Filip Vandenberg - Osmi greh

slučaj.” ,,A to razjašnjenje tražite od svih mesta baš ovde, u Vatikanu?” „Sada, eminencijo, moram doduše da kritikujem vaš manjak iskustva u pravnim pitanjima. Slučaj o kojem se ovde radi se dogodio na italijanskoj državnoj teritoriji i stoga potpada pod italijansku jurisdikciju. A što se mene tiče, ja sam član Prvog državnog tužilaštva Rima. Nije mi potrebno posebno odobrenje za moje istrage. A pogotovo ne kada je reč o ubistvu.” „Ubistvo?” Monsinjor je prekrstio ruke kao da se moli i pogledao teatralno u plafon. „Peta zapovest!” „Peta zapovest,” ponovio je javni tužilac ravnim tonom. Na pisaćem stolu kardinala je zazujao telefon. Abate, lični sekretar kardinala koji je pratio razgovor iz pozadine je podigao slušalicu: „Gospodin kardinal državni sekretar!” uzviknuo je uzbuđeno. Moro je pojurio ka telefonu i oteo Abateu slušalicu iz ruke: „Brate u Hristu! Svi smo bili vrlo zabrinuti zbog vašeg boravka! - Naravno da niste dužni da mi polažete račune. - Šta znači navodno. Svi smo u istom brodu, čamcu Petrovom. Do viđenja, brate u Hristu!” Spustio je slušalicu. I tihim glasom je dodao za sebe: „Gonzaga se ponovo pojavio. Gospod nam se smilovao.” Mezomedes se ljubazno naklonio i povukao bez reči. Čuo je dovoljno. Smrdi do neba, pomislio je. I to baš na ovom mestu od svih.

Poglavlje 36 Dva dana osmatranje kuće markize nije donelo nikakvih rezultata. Nakon smrti Lorence Falkonijeri je staro zdanje bilo praktično nenastanjeno. Malberg i Barbijeri, koji su se smenjivali na svaka tri sata, su u međuvremenu počeli užasno da se dosađuju. Prvog dana je Malberg, dok je išao gore-dole ulicom, još razmišljao o čudnoj smrti dve žene. Drugog dana je počeo da broji korake od kraja ulice do spoja sa ulicom Koronari. Nije došao ni do kakvog konačnog rezultata, jer je, kako se ispostavilo, dužina njegovih koraka varirala zavisno od doba dana. Prepodne je pravio duže korake, a popodne su mu koraci postajali znatno kraći. Naposletku je smatrao da mu je mišljenje potvrđeno i da ga osmatranje kuće neće odvesti ni korak dalje. Uz to je postajalo sve teže držati kuću markize na oku, a da te niko ne primeti. Predveče drugog dana se u ulici pojavio jedan čovek. Svesno je išao ka kući markize, pritisnuo je zvono, sačekao tren i udaljio se, pri čemu se još jednom okrenuo i pogledao nagore. Malberg je razmišljao tren da li da se obrati čoveku, ali je potom odbacio tu misao i krenuo da ga prati. Čovek je imao ožiljke od opekotina na licu. Nedostatak trepavica i obrva je delovao jezivo. Oni koji su mu išli u susret su ga zaobilazili ili prelazili na drugu stranu ulice. To je Malberg prateći čoveka u stopu mogao jasno da primeti. Zaokupljen više praćenjem čoveka sa opekotinama na licu nego li rimskim saobraćajem, Malberg je pri prelasku ulice isrčao pravo pred kola. Mogao je da zahvali brzoj reakciji vozača što ga nije udario. Ali kada se izvinio kod vozača i hteo da nastavi sa praćenjem, čovek crvenog lica je nestao u saobraćaju. „Moguće da je moje posmatranje bez značaja,” rekao je po povratku Barbijeriju, „ali čovek sa ožiljcima od opekotina na licu je zvonio na kući markize. Na žalost sam izgubio iz vida.” „Čovek sa spaljenim licem, kažeš? Srednjih godina, visokog čela i polućelav, možda metar devedeset visok, mršav?” Pri Barbijerijevom opisu osobe profesija inspektora je jasno dolazila do izražaja.

„Poznaješ ga?” pitao ga je Malberg uzbuđeno. „Poznajem je pogrešna reč. Ali sam tog čoveka video još prvog dana popodne. Iskreno rečeno učinilo mi se da me lice sa opekotinama posmatra. U svakom slučaju sam ja imao taj utisak pošto se čitav sat motao oko ćoška ka ulici Koronari i naglašeno ležerno gledao pored mene kada bih se približavao. Ispred njega je na tlu bilo najmanje deset opušaka.” „Mogao bih da poplavim od besa što mi je utekao. Pitanje je da li je stvarno hteo kod markize.” „Rekao si da je zazvonio.” „Da, to sam video.” „Dakle ne zna da je markiza mrtva!” „Ne, a i odakle kada nijedne novine nisu izvestile o smrti,” „Znači, onda će sigurno još jednom da svrati.” Malberg je duboko udahnuo i izbacio vazduh zvučno kroz usne. „Slutim užasne stvari. Misliš da bi trebalo da nastavimo sa osmatranjem i sutra.” „Lukas,” Barbijeri ga je uhvatio za rame, „to nam je za sada jedina nada. Taj čovek će i treći put doći kod markize. Onaj koji dragoceno vreme provodi u tome da satima čeka na nekoga neće tek tako odustati.” „Zvuči logično,” odgovorio je Malberg. *** Naredna dva dana nisu donela željeni rezultat. I Barbijeri je u međuvremenu postao pomalo malodušan. To je dovodilo do napetosti između njih, jer je sada Malberg bio ubeđen da je lice sa opekotinama na licu u ovoj situaciji jedini koji mu može pomoći da krene dalje. Već su prestali sa osmatranjem za taj dan kada je Malberg u sumrak još jednom izašao iz kuće kako bi ponovo otišao do stana markize. Ni sam nije znao šta ga je nagnalo na to. Neke stanovnike ulice je već poznavao iz viđenja. U zaštiti sumraka sakrio se u jedan ulaz popreko naspram kuće markize i čekao. Možda su prošla dva minuta kada je neko otvorio ulazna vrata iza njega. I pre nego što je mogao da se okrene ili izmakne, osetio je u leđima hladnu cev revolvera. Nesposoban da progovori i reč, Malberg je podigao obe ruke. „Šta hoćete? Zašto me pratite?” čuo je usiljen, visok glas kao u kastrata. „Ne znam na šta mislite,” promucao je. Osećao se kao oduzet. Strah ga je

celog prožeo. Morao je da razmišlja o markizi koja je svega nekoliko koraka dalje, na drugoj strani ulice, hladnokrvno upucana. Čovek u tami iza njega nije popuštao: „Danima vas posmatram,” čuo ga je, još uvek osećajući pritisak cevi u leđa, ..dakle, šta hoćete?” „Ništa,” odgovorio je Malberg tihim glasom, „stvarno ništa.” Tek što je odgovorio dobio je jak udarac u potiljak. Pucao je u tebe! Pomislio je i uspaničio se. Osećao je i jak bol, pokušao je da opipa ranu koju je metak napravio, da oseti krv koja mu reče niz vrat. Ništa od toga. Naposletku je shvatio da ga je nepoznati samo udario pištoljem. „Dakle?” čuo je uporni glas iza sebe. Telo mu je bilo napeto. Svaki mišić je drhtao. Nije imao nikakve volje da izigrava heroja. „Reč je o markizi Falkonijeri...” „To sam i mislio. Koji bi inače bio razlog da posmatrare ovu od Boga zaboravljenu kuću? Poznajete markizu?” „Ne baš. Sreli smo se jednom. Hteo sam da kupim zbirku knjiga njenog supruga.” „Ah, tako. Šta je htela za tu staru hartiju?” „Četvrt miliona.” ,,I vi biste to platili?” „Da, naravno. Kolekcija vredi višestruko. Ali se nažalost ispostavilo da se kod ovih skupocenih knjiga radi o kradenoj robi. Ali to verovatno znate.” „Ništa ja ne znam!” uzvratio je žustro nepoznati. Pri tome ga je zgrabio za ramena i okrenuo ga ka sebi. Najpre je Malberg ugledao prigušivač, deset centimetara dugu cev debelu kao palac i plavetnog odsjaja, prikačen za cev pištolja. Iza toga se pojavilo lice preplavljeno mrljama od opekotina, bez trepavica i obrva. Skoro da je to i očekivao. Lice sa ožiljcima od opekotina mu je bilo poznato iz daljine. Ali sada, iz blizine, pogled na njega je bio još jeziviji. Kao da je opekotinama obeleženi uživao u svom dejstvu na Malberga; prošle su beskrajne sekunde, da nije ni reč rekao. Zašto, razmišljao je Malberg, se ponaša ovako? Da li je hteo da ga zaplaši? To mu je već i te kako pošlo za rukom iznenadnim prepadom. U mešavini besa i očajanja Malberg je rekao drhtavim glasom: „Sklonite već jednom tu prokletu gvožđuriju. Čovek bi mogao baš da se uplaši!” Ove reči nisu bile bez dejstva. Nikada ne bi poverovao da će lice sa tragovima opekotina da mu ispuni molbu i spusti otužje. A ipak se to desilo. U

trenu se ohrabrio. Zurio je u čoveka ćutke kao da bi pogledima mogao da ga drži u šahu. Mora da je on bio taj, pomislio je Malberg, lice sa opekotinama mora da je ubilo markizu. Ta pomisao nije baš pogodovala da održi hrabrosr koju tek što je otkrio. „Čini mi se,” rekao je, „da smo se sukobili oko sasvim različitih namera. Ja sam inače Malberg, Lukas Malberg, antikvar iz Minhena.” Očekivanje da će i lice sa opekotinama da se predstavi mu se nije ispunilo. „Naravno, vaše ime možete slobodno da zadržite za sebe,” primetio je provocirajući. „Imena su laž i prevara,” odgovorio je čovek. „Zovite me jednostavno lice sa opekotinama. Tako me zovu svi moji prijatelji.” Nasmejao se zlurado. Reč „prijatelji” je zvučala neobično iz usta ovog čoveka. Lukas jednostavno nije mogao da zamisli da ovaj tip ima ijednog prijatelja. Pre je bio od onih koji idu sami preko leševa. Odjednom ga je obuzela strašna misao. Odmerio je lice sa opekotinama iz prikrajka. Crte su imale nečeg nemilosrdnog u sebi, tako da bi moglo svašta da se očekuje od njega - čak i ubistvo Marlene? „Otkud znate Marlenu Amer?” pitao je neposredno. Čudio se samom sebi odakle mu hrabrost za ovo pitanje. Napeto je posmatrao svaki pokret sagovornika. „Marlenu Amer? Ko je to?” na tren je lice s opekotinama delovalo nesigurno. Reakcija koju mu Malberg nikada ne bi pripisao. „Zar bi trebalo da znam tu damu?” „Bila je prijateljica markize Falkonijeri.” „Zašto kažete bila?” „Markiza je mrtva.” „Znam. Samo sam hteo da proverim da li i vi to znate. Za jednog antikvara koji se bavi starudijama niste uopšte naivni. Da li ste zainteresovani,” nastavio je, „da uđete u moj posao sa markizom?” „Zavisi od toga o čemu se radi. Je li reč o starim knjigama? U tom slučaju nemam nikakvih potreba trenutno.” „Rekli ste da ste bili spremni da platite dve stotine i pedeset hiljada evra za knjige?” „Bez razmišljanja. Da se kad je reč o zbirci markize nije radilo o kradenoj robi.”

Lice sa opekotinama je namestilo izraz kao u pokeru: „Nudim vam posao sa manjim ulogom i većim šansama za dobit. Da li ste zainteresovani?” “Što da ne,” odgovorio je prividno. U stvarnosti nije imao ni najmanje volje za sumnjivu ponudu. Za njega je bilo van sumnje da se kod lica sa opekotinama radi o profesionalnom kriminalcu kojih je bilo na stotine u predgrađima Rima. Ali morao je da ga zadrži. Barem dotle, dok se ne razjasne odnosi između njega i markize, a možda čak i između Marlene. „Da li imate sto hiljada dolara na raspolaganju?” pitao ga je čovek sa opekotinama. „Šta znači na raspolaganju. Ne nosim toliki novac sa sobom u džepu.” „To nisam ni očekivao. Mislio sam do kada možete da nabavite tu sumu? Pod pretpostavkom da se dogovorimu oko posla.” „Slušajte, lice sa opekotinama, vi govorite ovde o nekakvim čudnim transakcijama. Zaboravite. Neću da se složim s poslom za koji čak ni ne znam o čemu se radi. To mi zvuči krajnje neozbiljno. Zar nećete konačno da mi kažete o čemu se radi?” Lice sa opekotinama se meškoljio poput zmije koja skida kožu. Čovek koji mu je do malopre ulivao samrtni strah se osećao sateran u ćošak. „To se ne može tako jednostav reći u dve, tri rečenice,” odgovorio je. „To je stvar u koju umešan Vatikan, predmet za koji je kurija spremna da plati mnogo veći iznos od ovog koji tražim od vas, ako imate dara za pregovaranje.” „Gluposti,” pobunio se Malberg. „Ne verujete valjda stvarno da ću vam poverovati. Da je tako kao što tvrdite, onda dozvoljeno pitanje: zašto sami ne dogovorite taj posao?” Nespretno je lice sa opekotinama sklonilo oružje ispod sakoa. Malberg nije mogao da se otme utisku da je to učinio u ovom trenutku kako bi dobio na vremenu. „Pokušao sam,” odgovorio je naposletku, „ali je pokušaj propao. Znate, pre sam čovek za grube stvari. Konkretan zadatak - jedan pucanj, ako je potrebno dva - i stvar je gotova. Ili provala - ciljani plen - tri dana osmatranja i planiranja za petnaest do dvadeset minuta sve je gotovo. Ali posao od sto hiljada dolara sa kardinalom kurije, to nije lak zadatak za mene. Shvatate li?” Dok je govorio Malberg je posumnjao da bi ovaj tip mogao biti umešan u misterioznu saobraćajnu nesreću kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage. Da li je tih sto hiljada dolara koje je Gonzaga nosio sa sobom u plastičnoj kesi bilo namenjenu licu sa opekotinama?

