Filip Vandenberg - Osmi greh

„Manihejstvo je nastalo u rano hrišćansko doba. Poreklo i vodi od izvesnog Maniheja iz Vavilona koji se u trećem veku proglasio prosvetljenim i navodno je razapet na krstu poput Isusa. U mešavini hrišćanstva i budizma je našao novu religiju u kojoj je kralj tmine, neka vrsta đavola, igrao bitnu ulogu. Išao je toliko daleko u svom poricanju sveta da je čak propovedao suzdržavanje od reprodukcije. Isus je za manihejce bio samo eonski izaslanik vladara svetlosti. Takvu jeres naravno nije mogla da se dopadne crkvi i već u srednjem veku je zabranila jeretičko delanje. Ipak su se uvek iznova javljale manihejske ćelije, zameci, koje su najčešće bile obavijene velom tajne poput Tajnog Otkrivenja.” „Vi ste neotkriveni teolog!” „Znam,” primetio je Dulacek s izvesnom ironijom u glasu, „otkriću vam jednu tajnu: pre nego što sam se posvetio istraživanju ćelija, bio sam benediktanski kaluđer.” „Pravi, sa sve kukuljom i postrigom?” Dulacek je klimnuo glavom. Na temenu blago posdele kose Gruna je primetio krug prekriven nežnim čupercima kose. „Tako nečeg se ne možeš rešiti celoga života,” brundao je Dulacek tiho. ,,A zbog čega...?” „Mislite, zbog čega sam okačio kukulju o klin?” Gruna je klimnuo glavom i posmutrao ga u iščekivanju. „Zato što sam već nakon pola godine kao beneđiktanac došao do uverenja da se nalazim na pogrešnom putu. Takav jedan manastir je jedna velika čudna mešavina u kojoj svako sa više ili manje uspeha pokušava da se uhvati u koštac sa svojim psihičkim problemima. Većina pak uzaludno. Tok dana u manastiru mi je dopuštao da se puno bavim religijskom filozofijom. A što sam dublje zalazio u tematiku, to mi je sve više bilo jasno da je hrišćansko verovanje jedna utopija, religija sa pseudonaučnom pozadinom koja neće izdržati egzaktno ispitivanje. Ovako izokola sam dospeo do prirodnih nauka. Moja doktorska titula nije, inače, „doktor rerum naturalium”, već samo „doktor theologie”. Ali to ovde niko ne sluti. Vi me nećete valjda odati?” „Naravno da ne!” uzvratio je Gruna ljutico. Pri svetlosti baterijske lampe krenuli su ćutke zavojitim stepenicama nadole, istim kojim su došli. Kada su stigli do niše prvog sprata, gde su im se putevi razilazili pošto su im ćelije bile u suprotnim pravcima, Gruna je zastao i postavio Dulaceku šapatom pitanje: „Izvinite što sam radoznao. Šta postižete time što sabotirate Muratov rad? Znate da sam na vašoj strani. Dakle, možete

mi slobodno reći istinu.” „Istinu? Sasvim jednostavno. Zameram Muratu njegov uspeh.” Dulacekov glas je zvučao čvrsto i nemilosrdno.

Poglavlje 19 Narednih dana koje je Lukas Malberg proveo kod Katarine iskrsli su i prvi problemi zajedničkog života. Nije bilo jednostavno izlaziti na kraj međusobno na ovako malom prostoru. Pre svega je Malberg imao poteškoća da se snađe sa haosom koji je Paolo svakodnevno pravio. Situacija je dodatno pogoršana time što su se tek što je Katarina ujutro izašla iz kuće pojavili navodni prijatelji Paola i od ranog časa se mašili alkohola: glumci bez posla, automehaničari koji se smatrali rođenim za trkače i tipovi sa zlatnim prstenjem na rukama o čijem načinu sticanja novaca Malberg nije hteo da razmišlja. Malo pre nego što se Katarina vratila iz redakcije, tipovi su nestali, ostavljajući za sobom oblake dima i prljave čaše. Na Malberga ovi tipovi, među kojima se nalazila i jedna dražesna devojka baršunastog glasa, navodno je radila sinhronizacije, nisu ostavljali baš utisak poverenja. Stoga je odlučio da potraži sebi drugi smeštaj. Kada je Katarini izneo svoju nameru nije najpre naišao na razumevanje. „Dakle, u redu, situacija nije baš jednostavna, ali s obzirom na posebne okolnosti možda ipak najsigurnija moguća da ostanete neprimećeni. Znam da ste navikli na bolje; ali više vam jednostavno ne mogu ponuditi.” „Gluposti,” pokušao je da je razuveri, „ja sam zadovoljan malom sobom. Potreban mi je samo mir. Uostalom, mislim da je bolje da prekinem odnos podstanara pre nego što svi troje počnemo da se svađamo.” Uvređena, Katarina je slegnula ramenima. ,,U redu, ako tako mislite.” Paolo, koji je naizgled nezainteresovano pratio razgovor ispred uključenog televizora se ubacio: „Mislim da znam za nešto.” „Ti?” uzvratila je Katarina koja je retko kada shvatala svog brata ozbiljno. „Sinjor Malberg traži sobu ili stan u kojima bi bio siguran od obaveze prijavljivanja.” „Upravo to,” klimnuo je glavom Paolo, „samo trenutak.” Zgrabio je telefon i nakon kratkog razgovora spustio i rekao okrenut Malbergu: „Samo dve ulice dalje sinjora Paperic iznajmljuje sobu umetnicima, slikarima i piscima...” „Ali i sumnjivim likovima,” upala mu je Katarina u reč. „Ako to izuzmemo, ovo uopšte nije loša ideja.” Malberg nije mogao da se otme utisku da je Paolo bio srećan da ga se reši.

„Sinjora Paperic?” pitao je. „Nemica?” ,,Oh ne, prava pravcijara Rimljanka,” odgovorio je Paolo. „Doduše potiče od jednog nemačkog slikara koji se pre sto pedeset godina nešto duže zadržao u Rimu.” I namignuvši dodao je: „Barem tako tvrdi. Možete sutra pogledati sobu, uz pozdrave od Paola. Ulica Luka 22.” *** Uveče, pre nego što je Malberg hteo da krene da se iseli iz Katarininog stana, desilo se nešto čudno i desilo se potpuno neočekivano - u svakom slučaju nije više verovao da će se dogoditi. Kao i uvek Paolo je pola noći proveo van kuće. Malberg i Katarina su malo popili. Ne toliko da im alkohol pomuti razum, ali sasvim dovoljno da ostave suzdržavanje po strani i krenu u zanimljiv razgovor. Iako jedva da je nešto znao o Katarini, ona je na vešt način uspela da ga natera da priča o sebi. Bilo da je to bilo namerno ili slučajno, tako se stvorila određena napetošću ispunjena atmosfera koja prethodi čarima seksualne privlačnosti. Do sada su se ophodili jedno prema drugom sa suzdržanom ljubaznošću. A nepoverenje koje su oboje imali nije bilo - kada se pogleda sa ove tačke - bez osnova. Dva sveta su se približila jedan drugom, i mada su oboje išli ka istom cilju nijedan nije našao pristup biću onog drugog. Na Katarinina dosadna pitanja Malberg je voljno odgovarao. Što se žena tiče u mladosti nije - kako se to na nemačkom obično kaže - puštao da mu išta promakne. Pohotna frizerka iz salona preko puta, blondina, kose začešljane unazad i do u godinu dvostruko starija od njega da je zavela u šesnaestoj, ili ili je bilo obratno. Više ne zna tačno. Sa ljubavlju to nije imalo ničeg zajedničkog. Sa seksom možda. U svakom slučaju ne više od pet puta. Zvala se Elvira. Sa istom privlačnošću mu se u prvom semestru filologije primakla Zdenka, tamnih očiju, crne kose i izuzetno inteligentna. Verovao je da je u ćerki jugoslovenskih doseljenika našao veliku ljubav. Venčali su se, oboje po dvadeset i dve godine stari. Nisu imali dece u braku koji je trajao tek tri i po godine. Od tada mu se u životu jedna veza nizala za drugom. Najduža je trajala jedva pet godina i ostala mu je u potpunosti u lepom sećanju. Verovatno je on kriv za sve promašaje. Više no jednom je čuo primedbu da

je u suštini oženjen svojim knjigama i da, što se žena tiče, je sposoban samo za morganatički brak. Dok je pričao o svom životu, Katarina ga je fiksirala ozbiljnim pogledom. Naposletku je rekla skoro tužno: „Nekako mi vas je žao.” Nakon pauze provedene u razmišljanju, pitao je: „Zašto vam je žao mene?” „Uvek ste gospodar svojih osećanja.” „To je tačno. Ali stvarno ne mora da vam bude žao zbog toga.” Gledao je siguran u sebe. U njenim očima se ogledala inelanholija. Ali već sledećeg trenutka iz tih očiju je zaiskrila čista strast. Odjednom je sve bilo drugačije. Čula su mu pomahnitala kada ga je Katarina direktno pitala: „Lukas, da li bi spavali sa mnom?” Mislio je da ne čuje dobro. Iznenađen naslonio se nazad u pletenoj stolici. Više nije znao da li je budan ili sanja. Odjednom je bio nesiguran šta da odgovori na ovo neobično pitanje. Postoje pitanja, pomislio je, koja se jednostavno ne postavljaju. Ovo je bilo jedno od takvih pitanja, jedno sasvim nepristojno pitanje na koje se može dati samo nepristojan odgovor, a ne sa jednostavnim da’ ili ‘ne’. Čak ni ljubazno sa, „Biću tako slobodan,” ili snishodljivo, „Ako mislite.” Još dok je razmišljao šta da kaže Katarina ga je pretekla. Ustala je, povukla svoju kratku lanenu suknju gore i sela na njega. Kada su im se pogledi sreli počela je da mu otkopčava pantalone. Malberg je sklopio oči i predao se onom što oseća. Njen osmeh, pune usne i koketerija pogleda su ga uznemirili još od prvog susreta. I mada je bio sve samo ne stidljiv, potisnuo je sve fantazije koje je Katarina, svesno ili nesvesno, izazivala. Hteli su zajedno da rasvetle jedan opasan slučaj. Seks je u tome bio samo štetan. Ovakve misli su nestale u trenu kada je osetio njen jezik koji se nestrpljivo probijao u njegova usta. Ljubili su se dugo i strastveno, topla ruka joj je našla put kroz sve slojeve njegove odeće i obuhvatila ud. Zastenjao je od uzbuđenja i zgrabio je. Na tren se odmakla od njega, a onda je raširila noge i rekla samo jednu reč: „Hajde!” Divlje je povukao na sebe i ušao u nju. Tihi uzvici koje je ispuštala su ga uzbuđivali do ludila. Da li je zbog toga što je prošlo puno vremena od kada je poslednji put ili je to bilo zbog neočekivanog prepada kojim ga je iznenadila, ali nije mogao da se seti da je ikada imao ovako dobar seks.

Izmoreni pali su na pod gde su grabili vazduh i ostali da leže jedno pored drugog. Katarina je prva našla reči. Okrenula se ka njemu i poduprla na laktove. „Nadam se da ti nije bilo neprijatno,” rekla je dok mu je sklanjala pramen kose sa lica. Pogledao je, a onda je ponovo sklopio oči. Na uglovima usana mu je zaigrao osmeh. Ostao je bez reči.

Poglavlje 20 Lukas Malberg je imao poteškoća da se orijentiše kada se sledećeg jutra probudio oko deset. Proveo je noć na kauču koji mu je i prethodnih noći služio kao krevet. Po običaju, Paolo te noći nije dolazio kući, a Katarina je već izašla. Kakva žena, pomislio je Malberg i trljao san iz očiju. Pri tome mu je pogled pao na cedulju u desnoj cipeli. Podigao je i pročitao: Nadam se da ti nisam suviše poremetila život. Poljubac, Katarina. Morao je da se nasmeje. *** Uprkos svemu što se desilo Malberg se držao svog plana i otišao je do sinjore Paperic. Kuća u ulici Luka se razlikovala od ostalih u kraju pre svega po tome što je ostavljala utisak potpuno održavane zgrade. Čak i stepenište koje je u većini kuća uTrastevere noćna mora, je na prvi pogled delovalo prijatno i prijateljski. „Paperic-kamere-rumz”. Mesingana pločica na vratima stana na prvom spratu je ukazivala na pansion. Malberg je pritisnuo zvono. Vrata su se otvorila i u polutami hodnika su se pojavili obrisi punije žene od nekih šezdeset godina. Jaka šminka je verovatno trebalo da skrene pažnju sa povećeg podvaljka. I mada je bio četvrtak i uz to septembar, kada nijedan praznik gregorijanskog kalendara nije označen krstom, sinjora je imala elegantni tamni kostim na sebi kao da se sprema u crkvu. Nepoverljivo je odmeravala neznanca, a pošto joj ni pozdrav, ni pitanje kojim poslom je tu nije prešlo preko usana, Malberg je prvi počeo: „Zovem se Malberg i tražim na nekoliko nedelja smeštaj. Paolo Lima me je poslao.” „Paolo Lima? Tako, znači.” Odjednom se smrknuto lice sinjore ozarilo. „Jedna propalica, ali bezopasna. Uđite!” Sinjora je išla prva, a Malberg je pratio kroz mračni hodni preko čijih zidova je bio razapet materijal sa crvenim šarama i ukrašen slikama sa širokim

ramovima. U velikom salonu sa tri ogromna prozora koji su gledali na ulicu se osećao miris voska za podove i starog nameštaja. Teške zavese skupljene u stranu; pružale zaštitu od sunca. Ono što je od bledog sunca prodiralo u unutrašnjost je gutao jedan izgaženi crveno i plavo prošan orijentalni repih, veličine najmanje pet sa šest metara. Četiri stola različitog stila, ali tamnije boje, dva okrugla druga dva u vidu kvadrata, vodila su do zaključka da salon sa, inače, samo jednim crnim kredencom i stolom za posluživanje služi za posluživanje doručka. Teško dišući sinjora Paperic se spustila za jedan od stolova i odmah ga je pitala, pri čemu mu nije ni ponudila da sedne „Možete li da platite čeriri nedelje unapred?” Prilično pogođen klimnuo je glavom i promucao: „Naravno.” „Dobro,” odgovorila je sinjora. „Morate da shvatite, ja vas ipak ne poznajem. A sa ljudima koje Paolo šalje sam već imala loša iskustva.” „Naravno,” ponovio je Malberg. Nije bio siguran da li će u ovom blago prašnjavom okruženju moći dugo da izdrži. „Ne moram da vam kažem kakvi ljudi su već nalazili smeštaj u mojim prostorijama,” počela je stanodavka svoju priču i pri tome su joj zasjale vodnjikave oči. Malberg je očekivao imena poput Lućino Viskonti, Klaudija Kardinale ili Klaus Kinski. Ali, onda je krenula da ređa imena koja nikada nije čuo i koja teško da su poznata i nekom punokrvnom Rimljaninu. „Sa najavom,” nastavila je naposletku, „sto i pedeset nedeljno, bez najave dve stotine. Pošto vas šalje Paolo Lima pretpostavljam da vam nije osobito stalo do prijave boravka u policiji.” „To bi mi bilo drago. Ali, dopustite mi da objasnim ...” „Nema potrebe za vašim objašnjenjima, sinjore - kako vam beše ime?” „Malberg. Lukas Malberg iz Monaka di Baviera.” ,,U redu, sinjor Lukas. Neka ostane na tome. Vaše ime sam već zaboravila. Ako želite pokazaću vam vašu sobu. To je jedina koju imam na raspolaganju za gospodina sa vašim potrebama. Pođite za mnom, molim vas.” Zapovednički ton sinjore i sumračni dah pansiona nisu mu delovali privlačno i već se nosio mišlju da se ljubazno pozdravi kada ga je uvela u prostranu sobu sa skupocenim antikvitetnim nameštajem i malim, odvojenim kupatilom. Kroz dva prozora sa pogledom na mali kvadratni trg i bunar usred njega je prodiralo jutarnje sunce. Ni u snu nije očekivao ovakav stan. „Primate valjda ček?” pitao je Malberg.

