Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

Slavomir Nastasijević

VITEZI KNEZA LAZARA

By

2

Ovo delo posvećujem dragom bratu
i učitelju Momčilu Nastasijeviću
Slavomir

3

Glava prva

Jednog jutra početkom meseca septembra 1371. godine sebri1 su,

kao i obično, bili rastureni po njivama, livadama i vinogradima oko grada
Kruševca. Jedni su brali grožđe, mirišljavo i s krupnim zrnom, za trpeze
svojih gospodara; drugi su vilama rasturali đubre koje je u gomilama
ležalo na sve strane; treći su ašovima kopali rupe gde će staviti nove
sadnice jabuka, krušaka i šljiva; četvrti su kosili treći rod deteline, jer je
godina bila kišovita.

Iznad gorovitih grebena planine Jastrepca sunce je već povisoko
odskočilo. Njegovi topli zraci razbijali su ostatke beličaste magle, koja se
još povlačila po uvalama, i sušili rosu popalu po prezreloj travi i
žućkastom lišću. Dva orla krstaša kružila su iznad jedne jaruge odakle je
dopiralo štektanje lisice. U sebarskom naselju ispod grada čuo se žagor,
dovikivanje i lavež pasa.

Na južnom zidu Kruševca, iznad velike hrastove kapije okovane
golemim čavlima, stajao je stražar naslonjen na koplje. Ratnik, premoren
i dremovan, očekujući smenu, nemarno je bacao poglede po njivama,
livadama i vinogradima, gde su sebri bez velike žurbe radili.

U gradu pisnu truba. Jato golubova polete s jednog krova, stražar
na zidu se trže. Prenuše se i sebri. Golema kapija prema jugu širom se
otvori. Pojaviše se konjanici. U blistavim oklopima i s kacigama, jašući
na krupnim konjima, po četiri u redu, vitezi pređoše drveni most koji
spaja zid i bedem i dohvatiše se puta. Sebri, stojeći kraj rupa za sadnice,
izbrojaše sto dvadeset ratnika i dvanaest konja povodnika.

— Ono su carski! — reče jedan postariji sebar, pljunu u dlanove i
nasloni se na ašov.

— Obnevideo si, Jovandera — dobaci drugi sebar, zvani brat
Stanimir, jer je godinu dana dvorio kaluđere u manastiru Lesnovu. —
Obnevideo si, stari — reče nadnoseći dlan nad oči. — Zar ne vidiš da
napred jezde braća Musići, Stefan i Lazar?

— Brat Stanimir je u pravu — reče treći sebar skidajući kapu i
češući se po čupavoj glavi. — Braća Musići su ono, kneževi sestrići,
Stefan i Lazar.

— A ona dvojica uz njih? — upita četvrti sebar, Vilaš, starac kriva
vrata i izbuljenih očiju.

— E, bogme, ne znam ko su! — odvrati čupavi sebar žmirkajući.

4

— Biće da su carski! — opet reče Jovandera. — Car je u gradu, pa

velim...
— Neće biti!
— Biće, i još kako!

— Carski sede u Skoplju, a Lazarevi u Kruševcu.
— Možda su iz svite? Mladi car je juče, kažu, došao u posetu

knezu.
— Pobegao od Vukašina! — reče Vilaš namigujući.
— Ćut‘ ako ti je glava mila! — preseče ga brat Stanimir. — Otkud bi

car bežao od kralja!
— Pa jeste! Istina je! Carsko je jače! A od Vukašina, kažeš,

pobegao? — zažagoriše sebri.
Jedna žena se utače u razgovor:

— Ja znam ko su ona dvojica.
— Zaveži, Savka! — prezrivo reče Jovandera. — Ti, ženska strana,

bolje znaš od nas, muških!

Žena nastavi:
— Juče je moj stric Todor ulazio u grad. Odneo Danilu — on je
među kneževim konjušarima — odneo, kažem, Danilu komad slanine,
čiste obojke i preobuku... E, Danilo je kazao svome ocu, mome stricu
Todoru, znate ga, hvala bogu, da su u Kruševac, uz cara, došla i braća
Oliverovići.
— Biće da su oni! — reče brat Stanimir. — Bog i duša, Savka je u

pravu!
— Oni su, nije vajde! — složi se čupavi sebar, za njim i krivovrati

Vilaš i Jovandera i ostali sebri. Svi zagalamiše:
— Oliverovići su ono!

— Tako mi boga, jesu!

— Sinovi pokojnog despota Olivera!

— Krajimir i Damjan!

— Iz careve svite...
Naslonjeni na ašove i motike, pošto su utvrdili ko su četiri mlada
viteza, sebri su poduže nagađali kud su ovi pošli. Ali na to pitanje niko

nije mogao da odgovori. Nije znala ni Savka, ni stražar na zidu, niti iko u
gradu, osim četiri velmože koji su sedeli u dvoru kneza Lazara.

Doista, dan ranije u Kruševac je stigao car Uroš sa svojom svitom

od tri stotine konjanika. Knez Lazar ga je ljubazno primio i ukazao mu
osobitu počast. Ipak, Uroš se snebivao i u toku razgovora nevešto

izbegavao da kaže razlog svoje posete. Knez, sa svoje strane, nije
navaljivao, ali posle večere slugama neprimetno dade znak da napuste
odaju. Za stolom ostadoše, uz cara i kneza, Borovina Vukašinović,
Lazarev pobratim, i Vuk Branković.

Vuk se tada zatekao u Kruševcu, gde je bio kao zet omiljen. On se

5

te godine oženio Marom, ćerkom kneza Lazara. Njegova odanost prema

tastu i pažnja koju je poklanjao Milici ukazivali su na viteško ponašanje i

ritersko vaspitanje.
Borovina Vukašinović, poznat kao prek i plahovit ratnik, odavno je

izgubio naklonost cara Uroša, mada mu se ničim nije zamerio, osim
svojom uočljivošću i nezgodnim upadicama prilikom savetovanja. Vitez

je bio pod zaštitom svetog Dimitrija.
U očekivanju da car otpočne razgovor, tri viteza provedoše nekoliko

časaka u neugodnoj tišini.
Lice mladoga Uroša podsećalo ih je na Dušanovo. Otac i sin imali

su duge, u luk povijene obrve i krupne crne oči. I nos im je bio sličan,
kao i osmeh, pa ipak, mesto očeve odlučnosti, na sinovljem licu

rasplinula se blagost i svetiteljska pomirenost sa svakom nevoljom.
Dušanova silovita narav, zdravlje i snaga iščezli su unepovrat. Obasjano
svetlošću sveća, lice mladoga cara, inače izduženo i bledo, dobilo je
pepeljavu boju i mučenički izraz. Šake s tankim prstima bile su

izmoždene i beskrvne kao u askete.
Uroš se zagleda u svakog viteza pojedinačno kao da proverava da li

ima smisla počinjati razgovor. U očima mu blesnu prekor, a usne mu se
iskriviše kao u deteta kad mu se učini nepravda. Najposle se odluči i
otpoče:

— Bog neka čuva našu svetu pravoslavnu crkvu! Ona nas uči da

svoju snagu i vrline stavimo u službu cara, naroda i domovine, da se
bratski ophodimo između sebe i da jedan drugoga pomažemo. A da li mi
to činimo?

Tri viteza su ćutala. Carev upitni pogled ostade bez odgovora. Uroš

nastavi drhtavim glasom:
— Zlomislenici kod nas vode prvu reč. Oni postaju smeliji i

podmukliji i sve ih je više. Hrane se zlom i đikaju kao korov. Za njih je
vrlina ono što je nekad smatrano za najveću pogubu. Brat na brata

ustaje, otac sinu ne misli dobro, a sin ocu sprema izdaju. Svako u svojoj
izopačenoj duši snuje kako će upropastiti bližnjeg. Tako i mora biti kad

se naše visoko plemstvo hrani potvorom, vlastela gramzi i nikad joj nije

dosta, a sebar pišti kao guja u procepu... Isus neka se smiluje na nas

grešne!

Uroš izvadi iz pazuha brojanice sa crnim zrnima, pognu glavu i

stade šapatom izgovarati molitve. Najposle se prenu:
— Pomiluj, gospode, i sohrani! — reče i poljubi krstić na

brojanicama.
— Amin! — uglas dodadoše tri viteza krsteći se.

— Bez božjeg promisla ništa ne biva — nastavi Uroš. — Ako je
pisano u knjizi života, propašćemo! Čemu se dobrom možemo nadati
kad su naši najglavniji ljudi, velikaši, na kojima, da je sreće, treba da

6

počiva ova zemlja, postali nepravedni, bezbožni i svirepi do bezumlja?
Između sebe se svađaju, svoje ljude šalju u tuđe oblasti da pljačkaju,
ubijaju i čine svakojaka nasilja. Niko nikome ne veruje, a viteška reč za
njih je kao dim na vetru. A znate li kuda to vodi? Iz dubine osećam da se
približava vreme kad će svak protiv svakog dići oružje i boriti se do

istrage.
Careve reči zvučale su ubedljivo. Ali tri viteza dobro su poznavala

kolebljivu narav Uroševu. Klimajući glavama i prividno odobravajući, sva
trojica osetiše carevu žarku želju da neko od njih počne da ga
razuverava i da pobija njegovo tvrđenje. Od toga ne bi ništa. Vitezi su
ćutali i gledali kako po čelu i oko usta i nosa carevih izbijaju sitne kapljice
znoja. Žila kucavica pod grlom mu je tukla, a iz crnih očiju za trenutak
blesnu grozničava želja da se prepire i svađa. Najposle se smiri i stade

prebacivati sebi zbog plahovitosti koja ga je spopala:
— Eto — reče — i nas koji put uhvati nerazumna jarost pa nismo u

stanju sotoni da odolimo. A kamo nam i snage, kad nečastivi neumorno

snuje svoje paklene mreže oko krštene duše!
Neočekivano Uroš se zavali u svoju stolicu, podiže glavu i,

prevalivši očima po vitezima, reče:
— Pre četrnaest dana umalo me ne ubiše u Skoplju!

— Ko? Pobogu, zar i to? Gospod s nama! — zavikaše vitezi. — Mi

o tome ništa ne znamo!
— Ne znate? A kako biste i znali! Zatajio sam taj slučaj, pa ne

znaju, osim Dimitrija Vojinovića, ni moji dvorani.

U carevom glasu oseti se zadovoljstvo zbog postignutog efekta.
— Ko je ubica? Je li uhvaćen? — upita Vuk. Uroš se namršti:
— Uhvaćen je — reče — ali to nema nikakve važnosti.
— Kako? — uzviknu vitez Borovina mereći pogledom cara kao da

ga prvi put vidi.

— Prosto! — sleže ramenima Uroš. — Mene više interesuje
vinovnik zločina. Ne znam ko je, ali mi se čini da ga osećam. To je,
braćo moja, po svoj prilici, Vukašin, sin Mrnjavin.

— Vukašin? — još više se iznenadi Borovina.

— Jeste. Vukašin, taj samozvani kralj.

— Strahota! — uhvati se Vuk za glavu. — Šalje ubicu na tebe, a ti
mu pre četiri meseca dao na upravu Skoplje i okolinu!

Uroš se nalakti na naslonjaču od stolice i zagleda se u polumračni

ugao odaje:
— Po pisanom i nepisanom slovu zakona — reče

— trebalo bi da me poštuje kao roditelja, duhovnog oca, carskog

sina i cara, a on šalje ubicu na mene.

— Vukašin? Ubicu? — uzviknu Lazar.
— Da, ubicu Vukašin... Poslao ga da me ubije noću, u postelji. To

7

može samo sin Mrnjavin, jer je ogrezao u nezahvalnost i zločin. Kakva

strahota i poniženje carskog dostojanstva! Kud se dela njegova pritvorna

skrušenost? Kamo pokornost koju je lažno pokazivao prema mome

roditelju? Zaboravio je na blagodeti koje je Dušanova carska milost izlila

na njega. Eto, i ja sam mu dao na upravu Skoplje. Ali šta to vredi? Sin
Mrnjavin prodaje dušu đavolu.

— A ubica? Ko ga je uhvatio? — upita Borovina.
— Krajimir i Damjan, sinovi despota Olivera. Valjani mladići! — reče

knez Lazar.
— Ne bih rekao da su baš valjani — progunđa car mrgodno. —

Postali su neposlušni, pustopašni. Ubicu su stavili na muke, a zatim ga

predali dželatu, iako sam im naredio da ga puste na slobodu.

— Da puste ubicu? — prenu se Vuk.

— Dabome, jer on nije kriv!

— Da li bi bio kriv da te je preklao u postelji?

— upita Borovina.
— Ni u tom slučaju, premda bi morao biti pogubljen. Krivicu nosi na

svojoj duši onaj koji ga je poslao da s nožem u ruci juriša na svoga cara.

Tri viteza se pogledaše. Iako su dobro poznavali Uroša i njegovu

mlaku narav, ovakav stav ih zaprepasti. Oni se stadoše smešiti i prividno
odobravati caru, kao što se čini prema deci ili onima koji su kratki umom.

Međutim, Uroš, inače sumnjalica i nepoverljiv, oseti nipodaštavanje.
Na obrazima mu buknu rumenilo, a u očima blesnu srdžba:

— Dosta o tome! — reče. — Došao sam u Kruševac iz drugih,
mnogo važnijih razloga. Odlučio sam da ovamo pozovem sve srpske
velikaše, pa da tu zajednički pokušamo da ih urazumimo.

Činilo se da car očekuje odobravanje. Mislio je da će na licima

viteza videti znake oduševljenja, ali se knez Lazar i Borovina namrštiše,
a iz očiju Vuka Brankovića sevnu zloba; oko usta mu zaigra podrugljivi

osmeh.
— Ne sviđa vam se moj predlog? — reče Uroš sležući ramenima i

gledajući u modrikaste nokte na svojim rukama. — Ne zahtevam da se
sa mnom složite i neću vas nagoniti na to. Ne odobravate mi? Lepo! Ne

morate! Mislio sam da vam u vezi s ovim pozivom iznesem svoje dalje

namere, a ovako... ništa.
Uroš ustade i ushoda se po odaji. Čizmice od žute teleće kože

tupkale su po granitnim pločama na podu. Tanke noge u pripijenim
čakširama pravile su sitne korake. Vuk Branković se pakosno smešio.
Nasmeja se i vitez Borovina. Knez Lazar im je očima davao znake da se

uozbilje, ali se nasmeja i on kad vide da caru ispod svilenog župana
ljubičaste boje izviruje grudnjak postavljen jagnjećom kožom. Iako je te

godine mesec septembar bio topao i sparan, Uroš se nije odvajao od

svoga toplog grudnjaka.

8

— Sebarska neodlučnost, sebarske navike, pa i sebarski grudnjak!

— progunđa Vuk.

Car se prenu i stade pred viteze:

— Treba li, dakle, taj skup održati ili ne?
— Ne! — reče Vuk.

— I ja sam protiv! — dodade Borovina.

— A Lazar? Šta on misli? — usiljeno se nasmeši Uroš.

— Ovo je šesnaesta godina otkako je umro car Dušan, bog neka se
smiluje njegovoj duši — otpoče knez. — Dan njegove smrti znači
početak naše nesreće. Za to vreme svako je od nas video šta sme i

može. Zbog toga je samovolja velikaša narasla dotle da se danas
nalazimo pred slomom. Ja lično dosad sam imao preko pedeset

oružanih sukoba s Nikolom Altomanovićem i njegovim razbojnicima.

Popuštao sam i podnosio u nadi da će nasilnik steći pamet. Uzalud.
Prošle godine oteo mi je Rudnik sa okolinom, a moje sestriće, braću
Musiće, proterao sa njihovih poseda.

— Jeste, takvo je stanje, sasvim tako! Sve znamo i sve
razumevamo! — reče Uroš.

— Stanje je takvo! — povisi ton Lazar. — Zbog toga se i spremam

da s vojskom upadnem u njegovu zemlju, da ga naučim pameti.

— Ne! To nikako! Samo ne to! — ubrza car. zemlji? S
— Valjda da čekam njegove ratnike u svojoj
Altomanovićem nema šale!
— Pokušaćemo da ih urazumimo! — reče Uroš.

— Da urazumiš razbojnike? — mrgodno dobaci Borovina.

Lazar nastavi:

— Obavešten sam preko pouzdanih ljudi da se taj vitez uveliko
sprema da me napadne i da me protera sa rođene zemlje. Više puta

molio sam ga da se smiri, predlagao mu nagodbu, nudio kumstvo, pa
ništa. Sad sam načisto da između nas mora doći do većeg sukoba. On i

dalje hvata moje ljude, batina ih i baca u tamnicu. Tako izgleda vitez koji

nosi titulu župana!

— A ne pominješ, dobri moj, da njegovi sebri prebegavaju u tvoju

zemlju? — zažmiri Uroš.
— Oni beže od surovog gospodara. Spasavaju svoja leđa i glave.
— To je tačno! — složi se Uroš. — Ali oni po zakonu pripadaju

Altomanoviću...

Knez oćuta i zagleda se u pitome oči Uroševe, ali u njima ne primeti
znake uzbuđenja. Činilo se da sina i naslednika cara Dušana ni zločini i

nasilja ne mogu da uzbude.

