Filip Vandenberg - Osmi greh

S ovim mislima je zaspao. Probudio se kada mu je u sobu doprla zvonjava zvona obližnje crkve. Dok se još opijen snom brijao u kupatilu, sređivao je misli. A onda je doručkovao i platio svoj račun u hotelu. Poslednji deo puta do Luizenstrata je prešao peške. Vetar se utišao i svež jutarnji vazduh mu je razbistrio misli. Leonardo mu je savetovao da koristi zadnji ulaz. Stoga je krenuo kroz sokače Fojergase čiji je pločnik još bio mokar. Pored kanti za smeće u zadnjem dvorištu stigao je do vrata kroz koja ga je Leonardo prethodno veče izveo. Pošto nije bilo zvona zakucao je skupljenom pesnicom o vrata. Leonardo nije reagovao. Stoga je Aniset pritisnuo kvaku. Vrata nisu bila zaključana. „Majstore Leonardo!” uzviknuo je nakon što je ušao pod lukove kuće. „Majstore Leonardo!” Kao i prethodnog dana svetlo je bilo upaljeno na svodu i Aniset je krenuo ka strmim stepenicama koja su u zadnjem delu vodila ka gore. Polako je išao stepenik po stepenik u nadi da će glasno škripanje stepeništa da ukaže Leonardu ni ranog posetioca. „Majstore Leonardo!” uzviknuo je još jednom. „Majstore L...” Reč mu je zastala u grlu. Sa plafona ateljea visio je Leonardo na konopcu koji mu je bio vezan oko vrata. Iz otvorenih usta mu je ispao jezik, beo poput pokvarenog komada mesa. Oči, dve kugle od mlečnog stakla, izašle su iz otvora i zurile u prazno. Pošto je glava bila okrenuta u stranu mogao je da vidi resastu zadnju stranu brade. Leonardo je bio obučen u srednjevekovni prsluk i crvene hulahopke kao i dan ranije. Leva ruka je padala pravo. Desna je bila blago svijena, a rukom je prekrivao intimne delove, baš kao na najvećem od svojih majstorskih dela, kopiji Torinske plaštanice. Slučajnost? Ili poslednja poruka? Odjednom je Leonardo počeo da se vrti oko sopstvene ose. Aniset je ispustio krik užasa. A onda je primetio promaju zbog kojeg je leš čoveka krenuo da izvodi jezivi ples smrti. Neočekivani prizor mu je najpre uskratio svaku misao. Tek polako je dolazio k sebi. Šta se dogodilo? Prethodne večeri Leonardo nije davao nikakve naznake da je umoran od života. Osvrnuo se oko sebe. U ateljeu je vladao isti haos kao i juče. Sve slike su visile na svom mestu - barem koliko je mogao da se seti. Samo je primetio jedne merdevine u vidu slova ,,A”, nekih dva metara visoke, odmah desno

pored stepeništa. Sumnjao je u to da ih je prethodnog dana video na tom mestu. Spoznaja ga je pogodila poput groma: Leonardo je visio dobrih metar i po od poda i nije bilo nikakvih ukaza kako je uopšte svezao konopac na gredi tavanice. Nije bilo čak ni stolice, koja bi inače bila suviše niska. Ostale su samo merdevine. Ali one su bile oslonjene o zid. Aniset je polako shvatio da Leonardo nije počinio samoubistvo. Istovremeno mu je postalo jasno i da je bilo vreme da što pre nestane odatle.

Poglavlje 27 Celim putem ka Santa Madaleni se Katarina pitala kako je markiza Falkonijeri mogla toliko nisko da padne. Santa Madalena je bilo ime ženskog zatvora u Rimu u kojem se Lorenca Falkonijer nalazila već dve nedelje. Svakako, osiromašeno plemstvo je u Italiji pre bilo pravilo nego izuzetak, ali se nije baš često događalo da jedna markiza na takav način dospe na krivi kolosek. U svom poslu policijske novinarke Katarina je stekla iskustvo kako da nabavi dozvolu za posetu u zatvoru. Morala je da razgovara sa markizom. Naposletku je bila prijateljica Marlene. Možda je mogla da rasvetli zagonetku Marleninog života. Dok je vozač upravljao taksijem kroz jutarnji špic Katarina nije mogla da se otrese misli da bi Lorenca Falkonijeri mogla čak, na neki način, da bude upletena u ubistvo Marlene. Barem kao prisna prijateljica. Ali, koji je bio motiv za to? Na parkingu ispred mračne zgrade od cigala koja je samom svojom vojnom arhitekturom ulivala strah, prohladan vetar je dizao oblake prašine. Ulaz u zatvor je bio malen s obzirom na kompleks zgrada ove veličine. Ali to je valjda i bila namera građevinara. U svakom slučaju, Katarina je osetila izvestan strah kada su se vrata zatvorila za njom. U predvorju je bio šalter sa razdvojnim, neprobojnim staklom. Iznad isečenog ovala na sredini je bio natpis „Ovde govoriti”. Katarina je rekla povod kojim je došla, da razgovara sa markizom Falkonijeri. Gospođa u nekoj vrsti uniforme, sa naočarama i kratko ošišana, je pitala grubo: „Rodbina?” Katarina, spremna za ovo pitanje, je takođe kratko odgovorila: „Drugo koleno.” Gospođa je iznervirano pogledala kroz neprobojno staklo. „Moja majka i sestra markize poriču iz iste porodice.” Uniformisana je malo razmislila, barem je tako izgledalo, a onda joj je pružila formular kroz oval i rekla nenadano ljubazno: „Ako biste ovo popunili. I vašu ispravu - molim.” Nakon što je uradila kako joj je rečeno, levo pored šaltera se oglasila

električna brava i vrata su se otvorila. U prostoriji bez prozora sa belim pločicama i jarkom neonskom svetlošću je sačekala druga žena u uniformi koja je stajala iza jednog stola. Uniformisana je tražila da stavi tašnu na sto. Onda je pregledala Katarinu cičećim instrumentom koji je izgledao kao reker za stoni tenis. Naposletku je pustila da ode u dugi hodnik gde je sačekala sledeća nadzornica. Ova joj je klimnula glavom neočekivano ljubazno i zamolila je da pođe za njom. Prostorija za posete je bila u podrumu i imala je samo dva uska proreza za svetlo od staklenih kocki odmah ispod plafona. Nameštaj se sastojao od jednog stola u vidu kvadrata i dva stolice i još jedne stolice pored ulaznih vrata bez kvake. Katarina je sela za sto. Potrajalo je malo pre nego što se markiza pojavila. „Vi?” pitala je začuđeno, „Vas sam najmanje očekivala!” Markiza je imala sivo plavu suknju i istu takvu bluzu iz kojih se širio miris dezinfekcionog sredstva. Kosu je samo svezala u punđu. Bila je bleda i rezignirana. „Došla sam ovde zbog Marlene Amer,” počela je Katarina bez okolišenja. „Onda ste došli uzalud!” odgovorila je markiza nevoljno i krenula da ustane i izađe iz prostorije. Katarina je uhvatila za podlakticu: „Markiza, molim vas!” „Ne želim više da imam nikakva posla sa novinarima,” uzvratila je Lorenca Falkonijeri otrovno. „Imala sam po tom pitanju samo loša iskustva, shvatate li?” „Markiza, nisam došla kao novinarka, već iz ličnih razloga. Molim vas, verujte mi!” „Šta to treba da znači: iz ličnih razloga?” „Sećate li se Lukasa Malberga?” „Antikvara iz Nemačke?” Markiza se nasmejala zlobno. Kako se ne bih sećala. Ta on me je uvalio u ovo sranje!” Katarina se uplašila. Nije očekivala ovako vulgarne izraze od markize. „Grešite,” uzrujala se, „Malberg nema nikakve veze sa tim. Kolekcionar knjiga po imenu Žan Andre je pokrenuo stvari. I vidio je da ste mu ponudili knjige koje su poticale iz njegove kolekcije. Te su nestale prilikom provale pre šest ili sedam nedelja. To je mogao da dokaže pomoću foto-ekspertiza.” „Žan Andre!” Markiza je vrtela glavom u neverici. „Trebalo je da znam!

Došao je po preporuci i išao tako ciljano na neke od najboljih primeraka, kao da su već njegovi. Nije ni postavljao pitanja o poreklu. Kada sam mu rekla cenu odgovorio je da bi još da razmisli. Kako sam mogla da budem iako glupa!” Markiza se lupila šakom o čelo. „Vidite, nije Malberg taj koji vas je izdao. On je samo bio poslednji potencijalni kupac!” Lorenca Falkonijeri je poduprla glavu s obe ruke u zurila u zid preko puta. Držanje joj je odražavalo duboko očajanje. Sigurno je već zažalila što je pod uticajem svog muža postala varalica. ,,I šta želite od mene?” pitala je markiza nakon što su obe neko vreme ćutale. „Smrt Marlene Amer postavlja tolike zagonetke. A Lukas Malberg ne može da živi sa tim. Ne može tek tako da pređe na uobičajeni dnevni red i da se pretvara kao da se ništa nije desilo.” „Nije ni čudo. Malberg je jurio za njom.” Markiza se nasmejala suvo. Katarina je slegnula ramenima kao da hoće da kaže: možda. To da je Malberg bio fasciniran lepom Marlenom nije moglo da se spori. Uzdahnula je: „Sada nije reč o tome,” rekla je odlučno i otresla nalet ljubomore. „Sinjora Marlen je ubijena. A gde god se napravi pokušaj rasvetljavanja njene smrti nailazi se na zid ćutanja. Javno tužilaštvo i policija, čak i Vatikan i moj nedeljni časopis kao da žele da se ubistvo zataška. A vi, markizo Falkonijeri, da li i vi imate razloga da se ponašate kao da se ništa nije dogodilo?” „Da nećete možda da mi prikačite ubistvo Marlene?” uzviknula je markiza iznervirano. „Nikako,” uzvratila je Katarina istom uzrujanošću. „Ali, ako nemate nikakve veze s tim, zašto ne govorite o tome? Ne mogu da se oslobodim sumnje da je Marlena Amer vodila dvostruki život i uplela se u neku stvar koja je na kraju koštala života.” „Šta se to vas tiče?” pitala je Lorenca Falkonijeri oholo. „Zar niste rekli da ste došli ličnim poslom?” „Imate pravo, markizo, najpre mi je bilo stalo do priče, ali u međuvremenu mi je stalo samo do ... do duševnog mira Lukasa Malberga.” Pocrvenela je. „Ah, tako stoje stvari.” „Da, tako je.” „Vi i Malberg...”

„Da.” Lorenca Falkonijeri je ponovo zurila u prazno i ćutala. Moglo se videti kako joj vijuge rade u glavi. Naposletku je izletelo iz nje: „Muškarci su svi seronje. Taj Malberg nije nikakav izuzetak. Ali verovatno ste još suviše mladi da biste to primetili.” Katarina je osetila kako u njoj raste neverovatan bes. Najradije bi zgrabila ovu ogorčenu ženu za vrat, ali je unutarnji glas odgovorio od toga i opomenuo na razboritost. U tom slučaju, govorio joj je glas, nećeš imati više nikakve šanse da išta izvučeš iz markize. „Vi ste jako voleli Marlenu, zar ne?” počela je neposredno. Markiza je nevoljno namrštila čelo i stisla usne kao da želi da zadrži odgovor za sebe. Ali nakon nekoliko trenutaka je ponovo vladala sobom. „Jednostavno smo privukle jedna drugu. Nismo imale sreće sa muškarcima. Muškarci su jednostavno svi ...” „To ste već rekli, markizo. Da li smatrate da je moguće da smrt Marlene ima nekakve veze sa nekom pričom sa muškarcima?” Lorenca Falkonijeri je ćutala. Zurila je nemo u prazno. Katarina je kopala dalje: „Da li je moguće? Dajte neki odgovor!” „Nije to,” odgovorila je markiza mucajući i nakon podužeg oklevanja. ,,Već? Slušajte, Marlena Amer je ubijena! Ako vam je Marlena bila tako draga kao što ste nagovestili, onda zaslužuje da doprinesete rasvetljavanju ovog zločina. Zar ne mislite?” Lorenca je ravnodušno nagnula glavu u stranu i rekla: ,,Ne znam kakve koristi od toga. Niti ćete vi, niti taj Malberg ikada otkriti šta se stvarno zbilo. A i da otkrijete, to bi za vas bilo sve samo ne dobro, možete da mi verujete kada to kažem. Život mi više ništa ne znači - inače bi trebalo da sam srećna što sam u pritvoru. Ovde se mogu osećati još donekle sigurnom. A sada me izvinite.” Ustala je, krenula ka vratima i pokucala. Čuli su se koraci koji su se približavali. Pre nego što su se vrata otvorila markiza se još jednom okrenula. I uz lukav osmeh, kao da joj je to pružalo đavolski užitak, to da ostavi Katarinu bez jasnog odgovora, rekla je: „Nikada nećete saznati istinu ...” „Zašto ne? Preklinjem vas!” „Znate li tajno Otkrivenje Jovanovo, Apokalipsu?” Katarina je odmahnula glavom.

„Tako sam i mislila. Pročitajte poglavlje 20, stih 7.” Njen smeh je prošao Katarini kroz srž i kosti. Vrata su otvorena sa spoljne strane i Lorenca Falkonijeri je nestala.