Iako nije imao ni najmanju volju da sklapa sumnjive poslove i mada nije imao nikakvog poverenja u lice sa opekotinama - strah koji je doživeo kada je osetio hladnu cev oružja u leđima je još bio duboko u njemu, ipak je naizgled potvrdio svoje interesovanje. „Znate,” nastavio je, „kada se sudbina tako gadno poigra sa nekim kao što je sa mnom, onda je samo još jedno bitno na svetu, a to je novac. Nije nimalo bitno kako izgledate ako vam je džep pun. Ceo svet se može kupiti. A izreka da novac ne čini čoveka srećnim je potpuna budalaština. Onda bi svi siromasi trebalo da budu srećni.” Malberg je klimnuo odsutno glavom. „Hteli ste da mi kažete o čemu se zapravo radi,” primetio je naposletku. Lice sa opekotinama je vrtelo glavom. „Ne ovde i ne danas!” „Naravno da ne.” Ovaj predlog mu je išao na ruku. „Ali, razumećete da ću se pobrinuti za novac tek kada sve činjenice budu na stolu.” „Nisam ni očekivao išta drugo,” odgovorio je čovek sa opekotinama. „Nikada ne možeš biti dovoljno oprezan. Svet je loš. Predlažem da se nađemo sutra u deset.” „Dogovoreno. A gde?” „Ispred Mikelanđelove ‘Piete’ u crkvi Sv. Petra, odmah desno kod ulaza.” „Molim?” „Razumeli ste me dobro.” I pre nego što je Malberg uspeo da izrazi svoje čuđenje, lice sa opekotinama je nestalo u pravcu ulice Koronari.

Poglavlje 37 Kada se Malberg vratio u stan Barbijerija doživeo je iznenađenje. Barbijeri je imao posetu. Katarina je imala belu bluzu i bezobrazno kratko suknju. Pustila je kosu i našminkala blago usne, kao onda prilikom njihovog drugog susreta u Koline Emlijane u Via delji Avinjonezi. Ovako obučena ga je već jednom skoro dovela do ludila. „Nije ono što misliš,” branio se Barbijeri pred njegovim prekornim pogledom. „Čekala je pred vratima kada sam došao kući.” ,,U redu, ne dajte da vam smetam,” režao je i okrenuo se na peti. Ali pre nego što je stigao do vrata Katarina ga je sustigla i stala mu na put: „Ti prokleta tvrda glavo!” rekla je besno. Pri tome mu je stavila ruke oko vrata i gurnula nogu između njegovih. „Kako samo da te ubedim da je Paolo i mene prešao?” Osetio je njeno toplo telo, njušio miris koji je lebdeo iz puštene kose, hteo je da je privuče sebi, ali osećaj nepoverenja je još bio tu. Zapravo mu je i te kako bio potreban neko kome može da veruje. Jasno je video žudnju u njenim tamnim očima. Gospode, pomislio je, ako postoji neka žena koja mi može skrenuti misli, onda je to Katarina. Marlenu je morao konačno da zaboravi. Pretvarao se da ga ne zanima. Skrenuo je pogled i pokušao da se izvuče iz njenog zagrljaja, iako su mu po prvi put došle sumnje da se možda ogrešio o nju. „Saslušaj barem šta ima da ti kaže,” čuo je Barbijerijev glas iz pozadine. Nevoljno je seo za kuhinjski sto naspram Barbijerija. Katarina mu je bez reči dala cedulju sa adresom u Lungotevere Marcio, što nije bila uopšte loša adresa između mosta Kavur i mosta Umberto sa leve strane Tibra. „Šta je ovo?” pitao je glumeći mir. „Nova adresa sinjore Felini,” odgovorila je. „Od Paola,” dodala je skoro stidljivo. „Rekao je da mu je žao i da bi hteo da ispravi sve što je zabrljao. Stvarno hoće da ti pomogne!” „To je hteo već jednom,” primetio je Lukas ljutito. „Znam. U međuvremenu mi je priznao kako se sve odvijalo. Paolo je saznao, nakon što smo bili u Marleninom zazidanom stanu, od jedne komšinice

sinjore Felini koja živi dve kuće dalje da je ova od nekog nepoznatog dobila puno novca za ćutanje. Primetila je neke stvari u kući u ulici Gora o kojima nije htela da govori. Mora da je sinjori ponuđen poveći iznos. U svakom slučaju je bio dovoljan za stan na najboljem mestu i stil života nekadašnje kućepaziteljke se promenio preko noći. Paolo je uspeo, ne znam kako, da dobije novu adresu sinjore. A pri tome je naleteo na neobične veze, tragove, koji vode u Vatikan. Odjednom je znao stvari koje nije smeo da zna. U svakom slučaju su bile toliko bitne da je sada on postavljao zahteve. Ali su hteli da ga se reše za smešnu sumu. Pri primopredaji novca koju je izvršila sinjori Felini, a koju smo zajedno posmatrali, došlo je do svađe.” Malberg je ćutao. „A gde je Paolo sada?” pitao je Barbijeri. „Ne znam,” odgovorila je Katarina. „Razgovarali smo samo telefonom. Rekao je da ga prate i da mora da nestane. Lukas, hoće hitno da razgovara sa tobom. Znam da ti to teško pada, ali moraš da mu oprostiš!” Njene reči su ga razbesnele: „Ah, tako lako to tvoj fini gospodin brat zamišlja: Izvini, neće se ponoviti. - Hvala lepo, snaći ću se već i sam. Bez pomoći sumnjivog sitnog kriminalca.” Zgužvao je cedulju i bacio je u ćošak. Živci mu nisu bili najbolji trenutno. Odjednom je ponovo video užasno lice čoveka sa opekotinama pred sobom. Polako mu je svega bilo previše. „Ti si lud!” iznervirao se Barbijeri i podigao papir. „Možda nam Paolo stvarno može dalje pomoći.” A Katarini: „Gde nižemo da ga nađemo?” Vrtela je glavom. „Nije čak ni nagovestio gde se trenutno nalazi. Čini mi se da se boji. Ali će mi se javiti narednih dana.” Đakopo je pogledao Lukasa prekorno: „Ako ti odbijaš da razgovaraš sa Paolom, ja ću.” „Ne mogu da te sprečim u tome,” odgovorio je Malberg. Ustao je i gurnuo stolicu pod sto kao u jeftinoj birtiji u predgrađu. „Samo ne treba da zaboraviš da poneseš i pristojnu sumu gotovine. Jer bez novca kod Paola, kao što se zna, ništa ne ide. A sada me izvinite. Moram hitno da udahnem još malo vazduha.” Na ulici je duboko uvukao sveži noćni vazduh u pluća. Drhtao je i povukao kragnu jakne gore. Bez planova, sa rukama u džepovima, šetao je duž ulice Kajo Kestio i skrenuo u pravcu kapije San Paolo. Masivno zdanje iz antike je stajalo okupano svetlošću reflektora. U baru na ćošku je uzeo duplu grapu i slistio je u jednom cugu. Nije se

osećao dobro u svojoj koži. Bilo mu je žao zbog grubih reči prema Katarini. Ni sam nije više verovao da je znala o Paolovim spletkama; ali je bio suviše ponosan da to prizna.

Poglavlje 38 Deset minuta pre dogovorenog vremena je Malberg ušao u crkvu Sv. Petra. U bledoj svetlosti crkve je „Pieta” Miklanđela delovala skoro obično, uz to se horda turista željnih doživljaja gurala ispred kapele sa strane i pri tom su zaklanjali jedni drugima pogled. Prigušenim glasom punim strahopoštovanja je turistička voditeljica u tamno sivom kostimu neodređenih godina pričala o Mikelanđelu. U dvadeset i prvoj, objašnjavala je, došao je iz živopisne Firence u propali provincijski grad Rim. Nije Papa, već jedan francuski kardinal dao mladom umetniku u zadatak izradu ove skulpture. Kardinal je polagao vrednost na to da dobije najlepše umetničko delo koje postoji u Rimu. Tri godine je Mikelanđelo radio na belom komadu mermera... Malberg je osetio da ga je neko uštinuo otpozadi za struk. Okrenuo se. Desno od njega je stajalo lice s opekotinama. Delovao je prilično ofucano, kao da je proveo noć na klupi u parku. Kada je Lukas krenuo da kaže nešto, čovek sa opekotinama je stavio prst na usta i pokazao glavom u pravcu „Piete” ukazujući na to da treba da sluša priču gospođe koja vodi grupu. Mikelanđelo, nastavila je ona, je bio tako ponosan na svoje delo da je protivno običaju tog vremena po završetku dela uklesao svoje ime u porub ogrtača Bogorodice. To je jedini potpis na nekoj Mikelanđelovoj skulpturi. A mladi umetnik je krišom, noću, uklesao u mermer. Kada je nalogodavac primetio „štetu” bilo je suviše kasno. Malberg je pratio samo jednim uhom. Iz ugla oka je posmatrao lice sa opekotinama. „Ah, šta,” primetio je ljutito. U gomili ljudi se osećao sigurno, uprkos strahu da ga je nepoznati namamio u klopku. Rasprave, nastavila je gospođa, je prikaz Majke božje pokretala već pet stotina godina. Bogorodica deluje pre mlado, lepo i plemenito kao da je ljubljena, a ne majka sina. Mikelanđelo je objasnio svoj prikaz time da čestite žene deluju mnogo svežije od onih čija je duša već potpala pod grešne žudnje. „Pređimo na stvar,” šištao je Malberg nestrpljivo. „Zašto ste me doveli ovamo?”

Lice sa opekotinama mu se primaklo. „Prošlo je već nekoliko godina,” počeo je visokim šapatom, „od kada mi je dat najneobičniji zadatak koji sam do tada dobio. Izaslanik kurije koji je razumljivo prećutao svoje ime mi je ponudio pedesi i miliona lira, što je po današnjem kursu dvadeset i pet hiljadi evra, za upad u katedralu Torina. Najpre sam pomislio da je neko umetničko delo izazvalo pohlepu nekog kardinala. Nikakav problem! Tokom godine nestaje na hiljade umetničkili dela iz crkava i katedrala da ih nikada više ne nađu. I – uz svu skromnost - alarmni sistem koji ne mogu da premostim tek treba da bude izmišljen! Ali, u ovom slučaju se nije radilo samo o provali. Trebalo je da zamenim čuvenu Torinsku plaštanicu za navodno savršenu kopiju. A onda je, trebalo da u kapeli, gde je plaštanica čuvana, podmetnem požar. Tek to treba zamisliti!” „Neverovatna priča,” šapnuo je Malberg. „Ali zašto meni to pričate?” „Odmah ćete shvatiti.” Lice sa opekotinama ga je gurnulo u stranu nakon što su ga već neki slušaoci odmerili prekorno. U zaštiti jednog stuba je nastavio sa pričom: „Pedeset miliona lira nije bilo sitnica. Prihvatio sam posao, nabavio planove katedrale, danima boravio u crkvi, zapisivao svaki pokret i svako moguće skrovište i razradio svoj plan. Jedne nedelje veče sam pustio da me zaključaju sa sve kopijom plaštanice u katedrali i dao se na posao.” Malberg i dalje nije shvatao na šta lice sa opekotinama cilja. „Zanimljiva priča,” primetio je ironijom sumnjičavog. „Pod uslovom da je tačna uopšte. Ali, u čemu se sastoji vaša ponuda?” ,,Strpljenja! Strpljenje je majka uspeha,” odgovorio je čovek sa opekotinama. „Sve je išlo po planu. Posebnim alatom sam otvorio kivot u kojem su čuvali plaštanicu i zamenio orginal za kopiju. Čudan osećaj me je prožeo kada sam uzeo u ruke laneno platno u kojem je navodno Isus iz Nazareta položen u grob. Nisam doduše pobožan čovek, ali naposletku tako nešto se ne dešava svaki dan.” „Tu ste u pravu. Ali ...” Lice sa opekotinama je podigao ruku. ,,U tom trenutku mi je palo na pamet da isečem sićušno parče iz lanenog kuna. Plaštanica je ionako imala nekoliko oštećenih mesta. Umislio sam da niko neće primetiti. Sečivom sam odvojio komad platna, jedva veći od poštanske marke, i smestio ga u džepu jakne.” Čovek sa opekotinama je pružio ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadio celofansku vrećicu u kojoj se moglo videti izbledeo komadić platna. A onda ga je držao pred nosom Malberga poput trofeja. Malberg je počeo polako da shvata o čemu se radi. Nekoliko sekundi je

zurio u celofansku vrećicu, bez reči. Priča je zvučala tako neverovatno da mu je bilo teško da poveruje. S druge strane je zvučala tako neobično da nije mogao da veruje da je izmišljena. ,,Najpre sam,” nastavilo je lice sa opekotinama, „odneo originalnu plaštanicu na sigurno tako što sam je stavio iza jednog oltara sa strane. A onda sam uslišio želju svog nalogodavca i zapalio omofor pomoću zapaljive hemijske supstance ispod kivota. - Znate li koliko lako omofor gori?” pitao je u naletu ironije. „Pogledajte me, onda ćete znati! Sve se odvilo tako brzo. Pre nego što sam se osvestio, gornji deo tela mi je bio u plamenu. Od bola sam vrištao kao svinja na klanju i valjao se po podu. Nekako mi je pošlo za rukom da ugasim odeću koja je gorela. Sklonio sam se iza sporednog oltara gde sam sakrio pravu plaštanicu i čekao da primete požar i stignu vatrogasci. U sveopštem haosu sam mogao neprimetno da izađem iz katedrale sa plenom. Sada možete pretpostaviti da taj posao nije bio bez rizika. Utoliko je popriličan iznos od pedeset miliona lira mojih nalogodavaca bila čista uvreda. To mi je doduše postalo tek kasnije jasno.” ,,A šta se desilo sa kopijom plaštanice? Da li je izgorela?” Lice sa opekotinama se nasmejalo izveštačeno. „Skoro. Nije mnogo falilo i plamenovi bi prešli na kivot u kojem je čuvana plaštanica. Ne, platno je samo na nekim preklopima malo oprljeno. Gornja i donja strana od tada imaju blage ostatke čađi. Ali to krivotvorinu čini samo vernijom i bilo je sasvim u skladu sa namerama mojih nalogodavaca.” ,,A original?” „Original nije ni najmanje oštećen. Sledećeg dana sam ga isporučio u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto sastanka i uzeo svoj novac. A znate šta?” Lice sa opekotinama se okirenulo i pokazao glavom ka „Pieti” Mikelanđela. Gospođa koja je vodila turiste je u međuvremenu otišla dalje sa grupom. Nekoliko trenutaka je vladala tišina. Malberg je razmišljao. Nije znao kako da oceni lice sa opekotinama. Već po spoljašnjosti ovaj čovek nije bio tip sa kojim bi baš sklapao poslove. Ništa nije govorilo protiv toga da jednostavno ostavi lice sa opekotinama da stoji tu i nestane. A opet je bilo nečega što ga je odvraćalo od toga: slutnja da susret sa obeleženim nije bio slučajnost. I da je čudna trgovina bila u vezi sa nečim potpuno drugačijim. „Dozvoljavate,” rekao je ljubazno i hteo da uzme celofansku vrećicu iz ruke lica sa opekotinama.

