Filip Vandenberg - Osmi greh

Poglavlje 45 Otprilike u isto vreme je Sofiči vozio tamno plavi „mercedes” lošim makadamom uzbrdo. Zbog neprijatnog susreta sa Moroom i Abateom je kasnio. Nervozno je gledao u retrovizor da li ga neko prati. Morao je da pođe od toga da kardinal i njegov sekretar neće tek tako da mu se sklone s puta. Uostalom je imao neki neprijatan osećaj po pitanju ovog Aniseta. Iako je nastupio krajnje samouvereno naspram njega, ta sigurnost je bila čista gluma. I te kako je znao koliko je bivši kardinal bezobziran u svojim delima kada se radilo o tome da sprovede svoje interese. Dobro se pripremio za pregovore sa Anisetom i različite moguće reakcije zapisao na cedulju. No suprotno njegovim očekivanjima su se bez mnogo rasprave složili oko sume od dve stotine i pedeset hiljada dolara. Da li je to bila finta? Držeći čvrsto volan, kako mu kola ne bi ispala iz uhodanog traga, sve više je sumnjao u to da je dorastao ovom Anisetu. On, beznačajni sekretar kardinala državnog sekretara, koji čitavog života nije bio navikao ni na šta drugo, osim da sprovodi naredbe više instance. Na sedištu suvozača je još ležao neotvoren paketić sa spornim sadržajem. Pored toga koverta sa rendgenskim snimcima malog formata. I za to dve stotine i pedeset hiljada dolara? Pri čemu je bratstvo ionako već u posedu plaštanice Isusa iz Nazareta? Nešto, proletelo mu je kroz glavu, nešto se nije uklapalo u ovoj situaciji. Plaštanicu su onda isporučili Fideles Fidei Flagrantes takoreći na noge, bez naknade, a iza toga je stajala žestoka ucena. Ali nije bilo objašnjenja za to zbog čega bi jedan isečak veličine poštanske marke iz ove plaštanice istim tim ljudima bio vredan toliko novaca. Skoro simbolično mu se činila činjenica da strmi put koji je uzbrdo vodio ka tvrđavi Lajenfels nije nudio nijednu mogućnost izmicanja ili okretanja. Padine sa obe strane su činile nemogućim. Da je postojala mogućnost, Sofiči bi na mestu okrenuo i o svemu ovome još jednom razmislio, ovako je postojao samo jedan pravac: uzbrdo. Jednostavn nije smelo da krene po zlu! Više iz navike nego iz uverenja Sofiči se tri puta prekrsti. Isplanirao je sve u detalje. Na ime Frederiko Gare je rezervisao noćni let za Buenos Ajres, iz

Frankfurta u devetnaest dvadeset. U unutrašnjem džepu sakoa je imao pasoš na isto ime. Uzeo ga je od lica sa opekotinama čije je civilno ime bilo Gare. Slika u pasošu je napravljena pre nesreće u požaru, dakle nije bila baš nova i uz to razlog zbog kojeg se Sofiči usput ošišao kod jednog brice u gornjem delu Italije na tri milimetra. Ako skine naočare sa zlatnim ramom, onda je Đankarlo Sofiči bez daljnjeg mogao da prođe kao Frederiko Gare. Dve stotine i pedeset hiljada dolara! Puno novca! Novac mu nikada nije nešto značio. Već i zbog toga što ga nikad nije imao. Isuviše je dobro bio upoznat sa problemima otpadnika od sveštenstva. Onaj koji se odrekne duhovničkog staleža je ostajao kao novorođenče: bez prihoda, bez socijanog, bez perspektive. Dve stotine i pedeset hiljada dolara će biti dovoljno da u Južnoj Americi započne novi život. Kada je stigao ispred kapije tvrđave Lajenfels Sofiči je zaustavio teška kola. Pošto je poslednji deo puta vodio strmo nagore, povukao je ručnu. Naćuljio je uši zbog čudnog zvuka. Zvučalo je kao da se otkinula struna nekog žičanog i strumenta, jedno visoko „pling”. Istog trena je „mercedes krenuo da se kotrlja nadole. Instinktivno je Sofiči pritisnuo kočnicu. Delić sekunde kočnica davala otpor daljem kretanju unazad kola, a onda je pedala popustila, otišla do kraja i naposletku se zaglavila u pod. Širom otvorenih očiju je Sofiči video kako žbunje sa obe strane puta, juriša odpozadi pored njega, sve brže i brže dok odjednom nije video nebo, jer su se kola, zbog padine okrenula postrance. To je bilo poslednje što je monsinjor Đankarlo Sofiči primio k svesti. U prvoj krivini koja je pravila ugao od devedeset stepeni se zadnji deo kola zabio u padinu. Uz tresak su se zadnje staklo i šoferšajbna rasprsli u mrežu. Potonja je ispala iz rama i odletela poput paraglajdera u pravcu šume. Kola su se propela, kao da je konj pod bičem, otišla gore i prevrnula se nekoliko puta dok se krovom napred nisu razbila o veliko deblo hrasta. Kao nokautirani bokser se olupina srušila na tlo. Rasprsli hladnjak se još oglasio tihim šištanjem. A onda je odjednom sve bilo jezivo mirno. *** Uzbuđeno mašući rukama su se iz pravca kapije tvrđave približavala tri muškarca. Strmi put ih je sprečavao da idu brže. Plesnjiv miris listopadne

šume se mešao sa smradom prolivenog ulja i benzina. U svojoj suludoj vožnji su kola napravila čistinu u predelu. Ostaci kola su ležali rasuti trideset metara unaokolo. Trojica muškaraca su izgledali potpuno smireno kada su stigli na mesto nesreće. Jedan od njih je bio Aniset. Dok su se dvojica mlađih oprezno približavali uništenom vozilu, kao da se boje da bi olupina mogla da eksplodira, Aniset ih je tešio: „Ne bojte se, momci, vozila u saobraćajnoj nesreći ne eksplodiraju, u najgorem slučaju gore. Takvih scena ima samo na televiziji!” Polako je provirio u unutrašnjost vozila, odnosno ono što je od njega ostalo. Ovo se obmotalo poput oktopoda oko hrasta. Petom je kročio i gurnuo levi prozor unutra koji je, osim poprečne pukotine, ostao čitav. „Tu nema više pomoći!” primetio je hladno kada je ugledao Sofičija. Glava mu je ležala, bizarno okrenura u stranu, na vazdušnom jastuku koji je eksplodirao. Iz usta i nosa je tekla tamna krv. „Sirota svinja,” komentarisao je Aniset užasni prizor. Zvučalo je kao da mu je stvarno žao. „Trebalo bi da nazovemo policiju,” rekao je jedan od mladih pratilaca i izvukao mobilni iz džepa. „To nije hitno,” odgovorio je Aniset, „pomozite mi da ga izvučemo iz olupine.” Zajedničkim snagama su pokušali da otvore zaglavljena vrata. Ali ma koliko se trudili, pokušaj je bio bezuspešan. Naposletku se Aniset gornjim delom tela uvukao u olupinu. Preko Sofičijevog leša se provukao do sedišta suvozača, Tamo je na ulubijenom podu ležalo to što je tražio: paketić i koverta. Izaći iz olupine nije bilo manje teško. Kada je konačno uspeo, pogledao je zgađen niz sebe: sav je bio umazan krvlju. Kao dragoceno blago je držao sićušni paket sa obe ruke. Usta su mu se razvukla u osmeh. Mešavina znoja i krvi koja mu je išla preko lica mu je davala izgled đavola. „Dobar posao,” grgutao je i pogledao dvojicu pomagača s odobravanjem. Oni su se okrenuli i spremili da se vrate u tvrđavu. „Trenutak!” opomenuo je Aniset i izvukao iz džepa kutiju šibica. Zapalio je šibicu i bacio je u demolirani deo sa motorom iz kojeg je kapao benzin. U trenu su se kola zapalila. A onda se okrenuo muškarcima: „Dakle, hajdemo!” Nakon nekoliko koraka su zastali i okrenuli se još jednom. Plamenovi su

leteli pet, šest metara visoko i napravili crni oblak dima. „Minsinjor je verovao,” rekao je tiho, „da ću mu, tebi ništa – meni ništa, baciti četvrt miliona dolara u grlo.” Bacio je paketić iznad glave. „Za ovaj smešno mali paket! Mora da je znao koliko nam je ovaj komadić platna bitan.” „Da li sada konačno da nazovem policiju?” pitao je jedan od dvojice pratilaca. Aniset je slegnuo ramenima i odgovorio: „Kako god.”

Poglavlje 46 Vest joj je stigla od javnog tužioca Ahila Mezomedesa i to krajnje neočekivano. Bilo je jutro malo posle dever. Upravo se tuširala uz prijatna sećanja kada je telefon zazvonio. Javni tužilac joj je javio da je nalog za hapšenje Malberga ukinut, da je istraga obustavljena. Katarina je bila zapanjenja i laknulo joj je u isti mah. „To su stvarno dobre vesti,” odgovorila je, dok joj je voda kapala sa kose. „Doduše, zamolila sam vas već jednom da ne zovete u vreme spavanja. Upravo ste me ulovili ispod tuša.” Mezomedes se nasmejao. “Što se tiče mog neprimerenog vremena za pozive, izvinite sinjora. Zaboravio sam da je moj dnevni raspored drugačiji od vašeg. Izvinite. Ali, ko rano rani, dve sreće grabi. To važi pre svega za jednog malog javnog tužioca. Što se međutim vašeg prethodnog iskaza u vezi sa Malbergom tiče, da ste ga samo jednom videli i da se verovatno nalazi u inostranstvu, nadam se da me ne smatrate tako glupim da mislite da vam verujem. Imam informacije da je Malberg čak još uvek u Rimu. Ali, kako god, samo sam hteo da vas obavestim o najnovijem razvoju događaja.” „U redu je,” odgovorila je miroljubivo i vodeći računa da smiri svoje uzbuđenje. ,,A da li ste u vašoj istrazi u slučaju Marlene Amer napravili neki pomak?” dodala je onako usput. Jasno je čula kako je duboko udahnuo. „Moram da govorim tiho,” počeo je izokola. „Taj slučaj je sve tajanstveniji. Svejedno, činjenica je da mi je glavni tužilac Burčielo izričito zabranio da slučaj ponovo pokrenem. I to iako sam mu izneo nova saznanja koja naprosto iziskuju ponovno započinjanje postupka.” „Mislite na slike koje sam napravila prilikom sahrane Marlene!” „I na to. Ali njih Butčielo nije imao na raspolaganju kada je obustavio postupak. Ni druge činjenice koje su navedene u dosijeu nisu naišle na pažnju: čudni tragovi mirisa u kućnom mantilu pokojnice, hematomi na gornjem delu tela. Kada sam suočio glavnog tužioca sa tim, odbacio je ta saznanja kao nebitna. Prebacio mi je da sam suviše ambiciozan i savetovao mi da se manem obustave postupka. Postojala je opasnost da uništim svoju karijeru.” ,,I hoćete li da poslušate njegovu naredbu?” „Naravno da ne. Ne mogu da se otmem utisku da se ovde čak ni ne radi o

slučaju Marlene Amber, već da se iza smrti sinjore krije jedna sasvim druga priča. Da se možda čak radi o nekoj vrsti nesreće na radu.” „Žao mi je. Ne razumem o čemu govorite,” rekla je, mada je slutila šta mu je prolazilo kroz glavu. „Dakle, pod pretpostavkom da je kardinal kurije umešan u slučaj...” „Mislite da je sinjora Amer imala nešto sa nekim članom kurije!” „Vaše fotografije svakako podržavaju tu hipotezu.” „Ne samo moje fotografije.” Ispričala mu je ukratko o svom sastanku sa sinjorom Felini i onom što je pri tome saznala. Mezomedes je reagovao iznenađeno. „Čestitam. Mogli bi da radimo zajedno. Vi ste jedna pa metna mlada žena. Mogu da zamislim da vam vaše ophođenje otvara vrata koja muškarcu ostaju zatvorena. Sa druge strane, ja imam izvore informacija kojima čak ni novinarka poput vas nema pristupa.” Uopšte nije loša ponuda, pomislila je, možda čak i jedina mogućnost da se rasvetli tajna Marlenine smrti. Ipak je ostala skeptična. Bilo je nečeg u vezi sa tim Mezomedesom što joj je ulivalo nepoverenje. Htela je da dobije na vremenu da porazgovara najpre sa Malbergom pre nego što donese odluku. „Vaš predlog,” rekla je naposletku, „ne zvuči nezanimljivo. Ali, dopustite mi jedno pitanje: zar nije rizično po vas da delate suprotno volji glavnog tužioca? Zašto onda to radite?” Čula je cinični smeh sa druge strane. „Zašto to radim? Reći ću vam. Ponašanje glavnog tužioca daje povoda za pretpostavku da je i sam upućen u ovu zaveru. A razotkriti takvog čoveka, je san svakog javnog tužioca u usponu. Sećate se afete ‘Votergejt’?” „Izvinite doktore Mezomedes, to nije bio javni tužilac! Dvojica novinara su razotkrili aferu sa izvestiocem!” „Znam, ali su svojom istragom smakli jednog američkog predsednika i postali poznati širom sveta.” „To je tačno,” odgovorila je zamišljeno. Ovaj Mezomedes je bio izuzetno željan dokazivanja, to je primetila već pri prvom susretu. A kako se činilo, već je toliko zagrizao za slučaj Marlene Amer da nije više puštao. Bez sumnje će im ovaj čovek još biti od koristi. Moguće je da je Mezomedes bio u pravu sa svojom pretpostavkom da ta zavera prevazilazi mogućnosti pojedinca. ,,I kako ćete sada dalje postupati?” pitala je oprezno.

