Filip Vandenberg - Osmi greh

podigla pogled i pitala: „Šta bi ovo trebalo da bude? Martin Luter u svakom slučaju nije napravio ove zapise.” „Naravno da ne,” režao je nestrpljivo. „Mene zanima samo sadržaj.” „Apokrifi, hoću da kažem, prilično zagonetno. ‘Latare’, ‘seksagesima’, ‘reminiscere’, ‘okuli’ - to su kalendarski navodi iz hrišćanskih crkvenih godina. I to uvek nedelje.” ,,A imena iza? Tu se radi o imenima, zar ne?” „Bez sumnje. Ako se ne varam ...” Uzela je jedan mnogo puta pregledani biblijski leksikon iz regala u zidu i brzo listala. „Sećanje me nije ostavilo na cedilu,” rekla je pobednički i pomerila greben naočara do korena nosa ,,U hebrejskom kanonu,” počela je da čita, „istorijske knjige Isusa Navina znače do druge knjige kraljeva ranih proroka. Njima nasuprot stoje potonji proroci, koji se dele na ‘velike’ i ‘male’ proroke. Veliki proroci su: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo. Dvanaest manjih proroka su: Osija, Joilo, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Habakuk, Sofonije, Hagaj, Zaharija, Malahije.” „Naum, Zaharija, Malahije mrmljao je Malberg bezglasno. „Imena koja se pojavljuju i u beležnici. Barem neka od njih.” „Tako je. Ali, ako mi dozvolite da primetim: sve to nema smisla. Moguće da je...” „Moguće da je?” „Dakle, pomisao je apsurdna. Ne, zaboravite!” Nije hteo da je dalje gnjavi. Bojao se da bi mogla da mu postavi neprijatna pitanja. Uostalom, smatrao je da ima istu misao u glavi kao i njegova bibliotekarka.

Poglavlje 9 Vožnja ka gornjem toku Rajne u pravcu Frankfurta je protekla u tmurnom rasploženju. Niti je kardinal državni sekretar Gonzaga, niti monsinjor Sofiči pustio glasa od sebe. I Alberto je ćutao. Uperio je pogled pravo na put ispred sebe. Događaji u protekla dvadeset i četiri sata su izuzetno potresla ovu trojicu. Niko nije imao oči za romantične predele Rajne koju je sunce na izlasku okupalo sjajnom svetlošću. Na raskrsnici Visbadena Alberto je skrenuo na A3 u pravcu aerodroma. Jutarnji saobraćaj ga je naterao da uspori. Iz pravca severozapada je poletala jedna mašina za drugom, neke toliko nisko da je Alberto nesvesno uvlačio glavu. Najviše je Sofiči patio zbog ćutanja koje je trajalo skoro sat vremena i razmišljao je šta bi mogao biti razlog njihovoj nemoći da pričaju. Da li je to bio stid od kojeg su svi zanemeli ili ono nepojmljivo u koje su sva trojica bila umešana. Sofiči je odahnuo kada je Alberto zaustavio kola na delu za privremeno zaustavljanje ispred terminala A. Gonzaga je bez reči izašao iz vozila. I kada je Alberto izvadio malu putnu torbu iz prtljažnika i dao je u ruku kardinalu, ovaj je samo ćutke klimnuo glavom i nestao iza staklenih ulaznih vrata. Alberto i Sofiči su nastavili put nazad kolima. Gonzaga je imao dve karte u jednom pravcu kod sebe. Jedna je bila na ime doktora Fabricija, druga na ime gospodina Gonzage. Jedna je važila za let od Frankfurta do Milana, druga za let Milano-Rim. Gonzaga je stvarno na sve mislio. Stjuardesa na šalteru „Alitalia” je upozorila putnike da požure. Na velikoj tabli su treptale zelene lampice „ukrcavanje”. Gonzaga je požurio. Ne sme da propusti ovaj let. U poslednjem trenutku je stigao do kapije 36 i zauzeo svoje mesto u poslovnoj klasi u „boingu” 737. Trajalo je beskonačno minuta dok se poluprazna mašina pokrenula i stala u red aviona koji su čekali. Kada je avion konačno uzleteo kardinala je preplavilo osećanje slobode. Strepnja proteklih dana se nije dala otkloniti. Konačno je ova noćna mora okončana.

Nakon strmog uspona „boing” je zauzeo kurs ka jugu. Gonzaga je gledao nezainteresovano kroz prozor. Iznad sedišta mu je šuštao klima uređaj. Znak za vezivanje je ugašen i kardinal je krenuo da drema. Odjednom je bio mrtav umoran. Sada je teret spao sa njega i pokušao je da spava. „Izvinite što vam se obraćam.” U polusnu je čuo glas čoveka sa sedišta pored. Do sada ga nije primećivao, jer je sedište pored njega pri poletanju bilo prazno. Sada je tu sedeo neki čovek. Pogledao ga je u lice i uplašio se. Nepoznati čovek je imao šešir i koža glave je imala tamne crvene pege od opekotina. Nije imao trepavica, ni obrva. „Hteo bih da vam ponudim jedan posao,” rekao je unakaženi čovek tiho. „Posao?” Gonzaga je podigao obrve. „Hvala, ja nisam ...” „Ako vam je stalo,” upao mu je nepoznati u reč, „ako vam je stalo da svetu Majku Crkvu spasite od haosa, trebalo bi da me saslušate gospodine kardinale!” „Slušajte, ne znam šta hoćete od mene i šta želite da postignete svojim čudnim oslovljavanjem sa ‘gospodine kardinale’. Zato vas molim da me ostavite na miru!” Čovek crvenog lica se pravio nevešt i vrteo je glavom. Pri tome je mahao nečim što se Gonazgi najpre učinilo da je beznačajno parče plastične folije. „Nemojmo se pretvarati, gospodine kardinale. ‘Čeruti’ flanelsko odelo još uvek nije u stanju da sakrije identitet jednog kardinala državnog sekretara.” Cerio se bezobrazno. U sekundi je Gonzaga pokušao da uspostavi vezu između događaja prethodne noći i čoveka na sedištu pored njega. Pokušaj je bio bezuspešan. „Ko ste vi i šta hoćete?” pitao je Gonzaga nepoverljivo. „Moje ime nije bitno. Želim da vam ponudim jedan posao.” ,,U redu, onda. Slušam.” „Ovo ovde je sićušni komad pokrova našeg Gospoda.” Gonzaga je osetio kako mu je udar struje proleteo kroz telo od glave do nožnih prstiju. Sada je posmatrao celofansku vrećicu koju mu je nepoznati čovek držao ispred nosa: sićušni komad materijala, ne veći od poštanske marke, vakumiran između dve folije. Žućkasta oker boja i tkanje su stvarno imali sličnosti sa Torinskom plaštanicom koju je odneo u tvrđavu Lajenfels. Gonzaga se trudio da umanji značaj situacije. „Pretpostavimo da se kada je reč o ovom predmetu radi o uzorku pokrova našeg Gospoda - kako običavate da se izrazite, onda se postavlja pak pitanje šta ja sa time da radim?”

„To, kardinale Gonzaga, je prepušteno vama. Možete dati da predmet nestane u trezoru Alfa vatikanskog tajnog arhiva, a možete ga i uništiti. To bi verovatno bilo i najsigurnije rešenje.” Gonzaga je postajao sve uznemireniji. Opekotinama obeleženi nije samo njega dobro poznavao. Mora da je bio upoznat i sa poduhvatom Apokalipsa 20,7. Kako bi inače došlo do ovog susreta? No, ono što ga je potpuno izbacilo iz takta jeste to što je upoznat sa vatikanskim tajnim athivom. Odakle je znao da su arhive-trezori označeni slovom grčkog alfabeta? I odakle je znao da trezor Alfa krije najveće tajne hrišćanstva, dokumenta kojih zvanično uopšte nije bilo, poput obdukcionog nalaza Jovana Pavla I koji je nakon trideset i tri dana u činu Pape pronađen mrtav u svom krevetu? Ili „Konstitutum Konstantini” koji je krivotvoren u srednjem veku, a učinio crkvu jednim potezom pera najbogatijim zemljoposednikom Zapada? „Najpre bi trebalo da podvrgnemo predmet temeljnom ispitivanju,” primetio je kardinal. „Uostalom, i to će vas možda iznenaditi, u Torinskoj plaštanici nedostaju ukupno 3 sićušna komada tkanine koja su u ranije doba ubačena od strane stručnih časnih sestara.” „Vi mi ne govorite ništa novo, gospodine kardinale. Ono po čemu se, pak, ovaj predmet razlikuje od druga dva uzorka tkanine: samo se na ovom sićušnom komadu tkanine mogu naći tragovi krvi. A šta to znači ne moram da vam dalje objašnjavam.” Kao opčinjen zurio je Gonzaga u sićušno parče tkanine u obliku trapeza. Jasno je mogla da se raspozna žućkasto-smeda sena u obliku kapljice. Da, tačno se sećao komadića oblika trapeza koji je nedostajao u pokrovu koji je u međuvremenu zakrpljen. Gospode, kako je ovaj bogalj dospeo u posed te relikvije? Kardinal se nije usuđivao da neznancu postavi to pitanje. Bio je sasvim siguran da na to neće dobiti nikakav ili, ako uopšte, onda pogrešan odgovor. Očajnički je pokušavao da nađe zajedničku nit kojom bi sve mogao da poveže, zbivanja poslednjih dana i neočekivani zahtev neznanca. Ali u ovako kratkom vremenu nije nalazio nikakvo objašnjenje, čak ni teoriju koja bi makar i donekle dopuštala neki zaključak. Uostalom, bio je suviše uzrujan da bi iz tog zbunjujućeg zbivanja izvukao logične zaključke. „Uopšte još niste pitali za cenu,” prekinuo ga je čovek na sedištu pored u mislima.

Samo ga je upitno pogledao. „Dakle,” nastavio je neznanac svoju priču, „ovakva vrsta predmeta naravno nema tržišnu vrednost kao neka slika Ticijana ili Karavađa. Ali, mislim da bi se kretala u okviru cena prethodno navedenih. Šta vi mislite?” Gonzaga nije imao ni blage predstave koliko jedan Ticijan ili Karavado vrede. Uostalom, opirao se i da razmišlja o tome. Kako može da se poredi jedan sasušeni ostatak krvi našeg Gospoda Isusa sa slikom, uljem na platnu, nanetim ljudskom rukom? „U svakom slučaju,” nastavio je neznanac, „ovu relikviju sam mogao da ponudim i bratstvu Flagrantes na prodaju. Ali, hteo sam da budem fer i najpre pitam Vatikan. Mogu da pretpostavim da je ovaj komadić tkanine crkvi vredniji nego bilo kom drugom.” Tip je dakle bio obavešten. Gonzaga je i goreo i ledena jeza mu je išla niz leđa. Svakako, sve ovo je mogao da bude čisti blef. Ali za običnog prevaranta je znao suviše detalja. Onaj koji zna oznake trezora u tajnom arhivu Vatikana nije neko s kim se treba šaliti. „Ne znam šta ste zamišljali,” počeo je Gonzaga izokola. ,,Da li ste mislili da ću sledećeg trenutka izvući blanko ček iz tašne? Ili šta?” „Gospodine kardinale,” rekao je neznanac uzbuđeno, „ trebalo bi da našu ponudu shvatite sasvim ozbiljno!” „Našu? Ako vas dobro razumem, vi niste samostalni u ovome, iza vas stoji neka kriminalna organizacija?” Unakaženi čovek je bio vidno uznemiren i da bi se smirio, a možda i zato što mu je bilo donekle neprijatno, prešao je nadlanicom desne ruke preko providnog celofana. Nije odgovorio. „Navedite konačno vašu cenu!” pritiskao je kardinal. „Dajte ponudu i udvostručite sumu!” Gonzaga je ključao od besa. Ovaj tip je bio siguran u sebe. Nakon dužeg ćutanja sa obe strane neznanac je ustao, sagnuo se ka Gonzagi, pri čemu je njegova pojava delovala još opakije, i rekao: „Možete još da razmislite o vašoj pondi. Nazvaću vas narednih dana.” I sa time je nestao iza srebrno sive zavese koja je odvajala poslovnu klasu od ekonomske. Gonzaga je gledao odsutno kroz prozor. Bio je kao oduzet. Pet hiljada metara ispod njega se protezao švajcarski planinski lanac Alpa. Na najvišim vrhovima je bilo snega. Bilo mu je jasno da se upustio u opasnu igru, prokleto

opasnu igru.

Poglavlje 10 Kada se Lukas Malberg narednog dana vratio u Rim našao je u hotelu poruku od Katarine Lime: „Molim vas da mi se hitno javite. Došlo je do novosti u slučaju Marlene Amer.” Tajanstveni unosi u Marleninoj beležnici su mu na trenutak skrenuli pažnju sa najznačajnijeg posla u njegovom životu koji je hteo još danas da završi. Za to je pripremio i ugovor kojim mu po predaji bankovnog čeka „HVB” u visini četvrt miliona markiza Falkonijeri prepušta svoju celokupnu kolekciju knjiga. Problem koji je još trebalo da reši jeste transport vrednog tereta od Rima do Minhena. Nakon što je ušao u sobu u hotelu „Kardinal”, zgrabio je slušalicu i okrenuo broj novinarke. Katarina se činila vrlo uznemirenom - novinari su po običaju uvek uznemireni - u svakom slučaju je predložila da se nađu na ručku u „Kolin Emilijan”. A kako je Katarina uprkos svoj uznemirenosti i preko telefona slala dobru porciju šarma, osobina na koju je Malberg bio vrlo prijemčiv, bez oklevanja je pristao i krenuo tamo. Lokal se nalazio u „Via deli Avinjonezi”, maloj ulici odvojenoj od buke, a navodno je bio tajna preporuka i poznat po odličnoj kuhinji regiona Emilija Romanja. Očekivali su ga. Sećao se Katarine u sasvim drugom izdanju, ležerno, da ne kažemo suviše ležerno obučene, sa praktičnom frizurom u vidu kose svezane u rep i bez šminke. Sasvim neočekivano mu je prišla u kratkoj suknji i beloj bluzi sa okruglim otvorom. Pustila je kosu, a usne su bile blago našminkane. Drugačije nego kod prvog susreta kada je njen tok teči bilo skoro nemoguće zaustaviti, Katarina je sada ostavljala pre snužden utisak. Pričala je izrazito sporo, skoro oprezno, pri čemu se osvrtala oko sebe, da niko ne prisluškuje razgovor u napola punom lokalu. Barem je on stekao taj utisak. „Nešto je trulo u priči o Marleni,” počela je tiho, „i to prilično.” Pri tome je gurnula Malbergu fotokopiju nečega preko stola. „Šta je ovo?” „Obdukcioni nalaz Instituta za sudsku medicinu Univerziteta Rima. Nadležni patolog, izvesni doktor Martino Veber, je utvrdio da ima hematoma na potiljku.