Ali je ovaj sklonio dragoceni predmet. „Ne, ne dozvoljavani,” odgovorio je bez dvoumljenja. „Moraćete da razumete.” Na izvestan način Malberg je čak imao razumevanja na njegov oprez. Nesumnjivo je obojici manjkalo poverenja u onog drugog. U svakom slučaju se Malberg pravio da ga zanima da naprave posao. „Ko zapravo garantuje verodostojnost komadića platna? Razumite me, ne želim da vas ikako predstavim prevarantom, ali mi jedva da se poznajemo!” Lice sa opekotinama je klimnulo glavom kao sveštenik na ispovesti koji prima priznanje grešnika. A nakon što je sklonio vrećicu u levi unutarnji džep izvukao je iz desnog presavijenu kovertu i dao je Malbergu. U koverti su se nalazila tri rendgenska snimka u formatu 13 x 18cm. Na jednom su jedna pored druge bile prednja i zadnja strana Torinske plaštanice. Na drugom se mogao primetiti isečak na plaštanici na kojem je moglo da se vidi da nedostaje parče, a što je bila posledica delanja lica sa opekotinama. Treći snimak je prikazivao u skladu sa merama upravo onaj komad platna koje mu je lice sa opekotinama nudilo na prodaju. Jasno je mogla da se raspozna struktura niti platna. „Ako preklopite ova dva negativa,” rekao je sa ponosom u glasu, „onda ćete utvrditi da se struktura sićušnog isečka tačno poklapa sa celokupnom strukturom plaštanice.” Malberg je stavio oba negativa jedan preko drugog i okrenuo ih spram svetla koje je padalo sa kupole u brod crkve. I stvarno - komplikovana mustra riblje kosti strukture platna se bez prelaza nastavljala na mestu koje nedostaje. Lice sa opekotinama je stvarno mislilo na sve. „Dakle?” pitao je pritiskajući. „Šta, dakle?” odgovorio je Malberg iako je tačno znao šta ovaj misli. „Da li ste zainteresovani? Sto hiljada dolara u velikim novčanicama!” Deset puta je zaredom raširio prste obe ruke. „Da,” odgovorio je Malberg razvučeno. ,,U principu, da.” Osećao se prilično bespomoćno u ovoj situaciji. Trenutno nije imao pojma kako da izvrda licu sa opekotinama. „Recimo za nedelju dana? Isto mesto, isto vreme.” „Shvatio sam.”

Poglavlje 39 Kada je javni tužilac Ahil Mezomedes tog jutra ušao u kancelariju u Palati pravde sekretarica ga je pogledala zbunjeno iza monirora. „Burčielo je pitao za vas. Bio je ljut. Treba odmah da odete kod njega!” Mezomedes je stavio aktovku na pisaći sto i krenuo u kancelariju glavnog tužioca. Očekivali su ga. Đordano Butčielo, stameni, u časti osedeli pravnik, važio je kao najjače oružje u borbi protiv mafije. Ali je bilo i glasova koji su tvrdili da i on ima izvesne veze sa takozvanim finim krugovima. U svakom slučaju je kao šef Prvog tužilaštva Rima bio šef tucetu uglavnom mladih javnih tužilaca - a među njima i Ahilu Mezomedesu. „Doktore Mezomedes,” počeo je pri čemu je preterano naglašavao titulu kao da je hteo da se podsmehne, on kome je taj akademski stepen ostao uskraćen, „Doktore Mezomedes, rekao sam da dođete pošto mi je dospelo do ušiju da ste samovoljno pokrenuli istragu u postupku koji je obustavljen.” „To je tačno, sinjor glavni tužilac. Nisam znao da ima nečeg neprimerenog u tome ili čak protivno zakonu.” Glavni tužilac je skinuo svoje crne naočare i bacio ih preko pisaćeg stola koji je bio veličine onog za stoni tenis. A onda je prekrstio ruke preko stomaka i počeo: „Po zakonima ove zemlje javni tužioci ne uživaju tu privilegiju lične i poslovne nezavisnosti kao sudije. Treba da sledite uputstva vaših pretpostavljenih. Pojedinačni javni tužioci postupaju samo kao zastupnici prvog službenika državnog tužilaštva, a to sam ja. Ne sećam se da sam vam ikada dao odgovarajuće uputstvo da ponovo pokrenete slučaj Marlene Amer.” „Ne, sinjor glavni tužilac,” odgovorio je Mezomedes poslušno, „ali, ako smem da primetim, ja ovaj slučaj nisam nikako pokrenuo ispočetka. Samo sam imao uvida u dosije, u svrhu studija takoreći, i pri tome sam naišao na nedoslednosti i nepravilnosti koji pokreću sumnju...” „Dakle sumnjate u ozbiljnost mog posla,” prekinuo je Burčielo priču mladog javnog tužioca. „Nikako!” „Ja sam obustavio postupak. Dosije nosi moj potpis. Ta žena se udavila u kadi. Time je slučaj jednom i za svagda završen. Govorili ste o

nedoslednostima?” „Dakle, to je s jedne strane rezultat obdukcije. Uz dopuštenje, aljkav rad.” „Kvalifikacije doktora Martina Vebera su van pitanja!” „Nisam ni rekao da je drugačije. Ali ni visoka kvalifikacija ne isključuje mogućnost da jednom imate loš dan. Učinilo mi se kao da je nalaz obdukcije nastao za pisaćim stolom. Same fraze iz kojih se ne mogu izvući nikakvi zaključci. A jedini neobični trag je ostao bez napomene.” „Na šta mislite, doktore Mezomedes?” „Tragovi mirisa u kućnoj haljini pokojnice, mešavina skupocenih smola drveta poput olibanuma i toluanskog balzama od kojih se pravi najskuplji tamjan na svetu. Tamjan koji se koristi još samo u Vatikanu.” Burčijelo se zakašljao kao da mu je tamjan nadražio grlo. „Zanimljivo,” rekao je uz drsko cerenje, ,,a kakav zaključak ste izvukli iz toga? Nadam se ne da je Papa umešan u ovaj slučaj!” Glavni tužilac je krenuo da se smeje i dobio napad kašlja. „Ova priča je dobra!” ponovio je nekoliko puta. „Priča je stvarno dobra!” Kada se konačno smirio i osušio znoj sa crvenog lica, Mezomedes je mirno odgovorio: „Papa, ne. Ali možda kurija!” „Ne razumem vas.” Glavni tužilac je zaćutao zbunjeno. Mezomedes je imao još jednog keca u rukavu. I sada ga je iskoristio: „U časopisu Gvardijano’,” počeo je uzvraćajući, ,,se tada pojavilo izvrsno izveštavanje o slučaju, a članak je napisala novinarka po imenu Katarina Lima.” „O Bože, to ime mi nije nepoznato!” Burčielo je podigao ruke u znak potvrde. „Nemam nikakvo mišljenje o toj vrsti istraživačkog novinarstva.” „Kako god, taj članak sadrži niz činjenica koje se mogu dokazati, a koje se nigde inače ne mogu pročitati. Stoga sam stupio u kontakt sa novinarkom. Pri tome mi je pokazala fotografije koje je napravila prilikom sahrane Marlene Amer.” „Da, i? Na šta ciljate doktore Mezomedes? Sve sahrane izgledaju isto.” „To bih da osporim. Postoje male i velike sahrane, sa i bez blagoslova crkve, ali ova mi je delovala ipak prilično neobično. Jer barem dvojica kardinala kurije su bila prisutna na sahrani Marlene Amer, možda čak i više. Na slikama se u svakom slučaju mogu jasno raspoznati kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga i starešina Svetog sabora Bruno Moro.” Burčielo je skočio i krenuo gore-dole ispred pisaćeg stola sa rukama

prekrštenim na leđima. „Ne verujem,” mrmljao je tiho za sebe. Pri tome je držao pogled čvrsto uperen u pod. „Fotografije ne ostavljaju mesta za sumnju, u svakom slučaju barem što se tiče dvojice pomenutih. Nisam baš upoznat sa velikodostojnicima Vatikana, ali moguće je da se na slikama mogu prepoznati i drugi članovi kurije.” ,,A koji?” Glavni tužilac je naglo stao i pogledao Mezomedesa. ,,I šta to ima da znači?” „Rekao bih ovako: to je već neobično. Ne mogu da zamislim da bi ijedan član kurije zalutao na moju sahranu. Odakle su visoka gospoda uopšte znala da je leš dat na ukop? Zašto je Marlena Amet sahranjena anonimno? I zašto je jedan od prisutnih na sahrani pokušao da uzme memorijsku karticu sa fotografijama od novinarke? To su samo neka pitanja koja mi se javljaju s tim u vezi. A pretpostavka da između kurije i rimskog pravosuđa postoje izvesni kontakti ne izgleda bat neosnovana.” „Smešno!” Burčielo je nevoljno vrteo glavom. A onda je prišao sasvim blizu Mezomedesu i rekao, skoro šapatom: ,,Da li vi stvarno hoćete da uništite vašu karijeru? Daću vam jedan dobar savet. Ne motajte se više po ovom blatu. Mogu da vas razumem. Naposletku sam i ja nekada bio mlad i ambiciozan.” To teško da mogu da zamislim, bilo je Mezomedesu na vrh jezika, ali je progutao odgovor i umesto toga rekao: „Ovde se ne radi o ambiciji, sinjor glavni tužilac. Ovde se radi samo u pravdi i pravu.” Burčielo se cerio bezobrazno. „Pravednici moraju mnogi da pate. To je zapisano već i u psalmima.” ,,U psalmima stoji i: Pravda mora da ostane pravda!” „Vi ste tvrdoglava budala, doktore Mezomedes. Mogu samo da se nadam da vam vaša tvrdoglavost neće izaći na nos.” Glas mu je zvučao nekako preteći. Mezomedes se osetio kao da je odjednom u nekom američkom filmu o gangsterima u kojima su javni tužioci uvek korumpirani i bez savesti. A onda je zazvonio telefon. Glavni tužilac je podigao slušalicu: „Pronto!” Mezomedesu se učinilo kao da je Butčielo stao u stav mirno pred nepoznatim sagovornikom. „Ne,” odgovorio je, „reč je samo o previdu... naravno da ću se pobrinuri za to i preuzeti stvar u svoje ruke ... Izvinite zbog neugodnosti... primite izraze mog osobitog uvažavanja, ekselencijo!” A onda je spustio slušalicu.

Mezomedesu je rekao: „To je to. Mi se razumemo.”

Poglavlje 40 Dva dana i dve noći je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga proveo u svojim zatamnjenim ličnim prostorijama u Apostolskoj palati. Odbijao je svako jelo i nije nikog puštao k sebi, čak ni ličnog lekara Pape kojeg je kardinal Moro pozvao u pomoć. Gonzaga je hteo da bude sam. Bilo mu je teško da se snađe u stvarnosti. Uz to ga je u nepravilnim razmacima tresla jaka groznica od hladnoće koja mu je oslabljeno telo bacala u trzaje kao da je pod jakom strujom. Čim bi mu se udovi van kontrole smirili Gonzaga je pokušavao da razbistri svoje misli. Ko je bio iza otmice? Imao je dovoljno neprijatelja, ali samo je malobrojne zanimala Torinska plaštanica. Od izobličenog glasa u klaonici koji je dopirao preko razglasa su mu ostali samo delovi reči u sećanju i činjenica da je taj čovek koristio teološke stručne izraze. To i nemilosrdnost njegovog postupka su ukazivali najpre na Aniseta, starešinu Fideles Fidei Flagrantes. Ako ima nekog ko je znao za verodostojnost plaštanice onda je to bio Aniset. On lično je odneo plaštanicu Anisetu u tvrđavu Lajenfels i da se pri tome radilo o originalu, a ne kopiji mogao je on lično da potvrdi. Barem je to bila plaštanica koja je čuvana u Vatikanu. Naposletku je on bio taj koji je uzeo iz trezora i obmotao je oko svog tela. Ne, razmišljao je Gonzaga, taj Aniset otpada. Koliko se sećao glasa preko razglasa je postavio pitanje da li radi za Aniseta i na to je dobio, nakon duže pauze, odgovor da Aniset radi za njega. Ko je dakle bio glas u hladnjači? Ujutro trećeg dana samoizabrane izolacije Gonzaga je osetio jaku glad. Pomisao na svinjske polutke između kojih je i sam poput komada mesa visio uplašen satima, mu je do sada gadila svaku vrstu unosa hrane. Sada je zgrabio telefon i naručio kod časnih sestara koje su bile zadužene za ishranu članova kurije, uključujući Papu, doručak - bez salame I šunke, kako je izričito naglasio. Malo kasnije neko je zakucao na vrata i monsinjor Abate, lični sekretar kardinala Moroa, se pojavio sa poslužavnikom na kojem je bio željeni doručak, „Mesađero” i „Oservatore romano”.

„Dobro jutro, ekselencijo, u ime Gospoda,” rekao je Abate sveže obrijan i u besprekorno ispeglanoj mantiji. Gonzaga obučen samo u purpurni bademantil Masimilijana Gamarelija, papskog dizajnera u ulici Santa Klare je podigao pogled. „Gde je Sofiči?” zarežao je kada je prepoznao sekretara svog smrtnog neprijatelja. Ovaj je slegnuo ramenima. „Do danas se nije pojavio. Kardinal Moro će uključiti policiju.” Gonzaga je ustao iz naslonjača u kojem je proveo protekla dva dana i razmišljao. A onda je otišao do srednjeg prozora svoje radne sobe i zurio kroz zatvorene žaluzine na Petrov trg. Široki trg oivičen kolonadama Berninija je u ovo doba još uvek bio miran i napušten. Okrenuo se: „Recite kardinalu Morou da ne želim da se policija uključuje radi Sofičija. Sofiči će se pojaviti kao i ja. Verovatno je u nekoj ispovedaonici u crkvi San Đovani u Lateranu ili u San Pijetru de Torroza u Vinkoliju ili u Santa Mariji Madore.” Monsinjor ga je pogledao začuđeno: „Ekselencijo, kako ste došli baš do tih kuća Gospodnjih?” Nestrpljivo je dunuo kroz nos. „Nisam rekao da se Sofiči može naći u nekoj od tih crkvi. Samo sam govorio o mogućnosti da bi moj sekretar mogao da se nađe u nekoj od njih. Da li je to tako teško shvatiti?” „Ne, ekselencijo, razumem na šta mislite.” „Naposletku sam i ja ostavljen u jednoj crkvi ...” Zaćutao je. Nemirnim, skoro ludačkim pogledom je odmerio poslužavnik koji je monsinjor Abate ostavio na stočiću sa strane. „Tražio sam doručak bez kobasice i šunke,” krenuo je da besni, ,,i šta mi vi donosite, monsinjor? Šunku!” „Ali danas nije ni petak, niti neki drugi dan kada zakoni Crkve traže uzdržavanje od mesa. Sestre su mislile da bi trebalo da povratite snagu, ekselencijo!” „Tako, tako. Sestre su mislile.” Kardinal Gonzaga je uzeo kovertu sa papskim grbom sa stola i prstima počeo da trpa jedno parče šunke za drugim u kovertu. Kada je ispraznio tanjir, olizao je ivice i zalepio je i dao je zbunjenom monsinjoru rečima: „Stare dame neka se, moliću, brinu za svoje zdravlje. Recite im to!” Abate se ljubazno naklonio kao da su mu upravo dali molitvenik za jutarnju