Lazar produži da govori. On do sitnica iznese zlo stanje koje vlada u
oblastima nekadašnje Dušanove carevine: Stracimirovići i Balšići krve se
u Zeti, braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, ugrožavaju svoga strica

9

Bogdana.2 Kralj Vukašin se otvoreno sprema da s vojskom prodire

prema severu, pošto je od cara preuzeo vlast u Skoplju; njegov brat,
Jovan Uglješa, preti da čak iz Trakije krene vojsku, da stigne do Kosova
i opleni zemlje Vuka Brankovića.

— Između srpskih velikaša zavladala je mržnja kakvu svet nije

video — završi knez.
— A ko je za to kriv? — buknu Uroš, pa ne čekajući odgovor,

nastavi skoro bez daha:

— Došao sam u Kruševac, jer se uzdam u odanost kneza Lazara. A
šta je sad ovo? Iz njegovih očiju čitam prekor, a iz prizvuka reči osudu!
Osećam iz dubine: knez Lazar smatra da sam ja jedini kriv za zlo stanje

koje je nastalo u našoj zemlji. Neka umrem kao bezbožnik ako sam ikad

ikome poželeo propast! Upamti, kneže — piskavim glasom podviknu

Uroš — zlo stanje ne stvaraju dobri, nego zli!
— Tako je! — dobaci Vuk smešeći se. — Zli ga stvaraju, a dobri

pripremaju!

Car se trže, pogleda ga i uzdahnu:
— Vuk Branković mi se podsmeva — reče. — Hoće da mi dokaže

da je dobro gore nego zlo. A vitezu Borovini sve je ravno. Njemu je
najvažnije da se tuče, ostalo ga se ništa ne tiče! Nego, vidim da mi ovde
nema utočišta. Svi ste uvereni da sam ja kriv za sva nedela i nepravde
koje se godinama čine u našoj zemlji.

— Svetli care — otpoče Borovina smeškajući se — po svojoj bistrini

dobro si osetio šta mislimo, ne samo nas trojica nego svi pošteni u ovoj

zemlji.

— Eto, eto! — zavika Uroš. — Znao sam to, jer moje sumnje... Kroz

usta ovoga viteza ispoljavaju se podozrenja hiljade onih koji me
okružuju! Svaka nevolja na mene! Ne znam već šta da preduzmem!

Caru navreše suze na oči. Kršeći ruke, očajno nastavi:
— Priznajem! Kriv sam! Nosiću krst na svojim plećima!
— I nosićeš ga! — dobaci Borovina. — Ali treba imati snage i izneti

ga do Golgote. To nije svakom dato!
Uroš raširenih očiju pogleda u viteza, onda saže glavu i stade

šapatom izgovarati molitve.
— Nije važno ko je kriv! — reče Lazar. — Sad nam valja odlučiti šta

treba da radimo da se stanje popravi. Najpre, svi smo protiv toga da se
velikaši nanovo pozivaju na pregovore. Osim vređanja carske veličine i
ponižavanja našeg dostojanstva, od tih nevaljalaca ništa drugo nećemo
čuti. S njima treba opštiti mačem i kopljem. Posmicati glave najdrskijima,
ostali će postati pokorni.

— Onda znači brat na brata? — zatrepta Uroš.

— Samo tako! — odvrati knez.

— Sve pobiti! — viknu Borovina. — Nevaljalce predati dželatu!

10

— Ne, ne! To nikako! — zatrese glavom i rukama car. —
Bratoubilački rat ne želim.

— Ne želi ga niko! — reče Borovina. — Ali u ovom slučaju se mora.

— Ne mora! — planu Uroš. Vuk se nakašlja:
— Kakvi besplodni razgovori! reče. — Od našeg jalovog
mudrovanja nikoga glava neće zaboleti.
— Besplodni, jalovi... Dabome. Tako i mora biti — reče car. — Vas
trojica osuđujete druge a ne uviđate da svojim stavom i sami pravite

razdor... Car je kao otac. On vodi brigu o svoj svojoj deci. Dobre
pohvaljuje, neposlušne kori, ali ih sve podjednako voli. Ako se između

sebe pokoškaju, on je tu da izgladi nepravdu i da stvar dovede u red. Pa

i onog najgoreg, ogrezlog u nevaljalstvo, mora da navede na pravi put.
Zar ste zaboravili priču o zabludelom sinu? I vi... Danas ste slučajno
složni. Da li to znači da sutra nećete jedan na drugog nasrnuti? Ja vas
smatram za najodanije prijatelje, a vi ni trunke sebe nećete da uložite da
me razumete... Turci su zauzeli Drenopolj i Plovdiv. Osećam, progutaće i
nas, a mi, grešni, sami sebe satiremo... Ne želite da vam velikaši dođu u

Kruševac? Lepo. Ne želim ih ni ja...

— Eto ti sad! — upade Borovina. Car ga popreko pogleda:
— Hoću još jednom da ih pozovem moleći boga da se ne odazovu...

— A dobar otac? A zabludeli sinovi? — nasmeši se Vuk.
— Doći će već i to na red — zamišljeno odvrati car. — A ti, dobri
MOJ, ne čudi se. Najpre saslušaj šta ću reći, pa onda pravi upadice.
Dakle, poslaćemo poklisare s pozivom za sastanak, ali samo nekima...
Uroš ustade, pa stavljajući ruke na krsta stade ispravljati leđa.
— O, brate — reče — kako vama sve mora da se kaže. Ne možete

da osetite šta želim... U poslednje vreme nestaju mi uhode koje šaljem u

oblasti ta prokletih velikaša. Preko dvadeset ljudi pohvatano je i pobijeno
ili bačeno u tamnicu.

— Ko ih hvata? — upita Vuk.

— Zabludeli sinovi! — dobaci Borovina.
— Doteraću ja njih da budu mekani kao vosak! — sevnu očima

Uroš.

Tri viteza, naviknuta na carevu nedoslednost, na ovu pretnju

ostadoše hladni.
— Eto, zbog čega želim da šaljem poklisare — reče Uroš. — Oni će

pozvati velikaše, na prvom mestu kralja Vukašina i Nikolu Altomanovića,
a u isto vreme videće i čuti šta se po njihovim dvorovima radi i govori.

Doznao sam da kralj Vukašin sprema vojsku za pohod. Uz tu vest stigla
je i druga: da namerava Turke da napadne. On lično o tome nije me

obavestio. Pa i da jeste, ja mu ni slova ne verujem.
— Ovo može da se prihvati! — reče Vuk.
— Poklisari-uhode! — nasmeja se Borovina. — I to da čujem dok

11

nisam umro!
— To i drugi vladari rade! — planu Uroš. — I ti to znaš, ali tvoja

osiona i zajedljiva priroda ne može da miruje!
Poslaćemo poklisare! — dobaci knez Lazar. — Ali, svetli care,

najpre nam reci pravi razlog zbog čega si napustio Skoplje?
Napustio sam taj grad, jer ne želim da me ubiju. Milije mi je da

umrem prirodnom smrću, prema božjoj volji.

Posle podužeg nadmudrivanja i natezanja tri viteza razumeše zbog
čega je car došao u Kruševac: treba slati poklisare-uhode. Mada su bili
odani Urošu, tri viteza u toku razgovora osetiše kako ih on iskušava i
kako njihovo strpljenje stavlja na probu. Vitez Borovina oseti da car
nešto skriva. Zbog toga odluči da prekine dvosmislene i neubedljive
primedbe i predloge careve:

— Prema svemu što smo čuli — reče — ti si. svetli care, pobegao iz
Skoplja?

— Tako izgleda! — sleže ramenima Uroš. — Nisam baš pobegao,
premda bi se moglo reći, jer sam otišao noću, krišom. Ipak sam najpre
naredio Dimitriju Vojinoviću, zapovedniku konjice i pešadije, da brani
Skoplje.

— Od koga? — upita Vuk.

— Kako »od koga«? Od Vukašina, sina Mrnjavina. Taj napasnik
trenutno se nalazi u Prilepu, sprema vojsku. Hoće da me napadne, da
me zbaci s prestola.

Poćutavši malo, Uroš dodade:
— Upravo, ja nisam ovamo došao iz Skoplja.
— Nego? — prenu se Lazar.
— Iz Nerodimlja.
— Gospode! — planu Borovina. — Čemu to zavijanje i uvijanje?
— A šta to tebi smeta, dobri viteže? — zažmiri car. — Zar je važno
odakle sam došao? Zbog čega baš tebi moram da polažem račune?
— To od tebe ne tražim! — odvrati vitez. — Ali zar nas trojica nismo
svojim postupcima dokazali koliko smo ti odani? Ako treba, i živote ćemo
položiti za tebe, a ti se prema nama ponašaš kao prema ostalima.
— Nije meni lako! — plačevnim glasom otpoče Uroš: — Ja sam kao
onaj koga su zmije ujedale. Otišao sam u Nerodimlje da vidim kakvo
stanje tamo vlada. Trenutno u tom gradu nalazi se Jug-Bogdan, valjan
vitez. Bog mu dao sreće i zdravlja! On mi je odan i takav će ostati do
smrti.
— A mi? — upita Vuk.
— Vi? — prenu se car. — Razume se da i vas cenim, premda
mnogo zapitkujete i tražite od mene da govorim o stvarima koje zasecaju
u moja lična osećanja. Eto, dokle je došlo... Skoro sam postao car
potukač. Kud god odem, bavim se trenutno... Ja se i ovde u Kruševcu

12

nalazim trenutno.
— Ej, naopako! — pljesnu Borovina dlanovima. — Sve trenutno!
— Pa da! Sve zavisi od prilika i raspoloženja
— prkosno odvrati car. — Uostalom, s mojim pokojnim ocem vi ne

biste smeli ovako razgovarati.
— Tako je! — dobaci Vuk. — Ovakvi razgovori s njim nisu bili

potrebni.
— Znači, ja sam... — zape car.
— Onda su bile takve prilike — prekide ga Lazar.
— Naši stari sami su stvarali prilike, a o raspoloženju nisu vodili

računa — reče Borovina, pa dodade:
Kod njih ništa nije bilo trenutno, nego trajno i sigurno.
— Biće i sad. Biće... — neubedljivo reče Uroš.
— Biće, biće... Rodiće jednom i na vrbi grožđe!
— progunđa Borovina.
Car Uroš i tri viteza složiše se da pošalju poklisare-uhode u zemlje

Nikole Altomanovića i kralja Vukašina. Najposle, umorni i rđavog
raspoloženja, u vreme treće smene noćne straže pođoše na počinak.

13

Glava druga

Sto dvadeset konjanika, napustivši Kruševac, udariše prema jugu i

uskoro zamakoše iza šumarica koje su po ćuvicima desno i levo bujale
skrivajući krivudavi i džombasti put. Iza ratnika ostajala je beličasta
prašina i kao inje padala po trnju i rujevu lišću. Topot konjskih kopita
razbijao je jutarnju tišinu.

Odred konjanika nije odmakao ni deset strelometa, kad najstariji
među četiri viteza, Stefan Musić, diže ruku i viknu:

— Uja! Sjašite!
Povorka zastade. Vitezi odjahaše konje i zavedoše ih s puta na
jedan proplanak. Pratioci, misleći da će tu poduže ostati, povedoše se za
njima pa i oni sjahaše. Konji, iako nedavno izvedeni iz staja, navališe da
pasu suvu travu, u bokorima ižđikljalu oko žbunova.
Stefan Musić imao je oko dvadeset pet godina. Iako mlad, bio je
ozbiljan i samouveren vitez. Po jakoj donjoj vilici i kukastom nosu sa
širokim nozdrvama, kao i po crnim živahnim očima, jasno se videla
neustrašivost ratnika i sposobnost za brze odluke.
Lazar Musić je malo ličio na svoga brata. Imao je smeđu kosu,
oretke brčiće i zelene oči. Oko tankih usana lebdeo mu je podrugljivi
osmeh. Njegove šale i dosetke prepričavale su se po dvorovima
velikaša, među nižom vlastelom i sebrima. Zbog njih se mladić nekoliko
puta tukao na megdanima, jer su obično prelazile granice dozvoljenog.
Braća Musići bili su sestrići kneza Lazara i uživali njegovu naklonost
i zaštitu. Oni su, pak, svoga ujaka voleli i služili mu odano.
Ostala dva viteza, Krajimir i Damjan, bili su sinovi Jovana Grčinića
Olivera, vatrenog pristalice cara Dušana. Oliver je na dvoru u Skoplju bio
domestik3 u miru, a u ratu veliki vojvoda, dok nije dobio na upravu od
cara ovčepoljsku, tikvešku i morihovsku oblast s titulom despota.4
Odvažni vitez bio je cenjen u Srbiji, Vizantiji i zapadnim zemljama. Ugled
mu je osobito porastao zbog lične kulture i poznavanja stranih jezika.
Posle smrti ostavio je svoju zadužbinu, manastir Lesnovo, i sinove
Krajimira i Damjana, vaspitane u riterskom Duhu.
Stariji brat Krajimir bio je izvrstan borac na maču i koplju. Tu veštinu
izučio je od viteza, potomaka slavnih krstaša koji su se pod Ričardom
Plantagenetom i nemačkim riterima Fridriha Barbarose borili u Palestini
za Hristov grob. Mladić je dve godine boravio u Francuskoj, Italiji,

14

Germaniji i Mletačkoj Republici i otud doneo recepte za meleme, zapise i
basme za isceljivanje rana i skupoceni mač koji su iskovali španski
kovači.5 Govorilo se da nema viteza u Srbiji i Vizantiji koji bi se s

Krajimirom mogao meriti u veštini borenje i riterskom ponašanju.
Ali o mlađem bratu Damjanu kružile su priče druge vrste. Jedni su

govorili da mladić ima žarku želju da se zakaluđeri; drugi da voli veselo
društvo i dobro vino; treći da je sklon ljubavnim pustolovinama. I doista,
svi su bili u pravu. Damjan je često odlazio u manastir Dečane i s
kaluđerima čitao i tumačio Sveto pismo novoga zaveta, raspravljao o
bogu i božjim ugodnicima i s grčkog prevodio tipike6 i tropare namenjene

svecima. Zbog toga je postao omiljen u manastiru, što mu nije smetalo
da uz pehar dobrog vina provede po koju burnu noć na dvorovima
velikaša, ili da s lautom7 u rukama podiđe pod balkon kakvog zamka i

svojom pesmom izazove lepoticu devojku, da joj dobaci dva-tri poljupca i
da šmugne u noć zavaravajući trag poteri. Trgovci, koji su, nudeći svoju
robu, nesmetano prolazili kroz sve oblasti, pričali su da je jedan velikaš
iz okoline Vranja ucenio Damjanovu glavu i na jevanđelju se zakleo da
će mu je svojeručno odseći ako mu obesni momak padne živ u ruke.

Kad mladi vitezi posedaše na travu, Stefan Musić progovori:
— Dobili smo od cara i kneza pismene naloge s pečatima i
potpisima i uputstva kuda treba da idemo i šta da činimo. Treba dve

stvari imati na umu: pre svega, mi smo poklisari i tako se moramo držati.
Zatim, skrećem vam pažnju da dobro otvorite oči i uši i da upamtite sve
što čujete i vidite.

— Naša glavna dužnost je da uhoditmo, i uhodićemo — reče Lazar
Musić. — Gledaćemo i slušaćemo sve što nije za gledanje i slušanje, a
pre svega, Damjan i ja videćemo Dostanu, lepu sinovicu Nikole
Altomanovića. Nas dvojica idemo u njegovu oblast i nemojte se

iznenaditi ako otud dovedemo tog taoca ženskog roda. A kad se vratimo
u Kruševac, moj drug i ja vući ćemo slamčice. Ko izvuče kraću, njegova

je devojka.

— To je vaša stvar — nasmeši se Stefan. — Ali dobro upamtite:
mačeve nemojte potrzati bez velike nevolje, jer ste poklisari.

— Pametno i vrlo nepošteno! — odvrati Lazar Musić. — Mi smo

uhode koje štiti pravo poklisarstva. Naši stari sigurno se ne bi primili ove

uloge.
— O tome nećemo raspravljati — reče Stefan. — Krajimir i ja

posetićemo kralja Vukašina u Skoplju, Prilepu ili gde bude. Znamo da
skuplja vojsku i da priprema pohod, a isto tako da pronosi vesti da će na
Turke. Međutim, postoji podozrenje da taj samozvani kralj8 namerava da
iznenadi cara Uroša, da ga ubije ili baci u tamnicu i da se dočepa
carskog prestola. I evo, braćo moja, zaklinjem se u svoga zaštitnika,
svetoga Jovana Krstitelja, da ću svojom rukom ubiti izdajnika ako se

15

uverim da su te sumnje opravdane. Pre dve nedelje u Skoplju je
uhvaćen čovek koga je Vukašin poslao da ubije cara.

— Tako je! — uzviknu Damjan. — Ko to zna bolje od nas dvojice!

Moj brat i ja smo uhvatili ubicu baš kada je s nožem u ruci ulazio u

carevu sobu. Predali smo ga dželatu. Nevaljalac je umro na mukama, a

nije hteo da oda ko ga je poslao u Skoplje da ubije cara.