Osim toga slomljen koren nosa, mesta na kojima je nedostajala kosa i ostaci nekog sedativa u krvi. Ispod noktiju je Veber našao tragove kože koji ukazuju na borbu.” Malberg je nemo klimnuo glavom. Dok je Katarina pričala pred očima mu se pojavila slika Marlene, njenog tela koje pluta pod vodom. Duboko je udahnuo, kao da je hteo da krene u objašnjavanje da se sve ovo poklapa sa onim što je video svojim očima. Ali, onda se ipak odlučio za ćutanje. ,,A ipak je istraga obustavljena!” nastavila je Katarina. „Da li shvatate ovo, sinjore?” Malberg i uznemirena novinarka su naručili testeninu i vino kuće. Katarina je čekala na odgovor. Ali Malberg je uporno ćutao. Ona dvojica na stepeništu! Jer po njemu nije dolazilo u obzir da je između Marlene i markize došlo do takve svađe. To da su njih dve imale sasvim poseban odnos, jeste. Iz Lorence Falkonijeri je izbijala izvesna hladnoća koja je delovala privlačno i muškarcima i ženama. Marlenu nije video čitavu večnost. Šta je uopšte znao o njoj? Za sve ove godine je očigledno postala neka druga. Ali šta je za ime svega sprečavalo islednike da razjasne smrt Marlene? Zašto je postupak obustavljen? Dok je bezvoljno čeprkao viljuškom po testenini osećao je da ga novinarka posmatra. Bukvalno je osećao njen ispitivački pogled. Bio je siguran da je Katarina Lima znala više nego što je govorila. Bez sumnje, nije mu verovala. Upravo je hteo da joj kaže istinu, hteo da obelodani da je on otkrio ubistvo, ali ga je Katarina Lima pretekla: „Ne znam šta da mislim o tome. Zapravo ne bih smela uopšte da se sastajem više sa vama.” „Šta to znači? Mislio sam da istražujete slučaj.” „Da. Do juče. Juče su mi uzeli priču na prilično neprijatan način. Nakon sastanka redakcije u jedanaest Bruno Bafil, moj glavni urednik, me je pozvao i obavestio me da sam od tog trena oslobođena svojih zadataka kao policijska novinarka i dodeljena odeljenju ‘razno’. Priča ‘Marlena Amer’ je umrla.” „Umrla?” „Tako se kaže u novinarstvu kada se obustavi istraživanje.” „Ne shvatam to.” „Ni ja, sinjore.” „Da li je tako nešto uobičajeno?” „Da, naravno, ako neka priča na osnovu istraživanja ne pruža ništa više, kada se na primer ispostavi da ubistvo nije ubistvo, već nesrećni slučaj, kao

što se to hiljadu puta dešavalo, onda se prestaje sa daljim ispitivanjima i okreće se drugom slučaju.” „Ali nije bio nesrećan slučaj! Bilo je ubistvo!” „Vi to verujete, a ja znam. Stoga je još zagonetnije što sam prebačena u drugo odeljenje. Čini mi se kao da su me sklonili kako ne bih mogla da napravim nikakvu štetu. Ali to priču čini samo još zanimljivijom.” ,,I šta ćete sada uraditi?” „Ostajem pri priči, nezvanično, naravno. Kao policijska novinarka stvorila sam tako dobre kontakte da bi bilo suludo odreći ih se. Priče koje idu pod ‘razno’ me stvarno ne zanimaju. Šta me briga da li Đina Lolobriđida ima ljubavnika koji je trideset godina mlađi, ili Mario Andreti deset vanbračnih ćerki? Mene fasciniraju ambisi ljudskog života. Sledeće nedelje ću tražiti novi posao. Basta.” Njena iskrenost ga je fascinirala. Očigledno je zagrizla za ovaj slučaj. Nanjušila je jednu veliku prču, veću možda nego što on može i da sluti. „Na šta mislite u slučaju Marlene Amer?” pitao je oprezno. „Zločin mafije?” Katarina se nasmejala izveštačeno. S podsmehom je primetila: „Možda je i KGB ili CIA iza toga! Iskreno, zločini imaju najčešće jedan uglavnom bezopasan, emotivni razlog. Većina ubistava imaju svoj uzrok u zabludelim osećanjima, u ljubavi, ljubomori, mržnji, zavisti ili osveti. I to je ono što čini moje zanimanje tako zanimljivim. No, dobro. Trebalo bi bolje da kažem, činilo.” Malberg je klimnuo glavom i pretvarao se kao da ga zanimaju njeni crteži. Zapravo je tražio odgovor na pitanje zašto je novinarka zagrizla baš za ovaj slučaj. U velegradu poput Rima sa visokom stopom kriminaliteta su ubistva bila svakodnevica. I dok je slušao jednim uhom, u njemu se polako javilo neko čudno osećanje. Kada je gledao Katarinu nije mu bilo lako da prihvati pomisao da možda igra dvostruku igru. Radije bi joj udelio komplimente. Izgledala je jednostavno božanstveno. Ali nekako je Marlena stajala između njih. Katarina je prestala da priča. ,,I šta sada nameravate?” požurio je da je pita. „Trebalo bi da rasvetlimo život Marlene Amer. To je jedini način da unesemo svetlost u tamu ovog slučaja.” Odlično je primetio da je rekla „mi”, da ga je kao da se to podrazumeva uvukla u njeno dalje istraživanje.

„Smem, valjda, da računam na vašu pomoć?” „Naravno. Ja lično imam pravu potrebu da saznam zašto je Marlena morala da umre.” Katarina je otpila gutljaj vina. „Bila je prijateljica markize,” rekla je zamišljeno. „Verujem da je ona jedina koja bi u ovom trenutku mogla dalje da nam pomogne. Da li dobro poznajete Lorencu Falkonijeri?” „Šta znači dobro.Tek sam je jednom sreo. Ostavila je utisak osobe iz više klase na mene, iako je verovatno videla i bolje dane. Zanima me njena kolekcija knjiga. Istini za volju, već sam joj dao ponudu i ona je pristala.” „Dobar posao?” „Izuzetno. Antikvar živi od toga da povoljno kupi čitave Kolekcije i potom prodaje knjige dalje komad po komad uz dobitak.” Novinarka se nasmešila. „Šta je tako smešno u tome?” pitao je Malberg „Izvinite, sinjore. Do danas sam antikvara zamišljala sasvim drugačije.” „Stvarno? Kako?” „Dakle, pomalo hirovito, pomalo prašnjavo i sasušeno, kao i stare knjige.” Nasmejao se zbunjeno. „Nadam se da ćete promeniti vaše mišljenje!” “Što se vas tiče, u svakom slučaju.” Kao i svi muškarci i Malberg je bio izuzetno prijemčiv na lepe reči. Doduše, stvarno nije izgledao loše. Bio je visok, sportski tip, iako da se jedva bavio sportom, imao je tamnu, gustu kosu, tip poput Džordža Klunija, kako mu je jedna bivša devojka rekla. „Da li biste pod ovim okolnostima bili voljni da me ispratite do markize,” pitala je. „Ionako sam hteo da je potražim.” *** Pola sata kasnije su krenuli zajedno. Noću se nije osećala teška sparina koja je morila proteklih nedelja, već je temperatura bila prijatnija. Jesen se bojažljivo najavljivala. Kada je taksi skrenuo iz „Via dei Koronari” u usku sporednu ulicu u kojoj se nalazila kuća markize, Katarina se uznemirila. „Zaustavite,” naredila je vozaču i pokazala na suprotnu stranu ulice: ispred ulaza u kuću markize su bila parkirana kola policije. Čovek u uniformi je

stajao raširenih nogu ispred vrata. Malberg je pogledao novinarku upitno: „Šta ovo treba da znači?” Katarina je slegla ramenima. „Sačekajte ovde!” Izašla je iz kola i otišla preko do policajca. Nakon kratkog razgovora se vratila. „Kaže da se radi o akciji policije. Nije bio voljan da pruži dalja obaveštenja. Protiv koga je ta akcija ne može da kaže. Samo trenutak!” Dok je Malberg plaćao taksi Katarina je napravila par koraka u stranu i izvadila mobilni iz tašne okačene preko ramena. Teatralnim pokretima, uobičajenim za sve Italijanke dok telefoniraju, razgovarala je sa nekim. Naposletku se njen stav promenio u nemo čuđenje. Kada se vratila izgledala je sluđeno. „Uhapsili su markizu,” rekla je zamišljeno. „Dakle, ipak,” otelo se Malbergu. „Šta to treba da znači: dakle, ipak?” „Markiza je ubila Marlenu. Gospode!” Katarina je mahala divlje rukama. „Sinjore, o čemu pričate? Moj izvor u policiji mi je upravo objasnio da postoje jaki dokazi da je Lorenca Falkonijeri od smrti svoga muža vodila međunarodni lanac prodaje kradene robe koji je bio specijalizovan za trgovinu ukradenim inkunabulama i kodeksima.” „Markiza?” Zvučao je pre veselo, nego iznenađeno. „Uveravala me je da ne zna ništa, ali baš ništa o starim knjigama. A pri tome nije ostavljala utisak da laže.” „Profesionalni kriminalci imaju tu osobinu. Ubice retko kada izgledaju onako kako zamišljamo ubice. A kradljivci koji rade sa robom vrednom milione evra vrlo rado pružaju sliku jada i bede. Primećuje se da su vam ti krugovi nepoznati.” Dok su još razgovarali sa druge strane ulice je iz trošnog zdanja izašla markiza sa po jednim karabinjerom sa strane. Imala je svetli laneni kostim kratkih rukava i sandalete visokih potpetica. Kada je ugledala Malberga, zastala je i podigla i imena. Pri tome je nagnula glavu u stranu, kao da hoće da kaže: žao mi je. Sada izgleda nema ništa od našeg posla. A onda je ušla u policijska kola koja su je čekala. „Jedan kolekcionar koji živi u Monte Karlu je pokrenuo lavinu,” primetila je Katarina dok je gledala za policijskim vozilom. „Markiza mu je ponudila prastari tom sa rukopisom reformatora Melanhtona za pola miliona. Ono što nije znala jeste da je upravo ta knjiga pre dve godina ukradena prilikom jedne

provale u njegov stan. Greška u koracima.” Malberg se nasmejao, glasno i izveštačeno, kao da je hteo da se oslobodi neke noćne more. Kada je ulovio Katarinin upitni pogled, pružio je ruku u unutarnji džep sakoa, izvukao bankovni ček i držao ga vrhovima prstiju ispred nosa novinarke.” „Četvrt miliona? Nije valjda ...” „Jeste. A ja sam mislio da ću napraviti posao svog života. Čudan splet okolnosti me je, pak, sačuvao od bankrotstva mog života.” „Onda bi mogli da čestitamo što vam je posao propao.” „Da, možete.” Vrteo je glavom. „Ne razumem samog sebe. Zapravo je trebalo da posumnjam kada mi je markiza ponudila čitavu kolekciju za četvrt miliona evra. Ali pohlepa za dobitkom zamućuje razum. Bogu hvala je ovo još dobro prošlo.” Daleko je odlutao u mislima kada mu je novinarka iznenada postavila pitanje: „Možete li da pretpostavite da između smrti Marlene Amer i mračnih poslova markize postoji veza? Naposletku, njih dve su se poznavale.” „Svakako,” izletelo mu je. „Ne bi ovo bilo prvo ubistvo iza kojeg se krije neka dragocena knjiga.”

Poglavlje 11 Devojka je trčala laka kao pero duž šetališta pored Rajne u Kelnu. Imala je udobnu odeću za džoging i njena duga kosa svezana u konjski rep je veselo lelujala tamo-vamo. Sa reke koja se tromo valjala u jutarnjem suncu je dolazila prijatna svežina. U kratkim razmacima devojka bi zastala, okrenula se i dnviknula: „Šekspire! Šekspire!” A onda se odnekud pokrenulo jedno belo klupče, jedan slatki vesthajlandterijer i pridružio se svojoj gospodarici koja je trčala. Zašto žene rado daju imena velikih pesnika ili umetnika svojim psima je uostalom toliko nejasno i zagonetno kao i tajno Otkrivenje Jovanovo i ne iziskuje dalja objašnjenja. Na mestu gde su usidreni parni brodovi za izlete Keln-Diseldorf na Rajni „Šekspir” je počeo tako histerično da laje kao da je tuce besnih rotvajlera krenulo za njim. Dozivanje devojke nije uspelo da umiri životinju i kada je naposletku prišla uznemirenom psu otkrila je nešto užasno. Tokom noći je Rajna izbacila leš golog utopljenika. Uhvatio se u plutajući gat i išao gore-dole sa glavom nadole i rukama raširenim u vodi. Leš muškarca - o takvom je bilo reči - je stavila policiju Kolna pred težak zadatak. Brzo je postalo jasno da nije reč ni o nesrećnom slučaju, niti o samoubistvu, jer je četrdesetogodišnji muškarac imao na glavi ranu od metka koja mu je smrskala levi deo lobanje i dovela do smrti u deliću sekunde. Sudeći po stanju u kom se leš nalazio i uzimajući u obzir brzinu toka reke islednici su došli do zaključka da je čovek postao žrtva zločina negde između Bingena i Nojvida. Obdukcija dva dana kasnije je potvrdila prvobitnu pretpostavku: čovek je upucan sa veće razdaljine oružjem velikog kalibra, verovatno mašinke ruskog porekla. U lobanji je imao dva metka. Nije bilo tragova baruta. Pored toga su patolozi univerzitetske klinike u Kelnu primetili povrede na desnoj butini koje nisu bile povezane sa smrću i na osnovu starosti nisu dopuštale zaključke o uzrocima. Sa verovatnoćom od osamdeset odsto, rekli su patolozi za zapisnik, između trenutka ubistva i bacanja leša u reku je prošlo dvanaest sati. U plućima i stomaku su bili tragovi rečne vode. Na osnovu toga se može isključiti da je

čovek ubijen dok je plivao ili plutao na vodi. Analiza krvi nije ukazivala na konzumaciju alkohola ili droga. Pod oznakom fajla K-103-2174 nadležni državni tužilac je počeo istragu protiv nepoznatog. Sledećeg dana je u „Kelner ekspresu” izašla slika izobličenog čoveka na naslovnoj starni. Velikim slovima je ispod pisalo: Misteriozno ubistvo. Ko poznaje ovog čoveka?

