Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

— Veliki, slavni i nepobedivi ljubimac sultana Amurata neka ga Alah
štiti kao i dosad što ja, emir Balaban naređuje vam da smesta otvorite
gradske kapije, da izađete napolje, da položite oružje i da mu se na

milost predate!
— Pitaj ga da li želi još štogod? — reče Andrija.
— Ništa više! Čekam odgovor i to smesta! — odvrati Turčin.
— I dobićeš ga! — škrgutnu zubima zapovednik grada. — Dovedite

zarobljene turske ratnike.

Brzo i spretno branioci grada obesiše dvadeset osam zarobljenih
Turaka. Njihova tela ostadoše viseći niza zid, a zapanjeni poklisari
stadoše vikati i mlatarati rukama. Najposle okretoše konje i pođoše

prema svome taboru.

— Ovo je naš odgovor velikom emiru Balabanu! — viknu jedan

ratnik.
— Sad treba očekivati napad! — reče Miloš Obilić. — Spremite se.
Pripreme za odbranu već su bile učinjene. Gomile mačeva, sekira i

kopalja stajale su nadomak ratnicima. Na zidovima je svako dobio svoje
mesto. Pošto se očekivao i noćni napad, zapovednik grada naredio je da
se niza zid na dugačkim lancima spuste gvozdene korpe s buktinjama,

ali tako da osvetljavaju prilaze gradu, dok su branioci ostajali u

polumraku.
Na navalu turskih ratnika nije se dugo čekalo. Odmah je otpočeo

juriš na grad.
— Idu bez opsadnih mašina! — reče Miloš Obilić.
— Neće da gube vreme — odvrati Andrija. — Žuri im se da osvoje

grad. Pogledajte... Gone ispred sebe robove i kamile!
— Robovi nose džačiće s peskom ili zemljom. Hoće da zaspu rov

oko grada — dodade Milan Toplica.

Zapovednik grada obrati se strelcima:
— Čujte, ratnici... Nišanite preko robova. Pogađajte kamile i

obarajte konje ispod konjanika!
Sedamdeset strelaca Mitra Dangube ćuteći primiše zapovest. Njih

je nenadmašni sebar drukčije učio.
»Oklopljene konjanike gađaj u lice«, govorio je. »Ako svaka treća

pogodi, pobeda je na tvojoj strani.«
U toku dana, po naređenju Ivana Kosančića, konjima je dat

dvostruki obrok ječma.

Vitezi su spremali ispad iz grada.
Četiri stotine konja, tvrdo osedlanih i zauzdanih, izvedeno je iz staja
i podruma. Uz njih su stajali oklopljeni ratnici, spremni svakog časa da
se bace u sedla. Miloš Obilić i Ivan Kosančić nameravali su da u
zgodnom trenutku izađu iz grada i učine juriš na Turke.
U turskoj ordiji zatutnja veliki koš. Njemu se sa četiri strane

251

odazvaše trube. Iz hiljade grla prolomi se vika. Juriš na grad Koprijan
otpoče.

Kneževi strelci bili su raspoređeni duž gradskog zida. Iza svakog je

stajao po jedan ratnik sa rezervnim zapetim samostrelom. Zapovednik

grada, svestan da ima mali broj strelaca, preduzeo je ovu meru da bi
gađanje išlo brže i sa manje zamora.

Turski ratnici gonili su ispred sebe robove, koji su nosili džačiće
napunjene zemljom i snopove pruća da ih bace u rov oko grada, i kamile
zaplašene vrevom i pucanjem bičeva. Strelci sa zidova, gađajući preko
robova, zasuše strelama kamile i njihove goniče. Ranjene životinje
udariše u stranu obarajući pešake i u pomamnom bekstvu naleteše na

konjicu.
Ali turski strelci brzo ispuniše praznine iza robova. Zatežući

dugačke lukove, odmah stadoše zasipati strelama branioce na zidovima.
Kroz njih se probiše oklopljeni konjanici sa dugačkim kopljima, goneći
robove prema jarku oko zida koji se već pretvorio u bedem. Obruč,

sastavljen od turskih ratnika, sve više se sužavao. Robovi, užasnuti,
pentrali su se preko džačića sa zemljom i snopova pruća. Konjanici,
hoteći da od njihovih tela dovrše bedem oko grada, probadali su ih

kopljima.
— Konjanike... Konjanike gađajte! — vikao je zapovednik grada

strelcima.

Sebar Mitar Danguba kao u odjek prihvati:
— Svi su u oklopima! U glavu gađajte!
Debeli Mršević, shvativši ovo kao zapovest, poče trčati od strelca do
strelca, vičući iz sveg glasa:
— U glavu gađajte!... Svi su u oklopima! Međutim, turski konjanici,

jedan po jedan, padali

su s konja i uskoro ih ostade nekoliko desetina. Oni okrenuše konje
i nagoše u bekstvo potiskujući i gazeći svoje strelce.

Rov oko zidova bio je na nekoliko mesta ispunjen do vrha zemljom,
prućem i leševima robova. Turski pešaci, zvani asapi, cvet među
anadolskim ratnicima, jurnuše uz bedem. Zaklanjajući se malim okruglim
štitovima i vitlajući dvoreznim sekirama, mnogi stigoše do vrha zidova i
otpočeše borbu s braniocima. Ali ratnici iz grada, potisnuvši svoje
strelce, kao lesa su stajali. Svi u oklopima i s kacigama, ne obzirući se

na strele kojima su ih turski pešaci s polja zasipali, strahovitom brzinom
navališe na napadače. Probadani mačevima i kopljima i tučeni sekirama,
asapi, svi do poslednjeg, popadaše sa zidova praveći svojim telima još
veći bedem. Nova grupa turskih pešaka, zahvaćena borbenim besom, u
dvostruko većem broju navali na zidove. Premlaćeni i prebijani, i oni
padoše niz bedem. Međutim, nekoliko desetina robova koji su ostali u
životu, iskoristivši metež, popentraše se preko snopova pruća i leševa, i,

252

prihvaćeni od branioca, preskočiše zid i zadihani i krvavi izbegoše

sigurnu smrt.
Turci su odlučili da pre dolaska padišahova osvoje grad i iseku

kaursku posadu. Zbog toga je emir Balaban krenuo svu svoju pešadiju
na juriš. Ali branioci, neustrašivi do bezumlja, tukli su se ne hajući za
ogromnu nadmoćnost neprijatelja. Oko grada se tiskalo, kovitlalo i
ključalo kao u paklenom kazanu. Strelcima na zidovima ruke su

malaksavale od zatezanja tetiva i odapinjanja samostrela.
Zapovednik turske vojske nadao se da će njegovi ratnici jednim

jurišem osvojiti grad. Muratov emir imao je u nekoliko mahova prilike da
vidi u Trakiji i Bugarskoj kako ispred stotinu turskih ratnika beži čitava
vojska domorodaca. Balabanu se činilo da je strah, glavni turski

saveznik u pohodima i borbama, ovoga puta otkazao. Zbog toga ga je

kaurski otpor dovodio do besa.
Gledajući s jednog brega kako turski ratnici uzalud jurišaju na grad i

kako ginu, debelousni Azijat se obrati svojim pratiocima koji su ga

okružavali:
— Prokleta kauri! Ðavo je ušao u njih! Evo je već i ićindija50, a oni

se još uvek brane!
Sedeći na vrancu, emir je, stavljajući šaku nad oči, gledao sunce na

zalasku. Konj je čuljio uši i kopao prednjom nogom kao da se sprema da

jurne u stranu.
— Miran, lipsao dabogda! — reče emir trzajući uzde.
— Asapi jurišaju. Osvojiće! — reče jedan stotinar konjanik.
— Osvojiće! — dodade drugi.
— Alaha mi, noćas po mraku uzećemo tvrđavu. Ispred padišaha i

velikog vezira neću stati drukčije nego slavodobitan — mršteći se, reče

emir.
U tom trenutku na gradu se otvori kapija. Preko mosta počeše

prelaziti konjanici. Kako je koji ispadao u polje, jurišao je u gomilu

Turaka. Emir i njegovi pratioci videše kako prema kosim zracima sunca
bleskaju mačevi i kako strahovitom brzinom padaju po turskim
konjanicima i pešaцima. Napred su jezdila dva viteza. Njihovi konji kao
paklena čudovišta preskakali su leševe, propinjali se i kao besni uletali u

gomilu turskih ratnika. Iskusnom ratniku, Muratovom emiru, namah pade
u oči da pratioci ni za stopu ne izostaju iza dva viteza, nego idu u redu

kao žeteoci, nadiru i nište sve ispred sebe.

Odred srpskih ratnika približavao se središtu turske ordije
zaprepašćujućom brzinom.

— I niko da ih zaustavi, niko da im prepreči put! — škrgutnu zubima

emir Balaban, pa se razvika koliko ga grlo nosi:

— Strelama i kopljima zasipajte prokletnike! Ah, ne bežite,

strašljivci, sakagija vas pomorila! Kuga udarila u vas i vaš rod! Dabogda

253

se razgubali!

Ali od silne vreve, zapomaganja i lupe oružja o šlemove i oklope

emirove kletve ne dopreše do ušiju begunaca. Turski pešaci, u nastupu
straha, mešali su se s konjanicima, padali jedan preko drugog i, kričeći
neljudskim glasovima, tukli se između sebe o prolaz i boli noževima

konje u trbuhe.
Balaban je učestvovao u mnogim bitkama kao borac i zapovednik

ratnika. Imao je prilike da vidi kako mali odredi satiru deset puta jačeg
neprijatelja. Ali ovakva seča i brzo nadiranje zaprepastilo ga je.

— Ko su im vođe, na kocu skončali, dabogda! — reče emir.
— Onoga na golemu konju zovu Miloš Kobilić. On je najbolji srpski
junak. Ubio je na megdanu četiri delije Evrenos-beja. Za njega govore

ljudi da je svakom pisana smrt ko se u boju sretne s njim — odvrati

jedan prosedi kapetan.

— A onaj kraj njega? — upita emir.
— Ono je Ivan Kosančić. Taj je dva puta satro ratnike Mustafe, sina

Evrenos-beja.
Miloš Obilić i Ivan Kosančić lomili su turske redove i kao rulju gonili

ih ispred sebe. Dva viteza ostavljali su za sobom prolaz širok preko
tridesetak koraka. Njihovi pratioci, kao da se takmiče ko će biti bliži
svojim vođama, jurišali su u gomile turskih ratnika.

Odjednom emir Balaban se lupi šakom po čelu i uzviknu:
— Alah neka štiti pravedne! Ovo čudo, dokle živim, neću zaboraviti!

— Alah neka uvek bude uz valjane i pravoverne! — zavikaše

njegovi pratioci.
Turski vođi za trenutak zaboraviše Obilića i Kosančića. Njihove oči

bile su uprte na drugu stranu, gde su turski ratnici bežali kao da ih
satana goni. Jedan vitez, sam samcit, izmahujući golemim mačem
obarao je konje i ratnike i jurio preko njih terajući ispred sebe rulju od

stotinu konjanika. Strele koje su turski pešaci bacali izdaleka na viteza i
njegovog konja odskakale su od oklopa; a niko se ne usudi da mu priđe
bliže i hitne koplje. I branioci sa zidova gledali su u čudu usamljenog

ratnika. Kad stiže nadomak zidovima, vitez doviknu:
— Neka se na vjeki vjekov slavi ime Srbinovo! Napravivši mačem

krst u vazduhu, vitez obode

konja i okrete natrag putem kuda je došao.
— Videste li mu oznaku na štitu? — reče zapovednik grada.

— Videsmo — odgovori jedan ratnik. — Tri bela božura na crnom
pozađu.

Vitez, šibajući konja, u najvećem trku odjuri prema zapadu. Od
turskih ratnika niko se ne usudi da mu prepreči put.

Međutim, sunce je zašlo i sumrak je počeo da se spušta na zemlju.

Odjednom neki prodoran glas odjeknu na zidovima:

254

— Ljudi, tako vam očinjeg vida, pogledajte! Jedan ratnik je upirao
prst prema jugu. U daljini se

videlo nekakvo komešanje, kretanje i talasanje. Kao poplava, u širini
od nekoliko hiljada koraka jurila je vojska. Konjanici, pešaci, kola, kamile,
sve izmešano valjalo se preko prostranog polja prema gradu. Krici, vika i
zapomaganje mešali su se s vriskom konja i tutnjanjem kopita, s škripom
točkova na kolima i pištanjem truba.

— Ovo je smak sveta! — viknu Andrija.
— Turska vojska poražena beži! — dodade Milan Toplica.
— Trubači, svirajte odstupanje... Ako ova sila naleti na naše ratnike
u polju, pregaziće ih!
Dve trube pisnuše na zidovima.
Ali Kosančić i Obilić već su počeli da se povlače prema gradu.
Njihovi ratnici, okrenuše konje i polegnuvši po grivama, jurili su prema
mostu koji se s treskom spusti. Uskoro srpski konjanici, jedan za drugim,
počeše proletati kroz gradsku kapiju. Kad poslednji promače, most se
lagano pokrenu i podiže.
Poražena turska vojska bežala je prema istoku. Kao nabujala reka
posle provale oblaka kad počne da ruši, obara, plavi i diže i nosi sve na
šta naiđe, tako masa begunaca zahvati ratnike emira Balabana, i, kao da
ih proguta, odvuče ih sa sobom. Emiri, paše i kapetani, uzdajući se u
brze noge svojih konja, mešali su se s azaplarima, sarahorima i
martolozima i bezobzirce jurili preko polja. Neki pešaci, pobacavši
oružje, hvatali su kamile i bacali im se na leđa. Drugi, uzdajući se u mrak
koji se spuštao, udariše desno i levo skrivajući se po šumarcima i
jarugama. Treće su pristizali ratnici Relje Krilatog i sebri Damjana od
Stalaća i sekli ih i probadali mačevima.
Tako se završio pohod na Srbiju Muratovog velikog vezira Ali-paše.

255

Glava dvadeset treća

Razbijena vojska Ali-paše tri dana je u najvećem neredu odstupala

prema bugarskoj granici. Četvrtog dana veliki vezir postavi prihvatni
tabor u dolini reke Slivnice, severozapadno od Sofije. Evrenos-bej i
Timurtaš isposlaše nekoliko jakih konjičkih odreda u susret beguncima
pešacima da ih prihvate, zaštite i doprate do tabora. Međutim, o porazu
je obavešten i sultan Murat, koji se zatekao u Sofiji. Ne hoteći da napusti
svoj stan u gradu, padišah poruči emirima, pašama, čaušima i
kapetanima da vojsku krenu i da je dovedu do reke Iskar i tu postave
stalni tabor.

Veliki vezir Ali-paša sa strepnjom je očekivao sultanov poziv, jer nije
bilo lako pronaći dobar izgovor za poraz. Izgubio je bitku i upropastio
skoro polovinu ratnika s kojima je padišah Murat odnosio pobede u Maloj
Aziji, Vizantiji, Trakiji i Bugarskoj. U nevolji, veliki vezir zaboravi na svoju
oholost i stade se obraćati emirima kao sebi ravnima, nudeći svakome
svoju naklonost i deleći obećanja bez mere. Međutim, emiri su ovu
naklonost primali sa zahvalnošću, jer su znali da njihova krivica za poraz
nije manja od Ali-pašine. Moglo je da se desi da im okrene leđa i da na
njih svali svu odgovornost. Zbog toga je svaki bio spreman da pred
Muratom pravda i sebe i ostale. Tako se desilo da se Ali-paša uzdao u
emire, a emiri u njega; a svi skupa strepeli su od susreta s Muratom, i
smišljali danju i noću odgovore na pitanja koja su od sultana očekivali.

Ali, neočekivano, jedne noći Murat napusti svoj stan u Sofiji i sa
svitom od svega deset ratnika dođe pod šator emira Evrenos-beja. Među
pratiocima bili su i njegovi sinovi Jakub čelebija i Bajazit, sin munjin.

Iznenadna pojava sultanova toliko je zaprepastila emira da je jedva
promucao nekoliko reči u pozdrav, zaboravivši da učini temena pred
padišahom.

— Dovedi ostale! — reče Murat hladno i sede na minderluk, ne
mareći za emirovu zbunjenost.

Dva princa sedoše na jastuke kraj očevih nogu. Ostali pratioci,
klanjajući se, poređaše se iza sultana.