„Rado bih nekom prilikom pobliže osmotrio stan Marlene Amer,” odgovorio je. „Tekuća dokumentacija ne pruža nikakve iskaze o uslovima stanovanja ili ikakve informacije o samom stanu. U tom pravcu, shodno dokumentaciji, nije bilo nikakve istrage od strane policije. Iskreno rečeno, to ne mogu da zamislim. Ostaje samo pretpostavka da su ti rezultati istrage uništeni.” „Iz kog razloga, doktore?” „Kada bih to znao, napravio bi veliki korak dalje. U svakom slučaju mi se čini kao da je trebalo određene činjenice ili osobe isključiti iz slučaja. Kada mi je glavni tužilac Burčielo otkrio da je ponovno pokretanje istrage nepoželjno, slučajno sam postao svedok jednog telefonskog razgovora. Zvučalo je kao da je Burčielo dobio naredbu. Obigravao je kao sluga i oslovljavao nepoznatog sagovornika sa ‘ekselencijo’.” „Ekselencijo?” „Da. Ekselencijo. U međuvremenu sam se obavestio o tome uz koga takvo oslovljavanje ide: pod Pijom XI je oslovljavanje koje je dotle važilo samo za patrijarhe i apostolske nuncije prošireno na sve biskupe i vodeće prelate kurije. Od Vatikanskog koncila II je ovo pravilo ponovo ukinuto i uvedeno oslovljavanje ‘eminencijo’. Danas je ovo oslovljavanje uobičajeno još samo za ambasadore i izaslanike i za kardinala državnog sekretara u Vatikanu.” Na objašnjenje javnog tužioca je odgovorila dugim ćutanjem. „Sinjorina, da li ste još tu?” prekinuo je Mezomedes parališuću tišinu. Nakon svega što je do sada saznala o Gonzagi, nije bila iznenađena. Ali da je Gonzaga upleo prste čak i u rimsku državno tužilaštvo je vrlo uznemirilo. „Da, još sam tu,” odgovorila je. „Samo mi prolaze neke stvari kroz. glavu kojima do sada nisam pridavala značaj.” „Ako vam ikako mogu biti od pomoći ...” izletelo mu je. ,,U redu je,” prekinula je razgovor. Nije mogla da se otme utisku da je Mezomedes zainteresovan za nju koliko i za slučaj Marlene Amer.

Poglavlje 47 Bilo je čudno: kada je saznao od Katarine da su ukinuli nalog za njegovo hapšenje, Malberg nije osetio ni najmanju radost. Naprotiv. Prva pomisao mu je bila: to nije ništa do nameštaljka. Lukas, budi oprezan! Katarina ga je ubeđivala poput anđela da prihvati pomisao da je sada slobodan čovek. Bez sumnje su ga događaji proteklih nedelja promenili. Osećao se kao da ga sve i svako proganja. Sada je morao da pokuša da obuzda svoje nepoverenje i zauzda sumnje koje su stalno stvarale nove pretpostavke. Pre svega, morao je ponovo da nađe put u svoj uobičajeni život. Najpre je odbio Katarininu opomenu da bi trebalo konačno da se pobrine za svoju antikvarnicu uz primedbu da ne može tek tako da pređe na uobičajeni dnevni red sve dok se ne rasvetli smrt Marlene. Nakon duge rasprave Katarina je odnela pobedu i Malberg je prihvatio da na dva dana odleti u Minhen kako bi proverio da li je sve u redu. Prekosutra, najavio je, bi se vratio u Rim. Ipak, sada je ponovo mogao da rezerviše let na svoje ime i plati kreditnom karticom. Gospođica Klajnlajn, kojoj je telefonom javio da dolazi, se raspametila kada mu je čula glas. Ona je, tako mu je stavila do znanja, nakon nedelja bez ikakvih vesti već počela da sluti najgore. Na putu do aerodroma „Fjumićino” je taksista vešto koristio svaku rupu u saobraćaju da se kreće brže ka odredištu. Malberg nije mogao drugačije nego da osmatra da li ga neko prati. Toliko su ga događaji proteklih nedelja pogodili. Uprkos gustom jutarnjem saobraćaju stigao je na cilj nakon četrdeset minuta vožnje. Žurba taksiste se pokazala bespotrebnom, jer je let ,»Alitalia” AZ 0432, poletanje u devet i četrdeset i pet, sletanje u Minhenu u jedanaest i dvadeset i pet, kasnio. „Kašnjenje” je svetlelo zelenim lampicama na velikoj tabli sa rasporedom u hali za odlaske. Riđokosa stjuardesa na šalteru aviokompanije „Alitalia” je nalazila reči utehe za otprilike jednočasovno kašnjenje koji je bilo uslovljen promenom gume na regionalnom „Embraer” mlažnjaku i delila vaučere za bogati doručak u bistrou. Doručak mu je dobrodošao, jer je izašao iz Barbijerijevog stana, a da nije popio ni šolju kafe - o kajgani sa šunkom ili sličnim izazovima da ne pričamo. Prekosutra, kada se bude vratio - to je čvrsto odlučio - iseliće se i naći sebi

prikladan hotel. Dok se dosađivao između kajgane sa šunkom i krofne sa želeom od malina, Katarina ga ne nazvala na mobilni da mu kaže koliko ga voli. U rano jutro ovako nešto uvek prija. Dok su razgovarali o nebitnim stvarima, pogled mu je leteo preko gužve u aerodromskoj zgradi. Pri tom mu je u oči upao pilot u elegantnoj uniformi, u pratnji četiri stjuardese. Kada se približio, pogledi su im se sreli. Malberg se namrštio. Pilot je zastao. „Lukas?” pitao je nesigurno. „Maks?” odgovorio je ovaj u neverici i završio razgovor telefonom. Školski drug Maks Sidou mu je ostao u sasvim drugačijem sećanju. Prilikom poslednjeg susreta generacije se jedini pojavio u kožnoj jakni i farmerkama - na negodovanje pojedinih zagovornika odela. Sada je imao na sebi besprekornu uniformu sa četiri trake, uz to belu košulju sa tamnu plavom kravatom. „Kako je svet mali!” uzviknuo je Sidou dok su se grlili, „Šta te dovodi ovde u Rim?” „Ah, to je duga priča.” „I ne baš inteligentno pitanje. Šta li bi jedan kulture željan čovek kao ti mogao da traži u Rimu!” Pogledao je na sat, onda se okrenuo stjuardesama i rekao da krenu prve. Doći će za pet minuta. „Ja sam na letu za Kairo. Upravo zagrevaju moj ‘Erbas A320’. A ti si ponovo na letu nazad u Minhen?” Klimnuo je glavom. „Hoću samo kratko da proverim da li je sve u redu u Minhenu. Prekosutra se ponovo vraćam u Rim.” „Živiš ovde? Zavidim ti. Ja sam još uvek u Frankfurtu.” „Ne, nije tako,” odgovorio je Malberg. ,Ako tako hoćeš - ostao sam zaglavljen u Rimu zbog izvesnih okolnosti.” „Shvatam, Lukas Malberg, vuk samornjak, koji je uvek znao pre šta da radi sa knjigama, nego sa ženama, se zaljubio u jednu vatrenu Rimljanku. Čestitam, kako se zove, poznajem li je?” Malberg se nasmejao. Maks je i dalje bio isti onaj na-pre-pad tip kao i ranije. I što se tiče žena, dakle. „Katarina,” odgovorio je, „zove se Katarina, novinarka je. A ako si je ikada sreo, onda ću to uzeti kao povod da ti saspem zube u grlo.”

Slatko su se nasmejali. „Ali, ozbiljno,” nastavio je Malberg, „Katarina nije jedini razlog zbog kog sam već deset nedelja u Rimu. Zbog Marlene sam ovde.” „Marlene Amer? He, nisi se valjda zagrejao za Marlenu. Vidi samo: Lukas, za koga bi to najmanje rekao, se zabavlja sa dve žene u isto vreme. Moram da kažem, sjajno je kako se Marlena izvukla. U odnosu na ranije! Sećaš li se još onih odvratnih pulovera koje je sama plela, a u kojima je dolazila u školu?” „Maks!” pokušao je da zaustavi svog školskog druga. „Marlena je mrtva.” „Ne pričaj gluposti!” rekao je Sidou i pogledao ga zaprepašćeno. „Nije moguće,” rekao je naposletku tihim glasom. „Nesreća?” „Ležala je mrtva u kadi.” „Srčani udar!” Malberg je vrceo glavom. „Ima naznaka da je ubijena.” Sidou je pogledao nervozno na sat. Kasnio je. Ipak je seo sa Malbergom za sto. „Ali, to je užasno,” rekao je tiho. ,,Jesu li uhvatili ubicu?” „Ne. Čak ga nisu posebno ni tražili.” „Šta to znači?” „Postupak je obustavljen. Cela ta priča je prilično misteriozna. Marlena je sahranjena tajno na groblju. Ali ne kao Marlena Amer, već bez imena. U međuvremenu su stavili nadgrobni spomenik sa zagonetnim imenom Jezavelja i rečenicom iz tajnog Otkrivenja: ‘Ne boji se onoga što ćeš propatiti’.” „To zvuči jezivo!” ,,A to nije sve. Tajnoj sahrani je prisustvovala delegacija kurije i najmanje dva kardinala. A njen stan u ulici Goria zazidan. U stanu kućepaziteljice su sada pobožne časne sestre koje nikada nisu čule za stanarku zgrade po imenu Amer. Marlenina najbolja drugarica, jedna markiza, je upucana pred svoje kuće, na ulici.” „Lukas, ne pokušavaš valjda da se šališ sa mnom?” Sido ga je gledao nepoverljivo. „Voleo bih da je tako. Ne, Maks, to je istina. Iako kao da je triler. Na žalost sam ja bio poslednji koji je telefonom razgovarao sa Marlenom. Stoga su me naravno smatrali osumnjičenim. Od tada mi je policija bila za petama. Sve dok pre nekoliko dana nije ukinut nalog za hapšenje. Sad možeš da zamisliš zbog čega sam krenuo da rasvetlim o slučaj sam.” „Jesi li došao do nečega? „Ma kakvi! Što se više udubljujem u priču o njenoj smrti, to se sam više

uvaljujem u slučaj. Sada se već osećam Ričard Kimbl - u bekstvu.” „Ali, sigurno imaš neku pretpostavku?” Odmahnuo je rukom. „Dosadašnji rezultati nadmašuju horizont običnog antikvara. Ono što dodatno otežava slučaj jeste činjenica da moram da priznam: iako smo dve godine zajedno gulili školsku klupu, zapravo je uopšte nisam poznavao.” „A pri susretu generacije,” upao mu je Sidou u reč, „je svako pričao samo o sebi. Po principu: moja kuća, moj posao, moja kola, moja ljubavnica.” „Tako je. Samo je jedna osoba prećutala svoj život, kao da krije neku veliku tajnu: Marlena.” „Sada, kada to kažeš ... u pravu si. O Marleni se ništa nije saznalo. Znaš li, inače, da ima sestru lepu kao slika, nekoliko godina mlađu, koja je stjuardesa u ‘Lufthanzi’? Zove se Liana.” „To prvi put čujem.” „Jednog dana je na spisku moje posade stajalo ime Liana Amer. Pitao sam je: da li ste možda u srodstvu sa izvesnom Marlenom Amer. Mislim, to ime i nije tako često. Da, odgovorila je: Marlena mi je sestra. Ali kako se ispostavilo nisu se baš volele. To izgleda nije retka pojava među sestrama.” „Da li imaš adresu te Liane Amer?” „Ne. Znam samo da živi u Frankfurtu, kao i ja. Ali, da se vratimo na Marlenu i na njen tajanstven život; moram još nešto da ti kažem s tim u vezi. Malo posle našeg susreta generacije sam imao odmor u Rimu. Zapravo, samo da bih ubio vreme pogledao sam u telefonski imenik i našao Marlenin broj. Nazvao sam je i pozvao je na večeru u restoran po njenom izboru. Naposletku, znala je bolje od mene koja je kuhinja trenutno tražena. I došla je. Ali je kao prikolicu imala jednog - reći ću to tako - vrlo čudnog pratioca.” „Čudnog pratioca? Kako to misliš?” „Prokletstvo, tip je bio mnogo stariji od nje i ne baš ona vrsta muškarca iz snova - ako shvataš šta hoću da kažem. Imao sam utisak kao da bdi nad svakom reči koju je izgovorila. A kada bih ja postavio pitanje, prekidao je i menjao temu. Jedino što je bilo simpatično što mi je ostalo u sećanju s njim u vezi - bio je levoruk, kao Albert Ajnštajn, Bil Klinton i ja.” I sa izvesnom ironijom je dodao: „Nije potrebno valjda nikakva posebna napomena da su levoruki, usled genetike posebno inteligentni ...” „Znam, Maks, znam,” prekinuo ga je Malberg. „To si i tokom našeg školovanja još kako dokazao. U tom pogledu sam takođe usled genetike, pre

bio dešnjak. - Ali, da se vratim Marleninom pratiocu. Šta se ispostavilo tokom razgovora?” „Ništa. Bio je to jedno prilično dosadno veče.” „Ali, ko je bio taj tip? Mislim, mora da se predstavio!” „Naravno. Ali mi je bio tako antipatičan da sam mu nakon deset minuta zaboravio ime.” Pogledao je na sat: „Sad već stvarno moram da krenem. Bilo je lepo što smo se sreli. Mislim da se tokom celog školovanja nismo ovako ispričali. Bio bih ti zahvalan ako bi me, što se Marlene tiče, obavestio o toku stvari.” To mu je obećao. A nakon što su razmenili telefone, Maks Sidou je nestao kroz kapiju koja je namenjena samo članovima posade. U međuvremenu mu se doručak ohladio. Iz razglasa se čula najava: ,,’Alitalija’ objavljuje polazak leta AZ 0432 za Minhen koji je kasnio. Mole se putnici da krenu ka izlazu 33.” Ustao je zamišljen. Maksov susret sa Marlenom i njeni zagonetnim pratiocem mu nije izlazio iz glave.

Poglavlje 48 Od svoje tajnom obavljene otmice je kardinal državni sekretar bio vrlo nepristupačan. Bio je nezadovoljan Bogom i svetom. S obzirom na načeto zdravlje odbijao je, za razliku od svog običaja, da prisustvuje jutarnjoj misi u Sikstinskoj kapeli. I ovog jutra se Gonzaga premišljao za svojim radnim stolom, uokviren brdima spisa koji su se u međuvremenu nagomilali. Tek od kada je Sofiči nestao je Gonzaga postao svestan kakvog je ličnog sekretara imao. U ovakvim trenucima je skoro pomalo žalio što se ponekad tako loše odnosio prema monsinjoru. Zazujao mu je telefon na stolu. Mrzovoljno je podigao slušalicu: „Da?” „Da li je to kancelarija kardinala državnog sekretara?” Odlučan ženski glas. „Ko se javlja?” „Ovde je kancelarija šefa policije.” „O čemu se radi?” „Šef policije bi rado razgovarao sa kardinalom državnim sekretarom. Stvar je hitna.” „Ovde govori kardinal državni sekretar!” Odlučan glas kao da se čudio što je tek tako dobila kardinala na vezu. „Ekselencijo, da li ste u mogućnosti da još danas primite u posetu šefa policije? Reč je o vašem sekretaru Đankarlu Sofičiju.” „Neka dođe!” vikao je Gonzaga u telefon. „Najbolje odmah nakon molitve svetoj Devi Mariji!” Odlučna gospođa koja je govorila u ime rimskog šefa policije je imala maturu, ali su joj ipak uobičajeni sveštenički izrazi bili strani. Ipak joj je bilo neprijatno da pita kardinala državnog sekretara za sekularno vreme sastanka u nadi da će šef policije Rima sigurno shvatiti šta neobično određenjee vremena ima da znači. I stvarno se tamna „lančija” šefa policije u pratnji dva karabinjera na motorima pojavila malo posle jedanaest na ulazu u Kortile di San Damazo. Dvojica švajcarskih gardista su ispratila posetioce do Gonzagine kancelarije u vatikanskom dvorcu.