Poglavlje 12 Bilo je još rano jutro kada je kardinal državni sekretar Gonzaga seo ispred dva uredno složena brda dokumenata. Kancelarija u apostolskoj palati, neposredno ispod privatnih odaja Pape, mu je pružala pogled na Petrov trg. Povremeno bi kroz poluotvoren prozor doprli glasovi odozdo: brbljivi očevi franjevci koji su išli iz „Palaco del Tribunale” do ispovedaonica Sv. Petra. Mehanički je Gonzaga potpisivao dokument po dokument. Nije izgledao baš prisutan i svaki čas bi zamišljeno gledao kroz prozor, kao da ga se soba sa spisima ne tiče. Naposletku je stavio svoju crnu mastionicu sa strane, nagnuo se nazad i namestio crveni pojas koji se svijao oko crne mantije. Bez kucanja sekretar kardinala je ušao u prostoriju: „Dobro jutro, ekselencijo, jutarnja pošta!” „Nešto bitno?” režao je Gonzaga i preleteo pogledom neotvorena pisma. „Koliko je do mene da to ocenim, ne, ekselencijo. Osim ...” „Da?” Sofiči je izvukao jedan papir iz gomile. „Imejl od Arhangela Gavrila!” „Prilično blesavo, zar vam se ne čini?” „Ideja nije moja, već sestre Judit iz reda franjevačkih sestara Evharistije koja vodi internet-kancelariju i koja je svojim kompjuterima dala imena arhangela Mihaila, Rafaela i Gavrila.” Gonzaga se smeškao mučeno. Smeh mu je bio stran. Smeh, imao je običaj da kaže, je maska đavola. Za sedam godina provedenih kao kardinal državni sekretar Gonzaga je naučio da se teret njegove službe može izdržati samo sa dozom cinizma. A onda je odjednom zastao. Tekst imejla je glasio: „Ekselencijo. Bilo mi je drago, da ne kažem zadovoljstvo, da se sretnem sa vama tako blizu nebu. Što se tiče moje ponude da vam prepustim uzorak krvi našeg Gospoda, čini mi se da je cena od stotinu hiljada dolara primerena. Daću sebi slobodu da vam se u narednim danima javim radi razjašnjenja modaliteta pod sledećim imenom: Lice sa opekotinama.” Više od bezobrazluka sadržaja kardinala je šokiralo ime potpisnika. „Ludak,” primetio je Sofiči i slegnuo zbunjeno ramenima. „Skoro svakodnevno se nađe neko ovakvo pismo u pošti. No, ono po čemu se ovo razlikuje jeste posebna umetnost formulisanja. Šta bi trebalo da znači kada

piše da se sreo sa vama ‘tako blizu nebu’?” Gonzaga je ustao iza pisaćeg stola, prekrstio ruke na leđima i išao nervozno gore-dole. Naposletku je zatvorio prozor kao da želi da izbegne da neko prisluškuje razgovor, i rekao: „Sofiči, vi ste mi veran sekretar i do sada nisam imao nikakvog razloga da se žalim. Bez razmišljanja sam vas uputio u odnose sa pokrovom našeg Gospoda.” „Ne znam na šta ciljate, ekselencijo. Da li vam je neka indiskretnost sa moje strane dala povoda da se žalite?” Izgledalo je skoro kao da Sofičija muči griža savesti. „Ne, nikako. Hteo sam samo još jednom da vam napomenem koliko je nezgodna ova stvar. Stoga vas molim, ni reči, čak ni napomena nekome izvan. A u ovom slučaju je svako neko izvan, čak i kardinal kurije.” Sofiči je klimnuo nemo glavom. „Na letu iz Frankfurta za Milano,” počeo je Gonzaga tiho, „se pored mene odjednom smestio jedan neznanac i stavio mi pod nos hermetički zapečaćen komadić tkanine, ne veći od poštanske marke i u vidu geometrijske figure trapeza.” „Neka nam se Gospod smiluje. Slutim strahote. Komadić tkanine koji nedostaje u pokrovu!” „Vaša slutnja vas ne vara, Sofiči. Samo, stvar je još gora nego što mislite. Na sićušnom komadu tkanine se jasno može videti trag krvi...” „Ne! A ja sam mislio da je stvar konačno okončana našom posetom tvrđavi Lajenfels!” „To sam i ja mislio.” „Da li imate predstavu možda ko je taj misteriozni poslovni čovek?” „Neznanac je prećutao svoje ime. A čak i da se predstavio dao bi lažno ime. Ono što je bilo posebno na njemu jeste žalosna pojava. Imao je užasne tragove opekotina na licu i pokušao je da ih prikrije crnim šeširom sa širokim obodom.” „I šta ćete sada da uradite, ekselencijo? Ne nosite se valjda mišlju da ispunite njegov zahtev? Mislim, stotinu hiljada dolara je puno novaca za komad tkanine za koji čak nije sigurno da je uopšte pravi. S druge strane ...” Gonzaga je pustio da prođe dosta vremena. Naposletku je odgovorio polako: „Šta je stotinu hiljada dolara u poređenju sa štetom koju ta relikvija može da nanese. Znate o čemu govorim.” „Znam!” Sofiči je klimnuo snažno glavom. „Ipak reč je o čistoj uceni ...”

Kao da je monsinjor dao znak, u tom trenutku je zazvonio telefon na pisaćem stolu kardinala. Sofiči je podigao slušalicu i slušao, a onda je dodao Gonzagi: „Za vas!” „Dobili ste moju poruku?” Kardinal je odmah prepoznao glas. „Da,” odgovorio je tiho. „Dobro. Očekujem vas sa tom sumom u plastičnoj kesi. Sutra, kada padne noć, oko devet časova.” ,,A gde?” „Na ‘Piaca del Popolo.’ Pretpostavljam da ćete doći sa šoferom i sedeti kao i uvek desno. Neka u kružnom toku ide spoljnom trakom i kruži oko obeliska sve dok ne dam znak treptavom baterijskom lampom. Napraviću krst lampom. Tada neka vaš šofer zaustavi kola. Sve će biti obavljeno za deset sekundi.” „Ali...” „Nema ‘ali’. Novac za robu. Poverenje za poverenje. Neće biti drugog termina za primopredaju.” Nepoznati je prekinuo vezu. „Ekselencijo!” Sofiči je zabrinutog pogleda stao ispred kardinala. „Niste valjda pristali?” „Jesam, Sofiči, jesam!” „Stotinu hiljada ...” „Dolara.” ,,A kako ćete knjižiti tu sumu, ekselencijo?” „Pustite slobodno da to bude moja briga. Za slučajeve ove vrste postoji tajni fond. Stoga ne morate da razbijate glavu time.” Sofiči se poslušno naklonio. Tajni fond za izuzetna pitanja crkve mu nije bio nepoznat. U kuriji su takođe kružile avanturističke sume koje su čuvane na tajnim računima i stajale na raspolaganju za posebne slučajeve. Navodno je taj novac poticao iz takozvanih donacija sa kojima su osobe na visokim položajima kupile razvod braka. Fond je postojao bez vođenja knjiga, a pristup je imao samo kardinal državni sekretar Gonzaga. „Situacija nije bezopasna,” primetio je monsinjor ozbiljnog lica. „Ko god da se krije iza ovog neznanca, ti ljudi imaju znanja nekog iznutra. Kako inače objasniti da je telefonski razgovor završio direktno na vašem privatnom aparatu. Sestre Familije Paolina na telefonskoj centrali ne bi nikada spojili anonimnog pozivaoca.” Gonzaga je podigao pogled: „Dakle verujete da postoje tajni kontakti u podzemlju koji se protežu i iza Leoninskog zida?” Kardinal je izvukao

ogromnu maramicu iz mantije i obrisao znoj sa lica. Monsinjor Sofiči je napravio bolnu grimasu. A onda je razgledao nokte desne ruke i odgovorio, a da nije podigao pogled. ,,Ko će to znati, ekselencijo?”

Poglavlje 13 Narednog dana Malberg je krenuo do Marlenine kuće u ulici Gora 23. Događaji prethodnog dana, a u vezi sa markizom, su ga prilično potresli. Kao omamljen se oprostio od novinarke i vratio u hotelsku sobu sa flašom „Barbareska” iz obližnje trgovine vinima. Teško crno vino nije bilo bez dejstva i poslalo ga je u svet snova čitavih deset sati. Što se tiče snova, ovi su bili haotični i nerazjašnjivi, baš kao i situacija u koju je dospeo bez učešća sa svoje strane. Ali, drugi glas mu je govorio da bi trebalo da nastavi svoju istragu tamo gde je sve počelo. Malberg se začudio što su ulazna vrata kuće zaključana; no, imao je sreće, lepo obučena sinjora je upravo izašla i pridržala mu je voljno vrata da uđe. Na stepeništu se osećao miris tek nanete farbe. Vladala je mrtva tišina. Iako je bio zainteresovan za kućepaziteljicu, od koje se nadao informaciji o Marleninim posetiocima, vuklo ga je da ode najpre na peti sprat. Kao i pri prvoj poseti Malberg je odustao od staromodnog lifta i krenuo stepenicama. Dok je polako išao nogu pred nogu, u mislima mu se stalno javljala slika mrtve Marlene koja je plutala u kadi. Kao da se trenutni snimak neizbrisivo urezao u njegovo sećanje. Uznemiren, zastao je. Najpre je pomislio da se zabunio u spratu. Ali onda je video da se ovde stepenice završavaju. Sećao se dvokrilnih, u belo ofarbanih vrata stana i zvona uvučenog u zid. Umesto toga je stajao ispred belog zida. Samo su sa leve strane, naspram odmorišta, bila mala čelična vrata koja su vodila ka tavanu. Iza toga svakakvog smeća. U tom trenutku je lift krenuo i odozdo su mu do uha doprli zvuci jadikovanja, šištanja, koje je još onda primetio. Sve ovo je malo previše za tebe, pomislio je. Očigledno ti više ne polazi za rukom da razlikuješ stvarnost od mašte. Vrteo je glavom u neverici. Da li se to sećanje igralo sa njim? Od detinjstva su ga stepeništa plašila i užasavala. Neka vrsta fobije koja ga je upravo sada bacila u zbunjenost. Verovatno se ipak zabunio po pitanju sprata. Okrenuo se da ode. Na spratu niže je bilo dvoje ulaznih vrata, levo i desno, i jedna i druga su bila obojena u belo, ali su izgledala drugačije od vrata Marleninog stana. Zazvonio je na desnim. Ništa. Naposletku je pokušao sa

levom stranom. Neki pas se oglasio. Koraci. Otvorio je starac sa divljom crnom kosom. Imao je muke da obuzda dogu koja je divljala. Kada je ugledao Malberga zalupio je vrata i pre nego što je ovaj rekao i reč. Kao ošamućen krenuo je dole niz stepenice. Zastao je ispred vrata kućepaziteljice i osluškivao. Dopirala je klasična muzika sa radija. Nije bilo zvona na vratima. Zakucao je. Očekivao je kućepaziteljicu sa kratkom kosom. Stoga je, kada su se vrata otvorila, ostao najpre bez teksta. Pred njim je stajala starija časna sestra ispijenog lica strogih crta, u smeđoj odori sa crnom maramom. „Da, izvolite?” pitala je tamnim, promuklim glasom. Videlo se da se svojski trudila da deluje prijatno. Pošto nije bio u stanju da odgovori, pogledao je pored časne sestre kako bi osmotrio unutrašnjost stana. Koliko je mogao da vidi, sve je delovalo uredno. „Hteo sam da razgovaram sa domarom,” mucao je zbunjeno. „Domarom? Ovde nema nikakvog domara!” I pomalo sa visine je dodala: „Sine.” Uzaludno je Malberg tražio pločicu sa imenom na vratima. „Ali, pri mojoj zadnjoj poseti je u ovom stanu živela jedna kućepaziteljica, otprilike četrdeset godina stara, pomalo krupna i kratko ošišana!” Časna sestra je uvukla ruke u rukave svoje odežde što je ostavljalo utisak izvesne distance. Skupila je oči i odmerila stranca od glave do pete. „A kada je to navodno bilo?” pitala je naposletku. „Nije uopšte tako davno, pre nedelju dana, ne više.” „Mora da se varate.” Nekako je s mukom izvukla osmeh na lice. Delovao je pre cinično, kao da hoće da kaže: sirota ludo. „A stan na petom spratu? I tu se valjda radi o mojoj zabludi?” počeo je da se ljuti. Izraz ispijene žene se smračio i oporim glasom je odgovorila: „Ne znam o čemu govorite, sinjore. Na petom spratu ove kuće nalazi se tavan. Ništa više. Da li vam je dobro?” Najradije bi joj skočio na vrat. Osećao se ismejanim. Najradije bi joj prkosio: glupa kozo, video sam stan svojim očima. U njoj je živela žena po imenu Marlena Amer. Neka stoka je ubila. I sve to što se ovde zbiva nije ništa drugo nego jedno zlonamerno režiranje kako bi se zataškalo ubistvo. Ali već sledećeg trenutka se sabrao. Možda je sve ovo bila samo zamka. Možda su namerno hteli da ga izbace iz takta kako bi videli koliko zna? Možda

