Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

ostatke od polomljenih kola, izgaženo seno, rasturene kosti od lipsale

kljusadi koje su vuci razvukli i oglodali.
Jedne noći na prevojima planine Rile tri vodiča sebra pobegoše u

bestrv. Njih niko ne pogna. Mladi vitezi smatrali su da im više nisu

potrebni, pošto ispred sebe imaju vidan trag kraljeve vojske.
Međutim, put je postajao sve teži. Nailazili su na šume ispresecane

jarugama obraslim u gusto šiblje leske, zove i drena. Kraljeva vojska
vršila je velike zaobilaske, skretala s pravca puta i krivudala na čitave
milje desno i levo oko šuma. Mladi vitezi najposle pronađoše mesto gde

se kraljeva vojska podelila u dva kraka. Na prvom tragu vidno su se
isticali otisci točkova u mekanoj zemlji, a na drugom, koji je išao jednom

strmom vododerinom, videla su se samo konjska kopita. Stefan i Krajimir
odlučiše da idu tim tragom.

Poklisari i njihovi pratioci celoga dana išli su niz duboko usečenu
jarugu koja je krivudala čas levo čas desno. Svaki ratnik vodio je svoga
konja, jer zbog velikih strmina nije se moglo ni zamisliti da se jašući
odmiče. Nailazili su na debela stabla hrastova i bukava, koja su
strovaljena preprečavala put. Ratnici su ih morali obilaziti verući se uz

strme obale vododerine, dok najposle ne izbiše na proplanak obrastao u

visoku paprat. Tu se prostrana jaruga završavala.
U blizini Dupnice poklisari naiđoše na zasedu bugarskih odmetnika

koji su pripadali vidinskom kralju Jovanu Stracimiru. U toku poslednjih

nekoliko dana bugarski razbojnici hvatali su i ubijali zalutale i zaostale

ratnike kralja Vukašina. Bili su to divlji nomadi, odeveni u životinjske

kože s dlakom okrenutom upolje. Sa zatupastim gubicama kao u divljih

pasa, razbojnici izazvaše nespokojstvo i kod najhrabrijih iz pratnje

poklisara. Postavili su zasedu u jednom tesnacu, kuda je šest konjanika
naporedo jedva moglo ići.

Krajimir i Stefan jahali su na čelu odreda. Za njima se otegla

povorka ratnika. Carski strelci držali su na rukama zapete samostrele.
Bugarski razbojnici, ili zato što su bili nedovoljno vični zasedama, ili

što su im nedavni laki uspesi oslabili opreznost, otkriju se pre vremena.
Derući se, jurnu iza jedne isturene stene i zakrče prolaz mlatarajući

kopljima, buzdovanima i toljagama. Iako je tesnac na tom mestu bio širi,

iza okuke se tiskalo nekoliko stotina nomada, jer su zadnji potiskivali
prednje, podižući uvis koplja na kojima su se kezile nabijene ljudske

glave.
— Strelci, napred! — viknu Musić i pomače se u stranu. Krajimir

stade pored njega sa štitom i topuzom u rukama.

Bugarski razbojnici jurnuše hrpimice, ali ih prasak tetiva zaustavi u
mestu. Napadači iz prvog reda kao lesa popadaše, oni iz drugog
strmoglaviše se preko njih, a iz trećeg polegaše iza palih drugova. Ali

potiskivani i gonjeni od onih iza sebe, razbojnici, istisnuti iza zaklona,

51

ispadoše pravo pred strelce. Bili su stešnjeni s dve strane okomitim
stenama, s treće zatvoreni carskim konjanicima, a s četvrte svojim
drugovima, koji su, ne znajući šta se napred događa, neprestano

navaljivali da ne bi ostali pre njih razgrabili plen. Nomadi su ginuli i
svojim trupovima zakrčivali prolaz. Strelci su neumorno gađali. Najposle,
ne mogavši ni napred ni natrag, razbojnici kukajući polegaše po zemlji.
Oni iza njih gomilali su se, zapomagali i boreći se za prolaz tukli se
između sebe pesnicama, motkama i kopljištima. Međutim, oni na začelju
najposle shvatiše kakav je užas ispred njih u tesnacu, okretoše leđa i
nagoše u bekstvo. Kao lavina razbojnici potekoše niz klisuru. Bacajući

oružje da bi lakše bežali, izgubiše se iza stena i okuka.

Borba nije trajala dugo, pa ipak oko sto pedeset bugarskih
odmetnika palo je u tesnacu. Među carskim ratnicima nekoliko ljudi i
konja pogođeno je kamenom iz praćke.

Između Samokova i padina planine Rile poklisari naiđoše na mesto

gde su se dva kraka vojske kralja Vukašina spojila. Najposle, prešavši
mnoge reke i rečice, carski ratnici se spustiše u dolinu Marice. Idući

levom obalom reke, nailazili su na napuštena naselja. Bugarski seljaci

bežali su ispred vojske desno i levo i skrivali se po šibljacima i trskama
koje su se talasale po ustajalim barama i lokvama. Ratnicima pođe za
rukom da uhvate četiri seljaka. Oni ih poteraše ispred sebe kao vodiče.

Stefan i Krajimir u čudu su se pitali što ne nailaze na bugarske
ratnike. Od izviđačkih odreda vojske kralja Šišmana nije bilo ni traga.
Bugarski kralj je, izgleda, čekao ishod bitke između Srba i Turaka pa da
onda odluči kojoj će strani prići. Svoje ratnike povukao je u gradove, a

vlasteli naredio da napuste svoje posede, da krenu seljake iz naselja i da

se što dalje uklone od jedne i druge vojske. Divlji nomadi — pastiri,
videći opšte pomeranje bugarskog naroda, poteraše svoja stada iz
rečnih dolina i dohvatiše se proplanaka i planinskih prevoja. Kolibe i

zemunice opustele su kao iza kuge. Jeleni, srne, divlje svinje i vuci,
bežeći od vojske, svakog časa pretrčavali su ispred ratnika, a psi skitači

zavijali su po napuštenim naseljima ili se šunjali iza kolone konjanika.
Jedne noći obasjane mesečinom carski ratnici naiđoše na rasturene

leševe, ljudske i konjske. Na prostranom polju bilo ih je preko dve

stotine.
— Ovde su se srela dva izviđačka odreda — reče Musić.

— Srpski i turski... Susret je bio žestok — dodade Krajimir.
Nekoliko vukova režeći šmugnuše ispred konjanika i zamakoše u
čestar.
Idući tragom kraljeve vojske, ratnici pređoše reku Strumu i ostaviše
za sobom grad Plovdiv, čije su se zidine prema mesečini u daljini
belasale na drugoj obali reke Marice. Išli su oprezno očekujući svakog
časa napad turskih izvidničkih odreda. Ali svuda je vladala tišina. Ceo

52

kraj je izgledao pust. Samo u daljini. sad već iza leđa ratnika, bleskala je

jedna buktinja na zidinama grada Plovdiva.
Stefan i Krajimir odlučiše da se drže što dalje od rečne obale i

krenuše prema brežuljcima obraslim šumarcima.
Septembarska noć, puna beličaste mesečine, tiho i lagano je

prolazila. Ratnici su šapatom razgovarali, a konji su frktali i čuljili uši.
— Osećaju vukove u blizini — reče Stefan.
— Vukove ili blisku borbu — dodade trubač Jerotije, koji je jahao

pored njega.
Na jednoj padini ispod čestara Stefan zaustavi povorku.
— Ovde ćemo zanoćiti — reče.
— Šta je? Bojiš se da ne upadnemo u Turke? — pogađajući

njegove misli, dobaci Krajimir.
— Pogodio si! Ovde ćemo sačekati zoru... Sjašite, momci... Oružje

neka vam je pri ruci.