Izašavši iz šatora, Evrenos-bej stade da se pribira. Namah mu bi
jasno da je sultan napravio prepad i da je prepad uspeo. S jedne strane
osećao je poniženje što ga padišah kao čauša šalje po velikog vezira i
ostale emire. S druge strane palo mu je u oči da Murat nije izdvojio Ali-

256

pašu i radovao se, iako je bio uveren da on lično od toga neće imati

nikakve koristi. U isto vreme nije znao da li da strepi, ili da se nada. Pitao
se zašto je sultan izabrao da baš pod njegov šator dođe. Da li je njega

smatrao najviše ili najmanje krivim?
Evrenos-bej, naoko već smiren, uđe pod šator velikog vezira.
— Sultan je kod mene i poziva sve emire na savetovanje — reče

Evrenos.

Ali-paša se prenu:
— Kod tebe? U tvom šatoru? Otkud ta čast? Veliki vezir iskrivi usta

u pakostan osmeh.
— Poći ćemo — reče i obrati se čaušima, koji su unezvereno gledali

svoga gospodara i njegovog gosta.
— Pozovite sve emire! — reče vezir. — Koliko mogu brže, neka

dođu pod šator Evrenos-beja.

Ali-paša stavi burnus s belom perjanicom na glavu i ogrnu svileni
kaftan, pa propustivši gosta ispred sebe, izađe napolje ne žureći:

— Kod naših starih oduvek je bio običaj da sultan ne bude prisutan
kad veliki vezir i emiri drže veće — reče.

— Istina je — odvrati Evrenos. — Ali prilikom pobede ili poraza čini

se izuzetak.
— Da! Čini se izuzetak — reče Ali-paša rasejano. Emiri, sačekujući

jedan drugog, skoro u isto vreme stigoše pred šator Evrenos-beja. Pred

sultana prvi stadoše veliki vezir i Isak-beg. Ostali, prema važnosti,
dostojanstvu i stepenu smelosti, uđoše za njima duboko se klanjajući.
Murat im rukom dade znak da posedaju naokolo po jastucima poređanim

na debelom tepihu.
— Oterajte stražare — reče sultan. — Mesto njih postavite čauše

oko šatora. Jer naš noćašnji razgovor, osim Alaha na nebu, niko ne
treba da čuje... Ima reč veliki vezir, Ali-paša... On je bio glavni

zapovednik u ovom neslavnom vojnom pohodu. Najpre želimo da
čujemo šta je uradio, a zatim šta je, po svom mišljenju, trebalo da uradi.

Emiri su sedeli sa skrštenim rukama na trbuhu i s napregnutom
pažnjom gledali u sultanovo lice u želji da pročitaju makar i najmanji

znak milosti ili tešku osudu.
Ali-paša ustade i otpoče da govori tonom koji je više ličio na

vajkanje nego na pravdanje. On više puta pomenu milost Alahovu, koja
je često smrtnima neshvatljiva. Zatim naglasi da šejtan ne ore i ne kopa,

ali zato ne miruje dokle pravednu i blagorodnu dušu ne navede na zlo i

propast.
— Obavešten sam bio — reče — da se ni polovina prokletih kaura

nije iskupila na polju kraj reke Toplice. Sedamnaest uhoda,
najpouzdanijih, donelo mi je takav izveštaj. I ko bi među pravovernima u
takvoj prilici postupio drukčije! — povisi glas vezir. — Da sam čekao

257

dolazak velikog i nepobedivog padišaha, kaurski knez bi sačekao ostale
i uveo u bitku celokupnu svoju vojsku. Tako mi je šejtan došapnuo.

— Zar je nije uveo? — dobaci Bajazit.
— Uveo je, na našu nesreću! — odvrati Ali-paša.
— Uhode su mi donele pogrešan izveštaj.
— Istina je! Tako je bilo. Alaha mi, istinu govori! — zaklimaše
glavama emiri.

— Tako smo napustili polje kod grada Arvunija — nastavi vezir. —
Ali smo najpre poslali Balabana pod grad Koprijan da kazni bezbožnike
što su pobili decu Alahovu, trupove im ostavili po polju da ih kljuju
gavrani, a njihove glave poređali po zidovima grada.

— Dvadeset hiljada ratnika poslao si na taj gradić? — ledenim
glasom reče Murat. — Da znaš, sine Hajredinov, zbog toga si bitku
izgubio!

— Istina je! — dobaci Isak-beg žmirkajući kratkovidim očima.
Ali-paša ga odmeri pogledom i okrete se prema ostalim emirima. Ali
na njihovim licima, obasjanim zelenom svetlošću buktinja, ne primeti ni
protest ni odobravanje.
— Govori dalje, sine Hajredinov — reče Murat.
— Naš poraz nije došao zbog toga — nastavi Ali-paša. — Kauri su
nas namamili na polje kraj Pločnika. Napali su nas sa četiri strane i...
— Jasno! — reče sultan. — Upali ste u zasedu!
— U zasedu! Tako je! Otud propast! — zagrajaše emiri kao da im to
saznanje olakšava krivicu za poraz.
— Da je veliki, slavni i nepobedivi sultan Amurat, sin Orkanov, bio
na mom mestu, kaurska zaseda bila bi otkrivena i uništena, a srpski
knez ne bi slavio pobedu — reče Ali-paša. — Pogrešio sam! Trebalo je
da sačekam padišaha i njegove odabrane konjanike. Alah je kaznio moje
nestrpljenje, na koje me je prokleti šejtan naveo.
— Hteo si da otmeš pobedu ispred svoga sultana! — dobaci Jakub
čelebija.
— Ćuti! — preseče ga Murat. — Govorićeš kad na tebe dođe red.
Sultan obori glavu i zagleda se u pod kao da broji šare na ćilimu.

Najposle se prenu. Ispod kosmatih obrva blesnuše dva zelena pronicljiva
oka. Pogladivši kratku bradu levom rukom, a desnu dižući prema čelu,
reče:

— Alah neka štiti valjane i pravedne! Njegove želje i namere
nedokučne su smrtnima. Oholost velikog vezira prešla je na emire, a sa
njih na ostale starešine i proste ratnike. Uvek sam govorio: bojte se
boga, ljudi.

— Govorio si! Istina je! Nije fajde bilo! Mudrost iz tebe bije kao jarko
sunce s neba! — zagrajaše uglas emiri.

Murat se nakašlja, promeškolji se na minderluku i reče:

258

— Klonite se, ljudi, oholosti! Budite u miru jaganjci, a u borbi vuci! A

ja! — zaklima glavom sultan. — Slast pobeda oduzela vam je pamet, a

slava vas gurnula u propast. Vaše ratno iskustvo koje ste godinama
sticali pokazalo se ništavno! Kuda ćete sad? Na koju god stranu
pogledate, naići ćete na prekorne poglede svojih ratnika. Kako pred oči
da im izađete kad od njih zahtevate da se bore i ginu, a vi sa sabljama

ispod pazuha napuštate bitku i bežite.

— Bruka! Sramota! Istinu govori! — zavikaše emiri.
Crnpurasti Azijat Timurtaš, istežući žilavi vrat i sevajući žućkastim
beonjačama, stade se tući koščatim pesnicama u grudi:
— Veliki, presvetli i premudri sine Alahov — otpoče. — Daj mi tri

dana da preberem naše ratnike i da ih nanovo odvedem u Srbiju...
Kunem se u svoju sreću i život da ću valjano osvetiti ovaj poraz i na

konopcu dovesti pred tvoje noge srpskoga kneza Lazara!

— Dockan, dockan! — zaklima glavom Murat. Bajazit, sin munjin,
ustade, pokloni se pred sultanom i zatraži reč.

— Govori! — mahnu Murat rukom. Muratovi sinovi Bajazit i Jakub,

posle propasti

Saudži-beja, bili su jedini ozbiljni kandidati za turski presto. Zbog
toga ih je otac uvodio u državničke poslove i dozvoljavao im da na
savetima učestvuju i da iznose svoje mišljenje. Zato nikoga nije začudilo
što je Bajazit zatražio reč od sultana i što ju je dobio.

Princ otpoče:
— Zaista je teško steći slavu, ali mi se čini da je još teže očuvati je.
Zbog toga, ko se pomoću Alahovom do te mere uzvisi da postane

slavan, treba da poseduje ne samo hrabrost nego i mudrost. Bilo je u

prošlosti toliko uzdizanja i padova! Ko da ih sve nabroji! Ali, doista, malo
je slučajeva da je neko otišao sa ovoga sveta a da je ostavio ime i slavu

bez mrlje... Naši emiri u toku godina pokazali su svetu šta vrede i šta
mogu. Bili su pobedioci i osvajači, mudri državnici i hrabri ratnici. I šta se
desilo? Kad su došli do saznanja da je njihova slava na vrhuncu, počeli
su da veruju da su sinovi sreće i prestali su da budu oprezni. Ovaj njihov
poraz nije manji nego pad onoga koji se uspeo na najveću visinu i odatle

se strmoglavio u ambis... Emir Timurtaš traži vojsku da s njom nanovo
upadne u Srbiju... Hoće da osveti poraz!

Kakva besmislica! Reci nam, hrabri ratniče, koju vojsku tražiš od
sultana? Da li ovu, potučenu i razbijenu? Čini mi se da treba da prođe

najmanje tri meseca pa da našim ratnicima, koji su ovako slavno pobegli
iz bitke, izađe strah iz kostiju! Osobina je prostih ratnika da uspeh na

bojnom polju pripisuju sebi, a neuspeh svojim starešinama... Na kraju,
mislim da treba pričekati s novim vojnim pohodom na Srbiju.

Za to vreme popuniti i obnoviti vojsku; ubediti ratnike da vojska

kneza Lazara nije ista kao vizantijska, ili ona u Maloj Aziji, Trakiji i

259

Bugarskoj, i da se s njom mora boriti sa više hrabrosti i borbenog duha.

Bajazit završi svoj govor i sede na jastuk kraj Muratovih nogu.
Međutim, iako je nedolično da mladi princ drži poučne pridike

emirima, prekaljenim borcima i dobrim poznavaocima ratne veštine,

svima je godilo da ga slušaju. Tako je i moralo biti, jer je sastanak od

koga su strepeli promenio karakter: mesto optužbe, došli su prekori i

mudri saveti. Veliki vezir i emiri osetiše olakšanje na duši kad i sultan
produži da govori istim načinom:

— Od mladoga princa čuli smo mudre reči — otpoče. — Nama

ostaje da ih primimo... Samo bih još nešto dodao... Naši stari u ovakvim
slučajevima kažnjavali su emire smrću. Sekli su im glave na panju. Ali ja,
sultan Amurat, sin Orkanov, slavim se milosrđem i ponosim se što mogu
sebe upoređivati sa drevnim carem Persije, Kirom. Mislim da po

vrlinama ne izostajem iza njega?

— Ne izostaješ! Slava ti i hvala, sine Orkanov! Blago nama dokle

tebi služimo! — zagrajaše emiri.

Ali-paša se duboko pokloni pred sultanom:
— U svoje ime i u ime naših emira — reče — zahvaljujem ti na

milosti koju si nam podario. Jedan je Alah na nebu, i jedan padišah

Murat na zemlji!

— Neka je slava svetlom padišahu! — uglas viknuše emiri.
— Milost, milost... — reče Jakub čelebija. — Ko treba da odgovara
za smrt hiljada ratnika? Zbog ludosti i kukavičkog srca velikog vezira

emiri su izgubili pamet i napustili svoje ratnike... Ne milost! U svojoj
bezumnoj drskosti još će i pohvalu da traže...

— Ćuti! — reče Murat.
— Zašto? Tražim reč!
— Nećeš je dobiti!

— Tražim smrt za izdajnike! — viknu princ.

— Stani! Razmisli malo bolje... — blago ga prekori otac. — I u mojoj

glavi rodila se ta misao kad sam pošao ovamo na savetovanje. Ali
savlađujući sebe rekao sam: pobeđeni su isto što i kažnjeni. A jednom

kažnjene grehota je nanovo kažnjavati...

Sultan se zamisli:
— Doista — reče — neki put je teže oprostiti nego kazniti!
Veliki vezir i emiri s pažnjom su pratili razgovor između sultana i
princa ne usuđujući se da progovore. Na njihovim licima videla se krajnja
iscrpenost. Mada su znali da sultan, posle izrečene milosti, neće

promeniti odluku, svi osetiše nelagodnost.
Ali-paša se dobro zagleda u princa, nasmeši se i reče:
— Brza odluka, gotova propast! Jakub čelebija smatra da se

pogubljenjem emira može ispraviti nesreća koja nas je snašla. Njemu se
ne treba čuditi, jer mladi ljudi misle da je more svuda do kolena!

260

Veliki vezir se još jednom blago i snishodljivo nasmeši. Ali Isak-beg i
Lala-Šahin primetiše kako mu u očima za trenutak blesnu zloba.

Tako se završio sastanak od koga su toliko strepeli Ali-paša, veliki
vezir i emiri: Saridže, Balaban, Timurtaš, Lala-Šahin i Evrenos-bej.

Sutradan, po naređenju Muratovu, dignut je tabor s polja kraj reke
Iskar i turska vojska krenu put Jedrena.

*

Knez Lazar je na sebe primio glavni udar Ali-pašine vojske,
zaustavio ga i krenuo u protivnapad. Kraj njega su bili braća Musići,
Oliverovići, Jug-Bogdan s devet sinova i Vuk Branković. Vitezi su se
borili naporedo sa svojim ratnicima, jurišali u turske redove, lomili ih i
razbijali. U odsutnom trenutku u bitku je uleteo Relja Krilata sa hiljadu i
osam stotina konjanika, probio se kroz gomilu pokolebanih turskih
ratnika i udario s leđa na najodabranije konjanike Evrenos-beja i
Timurtaša. S druge strane u bitku je uveo srpske ratnike, sebre
slobodnjake, vojvoda Damjan od Stalaća. Sebri, ponosni što su u borbi
izjednačeni s vitezima i vlastelom, žestoko su se trudili da opravdaju
poverenje koje im je knez Lazar poklonio. Jašući na ljutim bosanskim
konjićima, zaularenim, bez sedala i potkovanim pločama mesto
potkovica, ratnici vojvode Damjana, zbijeni u gomilu i jaki i čvrsta kao
tuč, snažno uleteše u bok turskih konjanika. U prvom naletu poobaraše i
pregaziše pojedine, onda kao zolje navališe da tuku topuzima, kvareći i
svoje i protivničke redove. Tom prilikom, pored vojvode Damjana,
besmrtnu slavu stekoše sebri: Timotej, Matija, Prokopije, Dodoš i
Mirićije.

Sa treće strane, ratnici Dimitrija Vojinovića, pod vođstvom Pavla
Orlovića, razbiše turske pešake i pognaše ih po polju.

Ratnici Relje Krilatog prvi se spojiše sa vitezima kneza Lazara.
Udruženi s braćom Musićima i Oliverovićima i sinovima Jug-Bogdana,
silovito napadoše na turski centar i umalo ne zarobiše velikog vezira i
emira Saridže-beja.

Onda nastade slom i opšte bežanje. Turski ratnici, preneraženi i
mahniti od straha, kao povodanj jurnuše preko reke Toplice.

U bici je nekoliko desetina hiljada turskih konjanika i pešaka
pobijeno ili zarobljeno. Ogroman plen u konjima, oružju i odelu zaplenili
su srpski ratnici.

261

*

Knez Lazar je za učinjene usluge odao priznanje pevaču Vizantincu.
Proizveo ga je u viteza i poklonio mu posed u blizini ušća Ibra u Moravu,
na nekadašnjoj oblasti župana Nikole Altomanovića. Isto tako knez je, na
navaljivanje Lazara Musića i Damjana Oliverovića, ukazao pažnju Mitru
Dangubi i Debelom Mrševiću. Njih dvojicu je, blagonaklono i zakonski,
od slobodnih sebara prebacio u niže plemstvo. Osim toga, Mitar
Danguba stekao je pravo da se naziva »turkoubica«, pošto je utvrđeno
da se u njegovoj kesi za novac našlo četrdeset i jedno drvce. Bivši sebar
osvetio je smrt svoje majke i sestre i kuma Sredoja i onoga dečaka što
su ga Turci ubili na putu između Dimotike i Jedrena

Tri nedelje ratnici kneza Lazara krstarili su kraj bugarske granice i
motrili, jer je postojala bojazan da će se Turci vratiti u Srbiju. U
međuvremenu Jug-Bogdan napade na grad Arvuni, osvoji ga i tursku
posadu iseče do poslednjeg čoveka.