su mu već bili za petama? Da li je policija mogla da zna da je on našao Marlenu mrtvu? Nije imao čak ni alibi, nije ni mogao da ga ima, jer se neposredno po ubistvu zadržao u njenom stanu. Sve više mu je postajalo jasno u kakvoj se nezgodnoj situaciji našao. Kao iz daljine čuo je glas časne sestre koja je ponovila pitanje: „Da li vam je dobro?” „Jeste,” uveravao je Malberg. „Molim vas, izvinite, mora da sam se zbunio po pitanju zgrade.” Sestra je klimnula glavom s razumevanjem, a on se kratko pozdravio i nestao. Na suprotnoj strani ulice je išao gore-dole dobrih petnaest minuta. Pri tome je čvrsto držao pogled na ulazu broja 23 u „Via Gore”. Ni sam nije znao na šta zapravo čeka. Bio je zbunjen. Naposletku je odustao i krenuo peške nazad do hotela. Kada je prešao Tibar preko mosta Ponte Sisto zazujao mu je mobilni. „Ovde Katarina. Dobro je da sam vas dobila. Imam novosti!” „I ja!” Zastao je i pogledao sa mosta u smeđe zelenu reku. „Pričajte,” vikala je novinarka uzbuđeno. „Potražio sam kuću u kojoj je Marlena živela.” ,,I? Ta recite više!” „Ništa ‘i’. Baš ništa.” „Šta to za ime svega treba da znači?” „Znači da stan više ne postoji. Navodno nije nikada ni postojao, a navodno Marlena nikada nije ni živela u toj zgradi.” „Onda ste se jednostavno zbunili u adresi. Kada je neko uzbuđen takve se stvari lako dese. Uostalom, u nekim kvartovima Rima jedna zgrada liči na drugu.” „Moguće; ali znam tu zgradu. Znam taj stan u kojem je Marlena živela. Video sam ga svojim očima!” „Kada?” „Onog dana kada je Marlena ubijena ...” Nakon jedne skoro beskrajne pauze Katarina se javila ozbiljnog glasa: „Hoćete time da kažete...” „Da, video sam Marlenu. Ležala je mrtva u kadi.” „To nije moguće.”

,,Jeste!” „Zašto ste mi to prećutali?” Progutao je knedlu. „Hoćete da čujete istinu?” „Naravno.” A nakon pauze: „Da li ste još tu?” „Da. Nisam znao da li mogu da vam verujem. To je istina.” Nakon nekog vremena Katarina je odgovorila: „Shvatam. A šta vas je navelo da promenite mišljenje?” Zvučala je nekako razočarano. „Mislim da ovo nije pravi trenutak za skrušeno priznanje. Ali ako hoćete, izvinjavam se.” „Nije potrebno,” odgovorila je jetko. A onda je dodala ozbiljnim tonom: „Tužilac je dao da se leš Marlene sahrani. Slučajno sam saznala da je sahrana danas u četrnaest časova na groblju Kampo Verano.” „To se sve brzo odvija. Zar vam se ne čini?” „Suviše brzo. Ja ću svakako biti tamo i posmatrati šta se zbiva iz daljine.” „Ne verujete valjda stvarno da ćete na groblju naći i Marleninog ubicu.” „Ne, to svakako ne! Samo me zanima šta se tamo zbiva. Uostalom na sahranama upoznajete najzanimljivije ljude.” Katarinine reči su mu zvučale prilično ironično, ili je to samo umislio? ,,I ja bih vrlo rado prisustvovao kao posmatrač,” rekao je nakon pauze, dok je razmislio. Pogledao je na sat. Još malo pa će jedan sat. „Gde će, rekoste, da bude sahrana?” „Kampo Verano. To je kod ‘San Lorenco fuori le mura’. Onda bi trebalo sada da krenete. Očekujem vas u blizini glavnog ulaza.” Taksijem je morao da prođe ceo centar grada. Pored stanice Termini gde se pravila popodnevna saobraćajna gužva je stigao na dogovoreno mesto sastanka nakon otprilike sat vremena. Ispred groblja se guralo mnoštvo ljudi. Sahrane su se odvijale na pola sata. Katarina je bila vidno nervozna. Malberg nije mogao da objasni zbog čega je tako nemirna. „Moram nešto da vam pokažem,” rekla je i uhvatila ga pod ruku. Pored glavnog ulaza je bila tabla na kojoj su navedene sve sahrane za taj dan i grobna mesta. „Da li vam nešto pada u oči?” pitala ga je dok je na spisku i ražio Marlenino ime. Klimnuo je glavom. „Da li ste sigurni da smo na pravom mestu?” Kažiprstom je pokazala na unos: četrnaest časova, ‘Skonoskjuto’, 312 E.

„Nepoznata?” pogledao je upitno. „Zašto nepoznata?” „Izgleda da je neko zainteresovan za to da sakrije zadnje putovanje gospođice Marlene Amer. Pođite za mnom!” Mesto 312 E se nalazilo u zadnjem delu groblja. Pored pompeznih mauzoleja uticajnih rimskih porodica dospeli su nakon dužeg pešačenja kroz džunglu nadgrobnih spomenika do navedenog prostora. Katarina ga je zadržala za rukav. „Tamo!” Na maloj razdaljini od njih stajalo je tuce fino, u crno obučenih muškaraca ispred otvorenog grobnog mesta. Otac u odori za službu, sa po akolitom sa strane koji su kadili tamjanom, pričao je revnosno. Bilo je teško razumeti njegove reči iz daljine. Ono što su čuli u zaklonu jednog nadgrobnog spomenika zvučalo je poput: „ ... Ona nije bila loš čovek, iako je to možda utisak koji se stiče... Zar nije Marija Magdalena, grešnica, bila najvernija saputnica našeg Gospoda ... Onaj koji je bez greha među vama, neka baci prvi kamen...” U uglu oka je primetio kako je Katarina izvukla kameru iz tašne i ubacila memorijsku karticu. Onda je izvadila objektiv i napravila u kratkom razmaku više slika. „Ne pitajte me, molim vas, zbog čega ovo radim,” šaputala je kako bi predupredila pitanje. On je odmeravao svakog ožalošćenog pojedinačno. Odjednom je nastalo komešanje. Dvojica od ove fine gospode su krenula da se tuku. „Ne shvatam,” rekao je Malberg. „Ovako nešto još nisam video.” „Najbolje bi bilo da nestanemo pre nego nas neko primeti.” Katarina se okrenula i trgla se: pred njima je stajao izuzetno visok tip u tamnom odelu, jedna vrlo negovana pojava, kockastog lica i pretećeg pogleda. U trenu je sklonila kameru iza leđa. ,,Hoću da ovog trena prestanete sa vašim aktivnostima,” rekao je tip u crnom odelu visokim glasom koji uopšte nije išao uz njegovu spoljašnost. „Ne znam o čemu govorite,” odgovorila je Katarina koja je prva došla k sebi. „Ovo je jedna čisto privatna stvar,” ustvrdio je lik u crnom odelu, „ne želim da se pri tome prave fotografije. Zato, dajte mi memorijsku karticu!” Oklevala je. Nakon što je pogledala Malberga, koji je klimnuo glavom, otvorila je nevešto kameru i dala nepoznatom čip. Ovaj ga je uzeo, smrvio palcem i kažiprstom i stavio ostatak u unutarnji

džep dvodelnog odela. A onda je prekrstio ruke na grudima i zašištao: ,,A sada, nestanite, pre nego što potvrdim svoje reči!” Bilo im je draže da postupe kako im je rečeno, posebno zbog toga što je ožalošćeno društvo obratilo pažnju na njih. Već su krenuli kada je čovek u crnom odelu tiho dobacio U njima: ,,I zapamtite jedno: ponekad je bolje da se sa čovekom sahrani i istina!” „Shvatate li ovo?” pitao je Malberg kada su stali na ulicu ispred ulaza u groblje. Nije pokazivala nikakvo uzbuđenje. Konačno je odgovorila, vrteći glavom: „Ne mogu da se otmem utisku da je ovo ovde priča mog života.”

Poglavlje 14 Laboratorija tvrđave Lajenfels je bila opremljena aparatima i instrumentima na kojima bi joj zavideo svaki univerzitet: kompjuteri visokih performansi formata ormana za odeću, elektronski mikroskop, nekoliko inteferentnih spektrometara i centrifuga, kompjuterski tomograf najnovije izrade, termoluminescentni sklop za testiranje i tuce ravnih monitora visoke rezolucije u svim prostorijama koji su bili međusobno umreženi. Laboratorije koje su prelazile jedna u drugu su zauzimale čitav gornji sprat nepokornog zdanja tvrđave. Drugačije od uobičajenog, kada je ovde prevladavala užurbanost, ovog jutra je vladao koncentrisani mir. U središnjoj prostoriji laboratorije je sedeo molekularni biolog profesor Ričard Murat ispred ekrana svog kompjutera, i oko njega su bili citolog dr Dulacek, genealog Džo Vilenborg, toksikolog profesor Mejsik, hemičar Erik van de Bek i hematolog Ulf Gruna. Kada je Aniset, bled i sa uvek vlažnom, unazad začešljanom kosom, ušao u labotatoriju, Murat je nakratko podigao pogled, a onda je nastavio dalje nemo da radi na svom kompjuteru. Niko nije rekao ni reči. Kao opčinjeni muškarci su zurili u ekran. Stisnutih usana, što je ukazivalo na njegovu napetost, Murat je pokušavao da poklopi dva naizgled beskonačna niza jednog barkoda. Svaki put kada bi pokušaj propao, vrteo je glavom. Izgledao je očajan, jer više puta ponovljeni pokušaj nije davao rezultat. Naposletku je gurnuo svoj blutut miš u stranu i okrenuo se na svojoj hromiranoj stolici. ,,I vi ste sigurni da niste naseli na lažnjak?” pitao je tiho okrenut ka Anisetu. Izrazito bledo lice potonjeg je u sekundi dobilo crvenu boju. Izgledao je kao da će istog trena pući od besa. Grabio je vazduh. Ali, pre nego što je uspeo da odgovori, genealog Džo Vilenborg je stavio ruku na njegovu svijenu podlakticu i rekao: „Nemojte zameriti Muratu na pitanju. Profesor je jedan od onih naučnika koji svoju struku cene više od stvarnosti. Uveren sam da bi vas naterao da poverujete da je zec u srodstvu sa ježom ili obrnuto ako bi za to našao neku molekularno biološku hipotezu.” Dr Dulacek, istraživač ćelija, se nasmejao glasno dok su se ostali

posramljeno mrštili. „Nauka,” rekao je Dulacek potom stidljivo. „Nauka zapravo počinje da bude zanimljiva tek onde gde za većinu prestaje.” A Mejsik, toksikolog, kojem je prethodila njegova slava, je imao hiljade smrtonosnih formula u glavi i bio je u stanju da čak i mrvice hleba pretvori u zlokoban otrov, je dodao: „Tamo gde prestaje znanje, počinje vera, a to je, zna se, najveći problem čovečanstva.” Za ove reči je Mejsik pokupio slaganje svih strana. Samo je Aniset zurio odsutan duhom u monitor. Svako od prisutnih je znao koliko je opasno kada Aniset ćuti. Sigurno će u sledećem trenutku imati nalet besa. Bio je poznat po tome. Aniset je zapravo bio jedini među Fideles Fidei Flagrantes o kojem se znalo nešto više. Po zvanju kardinal on, koji je u velikoj meri važio za papabilnog, izvukao je deblji kraj pri poslednjem izboru Pape u korist izuzetno konzervativnog sledbenika Petra. To nikada nije prežalio i zakleo se na osvetu crkvi. I sa drugom braćom reda u tvrđavi Lajenrels nije bilo drugačije: svako je bio stručnjak u svojoj oblasti, svako potcenjen, kinjen, razočaran; svako sa propalom karijerom i svako spreman da se osveti čovečanstvu svojim sredstvima. Čvrst zakon - a u tvrđavi Lajenfels su vladali drakonski zakoni – je obavezivao sve Flagrantes na apsolutnu tajnost po pitanju sopstvene prošlosti. Za Murata, kojeg su zvali „mozak”, se znalo da je razočaran što mu nije data Nobelova nagrada, okačio univerzitetsku karijeru o klin, ostavio ženu iz nepoznatog razloga i potražio utočište kod bratstva. Barem se to moglo pročitati u svim novinama, a uz to se pominjalo revolucionarno otkriće na polju istraživanja gena, otkriće koje prevazilazi svaku maštu i stoga je bilo ignorisano od strane komiteta za Nobelovu nagradu. Po prirodi različiti kao voda i vatra, Murat i Aniset su se ipak sprijateljili. Zajednička žeđ za znanjem ih je spojila kao dva usijana komada gvožđa - mada iz različitih razloga. I stoga je Aniset delovao neočekivano kontrolisano, skoro miroljubivo, kada je odgovorio na Muratovo pitanje. „Da, sasvim sam siguran da se radi o pokrovu Isusa iz Nazareta, ne o falsifikatu, već o originalu. Naposletku sam, pre nego što sam krenuo u ovaj projekat, pratio put pokrova svim sredstvima koja su mi stajala na raspolaganju. I budite sigurni, profesore, kao kardinal kurije i vođa vatikanskog tajnog arhiva sam u to vreme imao pristupa sredstvima i