Pratioci zavedoše konje iza leskovog šiblja, rasedlaše ih i pustiše da
se napiju vode s potoka koji je žuboreći tekao na kraju padine.

Musić posla tri konjanika u izviđanje, a ostali, obesivši konjima

zobnice o vrat, posedaše po suvoj travi.
Premoreni od duga puta i dremovni, ratnici su kunjali, držeći svaki

svoga konja za oglav.
Stefan i Krajimir su se zgledali. Mogućnost da naiđu na Turke sad

im se činila neminovna. Prošli su pored grada Plovdiva i valjda pukim
slučajem nisu naišli na turske odrede. Ko zna da li će ih ista sreća
poslužiti na daljem putu ili pri povratku? Ići napred u neizvesnost činilo

im se kao gotova propast. Mlade viteze obuze briga.
— Izgleda mi da je zapovednik Skoplja bio u pravu — reče Musić,

sede na zemlju i nasloni se leđima na jedno stablo.
— I meni izgleda! — dodade Oliverović i spusti se pored njega.
Sedeli su ćuteći. Žuborenje potočića i vruskanje ječma pod konjskim

zubima uspavljivalo ih je. Vreme je prolazilo, a tri ratnika, poslata u
izviđanje, nisu se vraćala. Stefan i Krajimir, naslonjeni leđima o stablo,
dremali su. Kad se činilo da je cela grupa ratnika utonula u san, jedan

prodoran glas odjeknu:

— Pobegoše seljaci!

— Kakvi seljaci! — trže se Stefan.
— Seljaci? — trljajući oči dodade Krajimir.
— Bugarski seljaci, vodiči. Pobegli, a lepo sam ih povezao jednog

za drugog — odgovori onaj isti glas.

— Dabome, stražari zaspali! — promrmlja Stefan i nasloni glavu na

stablo.
— Očevidna stvar! — dodade Krajimir dremovno.

— Neka se bar oni spasu! — dobaci jedan ratnik.

53

— A mi? — upita drugi. Možda još noćas bićemo u carstvu

nebeskom.
— Čuješ li ovo, Oliveroviću? — reče Stefan.
— Čujem!
— Hoćemo li sutra natrag ili dalje napred?
— Dalje napred! — reče Krajimir zevajući.

Nizvodno u potoku zapeva ševa. Odmah joj se pridruži druga, pa i
treća. Onda odjeknuše zvižduci. Crni kosovi počeše preletati od žbuna

do žbuna.
— Ovo se zora približava! — reče Krajimir protežući se.
— Kakva zora! Pogledaj nebo! — odvrati Musić. Jedan crni oblak

zakloni mesec, drugi mu je od zapada išao u susret. Mrak obastre
zemlju. Ptice zaćutaše i stravična tišina zavlada.

— Kakva teška noć — reče Krajimir. — Čini mi se da nikad neće

svanuti dan.
— Svanuće svetao i sunčan — odvrati njegov drug ustajući. Dođe

do potoka i stade da se umiva.
Dva oblaka se spojiše, druga dva crna, niska, podiđoše pod njih.

Prva munja blesnu, za njom se prolomi grmljavina. Lišće na drveću

zašušta, šibljike se stadoše povijati.
— Konje u potok! Svi pod obalu! — viknu Musić.
Ratnici zavedoše konje u jarugu na čijem dnu je tekao potočić, pa

svi polegaše uz obalu. Oluja grunu svom žestinom i pljusak se izli.
Carski ratnici, krsteći se i glasno izgovarajući molitve, gledali su kako

munje strahobno paraju nebo i slušali grmljavinu koja je tutnjala sa svih

strana. Ali uskoro potok stade nadolaziti. Voda je naglo ispunjavala
Jarugu i ratnici, jedan po jedan, počeše iskakati na proplanak vukući za

uzde svoje konje.
Strelci su skidali kožuhe sa sebe i ćebad s konja, zamotavši

samostrele da tetive ne bi zakisle i odvugle. Ratnici su stajali na pljusku.

Konji su trzali uzde, propinjali se i vrištali. Zaplašeni od bleska munja i

tutnjave gromova, skakali su, cimali uzde i klizali se po blatnjavoj zemlji.
Oluja je brzo prošla, ali iz tmurnog neba kiša je dugo padala. Već se

na istoku ukaza prva svetlost i kroz razređene oblake lagano se stade

pomaljati novi dan.
Ratnici bledi, sa užagrenim očima, pokisli do kože i kaljavi, dahnuše

dušom. Najposle kiša sasvim prestade i granu toplo sunce. Konji počeše

veselo rzati i valjati se po mokroj zemlji, a ratnici poskidaše sa sebe
ogrtače i odelo i prostreše po žbunovima da se prosuše.

U daljini se videlo bleskanje reke, a iznad obala lelujala je bela

magla. Prostrana ravnica na levoj obali Marice bila je prošarana
žbunovima i pojedinačnim drvećem i ispresecana potocima koji su se
slivali niz strmu padinu dugačku unedogled.

54

Carski ratnici, dohvativši svaki svoju torbu. stadoše vaditi nakvašen
ovseni hleb, slaninu i suvo meso i počeše jesti.

Od naših izviđača ni traga! — reče trubač Jerotije. — Da li da

sviram, da im dam znak da se vrate?
— Sviraćeš ti i sebi i nama za dušu! — viknu jedan postariji ratnik.

— Samo još treba da nam Turke navučeš na vrat.
— Treba poslati druge izviđače! — reče Stefan.

— Treba! — složi se Krajimir.
Međutim, na svetlom sunčanom jutru u daljini se pojaviše tri
konjanika. Skoro polegli po vratovima konja, izviđači su jurili kao bez

duše. Kad se približiše bivaku, svi uglas zavikaše:

— Na konje! Svi na konje!

— Šta je? Ko vas goni? Otkuda dolazite? — iskupiše se ratnici.
— Gomila begunaca juri pravo našem bivaku, druga, veća, goni ih!
— odvrati jedan od izviđača.

— Ko su begunci? — upita Krajimir.

— Srbi!
Među ratnicima zavlada tišina. Unezvereni pogledi stadoše se

ukrštati.
— Zlo! — reče Stefan oblačeći se.
Brzo, nadohvat, kako je ko stigao, ratnici su se oblačili, sedlali

konje; strelci povadiše samostrele iz krpa i kožuha.
— Oružje u šake i krij se iza žbunova. Dočekaćemo i begunce i

gonioce — reče Musić.

U daljini, iza okuke, gde je reka skretala udesno. sa visokih i

granatih topola polete jato vrana. Gomila od dvadesetak konjanika izbi iz

šiblja i dohvati se prostrane ravnice. Za njima se nadala druga grupa

ratnika. I jedni i drugi gonili su konje do poslednjeg daha. Gonioci su

pristizali pojedine od begunaca i sekli ih sabljama.