„Zašto da ne - ako ima pokriće.” Sinjora Paperic ga je pogledala strogo. „Poseta dama samo do 22h!” dodala je. „A sada najbitnije.” „Najbitnije?” razmišljao je šta li sada sledi. Stanodavka je pokazala na zidnu lampu desno pored vrata. „Kada ova lampa zatreperi, preti opasnost. Kao što znate mi imamo vrlo stroge zakone po pitanju prijave, a neretko se dešavaju nenajavljene kontrole. Ukoliko se kontrolori pojave dok ste ovde, ja sa ulaza šaljem signal.” ,A onda? Ne mogu da nestanem u vazduhu.” Po prvi put se na licu sinjore skamenjenom ispod šminke pojavio tračak osmeha, nadmoćni smešak koji ovoj rezervisanoj dami ne bi uopšte pripisao. Pravog tela sinjora Paperic je prišla jednom baroknom ormanu koji je stajao na sredini desnog zida i kojem se Malberg divio od prvog pogleda: izrazito ukrašen rimski barok, šesnaesti vek, sa uvrnutim stubovima sa obe strane i umecima na oba krila. Malberg je zapravo očekivao da mu taj orman stoji na raspolaganju, ali kada je sinjora Paperic otvorila desno krilo njene haljine su krenule da naviru, one koje je očigledno godinama unazad tu ostavila. Snažnim pokretom ruke gurnula je iznošene jakne, suknje i kostime u stranu. Malberg se zapanjio. Iza odeće su bila druga vrata zatvorena jednostavnom preklopnom bravom. Jednim pokretom je gurnula bravu nagore. Vrata su se otvorila i pružala pogled u drugu, manju prostoriju u koju očigledno nije bilo drugog ulaza. „Hajdete,” rekla je sinjora i pošla pogurena kroz orman. Prostorija, jedva tri sa šest metara, imala je uski, visoki prozor, upravo upola širok kao ostali prozori u pansionu. U belo okrečeni zidovi su bili goli, nameštaja malo: jedan sto, jedna stolica, ofucan kauč, stari orman, jedva metar širok. ,,U slučaju nužde ste ovde sigurni. Ne smete samo da zaboravite da zatvorite spoljna i unutrašnja vrata ormana i da navučete odeću.” Malberg je osetio izvesno divljenje prema dosetljivoj sinjori. „Sigurno ste čuli za Lorenca Lorenconija,” pri metila je suvo i pri tome je povukla u crno obojene obrve nagore. „Mislite na kuma čiji su leš pre nekoliko godina upecali u Tibru?” Sinjora je klimnula glavom i bacila demonstrativno pogled na kauč. „Ne!” uzviknuo je Malberg ozlojeđeno. „Da. Bio je tri meseca moj gost. Za poslednji mesec mi je još uvek dužan kiriju. Jednog dana je rekao da hoće da ugrabi samo malo vazduha. Ali se nije

više vratio. Sledećeg jutra je njegov leš plutao Tibrom.” Malbergu je bilo neprijatno. Zar je morao da se krije u skloništu mafije? Već je hteo da se zahvali i oprosti kada mu je postalo jasno da mora. Ipak je bio osumnjičen za ubistvo. Čak i ako bi odustao od svojih planova da traži Marleninog ubicu, on nije bio slobodan čovek. Morao je da računa sa tim da će ga prvom prilikom uhapsiti. Ovde je mogao da se oseća donekle sigurnim. Iako mala prostorija nije već duže provetravana, Malberg je duboko udahnuo. Iz unutrašnjeg džepa sakoa je izvadio čekovnu knjižicu, naškrabao nekoliko brojeva na predviđeno mesto i potpisao se kratko. A onda je papir dao sinjori. Sinjora Paperic je bacila brz pogled na ček i poljubila ga, što je bio njen način. Ona je inače ljubila i novčanice koje su joj davali što je u pogledu higijene delovalo još sumnjivije od demonstrativnog potvrđivanja ljubavi prema čeku. Naposletku je nestala kroz vrata ormana; pri tome se okrenula još jednom i dobacila: „Telefon se naravno posebno plaća!” Nakon što je Malberg izašao iz tajne sobe i doveo u red orman sa tajnim vratima, pogledao je svoj novi smeštaj. Svakako da je živeo i u većoj udobnosti, ali s obzirom na okolnosti kod sinjore Paperic se svakako moglo izdržati. Zadovoljan se spustio na kauč koji će mu služiti i kao ležaj za spavanje, prekrstio ruke pod glavom i počeo da razmišlja. Noć sa Katarinom je na trenutak potisla Marlenu u drugi plan. Stalno su mu se misli vraćale na neočekivani doživljaj koji ga je toliko zaokupljao. Pre svega ga je zaokupljalo pitanje: Kako bi to trebalo dalje da ide? Jer svakako treba da ide dalje. Osećanja koja je gajio prema Katarini su bila suviše jaka za usputnu avanturu za jednu noć. Bližilo se podne i počeo je da broji sate kada će Katarina da se vrati kući. Zanimljivo, spavao je sigurno sa više od tuce žena – o tačnom broju nikada nije vodio zapisnik - ali sada se odjednom osećao nesigurnim kako da nastupi sa Katarinom. Dve stvari su moguće doprinosile ovoj nesigurnosti: pod jedan, neobične okolnosti koje su ih spojile. Pod dva, jedva da su se poznavali. Dok je tako razmišljao držao je pogled uperen u orman sa tajnim ulazom. Preko lica mu je preleteo osmeh. U kakav je milje upao! Sumnjivi pansion sa ne manje sumnjivom stanodavkom. Orman sa tajnim vratima u jednoj ne manje tajanstvenoj sporednoj prostoriji. Zastao je na tren. Pred njim se odjednom otvorio novi put.

Poglavlje 21 Pod maskom konzervativnog poslovnog čoveka Aniset je sleteo na aerodrom Fjumićino u Rimu. Taksi za čijim volanom je bio tunizijski vozač ga je doveo do hotela „Hasler”, Trg Trinita dei Monti. „Hasler” je bio umetnički smešten tik iznad Španskih stepenica. Tamo je imao rezervisanu sobu sa veličanstvenim pogledom. Nakon što se osvežio i uživao nekoliko minuta u pogledu na krovove grada, zaključio je da je vreme da se prošeta do kafe Aranjo u Nizini Trga Kolona. Tamo, i to ne u kafeu Delji Inglezi ili kafeu „Del bon gusto” u kojem je svako svakog znao, imao je ugovoren sastanak uz poštovanje najveće diskrecije. U Aranju su ga već čekali. Džon Duka, šef IOR, kao i uvek bio u sivom flanelu, delovao je uzrujano. Pozdrav im nije bio srdačan. Nije ni čudo, njih dvojica nisu bili baš prijatelji. Jedino što ih je spajalo bio im je zajednički neprijatelj. A to je, pobogu, bilo dovoljno. „Šta pijete?” pitao ga je Džon Duka ljubazno. „Kafu,” odgovorio je kratko. Nakon što je Duka naručio kafu, počeo je: „Smem, valjda, da vas zovem Aniset?” Aniset je klimnuo glavom zlovoljno. ,,U redu. Aniset mi je ime od kada sam okačio mitru o klin. Pređimo na stvar.” „Preko telefona ste nešto napomenuli!” „Tačno tako. Reč je o Torinskoj plaštanici.” „Zanimljivo.” Dukina primedba je nervirala Aniseta: „Vaša ironija će vam odmah presesti. Naime: do pre nekoliko dana je moje bratstvo verovalo da se plaštanica Isusa iz Nazareta nalazi u našem nadzoru.” „Stvarno?” odgovorio je Duka jetko. „Verujem da vas s time u vezi moram razočarati, Aniset. Koliko znam plaštanica se od ne tako davnog vremena čuva u tajnom arhivu Vatikana. Na podstrek kardinala Moroa je zamenjena za krivotvorinu. Što znači da se kopija danas nalazi u Torinu, a original u Vatikanu.” Aniset je napravio ozbiljno lice: „To vi verujete!”

„Kako to mislite?” „Trezor u Vatikanu u kojem se čuvao zapečaćeni paket sa plaštanicom je, naime, prazan.” „Izvinite, Aniset, odakle vi to znate?” „Ta plaštanica je u posedu bratstva Fideles Fidei Flagrantes.” „To smatram jednostavno nemogućim.” Aniset se nasmejao nadmeno: „Toga nikad dovoljno. Kardinal državni sekretar nam je isporučio relikviju lično, takoreći do vrata bez naknade.” „Gonzaga?” „Tako se zove njegova ekselencija.” „Trenutak!” prekinuo je Džon Duka svog sagovornika. „Obojica imamo posla sa istim protivnikom. Verujem da bi trebalo da se borimo sa otvorenim vizirima i da jedan drugom ne pričamo bajke. Ponoviću: smatrate da vam je Gonzaga, odnosno vašem bratstvu, isporučio plaštanicu. Pa to je potpuno apsurdno!” „Ne usuđujem se da vam protivurečim! Još apsurdnije ova stvar postaje time što plaštanica koja je čuvana u tajnom arhivu Vatikana i koja je sada u našem posedu nije original, već jedna prokleto dobro urađena kopija.” „To bi značilo da je plaštanica koja se čuva u Torinu ipak original!” „To je jedna mogućnost.” ,,A druga?” Aniset je skupio usne. „To bih rado od vas čuo!” „Mislite da postoji još jedna kopija u opticaju?” „To, dragi Džon, bi ipak bilo suludo. Jer se time povećava rizik otkrivanja, i to za sto odsto. Ne, ne smatram da je Gonzaga toliko glup. Po mom mišljenju ovde se odvija nešto što je u suprotnosti sa bilo kakvim logičnim objašnjenjem.” Džon Duka je zbunjeno mešao kafu u šolji. Nakon nekog vremena je podigao pogled i osvrnuo se po lokalu da proveri li ih niko ne prisluškuje. Ovakvi sastanci mu nisu bili strani. Posebne vrste poslova i novcem se nikada nisu dogovarali u skupim restoranima, a ni u Vatikanu gde su dugi hodnici imali hiljade očiju i široke prostorije hiljade ušiju. Za susrete za koje niko nije trebalo da zna si se mešao sa narodom. ,,Kako vas procenjujem,” počeo je Duka ponovo, „vama nije bitna sveta relikvija našeg Gospoda?” „Tu ste u potpunosti u pravu.”

„Onda vas pitam zbog čega, za ime sveta, vam je potreban baš original? Original je potpuno ne tržišni. Vrednost je čisto ideološke prirode.” Aniset je ćutao. Skoro da je postiđeno pogledao u stranu. „Onda mi, pak, dopustite pitanje,” nastavio je Džon Duka naposletku, „šta hoćete zapravo od mene? Ili mislite da sam ja nekako umešan u ovu priču?” „Za ime sveta, ne!” Aniset je podigao obe ruke. Ali nije delovao baš ubedljivo. „Ne morate stalno da mi govorire da vam nisam baš simpatičan,” objasnio je Duka. „Dakle, šta hoćete?” „Podatak, jednostavno podatak.” „A to bi bio?” „Recite mi ime i adresu čoveka koji je plaštanicu krivotvorio na tako izvrstan način.” Džon Duka nije reagovao i pogledao je pravo pored Aniseta. „Čovek,” ponovio je Aniset, „je genije, umetnik visoke klase, arheolog, alhemičar i prirodnjak u jednom i, kako mi se čini, uz to i teološki obrazovan. Ako bi trebalo da ga poredim sa nekim, onda mi na um pada Leonardo da Vinči. Ali, on je već pet stotina godina mrtav, a od tada nije bilo nikog ni prineti njemu.” Prilično s visine Duka je odgovorio: „Dragi prijatelju, zašto bih vama otkrio ime tog genija - pod uslovom da ga uopšte znam?” Aniset je rukom povukao dugu kosu unazad, što je uvek bio znak izrazitog nemira i napetosti. A onda je ljutito odgovorio: „Manite se konačno vaših igrica! Verujem da precenjujete vaše, a potcenjujete moje mogućnosti. Ali, ako ste uporni, možemo da se bijemo i sa jačim oružjem. Reći ću samo ‘Ordo JP’.” Zajedljivim osmehom Aniset je posmatrao trzaj oko uglova usana Duke i nastavio: „Naravno da ćete sada reći: Šta znači ‘Ordo JP’? Ali pre nego što to uradite, hteo bih nešto da vam pokažem.” Ležerno je Aniset izvukao iz džepa sakoa gomilu presavijenih papira i raširio ih pred Dukom. „Odakle vam to?” pitao ga je bankar uzbuđeno. Bez odgovora na pitanje Aniset je počeo: „Ordo JP je bio precizno opisani plan za ubistvo Pape Jovana Pavla I na kojem je radilo desetak i više članova kurije. A među učesnicima,” pod nos mu je stavio list papira, „pojavljuje se ime koje bi vas moglo zanimati: Džon Duka. Ostalo štivo se odnosi na tačan tok događaja od 8. do 28. septembra 1978, dana kada je Papa legao da spava i