mogućnostima o kojima drugi mogu samo da sanjaju.” „To mogu i te kako da zamislim,” primetio je Van de Bek, hemičar, ironično. On je bio najmirniji od svih, a njegovog oštrog jezika su se bojali. Aniset je prešao preko primedbe Van de Beka i nastavio: „Kada je u pedesetim i šezdesetim godinama XX veka molekularna genetika slavila prve spektakularne pobede, do rimske kurije je stigao dopis Džona Tajsona, profesora sa Harvarda, u kojem je ukazivao na to da bi njegova nauka - on je, inače, dotle bio vrlo religiozan čovek - mogla da dovede učenje crkve u veliku nevolju. Pri tome je pomenuo Torinsku plaštanicu i izložio scenario užasa za budućnost crkve. Pojedinosti ne moram dalje da vam objašnjavam. Najbolje bi bilo, smatrao je religiozni profesor sa Harvarda, ako bi se ispostavilo da je najznačajnija relikvija hrišćanstva falsifikat.” „Prilično apsurdno,” primetio je Vilenborg, genealog. „Ali, mogu da pretpostavim zbog čega.” ,,I ja,” potvrdio je Ulf Gruna, hematolog. „Stvar je sasvim jednostavna.” „To nam je svima u međuvremenu uveliko poznato,” upao je Aniset hematologu u reč. Dulacek je klimnuo glavom. Ali Ulf Gruna, koji je imao običaj da krv jednostavno označava životom, nije popuštao i rekao je, okrenut ka Anisetu: „Zbog čega ste sigurni da nas kardinal Gonzaga nije prevario?” Na to je Aniset krenuo da besni: „Ne znam šta hoćete da postignete vašim neprijateljskim stavom. Do sada sam smatrao da svi imamo isti cilj. Možda ćete u nekom trenutku da se prisetite da je Gonzaga kardinal državni sekretar!” „Upravo! Kao kardinal državni sekretar imao je na raspolaganju sve mogućnosti da naredi da se napravi još jedna kopija.” Aniset se cerio prezrivo: „Gospodin će se kloniti toga da nas vuče za nos. Ne moram da vam kažem šta bi to značilo za njegovu karijeru. Sama činjenica da nam je Torinsku plaštanicu isporučio na noge pokazuje koliko su vaše primedbe neprimerene. Uostalom, Torinsku plaštanicu znam koliko i sopstvenu posteljinu od kada se čuva u vatikanskom tajnom arhivu...” „Hoćete da kažete,” prekinuo je Vilenborg tok Anisetovih reči, „poznajete predmet koji smatrate originalom koliko i sopstvenu posteljinu. Da li je stvarno original, a ne kopija koju je Vatikan dao da se izradi, ako se dobro sećam, za to, barem za sada, nemate nikakve dokaze.” Aniset je osetio kako su svi pogledi upereni ka njemu. Trzaj oko uglova

usana je otkrio nesigurnost. Gutao je na prazno, ali nije odgovorio. „Sigurno,” odgovorio je Murat, „postoje u skladištima ispod Sv. Petra, gde se čuvaju najneverovatnije stvari, i druge mumije sa smene milenija, iz čijeg materijala vešti krivotvorac može uz pomoć natrijumhlorida da napravi verodostojnu kopiju. Kao što je to očigledno bio slučaj sa ovim predmetom.” Bacio je preziran pogled na ekran gde su još uvek mogla da se vide dva različita barkoda. Aniset je frktao. Podignutog kažiprsta, koji je vidno drhtao poput suvog lista na jesenjem vetru, uzvratio je profesoru: „Predlažem da grešku potražite najpre kod sebe, kod vas i vaših metoda ispitivanja. Raspolažete najmodernijim i najskupljim instrumentima, ali niste u stanju da date konkretan iskaz o pokrovu. Ako sumnjate u verodostojnost relikvije, u redu, onda od vas tražim dokaze. Dokle god takvih dokaza nema, polazimo od toga da se kada je reč o pokrovu koji je kardinal Gonazga doneo radi o onome u koji je umotan Isus iz Nazareta. Da li sam se jasno izrazio?” Murat je promrmljao nešto poput „Onda možemo opet da počnemo sve ispočetka.” Jasno i glasno je potom rekao: „To nas u našim planovima vraća nedeljama unazad. To vam je valjda jasno?” Aniset je podigao obe ruke: „Trebalo bi da uzmemo primer iz kurije. U Vatikanu se ne računa po danima ili nedeljama, čak ni po mesecima. Uveren sam da ako bi postojala veća merna jedinica, gospoda ne bi računala ni po godinama. Od kakvog je značaja onda nekoliko nedelja!” Dr Dulacek je sa Muratom zbog kritičnih dodirnih tačaka njihovih nauka ionako stajao na ratnoj nozi. Stoga nije čudilo što je u istom dahu izneo provokativno pitanje. „Da li je uopšte neko razmislio o tome da li je Muratova hipoteza održiva? Hoću da kažem - da li radimo na rešenju problema za koji nedostaje najhitnija pretpostavka, naime problem?” Murat se nakostrešio ispred svog monitora poput pauna. Ali i pre nego što je našao prave reči, Dulacek je nastavio: „Nemojte me shvatiti pogrešno, ja vrlo cenim kolegu. No, ne bi bio prvi kod kojeg se značajna naučna hipoteza ponaša poput atoma pri cepanju jezgra.” ,,A kako se atom ponaša pri cepanju jezgra, ako smem da pitam?” rekao je Aniset. „Raspada se. Ništa više.” U jednom skoku Murat je bio gore i bacio se na Dulaceka. „Bedni citologu, bedni!” vikao je van sebe od besa i zgrabio ga za gušu.

Niti Dulacek, niti je neko od onih što su stajali okolo mogao da spreči da Murat svog protivnika obori na pod i davi ga dok ovaj nije poplaveo. Snažnom toksikologu profesoru Mejsiku je pošlo za rukom u poslednjoj sekundi da oslobodi Dulaceka od podivljalog molekularnog istraživača.

Poglavlje 15 Katarina se već dva dana nije javljala Malbergu. Slutio je zašto ga je kažnjavala ćutanjem. Verovatno je to smatrala kršenjem poverenja, to što joj je prećutao da je ubrzo po ubistvu bio u Marleninom stanu. Kada se osvrnuo na to morao je da prizna: napravio je grešku. Ne bi mogao ni da joj zameri ako bi njega povezala sa ubistvom. Nije znao njenu ličnu adresu. Ime nije mogao da joj nađe u telefonskom imeniku Rima. Zaključio je da bi trebalo da je potraži u redakciji „Gvardijana” u „Via del Korzo”. Ulaz u salu barokne raskošne građevine su čuvala dvojica u crno obučena vratara koji su svakog posetioca kritički odmeravali. Recepcionerka, elegantne pojave i srednjih godina, mu je prijateljski klimnula glavom i pitala ljubazno: „Šta mogu da učinim za vas, sinjore?” „Hteo bih da razgovaram sa sinjorom Katarinom Lima.” „Imate zakazano, sinjore?” „Ne. Odnosno ...” počeo je da zamuckuje. „Reč je o privatnoj stvari. Ali, zapravo ...” Plavokosa recepcionerka je podigla obrve. „Ako biste, molim vas, seli!” rekla je tonom koji nije dopuštao protivurečenje. A pri tome je otvorenim dlanom pokazala ka nizu sivih stolica. ,,A koga smem da najavim?” „Zovem se Malberg.” Neko vreme je posmatrao osobe koje ulaze i izlaze u hol, a onda je odjednom Katarina stajala pred njim. Delovala je uznemireno. Po uplašenom pogledu je mogao da zaključi da joj je bilo neprijatno zbog toga što je došao. „Imate hrabrosti,” rekla je tiho i povukla ga u stranu i pre nego što je uspeo išta da je pita. Gledao je zbunjeno. „Javni tužilac je jutros izdao nalog za vaše hapšenje.” Nasmejao se histerično, a Katarina mu je stavila ruku na usta. „Tiho, za ime sveta. Stvarno je ozbiljno. Pod sumnjom ste da imate veze sa ubistvom Marlene Amer.” ,,Ja?” „Pri istrazi je policija naletela na pismo sa vašim imenom i pošiljaocem, u kojem najavljujete svoj dolazak na dan ubistva. Kao što znate u Italiji važe

vrlo stroga pravila po pitanju prijavljivanja. Poređenje sa policijskim kompjuterom je pokazalo da ste se stvarno prijavili nekoliko sati pre ubistva u hotelu ‘Kardinal’ i da ste po izjavi svedoka malo kasnije izašli iz njega.” ,,A otkud vi sve to znate?” „Kao što sam vam već rekla, policijska novinarka, izvinite bivša policijska novinarka ima najbolje kontakte sa istražnim organima.” „Ja sam dakle ubica,” zaključio je cinično. „Ali to nije sve! Navodno ste kod jedne banke u Nemačkoj krišom izvukli četvrt miliona i putujete sa bankovnim čekom na tu sumu. Stvarno vam se ne piše dobro, Lukas.” Kao da je odsutan duhom Malberg je gledao kroz Katarinu. Bilo mu je teško da prihvati novonastalu situaciju. ,,I verujete da su te optužbe istinite,” mucao je ravnim tonom. Nagnula je glavu u stranu, kao da hoće da kaže: šta biste vi poverovali u mojoj situaciji? Naposletku je odgovorila: „Moram da priznam da sam do ovog jutra, nakon što sam saznala za ove navode, stvarno sumnjala da ste možda ubili Marlenu. Vi ste načitan, svetski čovek i ne bi vam palo teško da smislite priču koja vas pere od optužbi za ubistvo. Priznajem da sam se čak i ljutila na sebe što sam vam tako slepo verovala. Ali tu je jednostavno bila ta neverovatna priča koja me držala prikovanom. Ali sada, ovog jutra, se desilo nešto čudno.” Gledala ga je dugo i ispitivački. „Nešto čudno?” ponovio je tiho i pobledeo. Deloveo je bespomoćno, smeteno, kao da će sledećeg trenutka da prizna: jeste, ja sam to učinio. Ja sam ubio Marlenu Amer. Katarina je pogledala u stranu da bi bila sigurna da ih niko ne čuje. A onda je rekla ozbiljnim glasom: „Kada sam rano jutros dobila novine na sto...” Dalje nije stigla, jer se odnekud oglasio razglas i objava: „Katarina Lima molimo hitno četrdeset sedam trideset. Katarina Lima hitno četrdeset sedam trideset.” „Izvinite me na trenutak,” prekinula je. Otišla je do aparata na zidu i okrenula 4730. Nakon kratkog razgovora spustila je slušalicu i vratila se. „Šef službe,” rekla je izvinjavajući se. „Ako se slažete naći ćemo se negde popodne u gradu, u svakom slučaju ne ovde u blizini. Rekla bih, ispred taksi stanice kod stanice Termini. Recimo u trinaest časova. I, šta sam još htela da kažem: bilo bi bolje da se ne vraćate u hotel.” Nemo je pratio pogledom dok nije nestala u liftu.

*** Malo posle jedan pojavila se na dogovorenom mestu. Krenuo joj je u susret, s olakšanjem. Sumnjao je da li će uopšte doći. Jer ono što mu je usput pomenula nije baš ostavljalo prostora za poverenje. Na putu do železničke stanice razbijao je glavu time šta li je to mogla da pročita u novinama. U tratoriji na uglu ulica Kavur i Đovani Đoliti, koja nije zaslužila da joj se ime pomene, poručili su testeninu. Bezvoljno je čeprkao po lepljivim rezancima sve dok Katarina nije izvukla „Korijere” iz tašne i otvorila mu stranicu sa lokalnim događajima. Pokazala je na dvostruku kolumnu sa jednom slikom iznad: KARDINALDRŽAVNI SEKRETAR FILIPO GONZAGA JE UMEŠAN U NESREĆU Prigušenim glasom čitala mu je vest: ,,U saobraćajnoj nesreći koja se juče dogodila na Pjaca di Popolo kardinal državni sekretar je zadobio lakše povrede. Gonzaga je bio sa svojim vozačem u malom, ličnom vozilu potonjeg, kad je ovaj iznenada i bez vidljivog razloga zastao u kružnom toku. Kola službe za ekspresnu dostavu paketa koja su išla iza nisu mogla blagovremeno da se zaustave i naletela su na kola kardinala. Pri tome je crkveni velikodostojnik, koji nije bio vezan, izbačen sa zadnjeg sedišta napred, pri čemu je izgubio svest. Gonzaga i njegov vozač su prebačeni u kliniku Gimeli. Pri odvoženju malog vozila koje je u potpunosti uništeno u nesreći u vozilu je pronađena plastična kesa sa stotinu hiljada američkih dolara. O svrsi i poreklu novca i na pitanje zašto kardinal državni sekretar nije išao službenim kolima, već kolima svog šofera, Vatikan nije dao nikakvo obaveštenje. Gonzaga i njegov vozač su u međuvremenu otpušteni sa klinike.” Malberg je gledao ne shvatajući. ,,U mojoj situaciji,” režao je prebacujući joj, „ovakva vest me, iskreno rečeno, uopšte ne zanima.” „To će se odmah promeniti,” uzvratila je hladno. Bez reči je stavila fotografije pored članka u novinama. Na njima je bilo tuce u crno obučenih ljudi prisutnih na sahrani Marlene. „Mislio sam da ste čip sa fotografijama dali dugajliji na groblju.?” Nasmejala se lukavo: „Ah, znate, novinari pri obavljanju svog posla razvijaju izvesnu rutinu. Izvući bitne memorijske kartice iz kamere i pustiti ih

da nestanu u tašni takođe spadaju u to.” „Ali, ja i dalje ne vidim nikakvu vezu između slika i novinskog članka.” „A sada?” Sa obe ruke mu je stavila jednu fotografiju ispred lica, očigledno uvećanje isečka. „To” počeo je da zamuckuje, „pa to je...” „...Kardinal državni sekretar Gonzaga!” „Ali šta traži kardinal na sahrani Marlene?” „To se i ja pitam.” Odgurnuo je tanjir sa testeninom u stranu i prešao rukama preko lica. Video je pobednički izraz na Katarininom licu. Gledala ga je poput pokeraša koji je iznenada izvukao krca iz rukava. „U svakom slučaju prisustvo kardinala državnog sekretara nije nikakva slučajnost.” „Naravno da nije. Između Marlene i kardinala mora da je postojala neka tajna veza.” „Ako mene pitate ...” „Pitam vas!” „Tajna veza se nije ograničavala samo na kardinala državnog sekretara. Pogledajte gospodu obučenu u crna odela malo bolje.” Dodala mu je još slika. „Mislite ova gospoda sa blago rumenim voštanim licima se lakše mogu zamisliti u crnoj mantiji, nego u krevetu jedne žene?” „Upravo to mislim.” „Ali šta je za ime sveta Marlena imala sa Vatikanom, te su visoki zvaničnici poslali odmah čitavu delegaciju na njenu sahranu?” „To je uistinu pitanje sa kojim bi trebalo da se pozabavimo.” Dugo je gledao u Katarinu; a onda je rekao: „Po vašim rečima bih zaključio da se vaše nepoverenje prema meni nešto umanjilo.” „Donekle bi to moglo tako da se kaže.” Nasmejala se. ,.U svakom slučaju,” dodala je, „time nalog za hapšenje ni izdaleka nije izbačen iz igre.” „Ali sada imamo dokaze da je Marlena bila umešana u nekakve teške malverzacije!” „Teške malverzacije?” Smejala se. „To što se pola kurije pojavilo na Marleninoj sahrani najpre ništa ne dokazuje. To je indicija.Trag koji bi kod istrage mogao da nestane u pesku. S druge strane je čudno to što je Marlena Amer sahranjena anonimno. Kako je to pisalo, onako lepo? ‘Skonoskjuto’, nepoznata! Ove čudne veze, i način na koji je sve to međusobno spojeno, je u svakom slučaju vrlo sumnjivo.”