misu, a ne kovertu sa pet parčeta šunke. A onda je nestao bez ijedne reči istim putem kojim je došao. Kardinal Filipo Gonzaga nije mogao da se seti da je tokom svog svešteničkog života ikada sam otvorio žaluzine prozora svog smeštaja. U Apostolskoj palati je to bila stvar sestara, kao i brisanje prašine i nameštanje kreveta. Ali ovog jutra je Gonzaga lično otvorio visoke žaluzine srednjeg prozora svoga stana. A onda se gladan bacio na doručak koji je uprkos vraćanju šunke bio još uvek dovoljno bogat: kajgana od četiri jaja u srebrnoj posudi, tri vrste sira, med i tri marmelade, dva topla sendviča, uz to crni i beli hleb, činijica griza sa dodatkom suvog grožđa i oraha, velika šolja kiselog mleka i čajnik sa crnim engleskim čajem. Uz čitanje jutarnjih novina doručak kardinala Gonzage je obično trajao tri četvrt sata. Ali ovog jutra se završio naglo nakon dvadeset minuta, a da se nije posvetio svom grizu. U lokalnom delu „Mesadera” je kardinal naišao na sledeću vest: Leš nepoznate osobe u Fontani di Trevi Rim - Prilikom obilaska je majstor fontane Karlo di Stefano juče oko šest sati ujutro u Fontani di Trevi, dnevnom ishodištu hiljada turista, našao leš nepoznate muške osobe kako pluta u vodi. Čovek star oko pedeset godina je plutao raširenih ruku i sa licem pod vodom. Nakon prvih rezultata istrage čovek mora da je umro između dva i šest sati ujutro. Do sada nije moglo da se utvrdi da li je nepoznati pod uticajem alkohola pao u fontanu i udavio se ili je u pitanju zločin. Leš je odvežen na obdukciju u Institut sudske medicine Univerziteta. Policija moli za dalje informacije koje bi mogle biti od pomoći u istrazi. Gonzaga je skočio i pojurio na telefon: .Alberto? Izvezite kola. Moram odmah u Institut sudske medicine pri Univerzitetu. Ali brzo.” Petnaest minuta kasnije je kardinal bio na putu ka patologiji. Kao i obično je sedeo desno na zadnjem sedištu i kao i obično je vožnja protekla u tišini. Kardinal državni sekretar je mrzeo vožnju kolima kao što drugi ljudi mrze letenje. Saobraćaj u Rimu je osudio kao đavolju rabotu, jer je i njemu u hladnim danima januara terao znoj na čelo. Ničim izazvani sudar na Pjaci di

Popolo i otmica od pre nekoliko dana si mu naizgled davali za pravo. Ipak nije mogao da uskrati sebi ovaj način prevoza. Iz kola je nazvao šefa patologije, doktora Martina Vebera. Naveo je da bi eventualno mogao da pomogne u identifikaciji nepoznatog pokojnika. Njegov lični sekretar Đankarlo Sofiči je nestao pre nekoliko dana bez traga. Već su ga očekivali kada je stigao. Patolog je poveo Gonzagu u suteren. Gonzaga je imao teškoće da drži misli poi kontrolom. Nije baš voleo ovog Sofičija, ako ćemo iskreno prilično ga je nervirao, iako je bio bistar i znao Bibliju kao niko. Ali Sofiči je bio onaj tip gubitnika, večitog drugog i takvih je crkva, bogami, imala dovoljno. Od Adama do Petra - čak i Biblija je bila prepuna gubitnika. U sobi sa belim pločicama, skoro sve sobe u podrumu su bile u belim pločicama, je doktor Veber otvorio jedna vrata, ne veća od onih za frižider dovoljan za samca. Jednim pokretom ruke je izvukao nosila prekrivena belim čaršavom, iz zida. Ispod čaršava su se nazirali obrisi mrtvaca. Patolog je bez reči povukao čaršav u stranu. Gonzaga se zabezeknuo. Hteo je nešto da kaže. Ali nešto mu nije dalo da progovori. Vilica mu se ukočila. Stisnuo je zube. Da je mogao da govori, rekao bi: Ovo nije Sofiči, moj sekretar. Ali znam ovog čoveka, ne znam kako se zove, niti gde živi, ali ga prepoznajem po ožiljcima od opekotina po licu. Već smo se jednom sreli, onda na letu iz Frankfurta za Milano. Dao mi je suludu ponudu. Sto hiljada dolara za sićušni komad platna, ne veći od poštanske marke. Ali onda ... „Poznajete li ovog čoveka?” prekinuo je doktor Veber misli Gonzage. Kardinal se prenuo uplašeno: „Da li poznajem mrtvaca? Ne. Ovo nije moj sekretar. Žao mi je.” Zvučalo je čudno, način na koji je to izgovorio. Naposletku je pitao: ,,I kako je sirotan izgubio život?” Ledenim mirom patologa koji se iz dana u dan suočava sa smrću odgovorio je: „Ciljani udarac ivicom šake u vrat. Brza smrt. Mesto zločina i mesto gde je leš pronađen se ne poklapaju.” „Nisam to uopšte hteo tako tačno da znam!” Gonzagin glas nije zvučao manje ledeno od glasa patologa.

Poglavlje 41 Kao i većina Rimljana Katarina Lima nije imala garažu za kola. Mogla je da govori o sreći kada bi našla mesto za parkiranje u ulici Paskara, gde je živela. Uglavnom je morala da parkira kola dve ili tri ulice dalje od stana, a ponekad je zaboravljala gde je ostavila svog malog „nisana” dan ranije, tako je bilo i ovog petka kada je imala velike planove. Malbergovo odbojno ponašanje je užasno pogađalo. Situacija je bila potpuno haotična. Činilo joj se da je potpuno poludeo u svojoj paranoji i ogorčenosti. Ipak je čvrsto odlučila da ne odustaje. Danima je loše spavala, jedva da je jela i misli su joj se vrtele samo oko jedne teme. Srećom joj je novi zadatak u redakciji „Gvardijana” davao dovoljno slobode da sazna jednu bitnu stvar. Već je svitalo kada je našla svoja kola u jednoj od sporednih ulica. Imala je buket belih ljiljana i cedulju sa adresom sinjore Felini uz sebe, onu koju je Lukas lakomisleno bacio na pod. Nekadašnja kućepaziteljica je verovatno bila jedina koja je mogla da kaže nešto o misterioznoj povezanosti Marlenine smrti sa visokom gospodom iz Vatikana. Da li joj brat Paolo zna sve pojedinosti nije joj bilo sasvim jasno. Ono što je bilo sigurno jeste da je znao više od nje i Malberga. Katarina nije sumnjala u to da za Lukasa i nju može biti zajedničke budućnosti samo ako se „slučaj” Marlene Amer razjasni. U suprotnom će Marlena biti uvek između njih. Zbog posla je znala kako navesti ljude da govore. I zato je smislila precizan plan za svoj poduhvat. Sinjora Felini nju nije znala, ali ona je znala sinjoru, to je bila prednost koju ne treba omalovažiti. Ipak je ona znala ponešto o njoj. A sa time će se suočiti sa Felinijevom koja se osećala sigurnom u svom novom životu. Naravno da neće izdati izvor svojih informacija i prećutaće da je Paolova sestra. To će učiniti sinjoru nesigurnom. A nesigurni ljudi će pre pružiti informacije nego ljudi koji se uljuljkuju u sigurnosti. Zadubljena u misli skrenula je „nisanom” u pravcu severa uz tok Tibra ka Lungorevere Marcio, jednom od najfinijih delova grada. Nije bila tajna da su pojedine kuće više klase za izdavanje nalaze u posedu Vatikana. Ovde je dakle boravila sinjora Felini od kada je prenagljeno iseljena iz stana kućepaziteljice

u ulici Gora. Nije loša zamena, pomislila je Katarina, dok je posmatrala sa druge strane ulice reprezenrativno zdanje. Mora da je pogled na reku i drugu obalu i Anđeosku tvrđavu bio veličanstven. Tri stepenika su vodila do pompeznog ulaza. Sa leve strane, iza obojenog parčeta stakla veličine šake, bila je video kamera. Ispod toga pet dugmeta za zvono, bez imena, označeni samo rimskim brojevima I, II, III, IV i V. Onaj koji živi ovde nije polagao na pominjanje imena. Naravno da je mogla da zvoni. Paolova cedulja je tačno navodila adresu Felinijeve: Lungotevere Marcio 3-II. Ali onda bi se oglasio interfon. Najdalje bi još stigla da čuje mrzovoljno „Pronto!” da bi čim iznese povod kojim je došla, razgovor sigurno bio završen i pre nego što je počeo. Stoga je odlučila da radije sačeka dok neko od stanara zgrade ne uđe ili ne izađe iz kuće. Nije dugo potrajalo pre nego što se ispred kuće zaustavio taksi iz kojeg je izašao elegantni stariji gospodin. „Kod koga biste želeli?” pitao je ljubazno kada je video kako čeka. „Sinjore Felini,” odgovorila je, što je i bilo tačno. „Ne poznajem je. Ovde ne živi nikakva sinjora Felini. Verovatno ste se zabunili u kućnom broju, sinjora. Ovo ovde je broj tri!” „Broj tri, znam. A nisam se zabunila u kućnom broju. Sinjora tek odnedavno živi ovde.” „Kako rekoste da se zove?” „Sinjora Felini, drugi sprat!” Stariji gospodin je odmerio Katarinu sa strane. Držanje mu je otkrivalo izvesno nepoverenje. Ali kada mu se Katarina prijateljski osmehnula, stavio je ključ u bravu i pitao: „Da li ste već zvonili?” „Ne, hoću da iznenadim sinjoru Felini.” Mahnula je buketom. „Onda pođite sa mnom,” rekao je gospodin i otvorio ulazna vrata. „Polovinu puta idemo zajedno. Ja stanujem na četvrtom spratu.” Lift u sredini stepeništa obloženog zelenim mermerom je sijao od bogatstva i blagostanja. Vrata od uglačanog mahagonija i peskiranog stakla su se otvorila skoro bešumno. „Posle vas,” rekao je stariji gospodin i pustio je da prva uđe. A onda je pritisnuo dugmad II i IV. A pogledom na buket, pitao je: „Poseban povod?” Katarina je odmahnula glavom. „Ne, nikakav poseban povod. Tek tako.” Uz blagi drhtaj je lift stao na drugom spratu. Pozdravila se ljubazno i starac

je uzvratio. A onda je lift krenuo dalje. Iza dvokrilnih vrata stana je dopirala glasna muzika koja nije baš išla uz određen ukus kojim je luksuzna kuća odisala. Uzalud je Katarina tražila pločicu sa imenom, ali je postojalo samo zvono smešteno u zid u vidu levka, ništa više. Zazvonila je. Glasna muzika je odjednom stala. Čula je kako neko ide vamo-tamo. Naposletku su se koraci približili ulazu. Vrata su se otvorila, ali samo malo. „Sinjora Felini?” pitala je Katarina. Pri tome je već prepoznala nekadašnju kućepaziteljicu. Imala je roze podsuknju i grešno skupe cipele sa visokom potpeticom, „prada”. Između prstiju desne ruke je bila upaljena cigara, a ona se malo ljuljala. Bez sumnje je popila koju. „Šta hoćete?” uzvratila je Felinijva hrapavim, prilični običnim glasom. A onda joj je pogled pao na buket. „Treba da vam predam cveće,” odgovorila je Katarii „Od sinjora Gonzage.” Još pre nego što je Katarina shvatila šta se dešava, zalupila joj je vrata ispred nosa. Drugačije je zamišljala ovaj susret. Stajala je tu kao pokisla pudlica. Nije računala sa ovakvom reakcijom. Ali moglo se pretpostaviti da će žena koja je preko noći prebačena u nov život ovako da reaguje. Katarina se ljutila na sebe. Htela je upravo da se okrene i ode, kada su se vrata ponovo otvorila. „Uđite unutra,” rekla je Felinijeva. Obukla je bademantil. Katarina je bila tako zapanjena da se najpre nije ni po merila. Tek kada je Felinijeva suzila oči i klimnula glavom pozivajući je da uđe Katarina je krenula unutra. „Morate da razumete,” krenula je sinjora da priča dok je bila napred u mračnom stanu, „nova sam ovde, a toliko slušam o provalama u kraju. Jednostavno je čovek nepoverljiv.” „Da, nikada čovek ne može biti dovoljno obazriv,” odgovorila je Katarina s razumevanjem, ,,u svakom slučaju nikada ne bih pomislila da bi mogli da me smatraju provalnikom.” „Upravo. Zato sam i posumnjala. Izvinite.” „Već zaboravljeno.” U salonu koji je bio slabo osvetljen sa dve lampe, Katarina joj je dala buket. Namerno je izabrala ljiljane. Jer ako je bilo cveća uz koje je išao miris svešteničkog, onda je to bio ljiljan, Nijedan cvet hrišćanske ikonografije nije morao da izdrži toliko toga kao

ljiljan. Pošto središte stabljike ljiljana miriše kao sveže mleko, važio je kao simbol materinstva device, time znači i „nevinost”. „Od koga je, rekoste, cveće?” pitala je sinjora loše glumljenom ravnodušnošću. „Od izvesnog gospodina Gonzage,” odgovorila je Katarina. „Znate!” „Ah, Gonzaga, da naravno!” Držanje kojim je sinjora Felini uzela buket je još kako otkrivao da joj verovatno nikada nije ili, ako i jeste, onda vrlo retko slato cveće. „Neću da vam oduzimam dragoceno vreme,” primetila je Katarina i napravila pokret kao da će da krene. Plan joj se odvijao po zamisli. „Imam dovoljno vremena,” odgovorila je sinjora. „Znate, živim ovde sasvim sama u velikom stanu. Priznajem, otmena kuća na najboljem mestu, ali upravo sam se preselila i jedva da poznajem nekog u kraju. Tokom nedelje se motam po pijacama grada. To mi odvlači misli. Ranije sam bila kućepaziteljica, tada se uvek nešto događalo.” „Kućepaziteljica?” Katarina je glumila čuđenje. Okrenula se po ogromnoj dnevnoj sobi u kojem se gubilo nekoliko otrcanih i ne baš s ukusom odabranih komada nameštaja. „Nasleđe? Onda vam se može čestitati!” Sinjora Felini je klimnula glavom. „Ne, nemam materijalnih briga. Ali... ” kao da je bila malo sluđena, „kako rekoste da je ime osobe koja je poslala cveće?” „Sinjor Gonzaga - kao kardinal državni sekretar!” Katarina je posmatrala svaki pokret gospođe Felini. Delovala je izuzetno nesigurno i kao loša glumica pokušavala je da prekrije ovu nesigurnost: „Možda cveće i potiče od kardinala državnog sekretara Gonzage. Moguće je!” „Zašto da ne, da li poznajete kardinala lično?” „Još kako, što znači ne, samo sam ga upoznala kratko. Ne, zapravo ga uopšte ne znam.” „Navodno je prilično gadan i brutalan po pitanju interesa kurije.” „Tu ste u pravu.” „Dakle Filipo Gonzaga vam nije baš nepoznat.” Sinjora je bacila pogled na buket cveća koji je nemarno stavila na staru, oronulu fotelju. „Naravno da poznajem Gonzagu,” izletelo je iznenada iz nje, „znam ga čak i suviše dobro!” Tek što je izgovorila ove reči kada se uplašila