više se nije probudio ...” „Prestanite!” zašištao je Džon Duka suzdržanim glasom i odgurnuo papire koje je Aniset raširio pred njim od sebe. Nakon nekog vremena tokom kojeg su se gledali nemo, Duka je rekao: „Čestitam, dobro ste obavešteni, iako ste već tada bili u drugom taboru. Onda znate i kako je to tada proteklo. Kada je Jovan Pavle izabran za Papu pretio je da će isušiti močvaru u kojoj se IOR nalazi. No time je potpisao sebi smrtnu presudu. Previše ljudi unutar i izvan kurije su imali mračne tajne. Bojali su se za karijere i bogatstvo, novac koji je bio skriven u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i San Marinu. Ukoliko crkvena država nije htela da bankrotira postojalo je samo jedno rešenje: Jovan Pavle, pričljivi čovek naivne pobožnosti morao je da se ućutka. Gonzaga je razradio planove Ordo JP. Danas verujem da je Gonazga nečista finansijska posla IOR iskoristio samo kao zaklon da ukloni Jovana Pavla. Siguran sam da se Gonzaga nadao, baš kao i vi, da će biti izabran za novog Papu. Samo time se može objasniti gorčina u kojoj je potražio utočište.” ,,A ko je znao za zaveru?” „Svi bitni ljudi kurije i većina kardinala, ne svi. Šta mislite, zašto je neiskusni Poljak Vojtila izabran za Papu? On je došao iz komunističke zemlje i nije imao pojma o finansijskim poslovanjima. U toj situaciji je on bio pravi čovek za to. Ali zašto vama pričam tako nešto?” „Možda zato što vas grize savest.” Džon Duka je slegnuo ramenima: „Ja sam samo nabavio nikotin-sulfat, jedan podmukao otrov. Kapljica je dovoljna da otera čoveka u grob. Gonzaga je saznao da tek izabrani Papa svako veče pred spavanje pije čašu vode. Sve ostalo se razrešilo samo od sebe. A pošto Pape dotle iz opravdanih razloga nikada nisu podvrgavane obdukciji, rizik da se ubistvo otkrije je bio mali.” „Savršeno,” primetio je Aniset sa demonskim osmehom, „stvarno savršeno. Sada shvatam i kako je jedan u finansijske poslove potpuno neupućeni benediktinac mogao da postane šef ‘Istituto per le Opere Religioze’.” Džon Duka je spustio glavu i pogledao Aniseta odozdo: „Očekujem od vas da ćutite. Čak i da sutra objavite moje reči u novinama sve bih opovrgao i optužio vas za laž.” „Vi ste budala, Džon!” Aniset se igrao sa gornjim dugmetom sakoa i izvadio tanki beli kabl na kuglici ne većoj od beladone. Na kablu je visio sićušni apatat za snimanje, ne veći od kutije za šibice. Kada je Duka video da je uleteo Anisetu u klopku skočio je, bacio se preko

stola, pri čemu mu je šolja sa kafom pala u širokom luku na pod i razbila se, i pokušao da otme Anisetu elektronsku spravu. Ovaj je, pak, bio spreman na to, zgrabio mu je ispruženu desnu ruku i zavrnuo je kao mengelama ka spolja tako da je Duka tiho jauknuo. Samo su tri stola bila zauzeta u lokalu, kraj dva su sedeli engleski turisti, a za trećim bradati čovek koji ovoj svađi nije pridavao neki značaj. Sudeći po njegovom preobraženom pogledu ionako više nije baš razumeo svet. „Vi ste svinja,” šištao je Duka nakon što je Aniset popustio svoj hvat. ,,A vi?” odgovorio je Aniset dok je trpao aparat u džep pantalona. „Inače, ne morate da se brinete. Verovatno neću koristiti ovaj zapis.” „Šta znači ‘verovatno’?” bankar ga je gledao pun mržnje. Aniset je sačekao da osoblje pokupi krhotine. Tek što je devojka nestala, odgovorio je: „Hoću da znam ime krivotvorca. Kako se zove genije koji je stvorio ovo umetničko delo - jer o umetničkom delu je reč bez pogovora.” Džon Duka je izgledao kao da mu je laknulo. Očekivao je sasvim druge zahteve. Stvar je imala samo jednu začkoljicu: „Bojim se da mi nećete verovati,” primetio je plačnim glasom, „ali ne znam njegovo ime. Nikada me ta stvar nije zanimala. To je Moro uradio, takoreći, na svoj račun. Verujte mi!” Aniset je naslonio glavu na levu ruku. Desnom je nevoljno brisao mermernu ploču stola. „Kopija plaštanice mora da je koštala čitavo bogatstvo. Ne mogu da pretpostavim da je kardinal Moro platio krivotvorenje iz svog džepa.” „Naravno da ne.” ,,A sumnjam i da se ovakva kopija može nabaviti za nekoliko hiljada evra. A to znači da je odgovarajući ček ili transfer morao da prođe kroz vaše knjige. Vatikan restoraterima daje godišnje nekoliko miliona. Transfer jednom krivotvorcu pri tome uopšte ne bi upao u oko. Ali, kako se dalo pročitati u novinama, kurija se prilično olako lišava novca.” „Mislite na neprijatnu priču sa Gonzaginom nezgodom na Trgu Del Popolo?” „Izrazio bih to ovako: od jednog kardinala državnog sekretara se ne očekuje baš da se noću kreće sa stotinu hiljada dolara u plastičnoj kesi. Sigurno znate više o tome.” „Moram da vas razočaram. To je jedna od onih priča koju Gonzaga takoreći sam vodi.” „Naravno samo u korist svete Majke Crkve!” Duka se nije pomakao. Naposletku je rekao: „Dajte mi tri dana. Pobrinuću

se da otkrijem krivotvorca.” „Rekli ste tri dana?” Aniset se smeškao za sebe. „Bogu je bilo potrebno sedam dana da stvori svet, a vama je potrebno tri dana da iskopate jednu adresu.” ,,Ali, to nije tako jednostavno...” „Očekujem vaš poziv sutra u deset. Boravim u hotelu ‘Hasler’. I ne zaboravite šta nosim sa sobom u džepu.” *** Malo posle deset se čulo kucanje na vratima. Aniset je pustio unutra kelnera koji je nosio doručak. Potom je otpio gutljaj kapućina i upravo je hteo da se posveti svom kroasanu kada je zazvonio telefon. Duka se javio bez pozdrava: „Imate li nešto za pisanje?” „Slušam,” odgovorio je Aniset isto tako kratko i zgrabio olovku. „Ernest de Konink, Luizenstrat 84, Antverpen.” „Belgijanac?” uzviknuo je Aniset preneražen. „Da li ste sigurni?” Džon Duka je dao sebi bezobrazno puno vremena za odgovor. Kao da je uživao u napetosti trenutka. Nakon beskrajne pauze rekao je izokola: „Šta znači siguran. Ovako stoje stvari: u kratkom roku sam naišao samo na dva transfera koja je kardinal Moro tražio, u visini od dve stotine i pedeset hiljada evra. Transakcije su obavljene u razmaku od šesnaest meseci i obe su otišle na isti račun u Nederlandsbank u Antverpenu. Primalac: Ernest de Konink.” „To ništa ne znači,” prekinuo ga je Aniset. „Trenutak! Odmah ćete promeniti mišljenje. Osim transfera sekretarijat kardinala Moroa je rezervisao dva leta sa ‘Alitalia’ u razmaku od šesnaest meseci. Jedan na ime Gonzaga Rim-Brisel-Rim, a drugi na ime Konink BriselRim-Brisel.” „To svakako zvuči vrlo zanimljivo.” „Očigledno je Moro odneo original plaštanice u Antverpen, a krivotvorac je doneo original i kopiju u Rim.” „Nadam se da ste u pravu sa vašom teorijom. Inače neka vam je Bog u milosti.” Aniset je spustio slušalicu i istog dana otputovao.

Poglavlje 22 Uz svu strogoću koju je sinjora Paperic pokazivala svakog dana, život u Lokandi je imao jednu veliku prednost. Malberg je ostao apsolutno anoniman, jer ostali stanari, tri samca i jedna koliko atraktivna, toliko arogantna gospođa od oko četrdeset godina, su ustajali rano i odlazili svojim poslom pre nego što bi Malberg ušao u sobu za doručak. Uveče je svako nestajao u svojoj sobi. Do susreta sa ostalim gostima pansiona je retko kada dolazilo. Uz to je sinjora Paperic imala običaj da svakog dana u 17h izlazi iz kuće i da se vrati tek nakon dva sata - što je bila pogodna prilika za susret sa Katarinom. Prvi susret u nepoznatom okruženju je prošao malo uštogljeno, što je bilo manje do Katarine, a više do Malberga. Stres proreklih dana, pre svega neočekivani izliv strasti, je žestoko poremetio njegov emotivni život koji je do tada bio pod jakom kontrolom razuma. Napeta atmosfera nije promakla Katarini. „Ako hoćeš,” primetila je i nagnula glavu u stranu, „ako hoćeš možemo jednostavno da zaboravimo ono što se juče dogodilo.” „Da zaboravimo?” skočio je i išao sa rukama u džepovima u svojoj sobi gore-dole. Odjednom je stao: „Ti to ozbiljno?” Katarina je slegnula ramenima. „Čini mi se da ti je neprijatno posle toga. Ali, desilo se. Neka vrsta nesreće. Izvini, mislim da govorim glupe stvari.” „Kakva besmislica!” prošao je rukom kroz kosu. „Jednostavno se nedovoljno poznajemo. A okolnosti pod kojima smo se sreli nisu bile baš idealna pretpostavka za zaljubljivanje.” „Između nas je Marlena. Da li sam u pravu?” „Šta pričaš. Marlena je ubijena. Marlena je mrtva!” „Ti si je potajno voleo. Tačno?” Ponovo je zastao. Gledao je Katarinu, ali nije odgovorio. Na to mu se bacila u naručje. Žestokim pokretom mu je priljubila lice uz vrat. „Znala sam,” šaputala je. „Ne, ne, nije to,” rekao je tiho i nežno joj milovao kosu. „Nesumnjivo je Marlena bila atraktivna - kao i mnoge druge žene koje sam poznavao. Ali nije bila kao ti. Pre je reč o toj tajnoj sili koja me tera da rasvetlim njenu smrt.

Njenu smrt koja trenutno potiskuje sva ostala osećanja. Nikada neću zaboraviti kako je tamo ležala u kadi. I neću se smiriti dok ne saznam okolnosti i ko je njen ubica.” „Onda ima još tračka nade za mene?” Nasmejao se: „Blesava devojko. Pitanje je pre da li ćeš me ti onda još hteti.” Poljubio je u čelo. A onda usne. „Dovoljno poljubaca!” izvukla se iz zagrljaja. „Šta ćeš onda da radiš?” ,,U svakom slučaju moram još jednom u zazidan stan Marlene. Ko god da je to naredio imao je razloga za to. Pitanje je samo ...” „Kako da se uđe u stan čiji je ulaz zazidan.” „Možda postoji još jedan ulaz, kao ovde.” Pokazao je palcem ka starom baroknom ormanu u sobi. „Na tavanu Marlenine zgrade je takođe ovakvo jedno čudovište. Siguran sam da se iza njega krije drugi ulaz u stan. Samo - kako ćemo ući u zgradu?” „Paolo!” primetila je suvo. „Teško da ima ijedne brave koju ne može da obije.” Kada je videla njegov sumnjičav pogled, rekla je: „Možeš da mu veruješ, Lukas. Dopadaš mu se.” *** Dogovorili su se za 22h kraj malog kioska u ulici Gora odakle se zgrada na broju 23 mogla dobro videti. Kada je Malberg stigao u dogovoreno vreme Katarina i Paolo su već bili tamo. Imala je farmerke i patike, a on se osećao malo preterano obučen u svom svetlom lanenom odelu. No, nije mogao da se vrati u hotel, a do sada nije imao vremena za novu odeću. Za razliku od većine ulica u Trastevere u kojima su se tratorije i restorani nizali jedni za drugim, ulica Gora je bila donekle uspavana. Ulične svetiljke na zidovima kuća su slabo osvetljavale usku ulicu. Bledo svetlo je laskalo starim fasadama. Malberg je preleteo pogledom preko zgrade pod brojem 23. Odjednom je ispružio ruku i pokazao na prozor na petom spratu. „Vidite, u Marleninom stanu gori svetlo,” rekao je uzbuđeno. „Nije moguće!” „Tamo, na petom spratu?” pitala je Katarina, a Paolo je stavio ruku iznad očiju kako bi bolje video i rekao: „Mislio sam da je stan zazidan.”

Brat i sestra su ga gledali nepoverljivo. Osećao se sateran u ćošak. U naletu očaja stavio je ruke na lice: „Nisam lud!” Katarina ga je još uvek gledala: „Da li si siguran? Mislim, u uzbuđenju se ponekad vide stvari...” „Znam šta sam video!” šištao je Malberg ljutito. Katarina je bila nesigurna: nije ga poznavala ovakvog. „Onda bi najpre trebalo da proverimo šta se tamo gore dešava!” umešao se Paolo. „Sačekajte ovde.” Kao noćni šetač Paolo je prešao preko ulice Gora. Pred ulazom broj 23 je pogledao još jednom u oba pravca. A onda je izvukao nešto iz džepa pantalona i krenuo da se bavi bravom. Nije prošlo ni deset sekundi i Paolo se okrenuo. Tiho je zviznuo kroz prste. Malberg i Katarina su krenuli za njim preko ulice. U tmini stepeništa Lukas je dao Paolu baterijsku lampu. Malberg se odšunjao napred. Odmah se osetio miris voska za podove i vode za pranje. Lelujavi zrak baterijske lampe im je pokazivao put do poslednjeg sprata. „Tamo!” prošaputao je Malberg i napravio kvadrat na zidu lampom. „Tu su bila vrata u njen stan.” Sa leve je Paolo u međuvremenu otkrio požarna vrata ka tavanu zgrade. Malberg je osvetlio bravu. „Nije pomena vredno,” prošaputao je Paolo i odmahnuo rukom. I stvarno, za nekoliko sekundi je obio i ovu bravu. Nisu napravili ni najmanji šum kada su svo troje nestali iz teških gvozdenih vrata. Tavan je bio najmanje dvadeset metara dug, ali samo upola širok i drugi kraj se gubio u tami. Tri zazidana kamina kojih se skidao malter i zbunjujuće krovne grede presecale su prostoriju. Morali su da saviju glave. Stari nameštaj koji bi bio na čast svakom buvljaku, pola tuceta bicikli i gomila dečjih kolica, a najstarija svakako sto godina stara, kutije za municiju iz II svetskog rata, ofucane vreće sa starom odećom, merdevine oslonjene o kamin, mašina za šivenje sa pedalom i aparat sa početaka televizije činili su zbunjujući, pomalo jeziv skup kao iz filmova Alfreda Hičkoka. A iznad svega je visio miris prašine koji je štipao. Svetlošću batetijske lampe je Malberg pokazao na orman nalik kutiji pored ulaznih vrata. Paolo je očekivao da je orman zaključan, ali kada je pogle dao pobliže bravu, oba krila su se otvorila kao sama od sebe.