„Uistinu.” Pružio je ruku u unutarnji džep i izvukao Marleninu beležnicu. „Pogledajte ovo.” Pogledala ga je upitno. „Šta je to?” „Beležnica Marlene. Našao sam je u njenom stanu.” Radoznalo je prelistala kalendar. „Gomila čudnih imena. Šta ovo znači?” „To vam mogu reći. Prvi pojam je određen datum u crkvenoj godini, na primer ‘okuli’ - prva nedelja posta.” Katarina ga je pažljivo slušala. ,,A imena iza njih?” htela je da zna. „To su proroci Starog zaveta.” „Drugim rečima,” počela je Katarina koja je odmah povezala o čemu se radi. „Osobe sa kojima se Marlena očigledno sastajala su verovatno imale neke veze sa crkvom,” završio je rečenicu za nju. „Onda nismo na lošem tragu sa našim pretpostavkama,” rekla je Katarina. Ćutala je tren. „Skoro da se bojim da će istraga prevazići naše skromne mogućnosti.” „Bojite se Katarina?” „Naravno. Samo se budale prave da su bez straha.” „Šta da radim? Da odem u policiju i kažem: evo me, bio sam doduše u stanu, ali nemam nikakve veze sa ubistvom?” „To teško da bi bilo od pomoći. Uhapsili bi vas i ne biste imali ni najmanju šansu da dokažete da ste nevini. A rimske zatvore ne bije baš dobar glas. Predlog: najpre ćete se skloniti kod mene. Biće malo tesno; ali, trenutno ne vidim drugu mogućnost.” „Učinili biste to za mene?” „Imate li bolji predlog? Dakle. Uverena sam da ne postoji sigurnije mesto. Hajdete!” *** Katarina Lima je živela u kvartuTrastevere, u ulici Paskara, nedaleko od železničke stanice. Ovde su sve kuće ličile jedna na drugu: visoke zgrade od pet do šest spratova iz pretprošlog veka, delom neke i starije, sa masivnim okvirima prozora i pompeznim ulazima koji su bili dijametralno u suprotnosti sa stepeništem koje se raspadalo.

Što se tiče stanovnika kvarta Trastevere, nigde kao ovde nisu bili siromašni i bogati, elegancija i beda, stari i mladi zbijeni. Prvobitno sirotinjska četvrt Rima Trastevere se pre pedeset godina postepeno pretvorila u traženi stambeni deo. Penthaus na zavoju Tibera u blizini bazilike Santa Sesilija je bilo skoro nemoguće platiti. Ipak, između luksuzno saniranih starih zdanja i skupih restorana živelo je još uvek dovoljno običnih, ali ponosnih stanovnika koji su jednom godišnje, u leto, slavili „Festa de Noantri”, „slavlje nas ostalih.” Na putu do kvarta Trastevere, gde su se krenuli taksijem, Katarina je pripremila Malberga na sve ovo; ali je on slušao samo jednim uvom. U mislima je planirao šta dalje i pri tome mu je sve više postajalo jasno da je više nego ikad upućen na njenu pomoć. Novi preokret u dešavanjima je učinio od njega, koji je tražio Marlenine ubice, onog koga love. A ukoliko se do malopre nosio mišlju da jednostavno prihvati da Marlene više nema među živima, onda im je sada polako postajalo jasno da nema drugog izbora nego da rasvetli tminu ovog zločina. „Stigli smo!” njen glas ga je prenuo iz misli. Nakon onog što je opisala očekivao je najgore. Ipak je bio nekako razočaran kada je ugledao staru, bezbojnu zgradu u kojoj je živela. „Drugi sprat!” rekla je dok su se penjali stepeništem ukrašenim plavim pločicama. Na njegovo iznenađenje zvonila je na vratima i ubrzo ih je otvorio mladi čovek sa crnom kosom i vitke figure, u dobroj formi. Poljubila ga je u obraz. „Ovo je Paolo,” rekla je okrećući se ka Malbergu, a Paolu: „Ovo je sinjor Malberg iz Monako di Bavijera. Stanovaće kod nas neko vreme.” Paolo mu je pružio ruku, kao da je to najprirodnija stvar na svetu da ona dovede jednog muškarca sa kojim će od sada deliti stan. Kako je bilo glupo sa moje strane, razmišljao je, da pomislim da jedna ovako lepa devojka živi sama.

Poglavlje 16 Sa pakovanjem novina pod miškom Sofiči je žurio na širokim kamenim stepenicama apostolske palate na drugi sprat. Kako se ne bi spotakao povukao je mantiju desnom, jer je, za razliku od uobičajenog koraka, išao po dva stepenika odjednom. Kada je stigao gore, zauzdao je žurbu. Naglašeno ležerno išao je duž dugog hodnika do kardinala državnog sekretara, bezglasno i neprimetno je nestao iza visokih vrata od hrastovine na kojima je stajala fina pločica: „Monsinjor Đankarlo Sofiči, Sekretar”. Sofiči je bacio novine na pisaći sto. Zamišljen skinuo je naočare i obrisao maramicom lice, kao da je hteo ono što je upravo video da izbriše iz sećanja. A onda je otvorio jednu novinu za drugom i počeo makazama da iseca članke koji su izveštavali o misterioznoj saobraćajnoj nesreći kardinala državnog sekretara. Nije bilo neuobičajeno da gospoda kurije dobiju na stolu cenzurisane novine. Obično su se isečci ograničavali na slike opscenog sadržaja. U to su spadale pre svega sekundarne oznake ženskog pola - primarne da ne pominjemo - ali i prikazi lepih dečaka, Bog zna, zbog čega. Sofiči još nije završio svoj posao kada se na vratima koja su vodila u Gonzagine odaje pojavio kardinal. „Nisam vas još očekivao, ekselencijo,” zamucao je monsinjor smeteno. „Kako se osećate?” Gonzaga je uz svoju odeždu kardinala - do grla zakopčana mantija, crveni pojas i crvena moceta - imao tamnosivu kragnu oko vrata iz koje mu je ćelava glava virila kao uzgajani šampinjon. Umotan u auru „Pur mesje” kardinalu nije promaklo da se Sofiči trudio da sakrije isečke iz novina ispod gomile papira. „Nemojte se truditi, monsinjor,” rekao je, a da nije odgovorio na pitanje svog sekretara. „Oprezni član kurije mi je već stavio primerak ‘Korijere’. Pretpostavljam da na ovoj diskretnoj napomeni ne treba vama da zahvalim.” „Ekselencijo, za ime Presvete Device i svih svetih ...” ,,U redu je. Rekao sam da nikada ne bih vama pripisao tu zlobu.” Gonzaga je pogledao, sa rukama prekrštenim na leđima, ka veličanstvenoj kasetiranoj tavanici koja je ukrašavala sve prostorije na spratu. A onda se

ponovo obratio Sofičiju: „Glupa priča u koju smo dospeli. I nakon prizivanja Svetoga Duha mi nije na pamet palo nikakvo verodostojno objašnjenje koje bi se moglo dati. Ili vama nešto pada na pamet s tim u vezi?” „Mislite, zašto je kardinal državni sekretar u privatnim kolima svog šofera noću, u vreme za spavanje, zastao usred kružnog toka?” ,,I to. Još više sam, međutim, u stisci sa objašnjenjem po pitanju stotinu hiljada dolara u plastičnoj vreći. Da sam barem prenosio taj novac u aktovci! Poneo sam se kao neki napuljski mafiozo!” ,,A gde je novac ostao?” „Ne brinite, monsinjore, jedan inspektor ga je sa sve plastičnom kesom vratio sve do poslednjeg centa i uz račun. Ali, ne radi se o tome. Radi se jedino i isključivo o okolnostima pod kojima je došlo do nesreće. U svakom slučaju ne mogu ni da krivim novine ako uzmu ovaj događaj kao osnovu za divlje spekulacije.” Sofiči je mrkim pogledom odmeravao novine koje su ležale raširene pred njim na stolu. Gutao je. Gonzaga je vrteo glavom. Nakon nekog vremena je nastavio: „Bezbožnici, ti koji šire ovakve vesti. Bog neka ih kazni za njihovu oholost. Za svaku beskorisnu reč koju ti ljudi izgovore moraće da odgovaraju kada im kucne sudnji čas!” „Kaže Matej 12,36.” „Ko?” „Blagovesnik Matej!” „Svejedno. Tamo će u svakom slučaju biti leleka i stiskanja zuba!” Matej 13,50 pomislio je Sofiči. Ali se suzdržao da to izgovori, jer je znao izlive besa svog šefa. A da je Gonzaga svoje fraze uzimao velikim delom iz Novog zaveta je bilo opšte poznato. U trenutku ćutanja, u kom su obojica razmišljala o onom drugom, u sobu je uleteo Džon Duka koji je mahao nekim novinama kao zastavom i bio zajapuren od besa: „Ekselencijo, mislim da nam svima dugujete objašnjenje!” Sofiči je pogledao uplašeno u Gonzagu. Bilo je izuzetno neuobičajeno da se neko ovako žustro obraća kardinalu državnom sekretaru. Džon Duka koji je kao i prethodnik bio profesor kanonskog prava i osim toga počasni doktor Univerziteta Bolonje, Genfa i Edinburga, vodio je „Istinito per le Opere Religioze”. To što je zvučalo tako plemenito i uzvišeno nije bilo ništa drugo do banka Vatikana, preduzeće sa obrtom u milijardama i smeštenom u nizu zgrada

nalik utvrđenju koje su se predano poput neupadljive drage priljubile uz apostolsku palatu. Gledano iz ptičje perspektive je ovaj aneks od tesanika imao oblik velikog slova ,,D”. One koji su se podsmevali je to podstaklo da primete da je to skraćeno od „diabolo”, što nije značilo ništa drugo do đavo. Džon Duka, kao i obično fino obučen u sivi flanel i sa srebrno sivom kravatom, važio je za opakog bankara. Za razliku od prethodnika glas apsolutne ozbiljnosti je stigao pre njega, reputacija koja uopšte nije spadala u one koje se same po sebi podrazumevaju u ovoj delatnosti. Pri tome nikada nije studirao za to zanimanje, a kamoli se bavio njime, već je svoj zadatak preuzeo preko noći i državu Vatikan, koja je 2002. još imala gubitak od 13,5 miliona evra u roku od dve godine pretvorio u preduzeće koje ostvaruje dobit. Od tada je Džon Duka važio za čudotvorca i kandidat za čast oltara, kako se na fin način parafraziralo proglašenje za svetitelja. „Shvatite me na pravi način,” Duka je stao naspram kardinala državnog sekretara, „nije mi zbog sume koju ste uzeli u svom tajnom poduhvatu. Za to ćete naći neko objašnjenje a možda i ne. Pitam vas pre da li vaš način poslovanja nije pokrenuo loša sećanja u javnosti.” Gonzaga se okrenuo. Kragna oko vrata ga je pri tome naterala na držanje slično drvenoj figuri. „Mislite li da ja radim ovako nešto namerno,” bljuvao je kardinal državni sekretar. „Možda je nesreća bila promisao Božja.” Džon Duka se namrštio, a usne su mu se suzile. „Ekselencijo, bilo je potrebno više od deset godina i puno je truda uloženo kako bi se učinilo da se mračne finansijske mahinacije kurije zaborave. Možda smem da vas podsetim na to da sam tome dao ne mali doprinos!” Kardinal državni sekretar je pogledao Duku prezirno, kao da hoće da kaže: Vi? Vi od svih? Barem ga je Duka tako shvatio, te je nastavio: „Ili ste možda već zaboravili šta nam je nesrećni monsinjor Pol Markinkus iz Čikaga, odakle je potekao i Al Kapone, zakuvao? Ili mafiozo Mikele Sidona iz Ptija kraj Mesine? Papa Pavle VI koji je, kao što se zna, mrzeo novac koliko i greh, je osobi koja je prala novac za njujorški klan Gambino poverio toliko novca da se time crkva Sv. Petra mogla srušiti i ponovo sazidati.” „Ćutite, ne želim to više da čujem!” Gonzaga je prešao nervozno preko vlažne ćele i blagi miris znoja je ispunio sobu. „Hoćete da me sprečite da kažem istinu?” uzvratio je Duka punim glasom.