Poglavlje 28 Po povratku iz Minhena Lukas Malberg je uzeo taksi do korza Vitorio Emanuele i otišao peške u ulicu „Via dei Baulari” u pravcu Kampo dei Fiori. Kasno popodne ovde je vladala gužva i šarenilo pijace koje je bronzu izliveni dominikanac Đordano Bruno mračno posmatrao s visine. Niko nije udostojio pogleda tvrdoglavog filozofa na njegovom visokom kamenom pijedestalu. To nije ni bilo moguće, jer su bezbrojni suncobrani pijace zaklanjali pogled ka nebu. Pri tome je Đordano Bruno svakako zaslužio malo pažnje. Naposletku je umro baš na tom mestu gde mu se nalazio spomenik pre više od četiri stotine godina, spaljen na lomači. To je bilo sedam godina pošto ga je sveta inkvizicija proglasila jeretikom. Malberg, upućen u istoriju i književnost, je pre povratka predložio ovo mesto za sastanak, ali ne da bi sa Katarinom delio sudbinu Bruna. Pre, kako je rekao preko telefona, zato što je živa pijaca bolja od bilo kog drugog mesta. Katarina je išla oko spomenika po prepodnevnoj vrućini sada po osmi put. Odjednom su je oko struka uhvatile dve ruke otpozadi. Okrenula se i Malberg je zagrlio. „Tako sam srećna što si ovde,” rekla je i pomalo se postiđena izvukla iz naručja. „A tek ja,” uzvratio je Lukas. „Kida živce kada nemaš sa kim da podeliš svoje probleme.” „Da li si napravio korak dalje? Preko telefona si nešto napomenuo.” Nadlanicom je obrisao znoj sa čela. „Znaš, ono što deprimira, jeste da sa svakom novom spoznajom, za koju veruješ da bi mogla da te odvede korak dalje, pojavljuju se dva nova pitanja. Ali daj da pričamo o tome u miru. Gladan sam kao vuk.” Katarina je pogledala na obe strane, a onda je podigla kažiprst leve ruke i pitala: ,,Da li znaš ‘fileti di bakala’?” „‘Fileti’šta?” „-’di bakala’?” „Zvuči egzotično u svakom slučaju. To jeste nešto za jelo, zar ne?” „Fileti bakalara! Odmah u blizini, kod Largo dei Librai, je jedan mali lokal. Tamo ima najboljih fileta bakalara u gradu!”

„Šta čekamo?” Lukas je uzeo za ruku. Pored brda paradajza, tikvica i artičoka, duž osušenih pečuraka i složenih salama, sira, maslina, ljutih papričica od čijeg mirisa vam krene voda na usta, gurali su se ka izlazu. Žene na pijaci i vlasnici tezgi su nudili svoju robu u ovo doba po sniženim cenama, jer se bližilo podne. Kroz buku gungule pitao je Katarinu: ,,A ti, šta si ti postigla?” „Ni ja nisam prošla bolje od tebe,” odgovorila je hod „Posetila sam markizu u zatvoru. Nadala sam se da ću saznati nešto o Marleninom dvostrukom životu. Ali osim nekoliko nejasnih napomena koje teško da će nam dalje pomoći nisam saznala ništa suštinski bitno. U međuvremenu sam stekla utisak da markiza nije više sva sa sobom. Da li ti je poznat tajno Otkrivenje Jovanovo?” „Apokalipsa?” „Upravo to!” „Kako si došla baš do apokalipse? „Dakle - najpre je markiza nagovestila da je cela stvar vrilo opasna, a onda je počela da se smeje kao luda i rekla da bi trebalo da pročitam tajno Otkrivenje Jovanovo, određeno poglavlje. Čekaj...” Katarina je izvukla cedulju iz dekoltea haljine pročitala: „Poglavlje 20, stih 7. Da li ti to nešto govori?” Malberg je ostao kao ukopan u mestu. Slušao je samo na pola. U mnoštvu glasova čuo je uzvik jedne prodavačice: ,,Lep spanać imamo još za vas, upola cene sinjora Felini!” Nije velikodušna ponuda prodavačice bilo to što mu j privuklo pažnju, već ime koje je izgovorila: sinjora Felini. Felini, ne baš često ime - na pločici sa imenom kućepaziteljice Marleninog stana stajalo je upravo to ime! Odmerio je ženu iz neposredne blizine. Nije ga znala; ali on je video na tren, onda, kada je otkrio Marlenin leš i nestao iz zgrade glavom bez obzira. Sličnost je bila neverovatna: krupna građa, po modi kratko ošišana kosa i šljašteći kreoli na oba uva. A opet je izgledala sasvim drugačije. Sinjora Felini je sa udaljenosti ostavljala skoro negovan utisak. Tome je pre svega doprinela elegantna haljina koja ga je potpuno zbunila. Mogao je da se zakune da je Marlena imala istu tu staklo zelenu haljinu Feragama prilikom njihovog susreta generacije. On nije znao ništa o modi, ali ga je kroj haljine koji je isticao liniju tela tom prilikom spontano naveo na kompliment. „Lukas?” Katarina ga je privukla sebi. Već je primetila njegove poglede.

„Za ime svega, Lukas, ne zuri u tu ženu tako, nije baš toliko lepa.” Odmahnuo je rukom kao da hoće da kaže: uopšte se ne radi o tome; a onda je rekao tiho: „Nećeš verovati, ali to je portirka iz Marlenine zgrade!” „Koje navodno nikada nije bilo, jer su u tom stanu oduvek živele časne sestre?” „Upravo ta.” Pogledala ga je nepoverljivo. „Ti si ozbiljan? Ili tražiš izgovor? Možeš slobodno da mi kažeš ako te ona pali. Muškarci ponekad teže običnom. Meni je u svakom slučaju obična. A ta haljina uopšte ne ide uz nju - pored toga što je suviše uska.” „Moguće da je sve to tačno,” smešio se uprkos uzrujanosti , „ali veruj mi da je to sinjora Felini, ona koja je nestala iz kuće u ulici Gora.” Katarina je suzila oči i odmerila doteranu sinjom. ,,I ne varaš se? Mislim, s obzirom na sve što te u poslednje vreme snašlo ne bih mogla čak ni da ti prigovorim ako ti se pričinjava.” „Pogledaj haljinu!” „Skupa krpica! Ko zna kakvu je protivuslugu pružila za to. Tašna joj je svakako ‘Hermes’!” Malberg je držao sinjoru na oku i prišao sasvim blizu Katarini: „Ona nosi haljinu Marlene. Siguran sam da je Marlena imala tu haljinu kada sam je poslednji put video - video živu.” Zapanjenost je bila ispisana na Katarininom licu. Sinjora se udaljila i postojala je mogućnost da se izgubi u gužvi pijace. „Hajde,” upozorio je Malberg, „moramo da vidimo šta namerava.” „Šta bi mogla na Kampo dei Fiori? Da kupuje, morač, crni luk, paradajz!” Katarina nije baš verovala u njegovu priču. Dok su držali sinjoru Felini u vidokrugu, primetila je: „To bi značilo da je ova osoba bila u stanu Marlene.” Slegnuo je ramenima: „Činjenica da se ovde šećka i pretvara da je fina dama dopušta u svakom slučaju zaključak da je dobila pristojan novac za ćutanje.” „Misliš, ona zna bliže okolnosti Marlenine smrti?” „Ta pretpostavka i nije pogrešna.” Sinjora Felini je šetala pijacom naizgled nasumično, nije ništa kupila, skrenula je levo, onda ponovo desno i naposletku se vratila na mesto gde je Malberg primetio. Moglo bi se pretpostaviti da se trudi da se otarasi

potencijalnih pratilaca. No onda je bacila odjednom pogled na sat, ubrzala korak i napustila Kampo dei Fiori u pravcu trga Farneze. Prošla je pored desne od dve fontane koje su ukrašavali trg i išla ciljano ka palati u kojoj je bila smeštena francuska ambasada. U hladu moćne palate je išla dosađujući se gore-dole, kao da nekog čeka. Lukas i Katarina su stajali iza fontane levo i posmatrali je. Nakon otprilike deset minuta sinjora Felini je pokazala jasne znakove nervoze. Muškarac na vespi se približavao. Imao je farmerke, crvenu majicu kratkih rukava i crnu kacigu sa vizirom od pleksiglasa. Kao da se nije žurio i sasvim opušteno je namestio motor. Dok je skidao kacigu išao je ka sinjori. Ova mu je nešto govorila, očigledno mu je prigovarala, jer je kasnio. Na kraju je, oprezno gledajući oko sebe, izvukla kovertu iz tašne i predala je nepoznatom. „Čudno,” rekao je Malberg ne gledajući u Katarinu, „zar se i tebi ne čini?” ,,U svakom slučaju,” odgovorila je ne skrećući pogled. Čovek je otvorio kovertu i izgledalo je kao da palčevima obe ruke prebrojava novčanice. No, suma ga izgleda nije zadovoljavala. Besno je smotao kovertu i strpao ga u desni džep farmerki. Onda je smakao kacigu sa glave i krenuo žustro da govori nešto ženi. „Luuukas?” Katarinin glas je zvučao izgubljeno. „Luuukas! Reci da ovo nije istina.” Stisla mu je ruku tako jako da je bolelo. „Pa to je Paolo!” uzviknuo je zaprepašćen. „Paolo, tvoj rođeni brat!” Uhvatila ga je čvrsto. Zarila mu je lice u rame. „Mislim da mi duguješ objašnjenje,” primetio je ljutito. Gledala ga je širom otvorenih očiju. „Lukas, i ja sam iznenađena koliko i ti. Zar misliš da...” „Nemoj sada da pokušaš da mi objasniš kako nisi imala pojma o dvostrukoj igri svoga brata!” Zvučao je besno. Katarina se trgla. „Tako mi Bogorodice i svega što mi je sveto, ne, nisam znala da je u dosluhu sa ovom ženom. Ni sama ne znam šta ovo znači. Paolo je prevarant - ali nije zlikovac!” Okrenula se. Krenule su joj suze. Nije pokazao da ga je to dotaklo: „Znaš šta to znači,” rekao je. „Ko god da se krije iza ovog zločina bio je obavešten o svakom mom koraku. Ta navodno tako sigurna soba u pansionu Paperic je bila nameštaljka. Verovatno tamo

postoji i prislušni uređaj. A kako je Paolo izigravao nevinašce kada smo tražili ulaz u Marlenin stan, to je bilo remek delo glume. Na takvom bratu ti se može samo čestitati!” „Kako samo možeš biti tako nepravedan.” Stegla je pesnice. „Nemoj samo mene kriviti zbog toga što mi je brat otišao na stranputicu.” „Da, tvoj brat koji me toliko voli - to si rekla, zar ne?” bio je van sebe. Pomisao da je Katarina igrala igru s njim ga je razbesnela. „Ti deliš stan sa svojim bratom, živite zajedno kao da ste u braku, a hoćeš da mi tvrdiš ta ništa nisi znala? To treba da poverujem? Malo je previše to što tražiš od mene.” „Lukas, molim te, veruj mi!” „Rado bih. Ali ne mogu. Upravo sam se razočarao u tebe. Šteta, ja sam u svakom slučaju imao časne namere.” I ja, htela je da kaže, ali nije stigla. Okrenuo se i nestao brzim korakom u pravcu Kampo dei Fiori. Gonjen strahom počeo je da trči. Bio je potpuno smeten i što se više udaljavao od trga Farneze, to mu se više mutilo u mislima. Izbegavao je ljude koji su mu išli u susret, svakih pedeset metara je menjao stranu ulice, zastajao i okretao se kako bi proverio da ga neko ne prati, ubrzavao korake i po novo usporavao. Šta raditi? Kljucalo mu je u glavi. A da se predaš? Kao iz daljine čuo je glas, oprezan, nesiguran glas: A da se predaš? Ne, on nije ubio Marlenu! Ali, može li to da dokaže? Ili drugim rečima: Mogu li to da mu dokažu? Verovatno je njen stan bio pun njegovih otisaka. A on je bio taj sa kim je Marlena htela da se sastane. On je bio taj koji nije nazvao policiju kada je našao mrtvu. Jeza mu je prošla niz leđa. Šta su znali ljudi koji su stvarno ubili Marlenu? Da li su ga tražili kako bi ga ućutkali? U panici je trčao kroz male ulice. Odjednom je pred njim bila ulica Luka. Kada mu je u vidik dospela Lokanda sinjore Paperic znao je šta ovde traži. U podne je u pansionu bilo mirno. Žurno se popeo uz stepenice. Zastao je na tren ispred vrata kako bi se smirio. A onda je pozvonio. Sobarica je otvorila, ljubazno ga je pozdravila. Uzvratio je isto ljubaznim pozdravom. Srećom sinjora Paperic nije bila tu. Naterao se da polako pređe dugi hodnik. U sobi je na brzinu skupio svoje stvari - ionako nije bilo puno toga – i natrpao ih u putnu torbu od platna za jedra. Osvrnuo se još jednom na brzinu. Neprimetno je napustio Lokandu.

Nikada u životu se nije osećao tako bespomoćno, tako bez odgovora na to šta dalje. Kome još može da veruje? Ko bi mogao da mu pomogne? Kao ošamućen išao je neko vreme duž Lungotevere dei Tebaldi poredTibra, prešao tromu zelenosmeđu reku kod Ponte Sista i okrenuo se, bez razmišljanja, u pravcu juga, ka četvrti Trastevere. U nekoj pekari sa ogledalima na zidovima i stolovima za stajanje je žvakao sendvič, ne zato što je bio gladan, već kako bi smirio želudac. Uz to je bio kafu s mlekom. Gledao je u čoveka koji je zurio u njega iz ogledala. Posmatrao ga je iz upalih duplji. Kosa mu je padala divlja preko lica koje je bilo izbrazdano dubokim borama. Čovek je izgledao nezdravo, gonjen, bled. Ne zuri tako glupo! Najradije bi viknuo. Potrajalo je neko vreme pre nego što je shvatio da je to on, Lukas Malberg, taj čovek u ogledalu, taj oronuli, potpuno uništeni tip protiv koga kao da se čitav svet urotio. Koji je bez krivice upao u nešto što ga je u potpunosti izbacilo iz koloseka. „Hoću da vratim život koji mi je nekada pripadao,” mrmljao je nerazumljivo očajan. Zvučalo je kao molitva. Elisa na plafonu pekare je prijatno rashlađivala Malbergovu znojem natopljenu kosu. Maramicom je tapkao i kupio znoj sa vrata. Pri tome je na pod pala cedulja koju je nosio već nekoliko dana sa sobom: „Đakopo Barbijeri” i sedmocifreni broj. „Smem li da telefoniram?” pitao je ćelavog pekara i stavio kovanicu na štand. Potom je okrenuo broj. Barbieri se javio sa uobičajenim „Pronto!” „Malberg ovde. Sećate li se još ko sam?” „Ali svakako, sinjor Malberg. Ionako sam hteo da vas kontaktiram. Šta mogu da učinim za vas?” „Dopustite mi jedno pitanje.” Zaćutao je na tren da razmisli. ,,U kom ste odnosu sa Katarinom Lima?” „Ne razumem vas, sinjore.” „Mislim, da li ste joj prijatelj? Ili imate neke obaveze prema sinjori?” „Ne znam ni za jedne,” odgovorio je Barbijeri bez oklevanja. „Ali, zašto pitate?” „Stvari stoje naime ovako. Imam opravdan razlog da pretpostavim da Katarina Lima igra dvostruku igru. U svakom slučaju njen brat Paolo uzima novac od ljudi koji su povezani sa ubistvom Marlene Amer.” „To nije moguće!”