Međutim, kad je stigao glas da su Turci digli tabor kraj reke Iskar i
napustili Sofiju, knez Lazar, zahvalivši se vojvodama i vitezima, diže
svoju vojsku i krenu put Kruševca.

Pevač Vizantinac, sad već vitez pod zaštitom velikomučenika
svetog Bartolomeja, nastanio se na svom posedu u blizini ušća Ibra u
Moravu. Knez Lazar mu je uz imanje poklonio i trista pedeset sebara,
težaka i pastira, muških i ženskih glava, što su se još od Altomanovića tu
zatekli.

Sebri s oduševljenjem prihvatiše novog gospodara prkoseći
ostalima na susednim posedima. Jer slava pevača Vizantinca rasla je u
očima prostog sveta. Bio je cenjen kao nepogrešivi vrač, tumač snova,
travar i vidar, zvezdočatac i razbijač uroka. Zbog toga su sebri bili srećni
i ponosili su se svojim novim gospodarem.

Pevač je bez dvoumice postavio na svome posedu za nadzornika
Debelog Mrševića; a Mitra Dangubu Držao je kraj sebe da mu bude
neka vrsta telesne zaštite. Bivši sebar imao je da motri na mnogobrojne
posetioce iz dalekih krajeva koji su dolazili pevaču radi vračanja. I
Danguba je motrio, osobito na sebre iz okoline Kruševca i Stalaća, gde
je bilo područje rada takođe čuvene i slavne baba Ice. Pevač se bojao
da ga baba ne otruje ili mu ne poturi urok. Zbog toga je bio na oprezi
smišljajući kako da organizuje kontranapad. Baba Ica je sa svoje strane
strepela da joj je Vizantinac nabacio bolest treskavicu, jer je u poslednje
vreme osećala da joj drhte ruke kad prima novac od sebarskih žena ili
kad im vraća kusur.

Tako su dva majstora pogađača, radeći svako na svom području,

262

strepela jedan od drugog.
Međutim, na želju i navaljivanje pevača Vizantinca, Mršević i

Danguba su se oženili sebarkama. Strelac je uzeo devojku, a debeli
Mršević udovicu. Obojica su se na pevačevu posedu okućili i navikli se
da kao hrčkovi grabe šta dohvate i da vuku u svoju kuću.

I Miloš Obilić se vratio na svoj posed kraj reke Bjelice. Pevač
Vizantinac, iako ne baš bliski sused, često je posećivao viteza i pevao

mu uz pratnju laute viteške i šaljive pesme.
Jednoga dana kod Miloša Obilića iskupili su se njegovi prijatelji,

braća Musići, Oliverovići, Milan Toplica i Kosančić Ivan.
Posle obilatog ručka vitezi uz pehare dobrog vina otpočeše

razgovor. Najviše se govorilo o pobedi nad Turcima kod Pločnika i grada
Koprijana. Tom prilikom se svi složiše da najveći deo slave pripada Relji
Krilatom, Jug-Bogdanu i njegovim sinovima, Milošu Obiliću i sebrima
Damjana od Stalaća.

— Šta da se, osim pohvala, kaže o ostalima? — reče Lazar Musić.
— Svi su se borili... Turcima za deset godina neće pasti na pamet da
nanovo krenu ovamo s vojskom. Vitezima svaka čast! Oni su ratnici od

zanata. Njihovim ljudima priznanje! Svi su se trudili da se pokažu pred
svojim starešinama. Ali sebri od Stalaća! Gledao sam šta rade. U čudu

bih se krstio da sam imao vremena! Gospode, kakav juriš i kakva
pribranost! Oni su tukli po Turcima kao da mlate pasulj! Ali priznaćete,
braćo moja, da je pevač Vizantinac prevazišao sve! Njegova poslednja

uloga stotinara u turskoj vojsci i bekstvo u odsudnom trenutku dostojni

su drevnih junaka!

— I hulja! — dobaci Krajimir.
— I hulja, svakako! — odvrati mlađi Musić. — Ali priznanje mu ne

izostaje.
— Uhoda! Nedostojna uloga! — reče Stefan Musić.

— Nedostojna, ali vrlo korisna! — odvrati njegov brat. — Izveštaji

uhoda, doneta na vreme, toliko su puta bili glavni uzrok pobede.
— Istina je — reče Miloš Obilić. — I u našem slučaju to se potvrdilo.

Da nismo najpre doznali od suludog viteza da su Turci digli tabor i
krenuli u vojni pohod i da to pevač nije potvrdio, pitanje je gde bi se Turci
zaustavili. Njegova hrabrost ravna je veličini usluge koju nam je učinio.

Međutim, razgovor pređe na viteza lutalicu i njegovog pratioca,
bosonogog kaluđera hodočasnika.

— Video sam svako čudo, ali ovo prevazilazi sve! — reče Milan
Toplica. — Zapovednik Koprijana i ratnici oko njega, gledajući šta taj
čovek radi, zaboravili su na bitku. Sve je bilo zaprepašćeno od čuda.
Divili smo se slušajući pesme o lutajućim vitezima. Bili smo uvereni da
pevači izmišljaju i preuveličavaju njihova dela... A sad, pred našim očima

kao da je vaskrsao jedan od njih i zaprepastio sve... Probio se kroz

263

Turke, stigao do grada, uzviknuo nam pozdrav i istim putem vratio se i

nestao.
— Pričali su mi sebri koji su se ispred Turaka razbežali po šumi da

su videli kad je vitez krenuo u boj — reče Ivan Kosančić. — Za sve
vreme njegov pratilac kaluđer klečao je ispod jedne bukve na proplanku i
glasno se molio bogu za spas svoga verskog štićenika. Kad se vitez
vratio, pomogao mu je da sjaše, počupao mu iz nogu strele i odveo ga

na potok da mu ispira rane. Vitezova kljusina donela je preko deset
strela u svojim nogama i vratu. Kaluđer je melemom namazao rane i

konju i gospodaru...
— Kakav valjan i odan pratilac! — reče Krajimir.
— Odan, još kako! — dobaci Lazar Musić. — Kad sam s njim

razgovarao na proplanku, primetio sam dobro nabijenu kesu s novcem u
njegovim nedrima. Sumnjam da je kaluđer lutalica mogao steći gomilu
zlatnika ili srebrnih perpera proseći milostinju po Palestini, Vizantiji,
Trakiji i Bugarskoj. Vitez se bori, napada i ubija Turke, a kaluđer ide za
njim i čita mrtvima zaupokojene molitve pošto ih najpre opipa po

nedrima...
— Lepo i pohvalno! — dobaci Stefan Musić. — Vitez i kaluđer

sigurno nameravaju da podignu crkvu?
— Svakako! — odvrati njegov brat. — Ta će crkva bita bogougodna,

jer će bita podignuta novcem dignutim s ljudskih leševa; a da ne
pominjem što sam uzgred primetio na kaluđeru nos modar kao da ga je
u čivit zamočio. Uzgred da pomenem i dve mešine obešene o sedlo

vitezova konja. Siguran sam da se u njima ne nalazi sveta vodica za

krštavanje bezbožnika.
— Ti si bezbožnik! — nasmeja se Damjan Oliverović. — Tvoje

zlurado srce i đavolske oči odvešće te pravo u pakao.
— Ako tako treba, neka se vrši volja božja! Jedan sluga uđe u odaju

i javi da je došao pevač
Vizantinac sa svojim pratiocem. Dok se vitezi prenuše, pevač je već

ušao u odaju. Uz njega je stajao Debeli Mršević.
Vitezi, već zagrejani vinom, zagrajaše:
— Evo ga pevač! Nosi lautu! Sad će bita pesama! Pehare ovamo...
Pevač sede, malo podalje. Na kraj klupe sede i Debeli Mršević.
— Došli smo poslovno — reče pevač stavljajući na sto ispred sebe

lautu. — Moj nadzornik prvi ima reč.
— Molba, molba je to — meškoljeći se na klupi reče Mršević.
— Molba? Unapred ti je ispunjena! — viknu Lazar Musić. — Govori,

plemeniti, šta tišti tvoje vlasteosko srce?
— Osveta, osveta mi još uvek pritiskuje dušu — Mršević nateže

pehar i ispi ga do dna.
— Razdiru ga sedam besova! — dobaci pevač.

264

— Onda u manastir s njim! — reče Damjan Oliverović.
— Najpre kod vas, najpre kod vas... — dobaci Mršević.
Otkako je ušao u red niže vlastele, debeli momak je početne reči u
razgovoru uvek izgovarao po dvaput. Da li je to činio iz otmenosti,

opreznosti ili iz nekog drugog razloga, nepoznato je.
— Šta sad hoćeš? — upita Lazar Musić.
— Osvetu, osvetu... Dajte mi mogućnosti da se svetim! Tri osobe za

srce su me ujele: župan Altomanović, njegov vitez Gavrilo i Tomanija...
Župan je već kažnjen i sad slep okajava svoje grehe. Opakoga Gavrila

premlatili su sebri... Ali Tomanija je još ostala...
— Šta ćeš s njom?
— Da se obračunam...
— Stoj! — preseče ga pevač. — Ja ću objasniti... Debeli je u ono

vreme kad su besneli Altomanovići digao od Tomanije Sveto pismo na
grčkom jeziku i prodao ga meni za dva srebrna perpera...

— Jevtino! — zavrte glavom Damjan.

— Jevtino, ali je momak najpre s korica skinuo zlatan krst. Ja mu to
ne zameram. Onda mu se moglo, jer je bio sebar. Sad to ne bi učinio.

— Ne bih! Ne bih — zatrepta Mršević.
— Ne bi, ne bi, ako ti ne bi palo šaka! — nasmeja se mlađi Musić.
— E — nastavi pevač — zbog te krađe Tomanija je u tamnici istukla
nesrećnog momka. Sad želi da se osveti za dobijene batine.
— Od toga posla nema ništa! — reče Damjan. — Tomanija je
postala kaluđerica i sad je pod božjom zaštitom.
— Tako je! — složi se Lazar Musić. — Pokušaj da tučeš
bogougodnu ženu! Kaluđeri i manastirski momci raščupaće te, pa će

perje da leti na sve strane!
— Šta mi onda ostaje? — obori glavu Mršević. Altomanović

oslepljen, Gavrila premlatili sebri, a Tomanija pod manastirskom

zaštitom!
— Moli se bogu za spasenje njihovih duša — reče Krajimir.
Debeli Mršević ispi još jedan pehar, pokloni se i pođe. Na vratima

se okrete i dobaci:
— U pravu ste, časni vitezi... U pravu ste... Ali neću se moliti za

spasenje njihovih duša!
— Kao što vidite, u pravu smo, a čini mi se i on! — reče Lazar

Musić.
— Neću ga goniti da se moli bogu za duše svojih zlotvora — reče

pevač udešavajući žice na lauti. — Nego, sad ćete čuti pesmu o jednom
slavnom vitezu koji se na izuzetan način borio s Turcima — dodade.

S laute odjeknuše zvuci i pesma otpoče. Grohotan smeh vitezova

proprati prve stihove.

Vizantinac je pevao o Mrgudu Ševi: kako je mali vitez na golemu

265

konju krenuo u bitku. O sedlu su mu visile četiri torbe: dve napunjene
kamenicama, a dve psovkama, kletvama, jaucima i uzdasima.
Kamenicama je gađao svoje ratnike da se dobro bore, a psovkama i
kletvama zasipao je Turke. Jauke i uzdahe upotrebljavao je kad bi
kamenica promašila ili kletva otišla u vetar. Na kraju bitke mali vitez
skočio je s golemog konja i stao da broji čvoruge na glavama svojih
ratnika koje su pogodile kamenice, i mrtve Turke koji su popadali pod
kišom psovki i kletava.

Vitezi, smejući se, stadoše slaviti i pevača i malog viteza, Mrguda
Ševu. Međutim, jedan momak utrča u odaju i doviknu:

— Glasnik od kneza Lazara!
Vitezi se prenuše, uozbiljiše se i stadoše se zgledati.
Glasnik utrča u odaju. Zadihan od umora i uzbuđenja, reče.
— Donosim radosnu vest... Presvetli knez Lazar, u želji da i vas,
časni vitezi, obraduje, javlja vam da je bosanski vojvoda Vlatko Vuković
potukao Turke u velikoj bici...
Vitezi poskakaše:
— Kad? Gde? Reci opširnije! — zavikaše.
— Pre četiri dana... u Bosni, kod Bileća... Više tome ništa ne bih
mogao da dodam...
Premoreni glasnik spusti se na klupu. Pevač mu tutnu u ruke pun
pehar vina.
Dok su se radosni vitezi grlili i ljubili, glasnik, ispivši pehar, reče:
— Još nešto... Mislim da se turski vojskovođa zove Lala-Šahin.
— Šahin!? — uzviknu Miloš Obilić. — Lala-Šahin, pobednik na
Marici! Kod Pločnika je, uz ostale emire, dobro izvukao, a sad je izgleda,
dotučen!
— Sigurno! — dobaci Lazar Musić. — Najsposobniji Muratov
vojskovođa! Pošto je propao u Srbiji, otišao je da traži sreću u Bosni i
naleteo na Vlatka Vukovića kao čuma na češagiju!
Grohotan smeh zaori se u odaji. Pehari se nanovo napuniše,
zveknuše i isprazniše se. U kući Miloša Obilića veselje je iznova
otpočelo.

266

Glava dvadeset četvrta

Poraz turske vojske kod Bileća izazvao je među srpskim

velmožama veliku radost. Posle prvih vesti o pobedi Bosanaca stizale su
druge i treće, opširnije. Nasuprot uobičajenim preuveličavanjima kad su
u pitanju pobeda ili poraz, ovoga puta poslednje vesti nadmašile su prve,
jer se na kraju doznalo da je turska vojska ne poražena, nego uništena.
Zapovednik Lala-Šahin jedva je uspeo da se spase sa nekoliko desetina
konjanika.

Posle bitke kod Pločnika Muratov emir Hajredin napao je Solun,
zaopkolio grad i nagnao ga na predaju. U isto vreme Evrenos-bej,
izmolivši milost od sultana, diže vojsku i preuze pohod na Vizantiju.
Iskusni ratnik i vojskovođa bez mnogo muke prodre do Epira i primora
despota Isaila da prizna tursku vlast. Tako su dva Muratova emira
omogućila turskim četama da se prebacuju u Albaniju, a odatle u Bosnu i
Hercegovinu. Uzalud su Balšići ulagali napore da spreče tursku najezdu.
Postavljajući zasede i čineći prepade, nisu mnogo naudili turskoj vojsci,
a njihovi ratnici gubili su snagu i samopouzdanje. U prvom većem
sukobu s Turcima u Albaniji Balša Balšić izgubi i bitku i život.

Te okolnosti su učinile da su turski ratnici skoro nesmetano stizali
čak do Huma, palili, pljačkali, ubijali i s gomilama robova vraćali se istim
putem. Užasnuto stanovništvo bezobzirce stade napuštati svoje domove
i bežati prema Dubrovniku. Kralj Tvrtko, pojačavši Ston, grad i tvrđavu,
sa hiljadu ratnika, odredi prihvatilište mnogobrojnim beguncima koji su
svakodnevno stizali s juga.

Najveći pohod preuzeo je Muratov emir Lala-Šahin i stigao do reke
Neretve, gde turska noga do tada nije kročila. Mada su išli uobičajenim
putem, turski ratnici su u toku nadiranja pravili skretanja desno i levo,
pustošeći i robeći i po zabačenim krajevima Bosne i Hercegovine.

Međutim, iako je svima palo u oči da nikakva vojska i ne pokušava
da im stane na put, samouvereni i bahata turski ratnici nisu tome
pridavali važnost. Goneći ispred sebe nekoliko hiljada robova i krda
krupne i sitne stoke, Turci udariše natrag.

Poraz su pretrpeli u jednom tesnacu kod Bileća. Vlatko Vuković,
najsposobniji vojvoda kralja Tvrtka, postavio je zasedu i satro celokupnu
tursku vojsku.

Dok su vitezi i ratnici slavili i drugu pobedu nad Turcima, knez

267

Lazar, Borovina Vukašinović, Vuk Branković i druge velmože srpske

zabrinuto su klimali glavom i zgledali se. Znali su oni koliko je sultanu

Muratu važno da zagospodari Balkanskim poluostrvom i bili su uvereni
da do odsudne bitke između Srba i Turaka mora doći. Njihova briga
vremenom pređe na viteze, vojne starešine, pa i na proste ratnike. I sve
se dade na pripremanje i iščekivanje.