„To nije nikakva tajna: Pape nikada nisu umele da barataju sa novcem. A oni koji su to znali su uvek verovali pogrešnim savetodavcima. Nakon što je Mikele Sidona zbog države izbačen iz opticaja sedamdesetih godina prošlog veka Markinkus se poverio, kao i milione kurije, ne manje sumnjivom Robertu Kalvi koji je vodio banku ‘Ambrozijano’ u Milanu i ulagače prevario za oko 1,4 milijarde dolara. Svi mi znamo kako se ta avantura završila. Kalvi je pronađen obešen u Londonu, ispod mosta Blekfrajers. Mikele Sidona se oprostio od ovoga sveta nakon ukusnog ručka u zatvoru Vogere, jer mu je testenina bila začinjena otrovom za pacove. A monsinjor Markinkus? On je unapređen u kardinala. Ali nije imao prilike da se raduje boji purpura, jer je mogao slobodno da se kreće samo unutra zidova Vatikana. Na teritoriji države Italije bi ga uhapsila policija.” „Da,” smirivao ga je Gonzaga, „to su bila nesrećna vremena za koja ni na koji način nisam odgovoran. Dakle, zbog čega mi sve to pričate?” Sofiči koji je kamenog izraza lica slušao bankara klimnuo je glavom odsečno. „Jer ova priča” Duka je nadlanicom lupao o novinu koju je doneo, „jer ova priča pogoduje tome da se događaji iz tih dana ponovo pomenu! Znate šta sledi: tada su istupanja iz crkve dramatično porasla. A to baš ne pogoduje poslovnoj situaciji naše presvete crkve.” Kardinal državni sekretar se okrenuo svom sekretaru: „Monsinjor, vi ćete odmah napisati odgovor i poslati svim novinama koje su objavile ovu vest!” „Za ime Boga, ekselencijo!” uzviknuo je Džon Duka uzbuđeno, „to bi samo dodatno pogoršalo stvar.” „Pogoršalo? Zašto? Novine su u obavezi da objave svaki odgovor, bez obzira na sadržaj.” Sofiči je prišao sasvim blizu Gonzagi i rekao mu šapatom i utišanim glasom: „Da li to znači da hoćete da opovrgnete ono što se zbilo? Ekselencijo, ima svedoka koji su videli nesreću i kesu sa novcem! Slika koja protivureči tome bi bila potpuno neverodostojna. Uostalom, to bi bio greh prema apodiktičkom pravu: Ne kuni se lažno.” „Poštedite me toga, monsinjore. Katolička teologija morala, je već i u crkvi prouzrokovala dovoljno štete. Setite se sukoba sa Martinom Luterom. Uostalom, i sam Petar se nije pridržavao zapovesti kada je tri puta slagao i izdao Gospoda pre nego što je petao dva puta zakukurikao.” „Marko 14,” zaključio je Sofiči namerno.

A Gonzaga je nastavio: „Ipak ga je Gospod izabrao za svog zamenika na zemlji.” Džon Duka se ponovo umešao. „Šta to treba da znači, ekselencijo? Koliko znam u Svetom pismu nigde ne postoji mesto u kojem se laž navodi kao preduslov za položaj zamenika Boga na zemlji.” „Naravno da ne. Time samo hoću da kažem da za slabog čoveka postoje situacije u kojima se svakako može poslužiti jednom laži. Pre svega ako time, kao u mom slučaju, može da predupredi štetu po svetu Majku Crkvu.” Bankar je vrteo glavom. Ljutito je bacio svoju novinu uz ostale na sto i zatvorio vrata za sobom. „Tsss!” kardinal državni sekretar je zašištao u srdžbi i vrteo glavom. Naposletku je promrmljao: „Nedostojan je ovog položaja. Zar ne mislite i vi tako, monsinjor?”

Poglavlje 17 Čitava dvadeset i četiri sata Katarina Malberg nije objašnjavala u kakvom je odnosu sa Paolom. Nije bilo teško pogoditi, ali za doručkom sledećeg jutra koji je, kao i svuda u Italiji, bio prilično skroman, Katarina i Paolo su krenuli sa žestokom razmenom reči pri čemu se opet nije radilo ni o čemu drugom nego o novcu. Paolo, po zanimanju mašin-bravar, je izgubio posao zbog sumnjivih dodatnih delatnosti, ali je to međutim odmah opovrgao. Pre je svoj gubitak posla pripisivao opštem lošem stanju u privredi. Na vrhuncu rasprave koju je Malberg ćutke pratio, Katarina je Paolu nabila na glavu: „Odavno bih te već izbacila da mi nisi brat!” Najpre je Malberg pomislio da nije dobro čuo, iako je jasno čuo reč „fratelo”. Naposletku se usudio da se umeša u svađu i pitao: „Da li sam dobro razumeo? Vi ste brat i sestra?” „Da,” odgovorila je Katarina nabusito, „zar to nisam pomenula?” ,,Ja bar ne mogu da se setim.” Iz trena u tren raspoloženje joj se menjalo, te je odgovorila sa osmehom: ,,S obzirom na vašu situaciju, to je valjda nebitno. Zar ne mislite?” Klimnuo je glavom krotko poput jagnjeta, a Paolo je ustao i nestao. Vrata stana su se zatvorila uz prasak. Kao da je htela da se izvini za Paolovo ponašanje, slegnula je ramenima. „Naš odnos, trebalo bi da znate, nije nikada bio baš dobar. Trik je u tome da smo doduše oboje vukli isti konopac, ali sa suprotnih strana. Ja kao policijska novinarka, a Paolo kao - pa, recimo - sitni lopov. Neću vam prećutati da je Paolo već jednom ležao. Ali on nije loš čovek, to mi možete verovati. Samo je imao pogrešan pristup.” Moglo se videti na njoj da pati zbog načina života svog brata. „Ne morate da se izvinjavate zbog svog brata,” primetio je pomirljivo. „Nadam se samo da vam neću biti prevelik teret.” „Ne brinite,” nasmejala se. „Doduše, moraćete sami da se brinete za svoju ishranu. Odmah iza ćoška je sjajna picerija. Ovde su vam ključevi od stana. A sada me izvinite. Vratiću se oko šesnaest časova. To je jedina prednost u mom novom odeljenju. Imam prilično tačno određeno radno vreme. Kao policijska novinarka si zapravo stalno na poslu. Dakle, vidimo se tada!”

Malberg se odlučio da radije provede dan u Katarininom stanu. Ne zbog toga što se bojao da izađe iz kuće! Osećao se prilično sigurno i verovao je da nije ostavio nikakve tragove koji bi mogli da navedu policiju na njegov. Katarinin stan se sastojao iz dve sobe, kuhinje i staromodnog kupatila sa još starijim tušem koji se nalazio u niši u zidu. Dva prozora dnevne sobe i jedan Katarinine spavaće sobe su bila okrenuta ka ulici. Prozori u kuhinji i kupatilu su gledali na unutrašnje dvorište u kojem su pre podne boravile brbljive gospođe, a popodne deca koja su galamila. Bio je uređen po uzoru na katalošku prodaju - ako se izuzme masivni crni sekretar, pisaći sto iz XIX veka. Sve ovo nije baš pogodovalo popravljanju njegovog lošeg raspoloženja, tako da se smestio za masivni sekretar, podupro glavu na ruke i krenuo da razmišlja. Pustio je da mu se sve što se dogodilo od trenutka kada je Marlena ubijena do sada još jednom odmota u glavi. Rođen u znaku device, sa podznakom u lavu, navikao je da trezveno analizira stvari i shodno tome dela. Ali ma koliko da je tragao za ključem, za detaljem koji bi objasnio događaje proteklih dana, misli su mu uvek završavale u ćorsokaku. Imao je osećaj kao da se vrti u krug. Kakvu je ulogu imao kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga u Marleninom životu? Ili, pre: u njenoj smrti? Zašto tajna, anonimna sahrana? Zašto je njen stan zazidan poput mauzoleja? Zašto je bilo potrebno jednostavno izbrisati njenu prošlost? Zašto? Zašto? Zašto? Odjednom je počeo da skicira raspored Marleninog stana na parčetu papira - onako kako ga se sećao. Nesigurnim potezima je crtao odmorište, ulazna vrata u stan, kupatilo u kojem je pronašao, kao i ulazna vrata ka tavanu. Zastao je. Skica je možda bila samo približna stvarnim merama. Ipak se pitao da nije između Marleninog salona i tavana postojao još jedan prostor ili vrata koja su ih povezivala. Iz razumljivih razloga pri prvom ulasku u stan ga je zanimalo sve, samo ne raspored prostorija u stanu. A kada je po drugi put potražio zgradu i pregledao tavan od gomile starih stvari i nameštaja u sećanju mu je ostao samo jedan odvratni otman za odeću iz vremena Vitorija Emanuela. Čitavog dana, koji je proveo u razmišljanju u stranom okruženju, borio se sa sobom da li da još jednom potraži zgradu u kojoj je Marlenin stan nestao kao da ga je zemlja progutala. Jer, bio je siguran da se iza zazidavanja stana i

nestanka kućepaziteljice krije plan da se uklone svi tragovi koji su podsećali na Marlenu. Doduše, nije našao odgovor na pitanje kako da se neprimetno uvuče u kuću i na tavan. U svakom slučaju, ni pod kojim uslovima nije smeo da bude otkriven. Nije smeo da rizikuje. Katarina je izgleda kasnila i pošto nije bio voljan da bude sam u stanu sa Paolom, koji će se verovatno uskoro vratiti, izašao je na ulicu, kupio novine i smestio se pod suncobran male tratorije. Bezvoljno je prelistavao zbivanja dana u novinama i pio kampari. Odjednom je imao osećaj da ga neko posmatra. Neki tip srednjih godina, preplanulog lica i kratko ošišane prosede kose, ga je odmetavao kroz polustisnure kapke. Delovao je pomalo ofucano i pio je jedan makijato za drugim. Iako nije uopšte delovao neprijatno, ovaj stranac mu je delovao nekako sumnjivo. Svakako da su mu živci bili napeti, mnogo toga je doprinelo tome u zadnje vreme; osim toga, morao je da računa sa tim da nije samo policija tragala za njim. Naglašeno ležerno je mahnuo rukom konobaru, zamolio za račun i upravo hteo da krene kada je nepoznati ustao i prišao mu. „Izvinite, sinjore,” rekao je i seo preko puta njega za sto. „Ne bih da budem nametljiv.” „Da li se poznajemo?” pitao ga je Malberg glumeći ravnodušnost. Nepoznati mu je pružio ruku preko stola: „Zovem se Đakopo Barbijeri. Vi ste Nemac?” „Da. Zašto pitate?” „Dobro govorite italijanski. Da li već dugo živite ovde?” Malberg je odmahnuo glavom. „Ovde sam poslom.” „Shvatam.” „Zašto vas to zanima?” „Imate pravo. Najpre bi trebalo da vam kažem nešto o sebi. Dakle, ja sam detektiv ili devojka za sve ili tip za prljave poslove. Nazovite to kako vam je volja. Do pre godinu dana sam bio policajac, pre loše, nego dobro plaćen. A onda sam napravio grešku. Ili, bolje rečeno, dopustio sam da me uhvate u tome. Moja krivica. U svakom slučaju su me preko noći izbacili na ulicu. Od tada se držim iznad vode pomoću povremenih poslova. A vi?” „Ovde sam da kupim stare knjige. Znate, Rim je u ratu mnogo manje uništen bombardovanjem od velikih gradova Nemačke u kojima je spaljeno dve

trećine kolekcija starih knjiga. I to baš u zemlji u kojoj je stvorena štamparska delatnost! U Rimu, sa njegovim bezbrojnim crkvama i manastirima u svakom slučaju ima više knjiga i biblioteka nego u bilo kom drugom gradu.” „Ali knjige za kojima tragate se ne nude, valjda, na buvljacima?” čovek se iskezio. „Tačno. Znate, po tom pitanju imate svoje kontakte. U mom poslu se takoreći živi od dobrih kontakata. Ali, zbog čega želite sve to da znate?” „Zato što me zanima. Možda bih vam čak mogao biti od pomoći , sinjor Malberg.” Malberg se prepao. Zar je uopšte pomenuo ime ovom neznancu? Nije bio siguran. „Kako biste mi pomogli?” pitao je. „Mislim da ste u priličnoj nevolji.” ,,U nevolji? Kako to mislite?” Neznanac je slegnuo ramenima i skrenuo pogled ka tlu. Kao da nije baš hteo da izgovori ono što sledi. „Šta treba da znači ova insinuacija?” bio je uporan Malberg. „Odakle znate moje ime?” Čovek je namestio nadmoćni osmeh koji Malberg nije uspeo da protumači. I odgovor mu je bio zagonetan: „Ja sam velikinepoznati.” Malberg ga je gledao zbunjeno. „Šta mislite, odakle Katarina Lima dobija svoje informacije?” nastavio je. „Ja jesam doduše otpušten iz policijske službe, ali okolnim putevima još uvek imam pristupa svim službama. Znam da je za vama raspisana poternica.” Malberg je sedeo kao skamenjen. Da li je Katarina, možda, dala da ga prate? Kakvu ulogu ona zapravo ima u zagonetnom slučaju ubistva? Da li je njihov sastanak bio stvarno slučajan? A ovaj Đakopo Barbijeri? Sme li da mu veruje? Kome uopšte još može da veruje? „Da li me već dugo posmatrate?” pitao ga je Malberg nakon nekog vremena provedenog u bezuspešnom razmišljanju. Barbijeri je razvukao lice. „Očekivao sam to pitanje. Ne! Katarina me zamolila da bacim koji pogled na vas. Boji se da bi mogli da napravite grešku koja bi poništila svu dosadašnju istragu. Možda vam ovo zvuči čudno, ali verujte mi sinjor Malberg, Katarina vam misli dobro.” „Da napravim grešku - šta to treba da znači?” „Najpre se radi o tome da vas sačuvamo od hapšenja.” „Mislite, mogu samo još noću i u avanturističkoj odeći da se usudim da