Kad stiže do mesta gde su carski ratnici postavili zasedu, grupa
begunaca smanjila se na devet ratnika. Međutim, gonilaca je bilo preko
stotine. Obučeni u odela plave i crvene boje, prošarana srmom, i sa

belim burnusima obmotanim oko glave, gonioci su se prema jutarnjoj

svetlosti videli kao na dlanu.

— Turci! — viknu Stefan.

Gone Srbe! — dodade Krajimir. — Strelci napred!
Šezdeset ratnika sa zapetim strelama istrča iz šibljaka i skoro nalete

na turske konjanike.

— Udri! — viknu Krajimir.
Tetive prasnuše. Četvrtina gonilaca pade s konja. Ostali za trenutak

zastadoše pa, kao po dogovoru, okretoše konje i udariše natrag.
— Za njima! — viknu Musić vitlajući golim mačem.
Četrdeset konjanika žestoko se nadadoše za beguncima. Strelci

55

pobacaše samostrele, pojahaše konje i, potrgnuvši buzdovane, jurnuše

za drugovima.
Bežeći na premorenim konjima, turski ratnici počeše zaostajati.

Tučeni topuzima i probadani mačevima, svi do poslednjeg popadaše s
konja.

Devet Srba begunaca, skoro svi ranjeni, zaustaviše se kraj potoka.

Vitez, koga su štitili pratioci begunci, zaljulja se i pade s konja. Jedan
sedi ratnik, bez kacige, s krvavom glavom, priđe mu. Vitez je ležao na
zemlji bez svesti. Starac mu pridiže glavu i stade u njemu tražiti znake

života.
Ostali ratnici povodeći se priđoše potoku. Najpre se napiše vode,

onda stadoše sa sebe skidati odelo i ispirati rane. Jedan mladić zahvati
vode u svoju kacigu i priđe onesveslom vitezu.

— Milane — reče starac — naš gospodar je smrtno ranjen! Umreće.
Viteza poliše vodom po licu, ali on ostade u nesvesti. Starac skide

sa sebe kožuh i napravi mu uzglavlje. Onda sede pored njega, prekrsti
ruke na grudi i stade šapatom izgovarati basme.16

Mladić sa zavrnutim rukavom na desnoj ruci i isprskan krvlju,
pogruženo je stajao po strani. On jedini nije bio ranjen.

Ratnici kraj potoka cepali su košulje i jedan drugom previjali rane.
Isečeni sabljama po rukama, leđima i ramenima, i malaksali od napora,
oni polegaše po vlažnoj zemlji.

Međutim, carski ratnici počeše pristizati.
— Ceo odred smo uništili! — reče Stefan Musić.
— Slaba uteha! — odvrati starac pokazujući prema ravnici odakle
su došli. — Tamo je sve izginulo. Obe naše vojske. Živa duša nije

ostala.
Krajimir pritrča ranjenom vitezu i stade mu opipavati bilo.
Starac je blagosiljao:
— Bog vam dao sreće i zdravlja! Anđeli vam nebeski svetleli! Majka

božja uvek vam bila na pomoći!
— Ko je ranjeni vitez? — upita Krajimir.

— Despot Jovan Uglješa! Neka bi se rajska vrata otvorila pred
njegovom dušom! — odgovori starac pipajući krvavu čvorugu na svojoj

glavi.

Stefan i Krajimir skidoše kacige i klekoše kraj viteza.
— Umire! — reče Musić.
— Na četiri mesta posekli ga, po sto puta prokleti da su! Ðavoli im
kožu derali, u paklu se kuvali! Sunca ni meseca ne videli! — bogoradio

je starac.

Na lice viteza izliše još jednu kacigu vode.

— Živ je! Još je živ! — prošapta Stefan. Ranjeni despot bio je

srednjih godina. Kosa i

56

brkovi bili su mu prosedi. Zraci jutarnjeg sunca padali su mu na lice i

osvetljavali trepavice koje su podrhtavale. Iz grudi mu se ote uzdah.
Despot Uglješa otvori oči.

— Šta js? Šta je bilo? — upitaše ratnici. Ranjenik tiho ali razgovetno

odgovori:

— Pogibija... Smrt... Sramna propast!
— Sve izginulo! — dodade starac plačući.

— A kralj Vukašin? — upita Krajimir.
— Poginuo! — tiho reče despot.

— Na komade ga isekli, bezbožnici! — dodade starac.
Stefan pogleda mladića sa zavrnutim rukavima:
— A ti, šta kažeš? — reče.

— Bitka se vodila u mraku, po oluji i pljusku. Niko nikoga nije mogao
videti! — odvrati mladić.

Despot Uglješa pokuša da se pridigne na laktove. Stefan mu poturi
ruku pod glavu. Ranjenik pogleda mladića sa zavrnutim rukavom:

— Vukašin je poginuo... Pred mojim očima isekli su ga — reče.

Despot još jednom uzdahnu. Na usta mu izbi krvava pena.
— Spasite Jelenu!17 — reče i klonu. Oči mu se zatvoriše, a oko usta
smrt utisnu svoj grč.
Ratnici padoše na kolena čitajući naglas molitve za pokoj duše

srpskog despota Jovana Uglješe.

— Ko je Jelena? — tiho upita Stefan.
— Despotova žena. Gospođa blaga i dobra — plačući odgovori

starac.

— A ko si ti?

— Njihov sluga Ostoja. Trideset godina dvorio

sam despota, bog neka se smiluje njegovoj duši, i njegovu
plemenitu i bogougodnu gospođu. Musić se obrati mladiću:

— Ti jedini nisi ranjen?
— Ja jedini... Od četrdeset drugova koji su se priključili vojsci kralja

Vukašina, jedini sam izbegao smrti.
— Četrdeset drugova? Odakle ste?

— Od Prokuplja.

— Kako te zovu?

— Milan Toplica.
— Krvave su ta ruke i odelo. — reče Krajimir.
— To je turska krv! — odvrati mladić i ode na potok da se pere.
Carski ratnici mačevima i noževima počeše da kopaju grob gde će

sahraniti telo despota Uglješe; starac Ostoja leže kraj ranjenika pored
potoka. Za L to vreme Milan Toplica pričao je Stefanu i Krajimiru kako je

tekla bitka na Marici:
— Kakva vojska! Kakvi vitezi! Silni, oholi, bahati! — otpoče mladić.

57

— Krenuli su u ovaj pohod kao na svadbu. Na odmorištima i kraćim
bivacima jelo se, pilo i veselilo. Među pijanim vitezima izbijale su svađe i
tuče. Vlastela, zavideći na raskoši vitezima, prezrivo se smešila. Sluge
jednih i drugih osiliše se, onda vitezi mačevima i topuzima počeše braniti
svoj ugled i dostojanstvo. Počinjalo se zadevicama i podrugljivim
osmehom, a završavalo krvlju i mrtvim glavama. Jaz između vitezova i
vlastele postajao je sve dublji. Ratnici Konstantina Žegligovca 18 i
njegovog strica Bogdana prednjačili su u svađama i tučama. Vlastelu
kralja Vukašina nazivali su »prilepskim otrocima«, »ohridskim
žabojedima« i »prizrenskim svinjarima«. Na sve žalbe vlastele i nekoliko
vitezova koji su hteli zlu da stanu na put, kralj Vukašin je slegao
ramenima i vajkao se: »Svaka vojska na dugom pohodu gubi disciplinu!
Ko može tolike ratnike nadgledati! Kad postavimo tabor, sve će biti u
redu i svako na svom mestu«... Uostalom, kralju je bila jedina briga da
svoju vojsku spoji sa ratnicima despota Uglješe. Tako smo prošli
Velbužd, Dupnicu i Samokov. Na desnoj obali reke Marice naiđosmo na
Plovdiv. Vitezi, željni boja, navaljivali su na kralja da napadne na grad,
ali Vukašinu nije bilo do toga: »Drenopolj i glavna turska vojska, to je naš
cilj. A Plovdiv možemo osvojiti pri povratku«, odgovarao je. Iza nas je
ostao grad, pust, bez ijednog ratnika na bedemu ili zidu. Izgledalo je da

je cela turska posada pobegla da se sjedini s vojskom Lala-Šahina,
zapovednika Drenopolja.

