je Cefirinus bezglasno. Sa zadnjeg sedišta Gonzaga je brujao nestrpljivo. „Šta će ovaj čovek? Vozite dalje!” „Molim vas za ime Boga,” preklinjao je brat. Alberto je pogledao upitno ka monsijoru. Ali ovaj nije reagovao. Alberto je slutio šta bi za Cefirinusa značilo ako ga ostave da stoji ovde. „Dalje!” vrištao je kardinal. Na to je Alberto zatvorio prozor. Još je video očajničko lice brata. Tada se čuo pucanj. Mlaz krvi se prolio po prozoru. Cefirinus je pao ćutke na zemlju. Trajalo je beskrajne sekunde pre nego su svi shvatili šta se desilo. Kada je Sofiči ugledao krv koja se slivala niz prozor stomak mu se prevrnuo. Izbacio je glavu iz kola i ispovraćao se. Tada je Gonzaga ponovio ljutito: „Vozite, Alberto!” Alberto je oprezno pustio kočnicu i dao gas.

Poglavlje 8 Uporan zvuk kao zujanje je trgnuo Malberga iz sna. Kroz zavese hotelske sobe je padao uski zrak sunca. Sat kraj kreveta je pokazivao osam sati pedeset minuta. Mrzeo je kada telefon zvoni pre deset. „Malberg!” javio se mrzovoljno. „Ovde je Lorenca Falkonijeri,” čuo je živahan glas markize. „Vi? Čemu zaslužujem čast u ovaj rani čas?” brundao je. Nije još bio pri sebi. „Nadam se da vas nisam probudila. Ja lično jedva da sam oka sklopila ove noći. Ova vrelina! Pri tome sam razmišljala.” „I, koji je ishod?” Očekivao je da će pomenuti svoj odnos sa Marlenom. Ali, onda je rekla: „Spremna sam da vam prodam kompletnu kolekciju knjiga za dve stotine i pedeset hiljada evra. Pod uslovom da se posao okonča u roku od dve nedelje. U suprotnom ću u nekom stručnom časopisu objaviti kolekciju na prodaju.” „Dve stotine i pedeset hiljada evra!” Odjednom je bio skroz budan. Nakon svega što je do sada video kolekcija je verovatno vredela tri puta, ako ne četiri puta više. Ponuda je imala samo jednu začkoljicu: kako da za dve nedelje nabavi ilve stotine i pedeset hiljada evra? Nije loše zarađivao. Vodio je ekskluzivnu antikvarnicu u Ludvigštrase u Minhenu. Ali njegov životni stil na visokoj nozi i kirija za prodavnicu na najboljem položaju, njegov etažni stan u Minhen-Grinvaldu i troškovi za osoblje su iziskivali mesečne troškove od trideset hiljada evra. U nekim mesecima su izdaci bili veći od primanja. „Malberg! Da li ste još tu?” „Da, da,” mucao je odsutno. „Razmišljam kako da na brzinu nabavim četvrt miliona evra. Dve stotine i pedeset hiljada evra - to nije sitnica.” „Znam,” odgovorila je markiza. „Ali oboje znamo da je vrednost knjiga mnogo veća. Razmislite o ovome. Imate dve nedelje vremena. Dve nedelje od danas, ni dana više.” „Shvatam.” Lorenca Falkonijeri se kratko pozdravila i ostavila ga pomalo zbunjenog.