Malberg je prišao i osvetlio unutrašnjost. Nije očekivao se u ormanu nalaze druga vrata kao u Lokandi sinjore Paperic, ali je ipak bio razočaran kada je bezuspešno i bez obzira i sadržaj ormana opipao zadnji zid ovog komada nameštaja. „Moraćemo da pokušamo da pomerimo orman od zida,” rekao je i obrisao rukavom znoj sa čela. Okrenuo se ka Paolu „Hajde, pomozi!” Katarina je držala lampu dok su Lukas i Paolo gurali teški orman od zida. Otežavajuća okolnost je bilo to što je trebalo da to urade nečujno, po mogućstvu. Skoro da su uspeli kada se u unutrašnjosti otkačila jedna fioka i njen teret, desetine starih posuda i čaša, rasuo po podu Svo troje su ostali kao ukopani u mestu. Tresak je bio dovoljno jak da probudi čitavu kuću. „Brišimo odavde!” siktao je Paolo. Katarina se okačila o levu ruku brata. Malberg je stavio prst na usne i osluškivao. Još je bilo tiho. Ali već u sledećem trenutku će se otvoriri vrata na stepeništu. Čuće se koraci koji se bliže i otkriće ih. No, ništa se nije desilo. Ni glasa. Tišina je pritiskala. Kako je moguće da niko nje čuo buku? Minutima su ostali nepokretni, jedva su se usuđivali da dišu u iščekivanju. Malberg je držao snop svetla uperen u vrata. Paolo se prvi pribrao. „Ne mogu da verujem!” ponavljao je. „Neko je morao da čuje buku.” U svakom slučaju je stari orman stajao dovoljno daleko od zida da je Malberg mogao da baci pogled iza. „Ništa,” primetio je razočarano. „Nikakva tajna vrata, ništa.” Paolo je prišao i lupkao svijenim prstom po zidu iza ormana. Odmahnuo je glavom. Naposletku je uzeo batetijsku lampu od Malberga i počeo da pregleda sve uglove i krila tavana. Malberg je stajao po strani u tami. Izgubio je nadu. Odjednom je osetio Katarininu ruku na desnom ramenu. Uhvatio je levom. „Od početka mi nisi verovala,” primetio je tiho. „Zaboravi!” „Misliš da sam sve samo umislio. Nema nikakvog zazidanog stana. Možda sam izmislio i Marlenino ubistvo.” Reči su mu zvučale rezignirano. ,,A sahrana? Zagonetna beležnica? Poternica za tobom?” Spustio je glavu. „Više ni sam ne znam u šta da verujem.”

„He!” Paolo je uzviknuo prigušeno. Uzbuđeno je mlatarao baterijskom lampom po vazduhu. Na zidu sa ormanom, otprilike četiri metra iznad poda, igralo je svetlo. Trebalo je dva puta pogledati da bi se primetilo da su u udubljenju oronulog zida smeštena vrata. „Merdevine!” uzviknuo je Paolo tiho. Malberg je prislonio merdevine i popeo se oprezno gore. Vrata nisu imala kvaku, samo običan otvor za ključ. Bez ključa ili posebnog alata nije bilo šanse da se otvore. „Pusti mene da to završim,” rekao je Paolo nestrpljivo. Običnom žicom bicikle Paolo je pomerio bravu. Trzaj i vrata su se otvorila. Iz unutrašnjosti je slab snop svetla pao na prašnjavu drvenariju tavana. „Šta vidiš?” uzviknula je Katarina. Bez odgovora Paolo je krenuo da se spušta. Kada je stigao dole rekao je tiho: „Vidi se neka vrsta galerije sa ležajem, skupocenim sekretarom i naslonjačem. Sve deluje prilično uredno.” Pokazao je nagore. „Ne bi me čudilo ako bi se iznenada promolila nečija glava.” Malberg i Katarina su se pogledali. „A sada?” pitao je Paolo nestrpljivo. Ne gubeći daha, Malberg se popeo uz merdevine i nestao na vratima. Nije imao pojma šta da očekuje, predao se onom što ga je nedeljama teralo dalje. „Halo,” uzviknuo je oklevajući. „Ima li koga?” Sa galerije koju je okruživao tamni drveni gelender je bacio pogled na prigušeno svetlo salona koji mu je bio poznat. Zašto je dole gorelo svetlo ako nema nikog? „Halo?” ponovio je. I ovog puta nije bilo odgovora. Na suprotnom zidu su stepenice sa drvenim stepenicima i bez ograde vodile dole. Vodeći računa da ne pravi buku krenuo je da se spušta stepenik po stepenik, tačno četrnaest. U stanu je vladala mrtva tišina. Kada se spustio u salon pogledao je oko sebe. Osećao se kao paralisan i teško se okretao oko sopstvene ose. Nevoljno mu je pogled ostao prikovan za vrata koja su vodila u kupatilo. Disao je sa prekidima i čuo kako mu krv dobuje u ušima. Iako je znao da su mu misli besmislene zurio je u vrata i čekao da Marlena uđe u sobu, obučena u beli mantil, kose skupljene pozadi u peškir, i kaže: zašto tek sada stižeš? Čekala sam te. Imali smo dogovoren sastanak. A Malberg je odgovorio: Da. Ali sam sanjao nešto loše. Ne bih da pričam o tome. Bitno je da smo se našli.

Šta je bilo trebalo bi da zaboravimo što je pre moguće. Prišao joj je i povukao u naručje i šaputao u uho: sada će sve biti u redu. Zastao je. Čuo je svoje ime: „Lukas, Lukas!” osetio je jak stisak ruku koje su ga drmale da se trgne i potrajalo je nekoliko sekundi pre nego što je shvatio ko to stoji ispred njega: žena u njegovom naručju nije bila Marlena. Bila je to Katarina koja mu se nečujno približila. „Gde je Paolo?” pitao je uzbuđeno pošto se vratio u ivarnost. Katarina ga je još uvek držala čvrsro. „Ne brini,” odgovorila je. „Paolo sedi gore ispred vrata i čuva stražu.” Prilično naglo se izvukao iz njenog stiska i pokazao na vrata ka kupatilu. „Tamo je to bilo, tamo!” mucao je. Sećanje inu je steglo grlo. Jedva da je mogao da govori. Katarina je klimnula glavom i prišla vratima, okrenula se loš jednom kao da ga pita: treba li? Kako se Lukas nije pomerao, pritisla je kvaku, upalila svetlo i nestala u kupatilu. Krenuo je za njom oklevajući. Prostorija sa belim pločicama i šljaštećim mesinganim armaturama je bila neprijatno čista. Skoro da je delovala sterilno poput operacione sale, tako savršeno čista. Utisak je pojačan time što je kupatilo bilo potpuno prazno: nijednog peškira, ni sapuna, ni čaše za četkicu za zube ili šampona - ničeg. I ničeg što bi ukazivalo na ubistvo Marlene. Kada je izlazio iz kupatila pogled mu je pao na mesto gde se sećao da je bio ulaz u stan. Dao je Katarini znak. Zastao je tren pre nego što je pritisnuo kvaku dvokrilnih vrata. A onda ih je otvorio. Iza je bio goli zid. U neverici Katarina je vrtela glavom. Preko lica mu je preleteo pobednički osmeh. „Da li mi sada veruješ?” pitao je ne očekujući odgovor. A onda je ponovo zatvorio vrata koja nisu nikuda vodila. Salon je predstavljao sliku s ukusom uređenog stana. Sa leve strane, nasuprot kupatilu, je stajao regal sa knjigama visine do plafona, a prekinut je ugrađenim vratima koja su vodila u spavaću sobu. Vrata su bila samo prislonjena, kao da je neko napustio prostoriju u žurbi. Malberg je oklevao, imao je teškoća sa tim da tek tako ušeta u Marleninu spavaću sobu. Ali onda se naterao i polako gurnuo vrata. Desnom je pipao tražeći prekidač. Dve zidne sijalice sa tri plamena su kupale sobu u toploj svetlosti. Francuski ležaj je zauzimao skoro čitav zid

preko puta. Zastao je. Iznad kreveta su visile iste frivolne slike koje je već otkrio u spavaćoj sobi markize Falkonijeri. „Je li to ona?” pitala je Katarina nakon što je pobliže osmotrila fotografije. „Hm,” odgovorio je Lukas glumljenom ležernošću. „Bila je neverovatno privlačna žena.” Katarina je gledala slike ljubomornim pogledom. On se pravio kao da nije čuo napomenu i okrenuo se ka ormanu za odeću sa leve strane. Orman je bio krcat haljinama, suknjama i kostimima najelegantnije vrste. Bez sumnje, Marlena je živela na visokoj nozi. Kada se vratio u salon krenuo je da traži indicije iz kojih bi možda mogao da donese zaključke o njenom životu. Između troje vrata kružnog luka ka krovnoj terasi visila su u šarenom nizu možda dva tuceta uramljenih fotografija različite veličine. Na jednoj, zajedničkoj fotografiji sa mature, primetio je sebe nekoliko redova iza Marlene. Kako se samo promenila. Ostale fotografije su prikazivale Marlenu na odmorima: sama ispred Ajfelovog tornja, na kamili jaše kroz pustinju, na palubi broda za krstarenje po Karibima. Ali i u pratnji muškarca u gondoli u Veneciji, na zgradi Empajer stejt u Njujorku i ispred Brandenburške kapije u Berlinu. „Ko je taj čovek?” pitala je Katarina čiji je pogled takođe išao preko fotografija. „Ne znam,” odgovorio je Lukas u skladu sa istinom. Taj čovek je bio vidno stariji od Marlene, visok i tanke sede kose i nije delovao posebno simpatično kada se bolje pogleda. Učestalost kojom se nepoznati pojavljivao na fotografijama je slutila na to da se verovatno ne radi o slučajnom poznanstvu ili kratkotrajnom odnosu. Njemu Marlena nije nikada pomenula partnera. Pre je stekao utisak da je bila ponosna na to da je sama i da ne želi da zna za muškarce. Ne, Fotografije na zidu ga nisu dovele ni korak dalje i javile su se prve sumnje da se nije zaleteo u svom pokušaju da nađe tragove u Marleninom stanu. Neprijatni red, skrupulozna čistoća koja je sjala sa svih strana su navodila na samo jedan zaključak: osobe odgovorne za njenu smrt su uklonile sve tragove koji bi mogli da navedu na neke zaključke. Razočaran i pre nevoljno je otvorio rasklopnu ploču pisaćeg stola baroknog sekretara levo od ulaza u kupatilo. Ovde isti provokativni red i čistoća kao i svuda: papir za pisma i koverte uredno poređane i nameštene, spajalice u providnoj plastičnoj posudi, nekoliko rolni selotejpa, otvarač za pismo i

makaze, nijedno lično pismo, nijedna beleška, nikakav zapis, ništa. Malberg je otvorio malu fioku u sredini. Malo se zaglavila, te je drmusao dršku. Odjednom se čuo tihi metalni zvuk i fioka se dala otvoriti. Bila je prazna. Ali kada je hteo da je ponovo zatvori osetio je otpor. Kada je pogledao, primetio je lanac sa jednostavnim medaljonom. Katarina je prišla i posmatrala nalaz. „Kakav je to čudan znak na medaljonu? Slegnuo je ramenima. „Liči na neku vrsru krsta iz runa.” Razmišljao je na trenutak, a onda je strpao medaljon u džep. Okrenuo se ka običnom sefu u zidu u visini očiju. Vrata su bila možda trideset sa pedeset centimetara, sa bravom sa brojevima, i samo naslonjena. Kada ih je otvorio zapahnuo ga je miris jakog sredstva za pranje. Kao i što se nije dalo drugačije očekivati, sef je bio prazan. „Ljudi su se svojski potrudili,” primetio je tiho. „Ovo su bili profesionalci na delu koji ništa, ali baš ništa nisu ostavili slučaju.” Katarina je klimnula glavom i prešla pogledom preko regala sa knjigama. ,,A to čini sve samo još zagonetnijim.” Knjige, hiljadu do hiljadu i dvesta ih je možda bilo, nisu bile tako stare da bi mu pobudile interesovanje kao antikvara. Naučne knjige različitih struka, knjige o umetnost i putovanjima su činile najveći deo, jedva da je bilo beletristike. Pogled mu je slučajno pao na malu knjigu sa crvenim kožnim hrbatom. Odmah je prepoznao. Tu knjigu joj je poklonio na godišnjici mature: pikarski roman u školskom miljeu. Naslov: Punč u plamenu. Ta knjiga mu je od mladosti bila među omiljenima. Sada je izvadio iz regala i otvorio prvu stranu. Zapisao je posvetu: Na sećanje na prvu godišnjicu mature i zajedničke školske dane - Lukas. Zamišljeno, skoro nežno je pustio da mu stranice klize kroz prste kada je odjednom zastao. Između stranica 160 161 je bila potvrda avionske karte „Lufthanze”. Spustio je knjigu sa strane i pogledao bolje račun. „Šta je to?” pitala je Katarina kojoj ovo otkriće nije pro maklo. „Let za Frankfurt, račun, na ime Marlene Amer.” Zastao je. „Ali datum, datum!” ponavljao je tiho. Katarina mu je uzela račun iz ruke i pogledala ga upitno: ,,Avgust, 26?” „Dan nakon što je Marlena htela da otputuje u Frankfurt, ona je ubijena. I mada smo se dogovorili i hteli da provedemo nekoliko dana zajedno u Rimu ona nije ni pomenula da planira put.”

„Ne shvatam,” rekla je Katarina i podigla potvrdu ka svetlu. „Možda je promenila rezervaciju.” „Tako je!” odgovorio je u naletu rezignacije. Minutima je zurio ispred sebe u prazno. Da li je Marlena bila u bekstvu? Šta je tražila u Frankfurtu? I ko je hteo da spreči taj put po svaku cenu? S određenom gorčinom je zaključio da ženu, koja je odjednom postala bitna za njega, uopšte nije poznavao. Račun u knjizi je bio jedini dokaz koji je promakao policiji, njenim goničima ili kome god ko je stajao iza cele ove stvari. Da li je možda namerno sakrila račun u njegovoj knjizi kako bi mu ostavila poruku? Šanse da je pronađe su bile jedan prema hiljadu. Ako je htela na ovako neobičan način da mu kaže nešto, zašto onda ne sa nekim jasnim uputstvom? Čemu ova igra? Razmišljao je napeto. Ali što je više razmišljao, to mu je pre bilo jasno da je račun možda sasvim slučajno završio u njegovoj knjizi. Možda je upravo čitala tu knjigu. Zazvonilo je na vratima i pošto niko nije trebalo da zna da planira put ostavila je u knjizi i vratila u regal. Vrteo je glavom. Katarina mu je vratila potvrdu. Brinula je njegova duboka zbunjenost. Iako je zbog posla imala dar za kombinovanje, ni ona nije znala šta dalje. Uostalom, nije joj bilo prijatno u tuđem stanu kojeg je pokrivao veo mračne tajne. „Paolo,” uzviknula je skoro šapatom gore, „da li si još tu?” „Ne brini,” uzvratio je isto tako tiho. „Ali bih bio vrlo zahvalan ako bi veče priveli kraju. Uskoro će četiri sata, a baterija lampe se polako prazni. Osim toga sam umoran kao pas. Nisam više baš mlad.” Nije odgovorio na Paolovu šalu, već je rekao: „Mladić je u pravu. Završavajmo.” Uzeo je knjigu i vratio račun unutra. „Bolje da nestanemo.” Klimnula je glavom s olakšanjem. Bilo joj je drago da napusti stan ove neobične žene. „I ostavi svetlo da gori!” šapnula je na putu ka galeriji.