Na prostranoj ravnici kraj reke Marice, kod mesta Černomenski
Lugovi, dve srpske vojske se sretoše. Braća Vukašin i Uglješa padoše
jedan drugom u zagrljaj. Prvi deo plana bio je ispunjen, drugi deo, bitka s
Turcima, svima se činio ništavan, jer je despot doveo sa sobom
dvadeset hiljada ratnika, i doneo vest da Drenopolj, glavno uporište
protivnika, nema ni petnaest hiljada Turaka... Na prostranoj ravnici,
okruženoj šumom i rekom, naša vojska postavi tabor. To je bilo juče, a
meni se čini da je vek prošao od tada. Sinoć, po zalasku sunca, dođoše
nam turski poklisari. Kad videše toliku vojsku — šezdeset hiljada
konjanika pod oružjem — spopade ih strah. Paši ratnici gledali su ih
podrugljivo, smejali se i rugali. U ubledeli, oborenih glava, turski poklisari
kao kroz šibu prolazili su našim taborom. Odmah se pronese glas da ih
je poslao Lala-Šahin, zapovednik Drenopolja, da kralja i despota mole za
mir. Posle se doznalo da je turski emir nudio i danak, i da su Vukašin i
Uglješa odbili da ga prime... U našem taboru nastade veselje kakvo u
životu nisam video. Sluge viteza i vlastele sa svojih kola istovariše burad
s vinom i udariše slavine. Dok su jedni klali ovce i svinje, naticali ih na
ražnjeve i pekli kraj velikih vatri, drugi navališe na burad. Poturajući
lonce i kacige pod slavine, ratnici su pili koliko je ko hteo. Svaki je bio
uveren u sutrašnju pobedu, pa je naš tabor uhvatilo ludilo... Ne znam da
li su postavljeni stražari oko tabora. Ako jesu. sigurno su zaspali, jer je

58

noćas malo naših ratnika bilo trezno. Od mojih četrdeset drugova, svega

nas trojica nismo bili pijani.
Mladić prekide pričanje i zagleda se u daljinu. Stefan, Krajimir i

ostali ratnici prenuše se. Na ravnici iza okuke videla se nova grupa

begunaca. Oko dve stotine konjanika izbiše iz topoljara i dohvatiše se

polja.
— Jerotije. sviraj zbor! — doviknu Musić i baci se na konja. Mladi

Toplica. Krajimir i ostali ratnici povedoše se za njim.
Iza rečne okuke izbiše i gonioci. Kao da se takmiče ko će pre stići,

turski konjanici jurili su u grupama goneći konje do poslednjeg daha.

Kad truba jeknu, begunci se prenuše, onda polegoše po konjskim
vratovima i uhvatiše najpreči put prema šumovitom brežuljku.

Napred! — viknu Stefan i obode konja.

Ratnici se sjuriše niz brežuljak i dohvatiše se ravnice. Kad stigoše

do begunca, proleteše kroz njih i svom žestinom grunuše u turski odred.
Kivni zbog srpskog poraza, carski ratnici, jašući na odmornim konjima,
pomamno su kidisali. Milan Toplica, opustivši konju vođice, pristizao je
Turke, naletao na najsmelije i tako vešto radio mačem da čak i kod
Krajimira izazva divljenje. Brzina naleta i srčanost carskih ratnika namah
zbuniše Turke. Tukući premorene konje sabljama po sapima, okretoše
leđa i nagoše u bekstvo. Ali stizani i prestizani, mnogi izgubiše nadu da
će se spasti. Jedni popadaše pod udarcima mačeva i topuza, drugi

pobacaše oružje i zavapiše za milost, Carski ratnici projuriše mimo njih i

nastaviše da gone pojedince koje su još videli gde beže.

Kad i poslednjeg turskog ratnika oboriše s konja. Stefan. Krajimir i
Milan okretoše natrag. Međutim, srpski begunci pohvataše zaostale
Turke i isprobadaše ih mačevima.

Dve stotine dvadeset begunaca je spaseno, a oko trista Turaka

pobijeno.
Najstariji među spasenima. stotinar Nedeljko, grleći tri mlada viteza

reče:

— Zahvaljujem vam, junaci! Spasli ste nas od sigurne smrti. Mnoge
sam borbe preturio preko glave, ali ovakvu seču nisam video. Tukli ste

se kako i dolikuje carskim vitezima.
Sunce je povisoko odskočilo kad ratnici spustiše u grob telo despota

Uglješe, poprskaše ga vodo i staviše mu na grudi mač s krstastim
balčakom. Star sluga Ostoja očita zaupokojenu molitvu i prvi baci u grob

grumen zemlje.

Novi begunci rasedlaše konje i pustiše ih da pasu. Zahvalivši se

carskim vitezima, zdravi polegaše po proplanku, a ranjeni stadoše da se

peru u potoku, da ispiraju rane i da jedan drugog previjaju.

Milan Toplica nastavi pripovedanje:
— Mlad sam i neiskusan ratnik — reče — ali se pitam, zar je

59

moguće da oholost toliko može da zaludi ljude? Ni odred od stotine
ratnika neće u blizini neprijatelja postavljati bivak a da najpre ne izvidi
položaj i ne postavi jake straže. Naše vođe, od čijeg su imena i

najistaknutiji vitezi zazirali, nisu osigurali svoju vojsku. Zbog toga je i
došlo do sloma. Napadnuti smo pred zoru i, kako mi se čini, s tri strane.

U taboru nijedna vatra nije gorela, jer je sve živo utonulo u san. Tmurni

oblaci zakloniše mesec i odjednom nastade mrak. Ležao sam ispod
jedne omorike i slušao kako moji drugovi spokojno hrču. Munje su

uveliko bleskale po nebu, javi se i grmljavina, najpre izdaleka kao

potmulo tutnjanje, pa se naglo približi. Za trenutak glava mi klonu na
uzglavlje ali se prenuh. Priču mi se glas trube. Jasan ali nepoznat.
Pridignem se i stanem osluškivati. S druge i s treće strane dopirao je isti
znak, u tome času paklena vika, i u isti mah grunu oluja. U mojoj blizini,

jedan prodoran glas zavapi:

— Ljudi, spasavajte se! Turci napadaju!