— Onda i ne znate da mu je gazda kralj Vukašin? — upita Lazar
Musić.

— Ne znamo, ali naslućujemo. Isto tako ne znamo zbog čega taj

samozvani kralj skuplja vojsku. Po jednima namerava da upadne u
zemlju Altomanovića, svojih zakletih neprijatelja, po drugima hoće kneza
Lazara da napadne. Treći tvrde da se sprema protiv cara, svoga
dobrotvora, a četvrta da hoće na Turke koji su prošle godine zauzeli
Plovdiv, bogat i dobro utvrđen grad u Trakiji, a ovog proleća i Drenopolj.

Možda su tvrdnje ovih poslednjih opravdane, jer su Turci ozbiljno ugrozili

zemlje despota Jovana Uglješe, brata Vukašinova.
— Kakve Turke pominješ! — reče Lazar. — Ko na njih sada misli!

Vukašinu je važnije da uništi Nikolu Altomanovića ili da se dočepa

carskog prestola. Desetak hiljada varvara iz Azije za njega i njegovog

brata Uglješu ne predstavljaju nikakvu opasnost. Uostalom, ti i Krajimir
idete kao poklisari u njegovu zemlju, pa, ako ne budete išli spavajući,
verujem da ćete sve doznati. Damjan i ja idemo u zoljino gnezdo, među
zloće Altomanovića. Za njih sam čuo da ni poklisare ne poštuju.

— U ovom slučaju poštovaće — reče Krajimir. — Snabdeveni ste
carskim pečatom, a poklisarima se glava ne seče.

— Ne seče se javno — odvrati Lazar. — Oni se ubijaju iz zasede,
mučki, pa se ne zna ko je kriv. Nego, pade mi na pamet nešto dobro i

korisno... Kako bi bilo da Damjan i ja malo pridavimo ili zagolicamo
nožem oko vrata onog starog lisca, Nikolu Altomanovića?

— To je neviteški i ne dolikuje poklisarima — ispreči se Krajimir.
— On je mene i moga brata Stefana proterao iz očinske zemlje —

odvrati Lazar. — Oteo nam Rudnik sa okolinom i pobio bi nas da se
nismo blagovremeno dočepali šume i planine Vujna. Moj brat Stefan

izbegava da govori o tome, kao ona udovica što ne pominje dva muža
koja je sahranila, udala se za trećeg, a o četvrtom sanja.

Ali Stefanu i Krajimiru nije bilo do šale. Priče o Nikoli Altomanoviću i

njegovom bratu Tomi raznele su se po celoj Srbiji, Makedoniji i Trakiji.

Sebri koji su bežali iz njihovih oblasti i stizali u zemlju kneza Lazara sa
užasom su pričali o tamnicama. Ti begunci bili su glavni uzrok mržnje
Altomanovića prema knezu Lazaru. Župan je zahtevao da mu se
prebeglice vrate, a knez je za njih nudio otkup, jer je znao šta čeka sebre

ako kao begunci padnu u ruke zlog gospodara. Do pogodbe nikad nije
došlo. Altomanović je odbijao otkup, vređao kneza Lazara, pretio i slao

16

pljačkaše da upadaju u njegovu zemlju, da pale naselja, da ubijaju i
otimaju sve što im do ruku dođe. Pogranični sukobi bili su svakodnevna
pojava, a Altomanovićevi sebri prebegavali su i dalje. Zbog toga su oba

velikaša držala u pripravnosti po nekoliko stotina konjanika i pešaka i bili
na oprezu, očekujući sukobe većeg zamaha.

Međutim, za poslednjih mesec dana pogranični sukobi između dve
oblasti vidno su se smanjili. Sebri prebeglice pričali su da je jedan veliki
odred konjanika pod vođstvom Preljuba Danojlića, zapovednika

županove vojske, otišao na jug, verovatno da upadne u oblasti Stefana

Relje ili kralja Vukašina. Prema zemlji kneza Lazara ostalo je nekoliko
manjih odreda ratnika. Njih je predvodio Altomanovićev vitez Gavrilo,

nazvani Gaga, jer je bio crn kao Azijat. Delatnost ovih konjanika svela se

u poslednje vreme na hvatanje sebara begunaca.
Četiri mlada viteza, podelivši ratnike i konje, spremala su se za

polazak.
— Još jednom vam napominjem — reče Stefan Musić — poklisari

ste i tako se i ponašajte. Ne zaboravite da smo nas četvorica osnova na
kojoj knez Lazar izgrađuje svoju vojnu silu.

Tako završi Stefan ne sluteći do koje mere su njegove reči bile
istinite. Mladići se izljubiše pa Stefan i Krajimir kretoše na jug, a Damjan

i Lazar prema Rasini. Pregazivši reku, udariše uzvodno desnom obalom
Zapadne Morave i drugoga dana po podne stigoše do manastira Žiče.
Udaljivši se tako od reke, kuda je vodio kolski put, dva viteza odlučiše da

ljude i konje dobro odmore.
Sutra zorom ratnici se spustiše dolinom Ibra do ušća u Moravu, a

odatle zagaziše u oblast Altomanovića, koja se kao pojas prostirala od
planine Rudnika pa sve do Konavlja, jugoistočno od Dubrovnika. Lazar i

Damjan znali su da župan najradije boravi u Užicu, iako je taj kraj na

visini, planinski i s malo obradive zemlje. Dva sliva: desni, Drinin, i levi,

Zapadne Morave, pokriveni su gustom šumom, a Rzav, Ðetinja, Skrapež
i Bjelica vijugaju između obala punih ovalnog stenja i žućkaste gline.

Oblast je prebogata jelenima, divljim svinjama i vucima. Zlatiborska

goveda bila su na ceni zbog ukusna mesa i kože. Iako poludivlje, krave
su bile dobre mlekuše. Ipak, sebri su radije gajili ovce i koze. Iz užičkog

kraja trgovci su na veliko otkupljivali jabuke, kruške i orahe, i prodavali ih

po tržištima drugih, udaljenijih gradova.
Tek što se povorka ratnika digla s bivaka i krenula ostavljajući za

sobom ušće Ibra, kad se na jednom proplanku sleva pojaviše dva

konjanika. Oni su se u kasu približavali poklisarima. Prvi je bio postariji

vlastelin gospodskog držanja. Na grudima mu se presijavao dobro
očišćen pancir, a na glavi kaciga. O sedlu mu je visio topuz šestoper, a o
pasu divan mač na čijem se balčaku blistao rubin krupan kao lešnik. Iako

dobro opremljen i naoružan, vlastelin nije izgledao borbeno. Iz njegovog

17

naboranog lica i plavih očiju izbijala je blagost i dobrota.

Drugi konjanik bio mu je pratilac, svakako sluga, konjušar, a po

nuždi i štitonoša. Na prvi pogled videlo se da je sebar. Na nogama su
mu bili opanci od neučinjene svinjske kože s dlakom okrenutom upolje,
sputani vrpcama od kozje dlake. Široke čakšire i džoka od bela valjana

sukna skrivali su kržljavo telo i neugledan stas. Mada je sunce svojski
žeglo, sebar je na glavi nosio golemu šubaru od jagnjeće kože. Oči

pepeljave boje bile su mu sitne, živahne i utekle u glavu. O sedlu golema

paripa visio je gospodarev štit, a s druge strane samostrel s tri toboca

dobro nabijena kratkim strelama.
Damjan najpre uoči gospodara:
— Kakav ugledan vitez! — reče.
— A štitonoša još ugledniji! — dodade Musić i počeša se iza uha. —

Sebar strelac i štitonoša! Otresit momak! Kao da ga je rodila majka

mušmula.

Priteravši konja poklisarima vitez uzviknu:

— Neka se slavi ime Hristovo!

— Na vjeki vjekov! — prihvatiše Damjan i Lazar.
— Moje je ime Ognjen iz plemena Kosančića, tamo od Novog
Pazara9 a ovo je Mitar, zvani Danguba. Služi me verno od svoga
rođenja... A vi ko ste?
— Poklisari cara Uroša i kneza Lazara. Pošli smo Altomanovićima.

Nosimo carsku poruku — odvrati Damjan.
— Neka ste živi, zdravi i srećni u ime gospodnje! — skide vlastelin

kacigu i prekrsti se. — I ja sam pošao Altomanovićima. Idem da molim,

da se ponižavam, možda i da poginem. Vitez uzdahnu pa nastavi:

— Idem, dobri moji, da otkupim sina. Županovi ljudi uhvatili ga na

prevaru i bacili u tamnicu.
— Da ga otkupiš? — iznenadi se Musić. — Još nisam čuo da je

nekome pošlo za rukom da se živ izvuče iz tamnice Nikole
Altomanovića. — Vitez ga pogleda iskosa:

— Pokušaću da otkupim sina — reče. — Ako mi to ne pođe za
rukom, izazvaću siledžiju velikaša na megdan i trudiću se da svoju smrt
iskupim bar jednom mrtvom glavom. Moj sluga Danguba odličan je
strelac. Na sto koraka pogađa vuka u trku. Njegova strela probija pancir

kao cedilo.
Lazar Musić pogleda kržljavog sebra i osmehnu se:
— Iz samostrela to je moguće, samo ako ovaj delija ima snage da

valjano zategne tetivu i da je zakači za klinac.

— Moj Danguba! — uzviknu vitez. — Svako se prevari kad ga
pogleda. Žilav je on i okretan kao jazavac. Dok očitaš Očenaš, sebar će

triput zapeti samostrel.

— Na tvom mestu, u to se ne bih kladio — odvrati Lazar. — Da si

18

rekao Vjeruju, pa do Amin valjda bi jednom zategao tetivu!
Sebar Danguba, kao da nije reč o njemu, gledao je po poklisarskim

pratiocima tako pažljivo kao da ih broji.

— Dakle, primate li me u društvo? — upita vitez Ognjen.
— Vrlo rado! — odvrati Damjan. — S poklisarima je lakše ići kroz
razbojničku zemlju.
Oliverović dade znak rukom. Njegovih šezdeset pratilaca pojahaše
konje i povorka nastavi put. Idući kroz šumu četinara i probijajući se kroz
leskovo šiblje, ratnici stigoše do naselja Gradac,10 minuše pored crkve
župana Stracimira i dohvatiše se puta uz Moravu prema užičkoj oblasti.
Iako su već ušli u zemlju Altomanovića, vitezi začudo nisu nailazili
na oružane ljude. Grupice sebara radile su po njivama zazirući od
vitezova. Unezverenim pogledima pratili su konjanike, čija se povorka

otegla prašnjavim putem.
— Nigde naoružanog čoveka! — reče Damjan.

— Nigde! — sleže ramenima vlastelin Ognjen.
— Varate se! — dodade Lazar Musić. — Ispred nas ih nema, ali su

nam sigurno za petama.
— Ja sam ih dvaput video — reče sebar Dangubić. — Idu za nama,

desno i levo od puta. Prate nas.
— A što ćutiš, Dangubiću? — ispreči se Damjan. — Čekaš valjda

da nas poubijaju pa tek onda da otvoriš usta?

— U prisustvu gospode sebru se ne pristoji govoriti bez pitanja —

odvrati Danguba.
— U ovom slučaju ja ti dozvoljavam. Govori slatka sebarska dušo,

čim vidiš da se miče šiblje, ili vrh od koplja, ili kacige... — Eh! — nastavi

Lazar — Bežao sam jednom ovuda ispred potere i jedva glavu izneo. Da
me nisu spasle brze noge moga vranca koji i sad nešto čulji uši i trza

glavom, ovo poklisarstvo prošlo bi bez mene.
— Ovde negde, u blizini ušća Bjelice u Moravu treba da je malo

naselje vlastelina Gradimira — reče Damjan. — Tu ćemo se zaustaviti

da odmorimo konje.

Vitezima se nije žurilo. Konji su išli korakom. Iako je sunce odavno
prešlo zenit, vrućina je bila nesnosna. Uz put je vlastelin Ognjen pričao
mladićima o svojoj postojbini, o gradu Trgovištu11 na reci Raškoj i svome

feudalnom gospodaru Stefanu Relji i njegovoj maloj ali hrabroj vojsci.
Govoreći o svome sinu Ivanu, stari vitez je uzdisao, zastajkivao u

pripovedanju i šapatom izgovarao molitve i zaricao se na strogi post.
— Jedinac mi je — reče — mlad, vaših godina. Zarobili su ga

Altomanovićevi ljudi u dolini Ibra. Uhvatili ga na prevaru, vezali ga i uz
put tukli. Sad je u tamnici, u užičkoj tvrđavi.

— Kako si to doznao? — upita Damjan.
— Ispričala mi tri sebra koji su od Altomanovića pobegli u našu

19

oblast.

— Da li si poneo novac za otkup?
— Nisam. Ako dođe do pogodbe, poslaću čoveka kući...

Ućutaše. Neko vreme samo se čulo tupkanje konjskih kopita i

cvrkutanje ptica u žbunju desno i levo od puta. Prolazili su kroz zemlju
ljudi kojima su mučki napadi najomiljenija zabava. Zbog toga družina
poklisara i njihovih pratilaca postala brižna. Iz očiju im je izbijalo

nespokojstvo.
— Lazare Musiću — nasmeši se Damjan — gde su ti uobičajene

šale? Tvoja vesela narav ovoga puta je zatajila? U tvojoj duši nešto se
krupno događa!

— Eh! — odmahnu rukom Lazar. — Kad pogledam tvoje opuštene i
ubledele obraze i zastrašene oči, izgubim volju za šalu. Strah je zarazna

bolest.
— Idete kao poklisari — reče vlastelin Ognjen. — Šta vam se rđavo

ne može desiti.

— Svakako! — odvrati Lazar. — Šta se može desiti dobrim i

valjanim vitezima, osim da neka strela doleti iz šiblja i da tebi, meni ili
mome drugu probije grlo. Ne treba se zavaravati. Mi idemo među ljude
za koje viteško dostojanstvo ne znači ništa.

Konji su išli tromo, klimajući glavama. Samo je Musićev vranac
čuljio uši i širio nozdrve. Desetar Obrad, ratnik širokih pleća i kosmate
glave, pritera konja mladim poklisarima. Skidajući luk s ramena reče:

— Ispred nas, na proplanku levo, vidim naoružane ljude i nekoliko

konja.
— Vrata se na svoje mesto i čekaj zapovest! — odvrati Damjan.
— A ti, Dangubiću, jesi li video ratnike? — upita Lazar.
— Jesam! — nemarno reče sebar.
— I opet si prećutao?

— Opet.

— A zašto?

— Zato što me niko nije pitao!

— Vo imja oca i sina! — prekrsti se Lazar. — Zar ta nisam dao
pravo da govoriš? Šapući, govori glasno, viči, vuci nas za rukav ili mlatni

nekog po glavi ako šta sumnjivo primetiš! Tamo napred vrvi od
konjanika, a on ćuti! More, da vidiš deset, pet, jednoga, imaš da nam
skreneš pažnju. Upamti, Dangubiću: u ovim krajevima muva da ti preleta
ispred nosa, pa i ona znači opasnost!

Sebar ga je gledao čudeći se, obazirao se i vrteo na sedlu, kao da

se pita govori li njemu.
— Moj Dmitar je valjan momak — reče vitez Ognjen.
— Da — odvrati Musić. — Valjan i ćutljiv. Ako bude i dalje ćutao, od

našeg poklisarstva ostaće samo uspomena.

20

— Imaš oči pa gledaj! — dobaci Damjan.
Ne ubrzavajući hod, povorka konjanika nastavi put. Na stotinak

koraka napred bila je okuka.
— Na onom laktu upašćemo u zasedu — reče Lazar. Okrenuvši se

ratnicima dodade:
— Budite spremni! Ako nas napadnu, svako je sebi vođa.

Odred se lagano približavao mestu gde je put zaokretao ulevo.
— Šta je ovo? — začudi se Musić. — Nema zasede!
— Nema, stari moj i iskusni ratniče! — dobaci Damjan. — Zasedu

prave brojno slabiji... Pogledaj proplanak ispred nas.
— Isuse Nazarećanine, pomiluj nas! — uzviknu Lazar, nabi bolje

kacigu na glavu i istrže mač. Pratioci ćutke potrgoše lukove stavljajući

strele na tetive.

Na proplanku je zagustilo od konjanika. Bilo ih je preko pet stotina.
Ne žureći, bez reda se počeše spuštati niz padinu i uskoro ih zakloni

visoko šiblje U jaruzi.

— Ostavite oružje! — viknu Damjan svojima. — Mi smo poklisari.
Ratnici gunđajući poslušaše. Pokori se i Lazar i stavi mač u korice.

Prepreka nije bila daleko. Tri konjanika, svi u oklopima s kacigama,
stajali su na putu. U sredini, na kosmatu paripu, bio je vitez koščate

glave i tankih brkova, crn u licu kao Azijat. Ratnik je levom rukom
podbočio kuk, a u desnoj je držao poveliki topuz okovan sjajnim

klincima. Ostala dvojica, na prvi pogled drumske siledžije, podrugljivo su
gledali poklisare. Iz očiju im je izbijala pohlepa.