od sopstvene brbljivosti: „Ah, zaboravite, pričam previše. Neću dalje da vas opterećujem svojim problemima.” „Problemima? Izvinite, sinjora, vi živite ovde u feudalnom stanu na jednoj od najboljih adresa u Rimu. Stvarno, zavidim vam! Kada se nagnete kroz prozor gledate Anđeosku tvrđvu i Vatikan, a vi pričate o problemima! Ja sam inače Margarita Marguta.” Pružila joj je ruku. „Lepo ime.” Sinjora Felini je prihvatila rukovanje. ,,I ja tako mislim,” odgovorila je Katarina i pomislila; obzirom da sam na brzinu smislila ime, stvarno i ne zvuči tako loše. „Verovatno ne možete da pretpostavite,” krenula je sinjora, „da je pogled na Vatikan pre deprimirajući, nego što oduševljava.” „Iskreno rečeno, uprkos svoj dobroj volji ne mogu da zamislim. Silueta Sv. Petra je jedna od najpoznatijih i najuzvišenijih prizora cele Italije.” „Moguće,” odgovorila je sinjora Felini, „ali to ne znači da su zbivanja unutar zidina podjednako uzvišena. Hoćete i vi jedan gutljaj?” Nije ni sačekala odgovor i otišla do stola na kojem je stajala flaša crnog vina, uzela čašu i sipala skoro do ruba. Onda je dala Katarini zapanjujućom sigurnošću i pokazala joj da se smesti na plesnjivu sofu. „Samo jedan gutljaj,” izvinila se Katarina i uzela malo vina iz prepune čaše. A onda je sela. S izvesnim zadovoljstvom je gledala kako gospođa Felini takođe puni svoju čašu do vrlu i uzima dva, tri dobra gutljaja. „Sumnjate u neporočnost gospode iz kurije?” pitala je bez okolišanja. Sinjora je napravila omalovažavajući pokret rukom, kao da je htela da kaže: kada bi samo znali! Najrazličitije misli su joj proletele kroz glavu. Kako da navede gospođu Felini da priča? Bez mnogo truda je izgleda u pogodnom trenutku zadobila njeno poverenje. Sada samo nikakva pogrešna reč. Onda bi upropastila priliku. U sebi je drhtala od uzbuđenja. A pred domaćicom se pravila smirenom, približavala čašu usnama, a da nije pila i rekla saosećajno: „Čini se da ste puno toga propatili, sinjora!” Gospođa Felini je pogledala u pod i stisla usne: „Ne bih da me podsećaju na to,” primetila je ogorčeno. „Ne želim da vas ikako pritiskam,” odgovorila je Katarina. Ustala je kao da hoće da ode. „Molim vas, ostanite!” rekla joj je Felinijeva. Uzela je još jedan dobar gutljaj vina. Pri tome joj je pogled pao na buket na fotelji preko puta.

Poput lavice koja se prikrada plenu približila se buketu, zgrabila ga i opalila cvetovima o sto tako da su se raspršili na sve strane po sobi. „Gonzaga može da nabije sebi svoje cveće u dupe!” vikala kao van sebe i nastavila dalje sve dok nije držala samo stabljike u ruci. Katarina je gledala zapanjena. Kosa sinjore Felini je bila razbarušena kao nakon borbe. Tragovi crne šminke oko očiju su joj se slivali niz obraze. Bademantil je visio poluotvoren sa nje. Ali kao da je se nije ticalo što izgleda tako jadno. Uzela je čašu u ruku i pogledala je kao da se ogleda u ogledalu. A onda je ispila do kraja i lupila njom o sto. „Bilo je malo žestoko,” primetila je ne gledajući nepoznatu gošću. „Ako vam prija,” odgovorila je Katarina naizgled s razumevanjem. „Takav izliv besa pročišćava dušu.” Rukavom bademantila je sinjora prešla preko lica. To nije nimalo poboljšalo njen izgled, naprotiv. „Mrzite tog Gonzagu,” primetila je Katarina oprezno. Felinijeva je otišla do prozora i gledala u tminu. U tromoj vodi Tibra su se odslikavala ulična svetla suprotne obale. „Gonzaga je jedan vrag,” mrmljala je za sebe, „verujte mi.” „Ali, zar nije on taj koji vam omogućava ovakav život?” „Da, ali to nije protivrečnost.” Okrenula se i prišla Katarini. Nadute oči i umazano lice su delovali zastrašujuće. „Kao kućepaziteljica u ulici Gora sam u svakom slučaju bila srećnija. Ovde se osećam odbačenom i zatvorenom u zlatni kavez. Zabranili su mi svaki kontakt sa prošlošću, štaviše, osudili su me na ćutanje. Već i naš razgovor me baca u paniku. Izričito mi je zabranjeno da sa bilo kim razgovaram o događajima koji su se zbili u zadnje vreme.” Katarina je jedva primetno vrtela glavom: kakve li mračne tajne ova žena vuče sa sobom? „Ponekad,” nastavila je gospoda Felini, „vidim i prikaze Osećam se kao da me prate dok idem kroz grad i krećem se cik-cak kao zec u bekstvu. To me dovodi na rub ludila. U međuvremenu znam da moj strah nije bez osnova.” Glas samo što joj nije pukao kada je glasno i jako uzviknula: „Ja se bojim, bojim, bojim!” Sinjora se stropoštala u fotelju i zurila je ispred sebe. „Mene se to ne tiče,” primetila je Katarina kako bi smirila situaciju, „ali iza vašeg straha se izgleda krije taj Gonzaga?” „Fini gospodin kardinal kurije Filipo Gonzaga!” Sinjora se smejala cinično.

„Nijedan čovek mi ne bi poverovao kadi bih objavila svoju priču.” Svih mu vragova, ta progovorite više! Htela je da kaže Katarina, ali se suzdržala. Naposletku je rekla: „Trebalo bi da odete nekoliko dana na odmor! Na Siciliji je još toplo u ovo doba godine.” „Odmor! Kada sam bila obična kućepaziteljica nisam mogla da priuštim sebi odmor. Ko bi radio umesto mene? Sada, kada mogu da priuštim sebi odmor i čak imam dovoljno vremena na raspolaganju, ne smem. Zabranjeno mi je da napuštam Rim. Onda više ne bih bila pod Gonzaginom kontrolom.” „A još niste pokušali da pobegnete iz vašeg nevidljivog zatvora?” Sinjora je prekrstila ruke. „Potcenjujete moć Gonzage. Ne bih daleko stigla. Gonzaga svuda ima svoje ljude.” „Kako ste uopšte dospeli u vezu sa kardinalom Gonzagom?” pitala je Katarina oprezno. „He, šta mislite o meni,” rekla je sa gađenjem sinjora Felini. „Ne verujete valjda da sam imala nešto sa tim ćelavim čudovištem. Bože sačuvaj. Jasno, takav kardinal ima i svoje potrebe - celibat manje ili više. Ali kada ih ima, onda već traži nešto bolje od kućepaziteljice koja je prošla svoje najbolje godine.” „Nisam to tako mislila,” izvinila se Katarina. „Nisam htela da vas uvredim.” „U redu je, u redu je.” Jezik sinjore je bio sve teži i tezi, a Katarina je imala muke da razume kada je rekla: „Kao portirka saznate ponešto, znate. Ponekad više nego što biste zeleli. Nije radoznalost bila ta zbog koje su vrata kod mene stajala od ranog jutra do kasno uveče otvorena. Ali pristojna kućepaziteljica bi trebalo uvek da ima pregled nad tim ko se zadržava u zgradi. I naravno da sam primetila ćelavca obučenog u crnosivo koji je redovno dolazio nedeljom i ostavljao jak oblak mirisa za sobom. Gledao je pravo ispred sebe i po običaju je držao nos gore kao čovek starog rimskog plemstva. Čak i kada bih proturila glavu kroz vrata nije obraćao pažnju na mene, a da ne pominjemo jedno ‘Buona sera, sinjora’. Ne, taj tip nije imao nikakve manire, iako se pravio vrlo finim i isijavao izvesnom nepristupačnošću. Meni je od početka bilo jasno da kada je taj ćelavi u pitanju može biti reči samo o nekom svešteniku. Međutim, da se radi o kardinalu, i to čako državnom sekretaru, to sam tek kasno saznala i to pod užasnim okolnostima.” Katarina se pravila naivna: „A šta je hteo kardinal kod vas u ulici Gora?” Sinjora je ispraznila ostatak flaše u čašu i uzela gutljaj i počela zluradim

cerenjem: „Na petom spratu kuće, za koju sam bila odgovorna, je živela jedna fina dama. Ne ono što u sada mislite sinjorina, već jedna prava dama! Poreklom je bila iz Švedske ili Nemačke, u svakom slučaju daleko sa severa. Verujem da je studirala, ali od čega je živela nije mi nikad bilo jasno. Nije ni imala neki stalan posao. Zvala se Amer.” Drhtavim rukama je Katarina stegla svoju još uvek prepunu čašu. Nije joj bilo lako da sakrije uzbuđenje. ,,A kardinal je stvarno išao u posetu toj ženi sa petog sprata? Kako uzbudljivo.” Glumila je divljenje. „Kardinal je dolazio tako redovno kao ‘amin’ u crkvi.” „Možda zbog naučnoistraživačkog rada? Ili je možda bio u srodstvu sa njom?” „Da se ne nasmejem! Sveže obrijan i naparfemisan i sa buketom u ruci? To mora da je bio fin rad!” Katarina se pravila iznenađenom. „Ipak, rekli ste da Malena Amer nije bila putana, već dama!” „Jedan kardinal u teranju ne čini nekog kurvom!” odgovorila je sinjora Felini dok je desnom obuhvatila praznu flašu. Odjednom je zastala i pogledala Katarinu širom otvorenih očiju. „Rekli ste Marlena Amer?” Glas joj je zvučao isprano, tiho i preteće. „Da, Marlena Amer,” ponovila je Katarina. „Odakle znate njeno ime?” Najradije bi se ugrizla za jezik. Kako je mogla da bude taku glupa. „Vi ste mi rekli njeno ime!” odgovorila je naposletku. „Jaaa? Kakva glupost. Mislite valjda da imate jednu pijanu staricu pred sobom kojoj možete svašta da napričate. Ko ste vi i šta hoćete?” „Ja sam samo donela cveće, ništa više!” Katarina je počela da se preznojava. Sve je tako lepo uklopila i razotkrila se glupom nesmotrenošću. Izgledalo je kao da se sinjora Felini u trenu otreznila. „Kakva budalaština,” frktala je i pri tome joj se lice razvuklo u grimasu, „Gonzaga mi nikada nije slao cveće i nikada to ne bi uradio. Kako sam mogla da padnem na tako glup trik!” Osvešćena sinjora se nakostrešila pred Katarinom. Uplašena Katarina je pogledala ka vratima. „Slušajte,” počela je oklevajući, „dužna sam vam objašnjenje.” „Vaša objašnjenja me ne zanimaju!” šištala je sinjora. „Jedino što želim da znam jeste: Ko ste vi i šta hoćete?”

„Dobro, ne zovem se Margarita Marguta. Zovem se Katarina Lima i ja sam novinarka.” „Sve je laž! Ne verujem vam ni reči. Dakle, ko vas je poslao da me ispitate?” Veštim pokretom je sinjora Felini zgrabila flašu za vrat i udarila o ivicu stola tako da se ova polomila. Krhotina stakla je pogodila Katarinu u obraz. Osetila je kako joj topli trag krvi klizi niz obraz. U odbranu je podigla obe ruke. Skočila je i pogledala sa obe strane tražeći put za bekstvo. Poput oružja je Felini držala slomljenu flašu u ispruženoj ruci ka Katarini. „Hoću da znam ko vas je poslao!” ponovila je i pri tome je naglasila svaku reč. „Niko me nije poslao. Smirite se!” Podignutih ruku se Katarina pomerala unazad ka vratima. Ledeni pogled sinjore je pokazivao odlučnost. Bez sumnje su joj od pića otkazale sve kočnice. Kako, razmišljala je Katarina, bi mogla da se odbrani od napada? Ako se Felinijeva sjuri na nju sa krhotinama jedva da ima neku šansu. Ne ispuštajući jedna drugu iz vida žene su se osmatrale sa razdaljine od dva metra. Katarina je disala jedva čujno i kratko. Oprezno kao da hoda po žici uzmicala je korak po kotak unazad. Kada je stigla do vrata koja su vodila u hodnik, Felini je zastala, kao da se predomislila. Okrenula se i išla, kao da se ništa nije desilo, preko krhotina i razbucanih cvetova ljiljana do ofucane fotelje. Uz uzdah se stropoštala u jastuke. A onda je uzviknula i pritom su joj uči sevale pune mržnje: ,A sada nestani, ti kurvice, i zaboravi sve šta si čula. Inače ćeš me upoznati! Napolje!” Bez oklevanja Katarina joj je izašla u susret. „Ostaviću vam moju vizit kartu,” rekla je, „ukoliko vam budem nekad potrebna.” Odustala je od lifta od straha da bi mogao da se zaglavi. Tako da je požurila niz mermerom obloženo stubište i disala duboko duž Lungotevere Marcio. Sveži večernji vazduh joj je prijao. Ono što je upravo doživela je potvrdilo njene najcrnje slutnje: pijana sinjora kojoj je kurija bogato platila za ćutanje. A onda - Marlena! Marlena koja je imala grešan odnos sa kardinalom glavom i bradom - jedna fina dama! To je bilo iznenađenje koje baca sasvim novo svetlo na njenu smrt. Ipak je stvar ostala zagonetna. Svakako, imalo je smisla pošto se odnos kardinala kurije sa jednom finom damom nasilno prekinuo ubistvom. Ali zašto, prošlo joj je kroz glavu, su visoka gospoda kurije onda prisustvovala njenoj

sahrani?