Murat i njegovi proslavljeni emiri odnosili su pobede na mnogim

bojnim poljima. S druge strane, knez Lazar sa svojim vitezima tukao je
emire. Ali dva vladara nijednom se nisu sukobila. Diveći se jedan
drugom i pribojavajući se, obojica prionuše da obnavljaju i popunjavaju

svaki svoju vojsku i da regrutuju nove ratnike.
Prošlo je tri godine od bitke na Pločniku. Za to vreme turski sultan

nije se usuđivao da učini nov vojni pohod na Srbiju, mada mu je iz
Bugarske bilo najzgodnije da nanovo okuša sreću s knezom Lazarom.

Mesto toga, slao je svoje emire da ratuju po Vizantiji, Albaniji i Bosni.

Tako se desilo da se »isterivanje straha iz kostiju« turskih ratnika, mesto

tri meseca, proteglo na tri godine.
Doista te godine, 1389, juna meseca učestaše napadi turskih

ratnika na srpske predstraže koje su budno pratile sve što se događa s
druge strane granice u bugarskoj zemlji. Ivanu Kosančiću, u sukobu s
jednim većim odredom Evrenos-beja, pođe za rukom da uhvati »jezik«,

turskog stotinara. Stavivši ga na muke, vitez doznade da se celokupna
turska vojska slegla kod Jedrena i da sultan Murat namerava da je lično

povede u vojni pohod.

Tako se obistinila vest koja je mesec dana ranije stigla iz zapadnih

zemalja: da Turci spremaju pohod na Srbiju. Vest je doneo Krajimir
Oliverović iz Mletačke Republike, gde je osam dana boravio kao

poklisar.

Vojska sultana Murata, zbog mnogobrojnog ljudstva, mase konja i

kamila i dželepa rogate marve, nije se mogla kretati istim putem i

pravcem. Turske starešine podelile su vojsku u dve grupe: prva je

udarila uz reku Maricu na Plovdiv i uhvatila pravac preko Bugarske,

spustila se niz prevoje Stare planine i postavila tabor u blizini grada
Arvunija. Ta vojska određena je da prepreči put srpskim ratnicima ako bi

pre dolaska glavnine krenuli prema Prištini.
Međutim, sultan Murat i njegovi sinovi, Jakub čelebija i Bajazit

Munjeviti, išli su na čelu glavne turske vojske. Njihov put je vodio od

Jedrena na Plovdiv, odatle na Samokov, Dupnicu, na reku Strumu, na

Velbužd, pa preko prevoja Osogovskih planina pravo na Kratovo.
Konstantin Dejanović, turski vazal, svesrdno dočeka u gradu

sultana i njegove ratnike. Obavešten izranije o Muratovом vojnom
pohodu, Dejanović je otvorio sve svoje magaze i celokupnu zalihu hrane

stavio na raspolaganje Turcima. Kao pokorni kletvenik, ovaj vitez

268

velikodušno ponudi sultanu i vojnu pomoć.
U Kratovu je Murat primio prvog poklisara kneza Lazara.51 Poklisar

je bio Andrija, najpre stotinar kod Damjana Oliverovića, zatim

zapovednik grada Koprijana i najposle vitez kneza Lazara.

Kad sultan i njegovi emiri ugledaše srpske poklisare, pomisliše da
knez Lazar nudi predaju. Smešeći se i klimajući glavama, prihvatiše
vođu i pustiše ga pred Murata.

Vitez u sjajnom oklopu i s kacigom u levoj ruci za trenutak prelete
pogledom po redovima emira, kapetana i čauša, pa se zagleda u krupne
zelene oči i čupave veđe sultanove.

— Govoriš li turskim jezikom? — upita Evrenos-bej na srpskom.
— Ne! — odvrati poklisar. — Jezike naroda iz Azije nisam učio...
— Pitaj ga šta nam donosi od svoga gospodara — reče Murat.
— Moj gospodar, knez Lazar, šalje me da vas pitam zbog čega ste

došli u našu zemlju i šta tražite — odvrati poklisar.
— Zar tvoj gospodar ne zna zbog čega carevi i vojskovođe čine

pohod na tuđe zemlje? Amurat, sin Orkanov, dolazi po ono što mu Alah

poklanja.

— Zar Alah poklanja deci svojoj i ono što nije njegovo? — nasmeši

se poklisar.
Kad emiri čuše odgovor srpskog viteza, uskomešaše se sevajući

očima.

— Bezbožnik! — škrgutnu zubima Timurtaš.

— Na kolac ga treba nabiti! — dodade kosooki Saridže.

Murat nastavi:
— Alahu pripada ceo svet. Samo je pitaše kada će njegova milost

da se izlije na pravoverne. On zna kad je pravi trenutak da milosnim

darom obraduje svoju decu.
— A da li Alah ponekad hoće i da pogreši? — upita poklisar.
Evrenos-bej mu priđe i, uzdržavajući gnev, reče:
— Vređaš božanstvo! Pričuvaj se, kaurine, gneva padišahova. Ne

diraj u sveto ime Alahovo!
— Sveto, naročito za tebe, jer si se u njegovo ime odrekao Hrista!
Evrenos-bej preblede od gneva. Bio je uveren da je njegovo grčko

poreklo zaboravljeno.
— Najzad, reci, zbog čega si došao? — ponovi Murat nestrpljivo.
Poklisar opet obiđe pravi odgovor: — Alah vas je dva puta naveo na

stranputicu — reče. — Pre tri godine kod Pločnika i prošle godine kod
Bileća. O tome bi više mogli reći veliki vezir Ali-paša i emir Lala-Šahin.

Na njih se tada izlila blagodet Alahova... Moj gospodar želi da podseti
turske vojskovođe da i on ima svoga boga, a isto tako i hrabre ratnike
koji u rukama nose mačeve od dobroga gvožđa a ne od voska. To je cilj

moje posete. Naposletku, došao sam zbog toga da vam kažem da se u

269

našoj zemlji niko ne plaši ni padišaha, ni emira, ni njihovih ratnika.
— Ovo je sveti rat, bezbožniče! — Planu Murat.

— I za nas isto tako! — hladno odvrati poklisar. — Spremajte se za
bitku, kad ste već zbog toga došli. Moj gospodar poručuje vam da ne

oklevate...
Murat ustade i pođe prema poklisaru. Emiri, čauši i kapetani

stadoše ukrštati prestrašene poglede. Sultanov gnev za njih je

predstavljao užas.
— Kaurine — reče Murat savlađujući se — moji preci, vladari Azije,

poštovali su zakon koji štiti poklisara. Poštujem ga i ja, iako bi bilo pravo
da te na mukama umorim zbog drskih reči koje si ovde, pred carskim
veličanstvom, izgovorio! Idi i reci svome gospodaru da je padišah Murat
spreman da mu izađe na bitku!

Evrenos-bej drhtećim glasom doslovce prevede sultanove reči.
Poklisar se blago nakloni, okrete se, izađe iz šatora i uputi se prema
svojim pratiocima, koji su ga s nestrepljenjem očekivali.

Ne žureći, vitez Andrija stiže do krčme u kojoj su njegovi pratioci
ostavili konje. Pošto su konjima dali dvostruki obrok ječma, srpski ratnici
i sami sedoše da ručaju.

Kad su se spremali da pođu, u krčmu uđe zapovednik oblasti i
grada Kratova, velmoža Konstantin Dejanović. On priđe vođi poklisara i
prekorno reče:

— Čuo sam o tvome drskom ponašanju pred sultanom...

— I? — prekide ga Andrija.
— Takav način ne služi na čast ni knezu Lazaru, ni tebi kao vitezu.
— Valjda bi časnije bilo da sam mu se poklonio do zemlje i pokorno

ponudio svoje usluge?

— Usudio si se da skrnaviš carsko dostojanstvo! — planu velmoža.

— Samo plemenitost velikoga Murata spasla te je od smrti na mukama.
— Sasvim je u redu što braniš svoga cara i veličaš njegovu

plemenitost i dostojanstvo. A što ga mi smatramo za običnog pljačkaša,

to opet spada u našu dužnost.
Velmoža mu priđe, unese mu se u lice i žmirkajući reče:
— Zbog čega si došao ovamo?
— To pitaj svoga sultana, njegovog velikog vezira i emire. Oni će ti

reći.
— Ti si uhoda! — tiho reče Konstantin, a ruka mu pade na balčak.
Andrija stavi ruke na kajas, podiže ga malo i pusti. Vrh mača zveknu

o kameni pod.
— Sultan Murat — reče — uvažio je moje poklisarstvo, i saslušao

moje reči. Zbog toga, dokle god sam u ovom gradu i u turskoj ordiji,

pripadaju mi sva prava poklisara. Ko se ogreši o to osveštano pravilo,
može biti proglašen za običnog ubicu i izveden pred sud kao razbojnik...

270

Nego, idi svome i sultanu i pomešaj se među decu Alahovu. A meni se
žuri da svome gospodaru podnesem izveštaj...

Dok je velmoža stajao zapanjen, vitez Andrija izađe u dvorište, gde
su ga njegovi pratioci očekivali kraj osedlanih konja.

*

Oko dvadeset hiljada ratnika kneza Lazara iskupilo se na
prostranom polju kod Kruševca. Sa svih strana čulo se dovikivanje viteza
pred polazak, tupkanje konjskih kopita o tvrdu zemlju i zvuci ubojnih
truba. Napred su bili oklopljeni konjanici, iza njih kneževi strelci, pa
beskrajni niz kola natovarenih hranom i oružjem. Na jutarnjem suncu
blistali su se dobro očišćeni šlemovi s belim perjanicama, oklopi i
ljuskasti metalni pokrivači na konjima. Duga koplja sa sjajnim šiljcima,
okrenuta put neba, talasala su se unedogled.

Sve je bilo gotovo za pokret.
Na zidu iznad južne kapije grada stajali su poređani trubači, osam
mladića obučenih u čakšire pripijene uz noge i plave bluze. Bili su istog
rasta i imali su dugu kosu koja im je padala na vrat i preko ramena. Sve
oči ratnika na Kruševačkom polju bile su uprte u njih kad u jednom
trenutku digoše fanfare i prodornim zvukom objaviše dolazak kneza.
Knez Lazar se pojavi na zidu i stade na najuzvišenije mesto. Bio je
obučen u dugu haljinu ljubičaste boje. Preko desnog ramena nosio je
prebačenu široku traku od damasta ukrašenu biserima i dragim
kamenjem, a o levom boku visio mu je kajas za mač opervažen zlatom i
prošaran rubinima. U ruci je držao skiptar s dvostrukim krstom, poklon
cara Uroša. Na glavi mu j e stajala otvorena kneževska kruna, sva u
zlatu i biserima.
Desno od kneza stajao je Vuk Branković, a levo Borovina
Vukašinović, obojica u oklopima i pod šlemovima.
Gledajući stasitu i blistavu figuru na uzvišenom mestu, vitezi i ratnici
na polju bili su za trenutak očarani. Onda se iz hiljade grla prolomi poklič:
— Živeo naš knez!
— Živeo... Živeo... Živeo... — vrati se odjek iz okolnih šuma i
dubrava.
Knez Lazar desnom rukom podiže skiptar:
— U znaku krsta! — reče.
— U znaku krsta! — ponoviše pratioci oko njega.
— U znaku krsta! — zaori se iz hiljade grla u polju.
— Za Srbiju! Za Srbiju! Za Srbiju! — odjeknuše povici.
Knez mahnu levom rukom. Trubač na visokoj kuli zasvira pokret.

271

Zastave u polju digoše se, koplja se zatalasaše i vojska krenu prema

Kosovu.

Južna kapija na gradu bila je širom otvorena i most preko jarka
spušten. Tu, pri izlazu, stajala je četa kneževih pratilaca. Ratnici su svaki
svoga konja držali za vođice očekujući da se knez pojavi. Braća Musići,
Oliverovići, Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica stajali su u hladu i

tiho razgovarali. Povremeno je iz grupe izbijao prigušen smeh i povici
oduševljenja. Među vitezima bio je i pevač Vizantinac. On je zavoleo

srpske viteze i u poslednje vreme nije se odvajao od njih.

— I ja sam vitez i vama ravan — govorio je. — Zahtevam od vas da
mi uzvraćate poštovanje kao pares erga parem.52

I vitezi su ga prihvatili.
Razgovarajući o boju koji im predstoji, o Turcima, sultanu i emirima,
Lazar Musić napomenu da bi bilo dobro poslati poklisara u Muratov

tabor.
Poklisara uhodu! — nasmeja se Damjan Oliverović.
— Pogodio si! Svaki poklisar je uhoda ako se oni u protivničkom

taboru ne sete da mu maramu zavežu preko očiju.
— Istina je! — reče Miloš Obilić. — Trebalo bi poslati nekoga da bar

vidi kakva im je vojska.
— Teško je naći čoveka Argusovih očiju53 — dodade pevač. —

Možda bih ipak mogao ja?
— Ti? — viknu Lazar Musić. — Turci bi te odrali kao jarca.
— Imam čoveka za taj posao — reče Damjan Oliverović.

— Gde ti je?
— Evo ga među kneževim pratiocima... Hej, Andrija! — viknu.
Bivši zapovednik Koprijana priđe.
— Treba nam pouzdan čovek za poklisara — reče Damjan.

— Evo me! Kuda treba da idem?

— Pravo u turski tabor.
— Treba li da ubijem sultana, ili šta? Međutim, ratnici se

uskomešaše. Knez Lazar,

u oklopu i pod šlemom, prilazio je kapiji. Za njim su išla dva seiza i

štitonoša.
— Junaci, jesmo li spremni za polazak? — smešeći se reče knez.
— Spremni smo. Samo da se bacimo u sedla! — odvrati pevač. —

Ali pre toga molimo tvoju milost za dozvolu da pošaljemo poklisara u

turski tabor.
— Čemu to? — začudi se knez.
— Da malo zađe među Turke... — odvrati Ivan Kosančić.
— I da pogleda kakvi su im ratnici... — dodade Miloš Obilić.
— Ipak sultanu treba odneti moju poruku — reče knez. — A ja s

njim ne želim da vodim nikakve razgovore, osim mačem.

272

— To bar nije teško! — umeša se mlađi Musić. — Poklisar može
reći Muratu da ga s radošću očekuješ na bojnom polju.

— To može! — nasmeši se knez. — Imate li pogodnog čoveka za
taj posao?

— Imamo! — reče Musić. — Samo je jednog takvog rodila majka!
Evo ga!

— A! Vitez Andrija! — iznenadi se knez. — U Vučitrnu ćeš dobiti
moj pečat i možeš poći pravo Muratu... Reci mu da se mnogo ne
premišlja, nego neka što pre pođe u bitku. I ne zaboravi da mu kažeš da
ga se ovde kod nas niko ne plaši...

Prema kapiji su išli kneginja Milica, Olivera, Stefan i Vuk. Za njima
dođoše sa svojim pratiocima Vuk Branković i Borovina Vukašinović.

— Oproštaj pred polazak! — reče knez grleći kneginju. Poljubivši
Oliveru i Vuka, obrati se Stefanu:

— I tebi, sine, zbogom! — reče grleći ga. — Ako se ne vratim s
Kosova, ceo teret poraza pašće na tvoja pleća. Primi ga hrišćanski i nosi
ga radi spasa našeg naroda! Olivera zaplaka. Drhtavim glasom knez
nastavi:

— Ne zaboravi da si moj sin! Hodaj uspravno i ponosito! Gledaj
svakome pravo u oči i ne poklekni ako te spopadne beda. Jer pravi vitez
treba da umre muški, uspravne glave i čista srca!

Knezu se zablistaše suze u očima. Seiz mu privede konja.
Dok su se vitezi pozdravljali s kneginjom ljubeći joj ruke, knez,
bacivši se u sedlo, doviknu:
— Ostavljam vas pod zaštitom gospoda! On neka bdi nad vama!
Knez Lazar potera konja prema kapiji. Vitezi se svrstaše po četiri u
redu i krenuše za njim.
Zagrlivši svoje najmlađe dete, Oliveru, kneginja Milica žurno pođe
uz stepenice da sa visokog zida baci poslednji pogled za knezom
Lazarom i njegovim vitezima. Mašući belom maramom za povorkom,
kneginja u jednom trenutku vide kako se niz bledo lice mladoga Stefana
slivaju suze.
— Bog neka štiti pravedne! — reče jecajući.
Most se na gradu lagano podizao, velika dvokrilna kapija, okrenuta
prema jugu, zatvori se škripeći.