Onda nastade smak! U oluji i groznom pljusku odjeknuše jauci,

dreka i zapomaganje. Bunovni ratnici skakali su, gurali se, tiskali, obarali
jedni druge i mlatarali oružjem. Ne znajući otkud im preti opasnost, mislili

su da su Turci tu, na domaku. Pomamni strah uhvati ceo tabor. Prema
blesku munja video sam kako se čitave gomile kovitlaju, valjaju i kao
talasi prelaze jedna preko druge. Čini mi se da ni kuga, grom i zemljotres
nisu u stanju da izazovu takav užas. Ratnici su se između sebe tukli i

klali o prolaz. Kiša je neprekidno pljuštala. Zemlja je bila klizava. Ko je

pao, taj se više nije digao. Voda pomešana s krvlju prskala je na sve

strane. Otrgnuti konji kao utvare jurili su kroz mrak, obarali i gazili sve
što im se na putu našlo, sudarali se između sebe i probadani mačevima
padali vrišteći kao divlje zveri.

Meni pođe za rukom da uhvatim za vođice jednoga konja. Bacih se
na njega, i, probijajući se kroz gomilu izbezumljenih ratnika, nađoh se na

kraju tabora. Tu tek, prema blesku munje, ugledah Turke. Nekoliko

stotina Srba svojski se borilo s njima. Druga munja osvetli viteza u kome
poznadoh despota Uglješu. Mladiću zape reč u grlu i suze ga obliše: —
Ej, da je božja volja s nama bila — reče — i da smo se svi tako borili, ne
bismo doživeli najsramniji poraz! Naši mačevi i buzdovani žestoko su
krčili prolaz kroz masu Turaka. Nijedan naš ratnik ne pade a da se bar
trostruko nije iskupio. Despot je prednjačio snagom i junaštvom. Borio
sam se pored njega štiteći mu levi bok. S druge strane video sam starog

Ostoju. Oko njega kao risovi tukli su se srpski ratnici. Ali šta to vredi! Iza
naših leđa još uvek je tutnjalo, krkljalo, valjalo se i kao povodanj
međusobno gazilo... Bele turske čalme nazirale su se u mraku. Tukli

smo po njima do malaksalosti... Kad kiša prestade, iza oblaka se pojavi
mesec, bled, kao preneražen, Despot, bleda lica, iskrvavljen, držeći
prebijeni mač u desnoj, a topuz u levoj ruci, viknu:

60

— Srbi, za mnom! Probijaj se!
Osvrnem se i pogledam: ni pedeset naših ratnika nije bilo na
konjima. Jurnusmo za despotom i kao klin se zabismo u turski ubojni
red. Tukli smo se, prodirali i osvajali prolaz dok se ne dočepasmo čistine
i slobodnog polja. Onda nastade bežanje. Šibali smo konje do krvi.
Milost gospodnja štitila nas je da makar i na smrt ranjenog despota
izvučemo iz onog pakla i da ga hrišćanski sahranimo.
Mladi ratnik završi pričanje.
— Božja kazna! — reče Musić krsteći se.
— Za oholost bog ih je kaznio! — dodade Krajimir. Milan Toplica
podiže glavu i dodade:
— Tako je izgledao put kuda sam prošao. Šta se na drugim
mestima događalo, bog će jedini znati!
U toku dana begunci su svakoga časa pristizali. Pred veče, na
proplanku i poljani s druge strane potoka, bilo ih je preko sedam stotina.
Oni pojahaše odmorne konje i, stavivši ranjenike između sebe, okretoše
leđa mestu srpske pogibije, pa se dohvatiše puta koji vodi prema
Samokovu.
Grob despota Jovana Uglješe osam dana kasnije prvi pohodiše
bugarski nomadi — pastiri. Od tada, kao na sveto mesto, dolazili su tu
poklonici, privezivali krpice po obližnjim žbunovima i bacali sitan novac u
potok i kraj groba, čineći zavet.19

61

Glava šesta

Onesikrit, pevač Vizantinac, izišavši iz svečane dvorane, uđe u

hodnik koji vodi pravo u kuhinju. On se opipa po nedrima i osmeh
zadovoljstva pređe mu preko lica. Kesa s pedeset perpera, koju mu je
poklonio Lazar Musić, bila je na mestu. Iz postave svoga župana izvadi
nož, tužno ga pogleda kao da se oprašta s njim i stavi ga u rukav. Onda
pođe kroz prostrani hodnik, iskašlja se, pređe prstima po žicama laute i
zapeva pesmu »o curi s debelim čestima« i njenom »grbavom ljubavniku
sa svračijim nogama«. Kad uđe u kuhinju, posluga se načeti oko njega.
Mladi i stari, zagrejani vinom, prihvatiše pesmu i začas nadvikaše glas
pevača i njegove laute. Vizantinac diže ruke od pesme i sede na klupu
pored tamničara, Debelog Mrševića, koji je za golemim kuhinjskim
stolom jeo kao da osam dana hleba nije okusio.

Još s večeri debeli momak je sa ostalom poslugom počeo
proslavljati oslobođenje iz tamnice rodonačelnog Altomanovića. U toku
noći dva puta je navraćao u kuhinju i do presitosti jeo tvrda i meka sira i
debele ovčetine i sve to zalivao vinom koje je gospodar za tu noć
velikodušno i obilato stavio posluzi na raspolaganje.

Kad je poklisare sprovodio u tamnicu, Debeli Mršević je video dva
glasnika, a isto tako i radost na licima svojih gospodara. Zbog toga,
spustivši gredu prevornicu na vratima tamnice, odluči da opet navrati u
kuhinju, da se raspita za razlog novog veselja i da se po treći put prihvati
jela i pića za kuhinjskim stolom.

Tamničar doznade da njegovi gospodari spremaju vojni pohod na
zemlju kneza Lazara. Polupijani tamničar shvati da to i za njega treba da
predstavlja radost. On priđe stolu pretrpanom komadima mesa i hleba i
karlicama sa sirom, sede na klupu i smesta poče da jede.

— Šta je, Debeli? — oslovi ga ćopavi kuvar, zvani Karaguz. — Opet
jedeš, a tamnicu niko ne čuva!

Tamničar ga prezrivo pogleda i ne reče ništa. Savest mu je bila
čista, jer dole u ćumezu, pokraj poslednje tamnice, ostao je njegov
pomoćnik Dobra. Bled i škrofulav mladić, slab na piću, uveliko je hrkao
na svojoj tvrdoj postelji u ćumezu.

Mršević se za trenutak zagleda u pevača, onda dohvati cimentu
punu vina i dobro otpi.

— Tvoja pesma pravo u srce pogađa — reče, žestoko štucnu pa

62

dodade:
— Bolje nego strela! Drži ovu cimentu i pij! Vizantinac poče da pije,

ali se strese prčeći usta.
— Jesi li nešto kazao? — upita tamničar i upre u njega svoje

izbledele oči.
Pevač zavrte glavom:
— Ovakvo piće ima dvostruku važnost — reče. — Jedni ga

smatraju za vino, drugi za sirće.
— Kako? — preko zalogaja upita Mršević. Na bledom licu mršavog

Vizantinca za trenutak blesnu filozofska smirenost. Oko usta mu se

pojaviše misaone bore:
— Izgleda da su obe strane u pravu! — reče.
— Kako? — opet upita tamničar.
— Sve zavisi od toga na koji se način stvar posmatra.
Debeli Mršević, kao da želi da proveri tačnost pevačevih reči,

dočepa cimentu, naže je i dobro otpi. Međutim, posluga se nanovo latila
posla. Jedni su odlazili s punim sudovima jela i kondirima vina, vraćali
prazne tepsije i karlice i opet ih pune nosili u svečanu dvoranu, gde je
gozba nanovo otpočela.