„Jeste. Zajedno sa Katarinom sam gledao kako Paolu Limi daju novac. Katarina kaže da nije ništa znala o tome. U svakom slučaju ne verujem da je bila neobaveštena kako tvrdi.” Barbijeri je ćutao poduže. Naposletku je odgovorio: ,,Da li ste sigurni? Znam je samo poslovno, ali je se sećam kao vrlo čestite osobe kojoj su prestupi brata teško padali. Ali, to što vi kažete nema nikakve veze sa malim prestupima. Kada me je zamolila da vas držim na oku povremeno bilo je to pre radi vaše zaštite...” „Slušajte - ne mogu da se izlažem riziku!” prekinuo ga je, „Da li bi bili voljni da mi pomognete?” „U svako doba.” „Pod jednim uslovom! Katarina ne sme ništa da sazna o tome.” „Imate moju reč, sinjor Malberg.” „Sigurno znate da sam po Paolovoj preporuci našao smeštaj u pansionu u ulici Luka.” „To mi nije nepoznato.” „Otišao sam odatle, jer sam morao da pođem od pretpostavke da je moje sklonište otkriveno.” Barbijeri je čujno uzdahnuo. „To je u svakom slučaju bio pravi potez.” „Sada tražim novi smeštaj. Bez policijske prijave, shvatate! “ „Hm...” Barbijeri je razmišljao. „To neće biti jednostavno, a da se ne uvuku novi likovi u priču.” Ćutao je neko vreme. „Ali ako biste se snašli sa sobom u skromnom dvoiposobnom stanu mogao bih vam za prvu nuždu ponuditi siguran smeštaj.” A još kako je hteo! Jedva pola sata kasnije zazvonio je kraj vrata sa imenom D. Barbijeri. Kuća je bila smeštena u sporednoj ulici iza protestantskog groblja između Monte Testaćio i Cestijeve piramide. Kao i većina kuća u okruženju i ova je pamtila bolje dine. Ali bitnije od savremene udobnosti mu je trenutno bilo to što je mogao jednostavno da nestane ispod radara. „Nadam se da niste zvali sa mobilnog!” primio ga je Đakopo Barbijeri na ulazu u stan. „Ne brinire,” odgovorio je, „vaše reči od onda sam i te kako primio k srcu: nikakav hotel, nikakvi čekovi, nikakve kreditne kartice, ni mobilni.” „Dobro,” primetio je Barbijeri i poveo ga u stan. ,,Ali trebalo bi da izbegavate i mesta koja su igrala neku ulogu u vašoj dosadašnjoj istrazi.”

Klimnuo je glavom, iako mu razlog za to nije bio baš jasan. Na prvi pogled je Barbijerijev kutak odgovarao upravo klišeu o domu samca. U kuhinji su se gomilali sudovi od pet dana. Barbieri mu je ulovio pogled i rekao: „Morate da izvinite. Nisam očekivao posetu. Ponekad je ovde malo haotično. Kraj moje karijere kao inspektora je označio i kraj braka. Iskreno rečeno, zbog toga mi nije čak ni žao. Da li ste uopšte oženjeni?” „Ja, ne. Oženio sam se jednom sa dvadeset i dve, sa dva deset i pet sam bio ponovo slobodan. Od tada sam ono što se otvoreno naziva samac. Ali, ako takođe mogu biti iskren - moj život vuka samotnjaka je do sada pre bio posledica propuštenih mogućnosti nego ishod čvrstih odluka.” ,,A onda je ta Marlena Amer ušla u vaš život i to vas je baš pogodilo, jesam li u pravu?” „Kako ste to zaključili?” „Iskustvo u poslu,” odgovorio je Barbijeri kratko. Malberg se smeškao smeteno. „Priznajem, Marlena je prilikom našeg susreta pokrenula prilično jaka osećanja. Dobro, jesam došao u Rim zbog te kolekcije knjiga, ali ne samo to. Možete li da zamislite šta se zbivalo u meni kada sam našao Marlenu mrtvu u kadi?” Barbijeri je klimnuo glavom nemo. *** Soba koju mu je ponudio je stvarno bila samo sobičak sa uskim visokim prozorom. No, zato je gledao u zelenilo i bilo je prijatno sveže. Jednostavan otoman i rezopal-otman iz šezdesetih godina su morali da posluže za prvu nuždu. I mada je skromno pokućstvo bilo sve samo ne udobno, osećao se nekako dobro. Situacija nije mogla da porekne izvestan humor kada su Barbijeri i Malberg prionuli da operu sudove od pet dana. Dok je Malberg brisao tanjir krpom da ga osuši, kao da treba pobediti u takmičenju za najbolju domaćicu, pitao je neposredno: „Vi ste imali obdukcioni nalaz Marlene Amer u ruci. Koji je vaš utisak?” „Iskreno tečeno...,” počeo je Barbijeri. „Molim za to!” „Dakle, meni se od samog početka nametala sumnja da postoje dva nalaza autopsije različitog sadržaja. Pravi i ulepšani. Tako nešto se naravno dešava

samo uz pomoć poprilične sume za miro.” „Da li ste često nailazili na tako nešto tokom vaše karijere?” odmeravao je sagovornika s pogledom iščekivanja. „Ne baš često,” odgovorio je Barbijeri, „ali se sećam jednog ili dva slučaja...” „I kako je došlo do toga?” Bivši policajac se okrenuo i pogledao zbunjeno u stranu. Kao da nije bio voljan da odgovori. Onda se nakašljao i rekao izokola: ,,U oba slučaja je mafija bila iza toga.” „Mafija?” „Možete misliti kako se stvar završila!” „Ne. ,,Recite mi.” „Javni tužilac koji je kritikovao sumnjivu autopsiju je smenjen sa položaja i nestao je negde u regiji Pijemonte. Više se nije čulo za njega.” „Ali, ne verujete valjda stvarno da je mafija iza ubistva Marlene Amer!” „Vama smeta pomisao da ima i izvesne veze sa kurijom. Nemojte se varati s tim u vezi. Oni koji povlače konce u mafiji imaju genijalnu sposobnost po pitanju postavljanja naizgled nemogućih odnosa. Sećam se slučaja jednog poznatog laboratorijskog stručnjaka iz medicine. Profesor je vodio jedan institut u Ostiji u kojem su testirali i sportiste na doping. Niko se ne bi usudio da renomiranom naučniku opovrgne iskrenost. Ali profesor je imao tajnu strast, rulet. A ta strast ga je bacila u ogromne dugove. Jednog dana mu je nepoznata osoba ponudila da isplati dugove tako što će nakon trke da zameni izvesne probe urina konja. To je godinama išlo dobro, a da niko nije sumnjao. Stvar je pukla tek kada je supruga razotkrila profesora. Iz osvete, zato što je varao sa mlađom.” Malberg je vrteo glavom. U prošlosti je naučio da piše sulude priče. Ali dovesti Marlenu u vezu sa mafijom se ipak činilo apsurdnim. „Kako mi je Katarina rekla,” nastavio je Barbijeri, ,,priikom tajne sahrane sinjore Amer videli ste skup gospode obučene u elegantnu crninu...” „Od kojih je jedan bio ćelavi kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga,” prekinuo ga je. „To je van svake sumnje.” „Dakle, to pak nikako ne isključuje mogućnost da su ostala gospoda članovi takozvanog finog društva. Shvatite ne želim nikako da tvrdim da je sinjora bila umešana u poslove mafije. Samo hoću da kažem da tu mogućnost ne treba

isključiti.” „A to znači?” pitao je zbunjen. Barbijeri je slegnuo ramenima. „Trebalo bi da sednemo i sagledamo sve informacije koje smo do sada sakupili o slučaju, na papir. Siguran sam da ste do sada sve čuvali samo u glavi; osobe, mesta, iskaze svedoka i istragu. Ali ljudski um nije kompjuter i vaše sećanje, uz svo poštovanje, kako nameravate da sve to zadržite u njemu? Iz mog iskustva kao inspektor znam da su najčešće sitnice te koje nas vode ka rešenju nekog slučaja. Sitnice koje je ljudski um davno odbacio i time zaboravio.” Malberg je klimnuo glavom slažući se. „Ono što stvar čini tako teškom jeste problem da se prepozna neka logika u svi ovim događajima.”

Poglavlje 29 Markiza Falkonijeri je mrzovoljno treptala u maglinu jutarnjeg sunca ispred ženskog zatvora Santa Madalena. Zamenila je tamnu odeću ove ustanove svojom. Ali svetli kostim od lana je visio mlitavo sa nje, a suknja je bila izgužvana kao kmetska odežda. Skupila je kosu pozadi, a šarm koji je ranije sijao iz njenog lica je ustukao pred izrazom gorčine. Na savet njenog po dužnosti dodeljenog branioca, Lorenca Falkonijeri je dala obimno priznanje: da, znala je za prevare svog muža i nakon njegove smrti pokušala da ukradenu robu proda čoveku. Iz drugog pokušaja je njen advokat uspeo da ubedi sudiju da ne postoji nikakva opasnost od bekstva. Posle toga je sud oslobodio pod uslovom da se jednom nedeljno prijavi u najbližoj policijskoj stanici. Sada je sa putnom torbom u ruci u kojoj su bile njene sitnice čekala na taksi koji je uprava zatvora pozvala za nju. Markiza se nije osećala dobro u svojoj koži, nije se osećala slobodno i još uvek nekako zatvoreno, zatočenom u sumnjivoj prošlosti. I mada je - barem za sada - bila slobodna, činilo joj se kao da još uvek gleda kroz rešetke na prozoru svoje ćelije. Kada je taksista konačno stigao smejao se provocirajući, Lorenca Falkonijeri je prešla preko drskosti i navela ulicu Koronari kao odrednicu. Za malu sporednu ulicu u kojoj joj je bila kuća, ionako nije znao nijedan taksista Rima. Tokom prvog kilometra je vožnja protekla u tišini. Markiza je zažalila što je sela na mesto suvozača, jer je tip stalno gledao sa strane. „Bolje da vodite tačuna o saobraćaju,” upozorila ga je. „Naravno, sinjora,” odgovorio je taksista naglašeno ljubazno. Istovremeno se osetio ohrabrenim da postavi pitanje: „Koliko dugo?” Potom je ponovo namestio svoj provokativni osmeh. „Šta to treba da znači: Koliko dugo?” Pesnicom i ispruženim palcem desne pokazao je unazad: „Mislim, koliko dugo ste morali da boravite u Santa Madaleni?” „To vas se stvarno ne tiče!” odgovorila je iznervirana. „Zašto želite da znate?” Taksista je slegnuo ramenima: „Onako! Jednom sam imao mušteriju, jednu

sinjoru srednjih godina, prijatnog izgleda, koja je isto upravo izašla iz Santa Madalene. Kada sam je pitao: Kuda? Odgovorila je: ‘Nebitno kuda. Nisam ništa videla petnaest godina.’ Petnaest godina, to morate da zamislite! Sa mnom je potrošila skoro sav novac koji je zaradila u ćuzi. Pre nego što je izašla, bilo je već skoro veče, nisam mogao da izdržim da je ne pitam zbog čega je toliko dugo odležala. Znate zbog čega sinjora? Upucala je svoju suparnicu. I rekla je da bi to ponovo uradila bez razmišljanja. Bio sam srećan kada je izašla.” ,,U tom pogledu ne morate ničeg da se bojite kada sam ja u pitanju,” primetila je Lorenca Falkonijeri suvo. „Imala sam svega dve nedelje to zadovoljstvo, a nisam nikoga ni ubila.” „Samo dve nedelje?” Taksista je zvučao skoro razočarano, „Mora da je bio prokleto dobar advokat.” Markiza je klimnula glavom. Nije je zanimalo da nastavi razgovor. „Da li vas neko čeka?” prekinuo je vozač nakon dužeg vremena ćutanje. Lorenca nije odgovorila i gledala je nezainteresovano kroz vetrobran. „Pitam vas samo stoga što nas od Santa Madalene prati tamni mercedes. Može biti i slučajnost, naravno.” „To i ja verujem,” odgovorila je uzrujano. Ko bi je već pokupio ili čak pratio kada je i sama tek rano jutros saznala za otpuštanje? Kada je taksi skrenuo u ulicu Koronari markiza je izvukla novčanicu od dvadeset evra iz tašne i dala je vozaču: „Ostatak je za vas. Ako biste me ostavili tamo napred na ćošku ...” Izašla je i krenula ka uskoj sporednoj ulici sa oronulim kućama. Oko podneva je leva strana ulice, gde je bila njena kuća, bila u senci. Uživala je u hladovini senke. U hodu je kopala po putnoj torbi za ključevima stana kada je prepalo oštro trubljenje. Okrenula se i pogledala u jarki sjaj vatre. Dolazio je pravo ispred nje iz prozora sa strane tamne limuzine. Nije se čuo pucanj. Barem markiza ništa nije čula. Osetila je samo jak udarac u levu stranu grudi. Udarac koji je bio tako jak da joj je oduzeo dah. Pokušala je da dođe do daha. Uzalud. Usled napora je levo, gde je kucalo srce, krenuo mlaz tople krvi i natopio joj odeću. Tek sada - prošle su sekunde i vozilo iz kojeg je došao jarki sjaj vatre je nestalo u bekstvu - tek sada je shvatila da je neko pucao u nju. Nije osećala bol. Šok, kažu, potiskuje svaki osećaj bola. Da li će sada da umre? Pucanj pravo u srce mora da bude smrtonosan. Umiranje, uvek je to tako zamišljala, mora da je bolno. Gde je bol?