Poglavlje 23 Ispod slike Sv. Boromea kojeg je u kardinala državnog sekretara u XVI veku uzdigao ujak Papa Pije IV, srela su se tri gospodina obučena u crno koja su zainteresovano gledala u nju. Monumentalna slika u birou prefekta kongregacije za doktrinu vere je bio jedini ukras na zidu inače prazne prostorije. Masivno široki pisaći sto je zauzimao čeoni deo. U sredini je bio goli trpezarijski sto sa četiri uglaste stolice sa obe strane i još jednom na gornjoj uskoj strani odakle je pogled padao na krst na zidu. Susret je protekao najpre u tišini. A čak i pozdrav je bio ograničen na nemo klimanje glavom, s poštovanjem, čim bi neko ušao u prostoriju. Ovo nije bilo neuobičajeno kod ovakvih susreta, jer kardinal Bruno Moro, starešina Svetog Sabora je bio neprijatelj suvišnih reči. Neobično, međutim, je bilo vreme sastanka. Plave skazaljke njegovog roleksa, poklon ranije biskupije za njegov sedamdeseti rođendan, su pokazivale 23h. U ovo vreme je u Vatikanu obično vladao sveštenički mir gospodina. Dok je Moro sedeo za pisaćim stolom i još bio udubljen u svoje spise, osobe koje su ulazile jedna za drugom zauzimale su mesta za golim srednjim stolom. I jedna za drugom su stavljale desnu ruku preko leve nadlanice i zurili ispred sebe, kao da očekuju najavu Strašnog suda: sa leve, okrenut visokim prozorima prostorije, bio je monsinjor Đovani Sači, privatni sekretar poslednjeg Pape sa vojničkom frizurom, jeftinim naočarima sa niklovanim okvirom, i izrazom lica kao da se sada već užasava noći na suvom šiblju. (Pričalo se, naime, da se Sači predaje samokažnjavanju po uzoru na Sv.Dominika.) Sači je bio na visokom položaju tajnog arhivara Njegove Svetosti i šef vatikanskog arhiva. Sa moći koja mu je preneta nadzirao je dokumenta koja nikada ne smeju da se obelodane običnom hrišćaninu: o tajnim manastirima u kojima se odgajaju deca sveštenika i biskupa; o svecima koji su za života bili mnogo manje sveti nego što nas pobožne slike u crkvama teraju da pomislimo. O gresima sumnjivih Papa. I o poništenju braka ličnosti na visokim položajima i njihova ništavna obrazloženja. Pored monsinjora se smestio Frantisek Savacki, bele kose, u srednjim pedesetim i pogurenog držanja, izgledao je kao da teret odgovornosti za sve

patnje sveta počivaju na njegovim uskim tamenima. Kao prefekt Saveta crkve za odnose sa javnošću na Saveckom je bila neprijatna dužnost da kratko i pogodno prenese samotne odluke Njegove Svetosti narodu. On je, međutim, morao vešto da uništi u začetku i plamen rasprave, na primer kada se radilo o preputijumu, udnoj navlaci našeg Gospoda Isusa, i pitanju da li je Isus pri telesnom putovanju ka nebu poneo taj deo sa sobom, kojem, nekolicini zapravo, odaju počast na zemlji kao relikvijama. Daleko udaljen od takvih bogohulnih misli, ali pored njega zurio je Arčibald Zalcman mršteći nos na tamnu ploču stola sa koje je izbijao jak miris sredstva za poliranje nameštaja. Zalcman, preletač kurije što je iznedrilo mnoge zavidne među sveštenstvom, je uprkos mladosti - a u Vatikanu to znači tik iznad šezdesete - uspeo da dogura do prosekretara za obrazovanje i time je bio zadužen za sve crkvene univerzitete i obrazovne institucije. Čak ni zavidna osoba nije mogla da mu ospori neverovatno opšte obrazovanje. Nasuprot njemu, leđima okrenut tamnom prozoru, sedeo je Džon Duka koji se pre dosađivao, direktor IORa, kao i uvek u sivom flanelu i sa finim ironičnim osmehom na usnama što ga je jasno razlikovalo od ostalih u crnim odorama. Profesor Džek Tajson, sin legendarnog profesora sa Harvarda Džona Tajsona koji je doneo Vatikanu svojim predlogom da zamene Torinsku plaštanicu krivotvorinom grdne nevolje, čekao je sa desne strane Duke i pokušavao da prekrati vreme time što je tiho lupkao prstima desne ruke, po ploči stola. Ako bi naćuljili uši mogli ste da svakako da prepoznate „Marš na reci Kvai”. To je opet činilo nezadovoljnim monsinjora Abatea, privatnog sekretara kardinala Bruna Moroa koji je sa naoštrenom olovkom i hrpom praznih listova zauzeo mesto pored Tajsona kako bi zapisao svaku rečenicu koja se ovde izgovori, jer kardinal je zastupao mišljenje da samo ono što je zapisano ima značaja. Abate je bacio prekorni pogled kaTajsonu, ali tek kada se to pokazalo uzaludnim, monsinjor je jako zavrteo glavom tako da je profesor prestao da lupka uz gest izvinjenja. OsimTajsona koji je posebno doleteo iz Masačusetsa radi kolokvijuma i po prvi put smeo da baci pogled iza Leoninskog zida, svima prisutnima jedno je bilo zajedničko: bili su ogorčeni protivnici kardinala državnog sekretara Filipa Gonzage. „Zamolio sam vas da dođete ovde u noćni čas,” Moroov promukli glas je

prekinuo napetu tišinu dok se podizao iza stola i smeštao za čelo konferencijskog stola, „jer se ovde među nama desio neviđeni prekršaj.” Pokretom ruke koji je tražio odgovora kardinal je dao znak tajnom arhivaru Pape. Sačijev natmuren izraz se još smračio i ne dižući pogled monsinjor je promrmljao: „Plaštanica našeg Gospoda Isusa, podsećam da je reč o originalu - je nestala iz trezora tajnog arhiva.” Na to je skočio Frantisek Savacki i uzviknuo krajnje uzrujan: „Šta znači nestao, brate u Hristu? Da li bi bili tako dobri da se izrazite malo preciznije?” „Nestao znači da nije više tu!” tajni arhivar je podigao pogled. „Trenutak,” ubacio se Arčibald Zalcman, „tajni arhiv Vatikana je, koliko znam, obezbeđen kao Banka Engleske i samo tri čoveka na planeti imaju nesmetani pristup tim prostorijama. To su Njegova Svetost, kardinal državni sekretar Gonzaga i vi, monsinjore, kao šef tajnog arhiva. Time se broj osumnjičenih prilično smanjuje. Zar ne mislite?” Sači je snažno klimnuo glavom i gledao bespomoćno u krug ljudi pri čemu su mu stakla naočara sjala kao da žele da odbiju neprijateljske poglede koji su s prekorom bili upereni ka njemu. „Ostaje mi zagonetka kako je to moglo da se dogodi,” promucao je tihim glasom. ,,A od kada znate za tu nesreću, eminencijo?” pitao je Džon Duka okrenut ka kardinalu. „Od pre tri nedelje,” odgovorio je Moro i stegnuo nervozno naslone svoje stolice. „Hteo sam da pružim monsinjoru Sočiju priliku da reši ovu stvar pre nego što tu katastrofu vama saopštim.” „Ko do sada zna za to?” Arčibald Zalcman, prosekretar za obrazovanje je nervozno klizio na svojoj stolici tamo i vamo. Sači je hteo da odgovori, ali mu je kardinal uzeo reč. „Kada me monsinjor obavestio zamolio sam ga da Njegovu Svetost ostavi u neznanju. Neka uživa u svom odmoru u zamku Gandolfo. A kada je Sači pitao kardinala državnog sekretara s tim u vezi, Gonzaga je dobio napad besnila koji je nedostojan jednog hrišćanina i osumnjičio tajnog arhivara sa svoje strane.” Privatni sekretar kardinala je žurno zapisivao. „Za ime Bogorodice Deve i svih svetih!” Zalcman je lupiti dlanom o sto. „Na kraju ostaju samo dvojica osumnjičenih, monsinjor Sači i kardinal državni sekretar Gonzaga!” „Ako mene pitate ...” Moro je prekrstio ruke kao da se sprema da započne

ponizno molitvu. Pri tome su mu pobeleli kosti na rukama. Naposletku je nastavio: „Svi mi, koji smo se okupili ovde, nismo prijatelji Gonzage - neka nam Bog oprosti. Ali nijedno mesto u Pismu ne traži da volimo zlo...” „Eminencijo, izgovorite šta mislite,” prekinuo je Frantisek Savacki kardinala. „Gonzaga postaje sve više rizik za kuriju, Mora da nestane.” Monsinjor Abate je bacio upitan pogled kardinalu Morou, kao da pita: da li stvarno da zapišem ove reči? Ali starešina Svetog Sabora mu je pokazao prstom na protokol i Abate se predano posvetio tom nalogu. „Da li dobro razumem,” primetio je Arčibald Zalcman tihim glasom. „Mislite na postupak uklanjanja iz službe? Tako nečeg je bilo poslednji put u srednjem veku i to uz pomoć sirove sile!” Kardinal Moro je slegnuo ramenima. Ćutao je. S oklevanjem, što uopšte nije odgovaralo njegovoj naravi, javio se Džon Duka za reč: „Ako smem da primetim - stičem utisak da je sa vašim kardinalima kurija imala malo sreće u poslednje vreme...” „Govorite o bivšem kardinalu Tesini?” pitao je prosekretar Zalcman. „Baš tako.” „To je lanjski sneg! Navodno se povukao u neku tvrđavu na Rajni. Verovatno još nije preboleo svoj poraz pri izboru za Papu.” „Tesina?” pitao je Savacki. „On je sebe i svoje ime u međuvremenu okrenuo u suprotnost,” objasnio je Duka. „Šta to treba da znači?” hteo je Savacki da zna. „Bivši kardinal ne čita više svoje ime s leva na desno, kako je to svojstveno jednom bogobojažljivom hrišćaninu, već s desna na levo kao oni koji su neprijateljski nastrojeni prema našoj veri.” ,,A-n-i-s-e-t,” sricao je sekretar monsinjor Abate poluglasno sebi u brk. Kardinal Moro se instinktivno prekrstio. A Arčibald Zalcman, prosekretar za obrazovanje, dodao je objašnjavajući: „To je ime jednog demona, antihrista i otelotvorenje zla.” Kardinal je odmeravao Džona Duku kroz sužene kapke: „Odakle znate zapravo ...” „Mislim,” počeo je Džon Duka izokola, „da vam dugujem objašnjenje.” Kardinal Bruno Moro je uzvratio nestrpljivo: „Stvarno me činite radoznalim!” Duka je klimnuo glavom: „Da skratim - pre nekoliko dana sam se tajno sreo

sa bivšim kardinalom koji se sada zove Aniset...” Nemir se raširio ogoljenom prostorijom. „Izdajice.” „To nije moguće!” ,,I dalje?” Duka je podigao obe ruke: „Manje ćete osuđivati moje ponašanje kada saznate dalje okolnosti. Aniset nas, celokupnu kuriju, drži u šaci. Izložio je na stolu preda mnom spisak Ordo JP i pretio da će ga objaviti ako ne izađem u susret njegovim zahtevima. Ne moram da vam govorim čija imena se nalaze na tom spisku.” Odjednom je zavladala mrtva tišina. Moro je vrteo glavom: „Bivši kardinal kao ucenjivač! O čemu se radilo?” „O plaštanici našeg Gospoda Isusa!” Svi oko stola su pogledali Džona Duku kao da im je upravo zapretio večitim prokletstvom. „Kako to,” promrmljao je Moro promuklim glasom, „da je taj tip znao za zbivanja oko plaštanice? Samo je tuce upućenih, među njima profesor Džon Tajson. A on je dao svetu zakletvu da će odneti tajnu u grob. Tako je bilo, zar ne?” Moro je odmerio Džeka Tajsona pogledom koji seče. Ovaj se branio žustrim pokretima ruku: „Gospodine kardinale, moj otac Džon mi je tek pred smrt rekao u šta se sa svojim pismima Papi upustio. I budite uvereni da iako znam za detalje, mogu da ćutim kao zaliven.” Moro je odmerio ljude sa obe strane stola. Naposletku im je pogled ostao na Džonu Duki. ,,I šta je Tesina ili Aniset ili kako se već taj vrag zove hteo?” „Smatrao je da su on i njegovo bratstvo u posedu plaštanice našeg Gospoda Isusa.” ,,Nemoguće!” „To sam i ja rekao. Ali Aniset je bio uporan. Čovek koji je van svake sumnje je lično isporučio relikviju u tvrđavu bratstva Fideles Fidei Flagrantes...” „Ne govorite dalje,” prekinuo je kardinal Moro šefa IOR, ,,taj čovek je bio Filipo Gonzaga!” Đovani Sači je ispustio kratak, ali jak krik, kao da mu je neko zabio nož u leđa. „Gonzaga, kardinal državni sekretar,” stenjao je i stalno odmahivao glavom. „Ta stvar, međutim, ima jednu začkoljicu,” nastavio je Džon Duka, ,,i to je

razlog zbog kojeg mi se obratio. Poznati naučnici, članovi njegovog bratstva, smatraju da im Gonzaga nije odneo pravu plaštanicu, već kopiju čiju je izradu naložila kurija.” „Ali, to je potpuno nemoguće,” besneo je kardinal. Glava mu se zacrvenela. „To bi značilo da je plaštanica u Torinu ona prava. Sva objavljena ispitivanja, pak, tvrde suprotno. Ne, to je sasvim apsurdno!” „To sam i ja rekao. Ali Aniset je smatrao da možda postoji sasvim jednostavno objašnjenje. Krivotvorac plaštanice nije napravio samo jednu, već dve kopije!” Sav usukan monsinjor Savacki je klimnuo glavom tako da mu je brada skoro dodirnula ploču stola. „Sa stanovišta krivotvorca,” rekao je zamišljeno, „to znači dvostruki profit!” „Moja braćo u Hristu,” počeo je Arčibald Zalcman, ,,pođimo od toga da imate pravo sa svojom pretpostavkom, onda se postavlja pitanje: A gde se nalazi prava plaštanica našeg Gospoda Isusa?” Zalcman je pogledao upitno oko sebe. „Ko se krije iza ovog svetogrđa?” „Tu mi, zapravo, pada na pamet samo jedno ime,” odgovorio je kardinal Moro. Sači se složio s njim. Takođe i monsinjor Savacki. „Kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga,” rekao je Džon Duka. Uz to je slegnuo ramenima, kao da mu je neprijatno zbog odgovora. „Gonzaga, Gonzaga, Gonzaga,” vikao je kardinal Moro sve žešće. „Ponekad mi se čini da nam je Bog poslao đavola u obličju jednog kardinala kako bi nas stavio na proveru!” Moroov sekretar Abate je spustio glavu i prekrstio ruke kao u molitvi. Već je prestao da zapisuje reči svakog pojedinačno. Iskustvo ga je naučilo da napisano može postati najoštrije oružje protivnika. Okrenut Džonu Duki kardinal Moro ga je pitao: „Brate u Hristu, još niste uspeli da saznate o čemu se radilo u vezi sa onih stotinu hiljada dolara koje je Gonzaga imao pri sebi prilikom saobraćajne nesreće?” „Na žalost, ne. Kao što znate kardinal državni sekretar raspolaže sopstvenim budžetom za posebne namene. Taj budžet ide preko ličnog računa koji se ne pojavljuje ni u jednom bilansu banke Vatikana, niti IOR. Račun i njegov saldo se, koliko mi je poznato, čuvaju u jednom od sedam trezora tajnog arhiva, gde se nalazila i plaštanica našeg Gospoda.” Na to su se sve oči uperile u Đovani Sačija, šefa tajnog arhiva.