*

Obavešten preko uhoda da se srpska vojska utaborila nedaleko od
grada Vučitrna, kod crkve Samodreže54, sultan Murat napusti Kratovo i
pohita prema severu; Prešavši Krivu reku, Pčinju i Južnu Moravu,

273

ogromna turska vojska udari na Preševo i Binačku Moravu, jer su emiri
uveravali sultana da je moguće odseći od vojske kneza Lazara grad
Skoplje i u njemu osam hiljada konjanika Dimitrija Vojinovića. Ali iskusni
srpski vojskovođa, ostavivši u gradu jaku posadu, izmače blagovremeno
ispred turske najezde. Isti slučaj ponovio se i kod Prištine. Nekoliko
zapovednika vojske Vuka Brankovića, ostavivši pešadiju da brani grad,
digoše hiljadu i dvesta konjanika i krenuše prema Vučitrnu da se
priključe glavnini svoga gospodara. Oklopljeni srpski konjanici, ne žureći,

išli su prema severu kao da ne mare što im se turska vojska skoro za
petama nalazi. Prešavši rečicu Butovaš, ovi ratnici prevališe brdo Mazgit
i kod Gazimestana naleteše na izviđački odred Evrenos-beja. Četiri
stotine turskih ratnika uništeno je do poslednjeg čoveka.

Sultan Murat, iskalivši na emirima svoj gnev zbog zakašnjenja,
naredi da vojska uspori hod i, idući lagano, stiže na Kosovo polje skoro u
isto vreme kad i Iđat-paša i Karasija Ajna-beg s vojskom koja je bila

utaborena kod grada Arvuni.
Okružen najistaknutijim vojskovođama, Murat postavi glavni stan na

padini brda Mazgit, kod Gazimestana. Njegov golemi šator okruživali su
ratnici iz plemena Jokijana. Izabrani i pouzdani, oni su bili određeni da u

toku bitke budu telesna straža sultanova.
Turska vojska kretala se po utvrđenom planu i nesmetano stigla do

Laba, jedine reke, osim Sitnice, između Prištine i Vučitrna koja nije

gazna.
Sultan Murat, ukazujući važnost svojim sinovima, obojicu je

postavio za zapovednike. Desno krilo svoje vojske poverio je Bajazitu
Munjevitom, a levo Jakubu čelebiji. Bajazit je bio na čelu rumelijskih

trupa. Uz njega je sultan stavio najsposobnije svoje emire: Evrenos-beja,

Kurd-agu, Jakši-bega i Balaban-agu. Iza Jakuba su stajale trupe iz Azije,
a uz njih Saridže-paša, Tavudž-balaban, Karasija Ajna-beg i Iđat-paša.
Na desni bok Jakub-čelebije sultan je postavio janjičare,55 koji će i njemu
služiti kao prethodnica, pošto je Murat odlučio da s vezirom Ali-pašom i
emirom Timurtaš-begom lično povede u bitku centar turske vojske.

Tako je bilo predviđeno i čete, kako su stizale, tako su se po

prostranoj ravnici smeštale.

Na svim stranama lepršale su zastave u svim bojama i

polumesecom na jabuci od koplja. Jedina bela s ispisanim zlatnim

slovima bila je zastava celokupne vojne sile. Pobodena ispred
sultanovog šatora, bila je vidljiva i sa najudaljenijih tačaka. Pred njom su
se ratnici klanjali i za nju ginuli nazivajući je »alemisandžak.«

Zastava crvene boje pripadala je dvorskoj konjici; zelena i crvena
janjičarima dvorske pešadije; žuto-crvena pešadiji itd.

Osim regularne vojske, anadolske56 i rumelijske57, u turskoj ordiji
bilo je bezbroj beskućnika, šićardžija, odbeglih robova i skitnica svih boja

274

i nacija. Među ratnicima su se mogli videti sarahori, ahandije, i martolozi,
divlji nomadi Juruci i Konjari58 iz Male Azije, dobrovoljci iz Kipčaka i
Ðurđijanske i Kurdi s obala reke Tigra u Mesopotamiji.

Jedni su išli kao dobrovoljci na zauzdanim i osedlanim konjima koje
su im, po sultanovu naređenju, davali mazuli59; drugi su bili pešaci
naoružani golemim lukovima, noževima ili krivim sabljama. Oni su bili
izmešani sa asapima,60 regularnom pešadijom turskom; treći, prezreni i
odbačeni, vukli su se za vojskom kao čopor pregladnelih pasa, krali sve
što im do ruku dođe i tukli se između sebe o plen. Pošto su bili van
zakona, njih su ubijali turski ratnici ne odgovarajući nikom zbog toga.

Na velikom savetovanju, održanom u sultanovom šatoru, doneta je
odluka da se odbaci uobičajeni način stavljanja kamila ispred boraca,
nego da se isture strelci, kako bi se na njih sručila prva navala
oklopljenih srpskih konjanika.

*

Srpska vojska utaborila se na prostranom polju od reke Samodreže
do ušća Laba u Sitnicu. Trideset i pet hiljada oklopljenih konjanika i
pešaka sleglo se tu iz svih delova Srbije, Makedonije i Bosne.
Zapovednik Dimitrije Vojinović doveo je vojsku sastavljenu od
Šumadinaca, Podunavaca i Podrinaca. Pod Jug-Bogdanom bili su
Kosovci, Ovčepoljci i Arvunjani; a za Vukom Brankovićem išli su ratnici s
južnog dela Kosova, iz Metohije i oblasti reke Drima. Vlatko Vuković
doveo je Bosance, Humljane i Zećane. Uz njega je pošao na Kosovo
hrvatski vitez Ivaniš Horvat Paližna sa dobro opremljenom i odabranom
grupom oklopljenih konjanika. Nad svima je bio glavni zapovednik knez
Lazar. On se stavio na čelo ratnika iz Moravske Srbije i Toplice. Stefan
Relja Krilati, Ðurać Stracimirović, koga su sebri nazvan Banović
Strahinja, i Damjan, vojvoda od Stalaća, pripadali su kneževoj grupi kao
glavna udarna snaga.

Vuk Branković je govorio da je on sam sa svojim oklopljenim
konjanicima u stanju da razbije Turke i da ih nagna u bekstvo. Ali knez
Lazar, ne obzirući se na hvalisanje svoga zeta, odluči da sazove skup
najistaknutijih vitezova, da zajednički donesu odluku o rasporedu srpske
vojske i da izrade plan bitke.

Do tada je svaki sukob s Turcima imao karakter svetog rata. Zbog
toga knez predloži da se pre polaska u bitku svi srpski ratnici pričeste u
crkvi Samodreži. Posle toga, odlučeno je da se prepusti Turcima da prvi
otpočnu bitku. Zbog toga celokupna srpska vojska treba da se rasporedi
duž desne obale Laba kako bi između sebe i neprijatelja imala reku.

275

Tom prilikom rešeno je da se desno krilo osloni na reku Sitnicu. Za
zapovednika na tom mestu određen je Dimitrije Vojinović s konjicom i
pešadijom. Njemu su pripadali vitezi Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan
Toplica i Pavle Orlović.

Levo krilo povereno je Vlatku Vukoviću i bosanskim ratnicima koji su
godinu dana ranije potukli Turke kod Bileća i stekli besmrtnu slavu. Kraj
njih je određeno mesto hrvatskim konjanicima pod Ivanom ; Horvatom.

Ispred tog, levog krila, osim reke Laba nalazila se kao prepreka i
prostrana močvara.

Raspored za bitku pravio je knez Lazar. Knez je govorio razložno,
ne povišavajući ton, ali svi vitezi osećali su njegovu čvrstu odluku koja

ne dozvoljava primedbe.
— Na redu je rezervna vojska — reče knez. — Osam hiljada

konjanika, odabranih ratnika Vuka Brankovića, ostavićemo iza glavnog
fronta, na južnoj padini planine Grdeč.

Osmehnuvši se, knez dodade:
— Tako će se našem slavnom vitezu Brankoviću ispuniti želja da

razbije Turke i da ih nagna u bekstvo. Udarna snaga njegovih konjanika
je strahovita. Ako u datom trenutku Brankovićevi ratnici jurnu na turski
bok, zdruzgaće ga, razbiti i uništiti.

Knežev pogled za trenutak pređe preko lica vitezova, ali ni na

jednom ne primeti ni znake protesta, ni odobravanja.
— Uveren — sam — nastavi knez — da će u toku bitke najveći

okršaj biti u središnom delu naše i turske vojske. Taj deo borbenog reda
uzimam na sebe. Želim da oko mene budu moji sestrići braća Musići,
Stefan i Lazar, Jug-Bogdan sa svojim sinovima, braća Oliverovići,
Krajimir i Damjan, i Borovina Vukašinović.

U utorak 15. juna, pred izlazak sunca, srpski ratnici otpočeli su da
se pričešćuju. U redu i tišini vitezi su ostavljali oružje, šlemove i kacige u
porti i jedan za drugim ulazili u crkvu i primali pričest od patrijarha
Jefrema i četiri mitropolita. Blagosloveni i duhovno očišćeni, ratnici su
odlazili svaki u svoju grupu. Vođe su se stavljale na čelo odreda i vodile
ih na mesto koje im je po planu bilo određeno.

Braća Musići i Oliverovići, iako su se pričestili među prvima, ostali
su u crkvenoj porti, pošto su izdali naređenja svojim stotinarima kuda će
da povedu ratnike. Vitezi su hteli da se oproste s prijateljima Obilićem,
Kosančićem i Toplicom.

Kad tri viteza izađoše iz crkve, Lazar Musić, grleći ih, reče:
— Sedam viteza kneza Lazara ovoga puta biće razdvojeni. Trojica
idu na desno krilo, a četvorica u centar. Žao mi je što se nećemo boriti
naporedo. Ali nadam se da ćemo imati prilike ili da se sretnemo u bici, ili

posle bitke...
— Ili na onom svetu — nasmeja se Miloš Obilić.

276

— Spremni smo i za susret takve vrste! — dodade Krajimir.
Dok su se vitezi grlili opraštajući se, priđe im pevač Vizantinac. I na

njemu je bio oklop. U levoj ruci držao je šlem sa vizirom, a u desnoj
golemi krstaški mač.

— Danas sudbina ima glavnu reč! — dobaci.
— Šta piše u tvojim svetim knjigama? Ko će pobediti? — upita ga
Damjan Oliverović.
— Moje znanje ne doseže do te mere. Za proročanstvo ove vrste
potrebna je jača pamet i veće iskustvo.
Lazar Musić se nasmeja:
— Tvoje sposobnosti ograničene su na sitna čaranja i vračanja,
poturanja uroka i tumačenja snova. Kad su u pitanju velike bitke, ti se

mudro oslanjaš na sudbinu.
— Samo tako... U svakom slučaju neka se vrši volja gospodnja! —

odvrati Vizantinac okrećući lice prema nebu.
Miloš Obilić mahnu rukom. Seiz mu privede konja. Ostali vitezi

povedoše se za njim. Dok su uzjahivali, Lazar Musić se obrati pevaču:

— Ti si sam? Sa svoga poseda nisi doveo nijednog sebra?

— Nisam! — odvrati Vizantinac. — Kroz ceo I život probijao sam se
sam. Neka tako bude i danas i sutra i u buduće, sve dok mi sreća ne
okrene leđa, a

sudbina ne dođe po svoje... Hej, seize... Ovamo konja! Iz gomile
ratnika koji su se tiskali na ulazu iz porte pojavi se Debeli Mršević.

— Zar i ta u bitku? — upita Lazar Musić.
— I ja. Klaću se s Turcima sve dok moj gospodar Vizantinac bude u

sedlu...

— A posle?
— Posle?... Boriću se dok ne poginem.
— Ne sluti, prokletniče! — obrecnu se pevač i baci se u sedlo.
Mršević uzjaha svoga konja i idući za njim na pristojnom odstojanju krete

prema izlazu iz porte.
Međutim, iz crkve izađe Jug-Bogdan. Za njim su išli njegovi sinovi,

devet viteza, svi nalik jedan na drugog. S oklopima i šlemovima s
vizirom, mladi ratnici podsećali su na drevne viteze koji su se u Palestini
borili za Hristov grob. Iz crkve prvi izađe najmlađi brat, Boško Jugović.
Otac je među devetoricom njega izabrao, blagoslovio ga i predao mu

veliki barjak-krstaš. Stotinar Tešan, zapovednik strelaca Jug-
Bogdanovih, privede mu konja. Mladić se baci u sedlo i prihvati barjak-
krstaš koji je stajao poboden u porti. Njegova braća, pojahaše konje,
krenuše prema izlazu, gde su ih na prostranom polju čekali već

postrojeni konjanici. Jug-Bogdan, mahnuvši im rukom da krenu, vrati se
u crkvu da se pomeša među viteze, pratioce kneza Lazara.

Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica jezdili su lagano prema

277

reci Samodreži. Na obali zastadoše i mašući rukama još jednom
pozdraviše svoja četiri prijatelja, Musiće i Oliveroviće, koji su kasom

zamicali iza jedne okuke na putu.

Odjednom, tri viteza se prenuše. Na drugoj obali stajala je devojka.

U levoj ruci držala je kitu crvenih božura, a u desnoj svilenu maramu.
Nekoliko trenutaka vitezi su stajali kao očarani.
— Tako vam boga, pogledajte lepoticu! San ili snoviđenje! — reče

Miloš Obilić.
— Anđeo gospodnji! — dodade Ivan Kosančić.
— Izgleda da nas čeka — primeti Milan Toplica, potera konja na

reku i pređe na drugu obalu.
Obilić i Kosančić krenuše za njim.
Sunce je izašlo i za čitavu dužinu koplja bilo iznad vidika. Jutarnja

izmaglica lebdela je samo između vrba i topola duž rečnog korita. Na

mestima gde konjska kopita nisu sabila u zemlju travu i poljske cvetove,
blistale su kapi rose očekujući da ih topli sunčevi zrači ispiju.

Lepa devojka stajala je u hladu jedne granate topole. Imala je dugu
smeđu kosu zavijenu u dve debele pletenice koje su joj padale niz grudi.
Oko ružičastih usana lebdeo joj je blag osmeh, a iz krupnih očiju izbijala

plemenitost.
— Videla sam vas u porti — reče smešeći se. Na licu joj izbi

rumenilo. — Kad ste pošli na ovu stranu, potrčala sam i prekim putem

stigla. Evo me...

— Ko si ti? — upita Milan Toplica.
— Devojka sa Kosova! Kuća mi je u Prugovcu, s ove strane Laba...

Došla sam da se zahvalim...

— Kome? — upita vitez.

— Tebi! Pre tri godine spasao si mi brata, oteo ga iz turskog ropstva
i doveo u grad Koprijan. Od tada, nekoliko puta sam te videla s braćom
Oliverovićima, ali nisam se usudila da ti priđem...

Devojka zastade i, zbunjena, prelete pogledom tri viteza. Milujući

nežno latice božura, za trenutak se zagleda u daljinu odakle su dopirali

zvuci truba.
— A tvoj brat?... Je li pošao u bitku? — upita Miloš Obilić.
— Jeste. Boriće se uz Damjana Oliverovića. Kosovci iz ovoga kraja

dobri su ratnici. Oni pripadaju sinovima despota Olivera.
Devojka, kao da se pribra, zastade. Najposle se odluči i priđe

Milanu Toplici:
— Junače, uz moju beskrajnu zahvalnost, sad kad polaziš u boj,

primi ovu kitu crvenih božura i svilenu maramu... Neka te sreća prati u

današnjem okršaju!
Vitez, gledajući u njene pitome oči, prihvati cveće i maramu. Onda

skide prsten s malog prsta svoje leve ruke i pruži ga devojci:

278

— Evo poklona i s moje strane! — reče. — Nosi ovaj prsten i moli
se bogu da živ iz bitke izađem... Onda, onda ću ti podariti svoje srce,

najskupoceniji dar koji je gospod smrtnima dodelio!
Devojka, držeći prsten, zagleda se u krupan rubin koji je svetlucao.
— Dragi kamen crvene boje — tiho reče.
— Kao i tvoji božuri! — dobaci Ivan Kosančić smešeći se.
— Krv ili radost! — dodade Miloš Obilić i obode konja.
Ivan Kosančić mahnu rukom devojci i poteče za njim.
Treći vitez, Milan Toplica, vezujući svilenu maramu oko vrata, reče:

— Neka bi gospod dao da crveni božuri i rubin na prstenu budu na
radost c tebi i meni! Čekaj me! Naći ću te posle boja...