— Glumci su svi na broju. Sad će početi predstava! — reče Musić.
— Ono je Gavrilo, Altomanovićev stotinar. Sebri ga zovu Gaga —

dodade Damjan, pa se okrete pratiocima i viknu iz sveg glasa:
— Ne potržite oružje! Nećemo se tući. Mi smo poklisari.
— Kao da je to važno! — reče desni Gagin pratilac, ratnik crvena

lica i modra nosa.
— Kakva zgodna meta! — progunđa desetar Obrad stavljajući luk

preko ramena.
Kad priđoše na desetak koraka, Damjan, Lazar i Ognjen zaustaviše

konje.

— Kuda? — upita Gaga.
— Županu Altomanoviću. Mi smo poklisari — odgovori Damjan.
— Čiji?

— Cara Uroša.

— E! — oteže crni vitez. — Zar je taj car još u životu?
— Da, još uvek je živ! — nasmeši se Damjan. Lazar, gledajući

iskosa Gagu, dobaci:
— Živ je, i to življi nego ikad, i sprema se da vam dođe u pohode.
— Kakva čast za našeg gospodara! — iskrivi usta Gaga.

21

— Odakle dolazite? — upita njegov pratilac s modrim nosem.

— Iz Kruševca.
— A, od Lazara Pribca!12 Onoga što otima tuđe sebre. Danas i
obični pljačkaši nose titulu kneza.
— Ko ste vi, i kakvom gospodaru služite? — pretećim glasom

dobaci Lazar. — Danas i razbojnici poštuju poklisare i cene dostojanstvo

njihovih velmoža.
— Vašem gospodstvu do zemlje se klanjam! — podrugljivo reče

Gagin pratilac.
— Tako ti tvog modrog nosa, časni viteže, molim te kaži iz koga si

obora izašao?
— Mir! Nećemo se tući... — reče Damjan.
— Nećemo dok naše poklisarstvo traje — odgovori Musić. — A

posle, neću se smiriti dokle god ovom cveklinom bratu ne izbušim kožu

na pet mesta.
— Polako, Musiću! — dobaci Gaga. — Tebe niko ne napada. Imaće

još dana pa ćemo se obračunata ako ti je baš stalo do toga.

Gaga se naže svome levom pratiocu i stade s njim šaputati.
— Tako mi boga, u pravu si! — reče onaj. — To je Damjan
Oliverović. Ucena je naša.

— Jeste, ja sam taj! — dobaci Damjan. — Kad se moje poklisarstvo
završi, tući ćemo se na smrt. Zasad ovaj razgovor nema svrhe.

— Dobro, dobro, Oliveroviću! — reče Gaga. — Sad nam pokaži
carski nalog i pečat.

Damjan izvadi iz bisaga zamotan papirus, razvi ga i pokaza pečate

cara Uroša i kneza Lazara. Na papirusu je krupnim slovima bio ispisan
poziv Altomanoviću za sastanak u Kruševcu.

— Ne znam da čitam, ali poštujem svaki pečat makar bio i od
Lazara Pribca — smešeći se reče Gaga.

Vlastelin Ognjen Kosančić nije se mešao u razgovor. Bahato

ponašanje crnoga viteza i njegovih pratilaca bacilo ga je u brigu.
Najposle prekide ćutanje:

— Dobri viteže — reče — ja i moj sluga ne pripadamo poklisarima.

— E! — prenu se Gaga. — Ko si i kud ideš?
— Idem Altomanoviću da otkupim svoga sina Ivana Kosančića,

koga ste uhvatili u dolini Ibra i bacili u tamnicu.
— Jeste. Ja sam ga uhvatio i odveo u Užice. Srčan i ponosit

momak! Verujem da će moj gospodar primiti otkup. Zašto ne! Samo ćeš

morati dobro da platiš.

Oholi vitez odmeri vlastelina prezrivim pogledom.
Međutim, iz šibljaka počeše izlaziti konjanici sa isukanim mačevima.

Dva poklisara i njihovi pratioci bili su opkoljeni.

— Razoružajte ih! — viknu crni vitez.

22

— Polako, junače! — dobaci Musić. — Gde je bilo da se carski
poklisari razoružavaju? Isusa mi, potrgnućemo mačeve i tući se s vama
dokle svi ne izginemo. A onda, ceo valjani svet pljuvaće na vašeg

gospodara.
— Predajte oružje ili ćemo vam ga silom oteti! — viknu Gagin

pratilac s modrim nosem.
— Pokorićemo se! — reče Damjan otpasujući mač.
— Pokajaćeš se zbog toga! — dobaci Lazar i povede se za njim.

Vlastelin Ognjen i njegov sluga bez reči predadoše oružje.
— Tako, momci! — reče Gaga. — Sad pođite za nama, Poklisarski

pratioci, naviknuti na poslušnost,

bez otpora dozvoliše da ih razoružaju.

Gomila ratnika neko vreme tiskala se na uzanom putu. Onda,
uvrstivši se po četiri, krenu prema ušću reke Bjelice u Moravu. Gaga i

njegovi pratioci podrugljivo su gledali razoružane ratnike, pravili šale na
njihov račun i bezočno se smejali.

Musić se obrati Damjanu:
— Ako se izvučemo iz ruku ovih razbojnika, celog veka
prebacivaćeš sebi što si dozvolio da te bez borbe razoružaju.
Damjan oseti stid. Rumenilo mu izbi na obraze. Ali se seti reči
kneza Lazara kad ga je, pri polasku iz Kruševca, ispraćao: »Budi

spreman na poniženja, a možda i na smrt. Pravi vitez mora da podnese

sve. Tvoj izveštaj za mene je dragocen. Zbog toga se naoružaj
strpljenjem i trpi sve što te snađe. Važno je da izdržiš do kraja. Ako te
ubiju, bićeš osvećen. I pazi na Lazara Musića. U njega je jezik brz, a
ruka brža od pameti... Na ušću Bjelice u Moravu ima malo naselje, Tu je

gospodar vlastelin Gradimir. On mi je naklonjen. Poseti ga, jer od njega

možeš dobiti dragocene podatke.«
Damjan se seti tih reči i s bolom u duši oseti da s mukom podnosi

poniženje koje je tek otpočelo.
— Ipak je lakše boriti se! — reče za sebe.
— Zar? — osmehnu se Musić.

— Šta? — prenu se njegov drug.
— Čuo sam tvoje reči. Istina je: lakše je boriti se, samo, nevolja je u

tome što tvoj razum radi sporo i stiže sa zakašnjenjem.
U blizini malog naselja na ušću reke Bjelice konjanici naiđoše na

sebre koji su radili u polju. Po njihovim prestrašenim licima Lazar i
Damjan zaključiše da se siromasi plaše crnog viteza kao kuge, jer za
njegovo ime bile su vezane mnoge priče o pljački, nasilju i zverstvima.
Nemoćni sebri proklinjali su obesnog viteza, odlazili vračarama i prizivali
nečiste sile na njegovu glavu. I ništa nije pomoglo. Nije pomoglo ni
bacanje čini, ni čaranje, ni zaveta koje su polagali bogu i đavolu.

Najposle sebri digoše ruke od vradžbina i ostadoše uvereni da se Gagi

23

ne može dohakati.
Vlastelin Gradimir stanovao je na kraju naselja na jednom ćuviku

pored reke. Njegova kuća, napravljena od naboja, s krovom od šindre,
na dve vode, bila je niska ali prostrana. Oko kuće, između plastova sena

i slame, nalazile su se staje za konje i rogatu marvu, brvnare za smeštaj

žita i vajati, a malo dalje nekoliko svinjaca i veliki tor za ovce i koze.

Vlastelin je imao ženu iz višeg plemstva, koju je kao drugu doveo

odnekud, iz doline reke Sitnice. Udovica je dovela sa sobom sina Miloša,
mladića od sedamnaest godina, i desetinu slugu.

Vlastelin Gradimir bio je u nemilosti kod svoga sizerena Nikole
Altomanovića. Župan je bio nemilosrdan prema svakom ko je bio za

pomirljivu politiku kad su u pitanju knez Lazar ili kralj Vukašin.

Kad stigoše pred naselje, Gaga naredi svojim konjanicima da

nastave put prema Užicu, a on sa deset ratnika, dva poklisara i

vlastelinom Ognjenom svrati do gospodara naselja.
— Ko su vitezi i kuda ćeš s njima? — upita Gradimir.
— Kažu da su poklisari cara Uroša i kneza Lazara, a ovaj treći

vlastelin ide u Užice da otkupi svoga sina.

— Oteli ste im oružje? — zaklima glavom stari vlastelin. — Carske

poklisare razoružavate? Da li je to igde bilo?
— Ne čudi se, stari! — oholo odvrati crni vitez. — Njima oružje i

tako neće bita potrebno. Verovatno ćemo ih zadržati kao taoce. Kad
knez Lazar vrata naše sebre, onda ćemo ih pustiti neka idu kud znaju!

— Poklisari nisu taoci! — preseče ga Gradimir.
— To tvoja briga nije! Nego, spremaj se da pođeš s nama u Užice
Altomanovićima. Večeras imaju gozbu, pa mi je naređeno da tebe i

tvoga pastorka Miloša pozovem.

— Gozbu? — iznenadi se Gradimir. — Nije mi do gozbe i veselja.
— Poći ćeš, jer ti je naređeno! — preteći reče Gaga.

Lazar i Damjan se pogledaše. Njihov razgovor s vlastelinom
Gradimirom bio je onemogućen.

— Ovoga puta sreća nas je izneverila! — tiho reče Oliverović.

— Izgleda mi da ta boginja radije služi nevaljalcima! — dodade
Musić.

Dan se već približavao kraju. Vlastelin Gradimir, da bi stigao na
vreme, pohita da se opremi za gozbu. Pri polasku u kuću doviknu

slugama da opreme dva konja, pa se obrati svome pastorku Milošu:
— Povešću i tebe u Užice. Tako je naređeno. Pođi sa mnom u kuću

da se spremiš.
Mladić upre u njega pogled pun nedoumice:
— Poći ću ako želiš. Više volim da budem uz tebe nego da ovde

strepim za tvoj život.
— Ne gunđaj! Opremaj se i polazi kad ti se zapoveda! — reče

24

Gaga.
Miloševe sive oči čudno zasvetleše, a obrve mu se natuštiše. Zausti

da odgovori, ali oćuta i uputi se lagano za očuhom.
Damjan i Lazar s divljenjem su posmatrali široka pleća i nabrekle

mišice u mladića. Njegove šake, stegnute u pesnice, izgledale su kao
dva malja.

— Kakva snaga! — reče Musić. — Tek što je izašao iz dečaštva, a
mogao bi da se meri sa zrelim i snažnim vitezima.

— Istina je — nasmeja se Gagin pratilac s modrim nosem. — Sebri
pričaju i kunu se u sva čuda da je taj momak prošle zime uhvatio za rep
najkrupniju kobilu i izvukao je iz štale. Onda su ga prozvali Kobilić.

— Lažu sebri! — reče Lazar.
— Ne lažu, nebeske mi svetlosti! Svojim očima sam video kako ta
momčina lomi u jednoj šaci konjsku potkovicu kao da je ljuska od jajeta.
— Šteta je za njega — reče Gaga. Mladić je snažan ali nabusit i
divljačan. Verovatno je da će završiti u tamnici našeg gospodara.
Altomanovići ne vole nepokorne.
Vlastelin Gradimir i Miloš nisu se dugo zadržali u kući. Na vratima ih
isprati Miloševa majka Evdokija, stamena i, mada zašla u godine, još
lepa žena. Ona zagrli najpre sina, pa muža.
— Sveti Ðorđe neka vas štiti! — reče, napravi rukom znak krsta i,
ne pogledavši grupu ratnika, uđe u kuću.
Gradimir i Miloš bili su svečano obučeni. Imali su kratke župane
višnjeve boje, ukrašene belim čipkama oko vrata i na krajevima rukava.
Tu vrstu haljine nekoliko godina ranije doneli su kao modu poklisari cara
Uroša kad su se vratili iz Mletačke Republike. Čakšire ljubičaste boje,
pripijene uz telo, završavale su se u niskim čizmicama s visokim
potpeticama.
Vlastelin i mladić pripasaše mačeve i baciše se na konje koje im
sluge privedoše. I povorka krenu prema Užicu.
Damjan je uz put iskosa posmatrao Gradimira. Dugačku kosu,
brkove i bradu probila je sedina, što se nije slagala sa snagom i
živahnim pokretima vlastelina. Ali mladi vitez se seti priče koja je tri
godine ranije kružila po Srbiji. Govorilo se da je Gradimir dve godine
proveo u zatočeništvu u Prilepu. U tamnicu ga je bacio kralj Vukašin i tek
ga na molbe i pretnje cara Uroša i kneza Lazara pustio uz otkup.
U sumrak vitezi stigoše pred Užice. Na zidovima grada već su se
palile buktinje, a truba je objavljivala da stražari noćne smene treba da
stupe na svoja mesta.

25

Glava treća

Grad Užice kao da je iznikao iz reke Ðetinje. Polukružna kula sa

četvrtastim tornjićem nastavljala se na vijugavi zid uz brdo sve do
srednjeg dela grada u obliku pravougaonika. Na tom ravnom i velikim
kamenim pločama obloženom platou bile su zgrade za boravak ljudi i
staje za konje. Tri kule branile su pristup s polja. Na najuzvišenijem delu
grada bila je šestospratna bastionska kula, a pored nje branič-kula.
Prostrano dvorište bilo je potpuno ravno. Široke stepenice vodile su u
dvor sa četiri povelike odaje. Druge stepenice bile su u blizini staja i
služile kao sporedni ulaz za poslugu koja je poslovala u kuhinji. Niz treće
stepenice silazilo se u podrume, gde su bile magaze za smeštaj hrane,
dva bunara i nekoliko tamnica u koje su bacani sebri pohvatani kao
begunci, ili sužnji od kojih se mogao očekivati otkup. Sve te odaje bile su
duž jednog prostranog hodnika koji se završavao ćumezom sa
rešetkastim prozorom okrenutim prema reci. Tu su bila i hrastova vrata,
okovana čavlima sa spoljne strane. Ta vrata dobro je držala greda
prevornica sa unutrašnje strane.

Gospodar podzemnog dela grada bio je tamničar Mršević, zvani
Debeli. Debeli Mršević bio je nekad sebar. Ali zbog izuzetne snage i
surovosti omile županu i ovaj ga postavi za tamničara. Za Mrševića sebri
su pričali da je u mladosti bio neobuzdan i pustopašan i, valjda iz mržnje
prema svome mučitelju, govorili su da je jednom za opkladu pojeo
presne opanke od svinjske kože, i to ne svoje, nego tuđe. Ta se priča
dugo održala valjda zbog toga što je tamničar bio poznat kao oblaporno
čeljade, kome jela i pića nikad nije dosta.

Međutim, Gaga, njegovi pratioci i poklisari uđoše u grad. Damjan
Oliverović i Lazar Musić se iznenadiše kad svoje ratnike ugledaše kako
povezani, dva po dva, sede u jednom uglu dvorišta. Oko grupe šetkali su
stražari sa isukanim mačevima. U uglu dvorišta, pored staja za konje,
ležalo je nabacano na gomilu oružje poklisarskih pratilaca.

— Šta ovo znači? — upita Damjan.
— Predostrožnost — odvrati Gaga. — To je svakako učinjeno po
naređenju našeg gospodara.
— Da smo otišli u Aziju, među varvare, ne bi se s nama ovako
postupalo — reče Musić.
Na kamenim stepenicama pojavi se grupa dvorana. U sredini je bio

26

visok, malo pogrbljen vlastelin. Njegova plava, proseda kosa, tanki
brkovi i oretka brada namah padoše u oči poklisarima.

— Ona sovuljaga sigurno je Nikola Altomanović! — šapnu Lazar
Musić.

— Prekrasan domaćin! — odvrati Damjan. — Taj će nam zavrnuti

šiju.
Nikola je bio obučen u crnu, do zemlje dugačku haljinu, napravljenu

od nekakve materije koja se na svetlosti buktinja presijavala. Mladi
Oliverović je slušao o hrabrosti i drskosti Altomanovićevoj, ali se
iznenadi kad ispred sebe vide čoveka ni nalik na viteza. Župan ga je
podsećao na podmuklog dvoranina. Pokreta gospodara Užica bili su

spori i nekako nespretni. Glavu je držao malo nakrivo. Zbog toga su
zelene, malo izbuljene oči gledale iskosa, što je čoveka nagonilo da

bude u njegovom prisustvu na oprezu. Iznad prevelikih usta s tankim

usnama nadneo se kukast, ušiljen nos, kao kljun u ptice grabljivice.

— Ovakvu kukumavku nije rodila majka! — šapnu Lazar.
Pored Nikole stajao je njegov brat Toma, stasit i naočit vitez, ni nalik
na svoga brata. Imao je zdrave, rumene obraze, krupne smeđe oči, i
dobro negovane brkove. Bio je obučen u župan cimetaste boje, a o
pojasu mu je visio mač ukrašen biserima i sedefom. Toma je bar za
petnaest godina bio mlađi od svoga brata. Njegova kćerka Dostana,

krupnooka plavuša s talasastom kosom i bledim obrazima, bila je

predmet obožavanja vitezova, starih i mladih. Na sebi je imala haljinu do
zemlje, ljubičaste boje.