Monsinjor je vrteo glavom: „Ne, ne, ne! Neka me Gospod sačuva tog iskušenja. Pri preuzimanju svoje službe kao tajni arhivar zakleo sam se pred Bogom da poštujem sve zakone Majke Crkve. A u to spada da tajne koje su mi znane zadržim za sebe i kada mi kucne čas, da ih ponesem u grob.” „Čak i ako je u igri dalji opstanak svete Majke Crkve?” „Crkveni zakon ne zna za iznimke. Upravo vama, eminencijo, ne moram to da objašnjavam. Uostalom, neću počiniti greh ako vam saopštim da znam gde Gonzaga čuva podatke o svojim računima.” Nepoverenje se raširilo. Monsinjor Savacki je bacio pogled sa strane u neverici, a da nije pogledao tajnog arhivara. U neprijatnoj tišini primetio je iznenada: „Ko kaže zapravo da je Gonzaga dobio grešni novac za plaštanicu našeg Gospoda? S obzirom na značenje predmeta stotinu hiljada dolara bi bilo čisto bogohuljenje. A Gonzaga nije čovek koji bi prodao plaštanicu za sitniš.” „Da li je moguće,” ubacio se Arčibald Zalcman, „da svi mislimo isto?” Kardinal je klimnuo glavom: „Novac za ćutanje!” Zalcman: „Gonzaga je novcem hteo da ućutka nekog ko je upućen u tajnu.” Džon Duka je klimnuo glavom i primetio naposletku: „Trebalo bi posmatrati kardinala državnog sekretara. Njegova česta putovanja, nejasni kolokviji unutar kurije, sve to ga u velikoj meri čini sumnjivim.” Bruno Moro je razvukao svoje ionako zabrinuto lice: „Kako mislite to da izvedete brate u Hristu? Gonzaga samim položajem ima zadatak da održava kontakt kurije sa ostatkom sveta. On je sa jedne strane ministar spoljnih poslova papske države, a sa druge šef vlade unutar Leoninskih zidina. To sa sobom donosi mnoštvo konferencija, kolokvija i razgovora. Kako biste da pratite tog čoveka, a da ne upadnete u oči?” „Ako smem da primetim,” ubacio se monsinjor Abare u raspravu, „trebalo bi pokušati da privolimo Đankarla Sofičija, sekretara kardinala državnog sekretara, na našu stranu.” Predlog je dobio podeljeni odjek. Savacki i Zalcman su smatrali taj pokušaj riskantnim. Po monsinjoru Savackom to bi bilo kao da Gonzaga priđe monsinjor Abateu i pokuša da špijunira njegovog gospodina kardinala Moroa. Naravno da bi se Abate odmah obratio Morou. Džon Duka, pak, je Sofičija smatrao čovekom koji pati pod arogancijom i zapovedničkim ponašanjem kardinala državnog sekretara kao pas i koji uprkos izuzetnom položaju i poodmaklim godinama nije uspeo da dogura ni do

papskog namesnika. „Mogao bih da zamislim ...,” počeo je. „Najpre je do kardinala Gonzage da predloži Sofičija titulu papskog namesnika,” prekinuo je Moro misli Džona Duke. „Eminencijo,” odgovorio je ovaj, „da li stvarno verujete bi Njegova Svetost vama odbio molbu da unapredite Sofičija Pogodan razlog se uvek može naći. Za kardinala državnog sekretara Gonzagu bi to čak bila prava sramota. A Sofiči bi se, u to sam siguran, istopio od zahvalnosti. Na taj način bi imali vašku u krznu Gonzage.” „Nije loša zamisao!” Po prvi put je preko Moroovog lica preleteo osmeh, doduše lukav. Na to je skočio monsinjor Sači i uzviknuo uzbuđeno: „Braćo u Hristu, da li vam je uopšte jasno da smo opet spremni da na zlo odgovorimo zlom? Zar nismo narovarili već dovoljno krivice na sebe? Mi, ljudi crkve, sledbenici svetog Petra ponašamo se kao farisejci u hramu koje je Gospod nekada proterao iz svog doma. Naš interes se odnosi pre na porok i zločin nego na veru i spasenje. Žeđ za moći i uticajem na apostolsku hijerarhiju se više ne ustručavaju ubistva. Kako govori prorok Jeremija? - Uistinu, poverenje dajete podmuklim, bezvrednim izrazima. A onda dolazite i ulazite u ovaj hram koji je dobio ime po meni, pred moj lik i govorite: ‘Mi smo spašeni!’ No onda nastavljate sa svim tim užasima. Da li ovu kuću smatrate pećinom razbojnika?” Van sebe, monsinjor je skinuo naočare i čistio stakla belom maramicom. A onda se spustio u stolicu. Kardinal Moro ga je gledao dugo i ispitivački. Nije bio navikao na ovakve ispade besa od pre suzdržanog tajnog arhivara. Kada su im se pogledi sreli, starešina Svetog Sabora je počeo opasno tiho: „Monsinjor, vaša plemenitost i vera u zakon vam služi na čast, ali je činjenica da se đavo ušunjao među naše zidove i ovladao najvišim zvaničnicima. A kako nas istorija crkve uči, sa đavolom se u teškim slučajevima može izaći na kraj samo sa vatrom i mačem. Kako, brate u Hristu, da se oslobodimo lanaca u koje je crkva sputana usled mrskih okolnosti?” Moro je bivao sve glasniji: „Pitam vas, kako? Odgovorire mi, monsinjor!” Sači je gledao nemo ispred sebe. Morov govor je postajao vatreniji: „Zar ne shvatate da se ovde za vas, mene, za sve nas radi o egzistenciji? Ne radi se samo o nama, reč je o opstanku Crkve. A ključna figura u tome je kardinal državni sekretar Filipo Gonzaga.”

„Šta zapravo govori protiv postupka za smenu sa dužnosti?” pitao je Đovani Sači oprezno. „Vi, eminencijo, koliko znam pripadate jednom od dvadeset i pet nadzornika odbora.” „Ah, brate u Hristu, to bi bilo najkomplikovanije rešenje naših problema. ‘Sakra Romana Rota’ se sastoji od različitih grupacija i struja u Vatikanu, od konzervativnih i naprednih elitista i populista. Naći većinu je stoga izuzetno teško. Uostalom, takav proces može pod nadzorom Apostolske signature da prođe nekoliko instanci. Presuda može trajati godinama, čak decenijama. U međuvremenu bi đavo već završio svoj posao. Ne, moramo da nađemo drugo rešenje. Ali, sada ste vi na redu, profesore Tajson! Razlog zbog kojeg smo vas pozvali ... “ Kardinal Moro je zaćutao. Pogledao je ka vratima. Moro je znao zvuk pritiskanja kvake. Sada su i ostali obratili pažnju. U otvoru vrata se pojavila ćelava glava Gonzage. „Video sam još svetlo,” rekao je kardinal državni sekretar pomalo smeteno. „Sveti Sabor još zaseda u ovako kasni čas?” Dok je ulazio i zatvarao vrata za sobom, širio se jak miris njegovog skupog parfema. Ali, u ovoj situaciji okupljenima se činilo kao da njuše dah đavola.

Poglavlje 24 Malbergu je polako ponestajalo novaca. Znao je da će upotrebom kartice ostaviti trag; dakle, potrebna mu je imovina. Naravno, mogao je da nazove gospođicu Klajnlajn koja vodi njegove poslove, kako bi mu prebacila određenu sumu na Katarinin račun. Ali ni to nije bilo bez rizika. Stoga se odlučio da se Katarinim malim „nisanom” odveze u Minhen. Obećao je da će se vratiti sledeće večeri. Kada je stigao u Minhen izbegao je da ode u svoj stan u predgrađu Grinvalda. Umesto toga se odvezao pravo u antikvarijat u Ludvigštrase. Bilo je oko šesnaest časova kada je tamo stigao i nakon što je pogledao oko sebe da proven da ga neko ne prati, ušao je. Pri tome mu je u susret došao jedan visoki, lepo obučeni muškarac. Malberg je još video kako se smešta u limuzinu koja ga je čekala i polako odlazi u pravcu centra grada. „Vi, gospodine Malberg?” pozdravila je gospođica Klajnlajn svog šefa. „Ne možete verovati šta se ovde sve dogodilo. Već dva puta je policija bila ovde!” „Znam, znam,” pokušao je da smiri uzrujanu poslovođu i povukao je u kancelariju iza. Tamo joj je ukratko ispričao šta se dogodilo, da nema nikakve veze sa ubistvom Marlene i da je kupovina knjiga od markize propala. „Potreban mi je novac,” rekao je nakon što je završio. „Nema problema,” odgovorila je gospođica Klajnlajn. ,,Upravo sam prodala ‘Šedelovu hroniku sveta’ za četrdeset i šest hiljada evra.” Otvorila je zelenu čeličnu kutiju na pisaćem stolu u kojoj su obično čuvali dnevni Pazar. „Rus ili, Ukrajinac,” dodala je, „razumeo se pomalo u stare knjige, uopšte nije ni pokušao da se cenjka i platio je gotovinom.” Sa zadovoljstvom je Malberg gledao svežanj novčanica od po petsto evra u kutiji i nakon što je proverio jednu novčanicu i utvrdio da je ispravna, rekao je: „Uknjižite deset hiljada evra za ličnu upotrebu, a ostalo odnesite u banku. A ima još nešto!” Izvukao je knjigu koju je strpao u Marleninom stanu u tašnu i izvadio bankovni ček koji je već danima nosio sa sobom. „Molim vas da ovaj ček vratite uz potvrdu. Ali budite oprezni. Gubitak bi imao katastrofalne posledice. Znate da svaki nosilac može i da unovči taj ček.”

Gospođica Klajnlajn je klimnula glavom malo uvređeno. Da joj Malberg objašnjava značaj jednog čeka delovalo joj je potpuno suvišno. ,,I kako bi ovo trebalo dalje da se odvija? Mislim, šta nameravate sada da uradite? Hoćete li ići u policiju?” pitala je oprezno. „Besmisleno!” brecnuo se. „Nestaću pre nego što iko sazna da sam bio ovde. Moram da se vratim u Rim. Samo tamo mogu da objasnim šta se uopšte dogodilo. Na nekoliko nedelja možete i bez mene da se snađete. Nadam se da ćete me obaveštavati telefonom o zbivanjima. Doduše ne sa ovog aparata, a ni sa mobilnog. Siguran sam da prisluškuju sve veze. Imate li nekog kome možete verovati kod koga bih vam mogao ostaviti poruku ako je neophodno?” „Moja sestra Margot,” odgovorila je gospođica Klajnlajn. Uzela je kockasti blok za pisanje, zapisala broj telefona i dala mu cedulju. „Trebalo bi još da proverite poštu,” rekla je i pokazala hrpu pisama, „mislim da je nekoliko privatnih stvari među njima.” A onda je novac, izuzev deset hiljada evra, izvadila iz kutije i strpala ga sa sve čekom u svoju tašnu. „Požurite se, banke će uskoro da se zatvore,” dobacio je za njom i zaključao vrata prodavnice. Na kraju je stavio natpis „zatvoreno” na staklo. Kancelarija je imala jedan jedini prozor sa rešetkama okrenut ka unutrašnjem dvorištu. Čak ni leti se nije dešavalo da ovde zaluta zrak sunca. Iako je napolju bilo još svetlo morao je da upali lampu na pisaćem stolu sa žutim abažurom, pomalo neukusnu spodobu iz tridesetih godina prošlog veka. Otvaračem za pisma počeo je da otvara poštu koja je bila pred njim na stolu. U mislima je bio daleko kada je mu je pogled pao na kvadrarni blok sa kojeg je gospođica Klajnlajn malo pre toga otkinula list. Ostavio je jedno nebitno pismo sa strane i počeo da švrlja popreko naslonjenom grafitnom olovkom preko bloka. Na ovaj način je kao dete kopirao novčiće. Sada je već nakon nekoliko poteza primetio broj telefona koji mu je gospođica Klajnlajn zapisala na cedulju. Iznenada je zastao, izvadio knjigu koju je izvadio i otvorio je. Još uvek je potvrda leta bila između 160 i 161. stranice. Primetio je nešto već prvi put kada je uzeo knjigu u ruke u Marleninom stanu. Izgleda da je Marlena iskoristila stranicu kao podlogu za zabelešku. Oprezno se dao na posao da olovkom dobije otisak zapisa. Mukotrpan zahvat pri kom je postojala opasnost da sve upropasti ako suviše revnosno prione na posao. Već nakon nekoliko poteza mu je postalo jasno da se otisak koji je Marlenin

zapis ostavio sastojao od dva uska reda teksta i jednog telefonskog broja: tel - nkfu - of m - iserp - z + 49 69 215-02 Udahnuo je. Da li je ovo bio trag kojem se nadao? Pozivni broj sa kodom zemlje 0049 je ukazivao na Nemačku, 069 je bio pozivni za Frankfurt na Majni, a trodelni nastavak je upućivao na firmu sa ispostavama. Najradije bi zgrabio telefon i okrenuo broj. Ali to je eventualno bio prevelik rizik. Odahnuo je kada se gospođica Klajnlajn konačno vratila i donela mu potvrdu o vraćenom čeku. „Moram da odem,” promrljao je jedva razumljivo i zgrabio knjigu sa računom aviokarte. Brzo je strpao svežanj novčanica od po petsto evra uz nju i cedulju sa telefonom sestre gospođice Klajnlajn. „Svako dobro!” Kao da je hteo da se oprosti od dragocenih knjiga, okrenuo se ispred, u prodajnom delu antikvarnice. Gospođici Klajnlajn nije promaklo ovo čudno ponašanje. Progutala je knedlu i pitala suzdržano: ,,A kada ćete se vratiti?” „Ne znam,” odgovorio je, „stvarno ne znam. Imam još puno toga da završim. Dakle: srećno sklapanje poslova!” Bio je umoran kao pas i odlučio je da provede noć u jeftinom hotelu na južnom obodu grada. Hotel sa visokoparnim imenom „Diplomat” je bio poznat kao ozbiljno prenoćište. Osim toga se u podrumu nalazio grčki restoran u kojem su služili najbolje lignje u gradu. Pošto propisi za prijavu u Nemačkoj nisu tako strogi kao u Italiji i nijedan portir u hotelu ne pita za pasoš, uzeo je pod imenom Andreas Vaker sobu na drugom spratu na kom su u hodniku bili aparat sa napicima i jedan za čišćenje cipela. Bezglasnim uzdahom se spustio u jedinu fotelju, a onda je otvorio knjigu čiji je književni sadržaj u međuvremenu postao manje bitan i zgrabio telefon. Nesigurnom rukom je okrenuo broj koji je učinio vidljivim na stranici knjige. Birao je broj kao u transu, nije znao ko će se javiti na drugom kraju, a nije ni razmišljao šta će reći. Samo je slutio da je ovaj broj nekako povezan sa Marlenom. Kada je čuo da zvoni zastao mu je dah. Odjednom je bio potpuno budan. Na

drugom kraju se čuo prijatan, mazni glas žene: „Hotel Frankfurter hof. Dobar dan.” Oklevao je. Pokušao je da dođe do nekog zaključka iz onog što je čuo. Očajnički je zurio na otisak koji je učinio vidljivim u knjizi. Prvi red se lako mogao dopuniti u ‘Frankfurter hof. A time je objašnjen i drugi red: na Kajzerplacu. U međuvremenu je čuo nestrpljivi glas telefonistkinje: ,,Halo? Ta javite se. Halo!” Devojka je prekinula vezu. Razočaran tresnuo je slušalicu. Očekivao je više. To da je Marlena htela da otputuje u Frankfurt mu je bilo jasno. A da je za boravak rezervisala hotelsku sobu nije delovalo nimalo čudno. Opet ćorsokak. Naprosto da padneš u očajanje.