Sa svojim bankarom Haraldom Janikom iz „HVB” je stalno bio na ratnoj nozi. Svaki put kada mu je za kupovinu nekog skupog predmeta bio potreban kredit, bankar je nalazio hiljadu izgovora i uveravao ga da će ga odobravanje tako visoke sume bez zaloga koštati posla. Štampana stara hartija - imao je običaj da kaže - u svakom slučaju nije nikakav zalog. Morao je brzo da dela. I to je i uradio. Preko telefona je rezervisao let LH 3859 iz Rima - Fjumičino do Minhena, poletanje u trinaest časova, sletanje u četrnaest časova trideset i pet minuta. Taksijem se odvezao do markize, napravio par snimaka kolekcije digitalnom kamerom i dva sata kasnije sedeo je u avionu za Nemačku. U Minhenu ga je put sa aerodroma najpre odveo do „HVB” centrale na Promenadeplacu. Šljašteće zdanje iz sedamdesetih godina XIX veka je smrdelo na novac kao i sva velika bankarska zdanja. Tokom leta Malberg je sastavio strategiju pregovora. Uz to je na aerodromu dao da mu odštampaju fotografije koje je tog jutra napravio u formatu trideset puta četrdeset. Iznenadio se kada je bankar izašao u susret njegovoj želji za kreditom manje odbojno nego što je očekivao. Slike velikog formata su čak naišle na njegovo živo interesovanje. Malberg najpre nije mogao da objasni sebi promenu stava kod Janika. No, još nije ni pomenuo sumu koja mu je hitno potrebna. „Kolika je ukupna vrednost?” pitao je Janik odozgo. Malberg je progutao knedlu. „Mislite na tržišnu vrednost ili na sumu po kojoj mogu da kupim knjige?” „Kao bankara i radi davanja kredita zanimaju me, naravno, obe.” „Tržišna vrednost od dva do tri miliona je sigurno realistična.” Harald Janik je zazviždao tiho kroz zube. ,,A kolika je cena po kojoj kupujete?” „Dve stotine i pedeset hiljada evra.” ,,I tu sumu hoćete kao kredit?” „Tako je.” „Sačekajte trenutak!” Bankar je ustao sa svog pisaćeg stola od cevastog čelika, bez trunke prašine, i nestao. Malberg je razmišljao kako da se suoči sa odlukom kojom ga odbijaju. Ali, dok je još razmišljao o tome, a nije nalazio rešenje, Janik se vratio. „Vi ste mi u potpunosti poznati kao ozbiljan poslovni čovek,” počeo je neuobičajeno prijateljski. „Iako ne možemo da potvrdimo vaše navode ad hoc,

verujemo vam. Nakon konsultacije sa izvršnim odborom dobićete kredit od dve stotine pedeset hiljada evra na dvanaest meseci uz dnevnu kamatu - pod jednim uslovom!” ,,A to je?” „Ponudićete našoj banci najbolje komade iz kolekcije po povlašćenoj ceni.” Malberg nije znao šta ga je snašlo. Gledao je Janika ispitivački, da li ozbiljno misli to što je rekao. Janik je primetio njegov sumnjičav pogled i rekao: „Čudite se mojoj velikodušnosti.” „Iskreno rečeno, da.” „Morate znati da strategija investicija ‘HVB’ sve više obuhvata i umetnička dela i antikvitete. Vremena dvocifrene stope rasta na tržištu nekretnina su prošla. Najznačajnija umetnička dela danas pripadaju ili državi ili velikim bankama. Pored vrednosti investicije, i faktor gradnje imidža tu igra bitnu ulogu. Kako želite ovih četvrt miliona, u kešu ili kao bankovni ček?” „Kao bankovni ček,” odgovorio je Malberg skoro stidljivo. Nije zamišljao da će ovo pitanje ovako lako da se reši. Kada se prisećao koliko je malo volje Janik pokazivao pri ranijim davanjima kredita, onda skoro da nije mogao da veruje svojoj sreći. U svakom slučaju je Lukas Malberg napustio banku pola sata kasnije sa čekom u vrednosti od četvrt miliona evra u tašni. Pre nego što je krenuo na put nazad u Rim svratio je do svoje antikvarnice u Ludvigsštrase. Gospođica Klajnlajn, diplomirana bibliotekarka koja je bila pred penzijom, vodila je posao skoro deset godina. Njena spoljašnjost nije bila baš poziv na kupovinu, ali je zato njena stručnost to bila utoliko više. Prepoznavala je sve štampače XV veka po njihovom tipu pisma, a što se tiče prvih pedeset godina umetnosti štampanja znala je svako pojedinačno izdanje. A njih je ipak bilo dve hiljade. Kada je ušao u antikvarnicu gospođica Klajnlajn - davala je značaj staromodnom oslovljavanju - je upravo imala mušteriju koja se interesovala za jedan ilustrovani misal iz XVI veka. Malberg ga je kupio pre tri ili četiri godine na aukciji u Holandiji i začudo do sada nije imao kupca. Vešto ubeđujući i sa puno strpljenja objašnjavala je gospođica Klajnlajn zainteresovanoj mušteriji bakroreze u boji i pisane tekstove. U međuvremenu je Malberg u kancelariji pogledao nedeljni bilans. Po iskustvu, avgust je bio mesec sa najslabijim prometom u godini. Ljudi iz muzeja i kolekcionari su bili na odmoru.