Antonijo Kanela, šef policije, stoički, dobro uhranjeni službenik najvišeg ranga primanja je imao crno odelo i uz to je nosio težinu tereta punačkog tela dok je s mukom pratio gardiste preko širokih mermemih stepenika kojima nije bilo kraja na treći sprat. U desnoj ruci, je imao crnu aktovku. Levo i desno pored ulaza u prijemnu sobu kardinala državnog sekretara, dvojica u uniformi su zauzela stav. U skladu sa propisima, gledali su pravo ispred sebe kada je Kanela zakucao i ne čekajući na odgovor, ušao. Vrata ka Gonzaginoj kancelariji su stajala otvorena kao da je odsutan. Ali na jako nakašljavanje šefa policije se pojavio bez reči u okviru vrata. Nemo je pružio Kaneli prsten na ispruženoj desnoj ruci. Šef policije, za glavu niži od kardinala, nije mogao drugačije nego da nagovesti poljubac prstena kardinala. Kanela koji je bio poznat po svom kritičnom stavu prema kuriji je smatrao ovo ljubljenje prstena prilično blesavim. No, pošto je bio u zvaničnoj poseti, nije mogao da dopusti sebi raspravu. Širokim pokretom ruke kojim je opisao celu prijemnu sobu, Kanela je postavio Gonzagi direktno pitanje: „Da li je ovo takoreći radna soba Đankarla Sofičija, vašeg sekretara?” „Šta je sa Sofičijem? Da li imate neki znak života s njegove strane?” pitao je kardinal ljutito. Kanela je napravio tužan izraz lica kao neki loš glumac kojem ne prihvataju ulogu. Odgovorio je: „Monsinjor Sofiči je mrtav. Žao mi je, ekselencijo.” Uz to se poklonio očigledno protivno svojoj volji. „Ubijen je,” šištao je Gonzaga. Glas mu je pre bio pun besa, nego žalosti. „Gde su ga pronašli?” „Odgovor će vas verovatno iznenaditi. Monsinjor je poginuo u saobraćaj noj nesreći u Nemačkoj ...” Kartela je otvorio aktovku i izvadio faks. ,,U blizini jedne tvrđave na Rajni. Tvrđava se zove Lajentels.” Gonzaga se spustio na stolicu i pokazao prstom da i Kanela treba da sedne. Šef policije je odmeravao svaki pokret na Gonzaginom licu. Video je šta se odvija u njemu. Izgledao je iznenađeno, ali nikako potrešeno. Čak ni mesto na kom je Sofiči umro nije pobuđivalo pitanja u njemu. „Da li imate neko objašnjenje šta je monsinjor tražio u ...” čitao je sa papira u ruci, „tvrđavi Lajenfels?” Gonzaga je postao nesiguran. „Monsinjor Sofiči je bio na službenom putu,” odgovorio je naposletku. „Tvrđavi kraj Rajne?” „Šta se to vas tiče?” uzvratio mu je Gonzaga drsko. „Tvrđava Lajenfels,”

lagao je, „je sedište jednog hrišćanskog bratstva koje rimska kurija podržava. Braća u Hristu rade na jednom naučnoistraživačkom radu za crkvu.” Kanela je klimnuo glavom kao da mu je taj odgovor dovoljan. „Onda je valjda i razjašnjeno zašto je Sofiči bio na putu vašim službenim kolima, ekselencijo.” „Mojim službenim kolima? To vozilo je odavno već nestalo!” Gonzaga je izgledao potreseno. Naprosto se izbrbljao, ipak je pokušao da izokola ispravi grešku time što je rekao: „Ako bolje razmislim, prisećam se da me je sekretar zamolio da koristi moj ‘mercedes’. Da, sada se jasno sećam!” Zapravo se očajnički trudio da sredi misli pod kojim okolnostima je Sofiči sa njegovim službenim ‘mercedesom’ koji je nestao od kada je otet stigao do tvrđave Lajenfels. Kada je ugledao Kanelin upitni pogled ka njemu, zbunio se. „Naš odnos, morate znati, nije bio najbolji,” dodao je. „Đankarlo je ponekad radio na svoju ruku. Drugim rečim leva ponekad nije znala šta desna radi.” „Shvatam,” odgovorio je Kanela, iako nije imao blage predstave šta se tu zbivalo. „Onda sigurno imate objašnjnje i zbog čega su na vaš službeni ‘mercedes’stavljene lažne nemačke tablice.” „Lažne tablice? To je nemoguće!” „Ekselencijo, zar mislite da su naše nemačke kolege izmislile ovu priču kako bi se pravili važni?” Kanelino okruglo lice se zacrvenelo. Vidno uzrujan kopao je po aktovki i izvadio providnu foliju sa nečim spaljenim što se lako moglo prepoznati kao ostaci pasoša. ,,I naravno ne znate ni zbog čega je vaš sekretar imao ovaj pasoš pri sebi. Glasi na ime Frederik Gare, onog Garea koji je pre nekoliko dana plutao mrtav Fontani di Treve. Ekselencijo, mislim da bi trebalo da odustanete od vašeg stava blokade i ispljunete istinu!” Na to je kardinal počeo da besni: „Zar sam ja čuvar svog sekretara?” Sofiči, razmišljao je, bi sigurno propratio njegov iskaz ukazom na citat: Prva knjiga Mojsijeva, 4. Poglavlje. Stoga je Gonzaga bio još više zapanjen kada je šef policije propratio to tim citatom i nastavio: „Čuj, krv tvog brata me doziva iz zemlje!” Kardinal je upravo hteo da oda priznanje Kaneli za njegovo poznavanje Biblije kada mu je do svesti doprlo značenje tog citata. „Dakle, vi verujete,” pitao je oprezno, „da je Soft skončao nasilnom smrću? Da li ste upoznati sa pojedinostima nesreće?” Kanela mu nije odgovorio i udubio se u još jedan list aktovke.

„Trenutak,” rekao je kada je primetio Gonzagino nestrpljenje. A onda je odgovorio: „Izveštaj o saobraćajnoj nesreći naših nemačkih kolega se zasniva na dva podatka. S jedne strane na iskaz jednog člana bratstva koji boravi u tvrđavi Lajenfels. Taj čovek kaže da je sa tornja kapije video kada se kola zaustavila na strmom delu puta i odjednom krenula da se kotrljaju unazad sve dok se nisu prevrnula i u plamenu se slupala u šumi. Sa druge su kriminalistička ispitivanja pokapaza da kočnice vozila nisu radile. Da li je neka manipulacija uzrokovala nesreću nije do sada razjašnjeno. Olupina je skoro potpuno sagorela.” Još dok je Kanela objašnjavao slučaj na Gonzaginom stolu je zazujao telefon. Na drugom kraju se javio Bit Keler, šef obezbeđenja Vatikana i vođa švajcarske garde, grupe vojnika koja od Julija II bdi nad sudbinom Pape i bezbednošću Vatikana. Keler, utrenirani dvometraš sa nauljenom crnom kosom i izgledom Arnolda Svarcenegera, je obično izgledao opušteno poput čoveka kojeg ništa na svetu ne može potresti. Ali danas je delovao prilično uznemireno. „Ekselencijo,” počeo je bez uvoda, „moram hitno da razgovaram sa vama. Molim vas!” Gonzaga nikada za sedam godina u kojima je imao posla sa Kelerom nije video ovog gardistu tako uznemirenog. „Zar nećete da mi kažete o čemu se radi?” prekorio je kardinal šefa obezbeđenja. ,,Reč je o onom čoveku sa spaljenim licem koji je pronađen mrtav u Fontani di Trevi. Sigurno ste videli njegovu sliku u novinama. Njegovo ime je navodno...” Bit Keler je zaćutao. „Frederiko Gare,” priskočio mu je Gonzaga u pomoć. „Da, mislim da se tako zvao. Taj čovek se pojavljuje na našoj kameri za nadzor.” „Bogalj sa licem u opekotinama? Gospodine Keler, dođite odmah!” Gonzaga je spustio slušalicu. „Izvinite što sam slušao,” umešao se Kanela, „da li ste rekli Frederiko Gare? Onaj Gare koji ...” „Upravo taj! Moj šef obezbeđenja javlja da ga je prepoznao na jednoj od kamera za nadzor. Keler je već krenuo ovamo.” Šef policije je strpao dokumenta u crnu aktovku. Na kraju je rekao: „Ekselencijo, da li biste mi dozvolili da bacim pogled na snimak? Možda bi to moglo biti od pomoći policiji Rima.”

„Nemam ništa protiv,” odgovorio je kardinal uz lukav osmeh. „Recimo to ovako: ruka ruku mije.” Istog trena je ušao šef obezbeđenja. Bit Keler je nosio laptop ispod miške. Šefa policije je znao sa različitih instruktaža na kojima su često pregovarali na istom nivou, Kanela kao šef policije i Keler kao šef obezbeđenja crkvene države. Prisustvu šefa policije mu je svakako dobro došlo. Nakon napada na Mikelanđelovu „Pietu” devedesetih godina mere bezbednosti u Vatikanu su pooštrene. Uz to je došao i video nadzor svih ugroženih objekata u vatikanskim muzejima i crkvi Sv. Petra. Uz poslednju reč tehnike je na DVD-u čuvan svakih deset sekundi po jedan snimak sa osamnaest različitih kamera. Koliko je tih kamera za nadzor bilo u Vatikanu je bilo poznato samo nekolicini koji su se bavili bezbednošću, a među njima su bili Gonzaga i Keler. Bez daljih informacija Keler je uključio laptop. Na monitoru je bila Mikelanđelova „Pieta”. Ispred nje grupa turista sa gospođom koja ih je vodila. Gonzaga i Kanela su suzili oči i pratili skakutave slike koje su letele pred njima. „Tamo!” uzviknuo je Keler odjednom i zamrzao sliku. Na desnom obodu se pojavio lik muškarca. Njegovo unakaženo lice se jasno raspoznavalo. Bez sumnje: Frederiko Gare, lice sa opekotinama. Keler je pustio mašinu da radi. Na monitoru se lice sa opekotinama okretalo na sve strane. Verovarno da proveri da ga ne posmatraju. A onda se približio nekom nepoznatom sa kim je očigledno imao dogovoren sastanak na tom mestu. „Sinjori, da li poznajete ovog čoveka?” „Ne,” odgovorili su Gonzaga i Kanela kao u jedan glas. „Ali čovek sa spaljenim licem,” nastavio je kardinal, „je bez sumnje taj Frederiko Gare čiji je leš pronađen u Fontani di Trevi.” „Trenutak,” prekinuo ga je Kanela i izvukao čađavi pasoš iz aktovke. Dok je držao jako načetu fotografiju u pasošu pored monitora rekao je sa izvesnom rezervom. „Moguće je da ste u pravu, ekselencijo. Što se mene tiče, ja imam poneku sumnju. A ako smem da dozvolim sebi pitanje, odakle vam ta sigurnost da identifikujete ovog čoveka kao Frederika Garea. Vi ga uopšte ne poznajete.” „Naravno da ne,” odgovorio je Gonzaga, „živog ga nikada nisam video...” „Rekli ste to sa čudnom primesom u glasu!” „Dakle,” kardinal se zakašljao zbunjeno, „na ovom mestu bi verovatno

trebalo da dam objašnjenje: kada su novine prvi put izvestile o nepoznatom lešu u vodi, pomislio sam najpre da se radi o mom ličnom sekretaru Đankarlu Sofičiju. Bio je nestao pre nekoliko dana, kao da ga je zemlja progutala. Odvezao sam se u patologiju univerzitetske klinike i naslutio najgore. Ali leš koji mi je patolog pokazao nije bio Sofiči. Bio je to ovaj čovek!” Gonzaga je lupkao kažiprstom snažno po monitoru. ,,A odakle znate njegovo ime?” Kanela je odmeravao kardinala sa strane. „Njegovo ime? Zar sam stvarno rekao njegovo ime?” Gonzaga je krenuo da muca. „Ah, da, sećam se. Jedan ili dva dana nakon prvih vesti je ‘Mesađero’ objavio da je čovek iz Fontane di Trevi identifikovan, da se radi o jednom već dugo poznatom profesionalnom kriminalcu po imenu Frederiko Gare. Da, tako je bilo.” Keler, šef obezbeđenja, je slušao ćutke, ali sa velikim interesovanjem. Ono što je Gonzaga pričao mu je bila novina. Zašto kardinal nije prijavio nestanak njegovog sekretara? „Smem li sada da vam pustim dalje video snimke?” pitao je naposletku. „Ima još?” „Svakako, ekselencijo. A ovi snimci mi deluju u izvesnom smislu zagonetno. Napravljeni su drugom kamerom i iz drugog ugla.” „Dajte više da vidimo!” rekao je Kanela uzbuđeno. Nakon jednog klika su se na ekranu pojavila ista ona dvojica muškaraca, u srednjem brodu crkve Sv. Petra, sada snimljeni iskosa, odozgo tako da su njihova lica, čak i mimika, mogli jasno da se raspoznaju. Kao da su žustro razgovarali. A pri tome je lice sa opekotinama svaki čas gledao unaokolo. Gonzaga i Kanela su stajali naslonjeni o sto i pratili snimak kada je kardinal odjednom zastao kao da ga je grom pogodio. Kanela koji nije imao objašnjenja za ono što se dešavalo na ekranu je odmeravao kardinala nepoverljivo. Ovaj je krutim pogledom pratio scenu u kojoj lice sa opekotinama vadi celofansku vrećicu iz sakoa i drži je pred nosom nepoznatog. Izgledalo je kao da je ovaj hteo da uzme vrećicu, ali pre nego što uspeo, unakaženi je ponovo sklonio u džep u treptaju oka. Keler je zaustavio snimak. Gonzaga nije imao nikakvih sumnji u vezi sa onim što se upravo zbivalo pred njegovim očima. I te kako se sećao leta iz Frankfurta za Milano, kada ga je putnik na sedištu pored iznenada oslovio i ponudio mu baš ovu celofansku

vreću sa sićušnim parčetom plaštanice Isusa iz Nazareta na prodaju. Opekotinama obeleženi je tačno znao vrednost tog komada tkanine. A koji je značaj imao, to je kardinalu u međuvremenu postalo jasno. Ali, ko je bio nepoznati pored lica sa opekotinama? Stasit čovek u najboljim godinama? Teško je zamisliti da je on bio umešan u nekakve kriminalne poslove ili da je član Fideles Fidei Flagrantes. No, ako nije ni jedno, ni drugo - zašlo je zainteresovan za ovaj komadić platna? „Ekselencijo, šta vam je, ekselencijo.” Kao iz velike daljine je Gonzaga čuo uporan glas švajcarskog gardiste: „Imate li objašnjenje za ponašanje ove dvojice?” Gonzaga je mucao zbunjeno kao da ga je Keler uhvatio u grehu kojim krši šestu zapovest: „Zar nije naš Gospod Isus sam isterao lopove iz hrama? Sramota je ovo. Sada se više dileri ne zaustavljaju ni pred kapijama Sv. Petra.” „Mislite, dakle,” ubacio se Kanela, „da su kamere ovde zabeležile dogovor o kupovini heroina ili nešto slično?” „To bi se moglo pretpostaviti, zar ne?” Šef obezbeđenja je gledao kardinala u neverici. „To bi značilo da đavo tera svoje i pod kupolom Sv. Petra.” „Slučaj za odeljenje za narkotike,” primetio je Kanela lakonski i dodao ironično: „Zašto bi se talas droge zaustavio pred zidinama Vatikana?” Na to je kardinal skočio: „To je jednostavno jedan zloban napad na integritet Vatikana i crkve. Vaša primedba je čist bezobrazluk i dokaz da đavo čak i u najvišim službama države tera svoje. Primite po mogućstvu k znanju: u Vatikanu nema nikakvih droga. Svevišnji neka nas sačuva i sakloni te đavolje tvari!” Na te reči je kardinalu pukao glas. Pri tome je bacio pogled ka svom šefu obezbeđenja Bitu Keleru tražeći pomoć, kao da kaže: Podržite me više! Ali Keler je ćutao. Umesto toga je pritisnuo dugme na uređaju za puštanje i ponovio snimak. „Ovde,” rekao je i pokazao na moniror, „vidimo još jednu scenu koja ostavlja otvorena pitanja. Lice sa opekotinama daje nepoznatom tri slike - barem sam u prvi mah mislio da su fotografije. Nakon što sam nekoliko puta pregledao scenu došao sam pak do zaključka da bi moglo da se radi o negativima ili rendgenskim snimcima. Ovde, vidite, nepoznati stavlja folije jednu preko druge i drži ih spram svetla!”