Iako su obe grupe vitezova i vlastele bile blizu jedna drugoj, Gaga

zaokruži usta šakama i viknu:

— Dolaze poklisari cara Uroša i kneza Lazara!

— Neka je slava bogu! Primamo ih pod svoj krov! — piskavim
glasom odvrati župan Altomanović dodirujući prstima desne ruke veliki
krst koji mu je na lančiću visio oko vrata.

Poklisari se pokloniše. Vlastelin Ognjen Kosančić priđe županu:
— Ja ne pripadam poklisarima — reče. — Došao sam da otkupim

svoga sina. Tvoji ljudi uhvatili su ga na prevaru i bacili u tamnicu.
— Kakvo iznenađenje za nas! — reče Toma smeškajući se. —

Vlastelin Ognjen Kosančić, desna ruka Stefana Relje, viteza koji vedri i
oblači oko Novog Pazara.

— E! — oteže župan. — Srećni smo što nas Relja ne zaboravlja!
Jednoga dana posetićemo ga i s njim izgladiti neke stare račune. —
Obrativši se vlastelinu Kosančiću, podrugljivo dodade:

— Da li si nas po naređenju svoga gospodara, ili po svom
nahođenju udostojio posete?

— Nije sad u pitanju nikakvo dostojanstvo, niti mi je stalo do vaših
licemernih izjava naklonosti — reče Ognjen. — Nevolja me je nagnala

27

da dođem do vas. Molim da uz otkup pustite na slobodu moga sina
Ivana Kosančića i da mi vratite oružje koje mi je vaš stotinar iznudio.

— Sve će biti kako bog hoće! — pogleda župan u nebo. — A sad,

svesrdno molimo na so i hleb...
Gledajući u nebo, domaćin nastavi:
— Uđite u naš skromni dom, dobri moji! Zvezda vodilja mudraca sa

istoka pomolila je svoje božansko lice i opominje da je vreme kad naša
gozba treba da otpočne. Danas se navršilo dvadeset i osam godina od

kako se moj otac Altoman — bog neka se smiluje njegovoj duši —

spasao iz tamnice gde ga je vrgao car Dušan. Od tada, današnji dan,
Rođenje presvete bogorodice, kao preslavu svi Altomanovići praznuju.

Međutim, vitezi su sjahali i sluge su odvele konje u staje.
Vlastelin Gradimir i njegov pastorak Miloš stajali su po strani. Braća
Altomanovići ne udostojiše ih ni pogleda.
Lepa Dostana, natmurenih obrva i napućenih usana, gledala je na

došljake kao da su njene sluge. Na nju su krišom bacali poglede dvorani

iz županove svite. Ali je crni vitez Gavrilo smatrao da on jedini ima pravo
da napaja oči lepotom mlade devojke. Dva meseca ranije on je zaprosio
Dostanu. Braća Altomanovići privremeno su ga odbili, ali mu nisu uništili

nadu.
— Vitez koji želi ruku moje kćerke treba da napravi podvig dostojan

divljenja — rekao je Toma.
— I napraviću ga — odgovorio je Gaga.

— Napravi ga i devojka je tvoja — završio je razgovor Nikola.
Tada se crni vitez zavetovao da ubije jednoga od najvećih
neprijatelja Altomanovića: kneza Lazara, kralja Vukašina ili Stefana
Relju, viteza od Novog Pazara. Hvatanjem mladog Ivana Kosančića
Gaga je računao da će odobrovoljiti svoje gospodare, jer je u pitanju
veliki otkup, a znao je da su Altomanovići pohlepni na zlato. Ali to nije
viteško delo. Mladi Kosančić namamljen je i uhvaćen na prevaru.

Ovakvom podvigu niko se nije mogao diviti.
Vitezi, vlastela i dvorani žagoreći krenuše uz stepenice, ali

odjednom svi zastadoše, jer je stražar na zidu vikao da se otvori velika
kapija. S polja su se čuli ljudski glasovi, frktanje konja i topot kopita.

— Koji je ovo sad đavo! — progunđa župan.
— Naši ratnici vraćaju se iz Bosne. Otvorite kapiju! — zavika

stražar.
U grad uđe grupa od četrdeset konjanika. Za svako sedlo bio je

vezan na dugačkom konopcu po jedan rob, a za neko i po dva. Iznureni,

ogrezli u prašini, krvavih lica i ramena i oguljenih vratova, bosanski
seljaci vukli su se za konjima. Kad uđoše u dvorište, svi popadaše po
kamenim pločama.

— Dajte im vode i hleba! — reče župan. — Danas osećam milosrđe

28

u srcu. A sutra, videćemo šta nam valja činiti s robovima.

Konjanici sjahaše. Iz grupe se izdvoji debeljušan vitez, kratkih ruku i

nogu i zadrigla vrata. On skide kacigu i duboko se pokloni pred

županom:
— Presvetli — reče — splavom smo prešli Drinu i duboko zašli u

Bosnu. Četiri sukoba imali smo s banovim vitezima. Ubili smo preko

sedamdeset. Od naših nije poginuo niko!

— Miljko, Miljko, da li da ta verujem? — zaklima glavom župan. —
Među robovima vidim samo sebre! Gde su vitezi?

— Pobegli u strmoglav! — dobaci Lazar Musić. — Kad su videli

ovakvog junaka, zagrebali su preko brda i dolina!
— Gle! — prenu se župan. — Lazar Musić sumnja u tvoje junaštvo,

Miljko!

— Ni pomena! — odvrati Lazar. — Kakva sumnja! Junaštvo je to.
Ovi povezani robovi veličanstven su dokaz. Nije lako naoružanom vitezu

da uhvati sebra i da ga veže na uzicu.
Miljko stade pogledom meriti Musića žmirkajući belim od prašine

trepavicama.
— To je, dakle, Lazar Musić čije su bljutave šale dodijale celom

svetu? Čudiš se gde su vitezi? Na to pitanje sutra ćeš dobiti odgovor.
— Vrlo dobro — odvrati Musić. — Sutra ćemo prirediti predstavu na

poljani izvan grada. Biće i smeha i plakanja! Ustupam ta pravo da biraš
oružje, dobri moj, kratkonogi junače.

Miljko škripnu zubima i potrže mač:
— Ova će ta šala bita poslednja! — reče.

— Stoj! — viknu Lazar. — Pošto sam bez oružja, molim župana da

naredi slugama da mi iz kuhinje donesu sataru da se branim...
— Ubiću te! Ubiću gada! — nasrtao je Miljko.
— Ostavi oružje! — preseče ga župan pogledom. Lazar se podboči

desnom rukom:
— Tvoje guščije siktanje i strašan pogled iz vodnjikavih očiju toliko

su me prepali da večeras na gozbi od straha ni usta neću moći da

otvorim.

— Obojica ste dobri borci na jeziku! — nasmeja se župan. — Sutra
ćemo videti kako će vas mač i koplje služiti. A sad, na gozbu!

Dvorana je bila osvetljena buktinjama zadevenim u halke okolo po
zidovima i voštanim svećama u čiracima po stolovima. Zelenkasta

svetlost padala je iskosa na freske po zidovima i sablasno isticala žutim,

zelenim i plavim bojama naslikane scene iz lova: zdepaste ili izdužene
lovačke pse i glavate divlje veprove sa strahobno golemim očnjacima,

kratkonoge konje i brkate vitezove spljeskanih noseva i velikih ušiju.
Između slika, na najvidnijem mestu, isticao se portret Altomana, opa
domaćinova, rodonačelnog porodice Altomanovića. Slika je predstavljala

29

kočopernog starca jajaste glave, nakostrešene brade i brkova, sa upalim
obrazima i zelenim podmuklim očima.

Sto je bio postavljen na pokoj.13 Oko pedeset zvanica, vitezova i

vlastele, posedaše. Negde odjeknu zvono. Na taj znak otvoriše se vrata
ispod jednog svoda u dnu dvorane i kroz njih, gurajući se, uđoše žene.
Bilo ih je oko petnaest, sve u šarenim haljinama i s čipkanim kapicama.
Žagoreći, žene zauzeše skoro celu jednu stranu trpeze. Glavna među
njima bila je Tomanija, supruga Nikole Altomanovića, žena mesnate
glave i golemih grudi. Ispod oniskog čela i čupavih obrva bleskala su dva

crna, neumoljiva oka. Ostale žene, prividno stidljive, smejuljile su se i

ispod oka gledale mlade vitezove.

Na suprotnoj strani, prema ženama, sedeli su poklisari, Damjan
Oliverović i Lazar Musić, desno do njih bio je Miloš, pored njega vlastelin
Gradimir, pa Ognjen Kosančić.

Nikola Altomanović bio je na čelu trpeze. Desno mu je sedela

njegova ljubimica Dostana, a levo brat Toma. Pored Tome bilo je prazno
mesto, određeno za isposnika Vasilija, kaluđera iz manastira Lesnova.
Isposnik je trebalo da dođe pri kraju gozbe da mudrim rečima i dobrim
savetima utiče na društvo.

Trpeza je bila pretrpana činijama, tepsijama i karlicama prepunim
mesa, sira, hleba i svakovrsna voća. Pehari i kondiri belasali su se
prema svetlosti sveća. Sluge, sve mladići s dugom kosom na uvojke,
obučeni u kratke župančiće i čakšire pripijene uz noge, upirali su oči u

gospodara, spremni da smesta ispune svaku zapovest.

Župan stade nadmeno gledati po zvanicama, kao da želi da se uveri
jesu li se svi dobro smestili, a u isti mah da na njihovim licima pročita

stepen zahvalnosti i odanosti. Najposle, pogled mu se zaustavi na

praznom sedištu pored Tome:

— A gde je otac Vasilije? — upita jednog slugu.
— U svojoj ćeliji. Moli se bogu za zdravlje i sreću članova porodice
Altomanović — odvrati mladić, trepnu i liznu usne.

Župan se namrgodi, ali se Toma umeša:
— Brate, rekao si mu da dođe na kraju gozbe:

— Istina je. Rekao sam — seti se župan. — Isposniku se ne pristoji
da sedne za ovako bogatu trpezu. Ipak, ovoga puta nećemo početi
gozbu dok on ne očita svoje blagotvorne molitve. — Naglašavajući
svaku reč, župan se obrati sluzi:

— Idi i reci ocu Vasiliju da smo dobili strane goste, poklisare

velikaša koji nas smatraju za bezbožnike.

Mladi sluga šmugnu levo i nestade ga u vratima ispod svoda.
— Molitve oca Vasilija su bogougodne — nastavi župan gledajući
izazivački poklisare. — Ništi i ubogi smatraju ga za sveca.
— Blago nama! — progunđa Lazar.

30

— Musiću, mislim da si nešto kazao? — izbulji oči župan.

— Jeste. Rekao sam: blago nama, jer za naše grešne duše molitve
bogougodna čoveka su prava blagodet.

Vlastela, vitezi i žene, gledajući tobože nemarno tepsije, činije i
karlice, nestrpljivo su očekivali oca Vasilija. Mladi vitezi su iskosa

pogledali žene i devojke preko puta. One su se snebivale, smejuljile,
pućile usta i podgurkivale se laktovima. Jedna pokrupna, s kosom boje
kudelje, obučena u kao krv crvenu haljinu prošaranu belim cvetićima,
gutala je očima Damjana Oliverovića. Druga, suvonjava crnka, žena
stotinara Miljka, umilno se smešila na Lazara Musića, ne hajući što su

njen muž i mladi poklisar zakazali za sutra megdan na život i smrt. Crni

vitez Gavrilo piljio je u Dostanu. Devojka je izbegavala njegove vatrene

poglede i krišom posmatrala Miloša, pastorka vlastelina Gradimira.
Mladoj devojci nije padalo na pamet da je njegov očuh u nemilosti kod
Altomanovića.

Među zvanicama za trpezom raslo je nestrpljenje, jer se otac

Vasilije nije pojavljivao. Nije se vratio ni sluga koji je onako hitro otišao
da ga zovne. Nelagodno čekanje postajalo je sve teže. Lazar Musić

uštinu Damjana za mišicu:
— Kaluđer se sprema da nas unese u spisak isposnika i podvižnika

— reče. — Ako uskoro ne dođe, skapaćemo od gladi bez njegove
blagotvorne molitve i neposvećeni otići bogu na istinu.

Oliverović se nasmeja. Nasmeja se i Miloš.
— Musiću — reče župan — mislim da si opet nešto kazao?
— Ne! — odvrati Lazar. — Ovoga puta ćutao sam kao nadojeno
prase sisanče!

Grohotan smeh razbi neugodnu tišinu. Smejali su se i mladi i stari i

žene. Ali Miljko i Gaga ostadoše ozbiljni, jer su primetili kako se usne
županove krive, i kako mu iz očiju bleska zloba.

Međutim, pojavi se i otac Vasilije, kaluđer zarastao u dugu kosu,
bradu i brkove. Na njegovom koščatom telu visila je džoka od kostreti,
ispod nje su izvirivale široke čakšire od valjana sukna i najposle bose
noge s golemim i malo odvojenim palčevima.

Na licima vlastele, vitezova i žena blesnu blaženstvo, jer pojava
isposnika za sve je značila početak gozbe. Otac Vasilije pomisli da je
njegova ličnost izazvala utisak, pa da bi zadovoljio verne ozarenih lica,
stade čitati molitve. On bez predaha očita sedam puta »Očenaš«, tri
puta »Bogorodice djevo« i dva puta »Vjeruju« sa svih dvanaest članova.

Kad završi molitve, otac Vasilije znakom krsta blagoslovi jelo i piće i
sede na klupu pored Tome govoreći da ga svi čuju:

— Danas je Mala Gospojina. Bogu će biti ugodno da ovom prilikom

malo premrsim.
Kaluđer smesta izvadi iz karlice jednu poveliku trticu od ćurana. Na

31

taj znak svi za trpezom prionuše jelu.
— Kakav nam je divan primer dao otac Vasilije — reče Musić. — Ali

ne zavidim Tomi Altomanoviću. Taj vitez prći nos i usta kao da je

pomirisao koprivu ili smrdljevak. Uveren sam da isposnik zaudara na

raso i beli luk!
Društvo oko Musića se smejalo. Ali se Lazar i Damjan, zaboravivši

svoje poklisarsko dostojanstvo, grohotom nasmejaše kad im Miloš reče
zbog čega je otac Vasilije došao u grad Užice:

— On je na epitimiji! — reče.
— E! — oteže Musić. — A zbog čega?

— Zbog oblapornosti. U potaji premrsio sedam petaka, onda se u
nastupu kajanja ispovedio... Altomanovići su od igumana manastira
Lesnova tražili valjana kaluđera, koji je pri bogu, a on im poslao
iskušenika, grešnika, kome je naređeno da godinu dana obučen u
kostret sedi u samici i jednoniči.

— Gle! — zažmiri Musić. — Mesto da jednoniči, on po karlici traži
trticu od najdebljeg ćurana! Bog i duša, taj se neće posvetiti!

— Osim toga — nastavi Miloš — Altomanovići se pretvaraju i
svakom pričaju da im je kaluđer sreća, a ovamo su uvereni da ih zbog
njega bije baksuzluk. Jedva čekaju da ga se otarase!

— A kuda će grešnik? — tužnim glasom reče Lazar. — Oni u

Lesnovu sigurno su ga precrtali u spisku bogougodnika.
— Precrtali ga, išibali i poslali Altomanovićima da okajava grehove

— završi Miloš.
— O, gospode, pomiluj nas grešne i sohrani! — prekrsti se Musić.

— Sada mi je jasno zašto su molitve toga kaluđera »bogougodne«...

Pogledajte ga! Jede kao izgladneli sebar. I ne grize ga savest što je

sedam petaka premrsio!
Kad zvanice utoliše glad, sluge navališe da toče vino. Otac Vasilije

ustade i diže pehar. Svi se povedoše za njim. On otpoče:

— Hvalimo gospoda! On nam svakodnevno daje priliku da ga
slavimo. Srećni su oni koji ga u srcu nose. Srećni su i mladi, jer osećaju
blagodet ljubavi. Srećni su i stari, jer su poznali mudrost. Srećni su i oni
koji praštaju i koji osete blagodet davanja, a još srećniji koji umeju da
dobro uzvrate dobrim. Nisu manje srećni i nevini stradalnici, jer njihova
žrtva uvek urodi plodom. Ko se drži slova gospodnjeg biće srećan na
ovom, a blažen na onom svetu. Blagosiljam ovaj skup časnih vitezova,

bogobojažljive vlastele, smernih gospi, a pre svega našega plemenitog
gospodara i velmožu, župana Nikolu Altomanovića, njegovu blaženu i
punu vrlina suprugu Tomaniju, brata Tomu i njegovu čednu kćerku,
devicu Dostanu. Neka se slavi ime dobrih i plemenitih Altomanovića!

Zvanice pljeskom i glasnim povicima pozdraviše govornika. Otac

Vasilije naiskap ispi pehar vina i, napustivši društvo, ode u svoju

32

isposničku ćeliju.