Poglavlje 25 Kada je Aniset izašao iz taksija u Antverpenu, ispred kuće u Luizenstratu 84 počela je da rominja kiša. Kuća, između Štathuisa i Vemarkta, je bila kao i sve ostale kuće sa Dve strane ulice, uska i sa četiri sprata. Došao je nenajavljen. S jedne strane zato što Ernest de Konink nije imao telefon - barem njegovo ime nije bilo navedeno ni u jednom telefonskom imeniku, a sa druge zato što je morao da računa s time da bi krivotvorac odbio svaku posetu ako bi unapred znao za njegov zahtev. Iznad zvona na kući sa brojem 84 nije bilo imena i nakon što je pozvonio nije najpre bilo nikakvog šuma. Tek kada je jače pozvonio na trećem spratu se otvorio prozor i pojavila se čvornovata lobanja sa retkom kosom i dugom, talasastom belom kozjom bradicom. Nekako mu se činilo da je ovog starca već negde video. „Gospodin De Konink?” uzviknuo je Aniset. „Ovde ne živi nikakav De Konink,” dobio je oštar odgovor. Starac je zalupio prozor. Otvorenim dlanom je Aniset obrisao kišu sa lica kada je sa prvog sprata kuće sa druge strane ulice čuo neki ženski glas: ,,Morate da pitate za Majstora ili još bolje Leonarda. Inače De Konink neće reagovati. Malo je čudan, znate!” Još i pre nego što je stigao da išta pita, glava starije gospođe je nestala iza zavese. Sve ovo mu se činilo čudnim, ali kako bi stigao na cilj, pokušao je ponovo i zazvonio svom snagom. Kada se čvornovata lobanja pojavila po drugi put na prozoru, Aniset je doviknuo: „Majstore Leonardo, nakratko. Rado bih razgovarao sa vama. Reč je o vašoj umetnosti.” Sledećeg trenutka je odozgo poleteo ka njemu gvozdeni projektil, Aniset nije znao šta ga je snašlo, a spasio se skokom u stranu. Na kanapu je u vazduhu visio ključ veličine dlana. Nasuprot prvom utisku Aniset je ovo prepoznao kao poziv da otključa ulazna vrata i uđe. Tek što je otvorio vrata ključevi su mu istrgnuti iz ruke i jurišali istom brzinom ponovo gore. Nad spratom se nadvio mračni svod. U zadnjem delu te prostorije koju je slabo osvetljavala zidna lampa bile su stepenice, strme poput merdevina, za

sprat iznad. Kada je kročio na prvi stepenik krenulo je stenjanje i krckanje koje se pojačavalo sa svakim daljim korakom. Kada je stigao gore u susret mu je izašao sasušeni starac u crvenim hulahopkama i srednjevekovnom prsluku i u tom trenutku je Aniset shvatio zašto mu se učinilo da ga je negde već video. Ernest de Konink je izgledao kao Leonardo Vinči. Skoro da bi pomislio da je to stvarno on. „Pozdravljam vas, Majstore Leonardo,” rekao je Aniset tonom koji nije mogao da navede na zaključak da ismeva starca. „Moje ime je Aniset.” „Vi ste sveštenik, nemojte mi se praviti!” vikao je Leonardo iznerviran. „Mrzim vas sve.” „Nisam sveštenik, to mi možete verovati!” odgovorio je Aniset žestoko. Ispod mantila je imao sivo odelo i zeleno prošaranu kravatu i pitao se kako je starac došao do tog iskaza. Ljudi duhovnog statusa doduše imaju karakterističnu fizionomiju – uz to idu blago zarumenjeni obrazi, bledo lice i veštački nadahnut pogled - ali Aniset je mislio da se nakon godina apstincije već rešio tih odlika. Očigledno se varao. Kako se ne bi dalje uplitao, rekao je: „Dobro, reći ću istinu. Bio sam kardinal kurije, ali to je bilo davno.” „Rekoh ja. Imam oko za to,” mrmljao je Leonardo skoro nerazumljivo i dodao kratko: „Šta hoćete?” „Reč je o plaštanici našeg Gospoda Isusa iz Nazareta.” „Ne znam za to.” „Majstore Leonardo! Nemojmo se pretvarati. Obojica znamo o čemu govorimo.” Starac koji je do sada razgovarao sa njim sa sigurne udaljenosti je prišao bliže. Aniset je video kako mu je brada zadrhtala i iskre u duboko postavljenim očima. „Znate ko sam?” pitao je napetim glasom. „Naravno. Vi ste Leonardo, genije.” Starac je namestio postiđen osmeh i milovao talasastu bradu. U trenu mu se izraz lica promenio i pitao je kratko: „Ko ste vi? Ko vas šalje?” „Kao što rekoh, bio sam član kurije, zapravo čak papabile 3 pre nego što sam postao žrtva intriga u Vatikanu. Tada sam preko noći okačio svoju crvenu ešarpu o klin i osnovao bratstvo Fideles Fidei Flagrantes, društvo genija razočaranih u životu, od kojih je svaki stručnjak u svojoj oblasti. Danas nas je

stotinu pametnih muškaraca i živimo u tvrđavi Lajenfels visoko iznad Rajne.” Leonardo je gledao zainteresovano: „I šta želite da postignete?” „Da poboljšamo svet.” „Tri reči sa visokoparnim sadržajem.” „Tačno. Stalo nam je do toga da iskorenimo glupost sa uve planete.” Leonardo je prišao još bliže i Aniset je napravio korak nazad. Video je kako rade vijuge u glavi ovog bradatog: „I kakvu ulogu u tome igra plaštanica Gospoda Isusa?” „Odlučujuću ulogu. Doduše, samo original!” „Šta to treba da znači?” Leonardo je odjednom pokazivao znake nervoze. Palcem i kažiprstom je uvijao bradu. „Šta hoćete da kažete time?” „Vi ste po nalogu kurije napravili kopiju Torinske plaštanice.” „Tačno. I?” „Na žalost, kopija je tako dobra da se ne može razlikovan od originala.” „Kome to kažete! Ali šta vas dovodi ovamo?” „Upravo to. Moram da znam po čemu se kopija razlikuje od originala.” Leonardo se nasmejao. „Ta neću vam valjda to odati.” Aniset je odmeravao starca. A onda je rekao: „Divim se vašoj umetnosti, Majstore Leonardo. Do sada nijednom čoveku nije pošlo za rukom da napravi savršenu kopiju plaštanice. Vi ste prvi i zasigurno ćete ostati jedini.” Ovaj kompliment je prijao starcu. „Barem neko ko ume da ceni moj rad,” grgorio je za sebe. „Vi,” Aniset je oklevao. „Vi ste samouki?” pitao je kako bi održao razgovor u toku. „Samouk?” Leonardo se nasmejao gorko. „Zar stvarno verujete da se sve to može naučiti na sopstvenu inicijativu?” Pri tome je napravio širok pokret rukom i pokazao na slike i skulpture koje su stajale u ateljeu koji je zauzimao čitav prvi sprat. Aniset je pogledao oko sebe letimično. Moćne krovne grede su delovale teskobno. U svetlosti skromnog osvetljenja na zidovima su mogle da se prepoznaju nedovršena slika blaženog Jeronima iz vatikanskog muzeja, takođe nedovršeno „Poklonstvo mudraca” iz galerije Ufici, „Madona u kamenoj pećini” iz Nacionalne galerije Londona i „Portret muzičara” iz Ambrozijane u Milanu. Između toga modeli od gline različitih skulptura i planovi i crteži optičkih i mehaničkih naprava. Osim toga i tuce cedulja na zidu ispisanih u odrazu ogledala. Sve bez reda postavljeno u nepreglednom haosu.

„Ne,” nastavio je Leonardo, „moj majstor i učitelj je bio niko manje do Andrea del Verokio.” Mora da je primetio Anisetov sumnjičavi pogled, jer je dodao još: „Verujete mi valjda?” „Zašto bih sumnjao u vaše navode, Majstore Leonardo,” odgovorio je Aniset. Nije mogao da sluti da je ovom laži neočekivano zadobio Leonardovo poverenje. „Ljudi ovde, naime, me smatraju čudakom,” nastavio je starac i pri tome je iskrivio lice kao da boli to što je izgovorio, „neće da veruju da sam ja Leonardo, čovek iz sela Vinči kraj Empolija, koji je 2. maja godine 1519. po rođenju Hrista sklopio oči u zamku Klo-Lise kraj Amboaza i sahranjen u crkvi Sen-Floranten. Verujere valjda u reinkarnaciju?” „Niti sam orfičar, niti pitagorejac, ali kada posmatram vaša dela mogao bih doći u iskušenje da promenim svoje poimanje seobe duša. Čini mi se da je u vama vaskrsao Leonardo da Vinči.” Starcu su ove reči prijale poput melema. „Smatraju me obično krivotvorcem ili onim ko kopira iako povremeno prodam neko svoje delo. Pri tome nikada u životu nisam bio u Luvru, galeriju Ufici sam video jednom spolja, a da ne govorim o Vatikanu u Rimu. Kopije ili krivotvorine! Da ne puknem od smeha! Kako samog sebe da kopiram ili krivotvorim? Nje,” govorio je uzbuđeno i pokazivao na sliku Madone u kamenoj pećini, „nje u međuvremenu ima već u tri verzije, prva je u Londonu u Nacionalnoj galeriji, druga je u Parizu u Luvru, a juče sam dovršio treću. Da li sam zbog toga krivotvorac?” „Zasigurno ne, Majstore Leonardo!” Ponovo je starac prišao korak bliže i stavio ruku na obraz kao da hoće da otkrije neku tajnu nepoznatom. „Većina ljudi je glupa. A najgluplji su nadobudne glave koje se zovu doktorima i profesorima. Oni veruju da mogu da ocenjuju umetnost, iako nikada nisu imali slikarsku četku u ruci, da ne pominjemo gvožde za oblikovanje. Moju Mona Lizu smatraju najznačajnijim umetničkim delom sveta. Pri tome sam portret gospođe Đokonde iz Firence sklepao za tri dana jer je dami bio potreban odgovarajući rođendanski poklon za njenog muža Frančeska, a previdela je termin. Najznačajnije umetničko delo sveta! Da ne puknem od smeha!” „Uz dopuštenje, Majstore Leonardo, to jeste veličanstveno umetničko delo.” „No, dobro, može da prođe. Danas bih to bolje uradio. Mada...” „Mada?” „Znate, zadnjih godina sve više gubim volju za slikanjem. Budućnost ne

pripada umetnosti, već nauci. Arhitektura, mehanika, hemija i optika će više promeniti svet nego što je umetnost ikada mogla.” Tokom Leonardove digresije u svet umetnosti i nauke, Aniset je razmišljao kako da usmeri jednosmerni razgovor ka Torinskoj plaštanici, a da ne naljuti ludaka koji se sumnje smatrao vaskrslim Leonardom da Vinčijem. Na to je starac sasvim neočekivano počeo: „Sada ćete naravno pitati zašto sam se predao takvoj prevari kao što krivotvorenje Torinske plaštanice. Hteo bih da odgovori pitanjem.” Aniset ga je gledao iščekujući. Ovaj se osmehivao oprezno i nakon beskrajne pauze kao: „Da li biste vi bacili u vetar pola miliona evra?” „Pola miliona?” „Pola miliona! I to još iz crkvene kase! Inače me privlačio izazov da učinim mogućim ono što je izgledalo skoro nemoguće.” „Shvatam na šta mislite. Bilo vam je stalo da napravite kopiju plaštanice koja će odoleti i naučnim ispitivanjima.” „Barem površno. Namerno je kopija takva da ne može odoleti tačnoj analizi. To je barem bila smernica kardinal Moroa. Dugo mi je bilo potrebno da makar rudimentarno proniknem u to šta se tu zapravo zbiva. U nekom trenutku mi je u svakom slučaju postalo jasno da je visokoj gospodi u Vatikanu kopija plaštanice bitnija od originala.” Aniset je klimnuo snažno glavom. „Ali vi znate razlog zbog kog je Morou i kuriji bilo toliko stalo do kopije?” „Recimo ovako: pretpostavljam. Najpre nisam ni slutio. Mislio sam da je purpurnim haljinama potrebna kopija kako bi je izlagali ili za druge povode, ili da su se bojali da bi Original mogao biti ukraden i postati predmet nezamislive ucene. Po pitanju vere u Isusa iz Nazareta može se stajati kako je kome volja, ali je za milijardu ljudi ovaj gospodin telesni, sin Boga i utoliko je njegova plaštanica od neprocenljive vrednosti.” Gledali su se u oči neko vreme kao da procenjuju koliko mogu verovati jedan drugom. Pre svega su Aniseta morile sumnje da li se reči starca mogu uzeti zdravo za gotovo. Naposletku je pokazivao jasne znakove paranoidne šizofrenije Koja je neretko obuzimala izuzetno nadarene i natprosečno inteligentne ljude. Što se Leonarda tiče, on je na neobjašnjiv način stekao poverenje u stranca. Možda i zbog toga što mu je ovaj pružao osećaj da ga shvata ozbiljno.