,,U pravu ste!” uzviknuo je Kanela uzbuđeno. U šali je dodao: „Ako vam nekada zatreba nov posao, pozovite me!” ,,U redu,” odgovorio je Keler ležerno. „Ali to nije sve. Ovaj snimak pokazuje kako čovek sa opekotinama na licu svom sagovorniku pokazuje obe ruke sa ispruženim prstima kao da time naglašava broj deset. Na sledećoj slici vidimo lice sa opekotinama u sličnom stavu i još uvek sa raširenim prstima obe ruke. Prvi i drugi snimak su napravljeni u razmaku od tačno deset sekundi.” Gonzaga se zbunio. „Šta hoćete da kažete time, Keler?” Šef obezbeđenja je zaustavio sliku. A onda je rekao: „Pogledajte na sekundaru vaših satova.” Kardinal i šef policije su se pogledali ne shvatajući. Naposletku su uradili kako im je rekao. Ovaj je raširio prste obe ruke i izveo podlakticama jedan pokret deset puta kao da hoće da natera kola koja mu dolaze u susret da uspore. „Koliko je to trajalo?” pitao je. Kanela je slutio na šta cilja. „Tačno deset sekundi,” odgovorio je. „Tačno je deset sekundi između ova dva snimka. Deset puta isti pokret - daje sto. A sada posmatrajte usne lica u opekotinama!” „Drži usne stisnute, kao da hoće nešto da sakrije,” umeša se Gonzaga. „Moguće, ali ne i verovatno, jer njih dvojica upravo pregovaraju o nečemu.” „‘Mile’ - hiljadu!” ubacio je Kanela u debatu. „Tip drži stisnute usne kao da oblikuje reč ‘mila’. Ako se dovede u vezu sa pokretima ruku moguće je zaključiti da lice sa opekotinama traži sto hiljada od nepoznatog!” „Dolara?” uzviknuo je kardinal uznemireno. Kanela je odmahnuo rukom. „Dolara ili evra, zar je bitno. U svakom slučaju značajnu sumu. A time se postavlja pitanje ko je spreman da plati toliko za nešto, ako ne trgovac drogom koji radi u velikom stilu?” Keler se pravio kao da ne primećuje Gonzaginu uznemirenost i da mu desna ruka drhti. Kao šef obezbeđenja Vatikana znao je da država Vatikan ima poseban starus, ali da je u ostalom bio država kao i svaka druga, sa dobrim i lošim i pripadnicima kako jedne, tako i druge strane. Nije samo jednom Keler morao da izlazi na kraj sa samovoljnim aktivnostima kardinala državnog sekretara, i ne po prvi put ga je Gonzagino ponašanje donekle zbunjivalo.

Naposletku je kardinal državni sekretar bio njegov najviši nadređeni, ako se izuzme zastupnik Boga na zemlji. Ovaj, pak, se nikada nije spuštao u nizine vatikanske službe obezbeđenja. Pre je zastupao mišljenje da Gospod Bog drži svoje ruke zaštitnički nad Papama. Pri tome je istorija dokazivala suprotno. Otrov, bodeži i gole ruke su neretko donosile kraj jedne papske ere. Šta je, međutim, Gonzaga znao da su ga ti video snimci toliko uznemirili? I Kaneli nije promaklo čudno ponašanje kardinala. Gledao ga je sa strane i postavio pitanje: „Gospodine kardinale, da li je moguće da ste nam nešto prećutali...” „Ili da barem imate neku predstavu o tome šta se zbiva ovde na ekranu?” upao mu je Keler u reč. Gonzaga je obrisao vlažno čelo i grabio vazduh. „Da li je ovo saslušanje?” vikao je ljutito i udario rukom o sto. „Ekselencijo!” odgovorio je Keler. „Izvinite ako tako deluje. Ali ovaj događaj je suviše bitan i osim toga suviše zagonetan da ne bi i neka naizgled sporedna informacija mogla da bude od koristi. I sami znate da čak ni opasnost od terorističkog napada nije moguće isključiti u ovim nesigurnim vremenima. Zbog toga ću ponoviti svoje pitanje: Da li imate neku predstavu...” „Neee!” urlao je Gonzaga. „Lice sa opekotinama znam samo sa patologije, a ovog drugog nisam nikada video. A sada me ostavite na miru!” Kardinal je pritisnuo vrhove prstiju obe ruke na slepoočnice i glave crvene kao rak stenjao je: „Moji živci! Moji živci!” Keler je sklopio laptop i zaglavio ga ispod miške. Kanela je nagovestio naklon i rekao: „Moje saučešće zbog smrti vašeg sekretara Sofičija!” I Keler je klimnu glavom pomalo nespretno. Zajedno su napustili kancelariju kardinala. Te noći kardinal Filipo Gonzaga nije imao sna. Gonjen slutnjom da je ćutanjem postao sumnjiv šefu policije ustajao je svaki čas, prilazio prozoru i gledao na jarko osvetljeni trg Sv. Petra. Još uvek je bilo mračno kada je je ujutro zaspao nakratko i zaronio u noćne more. Gonzaga je sanjao da trči nag duž beskrajnog hodnika u kojem se sa obe strane sa plafona njišu svinjske polutke. Kada je bolje pogledao pokazalo se da su te polutke svezana ženska tela sa oblim grudima i golim stidnicama. Svi pokušaji da se prekrsti i time prekine đavoljske pojave su propali, jer su mu ruke visile pored tela, teške kao olovo. A kad se osvrnuo, prepoznao je tuštu i tma biskupa i kardinala, časnih sestaia i monsinjora u slikovitim odeždama,

naoružanih mačevima poput anđela osvete. Počeo je da trči kako bi umakao svojim progoniteljima. Ali ovi su bili sve bliže i bliže. Prvi je već zamahnuo mačem i udario kako bi ga prepolovio. Na to se Gonzaga probudio, okupan u znoju i drhteći celim telom.

Poglavlje 49 Embraer regionalni mlažnjak je sleteo sa zakašnjenjem od devedeset minuta na aerodrom u Minhenu. Let „Alitalia” AZ 0432 je inače dobro protekao. Malberg je dremao u avionu pošto je ostale putnike, koliko mu je to vidno polje dopuštalo, do tančina odmerio i procenio ih kao bezopasne. Zar je bilo čudno što je još uvek patio od neke vrste manije gonjenja? Polako će morati da se navikne na to da ga više ne traže po osnovu naloga za hapšenje. Pozdravili su ga sitna kiša i jaki naleti vetra koji je šamarao vlažno jesenje lišće preko trotoara kada je ispred hale dolazaka terminala ušao u taksi. U stan u Minhen-Grinvaldu nije ušao više od dva meseca, ali se ipak odlučio da prvo ode u antikvarnicu u Ludvigštrase. Nikada do sada od kada je vodio antikvarnicu nije bio toliko odsutan. U svakom slučaju je mogao da ima poverenja u gospođicu Klajnlajn. Činjenica je da su Malbergove sumnje bile neosnovane. Promet poslednja dva meseca je čak, nasuprot uobičajenom toku događaja po kome letnji meseci donose manje posla, porastao. Bilo je vreme, žalila se gospođica Klajnlajn da Malberg obavi nove kupovine. A tržište inkunabula i skupocenih knjiga je bilo kao pometeno od kada su špekulanti otkrili staru hartiju - kako su u šali imali običaj da kažu - kao investiciju. Doduše, bilo je ponuda, ali najčešće samo dela niže, u najboljem slučaju srednje kategorije i to u stanju koje teško da je dopuštalo vrhunske cene. Zadubljen u poslovne knjige Malberg je primio poziv iz Rima. „Lukas, ti li si?” Bio je to Barbijeri. „Čudilo bi me da si me dva dana ostavio na miru,” režao je Malberg u telefon. „Dakle, šta je bilo?” „Došlo je do nove situacije. Stvarno jedna blesava priča!” „O čemu to govoriš? Zar ne možeš da se izraziš malo jasnije?” Pauza. Lukas je čuo Đakopa kako frkće i zvučalo je kao da je besan. Na kraju je izbacio ljutito: „Zašto mi nisi rekao da si se sreo sa tim čovekom sa unakaženim licem nekoliko dana pre nego što je njegov leš krenuo da pluta u Fontani di Trevi?” „Dakle - mislio sam da to ne igra nikakvu ulogu. Čovek je umro pre nego što sam uspeo ponovo da se sretnem s njim. Zašto?”

„Po Rimu kruže slike koje te prikazuju u prisnom razgovoru u četiri oka sa tim ružnim likom!” „Ne pričaj gluposti! Šta se dešava?” „To ću ti reći. Usrano je već kada se upuštaš sa kriminalcem poznatim policiji. Ali to što si se sa njim našao baš u crkvi Sv. Petra nije baš potvrda inteligencije. Javna je tajna da svaki ćošak te najpoznatije građevine u svetu nadgledaju video kamere. A služba bezbednosti Vatikana nije za potcenjivanje. U svakom slučaju su prilikom poređenja snimaka otkrili slike tog lica sa opekotinama i predali dalje policiji Rima. Na žalost su na slikama prepoznali i izvesnog Lukasa Malberga...” Kao da se oduzeo. Nakon nekog vremena u kom su obojica ćutali, promucao je: „Reci da to nije istina!” „To jeste istina!” „A odakle ti znaš sve to?” „Još uvek imam najbolje odnose sa policijom. Slike sam video svojim očima. Uopšte nisi loše ispao.” „Stvarno mi nije sada do šale!” „Ne, ozbiljno: ne bi me čudilo ako bi te pre ili kasnije doveli u vezu sa ubistvom lica sa opekotinama.” „Ali to je suludo!” „Čitav život je sulud. Trenutno ne moraš da se brineš, jer vlasti još uvek tapkaju u mestu po pitanju navodnog saučesnika.” „Slaba uteha,” odgovorio je Malberg. A Barbijeri je dodao umirujući ga: „Samo sam hteo da te upozorim. Kada se vraćaš u Rim? Vraćaš se, zar ne?” „Da, naravno. Let nazad je rezervisan za prekosutra. ‘Alitalia’ AZ 0433. Stiže u devet i dvadeset i pet. Možda se nađe neka verna duša koja će me pokupiti. Šta si, inače, mislio sa tim: budi oprezan?” „Nikakvo ponašanje koje pada u oči pred kamerama za nadzor na aerodromima i javnim mestima. I pazi na crvenom i vodi računa o ograničenju brzine, jer tu seva. Takve slike su već mnogima koji su smatrali da su bezbedni donele velike brige. A što se tiče verne duše, ona stoji pored mene.” Bio je srećan i laknulo mu je kada je čuo Katarinin glas. Skoro pobožno je slušao njene reči, a da nije čuo šta govori. Video je pred sobom, njene tamne oči i u mislima je pustio da mu ruke klize preko njenog tela. „Sve će se razjasniti,” čuo je kako kaže i nakon duže pauze: „Slušaš li me

uopšte?” „Da, da,” zamucao je zbunjeno. „Ja, ja samo uživam u sećanjima.” Shvatila je na šta misli. Uz blagi podsmeh u glasu rekla je: „Zar ne možeš da misliš i na nešto drugo?” „Ne,” odgovorio je brzo. ,,I ne želim.” Duboko je udahnuo, kao da se bori sam sa sobom da se vrati u stvarnost. „Čula si šta je Barbijeri rekao.” „Da.” ,,I ja imam vesti,” dodao je. „Ne oteži!” „Marlena je imala sestru. Zove se Liana, stjuardesa je i živi u Frankfurtu. Možda ona zna više o tajnom životu svoje sestre. U svakom slučaju se ne nadam previše. Marlena nikada nije pomenula da ima mlađu sestru. Čini mi se da nisu bile u najboljim odnosima.” ,,A odakle ti znaš za nju?” „Na aerodromu ‘Fjumićino’ sam sreo Maksa Sidoua, školskog druga. On je pilot i zna Lianu Amer.” „Zašto je jednostavno ne nazoveš? Možda ipak zna nešto ili zna nekog koji bi mogao dalje da nam pomogne.” „Da, možda.” „Dakle. Vidimo se prekosutra. I ne pravi gluposti, Ljubim te.” I pre nego je stigao da odgovori, spustila je slušalicu. „Da li je sve u redu?” gospođica Klajnlajn je prišla Malbergu. Iz prodajnog dela je posmatrala kako nekoliko minuta gleda odsutno ispred sebe. „Samo sam razmišljao. To mora da je dozvoljeno. Ali, ako biste bili voljni, pronađite mi jedan broj telefona.” Uzeo cedulju i nažvrljao: Liana Amer, Frankfurt/Majna. „Nazovite informacije, a možda ćete imati sreće na internetu.” „Biće učinjeno, šefe,” odgovorila je gospođica Klajnlajn sa nepogrešivom ironijom u glasu. Nije volela kada joj je naređivap. Dok se Malberg bavio nakupljenom poštom, mučila je misao kako da se skine sa sebe sumnju da je na neki način umešan u ubistvo lica sa opekotinama. I što je duže o tome razmišljao, to mu je bilo jasnije da neće biti lako da objasni svoje postupke, niti razlog svoje istrage. Kakve je to rizike nosilo sa sobom saznao je u proteklim nedeljama. Bez sumnje je Barbijeri bio u pravu kada mu je savetovao da se ponaša što je moguće neupadljivije. Gospođica Klajnlajn mu je bez reči gurnula cedulju preko stola koju joj je