Za trpezom nastade punjenje i pražnjenje pehara. Svako je pio
koliko je hteo i mogao. Vino se obilato točilo na svakom delu trpeze.
Odnekud se pojavi pevač s lautom u ruci. On je, takmičeći se sa
poslugom u jelu i piću, u kuhinji proslavljao dan oslobođenja
rodonačelnog Altomanovića. Crnpurasti i zmijoglavi Vizantinac, po imenu

Onesikrit, bio je na dvorovima poznat po dobrom pevanju, pijanstvu i

lopovlucima.
Polupijani gosti oduševljeno pozdraviše pevača. On sede na jednu

izdvojenu klupu pa, namignuvši Lazaru Musiću kao starom poznaniku,

stade udešavati žice na lauti.
Uskoro žice odjeknuše i pevač zapeva. Pevao je pesmu u kojoj se

često pominjala čežnja, meko srce i tvrdo srce, suze, ridanje i najposle
čemerna smrt zbog neutešne i svirepe ljubavi. Stihovi su se ređali,
ponavljali i opet ponavljali. Lopov Vizantinac umeo je i najtvrđe srce da

razneži i da iz najsurovijeg oka iscedi suzu. Gospe su dlanovima brisale
oči i uzdišući pijuckale vino iz pehara. Župan je s blaženim izrazom na
licu zamagljenim očima gledao u svoju suprugu, obučenu u haljinu boje
pokošene trave. Altomanović se sećao svoje mladosti i momačkih dana.
Pod uticajem slatkih uspomena i dobrog vina župan je i sad čežnjivo
gledao izabranicu svoga srca. Tomanija se smeškala i ožimala očima,
rešavajući se da li da pevaču pokloni kesicu s deset perpera koju je

držala u nedrima.

Poklisari se stadoše podgurkivati:
— Kakva ljubav, uzvišena i vatrena! — reče Damjan.
— I dugotrajna! — dodade Musić. Miloš se nasmeši i dobaci:

— Župan je još uvek voli, iako mu je izrodila petoro dece koja su
kao muhe umirala u prvim mesecima po rođenju.

— Čudnovato! — reče Lazar. — Ovakva žena! Kao carska galija!

Uostalom, možda ona nije kriva. Verovatno ne valja petao.
— Tako će biti — složi se Miloš.

Ali Vizantinac je umeo valjano i da razveseli društvo. Sa laute
odjeknuše veseli zvuci. Pevač zapeva jednu vulgarnu pesmu koju su u

to vreme pevale rabadžije i skitnice po drumovima. Društvo se razveseli.
Svi prihvatiše pesmu podvriskujući i ispijajući pehare. Vizantinac je
pevao o »sebarskoj curi debelih časti«, i njenom strasnom momku
»svračijih nogu i guravih leđa«.

Ognjen Kosančić i vlastelin Gradimir tiho su razgovarali.

— Zašto gospodar ovoga grada nije hteo da sa mnom razgovara o

otkupu pre gozbe? — upita Ognjen.

— Još nije ni s poklisarima govorio — odvrati Gradimir. — Ni sa

mnom nije razgovarao iako nikad ne propušta priliku da mi bilo šta
prebaci. Svečani poziv na ovu gozbu za mene možda znači propast.

33

Župan mi prebacuje da držim stranu knezu Lazaru. Nego, progovoriće
on, samo čeka pogodan trenutak. Već vidim kako mu žena daje očima
znak. Ona je zao duh i podstrekač svih Altomanovićevih nedela.

I poklisari su se čudili što župan ne otpočinje razgovor s njima. Nije

im se dala prilika ni da mu prebace što ih je stotinar Gavrilo razoružao i

što je njihove pratioce zasužnjio.
— Nikakvu milost ne očekujte! rekao im je na početku gozbe Miloš.

— Altomanović se najradije sveti kad je pijan.
Lazar Musić je dobro osetio u kakvu tešku nevolju su on i Damjan

zapali. U toku večere stalno je razmišljao i kovao planove kako da se
izvuku iz ruku župana i njegovih pomagača. U jednom trenutku veselja i
opšte galame on ustade i priđe pevaču Vizantincu, prijateljski ga potapša

po ramenu i krišom mu doturi kesu s pedeset srebrnih perpera.

— Imaš li nož? — šapnu.
— Imam — odvrati pevač klibeći se.
— Noćas ga doturi našim pratiocima. Oni leže povezani u dvorištu.
— Video sam... Biće po tvome naređenju, Musiću! — reče

Vizantinac glasno i zapeva jednu veselu pesmu.
Noć je lagano odmicala. Veselje za trpezom nije popuštalo, samo

su Gradimir i Ognjen tiho razgovarali, poginjali glave i ispod oka
posmatrali domaćina i njegovu suprugu.

Najposle župan ustade i pogleda po znojavim i zajapurenim licima.
Tanke, beskrvne usne mu se zategoše, a iz očiju mu blesnu zloba:

— Dobri i verni moji! — otpoče. — Odanost koju ste mi više puta
dokazali dovoljna mi je nagrada za sve što sam učinio i što činim za vas i

vaše dobro. Mnogo puta sam se uverio da je moja radost i vaša, moj bol

i vaš bol. Moj dom i ova trpeza pripadaju najpre vama, pa onda meni.
Moja naklonost prema potčinjenima nagrađena je odanošću i ljubavlju.
Tako je dobro i valjano i bilo bi još bolje da se među vama nije usadio

kukolj. Ima ljudi koji svome sizerenu na ljubav odgovaraju mržnjom, a

mesto odanosti pripremaju mu izdaju. To treba da je zahvalnost za sve
što je ova kuća učinila za njih — da ne pominjem vazalsku obavezu i

zakletvu koju su mi podneli na vernost pred sveštenim licem u rizi i pred
krstom i jevanđeljem.

Župan uzdahnu. Lice mu dobi bespomoćan izraz. On sleže
ramenima kao čovek koji dockan uvidi da je sav njegov trud bio
uzaludan, a dobra volja shvaćena naopako.

Vlastela i vitezi za trpezom žagoreći upreše poglede u Gradimira i

njegovog pastorka Miloša. Mahnuvši rukom, župan prekide žagor i

nastavi:

— Pravilno postupate, ljubazni moji, kad svoje prekorne poglede
upućujete vlastelinu Gradimiru. Možda je nezgodno što u ovako
svečanoj prilici, za trpezom u svome domu, iznosim na videlo nedela

34

svoga vazala. Osam dana držim u svome dvoru ljude koji mogu dokazati
izdaju vlastelina Gradimira. Nisam hteo ništa da otpočinjem bez vas,
mojih vernih, i sačekao sam priliku kad ste svi na okupu. Sutra zorom
već svako će svome domu.

— Izdaja! O kakvoj izdaji govoriš? — drhtavim glasom upita

Gradimir.

Župan na njega baci prezrivi pogled i nastavi:

— Svima je poznato da naši sebri beže. Zašto beže i kuda, to

najbolje znaju vlastelin Gradimir i njegov pastorak Miloš. Oni ih

nagovaraju da beže preko granice u zemlju moga zakletog neprijatelja,

kneza Lazara.

— To je laž! — planu Gradimir. — Za ovakvu optužbu potrebni su

dokazi. Podnesi ih ako možeš.
— Podneću ih! — reče župan i sede.
— Gavrilo... — viknu Toma. — Dovedi ona četiri sebra!
Gaga ustade i povodeći se izađe iz dvorane. Toma mirno nastavi:
— Ne čudite se, časni i plemeniti! Ta četiri čoveka reći će pred

vama ko ih je nagovarao da beže od svoga gospodara. Zar treba više

dokaza?
— Ne treba! — reče Miloš i ustade. — Četiri sebra dokazaće da

smo moj očuh i ja izdajnici. A kako ne bi dokazali, kad im gospodar u

jednoj ruci pokazuje srebrni perper, a u drugoj trostruku kandžiju i preti
da će ih predati u ruke Debelom Mrševiću. Sebar će i svoga oca oterati
na vešala samo da izbegne tamnicu i sprave za mučenje. Ovaj način

našeg gospodara dobra je pouka za sve nevaljalce kako poštenim

ljudima treba oteti imanje!
— Dosta! — viknu župan i tresnu pesnicom o sto. — Ko se usuđuje

da govori! Deran, koga sam udostojio da sedne za moju trpezu! Zar
misliš da će gospodar tvoga gospodara i takve podlosti upotrebljavati da
bi valjano kaznio izdaju? Svinje da čuvaš, robe, a ne da s vitezima sediš

za trpezom!
— Niko od mojih predaka nije bio rob, niti je svinje čuvao! —

doviknu Miloš.
— Čuvaćeš ih ti! — preseče ga župan.
— U tamnicu s njim! Na mučilište! Ubiti nevaljalca! — zavikaše

mnogi.
U dvoranu uđe Gaga gurajući ispred sebe četiri sebra.
— Evo ih! — reče Toma. — Sad ćemo doznati sve... Sebri, priđite

bliže i ne bojte se. Kad su gospodari veseli, treba i sebri da se počaste.

Jeste li dobro jeli u kuhinji?

— Jesmo! — zavikaše sebri. — I fala vam koje ste se vi i nas

siromaha setili! Pili smo i jeli i opet pili i jeli.

— Znate li zašto smo vas doveli ovamo? Sebri se stadoše klibiti i

35

gurkati laktovima.
Između njih se izdvoji najstariji, momčina s ogromnim razgaženim

stopalima, obučen u prljavu prtenu košulju, dugačku do kolena. Sebar je
bio ćosav i s grdnim pegama na licu:

— Mi, evo, veseli smo i orni, za koje opet neka bog čuva našeg
gospodara, koje se on setio nas siromaha! — reče ćosavi sebar
zaklanjajući golemom šakom škrbave zube.

— Ko vas je nagovarao da bežite u zemlju kneza Lazara? — upita

Toma.
— Zar kneza Lazara? — reče sebar i kašljucnu u šaku.

— Da, u njegovu zemlju?

— Po duši, nagovarao nas je onaj onde momak, što ga zovu Miloš
Gradimirov. Drugi ga viču Kobilić, jer je, kažu, najjaču kobilu prošle zime

iz štale za rep izvukao.

— Zar baš on? — upita Toma.
— On, slatka dušo, on lično i njegov očuh, taj tu Gradimir što sedi...

Idite, kaže, u zemlju gde vlada bolja pravda za vas sebre. Bežite, kažu,
od zlikovaca Altomanovića, i kažu...

— Dobro, dobro! — prekide ga Toma. — Reci mi tačno kako su

vam govorili!
— Pa eto, tako! Bežite, veli, od zlikovaca Altomanovića.
— To smo čuli, do đavola! — tresnu župan pesnicom o sto. —

Govori šta su vam drugo rekli!
— Pa to! — odvrati ćosavi sebar premeštajući se s noge na nogu.

— A vi šta kažete? — obrati se Toma ostalim sebrima.

— Mi isto što i Kuzman — viknuše uglas ostala trojica.
Jedan sebar, omalen, čupave glave i sakat u desnu nogu, dodade:

— Duše valja, vlastelin Gradimir i njegov pastorak Miloš nagovarali
su nas. Bežite, kažu, iz zemlje zlikovaca Altomanovića.

— Napolje! — viknu župan.
Sebri jedva dočekaše da se sklone s očiju svojih gospodara.
Gurajući se, izađoše na mala vrata ispod svoda.
Za trpezom zavlada mučna tišina. Najposle župan ustade:
— Čuli smo šta su sebri kazali. Nikakvi dokazi nisu više potrebni.

Miljko, dovedi šest ratnika.
Kratkonogi stotinar smesta ustade i izađe u dvorište. Malo zatim

vrati se sa šest snažnih momaka.

— Vodite ih u tamnicu! — viknu župan. Gradimir i Miloš se

pogledaše. Nijedan od
njih nije imao oružje. Oni bez reči ustadoše i pođoše prema izlazu.

Opkoljeni stražarima, iziđoše u dvorište.
Ponoć se približavala. Sveži povetarac duvao je sa Zlatibora noseći

mirise smole i majčine dušice. Velika kapija na gradu bila je širom

36

otvorena. Konjušari su dogonili konje s noćne ispaše.

Stražari sa sužnjima zastadoše na stepenicama, jer su konji,
tiskajući se, zakrčili prolaz.

Povezani pratioci poklisara i seljaci iz Bosne ležali su na drugom
kraju prostranog dvorišta. Pridižući se i kriveći glave, robovi su prema

svetlosti buktinja gledali dva sužnja na stepenicama i stražare oko njih.

Odjednom iz nekoliko grla odjeknuše povici.

Još poslednji konji nisu ušli u dvorište, a Miloš tresnu pesnicom za

vrat stražara ispred sebe, drugog udari nogom i jurnu prema kapiji,
šmugnu između konja i izgubi se u mraku. Pokolebani stražari za časak
zastadoše, pa onda četvorica pojuriše za beguncem. Na stepenicama iz
podzemnog dela grada pojavi se Debeli Mršević. Tamničar ščepa za
mišicu vlastelina Gradimira i odvuče ga niz stepenice.

Kad župan doznade da je Miloš pobegao, spopade ga bes:

— Pedeset momaka na konje pa za njim! — viknu. — Uhvatite ga ili
ubijte, kuću izdajnika spalite, sluge porobite!... Gavrilo, Miljko, Dobriša i

Pravdoljub, napred! Na konje i za beguncem.
— Uhvatiće ga! — reče mirno Toma.

— Pitanje je! — dobaci Dostana.

— Šta kažeš?
— Mislim da ga neće uhvatiti. Mladić je snažan i hrabar.
— Onda njegovog očuha sutra na točak! — dobaci Tomanija
sevajući očima.
— Tako će biti! — reče župan i sede.
U dvorištu se začuše ljudski glasovi i topot konjskih kopita. Četiri
istaknuta viteza Nikole Altomanovića, na čelu odreda od pedeset ratnika,
izađoše kroz širom otvorenu kapiju i trkom odjezdiše prema ušću Bjelice
u Moravu, gde su kuće vlastelina Gradimira.

Župan opet progovori:
— Ne čudite se, dobri moji. Ovako je pravo i bogu drago. Izdajnici
će biti kažnjeni po zasluzi. Vlastelin Gradimir odavno održava veze s
knezom Lazarom i čeka trenutak da se sa svojim ljudima priključi
njegovoj vojsci ili da nam zabode nož u leđa. Uništićemo izdajničko
gnezdo. A sad da pređemo na drugu stvar: da čujemo šta nam donose

poklisari cara Uroša i kneza Lazara. Damjan ustade:
— Ovlašćenje i pismenu poruku oteo nam je stotinar Gavrilo, po

naređenju ili prećutnom odobrenju gospodara ovoga grada. Uz njegovu

saglasnost naši pratioci su razoružani i zasužnjeni, a mi, poklisari,

dovedeni u stanje prinudnog boravka pod ovim krovom. Car i knez Lazar

šalju poruke na sve strane da se ova zemlja jednom dovede do mirnog i
srećnog stanja, a ovamo, s poklisarima se postupa kao da su robovi. Car
i knez pozivaju sve velikaše Srbije, Zete i Dalmacije da dođu na
sastanak u Kruševac, gde će se na dan Svete Petke, slava joj i hvala,

37

održati skup koji će na velikom većanju rešiti da se popravi teško stanje

koje nas je zadesilo posle Dušanove smrti. Dakle, ovako usmeno, kad
su nam već oteli pismena ovlašćenja, pozivam župana Altomanovića da
svojim prisustvom, na dan Svete Petke, uveliča važnost toga sastanka.

Ujedno molim da nam se vrati oteto oružje i konji i da se naši pratioci

puste na slobodu. Pošto smo poklisarski posao obavili, nameravamo da

u toku sutrašnjeg dana napustimo ovaj grad.

— Da napustite ovaj grad? — žmirnu župan. — Zar vas ne

interesuje moj odgovor?
— Svakako! — odvrati Damjan. — Mislim da ćemo ga sad čuti.
— Čućete ga odmah! — planu župan. — Mogu vam reći da

sumnjam u iskrenost onih koji su vas poslali. Dan Svete Petke nije
daleko, pa nije daleko ni od Kruševca dovde. Poručite svojim
naredbodavcima da potrude svoje gospodstvo i dođu ovamo na
pregovore. Župan Altomanović navikao je da zapoveda, a ne da sluša
tuđa naređenja!...

— U pitanju su car i jedan knez! — dobaci Damjan.

— Car! — nasmeja se župan. — Zar onoga jadnika što danju spava
a noću druguje s buljinama i slepim miševima neko naziva carem!

Grohotan smeh prolomi se za trpezom.
— Bolji i žešći u grob se sahranjuju! — nastavi župan... — A knezu
Lazaru možete poručiti da se približava vreme kad ću ga baciti na
kolena. Od njega ću napraviti seiza da timari konje i magarce po našim
štalama... Ovoga trenutka vaše poklisarstvo je završeno. Dobićete svoje
oružje i konje. Možete ići, osim ako Lazar Musić ne želi da se ogleda na

megdanu s našim stotinarem Miljkom.