Razgovor o prodaji je slabo išao. Malberg, koji je jednim uhom slušao šta se zbiva, je stekao utisak da se mušterija uplašila od cene od četiri hiljade evra. „Izvinite što se mešam,” izašao je iz kancelarije, „ali kod ovog misala je reč o jednom neuobičajeno dobro očuvanom primerku sa originalnim povezom. Pogledajte raskošne bakroreze. Boja je iz tog vremena. Pregledali smo je pod kvarcnom lampom. A što se cene tiče, voljan sam da vam izađem u susret. Recimo tri hiljade i petsto!” Pažljivo je prelistavao stranu po stranu skupocenog toma. Više nesvesno je primetio navode datuma za jevanđelja u svetoj misi: ‘seksagesima’, ‘okuli’, ‘letare’. Setio se. Izvukao je iz unutrašnjeg džepa Marleninu beležnicu. Gospođica Klajnlajn je pogledala svog šefa upitno. Mušterija se odlučila za kupovinu. Ali Malberga posao više skoro da nije zanimao. Kako se nije odmah toga setio! Iza neobičnih unosa krili su se tačno određeni datumi. Brzo je zatvorio beležnicu. Bez reči se povukao u kancelariju i smestio se za izanđali sto za pisanje u stilu bidermajera koji mu je služio kao radni sto. Glave oslonjene o ruke posmatrao je otvorenu beležnicu. Kakva se tajna krila iza ovih čudnih unosa? Odjednom nije više bio siguran da li je to uopšte bio Marlenin rukopis. Činjenica da je našao ovaj kalendar u njenom stanu nije neminovno značila da se radi o njenim ličnim unosima. Uzdahnuo je. Najradije bi čitav taj užasni događaj, u kojem nije odigrao baš pohvalnu ulogu, zaboravio. Ali, kako se činilo, duh Marlene ga je pratio. Nakon okončanja posla gospođica Klajnlajn je ušla u kancelariju i stavila sedam novčanica od po pet stotina evra na sto. Bila je suviše suzdržana da bi ga pitala za razlog njegovom čudnom ponašanju. „Gospođice Klajnlajn,” počeo je naposletku, a da nije skidao pogled sa beležnice. „Vi ste donekle upoznati sa Biblijom, u svakom slučaju se u Stari zavet razumete bolje od mene. Šta vama govore ovi unosi?” Gospođica Klajnlajn je pocrvenela zbog reči hvale svoga šefa. Ali, to nije bilo ništa neuobičajeno. Stariju gospođicu je bilo lako postideti, a nije bila baš navikla na pohvale. Nespretno je namestila prevelike naočare sa okvirom od toga i počela da lista beležnicu pri čemu je nakon svake strane vlažila desni prst na donjoj usni. Malberg je nije ispuštao iz vida i nije mu promaklo kako je gospođica Klajnlajn nakon svake strane jedva primetno vrtela glavom. Naposletku je