pre tri minuta dao. „Kako ste dobili broj tako brzo?” pitao je - više iz ljubaznosti. „Tako što sam išla putem koji je otvoren svakom korisniku telefona po plaćanju naknade: nazvala sam službu obaveštenja!” odgovorila je jetko. Držao je cedulju obema rukama i zurio u broj. Niti je znao Lianu Amer, niti je imao pojma u kakvom su odnosu bile setre. U svakom slučaju morao je da izbegne da Liana unapred postavi gard i odbije bilo kakvu dalju informaciju. Ali kako to da spreči? Da li je uopšte znala da je Marlena umrla? Zamišljeno je vrteo cedulju među prstima. A onda je zgrabio slušalicu i okrenuo broj. Nakon što je zvonilo nekoliko puta zakrčala je veza i čuo se ženski glas sa sekretarice: „Ovde je broj Liane Amer. Na žalost trenutno nisam kod kuće, jet sam na letu za Madrid, Rim, Atinu ili Kairo. Ako imate nešto važno da mi saopštite, obratite se bez ustručavanja mojoj u gotovini plaćenoj sekretarici. U suprotnom ćutite zauvek. Molim da ostavite poruku nakon zvižduka.” Kao začaran slušao je signal. Nije bio spreman na uključivanje sekretarice. Kako, proletelo mu je kroz glavu, da se ponaša? Da li da spusti slušalicu? Ako navede razlog svog poziva, Liana Amer bi imala priliku da razmisli hoće li da razgovara o sestri. Za slučaj da još uvek nije dobila obaveštenje o Marleninoj smrti, zadovoljiće se nagoveštajem. „Ja sam školski drug vaše sestre Marlene. Sigurno ste već upoznati s tim šta joj se dogodilo i bio bih vam zahvalan ako bi mogli kratko da razgovaramo telefonom. Daću sebi tu slobodu da vas još jednom kontaktitam.” S olakšanjem je spustio slušalicu. *** Pao je već mrak kada je izašao iz antikvarnice u Ludvigštrase u Minhenu kako bi krenuo u Grinvald, predgrađe u južnom delu, sa luksuznim vilama i stanovima i najvećom stopom provala u gradu. Pre deset godina je kupio stan ovde, u vreme kada se takva nekretnina u ovom kraju još mogla platiti. Nekako preko volje, što nije umeo da objasni, je ušao u svoj stan. Odbojnost je pojačao zagušljiv vazduh koji ga je zapuhnuo kada je otvorio vrata. Pre deset nedelja, usred divnog leta, je napustio taj stan opremljen skupocenim antikvitetnim nameštajem. Sada je bila jesen i vreme sve samo ne prijatno.

Otvorio je širom sve prozore. A onda je skinuo sako, okačio ga u garderobi, spustio se na kauč, čudovište od crven smeđe engleske kože i prekrstio ruke ispod glave. Razmišljao je i pri tom počeo da sumnja da li je izabrao pravi put po pitanju poziva Marleninoj sestri Liani. Možda bi bilo bolje da je potražio lično i bez upozorenja. U tom slučaju teško da bi mogla da ga odbije. A onda mu se oglasio mobilni. Malberg je očekivao poziv od Katarine, ali umesto prijatnog „Halo!” čuo je tamni, ledeni glas: „Malberg, vi ste?” „Da,” odgovorio je zapanjen. „A ko ste vi?” „To nije bitno,” dobio je kao odgovor. „Slušajte, ako ne smatrate da je bitno da pomenete svoj ime,” počeo je ljutito, ali nije mogao da završi rečenicu. „Marlena je mrtva,” prekinuo ga je nepoznati. „Zašto njuškate po njenom ličnom životu? Ostavite pre svega Lianu van toga!” „Ali Marlena je ubijena! Ko god da ste, gospodine Nepoznati, ako vam je stalo do Marlene ili njene sestre, onda morate biti zainteresovani za razotkrivanje tog zločina!” Tu je došlo do pauze koja je trajala beskonačno. „Halo?” pritisnuo je slušalicu uz uvo. Ali je čuo samo daleko šuštanje. Upravo je hteo da prekine vezu kada je tamni ledeni glas ponovo počeo da govori. „Malberg, ovo je ozbiljno upozorenje! Drugog neće biti. Postajete polako napadni. Setite se Đankarla Sofičija, sekretara kardinala Filipa Gonzage!” krčanje, šuštanje, a onda se veza prekinula. Ustao je. Osećao se kao da ga je neko izribao. Poziv nepoznatog je pokrenuo nove zagonetke: Ko je bio taj čovek? Odakle je znao njegov broj mobilnog i ime? Kako je znao da je zvao Lianu Amer? Šta je trebalo da znači napomena o sekretaru Gonzagi? Bilo je hladno i Malberg je počeo da drhti. Zamišljeno je zatvorio prozore i pogledao kroz zamrljane prozore na ulicu mokru od kiše. Bila je pusta u ovo vreme. Kako bi rashladio čelo iza kog su misli ključale, naslonio je glavu o vlažno staklo prozora. Sklopio je oči. Negledanje mu je prijalo. Tama pokreće tok misli. Ali ove noći je sve izgledalo uzaludno. Ispred kuće su se zaustavila kola. Otvorio je oči, odmakao se korak od

prozora izvan snopa svetlosti koji je ulično svetlo slalo nagore. Jedan muškarac je izašao iz kola i nestao u kući preko puta. Ubrzo su se na drugom spratu upalila svetla, tačno u visini njegovog stana. Uplašen, bacio se na prekidač i ugasio svetlo. A onda je ponovo prišao prozoru. U stanu preko puta je takođe ugašeno svetlo. Srce je krenulo da mu lupa kao da je pretrčao kilometar. Zurio je pravo u fasadu zgrade preko. Nije se usuđivao ni da spusti roletne. Zašto nije uvukao nepoznatog sagovornika u razgovor? Zašto se ponašao kao smušeni osnovac? Iz kuće preko puta je muškarac od malopre ponovo izašao na ulicu, otišao do svojih kola i odvezao se dalje. U situacijama koje su prenaporne za um - prošlo mu je kroz glavu - čak i mačka postaje tigar. Grabio je vazduh. A onda ga je ponovo mobilni trgao iz misli. Najpre nije hteo da se javi. Ali kada nije hteo da prestane da zvoni, javio se oklevajući, ne pominjući svoje ime: „Da?” „Prokletstvo, gde si ti?” čuo je Katarinu. Njen glas je bio kao spasenje. „Bogu hvala!” rekao je tiho. „Kako - Bogu hvala?” pitala je. „Ništa nisam rekla. Je li sve u redu kod tebe?” Počeo je da muca: „Da, odnosno ne. Upravo sam dobio jedan čudan poziv.” „Od koga?” „To bih i sam voleo da znam. Muškarac je imao dubok, leden glas. I kada sam ga pitao nije hteo da kaže ime.” ,,A šta je hteo?” „Da prestanem da njuškam po Marleninom životu. A pre svega treba da se klonim njene sestre. A onda je rekao nešto čudno: trebalo bi da se setim sekretara kardinala Gonzage. Zaboravio sam mu ime.” „Monsinjor Đankarlo Sofiči?” „Da, mislim da se tako zove.” Usledilo je dugo ćutanje. Nakon nekog vremena on je počeo: „Katarina, zašto ćutiš? Šta je bilo?” „Bojim se za tebe,” odgovorila je naposletku. „Bojiš se?” trudio se da ostane smiren. „Zašto?” „Zar ne čitaš novine?” „Na žalost, ne! Do sada nisam imao vremena za to.” „Italijanske novine su izvestile o tragičnoj smrti sekretara kardinala

Gonzage.” „Šta je tako tragično u tome?” „Doživeo je saobraćajnu nesreću na putu na brdu koji vodi ka jednoj tvrđavi na Rajni - tvrđava Lajenfels. Da li znaš za nju?” „Nikada čuo. Ima puno starih tvrđava na Rajni.” „Priča je vrlo misteriozna. Sofiči je izgoreo u svojim kolima. A to je bio službeni ‘mercedes’ kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage. Kola su nestala nekoliko dana pre toga u Rimu. U trenutku nesreće su imala falsifikovanc nemačke tablice.” „Čudno,” primetio je, „stvarno čudno!” Pravio se opušten kako je ne bi još više uznemirio. U stvarnosti mu je stalno kroz glavu prolazila pretnja nepoznatog: Setite se Sofičija! Odjednom je shvatio šta je nepoznati hteo da mu kaže. Setite se Sofičija! - To je bila pretnja smrću. A zar to nije bio dokaz za to da navodna nesreća monsinjora nije bila nikakva nesreća, već ubistvo predstavljeno kao nesreća? ,,U jednom od izveštaja o Sofičijevoj misterioznoj smrti,” nastavila je Katarina, „sam primetila fotografiju te tvrđave na Rajni. A sada se drži: na fotografiji postoji detalj koji ukazuje na smrt Marlene Amer.” „To zvuči bizarno.” „I jeste. U tvrđavi naime boravi jedno čudno bratstvo koje raspolaže sa puno novca i još više znanja.” „Ali koja je veza sa Marlenom?” Ćutala je. „Halo?” pitao je. „Halo?” Veza se prekinula. Primetio je kako mu srce jače lupa. Pokušao je da je pozove, ali nije mogao da je dobije. To je bilo stvarno čudno. A onda je čuo zvuk za poruku. Poslala mu je sms. „Uzimam prvi let za Minhen. Sačekaj me molim te na aerodromu. Volim te, K.” Spustio se u ogromnu fotelju sa visokim naslonom koji mu je služio za udobno sedenje kada je uzimao pod lupu blago ljubitelja knjiga. Ali o tome se trenutno nije moglo razmišljati. Nervozno je zabacio glavu i zurio u plafon. Katarinine reči nisu bile pogodne da ga ohrabre. Jače no ikada ranije je osećao koliko mu je potrebna, koliko se navikao na nju. Najradije bi legao da spava, ali je bio suviše nemiran. Odjednom je skočio. Iz fioke baroknog sekretara je iskopao ključeve svog „jaguara XJ”. Kao i baterijsku lampu. A onda je obukao kožnu jaknu i krenuo u podzemnu garažu.

Limuzina bordo boje je stajala tu kao što je ostavio, fina, elegantna i kapriciozna među svim tim limuzinama marke ,,mercedes” i „audi” i kupeima „poršea.” Malo prašnjava, naravno, ali to se i dalo očekivati nakon što je stajala deset nedelja. Poput psa tragača se približavao svojim kolima. I mada su jake sijalice podzemne garaže pružale dovoljno svetla, upalio je baterijsku lampu i uperio je u unutrašnjost kola: ništa, barem ništa što bi mu bilo sumnjivo. Sa strane vozača je klekao na zeleno premazani beronski pod i osvetlio ispod „jaguara”. Nikada još nije video svoja kola odozdo. U svetlosti baterijske lampe je odmerio svaki detalj. No, slabo se razumeo u tehniku kola. Kako da oceni da li je na pod kola stavljen neki deo koji tu ne pripada? Oprezno je stavio ključeve u bravu. Ali odjednom se osećao kao oduzet. Desna ruka se protivila da okrene ključeve. Oprezno je ponovo izvukao ključeve iz brave. Osećao je znoj na vratu. Marlenina senka ga je ulovila. Ponovo.

Poglavlje 50 U tvrđavi Lajenfels je vladala napetost do pucanja. Napetost i nepoverenje među Fideles Fidei Flagrantes su u međuvremenu bili toliki da su se jedni drugima sklanjali s puta. Tokom zajedničkog obroka u trpezariji jedva da se još pričalo. Međusobna komunikacija braće se svela na gestikulaciju poput klimanja glavom i odmahivanje rukom. Moglo bi da se pomisli da je reč o redu trapista strogih obreda čiji članovi traže smisao života u ćutanju. Sve je počelo nakon što je kardinal državni sekretar Gonzaga doneo plaštanicu - kako su kratko nazivali relikviju - u Lajenfels i profesor Murat počeo sa svojim analizama. Aniset se hvalio naveliko i davao uzbudljive izjave da ako se Muratova hipoteza potvrdi, onda će bratstvo raspolagati sa više moći nego svi vladari sveta zajedno. Da, pričalo se o novom svetu i mogućnosti da se uništi rimokatolička crkva. U međuvremenu je bivši kardinal kurije, Tesina uveliko izgubio veru u istraživanja molekularnog biologa Ričarda Murata i pred svedocima tvrdio da profesoru koji se klonio svetla nije izgleda bez razloga osporena Nobelova nagrada. S obzirom na grupice i partije koje su se obrazovale u tvrđavi Lajenfels, primedbe Aniseta nisu ostale skrivene od profesora. Koram publiko je pogledom na bivšeg kardinala odgovorio: prirodnjaci ne bi trebalo da se hvataju ukoštac sa neukima poput teologa. Od tada se komunikacija među njima dvojicom svela na nekoliko reči u toku dana. Muratov problem se sastojao u tome da je za potvrdu njegove teorije bila potrebna genetska analiza ostataka krvi Isusa iz Nazareta. Ali svi odgovarajući pokušaji su do sada propali, jer su na plaštanici pronađeni ostaci krvi, ali su svi bili različitog porekla. Odgovarajuće DNK analize su dale rezultate od kojih se Muratu dizalo ono malo kose na glavi, a njegovi protivnici u bratstvu su slavili. Pojedini ostaci krvi na Torinskoj plaštanici su bili novijeg porekla. Drugi su poticali od osoba ženskog roda. Pojedini DNK tragovi, pak, čije bi poreklo moglo da se datira oko smene era su se pokazali lažnim ili analitički bledim, a time i neupotrebljivim. Aniset je počeo da sumnja da je plaštanica koju je Gonzaga doneo u