„Mene bi zanimalo,” počeo je Aniset oprezno, „kako vam je pošlo za rukom da napravite kopiju predmeta za kojeg u stručnim krugovima tvrde da ga je prosto nemoguće reprodukovati. Nije ga moguće reprodukovati stoga što do sada niko nije na osnovu prirodnih nauka mogao da objasni kako je nastao otisak na tkanini. Ja lično se temeljno bavim tom literaturom, ali je svaka teorija nezadovoljavajuća. A ono što svaki pokušaj objašnjenja čini tako teškim jeste činjenica da je Isus iz Nazareta ostavio na plaštanici otisak, takoreći rendgenski snimak.” „Kome to kažete!” Leonardo se smeškao lukavo. „Izgled čoveka na plaštanici nam je uopšte poznat tek od 1898, kada je prvi put fotografisana kamerom sa pločama. Odjednom se na negativu video realistični prikaz čoveka sa natprirodnim sposobnostima.” „Natprirodnim sposobnostima? Majstore Leonardo, to morate da mi pojasnite.” „Dakle, ostavimo sasvim po strani da li se po pitanju tog mrtvaca radi stvarno o Bogu i Spasitelju koji se očekuje hiljadama godina, no za mene je van svake sumnje da je taj čovek ili Bog ili ko god da je to bio imao natprirodne sposobnosti. Pretpostavljam da je iz njega izbijala neka vrsta zračenja koja je uzrokovala meke senke na pokrovu.” „Smela teorija, Majstore Leonardo! Ali vi ste poznati smelim teorijama. Ako sam dobro obavešten vi ste već pre pet stotina godina izmislili padobran i podmornicu...” ,,A ljudi su me proglasili ludim. Tada, na dvoru vojvode Milana, sam imao svoje najplodonosnije vreme. Istovremeno pak, sam morao da trpim najveće neprijateljstvo crkve. Naposletku nisam video drugog izlaza osim da beleške vodim zapisane kao odraz u ogledalu kako mi ne bi svaki dominikana koji naiđe od toga napravio zvrčku. Ogledala, trebalo bi znate, su u to vreme bila retka i skupocena, a ljudima religije zbog taštine bila čak i zabranjena upotreba ovog đavolje dela. Iz nostalgičnih razloga i zato što mi je bilo teško da i odviknem, ja sam zadržao taj običaj do danas.” „Pričali ste o zračenju koje bi mogla biti uzrok odraza na plaštanici.” „Tačno tako. Danas sam čak siguran da je to jedino očigledno objašnjenje. S jedne strane su hemijske analize pokazale da se ne radi o nanosu boje. Nisu pronađeni nikakvi tragovi pigmenta boje. S druge strane su rađeni pokušaji u kojima su ljudi u istom položaju kao na Torinskoj plaštanici premazivani bitumenskim jedinjenjima i potom pokriveni pokrivani lanenim platnom.

Rezultat je bio jednoznačan: otisci su bili nejasni i ni izdaleka nisu imali sličnosti sa uzorom. Ukoliko se, pak, posmatra original, stiče se utisak kao da je odraz mrtvog udahnut.” „Utoliko više se divim vašoj hrabrosti da se usudite na kopiju plaštanice. Učinili ste me radoznalim. Zar ne bi želeli da me makar delimično uputite u vašu tajnu?” Starac je mahao glavom levo-desno tako jako da mu se brada od pokreta uvijala. „Potpisao sam ugovor kojim mi osim večnog prokletstva preti i povraćajem pola miliona evra u slučaju da progovorim i jednu jedinu reč o toj akciji.” „Tako gledano vi ste već prekršili taj ugovor, Majstore Leonardo. Ali, stvarno možete da mi verujete. Kada se sutra vratim u tvrđavu Lajenfels neću se više sećati da sam ikada bio ovde i steo se sa vama.” Leonardo je oklevao tren, a onda je namignuo Anisetu i rekao: „Pratite me!” Smeštene u zidu drugi niz stepenica je vodio nagore. Leonardo je išao po dva stepenika odjednom i pokazivao pri tome izuzetnu gipkost da se Aniset pitao da li je starac stvarno toliko star koliko se prikazuje. Bilo mu je teško da ga prati. Kada su stigli gore pojavila se skoro prazna prostorija, opremljena samo najosnovnijim za laboraroriju, sa staklenim ormanima na zidovima i stolom za eksperimente ispred tri prozora okrenutih ka ulici. Reflektori na plafonu su podsećali na one u foto studiju. Pod je bio popločan belim pločicama, kao i visoki zidovi. Kao i atelje sprat niže, i laboratorija je zauzimala čitav sprat. Najviše je u oči upadala crna kocka, nekih dva i po metra široka i toliko visoka, na desnoj strani prostorije. Leonardo je uživao u Anisetovoj zbunjenosti nekoliko trenutaka sa očiglednim zadovoljstvom. Smeškao se nadmoćno. Naposletku je počeo nasumično: „Kameru opskuru sam izmislio već pre pet stotina godina. Verovatno ste čuli o tome. Ona je koliko jednostavno, toliko i zapanjujuće čudo prirode. Ovo ovde je doduše pomalo veliki primerak, ali za moje potrebe upravo odgovarajuća. Hoću nešto da vam pokažem.” Otvorio je jedna jedva primetna, uska vrata sa strane kocke i ugurao Aniseta unutra. „Ne morate da se bojite. Ali, ako želite da znate kako je nastala kopija Torinske plaštanice, onda morate da dopustite da se proces izvrši nad vama.” Tek što je Aniset ušao u kameru opskuru, Leonardo je već zatvorio vrata. U unutrašnjosti je vladala ugnjetavajuća tišina. Kao iz velike daljine je čuo

da je Leonardo uključio reflektore na plafonu. Ali, nije ništa video. U međuvremenu se Leonardo svukao. Onda je sa prednje strane kamere izvukao čep koji je stavljen tačno u dijagonalnoj sredini i stao go i jadan ispred belog zida preko puta. Desnom svijenom rukom je prekrio svoje privatne delove. Levom je uhvatio desni ručni zglob. Stao je sa obe noge paralelno i namestio ih kao u mumije. Minutima je Leonardo ostao nepokretan i sa sklopljenim očima u tom položaju. Znao je šta se dešava u unutrašnjosti crnog kućišta. Iznerviran, čak šokiran, zurio je Aniset koga je retko kada nešto moglo da izbaci iz takta u odraz levo pored sebe. Fokusirani zrak svetla koji je padao kroz rupu sa prednje strane je na beli laneni zid bacao sliku slabog kontrasta. I što je duže posmatrao sliku koja je bila okrenuta naglavačke, to mu je bilo jasnije: čovek koji je stajao naglavačke na platnu je u dlaku bio sličan čoveku na Torinskoj plaštanici. Kao ošamućen izleteo je Aniset iz crnog kućišta kamere. Ne obraćajući pažnju na golotinju Leonarda vikao je sa uzrujan: „Vi ste jedan veštac, Majstore Leonardo, čarobnjak i medij, a uz to i jedan prokleto dobri!” Dok se starac oblačio Aniset je stalno vrteo glavom kao da nije hteo da pojmi ono što je video. Naposletku je pitao „Ali kako ste naneli svoj odraz na platno?” Leonardo se smeškao za sebe. Nakon nekog vremena je rekao s istim tim osmehom: „To je uistinu bio najteži deo poduhvata. Ali sam se nejasno sećao jednog spisa koji sam sastavio pre pet stotina godina koji je, međutim, danas za boravljen. Tada sam bio našao rešenje kako da se sačuva slika u kameri opskuri i prenese na platno. Možete li da me pratite?” „Naravno!” uveravao ga je Aniset. „Znao sam samo,” nastavio je Leonardo, „da u tome srebro ili zlato igraju neku ulogu. Stoga sam eksperimentisao sa oba i nakon nekoliko nedelja došao do iznenađujućeg rezultata; pri rastvaranju srebra i zlata u sumpornoj kiselini nastaje sulfat srebra Ag, S04. Ako natopite platno ovim rastvorom, onda će tkanina nakon sušenja - ako i samo blago – postati osetljiva na svetlo poput filma u kameri od 35mm.” ,,A vi lično ste bili model za Isusa iz Nazareta.” „Za ime svega, nemojte me samo na to podsećati! Morao sam da izdržim šesnaest sati bez pomeranja ispod usijanih reflektora. A onda je umalo sve bilo uzalud. Naime, ispostavilo se da je osvetljenje još uvek nedovoljno. Bledi

negativ je još livek bio svetlije toniran od odraza na originalu.” „Dakle, još jednom sve ispočetka!” „Dobri ste. Platno koje mi je Moro doneo nije moglo da se nabavi. Poticalo je iz XIV veka, ali je bilo tkano na isti način kao i Torinska plaštanica, kao riblja kost u tehnici tri prema jedan. To znači da je pri tkanju potka išla najpre ispod tri osnove, a onda iznad jedne osnove, a onda opet ispod tri osnove i tako dalje. Tipična mustra tkanja koja je opstala više od hiljadu godina. Sam Bog zna odakle Morou to platno.” „A kako je vama pošlo za rukom da pojačate kontrast odraz? Koliko znam nijedan stručnjak koji je dobio kopiju na uvid nije izrazio sumnju u verodostojnost Torinske plaštanice, iako je to bila kopija koju ste vi napravili.” Leonardo je okrenuo oba dlana ka spolja i odgovorio: ,,Kao i tako često u životu, kada je nevolja najveća, slučaj pritekne u pomoć. U to vreme sam upravo slikao autoportret i kao što znate u slikarstvu jaja igraju veliku ulogu. Rani italijanski majstori su koristili žumance i boju u istim merama. Dugo godina je belance služilo kao osnovni premaz, takozvani albuminski premaz. A u sneg umućeno belance se koristi kao podloga pri pozlati. Iz radoznalosti sam eksperimentisao za autoportret sa kuvanim jajima. Moguće da sam na raspolaganju imao sto komada. Ali svi pokušaji da tonove mesa autoportreta - inače, slikao sam se nag - prikazem što prirodnije su propali. Razočaran požderao sam dobro tuce tvrdo kuvanih jaja, sočno začinjenih solju i biberom, a pola tuceta sam od besa bacio o zidove, pri čemu je jedno palo na kopiju koja je bila suviše svetla. „Tek onda ste dragocenu kopiju potpuno uništili!” „Uništio? Naprotiv. Mesto na kom je jaje pogodilo osvetljenu kopiju je tri dana kasnije imalo isti kontrast kao i or ginal. Fenomen se zasniva na stvaranju tankog gornjeg sloja od srebrnog sulfida pomoću vodonik-sulfida u tragovima.” „Genijalno, Majstore Leonardo, stvarno genijalno! Ali, tu je bio još i problem zagorelih delova i mrlja od krvi si originala.” „Ah, šta! To me najmanje mučilo. Za zagorele delove iz godine 1532, kada je plaštanica umalo stradala u plamenu u kapeli dvorca Šamberi, poslužila je stara pegla sa ugljem. Ostatak su učinili polisulfidi natrijuma koji su obojili platno od žute do smeđe. A što se tiče ostataka krvi postojalo je samo jedno tešenje: krv goluba koja uz dodatak kiseonika brže stari od vodenog cveta.”

Aniset je dugo razmišljao. Naposletku je postavio pitanje „Majstore Leonardo, da li je moguće da je original iz Torina nastao na isti način?” Starac je iskrivio lice i na čelu su mu se pojavila uspravna crta od besa: „Slušajte,” počeo je naglašavajući reči, „ako ima ikog ko bi mogao da potvrdi verodostojnost Torinske plaštanice, onda sam to ja. I kažem vam, to platno je pre skoro dve hiljade godina obmotavalo jednog čoveka koji je posedovao natprirodne sposobnosti. Da li je taj čovek bio mrtav, naizgled mrtav ili živ, da li je to bio Sin Božji ili propovednik namernik kojih je u to vreme bilo tusta i tma, to je već druga priča. To je pitanje vere. Moje područje je umetnost, ne vera. Ono što je činjenica jeste da je platno koje mi je služilo kao šablon pravo kao i moja Mona Liza u Luvru. Ovaj Isus nije znao za kameru opskuru. Nju sam izmislio tek hiljadu i po godina kasnije. A samo uz pomoć tog otkrića je moguće napraviti kopiju koja će izdržati svako poređenje.” „Izvinite zbog moje sumnje,” ubacio se Aniset, „ali upravo pitanje verodostojnosti je ono što me dovelo ovamo.” Leonardo je išao uznemiren gore-dole po laboratoriji. Uzalud je Aniset pokušavao da dokuči šta mu se zbiva u glavi. Odjednom se prolomilo zvono na vratima. Leonardo ga je pogledao upitno. „Očekujete posetu?” pitao je Aniset oprezno. Leonardo je odmahnuo glavom. „Pođite, odvešću vas napolje. Bolje je za vas da vas ne vide ovde!” Sa ovim rečima je gurnuo svog posetioca do stepenica i napravio pokret i rukom dajući mu znak da požuri. Još dok su se spuštali niz dvoje stepenica dole zvono na vratima se ponovo oglasilo. Kada su stigli u prizemlje Leonardo je otvorio uska drvena vrata. Vodila su u dvorište iza. Držite se desne strane,” prošaputao mu je Leonardo, „tamo ćete izaći na uski sokak Fojergase koji se nedaleko odavde spaja sa ulicom Luizenstrat.” Ponovo je zazvonilo, sada jasno nestrpljivo. „Dođite sutra ponovo,” doviknuo je Leonardo tiho, „imam još nešto važno da vam kažem. I koristite ulaz sa zadnje strane!” A onda su se vrata u dvorište zatvorila. Kada je izašao na ulicu primetio je tamnu limuzinu koja tu nije ranije stajali. Odmah su mu oči upale neobične tablice: CV-5. Vozilo rimske kurije.

Poglavlje 26 Kiša je prestala kada je Aniset krenuo ka obali reke Šelda. Bilo je gužve na Jordenskeju. Ljudi koji su razgovarali preko mobilnih su mu dolazili u susret. Primetno veliki broj Ortodoksnih Jevreja u crnoj odeći i sa uvijenim loknama. I Aniset je odjednom imao teškoće da se snađe u sadašnjosti. Ernest de Konink, koji je sebe nazivao Leonardom, ga je nakratko odveo u neki drugi svet. I čudio se tome kako je slepo i bez ikakve primedbe sledio ovog čoveka u njegovim objašnjenjima. Pri tome je potpuno ostavio po strani ono zbog čega je zapravo došao. Svakako, puno je saznao, ali je postavio premalo pitanja. Sa rukama nabijenim u džepove mantila išao je uzvodno. Izgubljen u mislima gledao je za baržama koje su brektale i prolazile pored njega. Na kraju Plantin keja mahnuo je rukom da zaustavi taksi. Nakon dvadeset minuta vožnje ga je ćutljivi vozač, Indonežanin mekog bledog lica, ostavio u Karei Omstrat ispred hotela „Firean”. Mali hotel smešten podalje od buke ulice je sijao zahvaljujući ukrasnoj fasadi u jugendstilu i baldahinu od livenog gvožđa iznad ulaza. U međuvremenu je pao mrak. Kroz ulice je zviždao vetar i odlučio je da više ne napušta hotel. Na međuspratu, levo pored ulaza, nalazio se mali restoran sa malim, ali finim menijem. Nakon odličnog obroka sa ribom povukao se u svoju sobu na prvom spratu. Ruku prekrštenih iza glave ležao je Aniset na krevetu i posmatrao sliku na zidu preko puta. Prikazivala je izgled starog grada Antverpena, kopija jednog od bezbrojnih flamanskih slikara koje je ovaj grad iznedrio. A sada i ovog Leonarda, prošlo mu je kroz glavu, nesumnjivo jedan genije koji umetnošću slikarstva vlada poput Leonarda da Vinčija, čovek koji je njegovo umeće usvojio u toj meri da se poistovetio sa svojim velikim uzorom. Aniset nije znao šta da misli o njegovom ponašanju. Da li je stvarno lud, ili se samo igra svojom ludošću i ismeva čovečanstvo? Šta god da je istina, Ernest de Konink zvani Leonardo je bio jedna fascinantna ličnost. Kao stvoren za bratstvo Fideles Fidei Flagrantes. Moraće da učini sve da ga pridobije za njihove potrebe. Za to je osmislio jednu strategiju. Geniji, to je znao po stanovnicima tvrđave Lajenfels, su bili tašti...