Poglavlje 42 Aerodrom Frankfurt, kapija 26. zgrada 456 B, uobičajena arhitektura od čelika i stakla. Na ulazu tabla sa plavo-narandžastim natpisom: „FedEks”. Žilavi četrdesetogodišnjak koji je parkirao svoj tamno plavi „mercedes” blizu ulaza je bio u žurbi. Oči su mu sevale nemirno iza naočara sa zlatnim okvirom. Izgledao je umorno, kao da je bančio cele noći. Izgužvano odelo nije ostavljalo baš negovan utisak. Levom rukom je pritiskao mali paket uz sebe, deset puta dvadeset centimetara, izlepljen selotejpom. Ciljano je krenuo u unutrašnjost zgrade, orijentisao se na tabli sa rasporedom i stao ispred šaltera iza kojeg mu je negovana blondina poslovno poželela dobro jutro i istim tonom i uobičajenom rutinom pitala: „Šta mogu da učinim za vas?” „Vrednosni paket,” odgovorio je kao rana mušterija poslovnom opuštenošću i gurnuo paketić preko tezge. Fedeks blondina je uzela paket u ruku i delovala malo iznervirana time što je lagan. Onda ga je stavila na elektronsku vagu koja je potom pustila piskav ton i izbacila malu nalepnicu. Pročitala je adresu: Đankarlo Sofiči Hotel „Krone”, Rajnuferštrase 10 65385 Asmanshauzen U hotelu je Sofiči rezervisao apartman. ,,A pošiljalac?” pitala je ne podižući pogled. „Takođe Đankarlo Sofiči!” ,,A adresa pošiljaoca?” Mušterija je zaćutala. A onda je rekao: „Sita del Vatikano, 1073 Rim.” Blondina je podigla pogled i nabrala čelo. A onda je zapisala navedeno. „Vrednost osiguranja?” pitala je. „Sto hiljada evra.” Vidno iznervirana sortirala je iza šaltera neke papire. A onda se osvrnula tražeći pomoć. Ali nije bilo nikog ko bi joj priskočio u pomoć u ovoj situaciji. „Morate da date neku identifikaciju!” primetila je pošto se ponovo sabrala.

Gurnuo je pasoš preko šaltera: Monsinjor Đankarlo Sofiči. Bez reči je blondina oblikovala ime usnama. Naposletku mu je vratila dokument. „Rekli ste sto hiljada evra?” „Da,” stiže odgovor. „Onda morate da deklarišete sadržaj!” „Napišite: naučni uzorak!” „Neće biti baš jeftino,” primetila je dok je ukucavala podatke u kompjuter. Sofiči je izvukao aktovku i dao joj kreditnu karticu preko šaltera. „Kada mogu da očekujem isporuku?” pitao je, potpuno gospodar situacije. Nakon dugog pogleda u ekran, odgovorila je: „Sutra od deset. Ali, ako želite, stvar se može i ubrzati...” „Ne, ne, ne žurim se. Sutra od deset.” Nakon što se potpisao i dobio potvrdu i kreditnu kartu u nazad, čudni klijent je nestao bez mnogo buke. Dva minuta kasnije je usmerio svoj tamno plavi mercedes na A3 u pravcu Visbadena. Ovako rano ujutro nije na autoputu još bilo puno saobraćaja. Sofiči je morao da se prepusti mislima. Gonzaga, u to je bio siguran, do danas nije imao pojma šta se zapravo dogodilo. Sigurno ga još uvek smatra vernim sekretarom po kome može da gazi kao po otiraču. Nekog ko smatra da je titula monsinjora vrhunac njegove svešteničke karijere i tri puta dnevno zahvaljuje milom Bogu na ovoj milosti. Možda ga smatra i mrtvim, pošto je prošlo već nedelju dana od kada je otet. Šta god da misli, kardinal državni sekretar je već prešao na svoj dnevni red. On, Sofiči, je znao da Gonzaga ide preko leševa. Zbog toga je i zadovoljstvo koje je sada osećao bilo veće. Gonzaga ga je potcenio. Nikada u životu ne bi poverovao da je bio u dogovoru sa licem sa opekotinama. Priznaje, nije to bila njegova ideja. Lice sa opekotinama je došlo kod njega i predložio je da on, Sofiči, nagovori Gonzagu na taj posao. Najpre nije hteo da poveruje u ono što mu lice sa opekotinama priča. Da je on taj koji je uzeo uzorak Torinske plaštanice sa namerom da ga unovči, isuviše unovči. Nije da mu je novac nešto značio. Mnogo smišljenija mu se činila prilika da se osveti Gonzagi. Previše često i previše duboko ga je Gonzaga ponižavao, ponašao se prema njemu kao prema psu, podsmehivao mu se samo tako. Jednom je hteo da okrene uloge, jedan jedini put. Po nalogu lica sa opekotinama je pomoću lažnog faksa dogovorio sastanak na Pjaci di Popolo. Vrteo je glavom: Da li sam mogao da slutim da će Gonzaga

da bude umešan u naletanje jednog vozila na drugo? Preko podzemnih kanala je u međuvremenu lice sa opekotinama saznalo da je Gonzaga, kojeg je Aniset ucenio, odneo u tvrđavu Lajenfels kopiju, a ne original. Naučna ispitivanja su to potvrdila. Stoga je lice sa opekotinama nanjušio nov, još veći posao: Pomoću bande profesionalaca je lažirao brutalnu otmicu. Naravno da sam bio upućen u poduhvat. Inače bi me verovatno strefio šlog. Na žalost je otmica bila čist promašaj. U svakom slučaju je Gonzaga i u mučilištu hladnjače, koja ga je zamalo koštala života, ostao pri tvrdnji da je odneo Torinski original u tvrđavu Lajenfels. Nesumnjivo je time sićušni komad materijala koje je lice sa opekotinama iseklo iz plaštanice postao još vredniji. Uz pomoć njega je moglo da se dokaže da je plaštanica u tvrđavi Lajenfels, uprkos suprotnih naučnih saznanja, ipak prava. Aniset i njegovo čudno bratstvo mi nisu bili nepoznati, naposletku sam bio tamo kada je Gonzaga predao plaštanicu Isusa iz Nazareta. Zato sam i hteo Anisetu da ponudim dragoceni uzorak materijala. Ali je lice sa opekotinama igralo prljavu igru i ponudilo taj predmet izvesnom Malbergu koji je na neki način bio umešan u ovaj slučaj. Dok je on, Sofiči, pratio lice sa opekotinama, bio je svedok kada je ovaj ponudio taj uzorak materijala plaštanice iz Petrove katedrale na prodaju. To nije smeo da uradi i prođe nekažnjeno. Lice sa opekotinama je bilo vrlo neomiljeno u krugovima podzemlja. Važio je za samotnjaka, a takvi ljudi nisu posebno cenjeni. Oni su neuračunljivi i opasni. Isti ljudi koji su pomogli licu sa opekotinama u otmici kardinala državnog sekretara su ga naposletku poslali u smrt. To nisam hteo. Samo sam dao nalog da mu otmu celofansku vrećicu sa uzorkom matetijala. O ubistvu nije bilo reči. Neka se Gospod smiluje njegovoj duši. Tako je razmišljao monsinjor Đankarlo Sofiči za volanom tamno plavog „mercedesa”. Božanstvenim predelima oko Rajne između Eltvila i Asmanshauzena koji nisu ni u jedno doba godine tako lepi kao u jesen, kada vinogradi zasjaje crveno i zlatno, jedva da je poklanjao pažnju. Magla se dizala sa brežuljaka i brda sa desne strane Uferštrase u jutarnjem suncu. Kroz poluotvoren bočni prozor je dopirao onaj po malo morbidni miris reke. Nakon kiša proteklih dana Rajna je dobila smeđu boju. U Lorhu je Sofiči skrenuo desno i krenuo uskim seoskim putem u Vispertal. Još se dobro sećao ovog puta. Kada je stigao do teške kapije koja se podizala i koja je svakom u pozvanom onemugaćavala ulazak u tvrđavu Lajenfels, ostao

je neko vreme sa upaljenim motorom. Svesno nije najuvio svoj dolazak. Radoznao i mračnog pogleda čuvar je provukao glavu kroz sićušni prozor tornja kapije. „Apokalipsa 20, 7!” doviknuo je Sofiči starcu. „Najavi me kod Aniseta. Zovem se Sofiči. Poznajemo se.” Manje je ovo potonje, a više lozinka dovela do toga da se gvozdena kapija otvori izvesnim automatizmom, a istim tim automatizmom se mračni izraz lica čuvara pretvorio u usiljeni osmeh. Sofiči je dao gas. Popločani put u visoko postavljeno dvorište i tvrđave je bio strm. U prvoj brzini je motor službene limuzine glasno zavijao. Kada je stigao gore, ugasio je kola i izašao. U kaldrmisanom unutrašnjem dvorištu je bilo tiho. Iz daljine se čuo zvuk brzog voza koji tutnjao sa leve obale Rajne, i odjekivao je između zidova visokih šest spratova. Zidovi su bili vlažni i mirisalo je na buđ. Svi prozori, sem jednog sa desne strane na prvom spratu, su bili zatvoreni. Iza njega se pojavilo bledo lice Aniseta. Duge kose strogo začešljane unazad kao kod glumca Bernarda Minetija malo pre nego se rastao s dušom, pogledao je Sofičija upitno. Nije morao ni reči da kaže, već i sam njegov odsutan izraz lica je govorio: „Ne sećam se da sam vas pozvao ovamo. Kako ste uopšte ušli ovde? Ko vas šalje?” U poređenju sa prvom posetom tvrđavi Lajenfels sekretar kardinala nije uopšte delovao stidljivo, niti je oklevao. Naprotiv, namestio je nadmoćni osmeh, nešto što je među Fideles Fidei Flagrantes bilo potpuno nepoznato i odgovorio: ,,Najpre vam upućujem srdačne pozdrave. Doduše, ja bih da predložim da ne razgovaramo u hodu. Vrlo je moguće da ovde zidovi imaju uši kao u Vatikanu i da vam uopšte nije tako prijatno da drugi budu svedoci našeg razgovora.” Aniset je uz buku zatvorio prozor. Nakon nekoliko trenutaka se pojavio u vratima sa špicastim lukom dole, uskih ramena, glave isturene napred i obučen u sivu odeždu sa kopčanjem do vrata kao nastavnik iz XIX veka. Cela njegova pojava je delovala kao da je iz nekog drugog vremena. Ali na to je Sofiči bio navikao u Vatikanu. „Stvarno me zanima šta taj Gonzaga ima da mi saopšti.” Aniset je prilazio posetiocu ne pružajući mu ruku. „Gonzaga?” odgovorio je Sofiči upitno. „Ne dolazim po nalogu kardinala

državnog sekretara, dolazim po svom nahođenju i slobodnoj volji. Reč je o Torinskoj plaštanici.” Na to se bledo lice Aniseta smrklo u trenu. Postalo je tamno crveno i preteće je izgovorio: „Gonzaga nas je slagao. Ali ja ću mu to vratiti, recite mu to!” „Ako smem da primetim,” krenuo je Sofiči, „ja stvarno smatram da je kardinal Gonzaga vama doneo original plaštenice našeg Gospoda Isusa. Više se boji da vas prevari nego što to mislite. Gonzaga se boji za svoj položaj kardinala državnog sekretara. Uostalom, još nije u potpunosti prestao da se nadi da će postati Papa. Ambicije u karijeri se ne zaustavljaju pod zidinama Vatikana. Ali, kome to govorim!” Aniset je nagnuo glavu unazad - što mu je očigledno bilo teško – i pogledao u dvorištu nagore da proveri da ih neko ne sluša. A onda je gurnuo Sofičija kroz uska vrata špicastog luka i pokretom ruke u pravcu strmih stepenica koje su se otvarale pred posetiocima i rekao: „Dođite!” Stepenice su vodile pravo u radnu sobu Aniseta. Kroz okrugla stakla jedinog prozora je prodiralo samo bledo svetlo dana. Uređenje je delovalo spartanski. Širok, čvornovati drveni sto kakav se u manastirima koristi kao trpezarijski, je stajao na strani nasuprot prozoru. Ostali zidovi su bili od poda do plafona popunjeni regalima u kojima je bilo poređano na stotine knjiga i dosijea. Pri pogledu na ovaj haos Sofiči se zapitao kako je moguće ovde išta naći. „Dakle, šta hoćete?” ponovio je Aniset kratko i pokazao nepoželjnom gostu rukom da sedne na neudobnu stolicu ivičastog naslona. ,,U mom posedu,” počeo je Sofiči pošto je seo, „se nalazi sićušni predmet uz čiju pomoć je moguće utvrditi verodostojnost Torinske plaštanice. One plaštanice koju čuvate ovde u tvrđavi Lajenfels.” „Mislite na mesto koje nedostaje, a koje je svojevremeno isekao onaj zlikovac?” Zluradim osmehom je Aniset izvirivao iza svog pisaćeg stola. Vrteo je glavom i uzdisao: „Taj Gonzaga! Đavo u purpuru!” „Gonzaga nema nikakve veze s tim,” odgovorio je Sofiči hladno. „On čak ni ne zna da sam ovde. Zvanično od kada sam otet važim i dalje za nestalu osobu.” „A vaša luksuzna limuzina?” „Službeno vozilo kardinala državnog sekretara! U izvesnim krugovima je to dečja igra da se jedne registarske tablice zamene drugima.” Anisetu je palo na pamet da je potcenio ovog Sofičija. „Vi ste dakle ozbiljni

u tvrdnji da imate uzorak materijala iz Torinske plaštanice.” „Tako je.” Anisetovo lice se ponovo razvuklo u zlurad osmeh. „Samo je šteta što i lice sa opekotinama to smatra.” „Lice sa opekotinama je mrtvo. Njegov leš pluta sa glavom nadole u Fontani di Trevi.” Aniset je progutao knedlu. Moglo se videti da razmišlja. Hteo je da izbriše izvesne stvari iz sećanja, obrisao je rukom lice. „Da li je to tačno?” pitao je nesigurno. Na ovo pitanje je Sofiči bio spreman. Izvukao je novinski isčak iz sakoa i stavio ga starešini bratstva pod nos. Ovaj je bacio pogled na papir i klimnuo glavom. „Ponovo jedan zlikovac manje na ovom svetu,” primetio je sarkastično, ,,Za njega nije šteta.” Hladnoća njegovih reči je nadmašena samo krutom atmosferom tmurne sobe. „Možda mi sada verujete,” rekao je Sofiči. „To lice sa opekotinama je bilo gangster. On je i sa drugima pregovarao o prodaji tog uzorka materijala. Mene je pri tome hteo da izluči iz igre. I to pošto sam odradio celokupnu pripremu. To naravno nisam mogao da dopustim.” Dugo je Aniset, za razliku od uobičajenog ponašanja, ćutao. Naposletku je rekao: „Onda ste vi lice sa opekotinama...” „Kuda vi razmišljate!” upao mu je Sofiči u reč, „to je bila nesreća na poslu, takoreći.” Aniset je slegnuo ramenima. Ova izjava ga nije dotakla. Odjednom je delovao uznemireno: „Da li imate predmet kod sebe?” Gledao ga je ispitivački. Preko lica monsinjora je preleteo arogantni osmeh. Znao je da će doći ovo pitanje i uživao je u svakoj sekundi. Sada je on bio u poziciji nadmoćnog i činilo mu se kao da se sagovornik iza pisaćeg stola sve više smanjuje. „Kako to razmišljate,” odgovorio je na kraju, „preduzeo sam mere predostrožnosti za bilo kakve nepredviđene situacije.” „Ne shvatam. Šta to treba da znači?” „Zar ste stvarno mislili da taj skupoceni predmet nosim sa sobom u džepu? Videli smo u slučaju lica sa opekotinama kuda ga je to odvelo.” „Shvatam,” Aniset se sve više divio potcenjenom monsinjoru. Nije očekivao odgovor, ali je ipak postavio pitanje: ,,A gde se sada nalazi taj predmet?”