Lajenfels ipak genijalna, u Anrverpenu napravljena kopija. Na žalost, De Konink je umro pre nego što je mogao da odgovori na ovo pitanje. *** Izgledalo je da je ovo dan kao i svaki drugi - pun napetosti i nepoverenja. Nakon večere u trpezariji je Aniset vukao svoje ispijeno telo preko četiri stepeništa nagore gde su bile laboratorije. Kao i obično je profesor Murat provodio veče u zadnjem delu prostorija laboratorije, nije se moglo razgovarati sa njim, bio je loše volje i u svađi sa Bogom i svetom. Murat je prepoznao Aniseta već izdaleka po njegovom teškom koraku i šištavom disanju nakon prelaska preko sto stepenika. Jedva da je podigao pogled kada je starac ušao u jarko osvetljenu prostoriju. Ljubaznosti u ophođenju poput „dobro veče” ili „kako je” su odavno prestali da koriste. Stoga su Murata Anisetove reči još više iznervirale kada je počeo prijateljskim tonom: „Kako napredujete, profesore?” Murat je bacio pogled na veliki sat iznad laboratorijskog stola, kao da je hteo da proveri da li je počelo neko novo vreme, a onda je pogledao Aniseta popreko i rekao mrgodno: „Manite se vaših šala. Odlično znate da ćete prvi saznati, ako mi pođe za rukom da ostvarim napredak. Uostalom, trebalo bi da ste navikli s vašim prethodnim poslodavcem da razmišljate u većim vremenskim razmacima. Naposletku je kuriji bilo potrebno sto godina da razmisli hoće li sveštenik svojoj zajednici okrenuti lice ili pozadinu.” „Izvinite, profesore, nisam mislio ništa loše. Uostalom, ne moram vama da objašnjavam da se već dugo vremena ne osećam obaveznim prema poslodavcu na kojeg ste ciljali.” „Dakle, šta hoćete? Mislim, osim toga da mi saopštite da vam je strpljenje na izmaku.” „Ali nikako, profesore, nikako!” Murat se nervirao. Otkud ova iznenadna promena raspoloženja bivšeg kardinala? Uzalud je potcenjeni istraživač pokušao da pročita naznake ironije ili gorčine na Anisetovom licu. Intrige i taktika su bili deo svakodnevice u tvrđavi Lajenfels. Kao i promena raspoloženja i prelazak u jednu ili drugu partiju. Aniset, Murat, Dulacek, Vilenborg, Mejsik, Van de Bik i Gruna, vodeće glave bratstva Fideles Fidei Flagrantes su svaki raspolagali svojom bazom moći. A njihova naklonost za ovog ili onog se stalno menjala. Aniset i Murat su prvobirno bili prijatelji. Osnova njihovog prijateljstva,

njihov zajednički cilj, je bila sve trošnija što su istraživanja molekularnog biologa duže trajala. I bila bezuspešna. „Čemu onda imam da zahvalim sumnjivo zadovoljstvo vaše kasne posete?” nastavio je profesor sa svojim podsmehivanjem. Aniset, kao i obično u tamnoj mantiji bez revera zakopčanoj do vrata, počeo je da otkopčava gornju dugmad. Naposletku je iz unutrašnjeg džepa izvukao celofansku vrećicu veličine dlana koju je dobro upakovanu upecao iz Sofičijevih kola pre nego što su ova odletela u vazduh. Kada je profesor Murat prepoznao šta on to drži u ruci, počeo je da muca: „To - je - to - je ...” „Deo koji nedostaje u plaštanici.” „I vi ste sigurni?” „Apsolutno siguran, profesore!” „Izgleda da se na njemu mogu razaznati ostaci krvi,” primetio je Murat i okrenuo relikviju spram svetla. Aniset je klimnuo glavom, „Nadam se da su ovog puta stvarno ostaci krvi koji bi se mogli pripisati Isusu iz Nazareta.” Profesor je odmerio bivšeg kardinala: „Odakle to znate. Ako je tako, onda smo rešili sve probleme!” „Znam. Ali, da odgovorim na vaše pitanje: ovaj sićušni komad platna se već poodavno nudi na crnom tržištu. Ni pomoću lukavstva i puno novca kardinal državni sekretar Gonzaga nije uspeo da dođe u posed ove relikvije. Poslednji zahtevi su išli na šestocifreni broj. Toliko se ne traži za predmet koji nije vredan te cene. U svakom slučaju imam utisak da nismo jedini koji se interesuju za ovaj uzorak platna. Moguće je ...” „Nemoguće,” upao mu je Murat u reč. „Verujete da bi još neki istraživač mogao da se bavi istom stvari?” „Upravo sam to mislio!” „Gospodine kardinale!” „Mogu lako i bez tog oslovljavanja.” ,,U redu. Gospodine bivši kardinale. Proveo sam pola života u tome da razvijem ovu hipotezu. A, uz svu skromnost, i danas važim za istaknutog stručnjaka na polju molekularne biologije i molekularne genetike, iako je prošlo već nekoliko godina od mojih dana na Vajthed institutu u Kembridžu, Masačusets. Ne moram valjda da pomenem da sam ja taj koji je zaslužan za to što taj istraživački institut uživa svetski ugled.”

„Niko ne želi da vam ospori te zasluge, profesore. Ja po najmanje i radovao bih se ako biste bili u pravu. Jer ako neko bude ispred nas, to bi bila katastrofa za čitavo bratstvo.” „Znam,” odgovorio je Murat s osmehom čoveka koji je još uvek siguran u sebe. Bez reči je stavio gumene rukavice. Sa podignutim rukama nalik gangsteru koga su uhvatili na delu ovaj čovek blede puti, koji se kloni dnevnog svetla izgledao je još jezivije no obično. Naposletku je otvorio jedan od ormarića sa mlečnim staklom napred i izvukao posudu od pleksiglasa, četrnaest sa šesnaest centimetara, sa presavijenom plaštanicom. Na stolu usred prostorije, ne mnogo drugačijem od stola za seciranje na patologiji, raširio je polako plaštanicu. Otisak ljudskog obličja nalik negativu se dao samo naslutiti. Tim više je mesto veličine poštanske marke koje je nedostajalo bolo oči. Aniset mu je dao celofansku vrećicu sa dragocenim sadržajem. Pincetom je profesor izvadio uzorak platna. Napetost mu je bila ispisana svuda po licu. *** Sprat niže i jedva dvadeset metara po vazdušnoj liniji dalje od mesta zbivanja, u ćeliji dr Dulaceka, sedeli su u to vreme dotični citolog i hematolog Ulf Gruna nagnuri nad sićušnim prijemnikom, ne većim od pakle cigara. Uzalud je Dulacek pokušavao da pojača zvuk elektronske sprave. Ali osim šištanja i šuštanja nije mogao da se čuje nijedan jedini ton. „Šta se dešava?” šaputao je Dulacek nestrpljivo. „Ništa ne čujem!” Gruna, kome je pre nedelju dana pošlo za rukom da neprimetno postavi bubicu ispod laboratorijskog stola profesora Murata, je slegnuo ramenima. „Ni ja ne znam šta se dešava. Do malopre je prislušni uređaj još funkcionisao.” „Ali sada više ne. Prokletstvo, baš sada kada je postalo napeto. Murat nije valjda otkrio to čudo?” „Nemoguće. Zvučalo je sasvim drugačije.” Odjednom je zakrčalo iz prijemnika. „Kako ste uopšte dospeli do dela koji nedostaje, gospodine bivši kardinale?” Dugo ćutanje. Dulacek i Gruna su se gledali iščekujući. Još uvek ćutanje. Isti glas: „Dajte da pogađam: ima veze sa Sofičijem, sekretarom kardinala Gonzage. Ali upravo ste rekli da Gonzagi nije pošlo za rukom da se dokopa

ovog predmeta. Ne shvatam.” Na to glas Aniseta: „Nije ni potrebno, profesore. Mnogo bitniji je dokaz da se po pitanju tog predmeta ne radi o krivotvorini!” Murat: „Naravno. No, što se Sofičija tiče mogu se čuti svakakva nagađanja. Priča se da je nesreća izazvana.” Aniset: „Stvarno, to se priča? I da je tako. Da li bi nešto promenilo u našoj situaciji?” Bez odgovora. Ponovo Aniset: ,A sada dodajte više taj uzorak platna mesto koje nedostaje!” Zvukovi iz blizine, neodređeni. Nakon naizgled beskrajnog minuta - Aniset: ,,Stvarno. Pogledajte kako idu niti tkanja!” „Murat: ,,U pravu ste. Bez sumnje.” Aniset: „Struktura tkanja platna se tačno nastavlja u komadu koji nedostaje. Ovako nešto ne može da se krivotvori. Znači da nam je Gonzaga ipak doneo original.” Murat: „Onda ne shvatam zašto u svojim analizama mogu da dođem do rezulrata.” Dulacek i Gruna su se nasmejali. Aniset: „To je, činjenica, stvarno čudno, ali sada imate novu šansu.” Murat: „Neću vam protivurečiti. Ako se tragovi krvi na ovom komadu mogu analizirati, onda ... ne usuđujem se da pomislim!” Kada nakon duže pauze još uvek ništa nije moglo da čuje, Gruna je rekao sav uznemiren: ,A šta se sada dešava?” „Sada se grle i ljube!” primetio je Dulacek suvo i stavio ruku preko usana kako bi prigušio glasni smeh. Konačno se iz zvučnika ponovo čuo glas, ovog puta Aniseta: „Koliko će vremena biti potrebno do prvog rezultata?” „Dajte mi tri ili četiri dana. Dotle ću dragoceni premet držati u svojoj ćeliji.” Dulacek je pogledao Grunu značajno, kao da hoće da kaže: noćas idemo u lov na golubove.

Poglavlje 51 Malberg je taksijem došao po Katarinu na aerodrom i kupio sveže zemičke, sir, šunku i žele od dunja za njihov doručak. Sad su sedeli za šankom u kuhinji. Katarina je napravila grimasu i vratila šolju na tacnu. „Znam šta hoćeš da kažeš,” pretekao je. „Kafa mi ima ukus kao D i F!” „Kao D i F?” „Nemački izraz, skraćenica od ‘kao dupe i Fridrih’. Niko ne zna kako je taj izraz nastao, ali svako zna njegovo značenje. Ima ukus kao D i F znači da jednostavno ima odvratan ukus.” „To nisam rekla!” „Ali pomislila! I čak ti dajem za pravo. Kuvanje kafe na žalost ne spada u moje vrline.” Dok je mazala ukusni žele od dunja na polovinu zemičke rekla je lukavim smeškom: „Dakle, što se kuvanja kafe tiče - da je do toga, bila bih još slobodna.” „Inače?” „Dakle, o tome treba pregovarati.” Lukas je uzeo za ruku. Zacrvenela se. Pomislila je da će Malberg iskoristiri neobičnu situaciju između želea od dunja, zemički i šunke kako bi je zaprosio. U tom pogledu Nemci nisu baš imali stila - ali, desilo se nešto drugo. „Rekla si da u novinskom članku o Sofičiju postoji nešto što ukazuje na ubistvo Marlene,” rekao je. Katarina ga je pogledala zaprepašćena. Ali već sledećeg trenutka je savladala razočaranje. „Da,” odgovorila je i iskopala iz putne torbe isečak iz novina. „Članak je iz novina ‘Mesadero’ od juče.” Letimično je pogledao tekst u četiri kolone koji je izveštavao o Sofičijevoj nesreći i na kraju postavio pitanje zbog čega je sekretar Gonzage bio na putu službenim kolima kardinala i državnog sekretara i to još sa falsifikovanim nemačkim tablicama. Novinama se posebno misterioznim činilo to što je Sofiči nastradao na putu ka tvrđavi Lajenfels, sedištu bratstva koje je neprijateljski raspoloženo prema crkvi. Ni reči koja bi ukazivala na Marlenu. Članak nije nudio ništa novo. Pogledao je Katarinu razočarano.

„Fotografija,” rekla je i pokazala na sliku ispod članka koji je pokazivala kapiju tvrđave Lajenfels. „Znak iznad ulaza!” Malberg se namrštio: na tabli sa amblemom iznad ulaza je jasno prepoznao krst sa drugim, popreko postavljenim ili deblom ukoso, ispod. Ovaj runama sličan simbol je već negde video. Da, naravno. Otišao je do pisaćeg stola, otvorio fioku i izvadio fini zlatni lanac sa ovalnim medaljonom koji je tek juče ostavio. Bio je to lanac koji je svojevremeno poneo sa sobom iz Marleninog stana. Medaljon je imao isti simbol kao amblem na fotografiji u novinama. Vrteo je glavom u neverici. Šta je ovo trebalo da znači? Uzela mu je medaljon iz ruke: „Možda smo sa Gonzagom i gospodom iz kurije pratili potpuno pogrešan trag.” ,,I ja sam upravo to pomislio,” odgovorio je Malberg. ,,U svakom slučaju mora da postoji veza između kurije i bratstva.” ,,I veza sa Marleninom smrću!” „Ne usuđujem se da mislim na to,” zario je lice u dlanove. Gledala ga je. „Zašto si zapravo poneo tada taj lanac sa sobom?” pitala ga je naposletku i odmeravala čvrstim pogledom. Odgovorio je s oklevanjem: „Ne znam. Stvarno. U svakom slučaju ga nisam smatrao nečim što će me podsećati na Marlenu, ako to misliš. Možda je to bila neka vrsta intuicije, šestog čula, neki unutarnji glas koji mi je rekao da bi ovaj lanac mogao biti od značaja nekom prilikom. Ili čista slučajnost. Kako se uzme!” Stavila je lanac sa tajanstvenim medaljonom ispred sebe na šank u kuhinji. Bez reči su oboje zurili u svetlucavo nešto. I ponovo je bilo tu, nepoverenje između Katarine i Lukasa koje se uvek javljalo kada se radilo o smrti Marlene. Bilo joj je teško da poveruje da nije imao zadnjih namera kada je poneo sa sobom Marlenino lanče. U proteklim nedeljama joj je uvek padalo u oči koliko je bio vezan za Marlenu. U međuvremenu je njegovo ponašanje pokazivalo odlike opsesije. A nije joj baš bilo lako da poveruje njegovim tvrdnjama da nikada nije imao nešto sa Marlenorn. Malberg je, pak, osećao njenu odbojnost svaki put kada bi se Marlena pomenula. Prvobitno, kada je u slučaj bila umešana još zbog posla, imala je izvesne simpatije prema Marleni. Ali od kada su se zbližili, ta simpatija se pretvorila u odbojnost. Ako je još bila zainteresovana za razjašnjenje ovog

slučaja onda je to bilo samo zbog toga da mu učini uslugu i da čitavu tu priču konačno privede kraju. Bez reči je vrteo kašičicu u kafi i pratio kružne pokrete tamne tečnosti. Nakon nekog vremena je podigao pogled. „Bojim se.” Stavila je ruku na njegovu. „Ne moraš da se bojiš!” Znala je da je njena napomena nerealna - nakon događaja proteklih dana. „Rekao sam ti za anonimni poziv,” počeo je ponovo. „Od tada mi te reči više ne izlaze iz glave: setite se Sofičija! Sinoć, kada nisam mogao da spavam, došlo mi je odjednom pomisao na šta je nepoznati možda mislio. Odšunjao sam se u podzemnu garažu i pogledao svog ‘jaguara’ pobliže koji je tamo parkiran više od deset nedelja.” „Za ime Boga, Lukas, sada shvatam zašto se bojiš! Možda je Sofiči izgubio život zato što su mu sredili kola. Nisi valjda otvarao vrata kola.” „Nisam. Jer, nekako sam imao osećaj da nešto nije u redu s mojim kolima. Ne mogu da kažem šta, to je samo neka slutnja.” „Moraš odmah da pozoveš policiju!” „To sam i ja prvo pomislio.” „Zašto to još nisi uradio?” Vrteo je glavom. „Da li si razmislila šta bi to značilo? Sigurno bih morao da odgovorim na niz neprijatnih pitanja Da li imam neprijatelje ili možda pretpostavku ko bi ta ne poznata osoba koja me je nazvala mogla da bude. Drugim rečima, slučaj Marlene Amer bi odjednom bio od javnog značaja. Njene ubice, koje su do sada mogle da se smatraju sigurnim, jer su svi koji nešto znaju u međuvremenu podmićeni, zastrašeni ili ubijeni, bi mogli da nestanu ispod radara ili odrede mene kao cilj novih napada. Ni ti, inače, ne bi onda bila sigurna.” Uzbuđena skočila je i vikala žučno: „Onda uzmi ključeve kola, idi u garažu, otvori vrata kola i pokreni ih!” „Ne!” viknuo je Lukas ne manje iznerviran. „To neću uraditi.” „Dakle!” zgrabila je telefon i dala mu slušalicu. „Na šta još čekaš?”