— Tražim ženu — tiho reče Mršević i zagleda se u tavanicu.
— Ženu? — začkilji očima pevač. — Naći ću ti dve.
— Što će mi dve? Ja sam hrišćanska duša. Dosta mi je jedna...
'Oću da je dovedem u ćumez... Ali najpre moram da oteram moga
pomoćnika, Makanju20 Dobrivoja.
— Dve ću ti naći — ponovi pevač. — Izaberi jednu, a drugu možeš

ostaviti meni.
— Hm! — zamisli se tamničar. — Tako je dobro. Izabraću lepšu i

deblju, a ti uzmi onu drugu... Vidiš... Imam dole u ćumezu kesu s
četrdeset srebrnih perpera — sakrio sam je u krpe — za tvoju dobrotu
daću ti pet...

— O plemenita, o dobra dušo! — stade prevrtati očima Vizantinac.
— Daću ti! Što da ti ne dam!...
— Ružo moja rumena! — potapša ga pevač po buavom licu. —

Moram te nagraditi za tu izdašnost!
Vizantinac ustade, pa ne obzirući se na to što je debeli tamničar

zaudarao na loj, poljubi ga u potiljak.

— A sad moram napolje — dodade.

— Kuda?

— U dvorište. Idem da posmatram zvezde i njihova znamenja. Ja
sam zvezdočatac.

— Ti? — iskrivi usta pijani tamničar. — Onda ćeš i meni reći dokle
ću živeti...

— Dabome! I kakvu ćeš ženu dobiti i koliko dece s njom izroditi, i

63

čega ti i tvoja porodica treba najviše da se čuvate.
— Divota! — blaženo se nasmeši tamničar. — Napred u dvorište!
Pevač i Debeli Mršević, zagrljeni i povodeći se, izađoše kroz vrata

za poslugu i nađoše se u dvorištu.
Tri stražara čuvala su povezane poklisarske pratioce i bosanske

seljake, a četvrti je sedeo na gomili zaplenjenog oružja u uglu dvorišta.
Na ulazu u svečanu dvoranu, zadenute u halke, gorele su dve buktinje i
osvetljavale polovinu dvorišta, veliku kapiju i stepenice koje vode u
podzemni hodnik.

Jedan stražar primeti u dubini dvorišta kretanje i začu korake i
gunđanje.

— Ko je tamo? — viknu.
— Ćuti, majmune! Došli smo da gledamo zvezde... — odvrati
tamničar.
— Zvezde? Debeli Mršević i zvezde!? Mislio sam da tvoj pogled ne
doseže dalje od lonca! — nasmeja se stražar.
— Gledaćemo znamenja i njihove zvezde! — zabeneta Mršević,
podiže glavu prema nebu, zatetura se i pade.
— Ej, kuku!... — viknu pevač i saže se da ga podigne.
Vukući debelog tamničara i psujući, Vizantinac odbaci lautu koja
pade u gomilu povezanih robova. Stenjući, pevač najposle pade po
tamničaru.
Stražar, smejući se, priđe im, saže se i najpre dohvati pevača za
jaku, uspravi ga i postavi na noge.
— Gde je moja lauta? Gde je moja hraniteljka? Hoćete da mi
ukradete lautu... Na njoj je još moj čukundeda svirao... — stade
jadikovati pevač i teturajući se zađe među robove.
Mrševiću priđoše i ostali stražari, pa mučeći se i natežući s
njegovim debelim telom, najposle ga uspraviše na noge.
— Kamo zvezde, proklete duše? Gde je pevač? — kao iz bačve
riknu tamničar.
Međutim, pevač je našao svoju lautu, a nož doturio robovima.

*

Sužnji su sedeli u tamnici na slami i tiho razgovarali. Mladi Ivan
Kosančić prekorevao je oca što je radi njega svoju slobodu stavio na
kocku. Vlastelin Gradimir prebacivao je sebi što blagovremeno nije
prebegao u zemlju kneza Lazara. Musić i Oliverović vajkali su se,
dogovarali i prepirali.

— Nije trebalo predavati oružje onom crnom gavranu i njegovim

64

razbojnicima — reče Musić.

— Nas je bilo svega šezdeset, a njih preko pet stotina — odvrati
Oliverović. — Oduvek je važio nepisani zakon, koga se i varvari drže: na
neprijateljskoj zemlji, čak i u ratnom stanju, poklisar je svetinja. Napadne

li ga ko, ima pravo da se brani i da zbog toga nikome ne odgovara... Ovo

je valjda prvi put da poklisare razoružavaju.
— Kako lepo i poučno govoriš! — reče Musić. — Slušam te, bože,

pa se topim od miline! Jer ovo saznanje zlata vredi, osobito u ovakvoj
prilici! Čuli smo šta su rekla ona dva glasnika, koje je kao paspalj popala
prašina: Preljub Danojlić sa hiljadu i pet stotina konjanika nadire s juga.
U toku sutrašnjeg dana biće ovde, a posle tri dana verovatno će krenuti

na našeg kneza. U Kruševcu se niko ne nada tome.

— Zlo! — uzviknu Damjan.
— Biće i gore ako se noćas ne izvučemo iz tamnice.
— Ko se odavde spase, slobodno može pričati da je iz mrtvih ustao!
— dobaci mladi Kosančić. — Mesec dana ovde čamim, stotinu planova

prošlo mi je kroz glavu, a nijedan nisam mogao ostvariti.
— Zar ne bismo mogli da zapalimo slamu uz vrata? — reče

Damjan.

— To možemo... — odvrati Lazar. — Da skupimo pozder ispod

sebe, da napravimo gomilu uz vrata i da zapalimo.

— Pa da se pogušimo u dimu! — dobaci Gradimir.

— Ili da izgorimo! — dodade Ognjen.
— Bar da vidimo kako izgleda tamnica! — reče Musić vadeći iz
nedara kesicu. Iz nje izvuče kremen, kresivo i trud i odmah stade kresati.

Trud se zažari. On ga ubaci u gužvicu slame i uskoro plamen obasja
svod, kamene zidove i hrastova vrata. Musić primeti u uglu testiju s

vodom.

— Gasite slamu! — viknu Ognjen.
Lazar se saže i dohvati testiju, mućnu je i vodom poli zapaljenu

gužvu.
— Dobro je — reče. — Testija je skoro puna.

— Pa šta? — dobaci Damjan.

— Ako prvu glavu koja se pojavi na vratima ne razlupam ovom
testijom, celoga veka ne gledao ništa osim tamničkih zidova! — reče

Lazar.
— Slaba je to uteha, junače! — dobaci vlastelin Gradimir.
— I ne kažem da je uteha! To je lično zadovoljstvo! — odvrati Lazar

i dodade:
— Nego, ti si ovdašnji. Mogao bi nam reći koliko ima ratnika u gradu

i okolini.
— Između zidova ima ih sto dvadeset, bez posluge.
— Znači: trenutno ih je svega sedamdeset, pošto je njih pedeset

65

otišlo u poteru za tvojim pastorkom Milošem.
— Ubiće ga! — uzdahnu vlastelin. — Ubiće mi i ženu, i spaliti kuće,

prokletnici.
— A oko grada? — preseče ga Musić.