Umesto bola došla je obamrlost. Nestali su svi zvukovi, osim grubog čangrljanja uzrokovanog njenim disanjem na trzaje. Lorenca Falkonijeri je primetila kako su joj kolena popustila i da je puzala na sve četiri preko kaldrme poput psa. Razmišljala je o sporednim stvarima. Da li je prebacila sredstva za poslednji telefonski račun, da li ima čist donji veš na sebi i ko li će skinuti pločicu sa imenom sa vrata stana. Onda nije mogla više da se drži, prevrnula se nemo u stranu, i ostala sijenih kolena da leži na leđima. Iz usta joj je tekla krv. Markiza je zurila u nebo. „Možete li da me čujete?” Lice koje nije znala. „Možete li da me čujete?” Stalno: „Možete li da me čujete?” A onda se glas udaljio, postao tiši, jedva čujan. Odjednom je bilo tiho. Tišina kakvu još nikada nije doživela.

Poglavlje 30 Pronto! Uspavano Katarina je posegla za telefonom. Novinari nisu ranoranioci, a poziv ujutro u osam je u njihovim krugovima bio skoro uvreda. A nakon jučerašnje rasprave sa Malbergom nije čitave noći oka sklopila. „Zovem se Mezomedes, doktor Ahil Mezomedes, iz Prvog javnog tužilaštva Rima.” „I da mi to kažete zovete me u vreme predviđeno za spavanje?” upitala je nevoljno. „Izvinite sinjora Lima, mogu kasnije ponovo da nazovem.” „Ne, ostavite! O čemu se radi?” „O slučaju Marlene Amer.” Odjednom se razbudila. ,,I kakve veze ja imam sa tim?” „Dao sam da mi još jednom donesu dokumentaciju,” nastavio je javni tužilac, ,,i moram da kažem da tu ima čitav niz nepravilnosti. Čak bih rekao da stanje dokumentacije otvara više pitanja nego što daje odgovora. Između ostalog sam naleteo na izveštaj iz vašeg časopisa koji upućuje na vas kao istražnu analitičarku. Hteo bili nekom prilikom nakratko da porazgovaram sa vama. Nameravam da ponovo pokrenem ovaj slučaj i za to mi je svaka informacija bitna.” „Imate hrabrosti, doktore Mezomedes! Koliko znam dosije Marlene Amer je uprkos brojnim pitanjima i nepravilnosti zatvoren. Pretpostavljam da je to učinjeno po nalogu sa najvišeg mesta. Verujete li da tu možete još nešto da učinite?” „Verujem u pravednost, sinjora Lima, a ovo mi je prvo nameštenje kao javnog tužioca!” „Nadam se ne i poslednje,” izletelo joj je. „Kako to mislite?” „Znate,...” zastala je, motala je stvarno da odmeri svaku reč, „svi koji su se do sada bavili ovim slučajem su naleteli na zid. Ili su špijunirani. Ili ...” „Ili?” „Ili su verovatno za novac navedeni da obustave dalju istragu.”

„A vi?” „Ne, nisu mi nudili novac. Ali sam premeštena u drugo odeljenje. I time mi je slučaj oduzet.” „Zanimljivo!” zaključio je Mezomedes. „Stvarno zanimljivo.” ,,Ako biste to tako nazvali. Ja bih pre rekla misteriozno. Vrlo misteriozno!” Odjednom joj je prošla misao da javni tužilac hoće da je ispita samo zbog Malberga. Nije ni dovršila misao kada je Mezomedes onako usput pomenuo: „Vi ste upoznali i tog antikvara Malberga za kojim se još traga. Da li znate gde je?” Zaćutala je. Šta je ovaj Mezomedes znao? Da li je ovo klopka? Čak i da je htela nije mogla da kaže gde se Malberu, sada nalazi. Kada je nakon svađe pokušala da ga nađe u pansionu nije više bio tamo. A ni Paolo se više nije pojavljivao. „Sinjora Lima, da li ste još tu?” glas javnog tužioca je bio hladan i uporan: „Pitao sam, da li znate gde se nalazi taj Malberg.” „Malberg? Ne. Odakle vam to?” „Pomenuli ste ga u svom izveštaju.” „Da, sećam se.” Pravila se neuka. „Zašto ga uopšte traže?” „Na osnovu mojih dokumenata on je verovatno bio poslednji koji je video Marlenu Amer živu. U svakom slučaju je kratko pre njene smrti još razgovarao sa njom telefonom. To je proizašlo iz istrage.” ,,Ah, da! Mislite da je on ubica?” „Rekao bih to ovako: Malberg je pod sumnjom. Sama činjenica da je nestao čini ovog čoveka u velikoj meri sumnjivim.” ,,Da li ste uopšte sigurni da se dao u skrivanje? Mislim, možda uopšte ne zna da ga traže. Možda je na nekom putovanju u inostranstvu u Engleskoj ili SAD kako bi obavio nove kupovine.” „Svakako je moguće, ali teško da je tako. Istraga u Nemačkoj je naime pokazala da čak ni njegovi radnici ne znaju gde se trenutno nalazi. Ne mogu da se otmem utisku da se još mota ovde po Rimu.” Zastao je nakratko: „Da li biste bili premni da se sastanete sa mnom?” ,,Da li je to sudski poziv?” „Nikako. Molim vas za to.” „Kako god, ako smatrate da će to biti od koristi.” „Kada vam odgovara, sinjora?” „Danas po završetku posla oko osamnaest časova.”

„Dobro. A gde?” „Da li znate mali kafe u ulici Marsala preko puta ulaza sa strane stanice Termini?” „Ne, ali ću ga naći. Osamnaest časova. Hvala vam, sinjora.” *** Mezomedes je već čekao kada je Katarina po izlasku iz redakcije ušla u mali kafe. Bio je mlad, čak vrlo mlad za posao držvnog tužioca. Hteo je da bude u skladu sa svojom funkcijom i imao je odgovarajuću frizuru, sivo dvodelno odelo i savršeno čiste cipele na pertlanje. Muškarac koji nije baš njen tip no, ne treba da se udaje za njega. „Hoću da vam kažem istinu,” počeo je Mezomedes razgovor pošto su se smestili u zadnji deo lokala. „Ovde sam na svoju ruku. Jer, kao što ste tačno rekli, dosije Marlene Amer je zvanično zaključen. Ali kao mladi javni tužilac imale šansu da napravite karijeru samo ako vam pođe za rukom da dospete do spektakularnih slučajeva. Da, ja sam uvrteo sebi u glavu da napravim karijeru. A pošto je to uobičajenim putem u ovom poslu vrlo teško ostvariti došao sam na ideju da pokrenem spektakularne zaključene slučajeve. Slučaj Marlene Amer se naprosto nameće.” „Ah, tako znači.” Zapanjila se. Iskrenost je mladog javnog tužioca činila skoro simpatičnim. Bila je voljna da mu pomogne pod uslovom da joj bude donekle simpatičan, za taj slučaj je imala keca u rukavu. „I šta mogu da učinim za vas?” pitala je naposletku. Mezomedes je otvorio svoju staromodnu aktovku koju je u grčevito držao između nogu ispod stola i prelistavao uzbuđeno kroz štos papira. Kada je konačno našao to što je tražio, rekao je: „Čitajući vaš izveštaj u ‘Gvardijanu” stiče se utisak da znate po pitanju slučaja Amer mnogo više nego što ste objavili.” „Vaš utisak vas ne vara, doktore!” odgovorila je hladno. „Tu ima jedan trag koji, ako uspem da ga dokažem, cilja u sasvim drugom pravcu. Nemojmo da se pretvaramo, ni vi, ni ja ne verujemo da se Marlena Amer udavila u kadi. A to da je antikvar Malberg ubio sinjoru je pre pretpostavka koja se zasniva na tome što je ubrzo po njenoj smrti nestao. Za bilo kog donekle dobrog advokata bi to bila dečja igra da poništi nalog za hapšenje. Za to je dokazni materijal jednostavno nedovoljan.”

„Zašto vi sami ne poništite jednostavno nalog za hapšenje? Onda Malberg ne bi imao čega da se plaši i mogao bi, možda, čak da doprinese tome da se rasvetli ovaj slučaj.” Mezomedes je duboko udahnuo. „Znate, sinjora, naša pravda je jedna spora stara dama, nepokretna i pretenciozna. Ona hoće da je uvek malo mole ili joj postave zahteve, Vrlo je lako izdati nalog za hapšenje, ali poništiti ga je jedna komplikovana procedura.” ,,A pri tome ste rekli da verujete u pravednost!” „Pravednik mora puno da pati. To je napisano već i u psalmima. Ali, da pređemo na stvar!” Mezomedes je stavio nekoliko DIN-A4 strane ispred sebe na sto. „To je kopija obdukcionog nalaza u slučaju Amer. Znate da je patolog Martino Veber došao do nalaza: Marlena Amer je umrla usled utapanja u kadi. Priznajem, tako nešto se dešava, čak ne tako retko, pre svega kada je alkohol u igri. Ali o tome u izveštaju Instituta sudske medicine nije reč. Pominju se nasuprot tome hematomi u predelu ramena i grudi. Dakle, moglo bi se pretpostaviti i da je sinjora gurnuta pod vodu i da se borila. Najzanimljivije međutim mi je bio ukaz na određene ostatke mirisa u kućnom mantilu sinjore: olibanum, benzojeva smola, stiraks, toluanski balzam i kora cimeta.” „Kora cimeta, da, da,” ponovila je Katarina u naletu cinizma. Mladi javni tužilac se nije dao omesti: „Meni su ovi sastojci bili nepoznati kao i vama, sinjora. Stoga sam se obavestio u Institutu za kriminološku hemiju. Rezultat će vas iznenaditi: olibanum, benzojeva smola, stiraks i toluanski balzam su smole, dakle sasušeni sok drveta, koji se koristi za pravljenje mirišljavog tamjana.” „Tamjana?” namestila je izraz neverice. „Ali to nije sve,” nastavio je Mezomedes, „benzojeva smola i toluanski balzam su izuzetno retki i shodno tome papreno skupi. Sijamska i benzojeva smola sa Sumatre se sastoje u suštini iz estra benzojeve kiseline koniferil alkohola. U malim količinama sadrže i vanilin i koriste se za pravljenje ekskluzivnih parfema. Toluanski balzam je još skupoceniji. Ta smola se pre svega dodaje teškim orijentalnim parfemima. Dakle, oba su suviše dragocena da bi se spaljivala. Na svetu međutim postoji jedan jedini proizvođač koji prodaje tamjan sa ovim sastavom. Gram navodno za pet stotina evra. Taj sedi u Lombardiji i ima jednog jedinog klijenta - Vatikan.” Katarina je udahnula duboko. Hiljadu misli joj je proletelo kroz glavu. Htela je spontano da zgrabi tašnu. Ali uzbuđenje je trajalo samo sekund, a

onda se ponovo sabrala. ,,S tim u vezi bih mogla i ja nešto da vam kažem,” primetila je glumljenim mirom. ,,U svakom slučaju...” „Neće vam biti na štetu, sinjora,” tumačio je Mezomedes njeno oklevanje. „Ako sam vas dobro razumeo stalo vam je do toga da se povuče nalog za hapšenje za tog Malberga.” „Odakle vam to?” „Slušajte, moj je posao da čujem i vaške kada se zakašlju. Bio bih loš javni tužilac ako ne bih iz sitnih nagoveštajj donosio zaključke.” Katarina se meškoljila na stolici. A Mezomedesu naravno ni to nije promaklo. „Ne mogu ništa da obećam,” nastavio je, „ali ako slučaj krene novim tokom, uveravam vas da ću se uključiti u poništenje naloga za hapšenje Malberga.” „Držaču vas za reč,” odgovorila je Katarina. Odmeravala ga je. Na tren je oklevala da li da nameru pretvori u delo. A onda je iz tašne izvukla kovertu i dala je Mezomedesu. Pogledao je upitno. Ćutala je. Rukom mu je dala znak da otvori kovertu. Naposletku je uradio kako mu je rečeno. Izvukao je četiri fotografije formata 13x18 cm i kopiju isečka iz novina. Pomalo zbunjen raširio je sadržaj koverte ispred sebe. Isečak iz novina se odnosio na saobraćajnu nesreću kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage i sadržao je sliku kardinala. ,,A ove fotografije? Šta bi one trebalo da znače?” Mezomedes je vrteo glavom. „To su slike koje sam napravila prilikom sahrane Marlene Amer. Možda ćete prepoznati ćelavog gospodina u crnom odelu. Obično trčkara unaokolo u jarkom purpurnom.” „Gonzaga!” uzviknuo je javni tužilac iznenađen. ,,I ovde, i tu, i ovde!” Katarina je pokazala na ostale slike. „Kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga.” Mozemedes je odmeravao slike kritičkim pogledom. Na kraju je rekao: ,,U pravu ste sinjora Lima. I sigurni ste da su ove slike napravljene na sahrani Marlene Amer?” „Apsolutno sigurna.” ,,U dokumentaciji o slučaju začudo ne postoji nikakav ukaz na sahranu.”