Poglavlje 52 Još iste večeri je Katarina odletela nazad u Rim. Laknulo joj je. Stručnjaci za eksplozive iz republičkog istražnog biroa su pregledali Malbergov ‘jaguar’ i nisu otkrili nikakvu bombu, niti izmene na kolima. Lukas je posle toga morao da prođe neprijatno saslušanje. Istraga o anonimnom pozivu je pokazala da ga je u dato vreme nazvao neko iz javne govornice u zapadnom delu Frankfurta. Umorna i iscrpljena stigla je Katarina na rimski aerodrom „Fjumićino”. Ali u trenu joj je umor nestao: videla je dvojicu dobro obučenih, snažnih muškaraca kako su pod ruku držali ženu koja je divlje mahala oko sebe i izveli je na silu, bez izazivanja preterane pometnje, iz zgrade aerodroma. U gužvi noćnog saobraćaja ova scena jedva da je privukla pažnju, a ni Katarina ne bi primetila šta se zbiva da nije bilo tog pogleda žene kojim je tražila pomoć, preklinjala je u prolazu. To je bila sinjora Felini! Katarina je zastala uplašena. Držanje jednog od otmičara je davalo na znanje da je ispod jakne imao oružje upereno u ženu. Ispred ulaza ih je čekao ‘alfa romeo’ sa zatamnjenim staklima. Otmičari su je ugurali na zadnje sedište kola. Uz škripu guma, kola su odjurila dalje i nestala u noći. Nije bila potrebna posebna moć zaključivanja da bi se shvatilo da je sinjora Felini pokušala da nestane iz Rima. Znala je da je prate u korak. Ali očigledno nije znala koliko savršeno ovo nadgledanje ide. *** Kada je sledećeg jutra ušla u redakciju Katarina je bila neispavana i shodno tome zlovoljna. Ionako je svoj posao, koji je nekad radila sa oduševljenjem, smatrala samo još načinom da zaradi za hleb. Njena sekretarica, razvedena četrdesetogodišnjakinja koja je bila prevashodno zainteresovana za muškarce voljne da se vežu, dočekala je sa neizostavnom jutarnjom cigarom među usnama i kratkim pozdravom: „Poziv od šefa. Da odmah dođete kod glavnog urednika.” U rano jutro to nije značilo ništa dobro i nije nikako pogodovalo tome da joj popravi raspoloženje.

Bruno Bafile, glavni urednik časopisa „Gvardijano” je vrebao iza svog ogromnog pisaćeg stola nad nacrtima naslova za sledeće izdanje. Nepoverljivo je odmerio Katarinu kroz debela stakla naočara sa okvirom od roga. To je bio njegov način da zadobije poštovanje. Nakon nekog vremena je prešao na stvar: „Ako hoćete , možete ponovo da se vratite u staro odeljenje,” mumlao je i pogledao u dokumenta. Katarina je bila spremna na skoro sve, samo ne na ovo. Pogledala ga je sumnjičavo, da li sme da poveruje u njegov reči. Ali ovaj se nije pomicao. „Mislite, mogu da se vratim svom poslu kao policijska novinarka?” pitala je u neverici. „Upravo to mislim. Dobrih policijskih reportera, pre svega policijskih reporterki nema puno. To se u proteklim nedeljama pokazalo i kod nas.” Za čoveka kao što je Bruno Bafile su ove reči bile kompliment, ako ne i prava oda priznanja. Jer za glavnog urednika je odati priznanje bila nepoznanica. Nasuprot tome je na nizak način umeo da pred svima istakne slabosti svojih saradnika. Nije znala kako da protumači njegov zahtev. Naposletku je bez daljeg objašnjenja preko noći prebacio iz jednog u drugo odeljenje. Otkud sada ova neočekivana promena mišljenja? Katarinino iznenađenje ga je učinilo nervoznim. Bez razloga je kopao po nacrtima naslova na svom stolu i sa izvesnom žurbom u glasu rekao: „Možda se nisam poneo baš korektno. Ali, verujte mi, bio sam pod ogromnim pritiskom. Iskreno rečeno, do danas ne znam tačno o čemu se tu tačno radilo.” Skinuo je debele naočare i počeo da čisti staklo maramicom. „Valjda ni sami ne verujete u to!” odgovorila je. Osećala se prilično hrabrom. „Naređenje je stiglo iz samog vrha,” dodao je čisteći naočare. „Bila je to pretnja upućena meni - ukoliko ‘Gvardijano’ nastavi da izveštava o slučaju Marlene Amer. Šta mi je drugo preostalo? Naposletku sam znao da ste policijska novinarka koja ne odustaje. Gospode, da li je to tako teško razumeti?” „Da,” odgovorila je. „Ali ono što još manje shvatam - zašto sada taj slučaj nije više opasan? Šta se to promenilo?” Stavio je ponovo naočare i otvorio fioku. Skoro zgađen izvukao je jedan dokument i dao ga Katarini: „Je li ovo dovoljno da mi ne postavljate dalja pitanja?”

Začuđena, uzela je papire, novi ugovor za vodeću urednicu i policijsku novinarku sa posebnim zadacima i povišicom od pet stotina evra. ,,A koji su uslovi povezani s ovim?” pitala je nakon što je ovlaš pregledala ugovor. „Uslovi? Nikakvi.” „Znači mogu bez ograničenja da istražujem slučaj Marlene Amer?” Podigao je pogled i pogledao je odozdo. „Radite šta smatrate da je ispravno. Razjašnjenje tog slučaja se ionako ne može sprečiti nakon što se već i jedan nemački časopis pozabavio tim slučajem. A sada krenite na posao.” ,,U redu, šefe!” Okrenula se. Pri tom joj je u oko pao nemački časopis „Štern” koji je ležao na jednom stolu. Prva stranica je imala sledeći naslov: SMRT JEDNOG SEKRETARA KARDINALA „Možete da ponesete,” primetio je Bruno Bafile kada je ulovio njen radoznali pogled. „Hvala, šefe!” uzela je časopis i otišla. Za početak jednog običnog radnog dana je sve ovo bilo malo previše. Činilo joj se kao da joj se život ponovo promenio u trenu. Začudo, imala je ponovo svoj stari posao, čak i unapređenje i više novca u izgledu, a osim toga su joj ukinuta sva ograničenja za pravljenje izveštaja. Ipak se nije previše radovala, čak nije osećala ni zadovoljenje. Sumnjičavost i izvesna nesigurnost su joj zadavali brige. Najpre se posvetila članku u nemačkom časopisu, renomiranom listu, poznatom po ozbiljnosti, koliko i po davanju prednosti škakljivim temama. Nemački joj je bio drugi jezik u srednjoj školi i priča sa Lukasom joj je učvrstila znanje jezika, tako da joj čitanje članka nije zadavalo teškoće. Kada je završila, zamislila se. Članak nije dovodio ni do kakvih zaključaka o tome da bi smrt Sofičija mogla da ima neke veze sa smrću Marlene Amer. Ime joj nisu čak ni pomenuli - a da ne govorimo o misterioznim okolnostima koje su joj pratile život. Kako je Bruno Bafile došao do toga da poveže ova dva slučaja?

Poglavlje 53 Sala aukcijske kuće „Hartung & Hartung” na trgu Karolinen u Minhenu je bila popunjena do poslednjeg mesta. Gusto zbijeni, sedeli su bibliotekari iz velikih biblioteka Evrope, trgovci knjigama i antikvari iz prekookeanskih zemalja i naravno kolekcionari koji su se nadali ovoj ili onoj prilici. Aukcionar, niske, negovane pojave sa retkom kosom i naočarama sa zlatnim okvirom je imao jednostavno nemoguć zadatak da u tri dana licitira 2540 predmeta u vidu knjiga, rukopisa i autografa. Malberg je iskoristio priliku da kupi novu robu za svoj antikvarnicu. Kao i obično zauzeo je mesto u poslednjem redu, tajna zanata među profesionalnim kupcima kako bi se svi ostali ponuđači držali na oku i donosili zaključci iz njihovog ponašanja u kupovini. Na taj način je kupio sedamnaestoredni vodič iz 1415. godine, prva ponuda šesnaest hiljada evra, za osamnaest hiljada evra. Povoljna kupovina za latinski rukopis sa bordurama u boji i crveno-zlatnim inicijalima i, dakle, delo koje donosi pri prodaji dobit od sto odsto. Kod knjige o lekovitim travama u velikom formatu od Hijeronimusa Boša iz 1577. godine je doživeo neuspeh. Knjiga sa reljefnim kožnim povezom i mnogobrojnim drvorezima biljaka iz tog vremena važila je za jednu od najlepših knjiga o lekovitim travama XVI veka i poticala je iz manastira Vajngarten. Od štampanja su bili poznati svi prethodni vlasnici. Ovakva knjiga je naravno imala i svoju cenu. Ali Malberg nije bio spreman da plati dvostruku cenu od procenjene koja je iznosila 30,000 evra i prestao je sa licitacijom kod dvadeset hiljada evra. Borba u licitaciji je bila živa. Kada je aukcionar nakon nekih dva sata ponudio kataloški broj 398 kroz salu je prošao talas šapata. Knjiga iz sredine XIX veka, vešto plasirana od strane aukcionara, danima je već punila stranice novina - odeljak umetnosti, i pokrenula nagađanja oko cene koju će postići, ali i o sadržaju dela. Činjenica je da je knjiga latinskog naslova „Peccatum Octavium” - „Osmi greh” bila senzacija. Jer zvanično ovaj primerak nije trebalo da postoji, pošto je to delo Pije IX zabranio. Po papskom nalogu su u to vreme morale da se pretraže sve biblioteke, a pronađeni primerci su morali biti spaljeni u

prisustvu svedoka. Autor dela bio je avgustinski monah i istraživač iz oblasti prirodnih nauka po imenu Gregor Mendel, onaj Mendel po kome su Mendelovi zakoni dobili ime, osoba koja je utrla put genetici. Mendel je poticao iz austrijske Šlezije, današnje Češke, i tamo je primerak ležao od kraja rata neprimećen u jednoj antikvarnici između prvih izdanja Karla Maja i nemačkog primerka „Hrabrog vojnika Švejka” u odeljku „strani jezici”. Jedan student genetike je kupio knjigu za dvadeset evra, jer je znao ime pisca. Doduše, knjiga je, ako se izuzme latinski naslov, bila napisana na čudnom nečitljivom jeziku, s kojim ovaj nije znao šta će. Tražeći pomoć, dotični student se obratio renomiranoj aukcijskoj kući i dobio obaveštenje da je reč o dragocenosti među knjigama i da bi na aukciji mogla da dostigne šestocifrenu vrednost. „Počeću sa cenom od pedeset hiljada evra! Da li neko nudi više?” Aukcionar je napravio značajnu grimasu dok je leteo pogledom po ponuđačima u sali. Jedne novine su vrednost knjige čiji je sadržaj bio obavijen tajnom, kao i njeno poreklo procenile na sto hiljada evra. „Pedeset i pet, šest, pedeset i šest, sedam, pedeset i sedam, osam. Osamdeset hiljada po prvi put!” Tišina. „Osamdeset i pet hiljada!” Aukcionar je pokazao na gospodina u dvodelnom sivom odelu u prvom redu. „Sto hiljada evra!” Iz pozadine se javila saradnica koja je bila na telefonu sa ponuđačem. „Sto hiljada po prvi put...” Istog trena je krenula borba sa licitiranjem u kojoj su ponuđači u sali i preko telefona u roku od četrdeset sekundi doterali cenu na dve stotine i trideset hiljada evra. „Dve stodne trideset hiljada evra,” ponovio je aukcionar glumljenom mirnoćom, „po prvi put... po drugi...” Odjednom, kao da se probudio iz sna, čovek pored Malberga je ustao, bledi lik sa dugom, unazad začešljanom kosom, sa brojem za ponuđače „222” u ruci. „Dve stotine i trideset pet hiljada evra za gospodina u poslednjem redu. - Po prvi put, po drugi - niko više - po treći put.” Aplauz u sali kao i obično kada se postignu posebno visoke sume. Malberg je osmotrio suseda sa strane. Ovaj nije napravio nikakav izraz i gledao je pravo ispred sebe, kao da ga se ništa od ovog ne tiče. I tokom daljeg nastavka aukcije u kojoj su nuđene skupocene knjige štampane pre 1501.