Vitez obode konja i u najvećem trku stiže svoja dva prijatelja.
— Nisi je pitao kako se zove? — osmehnu se Ivan Kosančić na

Milana Toplicu.

— Nisam! — sleže ramenima vitez.
— Čemu to? — reče Miloš Obilić. — Zar nije rekla da je devojka sa

Kosova? Kosovka devojka!
Međutim, poslednji ratnici izašli su iz crkve, pojahali konje i odjurili

prema reci Labu. Kad porta ostade prazna i zvono umuče, pojavi se

jedan vitez u oklopu. Mesto seiza, kraj njegovog golemog konja išao je
pešice bosonogi kaluđer odeven u pohabanu rizu, koju je preko struka

opasao likovim konopcem.
Pred vratima crkve vitez predade mač i koplje kaluđeru, sjaha i

prisloni štit uza zid. Na štitu su se jasno isticala tri bela božura na crnom
pozađu.

Kaluđer priveza konja za drvo u porti, pa krsteći se i glasno
izgovarajući molitve, uđe u crkvu, pade pred ikonostas i raširenih ruku u
vidu krsta ostade ležeći.

— Moli se bogu za moju dušu! — reče vitez ulazeći u crkvu i
podižući vizir na šlemu.

Mitropolit, kome se obratio, priđe mu:
— Svi su otišli — reče. — Ti si poslednji... Dobićeš sveto pričešće i

hitaj da stigneš na vreme.
— Stići ću već... — nasmeši se vitez. — Bitka još nije otpočela, a

sigurno je da će poduže trajati... Ali, prečasni oče, za moje grehe nije
dovoljno sveto pričešće. Potrebna mi je ispovest. Jer ako danas
poginem, neka nedela koja sam godinama činio ostanu s grešnim telom
na ovom svetu, a duša čista i preporođena neka izađe pred lice

gospodnje.
Zvono na crkvi ponovo odjeknu. Iz oltara izađe patrijarh Jefrem u

pratnji tri mitropolita.
I dok je trajala služba božja posle pričešća, četvrti mitropolit

ispovedao je viteza od tri bela božura. Vlastela i sebri iz okolnih mesta u

279

malim grupama približavali su se porti i uskoro je crkva bila do
poslednjeg mesta ispunjena.

Kaluđer pratilac, videći da je vitez krenuo ka izlazu, ustade, poljubi
desni dovratak na dverima i pođe za njim.

Vitez, pogledavši da li mu se mač lako vadi iz korica, opasa ga i
baci se na konja. Kaluđer mu dodade štit i koplje.

— Idi na Grdeč planinu i sedi pod hrastom gde smo proveli
poslednji dan i noć — obrati se kaluđeru.

— Ako se do zalaska sunca ne vratim, moli se bogu za moju dušu...
— Sreća neka te prati, božji ratniče! — reče kaluđer i napravi rukom
znak krsta.
Vitez obode konja i izađe iz crkvene porte. Zvuci truba, graja i
zveket oružja dopirali su izdaleka. Bitka na Kosovu otpočela je.

280

Glava dvadeset peta

Bitku su otpočeli turski strelci na levom krilu. Zahvaljujući okolnosti

što je Lab na tom mestu nešto plići i mestimično gazan, Muratovi ratnici,
potiskujući srpsku pešadiju, lako se i u redu prebaciše na desnu obalu
reke. Ali pešaci Dimitrija Vojinovića na dati znak razmakoše se desno i
levo i pred turskim strelcima stvori se kao gvozdeni bedem zbijena
srpska konjica. Na levoj strani Jug-Bogdan mahnu buzdovanom. Vika se
razleže i konjska kopita zatutnjaše po tvrdoj zemlji. Obilić, Kosančić i
Toplica skoro u isti mah podviknuše svojima i strahovita seča otpoče.
Preneraženi turski pešaci, pobacavši lukove, okretoše leđa i kao
poplašeno krdo udariše natrag na reku. Mnogi izgiboše pre nego što
stigoše do obale. Oni koji pretrčaše na drugu stranu naleteše na svoju
konjicu. Silovite paše iz Azije, ne hajući što ispred sebe imaju svoju
pešadiju, gonili su konje na strelce, obarali ih i gazili dok se ne sukobiše
sa srpskom konjicom. U žestokom naletu jednih i drugih konji se
sudariše, mnogi poklekoše na prednje noge ili posrnuše u stranu,
izmešaše se i zbiše u neprobojnu gomilu. Sad tek otpoče pravi boj.
Srpski ratnici, naviknuti na pojedinačne borbe, zadavali su kopljem,
mačem ili ubojnom sekirom brze udarce skoro uvek smrtonosne. Trupovi
ljudski i konjski padali su jedni na druge, mešali se s polomljenim
štitovima, mačevima, kopljima i zdruzganim šlemovima. Vika,
zapomaganje, jauci i neljudski krikovi izmešani sa vriskom ranjenih i
prestrašenih konja, stapali su se i stvarali opštu pomamu i haos. Turske
konjanike, mlaćene spreda i potiskivane otpozadi od svojih, spopade
užas.

Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica, zakačivši vođice za
oblučje sedla, borili su se mačem i topuzom. Njihovi krupni konji krčili su
prolaz gazeći preko leševa, ranjenika i konjskih trupova. Za njima su kao
bujica nadirali Šumadinci, Podunavci i Podrinci. Dimitrije Vojinović,
zapovednik na tom delu, zasukavši rukav na desnoj ruci, vitlao je
golemim krstatim mačem i tukao se kao prost ratnik.

Jug-Bogdan i njegovi sinovi, vodeći svoje ratnike, kao klin su se
zabili u desni bok turski. Boško Jugović sa krstašem barjakom prodirao
je prvi. Oko njega, štiteći mu bokove, borili su se najodabraniji ratnici sa
reke Toplice i od grada Arvunija.

Odjednom u dubini turskog fronta zaori se strahovita vika. Na

281

nekoliko stotina metara pozadi podiže se golemi krstaš barjak, za njim
drugi i treći i, nošeni iznad glava ljudskih i konjskih, stadoše zadirati u

mase turskih ratnika.
— Relja Krilati! — viknu Miloš Obilić i ostrugama oštro zapara trbuh

svoga konja.
— Relja! — kao u odjek doviknu Ivan Kosančić i u naletu mačem

prereza grlo jednom golemom ratniku. Drugoga zakači topuzom, a na
trećeg nalete konjem, potisnu ga u stranu i topuzom izbaci iz sedla.

Pristigavši Miloša, vitez se stade naporedo boriti. U stopu za njima

pristajao je Milan Toplica, a za njim stotine srpskih konjanika.

Relja Krilati borio se u središnom delu fronta, desno od kneza
Lazara. Videći kako ratnici Dimitrija Vojinovića i Jug-Bogdana na

desnom srpskom krilu prodiru, vitez okrenu svoje Novopazarce i svom

žestinom udari u turski bok. U silnom naletu Relja Krilata stvori pometnju
među Turcima. Njegovi ratnici, naviknuta da u stopu idu za gospodarem,
tiskajući se i smetajući jedan drugom razviše se u širok front i kao vođeni

jednom voljom navališe da lome turske redove.

Emir Tavudži-balaban, neuporedivi borac na svim megdanima,
obarao je srpske konjanike koji su kao zolje obletali oko njega. Vitlajući
krivom sabljom i zaklanjajući se štitom, Turčin je, derući se na sav glas,
raščistio prostor oko sebe. Osam istaknutih srpskih boraca palo je pod
udarcima njegove sablje. Isprskan krvlju i s besnilom u očima, silni ratnik

ugleda ispred sebe viteza Andriju, koji se odnekud pomešao s
Novopazarcima. Kriva turska sablja začas sinu nad vitezovom glavom.
Andrija odbi udarac. Turčin uzalud nasrnu po drugi i treći put. Onda
obode konja i stade obletati oko viteza streljajući ga zverskim pogledom.

U trenutku Andrija se maši buzdovana. I dok je pružio ruku prema

unkašu, Tavudži-balaban prileže po sedlu i sabljom domaši trbuh
vitezova konja. Životinja vrisnu i naže se u stranu. Turčin pritera svoga

konja i jednim zamahom zadade protivniku smrtonosni udarac.
Urnebesni poklič zaori se među turskim ratnicima. Podstaknuti uspehom
svoga vođe, svi do poslednjeg navališe da se bore s više reda.

Međutim, Relja Krilati, probijajući se kroz gomilu turskih boraca,
dopade do Tavudži-balabana. U nastupu besa srpski vitez lupi mačem
po sapima svoga vranca i dobro ga zaseče. Životinja riknu kao zver,

prope se i prednjim nogama nasede na vrat protivnikova konja. Zbunjeni
Turčin diže sablju, ali ne stiže da je spusti. Reljin buzdovan svom

žestinom tresnu o šlem: proslavljeni turski borac pade s konja. Iz
zdruzgane glave lopila mu je krv. Relja trzajem uzde povuče svoga konja
i navali da tuče buzdovanom preneražene turske ratnike. Njegovi borci,
kao čopor izgladnelih vukova, kidisaše za njim.

Međutim, Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Toplica Milan, sad već

izmešani sa sinovima Jug-Bogdana, dopadoše do Novopazaraca,

282

spojiše se s njima i stadoše ispred sebe na širokom frontu potiskivati
Turke. Zapovednici Jakub čelebija, Saridže-paša i Ajna-beg, skrivajući
se iza svojih najhrabrijih ratnika, povlačili su se prema Muratovom šatoru

na Gazimestanu.

Tursko levo krilo bilo je razbijeno i poraženo.
Čim je desno srpsko krilo otpočelo da potiskuje Turke, u bitku je
ušla i središna vojska pod knezom Lazarom. Braća Musići i Oliverovići
nagnaše konje na Lab i pređoše na levu obalu. Njihovi oklopljeni

konjanici u masi nagrnuše za njima, prebaciše se preko reke i, skoro ne
kvareći ubojni red, svaki zauze svoje mesto.

Knez Lazar, okružen gardom najodabranijih ratnika Moravaca, dade
znak trubaču da svira juriš. Truba pisnu. Zemlja zatutnja pod konjskim
kopitama. Hiljade srpskih oklopljenih konjanika, ne obzirući se na strele

koje su turski pešaci odapinjali na njih, jurnuše u zbijenom redu. Konji,

osetivši pod nogama ravno tlo i blisku bitku, kao pomamni naleteše na

turske strelce, pregaziše ih, zdruzgaše i kao ogroman morski talas svom
težinom grunuše u čelo turske konjice. U prvi mah borilo se frontalno. Ta
je okolnost nagnala i jedne i druge da se tuku u pojedinačnim
megdanima. Mač Krajimira Oliverovića munjevito je pronalazio
nezaštićena mesta protivnika koji mu se isprečiše na putu. Stefan Musić
borio se desno od njega, a levo Pavle Orlović, knežev barjaktar. Iza njih
su nadirali Damjan Oliverović i Lazar Musić. Između njih vitlao je
golemim mačem pevač Vizantinac.

Gledajući ispred sebe zbijenu masu turskih konjanika, a iza sebe
hiljade naperenih kopalja, pevač uzviknu:

— Bog mi je najpre uzeo pamet pa me uputio da se pomešam s

junacima!
— Uvek sam govorio: beži što dalje od ludaka i junaka! — reče

Debeli Mršević i za trenutak se pognu po sedlu i izbeže koplje koje

pogodi jednog ratnika iza njega.
Međutim, knez Lazar, potiskujući desno i levo svoje konjanike, izbi

na čelo ratnika. Oliverovići, Musići i Damjan od Stalaća smesta ga
zaokružiše. Prosti ratnici učestaše s udarcima i uskoro stadoše
naporedo s knezom, koji se borio mačem i zaklanjao štitom.

Gorostasna figura kneževa na silovitom mrkovu sa ukrašenim
sedlom i skupocenom ašom pade u oči turskim konjanicima. I začas se
razvi strahovita bitka oko kneza. Ali Musići i Oliverovići, oborivši nekoliko
najsmelijih napadača, ispadoše napred i sa svojim konjanicima

napraviše neprobojan red. Uprkos tome jedan džilit pogodi kneževa
konja u vrat. Životinja vrišteći stade posrtati. Srpski ratnici prihvatiše

kneza i privedoše mu drugog konja.

— Hiljadu zlatnika onome ko ubije srpskog kneza! — prolomi se

jedan gromki glas na pedeset koraka od tog mesta.

283

— Hiljadu zlatnika za mrtvog kneza! — zavikaše turski ratnici i

nanovo kidisaše.
Dok su oči mnogih bile uprte na mesto gde je konj kneza Lazara

pao, sebri od Stalaća, ne mareći što se bore bez oklopa, navališe sleva.
Bodući turske konje noževima u trbuhe, napraviše groznu pometnju. S

desne strane je Damjan, najstariji sin Jug-Bogdanov, odvojivši se sa
svojom grupom ratnika, već prodirao u desni bok turskog centra. U tom
trenutku probio se i Relja Krilati i stigao do ratnika Dimitrija Vojinovića.

Oko hiljadu turskih ratnika bilo je odsečeno od centra. Tučeni
mačevima i ubojnim sekirama i probadani kopljima, svi do poslednjeg
izgiboše. Lazar Musić ubi Nagib-pašu, snažnog ratnika i čuvenog
megdandžiju iz Anadolije. Emir Timurtaš ukrsti mač s Krajimirom
Oliverovićem. Ali, okrznut po licu i dobro zasečen po desnoj šaci, Turčin
se povuče, obode konja i izmeša se sa svojim ratnicima koji su do

poslednjeg daha davali otpor srpskim vitezima. Timurtaša spase grupa
koja je okružavala vezira Ali-pašu i štitila mu leđa i bokove. Dvojici
istaknutih vođa sultana Murata jedva pođe za rukom da se protuku kroz
obruč srpskih konjanika.

Međutim, između srpskog levog krila i desnog turskog nalazila se
močvara i reka Lab. Zbog toga se na tom mestu nije mogla zapodenuti
bitka, osim što su ratnici puštali strele ne nanoseći jedni drugima skoro
nikakvu štetu. Vitezi Vlatko Vuković i Ivan Horvat, misleći da dovoljno
čine ako prema sebi na levoj obali Laba drže na oku desno tursko krilo,
nisu pokušavali da pređu reku. Gledajući izdaleka poraženo levo tursko

krilo i potisnuto skoro do Gazimestana i pokolebani centar turske vojske,

vitezi su bili uvereni da je srpskoj vojsci osigurana pobeda.
Ali Bajazit Munjeviti, zapovednik desnog turskog krila, još u početku

bitke je mislio da je dovoljno ako na tom mestu ostavi polovinu svojih
ratnika. Međutim, kad vide propast svoga levog krila, turski princ mahnu
buzdovanom vođama svoje lake konjice i jurnu prema Gazimestanu.

Kad stiže do brda Mazgit, diže i rezervnu vojsku. Tako se desilo da su

odmorni turski ratnici uleteli u bitku kad su srpskim konjanicima
malaksavale ruke od seče. Uzalud su trubači kneza Lazara pozivali
Vuka Brankovića da uvede rezervnu konjicu u bitku. Osam hiljada

odmornih srpskih ratnika lagano se prebacivalo preko Laba.

— Pogledajte ih kako se vuku preko reke, prokleti da su! — viknu
Lazar Musić. — Pod nama konji lipsavaju od umora! Ratnicima trgla
pena na usta, a oni se rešavaju da li da pređu reku!

— Vuk Branković se hvalisao da će sam uništiti Turke na Kosovu, a
pogledajte šta radi! — dodade Krajimir Oliverović.

— Vuk nikad nije bio vitez. On neće stići s rezervnom vojskom.

Pogledajte!
Lazar Musić se prenu, osvrte se i ugleda pored sebe viteza od tri

284

bela božura.
— Zar i ti ovde? — reče.

— I ja, da se borim do pobede ili smrti... Pogledajte desno!