„Možete pitati, ali ne očekujte da ću vam odgovoriti na to Ali ako ja smem da vam postavim jedno pitanje: Zbog čega je taj sićušni predmet za vas od tolikog značaja, kada je reč samo o deliću plaštanice koja je ionako u vašem posedu?” Aniset je razvukao lice kao da ga je ovo pitanje zabolelo, „To, monsinjor, vam ne mogu reći. Odgovor bi bacio vas, Majku Crkvu i milijarde poklonika u zbunjenost i očaj. Svrha je Fideles Fidei Flagrantes da znaju stvari koje su svetu nepoznate. Shvatate?” Neko vreme su sedeli ćutke jedan naspram drugog. Sofiči je razmišljao o krupnim rečima Aniseta. A Aniset je razmišljao kako bi mogao pregovara sa ovim gnusnim monsinjorom. „Da li imate uopšte neki dokaz za verodostojnost vašeg predmeta? Ne možete da me zavarate. Rođenim očima sam video kako se te stvari krivotvore.” Provocirajuće, opušteno je Đankarlo Sofiči izvukao kovertu sa rendgenskim snimcima iz tašne i dao je Anisetu preko stola. Aniset se suviše dugo bavio Torinskom plaštanicom da ne bi odmah prepoznao dokaze verodostojnosti. Stalno je držao oba negativa spram svetla koje je slabo prodiralo kroz staklo, stavljao ih jedan preko drugog i posmatrao ih suženim očima. „Čestitam,” rekao je naposletku. „Stvarno savršen rad!” „Da bi ostali pri istini,” odgovorio je monsinjor, „to je zasluga lica sa opekotinama, ne moja.” Aniset kao da je prečuo ovo. Barem se pravio da jeste. Nakon poduže pauze razmišljanja, zakašljao se značajno i krenuo ponovo: „Zar ne biste da mi konačno otkrijete gde ste sakrili dragoceni predmet?” „Ne, to neću uraditi,” odgovorio je Sofiči sa nijansom ljutine. „To je moja svrha da znam stvari koje su svetu nepoznate. Shvatate.” Naizgled opušten, Aniset je u sebi ključao od besa. Niko od članova bratstva, čak ni profesor Murat, se ne bi nikada usudili da se ovako sa njim poigravaju. Trebalo bi ga ubiti, proletelo mu je kroz glavu, baciti ga sa najvišeg mesta kule dvorca. Ali pomisao da bi onda predmet bio zauvek izgubljen mu je obuzdala bes. „Dobro, monsinjor, pričajmo o novcu. Jer to je valjda razlog zbog kojeg ste se toliko potrudili u ovoj prilici.” „Da,” odgovorio je Sofiči razoružavajućom otvorenošću. „Trebalo bi da

znate da se ne vraćam više u Vatikan. Odlučio sam da zamenim mantiju za odelo Kardena.” „Ah, tako stoje stvari.” „Da, tako je. Već sam sklopio kontakte sa Južnom Amerikom. U Čileu i Argentini postoje luksuzne stambene zajednice za ljude koji su okačili mantiju ili kukulju o klin. Na žalost život u tim hotelima za odbegle nije baš jeftin. Ali, kome ja to govorim!” „Dakle, koliko?” Aniset je nabrao nos. „Recimo ...” Sofiči je pogledao u plafon, kao da se tu pojavio znak upozorenja kao pri svečanom obedu vavilonskog kralja Valtazara, „pola miliona!” „Argentinskih pezosa!” „Američkih dolara!” „Nemoguće. Vi ste ludi, Sofiči.” „O tome bi se uistinu moglo raspravljati.” „Nudim vam polovinu. U gotovini i malim apoenima koji ne upadaju u oči, sa bankovnom trakom.” Sofiči se meškoljio na tvrdoj stolici. Znao je da će teško naći drugog zainteresovanog klijenta za ovaj predmet. Barem ne nekog koji je spreman da plati dve stotine i pedeset hiljadi dolara za deset kvadratnih centimetara platna. ,,U redu,” rekao je monsinjor i pružio ruku Anisetu preko stola, „četvrt miliona američkih dolara!” Aniset je ignorisao pruženu ruku i pogledao sagovornika odozdo. „Kada možete da isporučite?” pitao je. Ponovo se o potpunosti sabrao. „Kada želite, sutra ujutro oko jedanaest. Roba za novac. Ali bez trikova!” „To je stvar časti,” odgovorio je Aniset i prepustio se svojim mislima o tome.

Poglavlje 43 Hotel „Krone”, polubrvnara u vidu dvorca sa erkerima i malim tornjevima, je bio neposredno na obali Rajne. Apartman koji je rezervisao sa elegantnim belim ugradnim plakarom i ukusnim sekretarom u stilu bidermajera je isijavao nemačkom udobnošću. Sa prozora je pogled padao na široku reku. Barže su ostavljale brazde u tromoj vodi. Ali Sofiči nije imao oko za romantiku Rajne. Otišao je rano u krevet, kao što je navikao. Ali nije mogao da spava. Najpre zbog toga što su sa obe strane Rajne tutnjali vozovi. Drugo, zato što su ga mučile druge brige, hoće li mu se planovi ostvariti. Nije bio čvrst tip kakav se predstavio Anisetu. Strah da će u poslednjem trenutku nešto krenuti po đu mu je svezao grlo. Negde oko tri ujutro ga je san savladao. Kada se probudio bilo je osam i trideset. Naručio je bogat doručak u sobu. U mislima je još jednom prolazio tok dana koji mu predstoji. Nije smelo ništa da krene po zlu. Malo pre deset je otišao u hol hotela. Naizgled dosađujući se spustio se na sofu odakle je imao pogled na ulaz u hotel. Potrajalo je možda dvadeset minuta pre nego što je ispred hotela stalo belo „FedEks” vozilo. Brzim korakom je vozač prešao srepenice do ulaza u hotel. Očekivali su ga. „Zovem se Đankarlo Sofiči,” prišao mu je gost hotela. Kurir ga je pogledao nepoverljivo. „Možete li da pokažete pasoš?” „Da, naravno.” Sofiči mu je dao svoj pasoš. Vozač-kurir je bacio pogled na sliku u pasošu, a onda je odmerio gosta hotela. ,,U redu,” rekao je, „ako biste da potpišete prijem pošiljke.” Odahnuo je, potpisao i uzeo paketić uz sebe. „Želim vam još prijatan dan!” rekao je čovek iz „FedEksa” reda radi. „To će se već pokazati, mrmljao je Sofiči za sebe. Okrenuo se i hteo da se vrati u sobu kada se ukopao poput statue od soli, kao Lotova žena pri pogledu na Sodomu. Pred njim je stajao kardinal Bruno Moro. A u njegovoj senci sekretar monsinjor Abate. Obojica uredno obučena u najfiniji tamni sivi flanel. Abate je držao pogled oboren, kao da mu je neprijatan ovaj susret. Moro se cinično smejao. „Baš ste se promenili,” primetio je uz pogled na Sofičijevu kratko ošišanu

kosu. „Kako ste me našli?” promrmljao je bez daha i ne odgovarajući na Moroovu napomenu. „Dobili smo ukaze od policije da ste se pobegli u Nemačku. Ali bolje da o tome porazgovaramo u vašoj sobi!” Sofiči se nesigurno osvrnuo oko sebe. „Ne bih znao o čemu imamo da razgovaramo. Uostalom imam sastanak. Ako biste me izvinili, gospodine kardinale ...” Krenuo je ka izlazu, ali mu se Moro isprečio na put: „Ne želite nikakav skandal. Stoga vas molim!” Pokretom ruke je pokazao na stepenice. „Šta znači, skandal?” krenuo je Sofiči da se buni. „To ću ja vama reći, monsinjor! Namestili ste sopstvenu i otmicu kardinala državnog sekretara. Gonzaga ima težak sindrom uzrokovan stresom, od tada je u psihijatrijskoj nezi. Uzeli ste službena kola kardinala državnog sekretara i sa lažnim tablicama se odvezli iz zemlje. Sofiči, Sofiči, kako ste duboko pali.” „Mislim da je bolje da vi ćutite,” odgovorio je Sofiči ljutitim pogledom. „Zar niste vi odlučili da Torinsku plaštanicu zamenite kopijom kako bi nauci bila uskraćena svaka mogućnost da dokaže da je Isus iz Nazareta bio sasvim običan čovek?” Zaćutao je. Moro i Abate su se pogledali značajno. „Gospodine kardinale!” promucao je sekretar. Moro je klimnuo glavom. „Slutio sam to. Original plaštanice našeg Gospoda se nalazi u rukama bratstva nesrećnog kardinala Tesine, koji se sada zove Aniset kao jedan od sedam đavola.” Uznemiren Sofiči je gledao oko sebe da proveri nema li svedoka njihovom razgovoru. Sada je Sofiči bio taj koji je hteo da nastave razgovor u njegovoj sobi. „Pratite me!” Soba je bila još uvek nepospremljena, kakvom je ostavio kada je izašao. Moro i njegov sekretar su seli na sofu, a Sofiči je privukao stolicu uz stočić. „Da li sam u pravu?” bio je uporan kardinal Moro. Sofiči nije odgovorio. „Dakle jesam.” „Ja nemam nikakve veze sa tim,” odgovorio je Sofiči. ,,A zašto ste onda ovde? Koliko znam deli vas svega par kilometara do tvrđave Lajenfels, sedišta otpadnika. Nameravare li, možda, da se pridružite elitnom klubu odbeglih? Sofiči, bojim se da je to prevelik zalogaj za vas.”

„Verujte šta vam je volja. U Vatikan se više ne vraćam.” Samozadovljnim osmehom Moro je odgovorio: „To je za obe strane najbolje rešenje.” Dugo vremena je Moro gledao kako Sofiči privija uz sebe paketić. Tome nije pridavao nikakav dalji značaj, štaviše nastavio je razgovor i postavio pitanje: „Gonzaga je ipak taj koji je doneo original ovamo?” Sofiči je klimnuo nemo glavom. „Zašto je to uradio? Zar je hteo da nanese štetu Majci Crkvi?” „Nije mogao drugačije.” „Šta znači, nije mogao drugačije,” odgovorio je Moro ljutito. „Da li to znači da je bio ucenjen?” „To se ne može osporiti.” „Zbog one žene?” Monsinjor Abare je pogledao, ruku prekrštenih preko stomaka, postiđen u stranu. „Ta đavolja rabota!” zapenušio je Moro. Skočio i krenuo nervozno goredole u sobi. Bojažljivo je Abare pratio svaki njegov korak. „Kako je moguće tako pasti pred izazovima đavola!” Sofiči je njihao glavom tamo-vamo. „Svake godine hiljade naše sabraće napuštaju službu, jer ne mogu da se odupru grehu. Seks je uspeo pokušaj prirode, da se isključi razum.” „Od jednog kardinala državnog sekretara bih očekivao više duhovne čvrstine.” ,,I jedan kardinal državni sekretar ima izvesne potrebe.” „Sofiči!” vikao je Moro ljutito. „Zar ste izgubili razum? Zar ne znate više reči apostola Pavla?” ,,I te kako,” odgovorio je Sofiči, „vi govorite o prvoj poslanici Korinćanima, u kojoj apostol kaže da je dobro za one koji nisu u braku da ostanu takvi kao on.” Abate je klimnu glavom slažući se, a Moro je rekao: „Zar ste zaboravili reči apostola?” „Naprotiv,” odgovorio je Sofiči, „Pavle je naime rekao: ‘Ako ne možete da se suzdržite, onda se venčajte. Jer je bolje venčati se, nego goreti.’ To važi i za jednog kardinala državnog sekretara. Ali, pošto je brak prema papskom pismu ‘Sakerdotalis celibatus’ zabranjen...” Moro i Abate su ostali bez reči. Bilo je besmisleno sa sinjorom Sofičijem

razgovarati o citatima iz Biblije. Stari Novi zavet je znao kao „Oče naš”. Morou nije promaklo da je Sofiči nervozno gledao na sat. „Stoji vam na čast da ste kao sekretar uz Gonzagu,” primetio je smirujući situaciju. „Ali to ne menja na činjenici da kardinal državni sekretar jedan izdajnik stvari Crkve. Bog će ga kazniti.” „Ko je među vama bez greha, govori Gospod, neka baci prvi kamen!” ,,U redu,” pokušao je kardinal da zaustavi Sofičija. „A ste vi zamislili vašu budućnost?” Nesigurno je otpadnički monsinjor grizao donju usnu.Pri tome mu je pogled pao na kovertu sa rendgenskim snimcima koja je nesmotreno ležala pored poslužavnika sa doručkom. „Za mene,” odgovorio je, „ne morate da se brinete. Živim u uverenju da od Crkve ne mogu da očekujem pomoć.” ,,U to, činjenica je, možete biti sigurni! Ne kolje se krava koja vam daje mleko.” „Nikako. Da ostanemo u živopisnim prikazima: Nemam nameru da zakoljem kravu. Hoću bez buke da nestanem sa livade. Tu ima razlike.” Moro je napravio pokret rukom kao da odbacuje rečeno. „Ko nije uz mene, taj je protiv mene, kaže Gospod. Ali još uvek niste odgovorili na moje pitanje.” „Koje pitanje?” „Pitanje: Šta vas zapravo dovodi ovamo u tvrđavu Lajenfels? Da li ste pristalica otpadničkog kardinala? Takoreći vaš u krznu kurije?” „Mislite šta vam je volja, gospodine kardinale. A sada vas molim da odete!” Moro i sekretar su mu ispunili želju bez protivrečenja, a Sofiči je žurno spakovao svoj kofer.