nepoznati je ostao nepomičan poput statue. „Izvinite što vas ovako slobodno oslovljavam,” šapnuo je bledom tipu. „Da li ste kolekcionar?” Poput marionete je nepoznati okrenuo glavu ka njemu i gledao ga iz duboko postavljenih očiju. A onda je odgovorio ne neprijatno, ali sigurno: „Mislim da vas se to uopšte ne tiče, gospodine!” Iako mu je nemački bio savršen mogao je da se nasluti blagi italijanski akcenar. „Naravno da ne,” odgovorio je Malberg i time smatrao ovaj razgovor završenim. Ali je bledi čovek upitao dalje: „Na osnovu čega ste došli do zaključka da bih mogao biti kolekcionar?” „Dakle...” odgovor mu nije padao lako. „Samo kolekcionari daju tako izuzetno visoku sumu za knjigu sporne vrednosti.” „Mislite da je knjiga krivotvorena?” „Nikako. Za razliku od tržišta umetničkim delima, na trištu knjiga se retko kada pojavljuju krivotvorine. Sigurno se upoznati sa izrekom: Kamil Korot je za života naslikao dve hiljade slika, tri hiljade ih visi samo u Americi. Ne, krivotvoriti knjige iz ranog doba štampe iziskivalo bi previše truda i novca. Uostalom je lako ustanoviti tačnu starost pergamenata i papira.” „Tako gledano je Mendelova čak i relativno mlada knjiga!” „Upravo. Njena vrednost se sastoji u tome što je unikat, ima određenu istoriju i - naravno - sadržaj.” Navodni kolekcionar je odjednom počeo da pokazuje interesovanje za Malberga: „Vi ste upoznati sa sadržajem knjige:’“ „Da, odnosno - ne. Znam samo o čemu se u knjizi radi.” „Ah.” Nepoznati je namestio nadmeni osmeh, manje kao izraz sreće, koliko znanja i nadmoći i nastavio da prati licitiranje. „Onda znate više od mene,” dodao je uz blagi podsmeh. Malberg se osetio kao da ga je otkačio. Očigledno ga ovaj čovek nije shvatao ozbiljno. Nagnuo se ka njemu i rekao mu šapatom: „Izuzetno mali broj ljubitelja knjiga, čak i stručnjaka, je upoznat uopšte sa postojanjem ove knjige Gregora Mendela. Pri tome spada navodno u najznačajnija dela koja su ikada napisana. No, pošto je važilo za nestalo i uz to je sastavljeno zagonetnim jezikom, delo je palo u zaborav. Nije ni čudo što su knjiga i njen sadržaj dali povoda divljim spekulacijama. Ali to je vama sigurno odavno poznato. Novine su pune toga.” „Ne, ne!” bledi čovek je odjednom bio impresioniran. „Izgleda da znate

mnogo više od onog što piše u novinama. Pitam se samo odakle potiče vaša mudrost?” Sada je Malberg bio taj koji je pokazao izvesnu arogantnost i odgovorio sa nadmoćnim osmehom: „Studirao sam bibliotekarstvo i sastavio diplomski rad o nestalim delima svetske književnosti. Tu spada i delo ‘Pekatum oktavijum’ Gregora Mendela. Nisam mogao da slutim da će jednog dana ipak da se pojavi jedan primerak.” Bližilo se podne i tihi razgovor dvojice u zadnjem redu je već počeo da izaziva nezadovoljstvo u sali. „Da li biste mi učinili to zadovoljstvo da ručate sa mnom?” Stilski izrazi koje je čovek koristio nisu promakli Malbergu. „Sa zadovoljstvom,” odgovorio je ne sluteći kakva će avantura time biti pokrenuta. *** Bistro u obližnjem umetničkom paviljonu je isijavao hladnoćom i strogošću postmodernističke arhitekture i bio je poznat po svojoj vrhunskoj mediteranskoj kuhinji. Između testenine i grilovanog lovrata kojeg je prepredeni konobar preporučio, nepoznati se ponovo vratio temi: „Mislite da neće biti lako prevesti knjigu koja je napisana neobičnim jezikom?” „Sigurno ne. Ali koliko se sećam Fridrih Franc, brat iz lavre Sv. Tome u Brnu, je u jednom od svojih dela ukazao na tajanstvenu knjigu Gregora Mendela. Kako po pitanju sadržaja, tako i po pitanju šifrovanog jezika. Očigledno nije trebalo da ni sabraća iz lavre znaju o rezultatima njegovih istraživanja.” „Znate značenje naslova knjige?” Nepoznati je imao lukav osmeh. „Ako ću iskreno - ne.” „Onda imam bar neku prednost u odnosu na vas!” Malberg nije mogao da se suzdrži: „Baš sam radoznao!” Nepoznati je ispravio gornji deo tela poput govornika za propovedaonicom i teatralnim pokretima ruku krenuo: „Teologija morala poznaje sedam glavnih grehova. To su gordost, srebroljublje, razvrat, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev i lenjost. Prema Mateji, 12. poglavlje, reče Isus: Svaki greh i huljenje biće oprošteni čoveku. Ali onda je jevanđelista pomenuo još jedan, osmi greh, greh prema Svetom Duhu. A taj, reče Isus, neće biti oprošten, niti na

ovom niti na onom svetu.” Malberg je dugo ispitivački gledao svog sagovornika. ,,Vi ste teolog,” primetio je. „Kako ste došli do toga?” „Koristite izraze koji su uobičajeni samo među teolozima.” Ovaj je slegnuo ramenima bez odgovora na pitanje. Umesto toga je nastavio: „Vekovima su teolozi pokušavali da odgonetnu o čemu se po pitanju greha prema Svetom Duhu radi. Sigutan sam da Gregor Mendel daje odgovor na to pitanji u svojoj knjizi.” „Koliko sam učio,” primetio je Malberg, „Sveti Duh u Bibliji zastupa samo znanje i spoznaju. A to bi značilo da je Mendel otkrio nešto što bi bilo bolje da nije. Tome u prilog i svakom slučaju govori zabrana knjige od strane Pape. Čudan čovek, taj Gregor Mendel. Zar se i vama ne čini?” „Svakako. Ali njegova čudnovatost je verovatno imala dublji razlog. Znate da Gregor Mendel za života nije priznat za pronalazača osnovnih zakona nasleđivanja. Tek godinama nakon njegove smrti su ponovo otkrivene osnove savremene evolucione biologije i pravila nasleđivanja kod ljudi. To što se osećao neshvaćenim, je možda bio povod Mendelu da je svoje najveće otkriće dugo zadržao za sebe i hteo u vidu knjige da otkrije samo posvećenom krugu malobrojnih.” Nepoznati čovek bledog lica je davno prestao da jede. Odmeravao je Malberga dok je govorio, kao da je hteo nešto da mu poveri. Naposletku je rekao ozbiljnim glasom: „Da li biste smeli da preuzmete na sebe da dešifrujete tekst knjige ili da ga prevedete? Sigurno ćemo se složiti oko honorara. Za posao bez greške bih mogao, zavisno od truda neophodnog da se kod jezika raskrinka, da zamislim sumu od sto hiljada evra.” Sto hiljada evra! Malberg je pokušao da ostane ležeran. Diplomski rad je doduše davno završio; ali ako se dobro sećao brat Fridrih Franc je u svom delu pomenuo jedan jednostavni mađioničarski trik koji je Mendel primenio: prilikom pisanja na nemačkom jeziku je latinski alfabet zamenio grčkim, vrsta kriptografije koja je prvu primenu našla u vreme renesanse. „Doduše,” čuo je nepoznatog kako govori dok je razmišljao o sistemu kodiranja, „morali bi svoj posao da obavljate u tvrđavi Lajenfels na Rajni.” Svi znakovi za uzbunu su krenuli da urlaju u njemu. Da li je ovaj čovek bledog lica rekao tvrđava Lajenfels? Tvrđava Lajenfels gde je monsinjor Sofiči izgubio život pod misterioznim okolnostima?

Kao da je poludeo. Tvrđava Lajenfels - tvrđava sa zagonetnim simbolom iznad ulazne kapije? Onim simbolom koji se pojavljivao i na Marleninom medaljonu? Osećao je kako mu krv bubnja u ušima i zurio u zaslepljujuće beli stolnjak. Šta je ovo za ime sveta trebalo da znači? Situacija u koju je ne sluteći upao nije mogla da bude puki slučaj. „Morate da shvatite,” nastavio je neznanac, „nisam spreman da tako dragocenu knjigu ispustim iz ruku.” „Naravno da ne,” mucao je Malberg. Nije imao pojma kako bi trebalo da se ponaša u novonastaloj situaciji. Da jednostavno nestane je verovatno bilo loše rešenje. On je znao odakle nepoznati čovek potiče. Pitanje je bilo, da li nepoznati zna njega. Neverovatno, pomislio je Malberg. Naposletku je on taj koji je krenuo u razgovor sa bledolikim, a ne obrnuto. A neznanac je najpre bio vrlo odbojan. „Kada bi mogli da počnete?” pitao je nepoznati, a da nije sačekao njegov pristanak. Kao da mu je odjednom bilo hitno. Malberg se počešao po bradi, kao da prelistava raspored za sledeću nedelju. Zapravo je bio suviše zbunjen da bi dao brz odgovor. Već je hteo da odbije, jer uopšte nije znao šta mu se sprema. S druge strane je ovo bila prilika da možda reši slučaj Marlene. Osećao je probojne oči čoveka uperene u sebe i nije se usuđivao da mu uzvrati pogled. Kada je konobar došao i sklonio posuđe, Malberg je to doživeo kao spas. „Ne verujete mi,” rekao je nepoznati razbijajući neprijatnu tišinu. „Ne mogu da vam zamerim.” Nikako, hteo je Malberg da odgovori. Ne zato što je to odgovatalo istini, već pre iz ljubaznosti i kako bi objasnio svoje smereno ćutanje. Ali, nije došlo do toga, jer je bledi čovek stavio na sto i otvorio crnu aktovku koju je tokom jela držao ispod stola između nogu. Širom otvorenih očiju je Malberg posmatrao sadržaj: dobrih pola miliona evra, sve po pet stotina evra novčanice, spakovane u svežnjeve od po deset hiljada evra i obmotane bankovnim omotima Nemačke banke. Neznanac je uzeo dvadeset hiljada iz aktovke i gurnuo ih ka Malbergu preko stola: „Smatrajte ovo akontacijom za posao koji ćete obaviti.” ,,Ali, vi me uopšte ne poznajete,” zamucao je Malberg i osvrnuo se na sve strane. Zbunjen i sledeći odjednom neku slutnju, dodao je: „Ja se, inače,

zovem Andreas Valter.” „Aniset,” odgovorio je sagovornik, „zovite me Aniset sada sklonite novac sa stola.” Aniset? Jedan od najlukavijih demona? Čudno ime, proletelo je Malbergu kroz glavu. Ali nije dopustio da mu se nemir primeti. „Dakle, kada bih mogao da računam na vas?” bio uporan čovek koji je sebe zvao Aniset. „Smem da računat na vas?” „Naravno,” odgovorio je Malberg i sklonio novac sa sto u džep jakne. „Recimo prekosutra, ako vam odgovara.” „Vrtite glavom?” Anisetu nisu promakle Malbergovi skoro neprimetni pokreti glavom. „Do pre dva sata nismo se ni znali,” odgovorio je ovaj zabavljen, ,,a sada mi stavljate 20,000 evra na sto i nadate se da ću vam se javiti i uraditi nešto, za šta ni sam nisam siguran da li mogu.” Aniset je slegnuo ramenima: „Verujte mi, moje poznavanje ljudi me još nije ostavilo na cedilu.” Malberg se trgnuo. Ovaj odgovor bi mogao da se uzme i kao pretnja. Ali, sada se odlučio za taj put. Sada nema povratka. Morao je da razmišlja o lancu sa zagonetnim medaljonom koji je tek juče ukazao na neki trag i otvorio nova pitanja. Pitao je Aniseta direktno: „Čime se bavite u tvrđavi Lajenfels? U novinama se moglo pročitati ...” „Sve je laž,” prekinuo ga je Aniset. „Nadam se da ne verujete onom što piše u novinama. Znate to blaćenje po novinama! Bratstvo Fideles Fidei Flagrantes nose visokokvalifikovani naučnici, istoričari i teolozi čija istraživanja nisu naišla na priznanje u javnosti. Bilo da je to zbog toga što ih glupani u njihovoj okolini nisu razumeli, ili zato što su ih takmaci ocrnili. Svima je zajednička volja da pojme čudo ljudskog postojanja. A u to spada naravno i fenomen vere. Shvatate.” Malberg je samo delimično shvatao na šta Aniset cilja. Bez sumnje je tajanstvena knjiga koju je upravo skupo platio imala izvesno značenje u ovim istraživanjima. Trenutno ga je sve to, pak, malo zanimalo. Više ga je zaokupljalo pitanje koja je veza mogla da postoji između bratstva i Marlene. „Ah, šta sam još hteo da vas pitam,” rekao je iznenada, „ima li žena u vašem bratstvu?” Aniset je napravio grimasu i odgovorio pitanjem: „Vi ste oženjeni?” „Ne. To je samo pitanje.”

„Žene bi samo uzrokovale nemir u našem bratstvu. Verujte mi.” Napravio je dramsku pauzu i pogledao kroz stakleni zid lokala napolje. „Za slučaj potrebe seksualnog zadovoljenja ima u Koblencu i Kelnu voljnih dama. Nadam se da ste time dobili odgovor na vaše pitanje.” „Da, naravno,” odgovorio je Malberg kratko. To što ga je Aniset pogrešno razumeo bilo mu je neprijatno. „Dakle, dogovorili smo se?” Aniset ga je gledao prodorno. Malberg je klimnuo glavom suzdržano. „Nadam se da ću vam biti od koristi svojim radom.” „Vi ste upravo pravi čovek!” Aniset je pokušao da se nasmeje, što mu međutim nije uspelo. „Srećan je sticaj okolnosti koji nas je povezao. I još nešto: ćutanje je najviša zapovest našeg bratstva.” „Shvatam.” „A kada budete stigli u tvrđavu Lajenfels navedite samo lozinku ‘Apokalipsa 20,7’. To će vam otvoriti vrata.” Malberg je primetio da su mu se ruke ovlažile. Kao pod prinudom promrmljao je: „Kada se navrši hiljadu godina. Sotona će biti puštena iz jame.” Njegove reči su zapanjile Aniseta: „Čini mi se da je u vama protraćen teolog. Pri tome nije čak ni svim teolozima poznat tačan tekst tajnog Otkrivenja Jovanovog.” Malberg je slegnuo ramenima i pokušao da omalovaži svoje znanje. Da li je trebalo da kaže: markiza, najbolja prijateljica Marlene, je malo pre nego što je ubijena nasred ulice, pomenula upravo tu lozinku? Zar je trebalo da objasni zagonetnom, bledom čoveku da je od tada razbijao glavu time, šta je markiza Falkonijeri htela svojom napomenom da kaže? Stoga je odgovorio: „Za čoveka poput mene koji se bavi starim knjigama, Apokalipsa jednostavno spada u opšte znanje.” Odgovor je pogodio metu. U svakom slučaju je Aniset klimnuo glavom s odobravanjem. „Ljudi poput vas,” rekao je nakon kratkog razmišljanja „su kao stvoreni za bratstvo. Trebalo bi da razmislite o tome,” A onda je mahnuo konobaru i tražio račun. Istog trena je Malbergu zazujao mobilni u džepu jakne. „Izvinite,” rekao je, ustao i požurio iz lokala na ulicu. Katarina se javila. Malberg je prekinuo: „Ne mogu sada da govorim. Izvini. Zvaću te za deset minuta,” završio je razgovor.

Kada se vratio u lokal, Anisetovo mesto je bilo prazno. Na tren se ljutio. Ali, samo tren.