— Gore, uz vodu, pored Ðetinje ima naselje. Tamo žive svi ratnici

sa svojim porodicama. Ima ih preko hiljadu.

— Divota! — pljesnu Lazar rukama. — Kad sutra stigne Preljub
Danojlić s hiljadu i po konjanika, biće ih dve i po hiljade. Ako nam spolja
ne dođe pomoć, propašćemo i mi i knez Lazar!

— Treba nekako javiti knezu šta mu se sprema — reče Ivan
Kosančić.

— Treba, ali kako! — muklo odvrati Lazar.
— Možda po onom pevaču Vizantincu — seti se Damjan. — Taj je
pohlepan na novac. Ako ga dobro nagradimo, odneće poruku našem

knezu.
— Treba ga naći — reče Ognjen.
— I kako doći u vezu s njim? — dodade Ivan.
— Taj je sigurno već pijan i sad spava u nekom uglu dvorišta —

dobaci Gradimir.
— Ama, ja sam s njim drugo nešto započeo — reče Musić. — Dao

sam pedeset perpera i...
— Ćut'! — tiho reče Damjan. — Čujem korake. Svi se ućutaše i

stadoše osluškivati. Doista,
u hodniku su se čuli koraci, ljudski glasovi i nešto slično mumlanju.

Damjan priđe vratima. Lazar napipa testiju, primače se drugu i šapnu:
— Prvog koji uđe hvataj za gušu, drugog ostavi meni...
— A trećeg meni! — začu se tihi glas iza njih.

— Ko si ti? — upita Lazar.

— Ivan.
— Da si živ, kad si tako valjan! Koga dočepaš za gušu, ne puštaj

dok mu dušu ne isteraš na nos.
Jedna buktinja zadenuta u halku na zidu osvetljavala je dugački

hodnik. Dva stražara vukla su pijanog tamničara. Pevač ih je

podgurkivao, bodrio i motao se oko njih. Najposle grupa stiže do
ćumeza. Stražari s mukom uvukoše Mrševića kroz uzana vrata i stadoše
dizati njegovo gojazno telo da ga polože na postelju. Za to vreme pevač
otvori vrata od jedne tamnice. Iz mraka se čulo potmulo hrkanje. Tu su
bili zasužnjeni sebri. Vizantinac priskoči drugim vratima, diže gredu
prevornicu i otvori ih. U trenutku nečije žilave ruke ščepaše ga za gušu.

— Puštaj ga! To je pevač! — šapnu Lazar i istrča u hodnik. Za njim
izađoše i ostali sužnji.

— Š-š-š!... — zašišta Vizantinac stavljajući prst na usta. — Tamo su

dva stražara.

66

U nekoliko skokova Lazar pritrča ćumezu. Damjan i Ivan u stopu za

njim.
Iz dvorišta se začu galama. Jedan prodoran glas odjeknu:
— E-hej!... U pomoć!
Na vratima ćumeza pojavi se prvi stražar vičući:

— Sotire, za mnom!

— Evo me! — dobaci Lazar i tresnu mu testiju o glavu.
Drugi stražar istrča kroz uzana vrata, spotače se o telo svoga druga
i pade pravo u ruke Ivanu Kosančiću. Mladić ga prodrmusa, ščepa ga za

vrat i tresnu mu glavu o zid.
Damjan i Lazar dočepaše mačeve stražara i potekoše uz stepenice.

Za njima potrčaše ostali.
Pored staja za konje u gradu je bila i jedna velika odaja određena

za ratnike. Tu su oni za dugačkim stolovima jeli, a pored zidova, na
slami prekrivenoj hasurama, spavali. Od sto dvadeset ljudi, određenih da

županu uvek budu pri ruci, u odaji je bilo oko sedamdeset. Ostali su otišli
u poteru za odbeglim mladićem Milošem. Te noći župan ni svoje ratnike
nije zaboravio. Dao im je tele da zakolju i ispeku, i dve čabrice sira. Iz

bureta namenjenog posluzi momci su zahvatili osam vedrica vina.
Čuvši viku za pomoć, jedna grupa ratnika dočepa oružje i jurnu u

dvorište. Drugi stadoše buditi pospale.

Pratioci poklisara i zarobljeni bosanski seljaci bili su na nogama.
Ubivši dva stražara, svi potrčaše prema gomili oružja. Gurajući se i
tiskajući, na jagmu razgrabiše mačeve, topuze, lukove, toboce sa

strelama i noževe. Mitar Danguba, našavši svoj samostrel, smesta

zateže tetivu i zape je za klinac. Ratnik koji se prvi pojavi na vratima

odaje pade sa strelom zabodenom u grudi. Ostali, preko trideset njih,
jurnuše u dvorište mlatarajući mačevima.

Kad Musić, Oliverović i ostali ustrčaše uz stepenice, u dvorištu se

vodila žestoka bitka. Ratnici kneza Lazara, sve birani momci, izvrsni
borci na maču i topuzu, strahovito kidisaše na gradske stražare.
Međutim, iz odaje istrčaše i ostali županovi ratnici.

— Na veliku kapiju! — viknu Musić vitlajući mačem.
— Za njim! — dodade Damjan. — Otvarajte kapiju! Mačevi su
zveketali na sve strane. Bosanski seljaci, dočepavši lukove sa gomile,

borili su se njima kao batinama. Poklisarski pratioci, besni što su
nepravedno zasužnjeni, krvnički su se tukli.

Pevač Vizantinac, mada je osećao želju za borbom, ipak je ostao u

podzemnom hodniku. On pogleda dva onesvesla stražara:
— Glupi su! — reče. — Precenio sam njihovu pamet. Ali, eto, i to se

događa...

Onda se saže i opipa nedra jednog stražara, opipa i drugog i pljunu

u stranu.

67

— Nemaju ništa! Potpuno su čisti kao od majke rođeni — reče,
izvadi buktinju iz halke i uđe u ćumez da potraži tamničarev zamotuljak
sa četrdeset perpera.

Zelena svetlost obasja bledo lice Debelog Mrševića i potiljak
njegovog pomoćnika Dobre, zvanog Makanja. Pevač stade tražiti pod
uzglavljem jedne i druge postelje, zavuče ruku pod jednu i drugu
slamnjaču, zatim otvori sanduk koji je stajao u uglu i stade preturati po
krpama. Odjednom zastade i ukoči se od straha. Tamničar se

promeškolji na postelji, pridiže se i viknu:

— Kamo zvezde, proklete duše!? Vizantinac smesta izgubi volju da
traži zamotuljak s četrdeset perpera. On dohvati lautu, koju je spustio
pored sebe, i tresnu je tamničaru o glavu. Žice na lauti poslednji put
odadoše kvintakord i zamreše, a Mršević zakoluta očima, duboko

uzdahnu i pade glavom na uzglavlje.

Vizantinac, kao da ga satana progoni, pobeže niz hodnik, dohvati se
stepenica i dvorišta i ulete pravo u bitku. Probijajući se kroz borce i
vrdakajući, pevač se dohvati mračnijeg dela dvorišta i, idući pored zida,

stiže do vrata na stajama i pokuša da ih otvori. Najposle napipa klin i
izvuče ga, otvori vrata, uđe u prostranu štalu i zađe među konje.