„To bi me prilično iznenadilo.” „Ali odakle ste znali ...” „Kao novinarka imam svoje izvore informacija o kojima čak i javni tužioci mogu samo da sanjaju. A znate da i me po zakonu o štampi ne možete naterati da odam svoje izvore.” „Znam, sinjora. I znam da vi to znate.” Katarina se smeškala samosvesno. „Ali ako vam je potreban još neki dokaz, onda bi to bio sledeći: nakon što sam napravila ove slike prišao mi je jedan čovek. Tražio je čip iz moje kamere i pri tome je imao takav preteći stav da sam, htela to ili ne, morala da postupim kako mi je rekao. Otvorila sam kameru; ali umesto memorijskog čipa dobio je programski. Stari trik sa tašnama među nama izveštačima.” Mezomedes je izbacio donju usnu, gest kojim je zadobio Katarinino poštovanje. „To baca novo svetlo na ovaj misteriozni slučaj. A kada razmislim o izveštaju o nezgodi kardinala državnog sekretara onda tog Gonzagu vidim sasvim drugačijim očima. Zašto bi se kardinal kurije vozio unaokolo sa sto hiljada dolara u plastičnoj kesi u ličnim kolima svog šofera noću kroz Rim? Svakako ne s namerom da podeli novac siromašnima.” „Ne, to ni ja ne mogu da zamislim.” ,,A taj Malberg se ne vidi na fotografijama?” „Malberg? Zašto baš Malberg?” „Dakle, moglo bi se zamisliti da postoje izvesne veze između Malberga i kurije...” Katarina se uplašila. „To nije moguće,” mrmljala je bez razmišljanja. „Odakle vam to, doktore Mezomedes? Smatram Malberga pristojnim likom koji je sticajem nesrećnih okolnosti uvučen u ovaj slučaj. Da odgovorim na vaše pitanje. Ne, Malberg se ne može videti na ovim forografijama.” „Što, pak, ne mora da znači da nije prisustvovao iz daljine ovom događaju.” Katarinu je prožela jeza. Nije znala kako da proceni ovoji mladog Ahila Mezomedesa. Ili je bio pronicljiviji nego što bi se to na prvi pogled reklo, ili je bio toliko naivan kao što se pravi, ali je imao instinkt koji odlikuje dobrog javnog tužioca. Skoro da joj se činilo da hoće da je satera u ćošak. Da li je znao više? Da nije već pod njegovom prismotrom? Mezomedes je naslonio glavu na ruke i ponovo su mu oči letele preko fotografija na stolu ispred njega. Nije podigao pogled kada je naposletku rekao: „Sada i tragovi tamjani u odeći sinjore imaju smisla. Da trag u slučaju Amer vodi u Vatikan je međutim pomalo čudno. U svakom slučaju u stvar

povlači za sobom pravne začkoljice. Jer sa stanovišta državnog prava Vatikan, najmanja država na svetu sa svojih četrdeset i četiri hektara, je izvan granica. To znači da se nalazi izvan državne jurisdikcije Italije. Doduše, u prošlosti su zločini osuđivani uvek po italijanskom pravu. Da to nije baš česta pojava možete verovatno i sami da pretpostavite. „Pogotovo kada je reč o jednom kardinalu!” „Ako me sećanje ne vara, to se poslednji put dogodilo u doba renesanse. Doduše, tada još nije bilo Italije, barem ni u današnjem državnom obliku. Uostalom, trag zločina koji vodi u Vatikan ne mora neminovno da završi u odajama jednog kardinala.” Katarina je klimnula glavom slažući se, iako je razmišljala o svom udelu u tome. Razgovor je postajao sve neprijatniji po nju i razmišljala je grčevito kako da okonča sastanak. Javni tužilac je podigao pogled. Kao da joj je čitao misli. U svakom slučaju je bila smetena kada je Mezomedes rekao: „Sigurno imate težak dan za sobom. Neću vas više zadžavati. Da li ste, inače, već čuli za tragičnu smrt markize Falkonijeri? Pomenuli ste damu u svom izveštaju!” „Markiza je ...” „Mrtva! Upucana. Ubrzo pošto je puštena iz pritvora.” „Ali to nije moguće!” „U ovoj zemlji je puno toga moguće, sinjora Lima.” Katarina je progutala knedlu. ,,A ubica?” „Kolega pri državnom tužilaštvu je preuzeo istragu.” Mezomedes je slegnuo ramenima. „Kada se to dogodilo?” „Danas oko podneva. Ispred njene kuće. Ubistvo nosi potpis mafije. Svedoci su videli kako je pucano u nju iz kola u pokretu. Policija je našla markizu u ogromnoj lokvi krvi. Ovaj način rada je poznat iz Napulja...” „Ali, to bi značilo da je mafija umešana i u slučaj Marlene Amer. Naposletku je markiza bila prijateljica Marlene Amer!” „Mislim da je malo verovatno da to ima neke veze sa slučajem Amer. Pre bih rekao da se motiv za ubistvo nalazi u obimnim prevarama markize. A tu mafija ne dopušta da se neko igra sa njom.” Javni tužilac je govorio kao da je taj slučaj već stavio ad akta. Već je stvorio mišljenje o tome i nije pokazivao ni najmanje interesovanje da dovede

smrt Lorence Falkonijeri u vezu sa Marleninim ubistvom. Katarina je opet počela da sumnja u njegove namere. Ako je imao ozbiljne namere da rasvetli Marleninu smrt, onda nije trebalo da jednostavno markizino ubistvo opiše kao čin mafije i završi s tim. Većina ubistava koje je mafija počinila nikada nije rasvetljena. Poslednji razgovor sa Lorencom Falkonijeri joj se odjednom ponovo javio u sećanju. Pre svega njena zagonetna napomena o Apokalipsi. „Da li ste upućeni u Bibliju, doktore Mezomedes?” prekinula je poduže ćutanje. „U Bibliju? Kako da shvatim vaše pitanje?” „Da li vam je poznato tajno Otkrivenje Jovanovo?” Mezomedes se nasmejao zbunjeno. „Zašto me to pitate? „Onako.” Smatrala je da je bolje da prećuti svoju posetu zatvoru. Nije ni najmanje bila zainteresovana da joj se ime pojavi u nekim dokumentima istrage. Javni tužilac je pogledao poslovno na sat. „Zadržao sam vas dovoljno dugo. Ali vi ste mi puno pomogli. Slike bili rado zadržao kod sebe. Smem li da vas nazovem ako imam još neko pitanje?” „Naravno,” odgovorila je i ustala. Bila je srećna da se rešila ovog lika.

Poglavlje 31 Kao i svakog prvog četvrtka u mesecu kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga je u devet i trideset napuštao Vatikan na zadnjem sedištu svog noć plavog službenog ,,mercedesa 500 S”. I kao i svakog prvog četvrtka u mesecu je njegova limuzina išla kroz kapiju ka Kortile di San Damazo. Cilj je bila Kvirinalska palata, sedište predsednika Italije. Obično je Alberto, vozač kardinala, vozio uvek istim putem, ali ovog puta je Sofiči bio za volanom. On je prešao Ponte Vitorio Emanuele i krenuo bulevarom istog imena ka istoku. Jednočasovni razgovor sa predsednikom države je bio stalni dogovor i služio je pre svega informisanju i usaglašavanju državnih strategija. Tako je bilo i ovog četvrtka. Kao i obično je razgovor između predsednika i kardinala državnog sekretara protekao kruto i bez novih saznanja za onog drugog. Ali je učinjeno dovoljno za konvenciju. Kada je Gonzaga nakon tačno šezdeset minuta krenuo nazad i Sofiči usmerio tešku limuzinu kroz visoku ulaznu kapiju Kvirinalske palate, predložio je sekretaru za volanom da krene zaobilaznim putem preko Trinita dei Monti, crkve povrh Španskih stepenica za koju skoro niko ne zna da su je sagradili Francuzi. Ovakve zaobilazne staze nisu bile neuobičajene i nisu čak ni primećivane, jer se kardinal državni sekretar u svojim obilascima sa razgledanjem skrivao iza crnih stakala. Kada su kola nekoliko koraka dalje od crkve San Đakomo skrenula u usku ulicu Kanova, vozač motora sa saputnikom im je preprečio put. U retrovizoru je Sofiči primetio još jednog na motoru sa saputnikom. Ali pre nego što je stigao da reaguje i zaključa vrata dvojica saputnika obučena u crnu kožu su skočila sa sedišta. Jedan je otvorio vrata vozača, drugi zadnja vrata. Kao hipnotisan je Sofiči zurio u iglu koju je čovek u kožnom odelu preteći držao uperenu ka njemu. A onda je usledio žestok ubod u vrat i sledećeg trenutka su Sofičiju čula obamrla. Kardinal je udarao oko sebe kada je shvatio da mu sledi ista sudbina. Ali je čovek u crnom bio brži, pogodio ga je injekcijom pravo u mesto gde grlo prelazi u vrat. Gonzaga je imao osećaj kao da mu se telo u sekundi sledilo.

Ovaj do sada nepoznat osećaj je nadjačao sposobnost osećanja bola, sposobnost da sastavi ijednu jasnu misao. Sve oko njega je postalo hladno i prazno poput svemira. Nijedan prolaznik na ulici nije primetio napad. Čovek u kožnom odelu koji je onesposobio vozača je prebacio Sofičija na sedište suvozača i preuzeo volan. Drugi u crnom je gurnuo kardinala u stranu i zauzeo mesto pored njega. A onda je tamnoplavo vozilo pojurilo u pravcu severa. Dvojica motorista su nestali u suprotnim pravcima. *** U ledenim naletima se Gonzagi vratila svest. Dolazila je i nestajala i ponovo se vraćala. Smrzavao se i ruke su ga bolele kao da je hiljadu puta slavio Dominus vobiskum. Istovremeno je primetio da je snažno drhtao. Potrajalo je neko vreme pre nego što je primetio uzrok tome. Jer još više od drhtavice udova je kardinala uznemiravalo okruženje u kojem se nalazio. Ćelavi Filipo Gonzaga je visio, svezan prekrštenih ruku, na kuki za meso. Tek uz muku su mu stopala našla uporište na glatkom cementu poda. Levo i desno od njega su se njihale po dužini presečene svinjske polutke na istim kukama. Mirisalo je na usirenu krv. A hladnoća prostorije je činila disanje vidljivim kao pri šetnji zimi po planini Albani. Neonska svetla su kupala meso koje je na tone visilo sa niske tavanice u svetlosti bez milosti. Bespomoćno je vukao mesarsku kuku za koju je bio vezan. Bolan poduhvat, jer su se plastični kaiševi još više usecali u meso pri svakom pokretu. Drhteći od hladnoće pokušavao je da razmišlja. To mu je polazilo za rukom samo na mahove. Ledeni vazduh se pokrenuo i širio talas hladnoće koji je samo pojačao njegovo drhtanje. Nije znao koliko dugo je već visio u ovoj ledari. Glava je počela da ga boli. Više nije osećao ruke. Duž nogu se hladnoća pela poput ljigavih pipaka hobotnice. Bio je sposoban samo za još dve misli. Prva: Ko stoji iza ovog napada? I - sa određenom pauzom - druga: Neće te ubiti - zašto bi se ovoliko pomučili da bi te poslali u onostrano? Iz razglasa koji se nalazio smešten negde u plafonu hladnjače se čulo krčanje i ubrzo se oglasio skoro neljudski muški glas: „Vi ste, nadam se, svesni vaše situacije Gonzaga. Temperatura u vašem zatvoru je trenutno minus čeciri. U narednih devedeset minuta će se temperatura spustiti na minus

osamnaest stepeni. Bojim se da vaše crno odelo nije odgovarajuća odeća za tu temperaturu.” „Slušajte,” uzvratio je kardinal, a pri tome mu je glas zvučao kao da govori u praznu kofu: „Ne znam ko ste, niti šta nameravate, ali sam uveren da ne želite da me ubijete.” „U to ne bih bio tako uveren,” odgovorio je glas preko razglasa. Gonzagi se činilo da je ovaj izgovor sa jasnim naglašavanjem vokala negde već čuo. Ali, gde? „Nakon pola sata na minus osamnaest,” nastavio je glas, ,,otkucaji srca se toliko usporavaju da gubite svest. Nakon još od dvadeset minuta srce staje. Za dve do tri nedelje će vaše meso zajedno sa ostalim svinjskim polutkama transportovati u mesaru na veliko u Čivitavekiji na dalju preradu. Stoga bi trebalo da razmislite da li bi da izigravate heroja ovde.” „Šta hoćete?” pitao je drhtavim glasom. „Ta recite više!” „Plaštanicu - iz - Torina!” razglas je naglašavao svaki pojedinačni slog. „To nije moguće.” „Šta to treba da znači?” „Plaštanica našeg Gospoda se ne nalazi više u Vatikanu.” „Slušajte dobro, Gonzaga!” Intonacija je postala žustriji „Ovde ne razgovaramo o kopiji! Ja govorim o originalu.” „Original se nalazi u Nemačkoj.” „Upravo ne, Gonzaga, upravo ne!” Koliko su to duboko zamrznute vijuge njegovog mozga još dopuštale kardinalu je palo na pamet da je samo bratstvo Fideles Fidei Flagrantes moglo da stoji iza otmice. Pokušao je da se seti Anisetovog glasa. Ali je pokušaj propao. Naposlet je rekao: „Kako možete biti tako sigurni u to?” „Gonzaga, vi bi trebalo lično da postavljate manje pitanja a meni odgovorite na moja. Čini mi se da su vam godine purpuru uzele smisao za realnost. Imate još otprilike osamdeset minuta, ne više, ali ni manje. Osamdeset minuta odlučuju o vašem životu. Teško mogu da zamislim da vam je stalo da vas unesu u Martirologium Romanum.” Gonzaga se zagrcnuo. Da li je ovo ipak Anisetov glas? U svakom slučaju je govornik koristio termine koji iziskuju teološko obrazovanje. „Martirologijum” koji je objavljen po prvi put krajem XVI veka navodi sve svece koje je crkva priznala kao i njihove dane. „Duboko smrznuti mučenik bi u svakom slučaju bila novina!” dodao je

nepoznati. „Prestanite!” Gonzaga je postao glasan - barem koliko su mu okolnosti dopuštale. „Ako hoćete da me ubijete, učinite to. Ili hoćete novac? Recite mi šta tražite. Ispuniću vaše zahteve.” „Smatrate da je čitav svet na prodaju. Imate sasvim beda karakter, gospodine kardinale!” ,,A vi ne?” Iako okolnosti nisu bile baš stvorene za to da ga ohrabre, Gonzaga je pokazao neverovatnu hladnokrvnost. Odjednom je pitao: „Da li radite za Aniseta, bivšeg kardinala Tesinu?” Pitanje je bilo neočekivano i dočekano sa zbunjenošću. U svakom slučaju potrajalo je nekoliko sekundi pre nego što je odgovor stigao preko razglasa: „Pre bih rekao da Anisel radi za mene!” Gonzaga nije mogao da pohvata ovo. Ali polako je stekao utisak da je nepoznati postajao sve nervozniji. „Koliko minuta imam još?” pitao je provocirajući. „Sedamdeset i pet minuta, ako ne odgovorire na moje pitanje. Ako progovorire, odmah ćemo vas odvezati i pustiti na toplo. Temperatura između polutki je minus devet. Spoljna temperatura je prijatnih dvadeset i osam stepeni. Plus, naravno!” Precizni navodi su izazvali šok kod Gonzage. Prvobitno drhtanje je postalo prava drhtavica. Počeo je da sumnja da može da izdrži još sedamdeset i pet minuta. „Dakle,” čuo je uporni glas, „gde je plaštanica iz Torina? Original!” ,,U tvrđavi Lajenfels. Lično sam je odneo tamo. To mi možete verovati!” Glas je pretio da mu otkaže. Na usnama su mu se stvorili kristali leda. Imao je potrebu da ih obriše o rame. Ali vrat mu je stajao krut i nepokretan između ruku zavezanih nagore. „Rekao sam, original!” vikao je glas iz razglasa. „Original!” „Za ime Presvete Bogorodice i svih svetih! Original je to šio sam odneo u Lajenfels. Kao što verovatno znate, to se nije desilo baš dobrovoljno.” „Poštedite me detalja. Samilost mi je pod kontrolom.” „Činjenica je da sam u Nemačku odneo original.” „Dobro, ako ne želite! Razgovaraćemo za petnaest minuta. Možda će vam se dotle vratiti sposobnost sećanja o tome gde se nalazi prava plaštanica iz Torina.” Gonzaga je čuo jasno krčanje. A onda je bilo tiho. Samo je rashladni uređaj