— A naši pratioci? — upita Damjan.
— Oni će ostati ovde sve dok knez Lazar ne vrati naše sebre koje

drži u svojoj zemlji...

— Dakle, tako se u tvojoj zemlji postupa s poklisarima! — ustade
Lazar Musić. — Zar misliš da se ne zna zbog čega vitezi župana
Altomanovića hvataju ratnike po Srbiji i Bosni? Svi plemeniti ljudi s
gnušanjem izgovaraju ime Altomanovića!

— Šta? Ko s gnušanjem, sebarski grmalju s planine Rudnika! —

planu Toma.

— Hvatate srpske seljake pa ih prodajete trgovcima robova! —
viknu Musić.

— To je laž! — planu župan.
— Srpski sebri okovani veslaju na španskim i mletačkim galijama!

— nastavi Lazar.
Nikola Altomanović, bled i razbarušene kose, skoči. Ali ne hoteći da

pred zvanicama pokaže svoj bes, uzdržavajući se, reče:

— Oni koji su vas poslali ovamo za poklisare ne biraju sredstva da

38

bi što više ocrnili ime moga roda i moje. Nikad Altomanovići nisu prodali
nijednog roba van granica naše zemlje. Ali kad su u pitanju moja čast i
ime, onda svako smatra za dužnost da se na nas baci blatom!

Jedan sluga utrča u dvoranu i uzviknu:
— Glasnici Preljuba Danojlića!
Župan za trenutak pogleda po ozbiljnim licima za trpezom, pa se
obrati poklisarima:
— S vama je naš razgovor završen... Neka uđu glasnici.
Premoreni i prašnjavi glasnici Preljuba Danojlića uđoše u dvoranu.
Ne čekajući pitanje, jedan progovori:
— Naš starešina Preljub Danojlić sa hiljadu i pet stotina konjanika
nalazi se na dan hoda od Užica.
— Zbog čega se vraćate? — upita župan.
— Od kralja Vukašina ne preti nam više opasnost. Doznali smo da
naš neprijatelj ima druge namere. On sprema pohod, ali ne na nas.
— Je li to sigurno? — upita Toma.
— Potpuno. Proverili smo. Nekoliko njegovih ratnika prebeglo je
nama.
— Vrlo dobro! — reče Toma, napuni dva pehara i pruži ih
glasnicima.
— Za dobre vesti — reče — ispijte, pa onda u kuhinju među
poslugu da vam dadu da jedete.
— Tako, braćo! — veselo reče župan. — Velika briga skinuta nam
je s vrata. Vukašin, sin Mrnjavin, ide na drugu stranu. Neka bi ga gospod
odveo u propast!
Jedan stari vitez, koji je za vreme gozbe malo govorio a više jeo i
pio, ustade, pa sučući brkove otpoče:
— Kako god okrenete, sve se nekako namešta u našu korist! Neka
je bogu slava i hvala i neka podrži ovako... Kad je Vukašin postao
bezopasan, sad možemo svu svoju vojnu silu da krenemo na grad
Kruševac.
— Tako je! — kao iz jednog grla zavikaše vitezi i vlastela.
Stari vitez nastavi:

— Došlo je vreme da uhvatimo kneza Lazara, da ga na konopcu
dovedemo u Užice i da ga poklonimo Debelom Mrševiću...

Smeh se zaori u dvorani.
Damjan Oliverović i Lazar Musić se pogledaše. Kad su pošli
Altomanovićima kao poklisari, bili su spremni na sve. Ali ovakvu podlost
nisu mogli ni zamisliti. Musić baci letimičan pogled na pevača Vizantinca,
koji je stajao kraj vrata ispod svoda, i mahnu mu lagano glavom. Pevač
se blago nakloni.
Stari vitez produži:
— Kad je već takvo stanje, braćo moja, mislim da nema smisla

39

pustiti poklisare da odu.
— Čekaj! — viknu župan. — Još nismo odlučili da li da otpočnemo

rat s knezom Lazarom! — Razmislivši malo, župan dodade:
— U svakom slučaju dobro je poklisare zadržati... Oni će ostati u

našem gradu kao taoci.
— Tako je! — zavikaše vitezi i vlastela. — U tamnicu s njima!
— Zadržaćemo i Ognjena Kosančića — reče župan — jer naša

odluka mora ostati u tajnosti. A docnije, starog viteza pustićemo na
slobodu, primiti od njega otkup za sina i obojicu ispratiti. Ali, zasad, živa
duša ne sme napustiti grad.

Za trpezom je bilo nekoliko mlađih vitezova, pristalica Altomanovića.
U toku gozbe oni se nisu isticali. Više puta Toma je na njih bacao
ispitivačke poglede, ali sad primeti negodovanje.

— Izgleda da za ovom trpezom nisu svi saglasni! — reče.
Mladi vitezi izdržaše njegov pogled i ne rekoše ništa.
Međutim, u dvorani se zaoriše novi poklici.
— Poklisare u tamnicu! Vlastelina Ognjena u tamnicu! Predajte ih
Debelom Mrševiću! Hvatajte ih.
Damjan, Lazar i Ognjen nisu ni pokušavali da se brane. Vlastela,
vitezi i sluge, kao da se utrkuju ko će bolje ugoditi gospodarima,
dočepaše svu trojicu i izvedoše ih na glavna vrata.
Uskoro se sva tri viteza nađoše u tamnici. Prema buktinji koju je
pijani i dremljivi pomoćnik tamničarev Dobra držao, Ognjen Kosančić u
jednom uglu vide svoga sina Ivana. Otac i sin padoše jedan drugom u
zagrljaj... Tamnička vrata se zatvoriše. Debeli Mršević stavi gredu
prevornicu i ode uz stepenice da po treći put za tu noć večera u kuhinji.
Njegov pomoćnik Dobra, klateći se na nogama, odgega prema ćumezu i
pade na postelju.

40

Glava četvrta

Stefan Musić i Krajimir Oliverović išli su uzvodno dolinom Južne

Morave. Ne goneći konje prebrzo, zanoćiše na padini planine Jastrepca,
pa sutra zorom nastaviše put. Obišavši grad Niš, mladi vitezi okretoše
rekom Toplicom i po podne stigoše pred grad Prokuplje. Njihov trubač
Jerotije oglasi se znakom koji je ukazivao da se carski poklisari
približavaju. Sa gradskog zida odazva se isti znak i uskoro poklisari
prođoše kroz širom otvorenu veliku kapiju.

Grad je podignut na stenovitoj osnovi kraj reke Toplice. Nekoliko
stotina godina ranije tu je bila jaka vizantijska tvrđava. Pored nje je vodio
dubrovački put prema Prištini, Skoplju i dalje na jug do grada Sereza. Na
staru tvrđavu dograđen je novi grad okružen zidom. Tri tornja okrenuta
su prema jugu, a prema severu jedna branič-kula. U srednjem,
prostranom, delu grada dižu se još dve kule. Prema reci Toplici,
podignuta na jednoj strmoj steni, stoji kula visoka četrnaest metara. Grad
je podigao vitez Jug-Bogdan. Po njemu su građevina i ceo kraj dobili ime
Bogdanovac.

U gradu se nalazio stotinar Tešan sa tri stotine strelaca, mladih i
naočitih ljudi, obučenih u žute grudnjake od prtena platna. Ostali ratnici i
njihove porodice stanovali su u velikom naselju duž reke Toplice.

Zapovednik strelaca svesrdno dočeka poklisare. Vitezi posedaše za
sto ispod jednog venjaka, a njihovi pratioci uđoše u odaje za oružnike i
poslugu.

— Naš gospodar Jug-Bogdan — reče Tešan — otišao je u Novi
Pazar da krsti sina Stefana Relje.

— U dobri čas i sa srećom! — odvrati Stefan Musić. — Nećemo se
dugo zadržavati u vašem gradu. Svratili smo da malo predahnemo i da
odmorimo konje od duga puta.

Posle obilata ručka vitezi uz pehare otpočeše razgovor.
— Idemo kao poklisari cara Uroša i kneza Lazara — otpoče Musić.
— Najpre ćemo posetiti kralja Vukašina. Da li znaš gde se taj vitez
nalazi?
— O tome će vas bolje izvestiti gospođa Mara, žena Vuka
Brankovića. Ona je sad u Prištini — odvrati Tešan, pa dodade:
— Nego, svuda se uveliko govori da kralj sprema nekakav pohod.
Juče smo doznali da je s vojskom krenuo dolinom Vardara.

41

— Odakle je pošao?

— Iz Skoplja.

Stefan i Krajimir se pogledaše.
— Moramo za njim! — reče Musić.
— Za njim! — dodade Oliverović i ustade. Oprostivši se s Tešanom

i njegovim strelcima.
poklisari napustiše Prokuplje i udariše prečicom prema reci

Jablanici. Idući vrletnim putevima i probijajući se kroz šipražje kozjim
stazama, trećeg dana stigoše pod planinu Radan. Odmorivši ratnike i
konje, dva mlada viteza odlučiše da obiđu Prištinu, jer vest da je kralj

Vukašin napustio Skoplje i krenuo na jug gonila ih je da ga što pre stignu
i otkriju njegove namere. Musić i Oliverović dobro su znali da je posle
Dušanove smrti među srpskim velikašima nastalo nepoverenje i da su

ovi brižljivo skrivali svoje namere i planove. Kralj Vukašin i njegov brat
despot Jovan Uglješa, pored Nikole Altomanovića, prednjačili su u tome.

Jezdeći na čelu svojih šezdeset pratilaca, mladi vitezi se četvrtog

dana primakoše Vranjskom polju. Da ne bi gubili vreme, poklisari
odlučiše da ne ulaze u grad. Oni na jednom proplanku postave bivak

nakratko. Stefan odmah posla deset ljudi da u gradu obnove potkov
konjima koji su uz put obosili, da nabave hrane za ljudstvo i bar četiri

caka ovsa za konje.

Proplanak je bio okružen lipovom šumom. Oko stabala su mladi

izdanci stvorili skoro neprohodan šibljak. Mladi vitezi, naviknuti na

opreznost, mada su išli kroz svoju zemlju, postaviše isturene straže. Dok
su ostali ratnici rasedlavali konje, izdaleka se začuše povici ljudi,
dozivanje i lavež pasa. Uskoro dva stražara dotrčaše:

— Dole u naselju je lom! — reče jedan.

— Prema šumi beži gomila ljudi. Drugi ih gone. — Svi na konje i

oružje u šake! — viknu Krajimir.
Ratnici nanovo pritegoše kolane, dočepaše mačeve i, spremni za

borbu, stadoše očekivati begunce i napadače. Uskoro se u šumi začuše
ljudski glasovi. Iz šibljaka počeše istrčavati zadihani i prestrašeni sebri.

Kad ispred sebe ugledaše konje i ratnike, za trenutak zastadoše. Ali
poznavši po odelu i opremi carske viteze, potrčaše prema bivaku vičući:

— Neka gospod čuva cara! Pomilujte, časni! Gole živote

spasavamo!

— Šta je? Ko vas goni? — upita Stefan.

— Prokleti Stojša!
— Stojša? — reče Krajimir i seti se da je to ime nekoliko puta čuo

dok je bio u Skoplju.
— To je vođa razbojničke družine! — dodade.

— Sin sotonin! Sve nam je upropastio! Naselje spalio, žene i decu

rasterao! Nas hvata i vezuje... Njegova gomila razbojnika ide za nama...

42

Spasite nas!

— Gde su? — viknu Stefan i baci se na konja. Krajimir i pratioci
povedoše se za njim. Začas

svi su bili spremni za borbu.
Prestrašeni sebri okretali su se desno i levo gledajući na koju će
stranu pobeći. Mali broj carskih ratnika nije im ulivao poverenje.

— Tu su! Tek što nisu stigli! Bežite, ljudi! — vikali su sebri.
U šumi se začuše povici i kršenje granja. Na proplanak izbiše

konjanici. Bilo ih je preko sedamdeset.

— Ljudi, spasavajte se! — doviknu jedan grlati sebar i šmugnu u

šipražje. Ostali jurnuše za njim.
— Ko ste? — viknu Musić i potrže mač.

— Predajte se! Ja sam Stojša! — viknu jedna brkata ljudina sa

prtenom košuljom razdrljenom na grudima. Razbojnik je u desnoj ruci

vitlao sabljom, a u levoj poveliki topuz.
— U zao čas ste naišli! — odvrati Stefan Musić i obode konja. Za

njim potekoše pratioci.
Iznenađeni razbojnici zbiše se u gomilu. Ime njihovog vođe

izgovarano je šapatom među sebrima i vlastelom širom Južne Srbije.

Navikli na prepade i zasede, s manjim odredima koji su ih gonili lako su

izlazili na kraj, a ispred velikih potera izmicali su blagovremeno, jer nije

bilo naselja ili grada u kome Stojša nije imao jatake.

Razbojnici za trenutak zastadoše. Ali kad videše da protivnika ima

upola manje nego njih, potrgoše oružje i žestoko navališe.

U prvom sukobu s obe strane padoše po nekoliko boraca. I kao što
biva kad se dva mala odreda sukobe, odmah nastadoše pojedinačne
borbe. Stefan Musić u naletu jednom protivniku mačem prereza grlo,
drugom probode pazuh, trećeg tresnu pljoštimice mačem po temenu i

obori ga s konja. Pratioci poklisara, sve birani borci, tukli su se smišljeno
zadajući brze i sigurne udarce. Osim toga, svi su bili u pancirima i s

kacigama.
Padajući pod udarcima mačeva i topuza, razbojnici, već proređeni,

pokolebaše se.
Mač Krajimira Oliverovića kao munja je bleskao ispred očiju

zapanjenih razbojnika. Pokreti njegovog mača, naoko bezopasni, boli su
i parali protivničke grudi, ruke i lica.

Stefan Musić je slušao priče o veštini borenja svoga druga. Ali kad
ga vide na delu, zaprepasti se od čuda. Krajimir nijednog razbojnika nije
ubio. Njegov mač ih je samo seckao, krvavio i izbijao im sablje iz ruku.
Četvoricu je oborio s konja i napao na petog.

Musić se osmehnu kad se seti kako mu je jedan ratnik iz careve
svite govorio: »Krajimirov mač pogodi dugme na grudima najveštijeg

borca.«

43

Oborivši i petog protivnika, Krajimir viknu:

— Stojša, napred!
Vođa razbojnika, oborivši tri pratioca, napusti četvrtog s kojim se

borio i žestoko napade Krajimira.
— Tako, sokole! — dobaci mu mladi vitez poturajući mač pod

sablju. Neko vreme carski poklisar samo se branio odbijajući udarce i
izbegavajući protivnikov topuz. Krajimir je vešto gonio konja oko
razbojnika, prisiljavao ga da se okreće u mestu i da se brani od retkih

udaraca koji su ga skoro uvek boli ili zasecali. Najposle Stojšu spopade
bes i poče da pravi greške. U jednom trenutku pogled mu pade na
sablju. Iskolačenih očiju od čuda, razbojnik vide na oštrici četiri zareza
duboka za palac. Krajimirov mač kao guja nagrizao je gvožđe i dršku od

topuza. Okrznut po obrazu i desnoj mišici i uboden u levo rame, Stojša
uvide da nije dorastao svome protivniku. Zbog toga odluči da hitne topuz

i jednim udarcem završi borbu.

— Sotona je u tebe ušao! — viknu razbojnik i izmahnu topuzom.

Krajimir se povi po konju i munjevitim bodom domaši protivnikov

pazuh. Stojša klonu na sedlu, ispusti sablju i topuz i svali se s konja.

— Pogibe Stojša! — dreknu jedan razbojnik i naže u bekstvo. Ostali
okretoše konje i pojuriše za njim. Stefan Musić i pratioci pognaše ih po
šiblju i isteraše na poljanu. Gađani strelama izdaleka, sustizani i tučeni
topuzima i mačevima, skoro svi razbojnici popadaše s konja.

I tako je slučajno uništena cela jedna razbojnička družina. Mrtvi i
ranjeni ležali su na proplanku, u česti i po prostranom polju. Bekstvom

se spaslo svega nekoliko razbojnika. Od pratilaca poklisara poginulo je
četrnaest, a osam lakše ili teže ranjeno.

Za Stojšu su se čuda pričala među sebrima i vlastelom. O njegovoj
drskosti i smelim napadima i pesme su počele da kruže po Srbiji. Stojša
je noću i usred dana napadao naselja; žene, decu i starce je ubijao, a
mlađe ljude i devojke hvatao, bacao u okove i prodavao ih trgovcima
robova koji su iz Mletačke Republike, Vizantije i Male Azije stizali

brodovima do Kotorske luke.
Međutim, iz šume se pojaviše sebri begunci. Jedni stadoše skupljati

ranjene carske ratnike; drugi navališe da prevrću leševe razbojnika i da s
njih skidaju odelo; treći, poklavši ranjene pljačkaše, pojuriše da hvataju

konje koji su se razbežali po šumi i polju.
Razjareni sebri potrgoše noževe da iseku Stojšu, ali se ispreči

Krajimir.
— Odbijte, sebri! — reče. — Glavni razbojnik mora biti stavljen na

muke da oda jatake, pa tek onda da se preda dželatu.
Sebri se gunđajući povukoše i nastaviše da pljačkaju leševe.