izađem na ulicu?” „Gluposti. Rim je ogroman grad. Čak i ako je raspisana poternica za vama, jedva da imate čega da se bojite dokle god se držite određenih pravila igre i ne ostavljate tragove tragačima.” „Zar ne možete biti malo jasniji?” „Naravno. Nikako ne bi smeli da se vratite u vaš hotel.” „To mi je jasno. A dalje?” „Nadam se da u protekla dva dana niste razgovarali preko mobilnog telefona.” „Ne. Samo iz hotela. Zašto je to bitno?” „Za policiju je to sitnica da utvrde mesto sa kojeg telefonirate do u dvadeset metara tačno.” „To nisam znao!” „Zbog toga vam to i govorim. Uostalom ne bi trebalo da kreditnom karticom podižete novac na automatu. Svi imaju kamere koji ovekoveče svakog ko podiže novac na fotografiji. Ako koristite karticu za plaćanje u prodavnici, to nije nikakav problem. Osim toga ne bi trebalo da prolazite na crveno i da izbegavate lokacije koje su na neki način povezane sa vašim slučajem.” „Sa mojim slučajem!” negodovao je Malberg. „Ne postoji nikakav slučaj Malberg. Ovde se radi o ubistvu Marlene Amer i razlozima zbog kojih se njena smrt prikriva.” ,,U pravu ste,” primetio je Barbijeri umirujući ga. „Ali trenutno vam to nije ni od kakve pomoći. U svakom slučaju bi trebalo da se klonite svih tih stvari. Jer imajući u vidu napore koji su uloženi u slučaju Amer morate računati sa time da se grob i stan mrtve sinjore, verovatno i kuća markize, nadgledaju.” Bez sumnje, pomislio je Malberg, ovaj Barbijeri je obavešten o svim detaljima. „Onda znate,” počeo je sa oklevanjem, ,,i to da je na sahrani Marlene bio prisutan i kardinal državni sekretar Gonzaga.” „Sada ću vam nešto reći,” odgovorio je Barbijeri i odmahnuo glavom. „Za skoro dvadeset godina u policiji nisam se nikada sreo sa jednom ovako zagonetnom pričom. Očigledno je da tu postoje odnosi o kojima ni ne slutimo. Događaji nakon smrti Marlene Amer pre upućuju na zaključak da se iza ovog nedela krije jedan drugi, još veći zločin.” I baš si ti, pomislio je Malberg, umešan u jedan takav slučaj. Odjednom je ponovo video Marlenino lice pred sobom, onakvo kakvim ga je pamtio sa poslednjeg susreta razreda: tamne oči, napućene usne i visoke jagodice. Čuo je

njen duboki, baršunasti glas koji se toliko izmenio od školskih dana. I u mislima su mu se pojavile uske uličice bavarskog grada u kojem su išli u školu, kamene stepenice koje su vodile do zgrade opštine i stara jezuirska škola sa njenim akustičnim hodnicima i reka koja je delila mali grad u dva dela. Sve je to video pred sobom, kao da je juče bilo i pitao se kako je sudbina mogla da gurne Marlenu iz ovog potpunog reda u haos koji joj je doneo smrt i u koji je dospela pri kraju života. Pri poslednjem susretu su dugo i uzbuđeno pričali, pri čemu je on - sada mu je to bilo jasno - rekao mnogo više o sebi nego ona. Ali, kako to već biva pri susretu nakon toliko todina, anegdote i sećanja su potisnula dublje razgovore. Sada je sebi prebacivao zbog toga. Nakon duge sijeste koja u Trastevere traje duže nego u drugim delovima Rima život se ponovo vratio u ulicu: deca koja galame, roletne koje čangrljaju dok ih guraju gore pred malim prodavnicama, i glasni povici sa gornjih spratova. Nakon dužeg ćutanja Malberg se okrenuo Barbijeriju: „Iako to smatrate rizičnim, moram još jednom u kuću u kojoj je Marlena živela. Njen stan je jednostavno zazidan. Sve to valjda treba da ostavi utisak da tamo nije ni živela. Za to mora da postoji neki razlog. Možda ću naći neki trag...” „Rekli ste da je stan zazidan? Hoćete li možda da upotrebite pneumatski čekić? A šta očekujete u jednom praznom stanu? Molim vas! Ne izlazite se nepotrebnom riziku!” Barbijeri mu je uzeo novine i naškrabao broj telefona na ivici. „Za slučaj nužde. Ukoliko vam budem potreban.”

Poglavlje 18 Niko nije primetio kako je malo posle ponoći na tornju tvrđave Lajenfels jedan prozor malo odškrinut. Ubrzo potom se u otvoru pojavila strela sa gvozdenim vrhom. Bila je uperena nadole, pravo na krov unakrsnog krila. Skoro nečujno je strela hrlila kroz bledu mesečevu svetlost. U deliću sekunde je pogodila u visini oluka nešto maleno što je ispustilo samrtni krik. A onda je zalepršalo tri sprata niže na kaldrmu. Tišina. Nekih deset minuta kasnije hematolog Ulf Gruna i istraživač ćelija dr Dulacek su izašli u dvorište tvrđave kroz uska vrata šiljatog luka. Dulacek je okačio na sebe dugački botanički kontejner za uzorke, oko trideset centimetara u dužinu i deset centimetara u širinu. „Nisam znao da ste tako dobri u gađanju strelom,” mrmljao je Dulacek dok je držao ruku iznad očiju i pregledao unutrašnje dvorište. „Prošlo je nekoliko godina,” odgovorio je Gruna šapatom, „tokom studija u Engleskoj bio sam član jednog saveza. Trenirali smo dva puta sedmično. Od tada nikada nisam prestao da se bavim ovim sportom.” „Nije bezopasna takva jedna strela!” ,,U svakom slučaju. Pri tome nije toliko u pitanju strela, koliko luk. Sa dobro nategnutim preciznim lukom možete svakako da ubijete čoveka na dvesta metara.” ,,I potpuno bezglasno!” ,,I to - za razliku od pucnja iz pištolja.” Gruna je pokazao na ćoše u zadnjem delu dvorišta. „Tamo!” Grunova strela je prostrelila jednog goluba koji je spavao u oluku krova. Dulacek je otvorio kontejner od lakog metala, izvadio iz njega u belu krpu uvijenu staklenu pipetu i skalpel i dao Gruni praznu posudu. Ovaj je podigao strelu sa mrtvom pticom i strpao goluba u kontejner. „Moramo da požurimo,” šaputao je Ulf Gruna. Za razliku od svojih reči, on je bio oličenje mira i spokoja. Dulacek je klimnu glavom. Sa baterijskom lampom kao izvorom svetlosti popeli su se zavojitim stepenicama do laboratorije. U drugoj prostoriji od niza njih, koje su bile međusobno spojene nalazila se hematološka laboratorija. Gruna je sve

pripremio. Zatamnio je jedini prozor koji je gledao na dvorište i upalio svetlo. Nakratko su ih bolele oči od jakog neonskog svetla. Skalpelom je dr Dulacek odvojio glavu od trupa goluba. Pipetom je Gruna pokupio krv koja je navrla. Tek što je napunio pipetu krvlju, prestala je da teče. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno,” zaključio je zadovoljan. Gruna je strpao glavu i trup mrtvog goluba nazad u kontejner. Potom je ugasio svetlo i skinuo zastor. Dulacek je zadržao Grunu za ruku. „Učinilo mi se da čujem korake.” ,,U ovo doba?” „Znate da Erik van de Bek radi noću, kao i Aniset. U ovo doba, doduše, nikad još nisam video svetlo.” Osluškivali su neko vreme u tami. A onda je dr Dulacek odmahnuo glavom: „Hajdete, ionako nemamo puno vremena!” Lelujava svetlost baterijske lampe im je pokazivala put do laboratorije profesora Murata. Ova prostorija je bila najveća od svih i bila je na kraju niza. Imala je tri prozora koji su za razliku od ostalih laboratorija gledali na dolinu Rajne, a ne u dvorište. Gruna je zatvorio vrata i upalio svetlo. Na dugoj radnoj površini stola u vidu mlečno bele staklene ploče sa svetlom ispod stajao je još uvek set za ispitivanje kojim je molekularni biolog hteo da „skine svet sa šarki”. Barem je tako Murat govorio o svom otkriću i naveo bratstvo „Fideles Fidei Flagrantes” da uzmu navodnu originalnu Torinsku plaštanicu u svoj posed. Pre četiri dana je Muratov prvi pokušaj demonstracije propao. Tim je - uostalom ne po prvi put - podelio Flagrantes u dva tabora. Jedni su ga šapatom nazivali egoističnim hvalisavcem, dok su drugi bili čvrsto ubeđeni u to da je Muratu, „mozgu”, potrebno samo malo vremena; onda će dati konačni dokaz svoje hipoteze. Kako ne bi ostavili ni najmanjeg traga Dulacek je stavio gumene rukavice. Oprezno je uzeo pipetu sa krvlju pri čemu je uski otvor zatvorio kažiprstom. ,,I vama je ‘mozak’ podjednako mrzak koliko i meni,” primetio je Gruna tiho dok je s pažnjom pratio svaki pokret nikom Dulaceka. „To se ne može osporiti!” istraživač ćelija je kratko podigao pogled. „Uopšte ne cenim naučnike koji se ponašaju kao da su Bog lično. A to kažem

ja, kao agnostik!” „Ako vas dobro razumem, onda smatrate da je Muratova hipoteza besmislica?” „Besmislica? Ne, naprotiv. Čak se bojim da je Murat u pravu sa svojom teorijom. U svakom slučaju je opsednut njome i neće odustati od istraživanja sve dok ne nađe dokaz. A onda neka nam je Bog u milosti!” „Bog?” „Da, o tome se naposletku i radi. Nazovite to Bogom, Apsolutom, Dobrotom, Duhom, Razumom ili Svetlošću. Svejedno.” Dok je Gruna posmatrao kako profesor skida stakleni poklopac sa tri ravne staklene posudice veličine dlana, primetio je začuđeno: ,A ja sam vas smatrao prirodnjakom, a ne religijskim filozofom!” „Stvarno?” uzvratio je Dulacek i pri tome se nije mogla prečuti izvesna ironija. „Moguće da je vaše područje, hematologija, manje pogodna za dodirivanje sa filozofskim međama. Što se tiče citologije i molekularne biologije istraživanje se skoro svakodnevno sudara sa religijskom filozofijom. A na toj tački se mišljenja razilaze.” Dulacek je kratko podigao pogled. „Ne znam da li ste Murata osmotrili malo bliže.” „Šta znači osmotrio! To da je profesor malo čudan lik mi nije promaklo. Ali za to nije potreban poseban dar posmatranja. To znaju valjda svi Flagrantes u tvrđavi Lajenfels.” „Nisam mislio na to. Mislio sam da li ste već pokušali da uklopite njegova posebna svojstva u neki sistem?” Ulf Gruna ga je gledao iznerviran. „Iskreno rečeno, Murat kao čovek me do sada nije nimalo zanimao. Jedino što me na njemu fascinira jeste njegovo istraživanje.” Dulacek je pincetom iz prve posudice izvadio jednu nit, jedva dva cenrimetra dugu. Sa pipetom u desnoj i niti u levoj namočio je predmet jedva primetno krvlju goluba. Tako je postupio i sa jednim milimetar velikim čvorom tkanine i jednim sićušnim komadom lana, ne većim od nokta na malom prstu, koji su se nalazili u druge dve posudice. „Zašto za ime sveta baš krv goluba,” pitao je Dulacek za sebe. Nije očekivao odgovor od hematologa. Nije ga ni bilo. Nakon nekog vremena Gruna je odgovorio: „Činjenica je da krv goluba u spoju sa kiseonikom brže oksidira neko krv bilo kog drugog toplokrvnog ili hladnokrvnog stvora, tako da je nemoguće utvrditi starost uzorka krvi. Kao što

sam rekao: za to, do sada, nedostaje bilo kakvo objašnjenje.” Dulacek se smejao od uva do uva. Bio je to zloban osmeh. Naposletku je rekao: „Nadam se da će Murat odustati kada i sledeći pokušaj propadne. Da li ste mu videli lice kada je sedeo ispred ekrana i pred okupljenim ljudima morao da prizna da ne funkcioniše?” „Naravno. Mislim da su svi pri tome osetili izvesno zadovoljenje. Moguće da je Murat naučnik visokog statusa, ali kao čovek je gad.” „Kombinacija koja, inače, uopšte nije tako retka. Ali, pomenuli ste malopre o Muratovim svojstvima iza kojih stoji neki sistem.” „Dakle, svi mi u tvrđavi Lajenfels imamo svoje posebnosti. Inače valjda ne bi ni bili ovde. Svi mi na neki način patimo od sebe samih. Kod Murata je to doduše posebno jako izraženo. Ako mene pitate, smatram da je profesor psihopata. Ne znam da li ste već primetili da izbegava dnevno svetlo, da se gadi mesa i vina i odbija svaku vrstu poseda i telesnog rada, poput manihejca ili katara.” „Baš kao i Aniset!” Dulacek je klimnuo glavom: „To je valjda i razlog zbog tega se njih dvojica tako dobro razumeju. Samo ...„ istraživač ćelija je napravio dugu pauzu, kao da je hteo da pribere misli, „sve to nema nikakve veze sa njihovim mračnim planovima. Jer, to su planovi agnostika koji ne veruju ni u šta drugo osim u sebe same ...” Gruna je podigao obe ruke, braneći se. „Trenutak, sve to je malo puno odjednom, katari, manihejci. Možete li poluobrazovanom hematologu to malo bliže da pojasnite? Mislio sam da smo svi mi članovi bratstva Fideles Fidei Flagrantes. Njihova pravila igre su već dovoljno komplikovana. A ponekad nije baš ugodno svoj život prilagodavari zahtevima bratstva.” Dok se Dulacek trudio da sve u Muratovom oglednom setu vrati na mesto kao što je bilo, kako su ga zatekli, i skidao gumene rukavice sa ruku, rekao je: ,,Što se tiče katara i manihejaca, reč je o neobičnim pokretima ranog srednjeg veka koji do danas prave probleme. Katari su došli iz jugoistočne Evrope u dvanaestom veku. Nazivali su se ‘čistim’ ili dobrim ljudima’ i imali su ne malo sledbenika ovde u Porajnju. Raširili su se i Engleskoj, južnoj Francuskoj i na severu Italije. Crkva ih je gonila kao jeretike, jer su opovrgavali Stari zavet i katoličku hijerarhiju. Ali ono što je bilo najgore jeste da su smatrali da Isus nije imao zemaljskog života, jer je sve zemaljsko zlo.” „Mogu da zamislim da rimski Papa to nije baš voleo da čuje. A manihejci?”