puštao monotoni zvuk, tiho jezivo cviljenje. Nepovezane misli su mu jurile kroz glavu: sećanje na šarenilo trave na vetru poljana oko zamka Gandolfo kada je u leto posećivao Papu. Vožnja do tvrđave Lajenfels sa plaštanicom omotanom oko tela. Zraci sunca koji su u podne padali kroz visoke prozore apostolske palate i pravili svetleće trake u prostorijama kao na slikama svetaca Rafaelita. Pred Gonzagom se pojavila zamagljena slika Madone sa crnom kosom, tamnim očima i otvorenim miderom iz kojeg su navirale bujne grudi. Odjednom se plašio. Bojao se da će izgubiti svest pre nego što se nepoznati ponovo javi. U panici i glasom koji podrhtava dozivao je, skoro da mu je hladnoća svezala grlo: ,,Hej tamo, ti kukavice! Ima li nekog ko me čuje?” Kratkim dahom je pratio svoj dah koji je nestajao između polutki. Nije bilo odgovora. Čak ni krčanja razglasa. Bez pomeranja usana počeo je Filipo Gonzaga da govori ispovedanje vere u misi na latinskom. Hiljadu puta i više je Gonzaga izgovorio veroispovedanje, mehanički, poput mašine. Ali sada, u užasnom okruženju gde je hladnoća grizla sve delove tela, gde se bojao da će svakog časa da izgubi svest, razmišljao je ozbiljno o značenju reči: Kredo in unum deum, patrem omnipotentem, faktorem koeli et terre, vizibilium omnium et invizibilium. Et in unum dominum Jezum Kristum, filium dei unigenitum. Et eks patre natum ante omnia sekula... „Možete li da me čujete?” prekinuo je nepoznati preko razglasa tok njegovih pobožnih misli. „Još samo nekoliko minuta, a onda ćemo postići idealnu temperaturu od minus osamnaest stepeni.” Gonzaga je hteo da odgovori, ali nije išlo. Bojao se da će mu donja vilica otpasti ako je pokrene nadole. Samom sebi je ličio na mermernu statuu Mikelanđela. Udarac čekićem i on će se raspasti u hiljade komada. Pojedinačni delovi, ruke i noge, prsti će se raspasti na tvrdom podu. „Gonzaga, možete li da me čujete?” ponovo je čuo nepo znati glas. Ćutao je. „Prokletstvo, kolabira!” čuo je iz razglasa. „Povisite temperaturu. Mrtav kardinal nam uopšte nije od koristi. Naprotiv, leš kardinala pravi samo probleme.” To je bilo poslednje što je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga primio k svesti. A onda mu se zacrnilo pred očima.

Poglavlje 32 Tokom noći je počela da pada kiša. To je bila prva kiša za dva i po meseca nakon jednog suvog leta. Iako ga je Barbijeri upozorio da se kloni izvesnih mesta, Malberg je ujutro krenuo na groblje kod Kampa Verana gde je Marlena anonimno sahranjena. Da ga je neko pitao šta tamo traži i zašto se nije obazirao ni na jedno upozorenje verovatno ni sam ne bi znao odgovor. Osećao se kao da ga neko goni. Još uvek je bio razočaran Katarininim bratom Paolom koji ga je izdao, duboko. Još više ga je međutim bolela spoznaja o Katarininoj izdaji. Od kada su se posvađali na Kampo de Fiori nije mu se više javljala. Za njega je to bio jasan dokaz njenog nečasnog ponašanja. Da li je ljubomora prema Marleni naterala na izdaju? Slegnuo je ramenima. Sada je stigao do tačke kada se život može podneti još samo sa nekoliko promila. I zbog toga je sa sobom nosio flašu „Averna” koju je kupio u jednoj prodavnici na ćošku. Lepljiva tečnost mu je zamenila jutarnju kafu. Krupne kapi kiše su mu dobovale po licu kada je ušao na prostrano groblje. Mokra odeća mu se lepila kao druga koža za telo. Izgledao je kao propalica kakve su se u velikom broju motale oko stanice Termini. Tačno je zapamtio položaj grobnog mesta. Ali u uzbuđenju je tada verovatno ponešto pobrkao. U svakom slučaju je potrajalo pre nego što se donekle snašao u širokom polju groblja sa mauzolejima nalik hramovima, zbirkom kičastih figura anđela i pompeznim kamenjem sa suznim iskazima. Iako je bilo još rano jutro na groblju je vladala užurbanost kao na nekoj od rimskih pijaca. Svako se bavio sobom i svojom tugom i pokušavao da je prevaziđe na svoj način. Pred jednim običnim, ali ne i neukrašenim grobom je sedela starica pod kišobranom i čitala pokojnom suprugu naglas novine - kao što je to verovatno radila mnogo godina svakog jutra. Na drugom grobu, čiji je natpis ukazivao da je pokojnica supruga zabavljča, su se gomilali medvedići, svileno cveće i crvena licitarska srca poput nagrada u gađanju na vašaru. Iz daljine se čuo bi glas govornika nad grobom koji je doživotnu ciciju uzdizao u dobročinitelja: „On je često bio uzor svima nama.” Nakon dugog lutanja Malberg je naleteo na traženi sektor 312 E. Ali na

mestu gde bi trebalo da je Marlenin grob nalazila se grobnica sa crnim mermerom i natpisom uklesanim u crni kamen koji ga je potpuno zbunio: JEZAVELJA Ne boji se onoga što ćeš propatiti Jezavelja? Malberg se osvrnuo. Bio je siguran da je bio Marlenin grob. Jezavelja? Šta je ovaj čudni natpis trebao da znači? Nakon svega što je do sada doživeo nije se više ni čudio vražjem namernom zbunjivanju. U ovakvim trenucima osećao prepuštenim nadmoćnijem protivniku. Dok je razmišljao o smislu imena i natpisa iz pozadine približavao čangrljavi zvuk morora. Okrenuo se i primetio bager uskog prečnika koji je išao ka njemu. Prošlo je vreme u kojem su grobovi kopani lopatama, razmišljao je. O kopačima grobova više nije moglo da bude reči, prošlo mu je glavu. Pre o bageristima grobova. Tako da bageristi grobova nije više poklanjao pažnju, je gutljaj iz flaše, sklopio oči i pokušao da vodi razgovor Marlenom za koju je znao da je dva i po metra niže u zemaljskom carstvu. Pokušaj je propao, jer je bagerista grobova, svega jedan grobova dalje, zastao i zaustavio motor. Hidraulika mašine potvrdila prekid napajanja jakim šištanjem i bagerista je otvorio zastakljena vrata. Zapanjen Malberg je posmatrao kako se iz unutrašnjosti uskog kućišta izvlači mali čovek čija je zdepasta građa pokretala pitanje da li je reč o muškarcu ili ženi. On ili ona je imala bledo lice. Tamna kosa je bila tako kratko ošišana da se na pojedinim mestima nazirala koža. Ono što je njegovoj ili njenoj - pojavi nedostajalo na visini tela je našlo izraza u njegovim - ili njenim - očima. Nikada nije video tako krupne oči. Tek kada mu je niska pojava prišla došao je do spoznaje, na osnovu pokreta, da je reč o muškarcu. Kopači grobova su po prirodi neobični ljudi, ali ovaj koji mu je uz ljubazno klimanje glavom prilazio je bio još neobičniji. Rukama i nogama je izvodio čudne pokrete. Uz to nije izgovorio ni reči, barem ne one koje su mogle da se čuju. Pre je usnama oblikovao različite vokale. Tek polako je Malberg shvatio da je bagerista gluvonem. Kažiprstom je na smenu pokazivao na njega, pa na Marlenin grob. Malberg je ovo shvatio kao pitanje da li su on i pokojnica u nekom odnosu.

Klimnuo je glavom. Potom je čovek bledunjavog lica stavio desnu ruku na srce i pogledao ga krupnim očima. Da, klimnuo je Malberg potvrđujući. Voleo je. Počeo je da se čudi kako je moguće dobro se sporazumeti bez jezika. Naposletku je izvukao flašu iz džepa, odvrnuo zatvarač i dao malom čoveku. Ovaj je napravio pokret rukom da odbija. Tek kada je Malberg uzeo dobar gutljaj, prihvatio je. Pri tome se zagrcnuo i krenuo da iskašljava i dušu. Ali kada je došao do daha dao je znak koliko mu je ,Averna” prijala. Uz to se s mukom osmehnuo. „Da li si ti iskopao grob?” pitao ga je Malbetg smatrajući da bagerista može da mu čita reči sa usana. Da, odgovorio je ovaj i pokazao na mašinu koju je ostavio. Ali onda se desilo nešto neočekivano. Maleni je pokazao najpre na Marlenin grob, a onda je stavio kažiprst desne ruke na usne, kao da napominje: ne smem ništa da kažem. „Šta to znači, ne smeš ništa da kažeš?” Zapanjen je pratio njegove pokrete rukom kojima je prebrojavao novac iz desne u levu ruku. „Platili su ti da ćutiš?” Da. „Ko?” Sa ovim pitanjem je naišao na jasno odbijanje. Ne, neće odgovoriti na to pitanje. Ali kada je Malberg izvadio pedeset evra iz džepa i stavio mu u ruku, maleni je naglo promenio svoje držanje. Sklopio je ruke kao u molitvi. A onda je krenuo da mlatara divlje rukama i pokazao u određenom pravcu. „Pobožni čovek te je potplatio da o svemu ćutiš?” Da. Sa obe ruke je bagerista grobova napravio obrise visoke kape. To je učinio tako precizno da mu nije bilo teško da prepozna šta hoće da kaže. „Biskup ili kardinal iz Vatikana?” Da. Njegove izražajne oči su zasvetlele. Bio je ponosan kako ume dobro da se izrazi. „Ti si poznavao tog čoveka?” Da. „Je li to bio Filipo Gonzaga, kardinal državni sekretar?”

Taj je. Kopač grobova je lupkao kažiprstom na levi dlan. ,,A ime na nadgrobnom spomeniku? Jezavelja, da li znaš šta to znači?” Maleni je odmahivao glavom suviše jako tako da je Malberg posumnjao da sagovornik zna više nego što je spreman da prizna. Verovatno je morao da zavuče ruku dublje u džep kako bi ga naveo da govori. Čovek koji putuje sa sto hiljada dolara u plastičnoj kesi, pomislio je, teško da će platiti pedeset evra kada se radi o tome da se svedok ućutka. Dok je razmišljao o visini iznosa kojim bi se niski rastom zadovoljio uzeo je još jedan gutljaj iz flaše. Nije primetio da ga neko već dugo posmatra. Kada je hteo da strpa flašu ponovo u džep sakoa, neko mu je prišao s leđa i pokušao da mu otme flašu. Okrenuo se. Bila je to Katarina. Gledala ga je prekorno i nije rekla ni reći. „Čemu to?” mucao je smeten. A onda je postao nepoverljiv. „Otkud si znala da sam ovde?” Kopač grobova je napravio bespomoćni gest, popeo se u svoj uski bager i otčangrljao dalje. „Nisam znala,” odgovorila je, „ali mi je neka slutnja govorila da ćeš se kadtad pojaviti ovde.” „Slutnja, je li!” nasmejao se ogorčeno i uzeo gutljaj iz flaše. ,,Na žalost ja nisam ništa slutio i verovao sam ti. Šta su ti ponudili za informacije koje si skupila o meni? Čestitam, dobro si odigrala ulogu, skoro za Oskara! Ja nisam doduše primetio da imam posla sa glumicom. Seks sa tobom, odličan! Kako si odlglumila ljubav i strast, sjajno. Gde se uči tako nešto? Kod dana koje se mogu kupiti u Trastevere?” Katarina je mahnula i opalila mu desnom šamar. „Pijan si,” zaključila je. ,,I nepravedan si. Kunem se da nisam imala pojma o Paolovim spletkama. Svakako, Paolo nije tip kojem možeš slepo verovati, ali mi je brat. A do sada mi je uvek govorio istinu kada bih ga pitala za povremene poslove i sitne lopovluke kojima je plaćao svoje izdržavanje. Ja sam mu dala boravak u stanu kako bih ga bolje držala pod kontrolom. Paolo je labilan i kada vidi novac pregore mu svi osigurači. Za novac će uraditi sve, čak i stvari kojima drugi neće da prljaju ruke. Možeš mi verovati, mene lično je Paolo najviše razočarao.” Malberg je trljao obraz. „Krenuće mi suze. Verovatno ne očekuješ da ću ti poverovati i slovce.” Slegnula je ramenima kao da hoće da kaže: šta da radim da mi poveruješ? A

onda je odgovorila: ,,U svakom slučaju sam izbacila Paola. Stavila sam mu stvari ispred vrata - ionako i nije bilo puno – i promenila bravu na vratima. Ne želim vi ništa da imam s njim. Nije čak pokušao ni da ospori to šio se dogodilo. Kada je odlazio plakao je kao školarac i tvrdio da će sve da ispravi.” „Možeš svašta da mi napričaš,” odgovorio je Malberg tvrdoglavo. „Ti moraš da mi veruješ, Lukas, molim te! Upravo sad kada izgleda kao da ćemo u slučaju Marlene Amer napravi neki pomak.” Na tren je naćuljio uši. „Javio mi se jedan mladi javni tužilac,” nastavila je Kataarina, „izvesni Ahil Mezomedes. On bi da pokrene slučaj ispočetka.” „Da ne puknem od smeha,” izletelo mu je. „Baš sada kad je dosije zatvoren po naredbi više instance. I zbog toga dolazi upravo k tebi? Verovatno je to ponovo neka od tvojih priča.” „Javni tužilac me pitao za tebe,” nastavila je Katarina, da nije ulazila u njegove primedbe. „Rekla sam da ne znam gde se trenutno nalaziš.” „Onda sam još imao sreće,” uzvratio je cinično. „Stvarno umeš da budeš gadan,” gledala ga je besno. „Ipak bih da ti otkrijem još jednu novinu.” Pravio se kao da ga se njene reči ne tiču. Nezainteresovano je zurio u crni nadgrobni kamen sa imenom Jezavelja. Jezavelja? - Zar to nije bila žena iz Starog zaveta, ćerka tirijskog kralja udata za kralja Izrailja Ahava? Malberg nije bio tako upoznat sa Biblijom kao gospođica Klajnlajn koja mu je vodila poslove, ali Jezavelja, u to je bio siguran, je bila ona idolopoklonička žena koja je, kako to piše u tajnom Otkrivenju Jovanovom, nagoni kmetove na blud. Dok je uzalud razmišljao o značenju rečenice: „Ne boji se onoga što ćeš propatiti,” slušao je kao iz daljine Katari glas: „Markiza je mrtva.” Pogledao je iznenađeno: „Reci to još jednom!” „Markiza je mrtva. Pucali su iz kola u pokretu u nju ubrzo pošto su je pustili iz pritvora. Kao što znaš, dan ranije sam je posetila u zatvoru u nadi da ću saznati nešto više o njenom odnosu sa Marlenom Amer.” „I ništa nisi postigla.” Vrtela je glavom: „Ako ćemo iskreno, ništa ili skoro ništa.” „Šta to treba da znači, ‘skoro ništa’?” „Ništa što bi tebi ili meni nekako bilo od pomoći. Izjasnila se samo o muškarcima uopšteno. Muškarci, rekla je, su svi ...”