Knez Lazar i njegovi najbliži ratnici za trenutak zastadoše i

pogledaše. Turska konjica Bajazita Munjevitog uveliko je pravila obuhvat

oko desnog srpskog krila, a rezervna vojska s brda Mazgita jurila je u

punom trku u bitku.
— Napred, junaci! — viknu knez izmahujući mačem.
Njegovi vitezi stadoše se probijati kroz redove svojih ratnika, začas

izbiše na čelo i strahovitom žestinom nastaviše seču.
Lazar Musić i vitez od tri bela božura prodirali su u masu turskih

konjanika ne obzirući se da li ko ide za njima. Poprskani krvlju i posečeni
na nekoliko mesta, dva viteza, prezirući smrt, delili su udarce
strahovitom brzinom, obarali konje i ratnike i krčili prolaz svojima. Za
njima u stopu išli su braća Oliverovići, Stefan Musić i Pavle Orlović.
Boreći se oko kneza i štiteći mu bokove, vitezi su pravili čuda od

junaštva.
Međutim, potisnuto tursko levo krilo povuklo je za sobom i centar.

Tako se desilo da su se Obilić, Kosančić i Toplica našli u blizini Murata i

velikog vezira Ali-paše.
Sunce je već prešlo veliki deo svog nebeskog puta. Iznad

prostranog bojišta lebdela je žućkasta prašina. Ljutina znoja mešala se

sa zadahom koji je izbijao iz razbijenih i izgaženih utroba ljudskih i
konjskih. Pod vrelim sunčevim zracima ratnici dveju vojski, kao da su
odlučili da svi do poslednjeg izginu, tukli su se kopljima, mačevima i

sekirama, boli noževima, mlatili topuzima i svaljivali jedni druge s konja.

Od silne vike, treskanja oružja o štitove i oklope, jaukanja ranjenika,
brektanja premorenih konja, nadiranja, kovitlanja, povlačenja i vraćanja u

bitku, od pomame, preneraženih glasova poluludih ljudi i konja, hvatao je

užas i stare ratnike obeju strana, koji su u bojevima osedeli i zube

pogubili.

Pod knezom Lazarom pade i drugi konj. I mada su mu vitezi priveli

zdravog i snažnog konja, po bojištu se stade pronositi glas da je knez

poginuo. Na mnogim mestima srpski ratnici se pokolebaše. Damjan,
vojvoda od Stalaća, pade smrtno ranjen kraj kneza. Njegovi sebri,
smatrajući da su dovoljno učinili za svoga gospodara, udariše natrag.
Međutim, pade i vitez od tri bela božura. Turski džilit pogodio ga je ispod

desnog pazuha.
Dok su se srpski ratnici nesmanjenom žestinom borili, Lazar Musić

skoči s konja, priđe ranjenom vitezu i smače mu vizir.

— Gospode! — uzviknu. — Gavrilo! Crni Gaga Nikole
Altomanovića!

— Ja... — prostenja vitez. — Nekada najveći dušmanin kneza

285

Lazara... Umirem... Molim za oproštaj...

— Šta je? ko je vitez? — upita knez Lazar zaustavivši konja.
— Pogledaj! — odvrati Musić...
— Gavrilo, desna ruka Nikole Altomanovića.
— Pohodio sam Hristov grob, pričestio se i ispovedio u crkvi

Samodreži i evo... umirem u slavu kneza Lazara... Oprosti...
— Neka ti je bogom prosto! — tiho reče knez praveći mačem znak

krsta iznad ranjenog viteza.
— I ja ti opraštam! — pognu glavu Musić.
Oko usana samrtnikovih zatitra blag osmeh, a u očima blesnuše

suze. Grč smrti nije unakazio lepo lice viteza. Lazar Musić mu sklopi oči.
Međutim, pogled mu pade na štit. Tri bela božura, isprskana krvlju, kao
da su plamtela na crnom pozađu.

— Duša očišćenog grešnika odlazi bogu na istinu! — prošapta vitez
krsteći se. Onda se baci na konja i jurnu u bitku.

Relja Krilati prvi je udario na Bajazitovu konjicu. Ispred njega za tri
konjske dužine jezdio je Boško Jugović. Prigrlivši levom rukom krstaš
barjak, mladi vitez je desnom krčio put vitlajući golemim mačem i
zadajući munjevite udarce. Iako odmorni, turski ratnici zaprepašćeni
zastadoše, jer iza barjaka ugledaše kao bedem čvrstu srpsku konjicu.
Relja Krilati otpoče strahovitu seču. Za njim su kao izgladneli vuci
nadirali Novopazarci, uz njih Šumadinci, Podrinci i Topličani pod Jug-

Bogdanom.

Bajazit i njegovi emiri, Evrenos-bej, Kurd-aga i Jakši-beg, sa
zaprepašćenjem su gledali kako srpski ratnici ruše redove njihove

rezervne konjice.

— Alah nek je uz nas! — viknu Evrenos-bej. Levi krak konjanika
Bajazitovih, koji je već otpočeo obuhvat, lomio se i kovitlao. Na to mesto
svom žestinom je udario Banović Strahinja sa svojim Zećanima.

— Kurd-aga i Jakši-beg na onu stranu, a ti za mnom! — viknu

Bajazit Evrenosu.

Okruženi najodabranijim ratnicima, turske starešine jurnuše u bitku.
Obilić, Kosančić i Toplica, iako izranavljeni i skoro malaksali od
umora, bodrili su svoje konjanike i tukli se već s Bajazitovim odmornim

ratnicima koji su sa svih strana pristizali. Na nekoliko stotina koraka, na

Gazimestanu, gde se dizao golemi šator sultanov, a nadomak tri srpska

viteza, kraj velikog vezira Ali-paše borio se Murat. Oko njega vitlali su

krivim sabljama i dvoreznim sekirama najodabraniji ratnici iz Anadolije.
— Eno sultana! — viknu Miloš Obilić. — Probijajte se!

Vitez dobro zapara ostrugama trbuh svoga konja. Životinja vrisnu,
podskoči i gurnu svom silinom u gomilu turskih gazija, razbi njihove

redove i jurnu prema veziru. Ali-paša u trenutku sagleda viteza i viknu

svojim pratiocima:

286

— Konja ubijte! Ubijte mu konja, prokleti da ste! Turski ratnici se
sjatiše oko Obilića. Ali za

srpskim vitezom hrlili su u stopu Kosančić i Toplica, a za njima

Šumadinci i Podrinci.

Oko sultana i velikog vezira planu velika bitka. Gazije se stadoše
povlačiti bacajući džilite na viteze. Konj Miloša Obilića, izranjavljen na
nekoliko mesta, stade posrtati. Vitez iskoči iz sedla i nastavi borbu
pešice. Gazije se zbiše u gomilu poturajući sablje i štitove pod njegov
mač. Obilić u nekoliko skokova stiže do sultana i munjevitim udarcima
stade obarati turske ratnike. U prvom naletu ubi trojicu, četvrtom odseče
ruku do ramena i napade petog. Preneraženi ratnik dreknu, odskoči u
stranu i podbaci topuz. Mač Miloša Obilića tresnu o glavu topuza i prebi
se do balčaka. Međutim, od silnog udarca Turčin posrnu i klonu na levo

koleno. Srpski vitez, trgnuvši nož iza pojasa, u mahu mu prereza grlo.

Krv šiknu i poprska Ali-pašu. Veliki vezir obode konja, šmugnu ispred
Obilića i za dlaku izbeže smrti. Odjednom bitka zastade. Gazije
preneraženih lica za trenutak ostadoše ukočeni. Pred srpskim vitezom
ukaza se figura sultana Murata. Miloš Obilić izmahnu i svom snagom
sjuri mu nož u trbuh. Onda nanovo nastade seča. Srpski ratnici

podstaknuti Miloševim delom, borili su se kao razjareni risovi. Ali sila
poče da nadvladava silu. Preko gomile turskih leševa prvi pade Miloš
Obilić.. Kosančić i Toplica, boreći se kraj mrtvog prijatelja, skoro u isti
mah pogiboše. Njihovi ratnici, iskrvavljeni i s besnilom u očima,
prihvatiše podmukli način turskih pešaka i žestoko navališe da noževima

bodu konje u trbuhe. Oni su palim turskim konjanicima topuzima i

sekirama smrskavali glave.
Za to vreme veliki vezir Ali-paša i tri stotinara probijali su se između

svojih ratnika noseći na rukama zamotano u ogrtače telo sultana Murata.
— Ko je mrtvac? Kuda ga nosite? — sa svih strana učestaše

pitanja.

— Srpski knez je ubijen! Nosimo ga pod šator velikog padišaha! —

odgovarao je Ali-paša.

— Neka je slava Alahu! Pobeda je naša! Napred junaci! — vikali su

ratnici.

U blizini Muratovog šatora odnekud se stvori Bajazit.
— Čuo sam... Znači, istina je? — reče.
— Ćuti i pođi za nama! — tiho mu dobaci veliki vezir, pa obrativši se
jednom čaušu, dodade:
— Brzo po princa Jakuba! Smesta neka dođe pod šator sultanov...

Kaži da ga zove otac...
Muratovo telo, zavijeno u ogrtače, stotinari spustiše na minderluk.
— Ne otkrivajte ga! — tiho reče Ali-paša, izađe pred šator i doviknu

nekoliko reči janjičarima. Dvanaest ratnika se izdvojiše i s isukanim

287

sabljama stadoše pred ulaz.
— Ko pokuša da uđe pod šator, ubijte ga! — reče Ali-paša i dodade:

— Samo princa Jakuba propustite...

Pod šatorom su tri turska stotinara u nedoumici. Bajazit, skrstivši
ruke na grudi, stajao je više glave mrtvog sultana. Bled i raširenih očiju
od uzbuđenja, princ je bacao poglede na Ali-pašu i leš na minderluku.
Na belom ogrtaču, koji je pokrivao trbuh sultanov, krvava mrlja sve više
se povećavala.

Veliki vezir mu priđe, dodirnu rukom bradu i duboko se pokloni:

— Neka je slava padišahu, Bajazitu Munjevitom, sinu velikog
Amurata! Od ovog časa, ti si sultan pravovernima.

— A Jakub, moj brat? — tihim glasom upita Bajazit. — Šta će reći

on i njegove mnogobrojne pristalice?

Veliki vezir mu se unese u lice:
— Nas se ne tiče šta će reći on i njegove pristalice! Važno je šta
ćeš reći ti, jer sultanova reč je jedina i sveta!
— Jedina i sveta! — ponovi princ a oči mu blesnuše. — Čujte,

ratnici! — obrati se stotinarima. — Poklonite se do zemlje! Jer vi ste

prvi... Vama je Alah podario milost da pre ostalih pognete glave pred

novim sultanom.
— Neka ti Alah podari sreću i dug vek! — uglas rekoše tri ratnika

klanjajući se.
— Sklonite se ovamo! — reče Ali-paša i povuče ih iza jedne zavese.

— Spremite noževe i ne mičite se dok vas ne viknem...
Veliki vezir primače stoličicu minderluku, sede kraj mrtvog sultana i

zagleda se u široki otvor na ulazu šatora, gde su janjičari sa isukanim

sabljama stražarili. S bojišta je dopirala neprekidna lupa, zveket oružja,
vika i zapomaganje ranjenika. Na podnevnoj sunčevoj svetlosti, iznad

ljudskih i konjskih glava, lebdela je zlatasta prašina.
— Alah neka je uz nas — tiho reče Ali-paša. — Još se ne zna da li

smo pobedili.
Vrućina je prodrla pod golemi šator. Zadah znoja, ljudskog i

konjskog, i usirene krvi otežavao je disanje.
Bajazit obrisa rukavom znojavo lice, priđe minderluku, skide

pokrivač i zagleda se u mrtvog sultana.
— Pogođen nožem u trbuh — škrgutnu zubima. — Naše gazije su

dozvolile da sramota padne na ceo turski narod. Pred njihovim očima

pao je sultan koga niko dosad nije pobedio... Gle! — prenu se Bajazit! —

I lice mu je krvavo.

— To je krv kaurina ubice! Prokletnik je pao kraj našeg padišaha —
zaklima glavom veliki vezir i ogrtačem pokri telo sultanovo. — Alah hoće

da ti postaneš sultan.
Bajazit ga je gledao netremice u oči.

288

— A Jakub? — po drugi put mučno upita. Ali-paša nemoćno raširi
ruke i pognu glavu. Bajazit u trenutku donese odluku:

— U pravu si! — reče.
— Neka se vrši volja Alahova! — odvrati veliki vezir.
Na ulazu u šator pojavi se princ Jakub. On jednim pogledom
obuhvata bledo lice svoga brata, pokriveno telo na minderluku i stisnute
usne velikog vezira. Bez reči priđe minderluku i smače pokrivač. U tom
trenutku Ali-paša se primače zavesi iza koje su stajala tri stotinara
mahnu im rukom i pomače se u stranu. Tri noža munjevito blesnuše nad
glavom Jakub-čelebije. Prvi i drugi zveknuše o oklop, a treći se do drške
zabi pod grlo princa. Krv šiknu u mlazevima. Jakub čelebija jeknu, posrte
i pade preko mrtvog sultana.

*

Pred podne Vlatko Vuković diže bosanske ratnike i napusti svoje
mesto iza močvare na levom srpskom krilu. Za njim se uputi i hrvatski
vitez Ivaniš Horvat. Udruženi ratnici išli su prema Mitrovici. Ispred njih su
na brzim konjima jurili glasnici koje je Vuković poslao da Tvrtku kralju
Bosne i Srbije, odnesu vest da je na Kosovu polju pobeda pripala knezu
Lazaru.

Ratnici Vuka Brankovića neko vreme su oko reke Sitnice vijali
turske ratnike koji su se u gomilama razbežali sa svog desnog krila, ili
hvatali konje, rasturene na sve strane po prostranom polju. I dok su
odmorni konjanici Bajazita Munjevitog uveliko dovršavali zaopkoljavanje
srpskog desnog krila i centra pod knezom Lazarom, Vuk Branković nije
stigao da rezervnu vojsku uvede u bitku. Uskoro njegovi ratnici, izmešani
sa srpskim beguncima, udariše natrag, pređoše na desnu obalu reke
Laba i dohvatiše se padine Grdeč planine.

Sebri od Stalaća bežali su preko leševa ljudskih i konjskih,
povlačeći za sobom i ostale ratnike koji su, izgubivši vođe i mesto u
borbenom redu, lutali po bojištu. Oni povukoše i pevača Vizantinca, koji
je ostao bez seiza, jer je Debelog Mrševića tursko koplje pogodilo u leđa.

DimitrijuVojinoviću pođe za rukom da se sa tri stotine konjanika
probije kroz turski obruč i da se nesmetano prebaci na desnu obalu
Laba.

Vitezi oko kneza Lazara padali su jedan za drugim. Kosooki Azijat
Saridže-paša gonio je u bitku već malaksale turske ratnike. Centar
srpske vojske bio je zaopkoljen. Svaka nada na povlačenje bila je
isključena. Na desnom krilu pao je Jug-Bogdan. Njegovi sinovi, rastureni
po bojnom polju, još su se mestimično pojavljivali i nestajali u vrtlogu.

289

Poslednji, Boško Jugović, izdaleka pogođen džilitom, pade s konja. Relja

Krilati i njegovi konjanici, utonuli u masu turskih ratnika, dugo su
odolevali napadima, zbijali se u gomilu i jurišali tukući se u pojedinačnim

borbama. Kad ispod Relje pade konj, desetine ruku pružiše se da
ščepaju viteza. Ali on, raskoračen nad mrtvim konjem, obori topuzom
najbližeg turskog ratnika, razmahnu mačem i u trenutku raščisti prostor
oko sebe. I dok je hvatao za vođice jednog konja, turski ratnici zasuše

ga džilitima. Tako pogibe Stefan Relja Krilati. Nekoliko desetina
Novopazaraca, zbijeni u gomilu i čvrsti kao tuč, još neko vreme su se
kao tvrđava kretali bojnim poljem. Prema popodnevnim kasnim
sunčevim zracima videlo se kako obalom reke Sitnice bez jahača jure

poludivlji konji iz ergele Relje Krilatog.
Oko kneza Lazara bitka je bila najžešća. Musići i Oliverovići uzalud

su pokušavali da naprave prodor. Proređeni srpski ratnici odbijali su

turske konjanike, koji su u talasima sa svih strana navaljivali. U silnom
naletu Kurd-aga ubi mačem Damjana Oliverovića. Lazar Musić, rešen da
osveti smrt prijatelja, skoči sa svoga vranca, trže nož iza pojasa, u

nekoliko skokova stiže do golemog Azijata i zadade mu dva uboda u
butinu. Turčin izmahnu sabljom, ali ne dokači viteza. Musić oblete oko
konja i skoči mu na sapi. U trenutku nož blesnu i do drške se zari
Turčinu pod grlo. Kao gomila razbesnelih pasa, turski ratnici sa svih
strana navališe i kopljima isprobadaše viteza Lazara Musića.