Poglavlje 44 Od kada se Malberg ponašao onako odbojno prema Katarini, između njega i Barbijerija je vladala izvesna napetost. Barbijeri ga je nazvao tvrdoglavim i sebičnim i povrh toga glupim, jer nije hteo da shvati da ga Katarina stvarno voli. Stvarno nije mogao da krivi Katarinu za loš karakter njenog brata. Loše raspoloženje je pojačano ovog červrtka ujutro još i kišom koja je sipila i sivom maglom koja je danima visila nad gradom i činila da ulica iza protestantskog groblja izgleda još neutešnije nego sunčanim danima. Barbijeri je bacio mrgodan pogled kroz prozor. Na današnjem dnevnom redu je bilo jedno osmatranje. Ovakvi zadaci su mu predstavljali glavni izvor prihoda. U ovom slučaju je supruga službenika iz Ministarstva pravde htela da zna kako stoje stvari sa vernošću njenog muža. Fotografija i cedulja sa neophodnim podacima su morali da budu dovoljni kako bi se ušlo u trag službeniku Ministarstva pravde. Kako bi napravio potrebne forografije kao dokaze, koristio je digitalnu kameru „Nikon D80” sa jakim teleobjektivom. To je bila najbitnija investicija detektivskog posla. Shodno tome je oprezno baratao sa cenjenom spravom. Sa četkom je otklonio jedva vidljive tragove prašine sa objektiva. Potom je namestio kameru i napravio proizvoljnu sliku kroz prozor. „Valjda računaš sa tim da će ti klijenti isporučiti dokaze takoreći na noge?” podrugivao se Malberg. „Gluperdo,” uzvratio je Đakopo jetko i sklonio kameru u trska zelenu tašnicu koja se nosi preko ramena, napravljenu od platna za jedra. „Ali na tvom mestu bih bacio pogled kroz prozor. Takav pogled kroz prozor može ponekad da ima vrlo pozitivan uticaj na raspoloženje.” Malberg nije shvatio na šta Barbijeri misli. Ipak - te reči su mu probudile radoznalost. Ustao je od kuhinjskog stola na kom su zajedno doručkovali i prišao prozoru. Kiša je još jače padala, a pogled kroz prozor nije bio baš pogodan za popravljanje njegovog lošeg raspoloženja. A onda je u ulazu sa druge strane ulice ugledao jednu mladu ženu. Imala je kratki mantil sa kapuljačom. Odmah je prepoznao. Katarina. U prvi mah se prijatno iznenadio, ali već sledećeg je morao da se seti

nesrećnih odnosa sa njenim bratom Paolom „To je Katarina,” rekao je tiho i sa namerom da potisine svaku emotivnu reakciju. „Koga li čeka?” To je bilo retoričko pitanje. Tek što ga je izgovorio primetio je i sam kakve gluposti priča. „Na koga li?” oponašao ga je pridikujući Đakopo. „Verovatno na Leonarda di Kaprija ili Breda Pita. Sa tim izgledom i tom inteligencijom ta sinjorina bi mogla da ima sasvim drugačije tipove. Ali ne, devojka je morala da se zagleda bas u jednog takvog čudnog ozlojeđenog Nemca! Reći ću ti nešto. Ja ne bih izbacio Katarinu iz kreveta. Ja ne! Možda ćeš jednog dana shvatiti koliko si glup. Onda ću je rado tešiti.” Barbijerijeve reči su pokrenule lavinu besa u Malbergu. Van sebe je kao bik jurnuo na Đakopa i udario ga pesnicom. Pogodio ga je u nos i u deliću sekunde je Đakopu krenuo crveni trag krvi preko usana i brade. „Upozoravam te! Dalje od Katarine!” šištao je Malberg. ,,He,” odgovorio je Barbijeri dok je nadlanicom brisao krv sa lica, ,,ko mi je to ljubomoran? Izgleda da Katarinu voliš više nego što priznaješ. Inače bi ti bilo svejedno sa kim se mota. Ili?” Tip je imao pravo, pomislio je Malberg. Bilo mu je žao kada je video šta je napravio tim udarcem. Po prvi put je razmišljao o tome da bi mogao da izgubi Katarinu. A ta misao mu se uopšte nije dopala. „Izvini,” odgovorio je i dao Đakopu maramicu. „Pomisao da bi Katarina mogla da bude sa drugim me baca pravo u paniku.” „Dakle, na šta čekaš? Idi dole i reci joj to što si upravo sada meni rekao! Pre nego što bude kasno!” Malberg se dvoumio tren. Bilo mu je teško da prizna da je napravio grešku. Preveliko nepoverenje i razočaranje su ga učinili slepim za njenu ljubav. U suštini je odavno znao da njegovo tvrdoglavo držanje za njenu „izdaju” ne pije više vodu. A još nešto je znao odjednom: Katarina je bila deo njegovog života. „U pravu si, Đakopo!” rekao je, bacio vetrovku preko sebe i istrčao iz stana. Kada ga je videla kako prilazi, požurila mu je u susret ne obraćajući pažnju na saobtaćaj. Lukas je zastao zbunjen. Da, stideo se zbog svog ponašanja. „Lukas!” Nije je zanimalo kako će reagovati, bacila mu se u naručje. Držao je čvrsto, kao da nije hteo da je ikada više pusti. „Žao mi je,” rekao je promuklim glasom. „Žao mi je.” Ni ona, ni on nisu primetili baru u kojoj su stajali do članaka. Ni trubljenje

kola u prolazu nisu primećivali. Ljubili su se dok je kiša padala po njima, ljubili se dok im nije ponestalo daha. Osećao je kako mu se odeća kvasi. Ali to nije bio neprijatan osećaj. Vlaga se mešala sa toplotom koja je izbijala iz Katarine. Po prvi put u proteklim nedeljama je svet ponovo bio u redu. Ni Katarini nije bilo drugačije. Kada ga je konačno pustila, da bi ugrabila vazduh, rekla je bez daha: „Luda sam za tobom!” Pošto joj nije odgovorio, zaćutala je. „Da li si čuo šta sam ti rekla? Luda sam za tobom.” Klimnuo je glavom. Nije imao reči. „Kakva sam budala bio,” rekao je naposletku. „Trebalo je jednostavno da ti verujem, čak i kada su okolnosti govorile protiv tebe. Ova tvrda glava nije jednostavno htela da prihvati da nisi ništa znala o Paolovoj izdaji.” ,,A sada? Da li mi sada veruješ?” Klimnuo je glavom i privukao je sebi. „Dođi!” rekao je potom. „Ima suvljih mesta na kojima možemo da razgovaramo životu uopšte i našoj situaciji posebno.” Poveo je u ulaz i odveo držeći je za ruku u Barbijerijev stan. Barbijeri je već izašao iz stana kako bi se pozabavio svojim poslovima. Pomogao joj je da skine potpuno mokri mantil i počeo da je suši peškirom. „Koliko dugo si izdržala dole?” pitao je dok joj je nežno tapkao lice da je osuši. „Hm.” Slegnula je ramenima. „Možda jedan, dva sata.” rekla je pre pitajući. „Ti si luda,” grdio je. „Zar to nisam već rekla?” odgovorila je „Pa nisi mogla da budeš uopšte sigurna da ću te videti!” Tapkala je nogom. „Bila sam sigurna, prilično sigurna čak.” A nakon što je namignula: „Imam dobar razlog zbog kojeg sam htela da hitno pričam s tobom.” „Sada sam radoznao. Nešto prijatno?” „Pre nešto razočaravajuće. Barem za tebe.” Uzela mu je peškir iz ruke, presavila ga po dužini o stavila ga oko vrata. „Pričaj više,” rekao je prateći svaki njen pokret. „Bila sam kod gospođe Felini. Nadam se da mi nećeš zameriti što sam po pitanju Marlene na svoju ruku nastavila dalje i istražujem. A pošto si njenu novu adresu bacio nehajno...” Progutao je knedlu. Sadašnjost, koja se činila tako dalekom, ga je ponovo sustigla.

„Za bivšu kućepaziteljicu,” počela je oprezno, „sinjora živi sasvim komforno u stanu u Lungotevere Marcio. Bez kirije naravno, u kući koja pripada crkvi.” „To me ne čudi!” nasmejao se ogorčeno. „Nakon svega što smo do sada saznali. Čak je i kuća u ulici Gora u kojoj radila kao kućepaziteljica u posedu crkve.” Klimnula je glavom, slažući se. „Kao kućepaziteljica je znala sve šta se zbivalo u zgradi. Između ostalog i to da je Marlena Amer sa visokim dostojanstvenikom kurije prekinula celibat.” „Gonzaga!” upao joj je u reč. Zacrveneo se i nije mogao više da govori. „Ne može se osporiti. Gonzaga je imao odnos sa Marlenom.” Dugo je gledao. Razum mu se bunio da primi ono što je upravo saznao. Katarina je slutila bes i bol koji su se skrivali iza njegovog krutog pogleda. „Gonzaga i Marlena,” mrmljao je ravnim tonom. „Znači Gonzaga je bio taj koji se krio iza imena proroka u njenoj beležnici.” Nekoliko minuta su stajali jedno naspram drugog, ćutke. Nekako joj je bilo lakše, ali nije osećala nikakvo zadovoljstvo što mu je otvorila oči. A klonila se i nipodaštavajućih primedbi. Zbunjena, okrenula se i otkopčala bluzu koja joj se još uvek skroz mokra priljubila uz telo. A onda je počela da se suši peškirom. „Prehladićeš se,” čula ga je kako govori. „Hoćeš da se istuširaš sa mnom?” Uhvatio je otpozadi i počeo da petlja oko suknje dok ova nije skliznula na pod. U trenu se rešio svoje odeće. A onda je gurkao ispred sebe u malo kupatilo u kojem nije bilo ničeg osim lavaboa i tuša. Zajedno su uživali u toploj vodi koja je padala iz staromodne prštalice. Okrenula se i priljubila uz njega. Primetila je kako se želja budi u njoj. Dok joj je milovao grudi osetila je da se uzbudio. Pritisnuo se uz nju, iskajući. Šum vode je nadjačao njeno tiho stenjanje. Savila se blago napred. Zapanjila se s kakvom lakoćom je prodro u nju. „Moraš da je zaboraviš, obećaj mi to,” rekla je kada se ponovo malo ispravila i davala više otpora njegovim sve žešćim pokretima. Osećaji ispod vode koja je golicala su joj pomutili razum. Osećanje je bilo neuporedivo i ako joj je išta više prolazilo kroz glavu, onda je to bila pomisao da se Lukasa, tog čudnog tipa, nikada neće rešiti. Ni on nije osećao drugačije. Ništa ne uzbuđuje muškarca više od uzbuđenja žene. Na tren je pomislio na Marlenu i iznenadio se kako je lako prešao preko

razočaranja. A onda više uopšte nije razmišljao. Moćan orgazam kome nije bilo prestanka, koji su oboje osetili u istom trenutku, ga je naterao da sve zaboravi. Čvrsto zagrljeni skliznuli su na pod tuša. Zatvorio je vodu. Osećao je njen vreli dah na licu. Sklopila je oči kao da se bunila da prihvati kraj uzbudljive igre. Već ih je bolelo izvijanje koje im je uska tuš kabina nametnula. Ali je to bio bol koji prija, bol koji je prešao u slast pre nego što je zaboleo. O staklo malog prozora je još uvek dobovala kiša. Katarina se suzdržala od smeha, jer joj je palo na pamet da je ovoj prokletoj kiši koja nije htela da stane imala da zahvali za najbolji seks svog života. Lukas se naposletku izmigoljio iz prepleta njihovih tela. A onda joj je pomogao da ustane i odneo u sobu pored. Pošto nije našao ništa bolje, stavio joj je stolnjak oko ramena. Vlažnu odeću je stavio preko naslona stolica u kuhinji da se suši. Zamišljen se vratio Katarini. Sa stolnjakom oko ramena sedela je tu kao šaka jada. Samo joj je pogled govorio da je sve samo ne nesrećna. Pomerio joj je razbarušenu kosu s lica i seo pored nje. „Jedno ipak ne shvatam,” počeo je zamišljeno dok je zurio pravo ispred sebe, „ako je kardinal Gonzaga bio u vezi sa Marlenom...” „Sada si razočaran,” prekinula ga je Katarina. „Dugo sam razmišljala da li da ti kažem. Ali ako hoćemo da napredujemo u našoj istrazi, bitno je da znaš za to.” Klimnuo je glavom slažući se i počeo ponovo: „Ako su Gonzaga i Marlena stvarno bili u vezi, onda ne mogu da zamislim da je kardinal na neki način odgovoran za njenu smrt.” „Da li ti je pomisao da ljubavnik ubije svoju ljubavnicu apsurdna? A da se ipak pojavi na njenoj sahrani? Svakog dana se dešavaju ubistva u vezama, iz ljubomore, mržnje ili pohlepe.” ,,U stvari imaš pravo,” primetio je s oklevanjem. „Ali kakve je nastrane razloge mogao da ima jedan kardinal državni sekretar?” „Možda je božji čovek imao strah da bi se njegov odnos mogao otkriti. A šta bi to za jednog kardinala državnog sekretara značilo ne moram dalje da objašnjavam. Ali se isto tako može zamisliti da je Marlena Amer ucenjivala Gonzagu.” „To Marlena nikada ne bi uradila!” bunio se Malberg. „Ko će to znati? Do danas nisi smatrao mogućim da će Marlena završiti u

krevetu sa pravim pravcijatim kardinalom kurije.” Vrteo je glavom. Još uvek nije mogao da shvati Marlenino ponašanje. Morao je da se narera da nepojmljivo prihvati kao dato. Kao iz daljine je čuo ključeve u bravi ulaznih vrata. Nije video posebnog razloga za paniku u tome. Tek kada je pogledao Katarinu obučenu samo u stolnjak skočio je, samo sa peškirom oko bokova, i stao ispred Barbijerija. Ovaj nije mogao da sakrije smešak. Čak i kada je Malberg objasnio da su pokisli i da su okačili odeću da im se suši, Đakopo je kroz smeh rekao da ne mora zbog toga da se izvinjava, a pri tom je namignuo. Istog trena je Katarina izašla iz kupatila. Bez reči, samo sa polupokretom ruke je mahnula Barbijeriju. Ovaj je gledao malo zbunjeno kada je prepoznao svoj stolnjak prisvojen u druge svrhe. „Mislim,” rekao je naposletku, „daje to najdražesnija upotreba koju je moj miraz ikada imao.” Njegove reči su opustile neprijatnu situaciju. „Neću više da smetam,” rekao je Barbijeri i izvukao iz svoje platnene tašne presavijene novine. „Samo sam pomislio da bi ovo moglo da vas zanima.” Lukas i Katarina su se pogledali upitno dok je Đakopn širio novine i dao je Malbergu rečima: „U Fontani di Trevi je juče ujutro plutao muški leš.” „A šta ja imam sa tim?” pitao je Malberg, a da nije ni pogledao novine. „Zvao se Frederiko Gare!” „Ne znam. Žao mi je.” Barbijeri je polako postajao nestrpljiv: „Zar nisi rekao da ti je ispred kuće markize pretio muškarac sa gadnim ožiljcima od opekotina na licu?” „Da, to sam rekao.” „Možda bi onda bio tako dobar da pogledaš sliku u novinama!” Preleteo je pogledom preko članka. Ispod natpisa: „Mrtvac u Fontani di Trevi!” je pisalo o čoveku u pedesetim čiji je leš otkriven u najpoznatijoj fontani sveta i koji je identifikovan kao Frederiko Gare. Obdukcija je pored starijih rana od metka i noža došla do nalaza da je Gare, u krugovima kriminalaca poznat pod imenom ‘Lice sa opekotinama’, zadavljen i bačen u fontanu. Ogromnim očima je Malberg gledao sliku u novinama. Nije bilo sumnje: to je bilo lice sa opekotinama sa kojim se sastao ispred Mikelanđelove „Piete”. „Šta je bilo? Ta reci nešto!” navalila je Katarina na njega. Ali ovaj je samo vrteo glavom.