„Seronje!” „Upravo je to rekla.” „Omiljena uzrečica razočaranih žena. I, moguće, ponekad sasvim opravdan. I to je bilo sve što si saznala od nje?” „Činilo mi se kao da se oprostila od života.” „Zašto?” „Ne znam. Rekla je nešto poput - da joj je još stalo do života bila bi iskreno zahvalna što je u zatvoru - tu si barem na sigurnom. Znala je da je u opasnosti. Nisam mogla da procenim značenje njenih reči. Niko pametan ne bi iz te napomene izvukao zaključak da su joj neke mafioze za petama.” Zbunjen i bez odgovora Malberg je prešao rukavom preko lica mokrog od kiše. „Javni tužilac Ahil Mezomedes,” nastavila je, „mi je rekao da je markiza ubijena. Inače to ne bih znala. Taj događaj je na čudan način sličan smrti Marlene Amer. Iako se radi o ubistvu, nijedne novine nisu našle za shodno da izveste o tome . “ Malberg je klimao glavom zamišljeno. „A kada sam se opraštala, Lorenca Falkonijeri mi je rekla da nikada nećemo saznati prave veze,” nastavila je Katarina. „To si već rekla na Kampo dei Fiori.” „Da. Ali onda, na izlazu, rekla je još nešto oko čega stalno razbijam glavu. Pitala je da li znam za tajno Otkrivenje Jovanovo. Nisam časna sestra, a moje zanimanje za Stari zavet je dosta opalo od školskih dana. Stoga sam rekla da ne znam. Naposletku je markiza rekla da bi trebalo da se pozabavim dvadesetim poglavljem, sedmi stih. Pri tome se nasmejala kao luda. Bilo je jezivo.” „Tako dobro ni ja ne znam Apokalipsu!” izvukao je nekako ironičan osmeh iz sebe. „I ne moraš. Ja sam u međuvremenu saznala o čemu se radi.” ,,I sa kojim ishodom?” „To mesto glasi: ‘Kada se navrši hiljadu godina, Sotona će biti pušten iz jame.’ Imaš li predstavu o tome kakve to veze ima sa ubistvom markize i smrću Marlene Amer?” Nije ni čuo njeno pitanje. Jer još pre nego što je završila, zbrisao je kao da ga sam đavo goni i nestao u lavirintu grobova.

Poglavlje 33 Kada je crkvenjak San Sebastijana ujutro malo pre šest hteo da uđe u crkvu iz ulice Apija Antika kroz sporednih ulaz, zastao je uplašen. Za više od trideset godina koliko je bio u službi nikada nije zaboravio da zaključa mala vrata koja su vodila u sakristiju. Ali ovog jutra je ključ otkazao poslušnost, jer vrata uopšte nisu bila zaključana. Salvatore, tako se zvao osedeli služitelj crkve koji je sa svojom čupavom bradom ličio na starozavetnog proroka, pripisao je zaboravnost poodmaklim godinama i počeo u sakristiji da sprema liturgijske odore za dan. U međuvremenu je započela i jutarnja smena spremačica i raširila se po prostoru crkve. Baš kada je crkvenjak završio pripreme čuo je kroz vrata koja su vodila u prostoriju iza oltara jetki vrisak. Salvatore je istrčao napolje. Ispred prostorije za hor je ugledao spremačice koje su se u zadnjem delu crkvenog broda okupile oko ispovedaonice. Koliko su mu to stare noge dopuštale, potrčao je da vidi šta se dogodilo. „Lucia je htela da pomete ispovedaonicu,” vikala je šefica četvoročlane grupe za čišćenje, crkvenjaku, ,,a onda je otkrila njega!” „Koga?” Spremačica je pokazala na otvorena vrata ispovedaonice. Salvatore se prekrstio. Na klupici središnjeg dela je sedeo ćelavi čovek sklopljenih očiju, ukočen, kao da je mrtav. „Za ime Presvete Bogorodice,” izgovorio je namah Salvatore, pri čemu mu je brada kao u proroka drhtala kao da je trbuh ose, „ako se ne varam, to je ekselencija Gonzaga, kardinal državni sekretar!” Jedna starija spremačica je pala na kolena i prekrstila ruke. Druga je krenula da plačljivim glasom oplakuje mrtvog, kao što je to običaj na jugu zemlje. Druge dve su prekrile lice rukama. Salvatore je prišao bliže beživotnom kardinalu. Lice je bilo bledo kao u mrtvaca, oči upale. Tek nakon nekoliko minuta je primetio da se desna slepoočnica kardinala jedva primetno pomerila. „Živ je!” uzviknuo je crkvenjak uzbuđeno. „Hitnu pomoć, brzo!” Jedna od žena je otrčala na telefon u sakristiji. Za svega dva minuta se

odnekud začula sirena kako se približava. Salvatore je upravo otvorio glavna vrata kada su dva ambulantna vozila uz vrisak sirena i sa upaljenim plavim svetlima stala ispred stepenica. Trčećim korakom je lekar, žilavi mladi muškarac od svojih trideset godina, prešao put do ispovedaonice u pratnji dvojice medicinskih tehničara sa nosilima. „Reč je o kardinalu državnom sekretaru,” primio ga je crkvenjak i pogurao spremačice u stranu. „Požurite!” U belo obučeni lekar je stavio uvo na grudi kardinala, onda mu povukao kapke nagore kako bi proverio reflekse. Kada je hteo da opipa puls, zastao je: u desnoj šaci je karaldinal čvrsro držao smrvljenu ampulu sa natpisom „Dormikum 5 x 2 ml”. Jedan od tehničara je pogledao doktora upitno. On ga je pogledao iznerviran: „Anestetik!” primetio je ravnim tonom. „To znači da je kardinal omamljen injekcijom i onda ovde ostavljen?” Lekar hitne je klimnuo glavom i uzeo najpre desnu, a onda levu unutrašnju stranu podlaktice onesvešćenog čoveka. ,,Ovde,” rekao je i pokazao na dva uboda. „Puls najviše četrdeset. Dajemo ‘Alenksade’, dva kubika.” Iz kofera mu je tehničar dodao jednokratni špric i željeni ampulu. Uvežbanom rukom je stavio injekciju. Nakon nekoliko sekundi je kardinal otvorio oči, najpre levo, a onda desno oko. Uplašene poput kokošaka spremačice su se razbežale. Kroz brod crkve su odzvanjali histerični povici; ,,Un mirakolo, un mirakolo - čudo!” Doktor se približio licu kardinala do na par centimetara: ,,Možete li da me čujete, ekselencijo?” ,,Nisam gluv!” uzviknuo je Gonzaga glasno i u naletu crnog humora. „Gde sam?” ,,U San Sebastijanu u ulici Apija. Da li znate kako ste dospeli dovde?” pitao ga je lekar oprezno. Gonzaga se tresao. „Hladno mi je,” odgovorio je i trljao ruke. „Nije ni čudo na minus osamnaest stepeni u hladhjači klaonice.” „Spremačice su ga našle,” umešao se crkvenjak kako bi prekrio neprijatno brbljanje kardinala. „Ulaz sa strane u crkvu nije bio zaključan, iako se mogu zakleti u Bogorodicu da sam ga sinoć pri obilasku zaključao.” Lekar je odmerio zabrinuto kardinala: „Moramo da obavestimo policiju. Očigledno su vas omamili injekcijom i doveli ovamo protivno vašoj volji.”

„Nikakva policija!” šištao je Gonzaga tihim, napetim glasom. „Ne želim nikakvu policiju i smem da zamolim za krajnju diskreciju. Govorim u svojstvu kardinala državnog sekretara Vatikana. Da li ste me razumeli?” „Kako želite, ekselencijo!” odgovorio je lekar. ,,U svakom slučaju mi se čini primerenim da vas odvedem u Gimeli kliniku na pregled. Ne znam koliko je vaša euforija trajala i da li je ostavila trajne posledice. Savetovao bih vam hitno...” „Tek nikakvo zadržavanje u klinici!” kardinal je divlje mlatarao rukama. „Želim da izbegnem svaki skandal. Da li se razumemo?” „Naravno.” Uz velike napore Gonzaga je pokušao da se oslobodi iz neudobnog položaja na baroknoj stolici. Kada je jedan od tehničara hteo da mu pomogne ovaj ga je tako snažno odgurnuo od sebe da se ovaj skoro sapleo. „Ako mi je potrebna pomoć, umeću da vam stavim do znanja,” pljuvao je. A kada je pogledao kroz otvorenu glavnu kapiju ispred koje su čekala ambulantna kola sa rotirajućim plavim svetlom, zarežao je: „Ugasite već jednom ovo vražje svetlo! Kakav utisak će steći bogobojažljivi hrišćani kada ugledaju kola hitne pomoći ispred crkve San Sebastijana.” „Zar ne bi trebalo barem da vas vratimo u Vatikan?” pitao je lekar zabrinuto. „Šta god da su vam uradili, ekselencijo, to je vaša stvar. A vi imate vaše razloge zbog kojih želite da prećutite ovaj zločin javnosti. Ali kao lekar sam u obavezi da vas uputim u opasnosti po vaše zdravlje usled stanja u kom ste.” „Vaša revnost vam služi na čast, doktore,” odgovorio je Gonzaga, „ali stvarno je neosnovana. Dajte mi još samo nekoliko minuta dok se oporavim.” „Ako želite, ekselencijo...” Intonacija kojom je odgovorio lekar nije ostavljala sumnje u to da se nikako nije slagao sa ponašanjem kardinala. Dok su tehničari sa nosilima izlazili iz crkve, doktor je seo u poslednju klupu i izvukao iz tašne radnu svesku u kojoj se zapisuju sve intervencije. U kratkim razmacima bi radi provere pogledao u Gonzagu. Kardinal je duboko disao i puštao je dah šumno iz sebe U crkvi je bilo zagušljivo i vazduh se nije činio baš pogodnim da mu poboljša stanje. „Zar ne bi radije izašli na otvoren prostor?” čuo je lekara. Nije reagovao. Bio je suviše zaokupljen svojim mislima koje su ga odjednom preplavile: Zašto su ga doveli upravo ovde u baziliku San Sebastijana? Slučajnost ili se iza toga krila dobro promišljena namera?

Ispod crvke su se protezali kilometri hodnika koji su krili istoimene katakombe. Bazilika i katakombe nisu bili nepoznati kardinalu. Podzemna groblja San Sebastijana su tokom čitave godine bila ishodište hiljada pobožnih hodočasnika. Nisu bile tako raširene poput obližnjih Kaliktus katakombi, svega nekoliko ulica dalje. Tamo su se hodnici ređali po četiri sprata jedni iznad drugih, a sa preko dvadeset kilometara u dužinu bili su pogodni da se izgubiš u tom lavirintu. Katakombe San Sebastijana, pak, su prisvajale kovanicu „katakombe”. Ad katakumbas, kod pećina, su još stari Rimljani pozne antike nazivali tajanstveno mesto iznad kojeg je još za vreme cara Konstantina podignuta crkva. Smatra se da su dugo pre nego što je izgrađena crkva Sv. Petra ovde apostoli Petar i Pavle sahranjeni pošto su stradali smrću mučenika. Tek kasnije su crkva i katakombe dobile ime po Sebastijanu koji je ovde umro na užasan način. Rimski plaćenici su koristili bespomoćnog čoveka kao živu metu za svoje strele i kada je još davao znake života dotukli su ga motkama. O tome je Gonzaga morao da razmišlja. Zurio je ispred sebe u prazno. I odjednom je ponovo čuo ledeni glas iz hladnjače: Ne mogu da zamislim da vam je stalo da vas unesu u Martirologijum Romanum... Duboko zamrznuti mučenik bi u svakom slučaju bio novina! Sve to nije moglo da bude puki slučaj, proletelo mu je kroz glavu. Počeo je da drhti od hladnoće, iako je u zdanju vladala mučna omorina. Oni koji su vukli konce otmice su imali teološko obrazovanje. Ili su raspolagali znanjem filologa drevnih jezika ili istoričara antike. Ili oboje? Doktoru nije promakla drhtavica kardinala. Iz pozadine se ponovo pojavio crkvenjak San Sebastijana. „Trebalo bi da izađete na sveži vazduh!” upozorio ga je lekar. Oslonjen na doktora i crkvenjaka Gonzaga je izašao napolje gde se spustio na ispust zida. „Sve je u redu,” primetio je pošto se brzo oporavio. „Samo sam se setio nečeg užasnog.” A onda okrenut doktoru: „Smem li da se poslužim vašim mobilnim?” Lekar mu je dao svoj telefon. Gonzaga je okrenuo broj osluškivao. „Za ime Boga, ta javite se već jednom!” vikao je nestrpljivo. Kada je ulovio prekorni pogled lekara, kardinal državni sekretar je nastavio, sada sa jasnim suzdržavanjem: „Sofiči, brate u Hristu, ta javite se već jednom!” Iz telefona se čula automatska poruka: „Pozvani korisnik nije trenutno

dostupan.”