Iz grada se približavala grupa konjanika. Napred je jezdio vlastelin,
omalen, skoro kržljav, s prosedim brkovima i čupavim zaliscima.

44

Neugledan, ali borbena izgleda i kočoperan, vlastelin se zvao Mrgud.

Kad stiže do poklisara, zapovednik grada Vranja ostade na konju, da se

ne bi videlo koliko je mali rastom. On skide kacigu i pokloni se Krajimiru i

Stefanu.
Kome dugujemo zahvalnost što je najopasnija razbojnička družina

uništena? — reče.

— Mi smo poklisari cara Uroša i kneza Lazara — odgovori Stefan.

Zapovednik grada zaokruži desno uho šakom i malo nakrivi glavu:
— Želim da čujem vaša časna imena?
— Ja sam Stefan Musić, a ovo je Krajimir Oliverović.
— Nikad za vas nisam čuo! — odvrati Mrgud. — Ali današnji podvig
dići će vašu slavu do neba. Volim što sam vas video! Milije mi je da vas
pohvalim nego da mi neko pokloni zlatnik Mletačke Republike!

— Mala cena! — nasmeši se Krajimir.
— Mala, ali zlatna! — odvrati starčić. — Bog neka čuva vas i vaše
duše! Od velike bede oslobodili ste naš kraj. Zbog toga bićete moji gosti

mesec dana.
— Ni pomena! — mahnu Musić rukom. — Odmah nastavljamo put.

Okrenuvši se na sedlu, Mrgud se obrati svojim pratiocima:

— Kape dole! Pozdravite carske poklisare. Oni su vam dali primer

kako se treba valjano boriti.

— Živeli... Živeli — zaori se iz stotine grla.

— A ti? — obrati se Mrgud Stojši. — Pologe da kradeš, a ne da se
biješ s carskim vitezima... Odvešćemo ga u grad i obesiti na trgu, svetu

na vidiku.

Stefan i Krajimir nisu se protivili tome. Ali sebri. koji su izdalje pratili
svaku reč, žustro se umešaše. Između njih se izdvoji jedan momak
širokih pleća. On nabi kapu do očiju i stupi nekoliko koraka napred:

— Stojšu ćemo ovde obesiti! — reče pretećim glasom.
— Zašto? — upita Musić.
— Obesićemo ga ovde! — ponovi sebar. a iz očiju mu blesnu

mržnja.

— Smrt Stojši! — uglas viknuše sebri.

Zapovednik grada stade se vrteti na sedlu i uzdisati, kao da se

uzdržava da u ljutini ne bi prenaglio. Najposle mrdnu brkom, natušti
obrve i zakoluta očima. Desna ruka pade mu na dršku od topuza:

— U pamet se, ljudi! — reče. — Gde je bilo, ako je ikad bilo, da se

sebri mešaju u viteške razgovore!

— Naše je pravo! Mi smo stradali!
— Hm! — učini Mrgud. — Tek ćete stradati ako vas zaokupim ovim

topuzom!
Sebri se povukoše gunđajući.

Stojša je stajao po strani. Dva ratnika iz grada držala su krajeve

45

konopaca kojima je bio vezan. Razbarušene kose i brade, izranjavljen i
krvav, Stojša nije bio ni nalik na vođu razbojničke družine koja je

sebrima i vlasteli uterivala strah u kosti.

Mladi vitezi poklisari odbiše gostoljubive pozive zapovednika grada i

stadoše se pripremati da nastave put. Pet lakše ranjenih i pratilaca
priključilo se povorci. Ostalu trojicu uzeše na ruke sebri i poneše prema

gradu.
Međutim, vratili su se i ratnici koji su otišli io hranu i doveli konje s

novim potkovom.

Uskoro poklisari mahnuše Mrgudu i njegovim pratiocima i nastaviše

put.
Dohvativši se Južne Morave, mladi vitezi išli su uzvodno ne štedeći

konje. Rešeni da što pre stignu kralja Vukašina i njegovu vojsku,
skraćivali su odmore na bivacima, i povećavali odstojanja. Obišavši
Kačaničku klisuru, gde je oduvek bilo razbojničkih družina, poklisari

udariše na Preševo. Zamenivši u gradu više od polovine islabelih konja,
nastaviše put i četvrtog dana stigoše u Skoplje.

Još mnogo pre makedonskog kralja Filipa Drugog tu oblast je držalo
moćno ilirsko pleme Dardanci. Hrabri i lukavi ilirski ratnici umeli su da
očuvaju svoju plodnu zemlju, dobra lovišta i grad koji su podigli na obali
reke Vardara. Tribali, Peonjani, Argivci,14 pa docnije i Makedonci, uzalud

su hrpimice napadali na Dardance. Njihove vojske su se razbijale o
čvrstu odbranu Ilira. Tek Parmenionu, generalu kralja Filipa, pošlo je za
rukom da slomi otpor Dardanaca i da ih potčini makedonskoj vlasti.

Docnije je grad postao središte rimske provincije Dardanije. U blizini sela
Zlokućana ostale su puste ruševine staroga Skoplja. Taj grad je godine

518. zemljotres do temelja srušio.

Vizantijski car Justinijan podigao je na levoj obali Vardara novi grad,

dao mu carsku važnost i ime Justinijana Prima. Po nalogu cara

Vizantinca, podignut je oko grada odbrambeni bedem sa zidom, a u

gradu vodovod u koji je doticala voda sa planine Skopske Crne gore.

Sto godina su Sloveni jurišali, napadali i opsedali Skoplje, dok ga u
sedmom veku nisu osvojili, najpre opljačkali, pa se onda nastanili u

njemu.

U devetom veku grad ponovo uzimaju Vizantinci, a u doba
Nemanjića pripao je Srbima. Za vlade kralja Milutina Skoplje je
proglašeno prestonicom. Četiri manastira u gradu i okolini podigao je,

bogato opremio i snabdeo privilegijama kralj Milutin. Tada je Skošve
postalo glavno trgovačko mesto na Balkanskom poluostrvu. Tu je kralj
Stefan Dečanski podigao svoj dvor; a u doba cara Dušana grad je
dostigao najveći uspon. U njemu se Dušan krunisao za prvog srpskog
cara, na Uskrs 1346. godine. Tako je Skoplje postalo »sveti carstvujući

grad«. Tu je car ustanovio »prvu prestolnu mitropoliju svete

46

Trojeručice«. U bogatom gradu kovao se srpski novac, pa je tu i

Dušanov zakonik izdat.
Dušan je moćnu carevinu, slavno ime, dobru vojsku i prestonicu

Skoplje ostavio svome sinu i nasledniku Urošu. Međutim, te godine

(1371) maja meseca mladi car predao je na upravu grad i okolinu kralju

Vukašinu.
Stefan Musić i Krajimir Oliverović imali su nameru da se u gradu

obaveste o kralju Vukašinu, da odmore konje i da istog dana nastave

put.
Zapovednik konjice i pešadije, carski namesnik Dimitrije Vojinović,

svesrdno primi poklisare i uvede ih u dvor, gde se četiri meseca ranije

smestio kralj Vukašin.
Vojinović je bio snažan vitez, crnomanjast, oštra i pronicljiva oka.

Iako je bio još mlad, na njegovom čelu i oko očiju videlo se nekoliko

utisnutih bora. Stefan i Krajimir rekoše mu pravi razlog svoga

puta.

— Idete kao uhode? — nasmeši se vitez. — Mislim da nemate
potrebe da nastavite put. Ja ću vam reći sve.

Vojinović zastade i pognu glavu za trenutak. Dva mladića primetiše
na njegovom licu tugu, oko usta grč, a u očima suze.

— Bojim se da su svi naši napori uzaludni — otpoče vitez. — Car
Dušan je umro. Ostavio je za sobom sina i naslednika koji ni po čemu
nije sličan ocu. Car Uroš nije vladar. On je božji čovek. Pre četiri meseca
učinio je grešku koja će ga stati i carstva i života. U nevolji koja je

spopala našu zemlju izabrao je najpodmuklijeg velikaša, kralja Vukašina,

i predao mu svoju prestonicu, a time i celu vlast u zemlji. A sad šalje vas
da uhodite čoveka kome je poklonio sve! Čemu to? Ako na svome
pohodu otkrijete kraljeve namere — ako čak utvrdite da sprema ubistvo
caru — zar mislite da će nevaljalac iskusiti kaznu? Uroš će ga neko
vreme gledati sažaljivim pogledom, a onda će ga posavetovati da
jednoniči četrdeset dana kako bi iz svog srca izagnao satanu.

— Kad se satana u nečije srce usadi, nema izgleda da će ikada
izaći... Kad su Krajimir i Damjan uhvatili čoveka koga je Vukašin poslao
da ubije cara, desio se slučaj kakav ova zemlja ne pamti. Uroš je plakao
nad mrtvim ubicom... Velikaši po dvorovima prave šale na njegov račun,
grohotom se smeju na gozbama i bezočno naglašavaju da je došlo
vreme da može da čini šta ko hoće. Sad su sigurni da ih niko neće
goniti, makar i najveća nedela činili... Razbojničke družine niču na sve
strane, a oni koji su dužni da ih gone prave planove kako će jedan

drugog uništiti. Zakoni u ovoj zemlji prestali su da važe. Naša zemlja
postala je rabatna. Nju će najmanji potres sravniti sa zemljom. Taj se
potres približava. Biće sudbonosan po naš narod.

— Kako? Odakle? — upita Stefan.

47

— Iz Azije. Zasad ide sporo kao da hvata zamah, a kad se zahukti,

teško svetu!
Vitez Vojinović ustade i iz jednog ormana izvadi svežanj papirusa.
— Ovo su tačni podaci o narodu koji će uskoro udariti na nas. —

reče. — Dobio sam ih od pouzdanog čoveka iz Carigrada... Čitaj,
Oliveroviću...

Mladi vitez otpoče da čita:
»Ispred navale Mongola Džingis-Kana Temudžina jednoj hordi pođe
za rukom da srećno umakne i izbegne propast. Ratnici te horde, krijući
se po močvarama oko Kaspijskog jezera, zavaravši trag divljim
osvajačima, udariše na istok i naseliše zemlju Armeniju. Vođa horde
Sulejman ostavi za sobom sina kome dade ime Ertogrul. Mladić, dobivši

vlast, umnoži svoju vojsku iz susednih divljih plemena, krete na zapad i

zauze mnoge gradove po Maloj Aziji. Ertogrulov sin Osman osvoji grad
Brusu i učini je svojom prestonicom. Taj vladar prihvati islamsku veru i

stade klanjati svome bogu Alahu. Njegovi ratnici nazvaše se decom
Alahovom. Pod okriljem polumeseca osmanlijski ratnici počinju da
napadaju Vizantijsko carstvo. U jednom mahu pređoše Helespont i
zauzeše Galipolj, prvu tačku na Balkanskom poluostrvu. Zaslugu za ovo

stekao je Osmanov sin Orkan, na koga gospod posla kugu. Nasledi ga

sin Murat, koji posla svoju vojsku u Trakiju. Njegovi emiri Evrenos-bej i
Lala-Šahin, zauzeše gradove Drenopolj15 i Plovdiv... »Sultan Murat s

glavnom vojskom boravi u gradu Brusi...«
Krajimir prekide čitanje:
— Kako izgledaju ti ratnici? — reče.
— Uskoro ćeš ih videti i upoznati! — nasmeši se Vojinović. —

Pročitaj izveštaj do kraja...
Oliverović nastavi:

»Turski ratnici imaju jednog boga na nebu i cara na zemlji.
Muhamed im je prorok i veza između Alaha i cara. Za to trojstvo oni žive,
bore se i umiru. U miru i ratu su složni, u borbi hrabri, u pohodu ćutljivi,

na bivacima smerni — pet puta dnevno klanjaju Alahu. Za vreme molitve
cela vojska je na kolenima. Čini se da ovi ratnici ne znaju za bekstvo.

Oni se bore do pobede ili smrti...«;
— Tako izgleda vojska koja je iz Azije zakoračila na evropsko tlo —

reče Vojinović.

— Varvari iz Azije ne mogu odoleti našim vitezima — dobaci Stefan
Musić.

— To ćemo uskoro doznati — odvrati zapovednik Skoplja. — Kralj
Vukašin je sa četrdeset hiljada ratnika otišao da s njima oproba sreću.

Mladi vitezi se prenuše:

— Zato je, dakle, spremao vojsku! — uzviknu Stefan. — U pravu su

oni koji su tvrdili da ide na Turke.

48

— Sad je jasno! — dodade Krajimir. — Zemlja Despota Uglješe,
kraljevog brata, ugrožena je.

— Tako je! — složi se Vojinović. — Vukašin ide u pomoć svome
bratu. Njihove dve vojske napašće Turke i oteti im Plovdiv i Drenopolj, ili
se utvrditi u Serezu i Drami i čekati da Turci njih napadnu.

Tri viteza zaćutaše. U dvorani je nastao sumrak. Sluge uneše
zapaljene buktinje i stadoše ih zadevati u halke po zidovima.

Spolja se čuo žagor, kloparanje kola i topot konjskih kopita. Ratnici
Dimitrija Vojinovića vraćali su se u grad s prostranog skopskog polja,
gde su svakodnevno vršili vojne vežbe. Gradska vlastela na kolima i
vitezi na konjima pojedinačno i u grupama odlazili su jedni drugima u
uobičajene večernje posete. Iza njih je ostajala beličasta prašina, lebdela
u vazduhu i padala po krovovima ili se mešala s dimom koji je izbijao iz
badža na krčmama. Sebri iz okolnih naselja, tapkajući bosim nogama po
prašnjavim ulicama, žurili su da izađu iz grada pre zatvaranja velikih
kapija. Oni su svakodnevno dolazili u grad da obiđu svoje sinove, koji su
kao paževi služili kod vlastele, da svršavaju poslove svojih vlastelina i da
čuju novosti.

U manastiru Svete Trojeručice jeknuše zvona, najpre ona najmanja
s reskim zvukom, pa srednja i najveća, čiji se glasovi čuju na milje
daleko. Zvonici ostalih manastira zabrujaše kao da se takmiče. Nad
gradom su zvuci treperili, mešali se i stapali u jedan, opšti, gromoglasni
krik.

Iz uzanih i krivudavih ulica, iz gradskih kutova i senovitih tremova
sumrak je krenuo u tajanstveni pohod. Na zapadu poslednja svetla traka
iščeze. Zvonici jedan za drugim zamukoše. Na zidovima pisnuše trube.
Četiri velike kapije na gradu skoro u isti mah se zatvoriše.

49

Glava peta

Sutradan je zapovednik Skoplja govorio mladim vitezima:

— Odustanite od puta! Vaše poklisarstvo nema svrhe. Kralju
Vukašinu sad nije do toga da sluša poruke cara Uroša. Bićete mu nemili,
a može vas proglasiti za uhode i predati dželatu.

— Ipak ćemo ići! — reče Musić i pogleda druga.
— Razume se! — prihvati Oliverović. Vojinović sleže ramenima:
— Sa svojih četrdeset pratilaca ni do Strumice nećete stići — reče.
— Uništiće vas razbojnici. Ima ih sve više u našoj zemlji; a u Bugarskoj
se krve između sebe pristalice dva kralja, rođene braće, Jovana
Šišmana, trnavskog, i Jovana Stracimira, vidinskog. Ako upadnete u
njihove zasede. svršeno je s vašim poklisarstvom!
— Zahvaljujemo ti, viteže — reče Musić. — Tvoje brige i dobre
namere potiču iz iskrenog srca i plemenite duše. Ali iako smo mladi
ratnici, umemo da poštujemo zapovesti svoga cara. Zbog toga, ići ćemo
kuda nam je naređeno.
— Onda, neka vam je bog na pomoći. Daću vam još šezdeset
ratnika strelaca. Oni će vam dobro poslužiti na putu ako vam se ispreči
koja razbojnička družina... Izabraću ljude slične vama.
— Slične? Po čemu? — upita Krajimir.
— Po tvrdoglavosti! — nasmeja se vitez. — Nego, šta će biti ako,
tražeći Vukašina, upadnete u Turke? Plovdiv i Drenopolj su u njihovim
rukama.
— U takvim slučajevima dobri vodiči mnogo vrede! — odgovori
Stefan.
Mladi vitezi u carskim stajama zameniše iznurene konje zdravim i
jakim i, dobivši pojačanje od šezdeset strelaca, nastaviše put.
Idući nizvodno levom obalom Vardara, ratnici se dohvatiše reke
Pčinje, pa preko Ovčeg polja izbiše na Bregalnicu. Na padinama planine
Rujna, nedaleko od Velbužda, pogna ih gomila od nekoliko stotina
razbojnika. Ali zahvaljujući dobrim vodičima i brzim konjima, poklisari
izbegoše sukob.
Šestog dana naiđoše na tragove kuda je prošla vojska kralja
Vukašina. Na desnoj obali reke Strume trava je bila sabijena u zemlju.
Konjska kopita i točkovi od kola napravili su put širok oko sedamdeset
koraka. Na napuštenim bivacima ratnici su nailazili na pogašena vatrišta,

50