Knez Lazar, boreći se kao prost ratnik, štitio je sebe i ostale. Kad
mu Turci i trećeg konja oboriše, knez nastavi da se bori pešice. Stefan
Musić, Krajimir Oliverović i Pavle Orlović, izranavljeni, krvavi, sa

ulubljenim šlemovima i oklopima, poslednjom snagom su još neko vreme

odolevali navali protivnika. Kad i oni padoše, Turci se baciše na kneza

Lazara i zarobiše ga. Nekoliko stotina ratnika, Moravaca i Šumadinaca,

uzalud su pokušavali da preotmu kneza. Polovina od njih izgibe, ostale

pohvataše Turci i poteraše ispred sebe prema golemom šatoru, gde je

ležalo telo sultana Murata.

U daljini, prema reci Sitnici, videla se grupa srpskih ratnika pod
Banović Strahinjom. Zetskom vitezu pošlo je za rukom da se sa nekoliko
stotina ratnika probije kroz turski obruč.

Pri zalasku sunca, po naređenju, novog sultana Bajazita

munjevitog, knezu Lazaru i ostalim zarobljenim srpskim ratnicima
odsečene su glave.

Tako je tekla i tako se završila bitka na Kosovu polju. Sila je

nadvladala silu. Sto hiljada turskih ratnika odnelo je pobedu nad

trostruko slabijim protivnikom. Obe strane pretrpele su strahovite

gubitke, pa se neko vreme nije znalo ko je pobedio. Pored toga, poginula
su oba vladara, što se retko događalo u istoriji ratova.

Bitka je počela u osam časova ujutru, a završila se u četiri po

290

podne. Preživeli turski ratnici sa užasom su bacali smrknute poglede po
bojnom polju. Gomile leševa ljudskih i konjskih pružale su se u
nedogled. U čudu su se zagledali, okretali lice prema nebu i šaputali:

— Neka je slava Alahu kad nam je podario sreću da danas
ostanemo živi!

Ali te noći sreća je ipak mnogima okrenula leđa. Jer tek što je mrak
pao na zemlju, pristalice ubijenog princa Jakub-čelebije učine juriš na
velikog vezira Ali-pašu i novog sultana Bajazita Munjevitog. Bitka nije
trajala dugo, jer je lukavi Ali-paša predvideo da će do nje doći. Protivnici
novog sultana pobijeni su do poslednjeg. Iste noći celokupna turska
vojska napusti Kosovo i krenu put Jedrena. Sultan je žurno da ukloni sve
svoje muške rođake i da na taj način potpuno osigura svoj presto.

Tako je otpočela vladavina Bajazita Munjevitog,

*

Pevač Vizantinac išao je neko vreme sa sebrima od Stalaća. Ali kad
mu dosadiše njihova vajkanja, jadikovanja i psovke upućene Turcima,
odvoji se od gomile i udari desno probijajući se kroz čestar na Grdeč
planini. Njegov konj, posrćući na levu prednju nogu i podskakujući na
desnu zadnju, bio je iznuren do krajnje mere. Ni gospodar se nije osećao
bolje. U glavi mu je još uvek bučalo od silnog treska oružja, vike,
neljudskih krikova, i zapomaganja. Jedva se držao u sedlu, jer su ga
leđa bolela na mestu gde je oklop bio ulubljen od udarca topuzom. Na
desnom obrazu osećao je potmuo bol. Ispod usirene krvi otekla je rana
koju je napravila strela.

Na jednom malom proplanku pevač naiđe na bosonogog kaluđera
lutalicu, pratioca viteza od tri bela božura. Vizantinac pritera konja i
zagleda se u njega.

— Ko si, viteže? — pridiže se kaluđer i ostade stojeći. — Junak ili
izdajnik?

— Bio sam junak i družio se s junacima. Odsad, staraću se da više
pevam o njima, a manje da se uz njih borim — odvrati pevač, a ruka mu
pomilova lautu koja mu je visila o sedlu.

— Da! — žmirnu kaluđer. — Junaci ginu! Nego, šta se događa dole
na Kosovu? Ko pobeđuje?

— Ne znam! — odvrati pevač. — To neće znati ni oni koji pobede.
Jer kosa četvrtog konjanika iz Apokalipse danas ne bira. Ovakvu žetvu
nije imala otkako je sveta.

— A vitez od tri bela božura? — upita kaluđer. — Jesi li ga video u
borbi?

291

— Video sam i njegove junačke podvige i pad. Poginuo je kraj

kneza Lazara.

— Je li dobio oproštaj i blagoslov od kneza?
— Jeste. Duša mu je čista otišla pred lice gospodnje. Video sam i
njega, i kneza, i Lazara Musića, koji mu je sklopio oči... Kraj mrtvog

viteza ležao je štit s tri bela božura koji su postali crveni od krvi.
Kaluđer se prekrsti i okrete lice prema nebu:

— Neka na tom prokletom polju nikada više ne procveta nijedan beli
božur! — reče.

— Ne huli, božji čoveče!
Kaluđer se zamisli i neko vreme ostade u ćutanju. Najposle se
prenu i reče:

— Bog neka a? smiluje duši dobroga Gavrila, viteza Nikole
Altomanovića. On je dostojno okajao svoje goleme grehe. Moje duhovne

obaveze prema njemu prestale su... Kad su ga sebri pretukli, kum ga je
odneo u svoju kolibu. Vitez je mislio da će umreti i ispovedio mi se. Lečio
sam ga posvećenim melemima i digao ga iz mrtvih. »Evo grešnika!«

rekao sam i zavetovao se da mu spasem dušu... Išao je za mnom kao

jagnje božje... Rešili smo i crkvu pokajnicu da podignemo. Ali eto, volja

gospodnja...
— Čuješ... —prenu se Vizantinac. — Crkvu možeš i sa mnom

podići. U tvojim nedrima vidim nabreklu kesu s novcem. Ako su zlatnici,

više od pola crkve gotovo je. Daj mi kesu!
— Da ta dam?! — ustuknu kaluđer. — Kesa je i kod mene sasvim

sigurna.
Kaluđer je isprao krvavo lice pevačevo i namazao ga melemom,

skinuo mu oklop i šlem i pod hrastom ga smestio da se odmara.
Kad se pun mesec pojavio na vidiku, pevač se probudi, proteže se i

jeknu. Sve kosta su ga bolele. Za časak se smiri i poče da razmišlja. Seti
se proteklog dana i reče:

— Neka se slavi ime gospodnje kad sam se iz onog pakla izvukao!
Naprežući se, Vizantinac se s mukom pridiže.

— A sveti otac s kesom u nedrima nestao. Hej, brate u Hristu! —

viknu.
Dubrava mu vrata odjek. Pevač se strese. Oslušnu i ne usudi se po

drugi put da vikne.
— Tišina kao posle propasti sveta — reče i prekrsti se.
Namah mu dođe misao da se baci na konja i pobegne.
Konj je ležao nedaleko od njega. Pevač je uzalud pokušavao da ga

digne. Pomisli da se spusti do reke Laba i uhvati jednog od konja koji su
bez jahača lutali obalama. Htede da skine sedlo, ali se predomisli,
osmehnu se i reče:

— Ne treba! Noćas su svi konji osedlani.

292

On skide samo lautu sa iznemoglog konja i hramljući krete
nizbrdicom prema ravnici, gde se prema mesečini belasao Lab. Kraj
reke je video nekoliko konja. Obilazeći leševe, pevač Vizantinac lagano
im se približavao. Konji, osetivši čoveka, tiho zarzaše. Pevač priđe
jednom i potapša ga po vratu. S mukom ga uzjaha i lagano krenu
obalom. Pogled mu odluta preko reke na prostrano polje. Mesec je u
punom sjaju osvetljavao bezoblične gomile iz kojih je sablasno
svetlucalo oružje.

— Koliko duša utonulih u tamu luta ovim prokletim poljem gde svetli
samo ono što ih je uništilo! A mrtvi ratnici, nemi i svi dobri... — reče i
prenu se.

Iza sebe začu tupkanje kopita. Pevač oseti kako mu krv nestaje iz
lica i naglo se okrete. Grupa konja koju je ostavio kraj reke išla je za
njim. Njihove pametne oči, krupne i sjajne prema svetlosti meseca,
gledale su ga bolno i molećivo. Pevaču se steže grlo i pogled mu se
zamagli.

— Konji bez jahača — promrmlja i krenu dalje. Tek što pomisli da
se vrati u planinu, kad ispred

sebe na nekoliko desetina koraka ugleda jednu žensku priliku. Išla
mu je u susret. Pevač primeti svetlucanje srme na jeleku i blesak kondira
u njenim rukama.

— Junače — oslovi ga devojka — ako se krstom krstiš, učini milost i
prenesi me na drugu obalu.

— Zar i ti u carstvo smrti? — upita pevač. — Zašto?
— Idem da tražim zaručnika... Pogledaj! Evo prstena na mojoj ruci.
Jutros mi ga dade pred polazak uboj.
Rubin na prstenu crvenkasto se presijavao.
— A ko je on?
— Milan Toplica.
Pevač odmahnu rukom i tiho reče:
— Vrati se! Tvoj zaručnik pao je kraj Miloša Obilića i Ivana
Kosančića. Na tom mestu najviše se ginulo... Vrati se, devojko!
Pevač se zagleda u nju, ali se iznenadi kad u njenim očima ne vide
suze. Lepo lice devojčino bilo je mirno.
— Prenesi me, junače! — reče ona.
U njenom glasu pevač oseti odlučnost i ne pokuša da je dalje
odvraća. On pruži ruku, podiže devojku i stavi je ispred sebe na konja.
Na drugoj obali dugo je stajao gledajući za devojkom. Između
tamnih gomila njena prilika je postajala sve manja, kao da nepovratno
tone u bezdan smrti.
— Život i smrt! — prošapta pevač i okrete konja.

293

*

Zora ga je zatekla na konju daleko od bojišta, na putu za Ugarsku.
Kuckajući po žicama laute, Vizantinac je tiho pevao o pogibiji na Kosovu
polju:

»Dva se cara sukobiše na Kosovu polju ravnu,
Na polju krvavu.
Jedno mi je, brate mili, od Srbije Lazar vitez,
Od Srbije knez.
Za krstašem, za barjakom silna mu se vojska kreće,
Za krstašem kreće.
A drugi je sin Orkanov, Agarjanin sultan Murat,
Murat sin Orkanov...«

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

294

295

296

297

298

Pogovor

Za razliku od uspelih pesničkih pristupa našoj prošlosti —

pomenimo samo Milorada Panića Surepa i Desanku Maksimović, čija su
dela inspirisana našom prošlošću istovremeno i najbolje stranice
njihovog ukupnog stvarlaštva — za razliku od dela koja su inspirisana
neistorijskim, mitskim dobom, — istorijski roman nije ni osobito negovan
ni uspešan rod u našoj književnosti. Zanimljivo je da pisci istorijskih
romana i dramskih dela o srpskoj prošlosti neretko nalaze podsticaje u
ličnostima koje je popularisalo predanje. Međutim, upravo tada su
otkrivali svoju nemoć prema neuništivoj snazi narodne tradicije. Ovi
autori nisu bili svesni da pred sebe postavljaju pretežak zadatak da
nadmaše već književno oblikovane likove, duboko usečene u svesti
neprosvećenih, a teško izmenljive u svesti obrazovanih.

U delu Vitezi kneza Lazara Slavomir Nastasijević je, pored
istorijskih ličnosti iz vremena maričke i kosovske bitke, nastojao da još
jednom oživi junake narodne tradicije, junake koji se javljaju u delu
Kraljevstvo Slovena Mavra Orbina i Priči o boju kosovskom, gde je
zabeležen završni oblik kosovske legende. Ali, najuspeliji su mu epizodni
likovi, za koje ne zna ni istorije ni predanje. U njihovom oblikovanju do
punog izražaja dolazila je Nastasijevićeva umetnička imaginacija. Ostaju
u sećanju Mitar Danguba, vrstan strelac i ratnik iz redova sebara, crni
Gavrilo, neslavni vitez župana Nikole Altomanovića, vitez koji doživljava
nagli preobražaj i iskupljuje grehe u odlučnom sukobu sa Osmanlijama,
zatim županova sinovica, lepa i nestalna Dostana i Onesikrit, pevač
Vizantinac.

O kosovskim junacima i o kosovskom sukobu istorija veoma malo
zna. Čak ni ishod bitke u kojoj su poginula dva vladara, knez Lazar i
sultan Murat, nije jasan. Oko četiri decenije posle bitke na Kosovu pisao
je Konstantin Filozof da među vojnicima koji su se borili »beše neko
veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i
osumnjičiše kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost,
nađe zgodno vreme, ustremi sa ka samome velikome načelniku kao da
je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i
zari mač u toga samoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od
njih.« Kasnije, ne zna se tačno kada, uz ovaj tekst Konstantina Filozofa
dopisano je, ime Miloš. Savremenici dakle, nisu zabeležili ni ime

299

kosovskog junaka.
Svakako pod utiskom neočekivane i neverovatne vesti o smrti

sultana, najranija svedočanstva o kosovskom boju 1389. slave trijumf
hrišćanskih snage. Prema jednom kultnom spisu posvećenom knezu
Lazaru, u žestokom sudaru našlo je smrt mnoštvo Srba i Turaka, a boj je
prestao »pošto su obe strane iznemogle«. I nešto kasniji letopisi
prikazuju ovaj sukob kao neodlučan. Štaviše Turci su se posle boja
povukli. Međutim, posledice obostranih teških gubitaka bile su kobne
samo zaostatke nekad moćne Srpske države. Tokom vremena pokazalo
se da je pobeda pripala ekonomski i brojčano snažnijem protivniku.
Stoga ne iznenađuje činjenica da su Lazarevi naslednici priznali vrhovnu
vlast novog sultana Bajazita.

Hrišćansko-turski sukob na Kosovu brzo je pretočen u legendu.
Tome su doprineli nedorečeni, pa i protivrečni izvori, zamagljen
svedočanstva i nepotpuno saznanje o događaju koji je potresao
savremenike. Postepeno je nastajala kosovska legenda koja se
oblikovala oko dva osnovna motiva — motiva junaštva i motiva izdaje.

Prirodno, u romanu Vitezi kneza Lazara najviše prostora posvećuje
se učesnicima maričke i kosovske bitke, ali Nastasijević čitaoca
nenametljivo upoznaje sa starim gradovima, utvrđenjima, rudarskim
središtima, trgovima i trgovinom, zanatskim i ratarskim proizvodima,
odećom, oružjem, zadužbinama, a što je posebno značajno, sa
verovanjima i shvatanjima, sa mentalitetom srednjovekovnog društva.

Slavomir Nastasijević je proučio epohu koju opisuje. Ali njegovo
delo Vitezi kneza Lazara zasniva se na istraživačkim radovima koji su
objavljeni do sredine ovog veka. Polazna osnova su dela istaknutih
istoričara Stojana Novakovića i Konstantina Jirečeka. U međuvremenu,
do nekih novih saznanja došli su Georgije Ostrogoski, Mihailo Dinić,
Svetozar Radojčić, Alojz Šmaus, Vojislav Ðurić, Sima Ćirković, Franc
Kempfer, Miloš Blagojević i drugi, ali ona ne dovode u pitanje umetničku
istinitost Nastasijevićevog romana.

Rade MIHALJČIĆ

1 SEBRI — tako su se u srednjem veku nazivali oni koji nisu
pripadali plemstvu, vlasteli i kleru. Delili su se na slobodne seljake,
težake i pastire. (Ovde i dalje primedbe piščeve).

2 BOGDAN — stric braće Dejanovića. Konstantina i Dragaša. Oblast
njegova prostirala se na krajnjem jugu Makedonije, oko Dojranskog
jezera. Pretpostavlja se da je autentičan s Ljuticom Bogdanom iz
narodnih pesama.

300