Poglavlje 34 Mrgodno je Lukas Malberg ujutro pri brijanju gledao u ogledalo. Jedva da je mogao da prepozna sebe. Nije ni čudo, okolnosti nisu bile pogodne da prikaže svoju spoljašnjost kao mladoliku i svežu. Dok se u Barbijerijevom uskom kupatilu brinuo o skromnoj nezi tela, postavio je sebi pitanje zašto je markiza morala da umre dok je on još trčao unaokolo živ. Ili je, pomislio je, bio suviše nebitan po pitanju slučaja Marlene, ili je imao nešto što bi drugima još moglo biti od koristi. Do dugo u noć je sedeo sa Barbijerijem i pokušavao da odmeri najnovija saznanja. Bili su polumrtvi od priče, pri čemu su dve flaše „Kašteli” vina učinile ostalo. Lukas Malberg je krenuo da oslovljava Đakopa Barbijerija na ‘ti’ i oko pola dva su krenuli na spavanje sa odlukom da sledećeg dana razviju strategiju za dalje korake. Tokom zajedničkog doručka koji je bio skroman poput jutarnjeg obroka u manastiru Trapista, zamumlao je hrapavim glasom: „Inače, sinoć sam ti prećutao nešto što mi više ne izbija iz glave.” Barbijeri ga je pogledao radoznalo. „Juče na groblju, kod Marleninog groba, sam imao neobično priviđenje. Više nisam siguran da li sam to samo umislio. Dok mi je Katarina pod kišom koja je lila kao iz kabla pričala i citirala taj stih iz Apokalipse - o Sotoni koji će biti pušten iz tamnice - video sam iznenada iza jednog nadgrobnog kamena tamnu pojavu. Muškarac u dugom crnom mantilu je stajao tamo kao da se stvorio iz tla i zurio je u nas preko.” „Nećeš valjda sada da kažeš da je to bio đavo,” prekinuo ga je Barbijeri. „Mogao bih se zakleti da je to bio kardinal Gonzaga.” ,,I?” pitao je Barbijeri uzrujano. „Ništa ‘i’. Potpuno sam se izgubio i pobegao,” objasnio je Malberg postiđen. „Misliš da se nameračio na tebe?” „Nakon priče sa Paolom ne bih ni to isključio.” Jednim pokretom ruke je Barbijeri sklonio posude od doručka na stolu u stranu. A onda je izvadio blok za pisanje, stavio ga ispred sebe na sto i reklamnom hemijskom krenuo da žvrlja po papiru: markiza Lorenca

Falkonijeri. Iza imena je stavio krst. Kada je ulovio Malbergov upitni pogled, počeo je: „Verujem da je markiza ključna figura u našem slučaju. Ako uspemo da rasvetlimo njen život, onda ćemo posledično naći i ubicu. A ako znamo njenog ubicu, onda imamo i trag koji vodi ka Marleninom ubici.” „Tako je to jednostavno!” Lukas se smejao Đakopu. „Zar stvarno misliš da je ubica Marlene i markize jedan te isti? Pa to je smešno!” „Da li sam to rekao? Kažem, ako uspemo da rasvetlimo nasilnu smrt markize, iz toga će verovatno proizaći informacije o smrti Marlene Amer.” ,,A kako nameravaš da rasvetliš život markize? Ona je mrtva i njena smrt se očigledno stavlja pod tepih, baš kao i Marlenina. To neće biti lako.” Barbijeri je podigao obrve. Izgledao je skoro arogantno kada je rekao: „Onaj koji voli jednostavnost ne bi trebalo da postane inspektor kriminalistike.” Malberg je klimnuo glavom slažući se. ,A kako zamišljaš dalje korake?” „Počećemo sa onim što je blizu.” ,,A to bi bilo?” „Posmatraćemo kuću markize dan i noć i videćemo šta će se desiti.” „Šta bi trebalo da se desi? Ništa!” „Tu bi čak mogao biti u pravu.” „Dakle, čemu onda taj napor?” ,,U naizgled bezizglednim slučajevima kao što je ovaj, onaj koji traži se hvata za svaku slamku. Zapamti to!” Lukas je napravio grimasu: „Ako tako misliš.” „Meni se čini da prštiš od žurbe!” „Izvini, ali ne čini mi se da će biti ičeg od tvoje namere.” „Imaš li bolju ideju?” Ćutao je. „Dakle. Dajem ti predlog. Sešćemo da osmatramo tri dana. Ako za to vreme ne naletimo ni na koga sumnjivog, prekidamo i tražimo neku drugu mogućnost. Misli na to da se ovde tek na drugom mestu radi o markizi. Najpre nas zanima Marlena Amer.” „Znaš li,” počeo je Lukas oprezno i nakašljao se blago, „da je markiza bila zainteresovana za Marlenu kao ženu?” „Šta to treba da znači?” „Mislim, seksualno zainteresovana!”

„Markiza lezbos? Odakle ti to?” „Dakle, kada sam bio kod markize da ocenim njenu kolekciju knjiga, za koju se u međuvremenu ispostavilo da je stečena krađom, imao sam priliku da slučajno bacim pogled u spavaću sobu. Iznad njenog kreveta su visile uzbuđujuće slike...” „... Marlene!” „Upravo. Marlena u zavodničkim pozama, u korsetima i sa halterima i crnim čarapama.” Barbijeri je zviznuo tiho kroz zube. ,,A šta je sa Marlenom Amer? Da li je i ona bila lezbejka?” „To teško mogu da zamislim. Jer u Marleninom stanu sam našao slike na kojima je zajedno sa nekim nepoznatim muškarcem, da se razumemo!” „To ništa ne znači,” odgovorio je Đakopo kratko. „Čak i jednom nemačkom antikvaru ne bi trebalo da promakne da ima žena koje vole kako žene, tako i muškarce.” Primetio je žaoku, ali nije ulazio dalje u raspravu. „U Italiji,” nastavio je Barbijeri, „se homoseksualnosti prilazi sa mnogo manje tolerancije nego u Nemačkoj.” „Ali to još uvek nije dovoljan motiv za ubistvo!” Barbijeri je slegnuo ramenima. „Lakoumnih ima svuda. Možda se tamo napolju negde mota neki ludak.”

Poglavlje 35 Kardinal Bruno Moro je vrteo glavom i dubokim glasom je krenuo da dreči: „Gonzaga, uvek iznova Gonzaga! Samo Bog, Gospod, zna na kakvo nas je teško iskušenje stavio sa ovim kardinalom državnim sekretarom!” Besan, krupni čovek se uspravio sa svojom crvenkastom kovrdžavom kosom u naslonjaču. Satima je Moro, starešina Svetog Sabora, većao sa Zalcmanom, prosekretarom za obrazovanje i Savackim, prefektom Saveta crkve za poslove s javnošću, o daljim koracima. Nestanak kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage i njegovog sekretara Đankarla Sofičija nakon njihove posete predsedniku države je trebalo držati u najvećoj tajnosti. Dok je Frantisek Savacki savetovao da se hitno uključi rimska policija u slučaj, Arčibald Zalcman i kardinal Moro su odbili taj predlog. Pre svega se Moro bojao skandala ako se ispostavi da je Gonzaga ponovo krenuo u neke od čuvenih pohoda na svoju ruku. Činjenica da je Gonzaga dao da ga vozi sekretar Sofiči umesto, kao što je to obično radio njegov vozač Alberto, je već pokrenula nezgodne sumnje, dok se naposletku ispostavilo da je Alberta oborio grip, te stoga nije bio u mogućnosti da obavlja svoje dužnosti. Držeći pogled čvrsto uprt u sliku Sv. Boromeja kardinal Moro je odlučio da nakon debate koja je trajala više od tri sata sačeka do šest ujutro narednog dana. Ako se Gonzaga i njegov sekretar ne pojave dotle, uključiće policiju i krenuće u obimnu potragu. Tek što je završio sa svojim izlaganjem kada je njegov lični sekretar Abate ušao u prostoriju i hteo nešto da mu šapne u uho. „Možete slobodno glasno da govorite, monsinjor!” ljutio se Moro. „Za razliku od drugih članova kurije kod mene nema tajni.” Na to je sekretar rekao: „Eminencijo, napolju je jedan javni tužilac. Hteo bi da razgovara sa članom kurije visokog ranga.” Moro, Savacki i Zalcman su se pogledali zabrinuto. Iako je svako od njih pomislio nešto drugo, ipak su na kraju mislili isto: ovo ne sluti na dobro. „Zamolite javnog tužioca da uđe!” rekao je Moro svom sekretaru i pri tom napravio milostivi pokret rukom.

„Zovem se Ahil Mezomedes iz Prvog državnog tužilaštva Rima,” predstavio se mladi javni tužilac. Moro, Savacki i Zalcman su takođe rekli svoja imena i funkcije u kuriji. „Šta vas dovodi kod nas?” pitao je kardinal iako je slutio da se radi o nestanku kardinala državnog sekretara. Ćutke je Mezomedes iz aktovke koju je poneo izvukao jedan koverat i potom pola tuceta fotografija velikog formata. Njih je raširio pred prisutnim velikodostojnicima na stolu. „Ovi snimci su napravljeni prilikom sahrane na Kampo Veranu,” komentarisao je Mezomedes svoj postupak. „Pretpostavljam da vam pojedine od prikazanih osoba nisu u potpunosti nepoznate.” Zalcman je osmotrio jednu od fotografija pobliže i rekao: „To je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga!” Moro je uzeo Zalcmanu fotografiju iz ruke. „Ne znam šta ovo znači.” „Da li su vam poznate i druge osobe na slici?” pitao je javni tužilac naglašavajući reči. „Čemu vaša pitanja? Mislio sam da donosite vesti o tome gde se nalazi kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga.” Moro je vratio Mezomedesu forografiju i pogledao ga upitno. Javni tužilac je napravio zbunjeno lice: „Ne razumem vas, eminencijo. Moja istraga se tiče ponovnog pokretanja jednog postupka koji je malo preuranjeno stavljen ad akta. Reč je o smrti izvesne Marlene Amer čije je beživotno telo pronađeno u njenoj kadi. Obdukcioni nalaz je ukazivao na smrt usled davljenja nakon unosa barbirurata.” „Izvinite,” prekinuo je kardinal javnog tužioca, „da bi nam to saopštili posebno ste se pomučili da dođete ovamo?” „Nikako,” odgovorio je Mezomedes. „Samo bih hteo da znam zašto su kardinal državni sekretar Gonzaga i drugi članovi kurije bili prisutni na sahrani obične smrtnice. Osim toga, tražim objašnjenje kako su izvesni tragovi mirisa dospeli u kućnu haljinu mrtve.” „Mladiću,” prekinuo je Moro javnog tužioca podrugljivim osmehom. „Ne želite valjda da jednog člana kurije smatrate odgovornim za parfeme jedne sumnjive dame!” „Ne, gospodine kardinale, ne može biti reči o parfemu. Radi se o tamjanu!” „Tamjanu?” Moro je zaćutao uplašen. ,,I to o tačno određenom tamjanu!” dodao je Mezomedes. ,,’Olibano br. 7’ -

koji se koristi samo još u Vatikanu.” „Znači, ne radi se uopšte o nestanku kardinala državnog sekretara?” „Kardinal Gonzaga je nestao?” Monsinjor Savacki je klimao snažno glavom: „Već dva dana, nakon što je bio u zvaničnoj poseti predsedniku države.” Kardinal Bruno Moro je prvi shvatio zabunu i odmah reagovao tako što je čitavu stvar umanjio: „Znate, Gonzaga je vrlo zauzet čovek i, inače, pomalo osoben. Povremeno ide kako samotnim, tako i svojevoljnim putevima...” Mezomedes je klimnuo glavom s razumevanjem: „Sećam se odgovarajućih novinskih izveštaja...” „Mislite na nezgodu Njegove Ekselencije na Pjaci di Popolo i kesu sa sto hiljada dolara.” „Upravo to!” „Naposletku se ispostavilo da je reč o zabuni. Bitnije je bilo to da je Svevišnji Bog sačuvao ekselenciju od ozleda tela i života.” Moro je uzeo javnom tužiocu fotografiju iz ruke i ponovo je posmatrao. Potom je vratio i rekao: „Uostalom, siguran sam da osoba na toj slici nije kardinal državni sekretar Gonzaga.” ,,A ovaj?” Kažiprstom je Mezomedes pokazao na još jednu osobu. Moro je naborao čelo kao da će time izoštriti pogled. Na posletku je odmahnuo glavom. „Čudno,” primetio je Mezomedes, „kada sam ušao u prostoriju i video vas po prvi put, eminencijo, mogao sam se zakleti da ste vi drugi muškarac na fotografiji.” „Smešno!” Kardinal je izvukao belu maramicu iz mantije i obrisao koliko nepotrebno, toliko glasno, nos. To je potrajalo izvesno vreme, u svakom slučaju dovoljno da starešina Svetog Sabora razmisli. Kada je završio sa ceremonijom i vratio maramicu u gornji deo odore, promenio je intonaciju: „Da li je ovo ispitivanje? Nije mi poznato da je državno tužilaštvo Rima zamolilo kuriju za pomoć. Izgleda da ste još neiskusni u svojoj službi. U svakom slučaju na vatikanskom tlu nemate ni najmanja prava Zato pakujte vaše zagonetne slike i nestanite, vi, sinjor...” „Mezomedes!” Mladi javni tužilac se nije dao zastrašiti i odgovorio je: “Što se tiče vaše napomene o mom manjku iskustva, eminencijo, moguće je da ste potpuno u pravu. Ali, ovo i nije ispitivanje. U najboljem slučaju uzimanje izjave svedoka. Nadao sam se da će vaše izjave donekle razjasniti ovaj