Međutim, u dvorištu se vodila borba nesmanjenom žestinom. Krv je
brizgala na sve strane, pravila barice po kamenim pločama i prskala

ratnike koji su se spoticali o mrtve i ranjene.
Jedan ratnik džinovskog rasta i odličan borac na maču pravio je

pustoš među poklisarskim pratiocima i bosanskim seljacima. Oslonjen
leđima o veliku kapiju, ratnik je odbijao udarce napadača i zadavao
silovite bodove. Desno i levo od njega, štiteći mu bokove, borila su se

dva starija ratnika. Ta tri borca ubila su i ranila šest poklisarskih pratilaca
i četiri bosanska seljaka. Zaklanjajući se malim štitovima ratnici Nikole
Altomanovića borili su se kao gladijatori.

Musić i Oliverović uvideše da kapiju ne mogu otvoriti dokle god su
ta tri ratnika na nogama. Lazar napade srednjeg, Ognjen Kosančić
desnog, a levog vlastelin Gradimir. Ivan Kosančić i Damjan Oliverović sa
grupom pratilaca stadoše sprečavati ostale županove ratnike da se

približe kapiji. Oni su odbijali nalete i zadavali munjevite udarce.
Na velikim stepenicama začu se graja. Preko dvadeset vitezova,

koji su se dotle veselili za trpezom u velikoj dvorani, nagrnuše, svi
naoružani mačevima. Među njima stajao je Nikola Altomanović.

Župan baci brz pogled po dvorištu i razvika se:
— Udri! Šta čekaš!... Ubijajte!... Sve pobijte! Živu dušu ne ostavite!

Odjednom, župan se strese i stuknu dva koraka Strela mu je smakla

plišanu kapu s glave i pribila je na vrata.
— Trubač... Sviraj uzbunu... Dozovi one iz naselja! — zavika župan.

Mitar Danguba i po drugi put zateže tetivu na svome samostrelu.

68

Sebar, čuvši županove reči, vide kako trubač istupi dva koraka, podboči

se levom rukom, a desnom diže trubu i pritisnu je na usne. Toga
trenutka prasnu tetiva, trubač se povede i pade na leđa. Pero od kratke
strele izvirivalo mu je iz čela.

Međutim, županovi vitezi su se uveliko borili. Ali pod uticajem vina i

umora zadavali su nesigurne udarce i slabo se branili. Jedan za drugim
počeše posrtati i padati po dvorištu. Jedino se Toma Altomanović borio
svojski. On ubi dva poklisarska pratioca i probode mačem rame jednom

bosanskom seljaku.
Izbuljenih očiju od besa, župan je izvirivao iza vrata i vikao na sav

glas bodreći svoje ratnike. Sebar Mitar Danguba uvreba ga u jednom
trenutku, ali tek što diže samostrel, neko od boraca preseče mačem

jednu buktinju i kraj vrata nastade mrak. Druga buktinja još je

osvetljavala borce kraj kapije. Sebar baci pogled na tu stranu i ugleda
kako jedan stražar pogodi mačem u grudi njegovog gospodara Ognjena
Kosančića. Mitar diže samostrel, nanišani i odape. Ratnik koji se borio
pored džinovskog stražara pade pogođen strelom u podgrlac, drugoga
ubi vlastelin Gradimir, ali i sam pade proboden mačem. Njega ubi najjači
među županovim borcima.

Ivan Kosančić tukao se s polupijanim vitezima, a Damjan Oliverović
ukrsti mač s Tomom Altomanovićem.

Lazar Musić, iako izranjavljen po rukama i licu, nesmanjenom
žestinom je napadao džinovskog stražara. Musić je upotrebljavao sve
majstorije borenja i najposle otpoče da štrpka protivnika. Najpre mu
dobro zaseče mišicu na desnoj ruci, zatim mu okrznu levu butinu, onda

lažnim trzajem tela zavara protivnika i probode mu desnu slabinu.

Bitka se vodila strahovitom brzinom, jer je udarao borac na borca.

Osim toga, poklisarima i njihovim pratiocima žurilo se da što pre otvore
veliku kapiju i izađu iz grada. Zadihani od besa i umora, tukli su se do

uništenja.
Za to vreme pevač Vizantinac odrešio je sve konje u stajama.

Otvorivši širom vrata, istera ih u dvorište. Ritajući se i propinjući se, konji
uleteše među borce, jedne oboriše, druge razdvojiše i jurnuše prema

kapiji.
— Hvatajte konje! — Jaši! — iz sve snage vikao je Lazar Musić.
Ratnici pojuriše i, hvatajući konje za oglav, skakali su na njihova

gola leđa.

Kapija je bila širom otvorena. Poklisarski pratioci i bosanski seljaci,
kako je koji pojahao konja, izletali su iz grada na put. Lazar Musić pritrča

Gradimiru, uhvati ga za ruku, ali je odmah pusti. Vlastelin je bio mrtav.
Držeći konja za ular, vitez primeti Ivana kako pridiže telo svoga oca i

kako u njemu traži znake života. Stavivši ruku mladom vitezu na rame,
Lazar reče:

69

— Prijatelju, iza mrtvih, osim uspomene, ne ostaje ništa.
— Ostaje! — odvrati mladić brišući suze. Musić ga začuđeno
pogleda.
— Ostaje žeđ za osvetom! — završi Ivan i baci se na konja koga mu
privede Mitar Danguba.
Od preostalih ratnika stražara nije bilo ni traga. Izgubivši bitku i četiri
petine drugova, povukli su se u svoju odaju i za sobom zatvorili vrata
hrastovom gredom. Desetak vitezova koji su ostali u životu, izranjavljeni i
prestravljeni, zamakli su u staje za konje.
Lazar i Damjan, pokupivši svoje ranjene drugove, staviše ih između
zdravih ratnika, pa i sami uzjahaše i ispadoše na put. Tu im se pridruži
pevač Vizantinac Jašući Musićevog vranca.
Ne oklevajući, ratnici obodoše konje i odjuriše putem prema Ðetinji.
U dvorištu grada, između leševa, pridiže se Toma Altomanović.
Zasečen po desnom obrazu, škrgutnu zubima od besa i stida. Bol u
desnoj vilici natera mu suze na oči.
— Damjan Oliverović! — reče. — Daće bog da nam se još jednom
ukrste putevi...
Topot konjskih kopita prekide mu reč. Na kapiji se pojaviše konjanici
sa golim mačevima u rukama. Tiskajući se pokušaše da uđu u dvorište,
ali konji, osetivši krv i leševe, udariše natrag.
— Prokleti da ste! Napred za beguncima! — viknu Toma i izgubi
svest. Glava mu pade na noge jednog mrtvog bosanskog seljaka.
Konjanici shvatiše da treba nekog da progone. Njih je obavestio
jedan stražar koji je s beguncima izašao na kapiju. Napustivši svoje
naselje, oko dve stotine županovih konjanika poteklo je u pomoć
ratnicima u gradu. Videći da su zakasnili, odlučiše da po svaku cenu
stignu begunce, da ih pobiju ili pohvataju.
Ošinuvši konje, gomila ratnika jurnu niz prašnjavi put.

70

Glava sedma

Pastorak vlastelina Gradimira, Miloš, bežao je prašnjavim putem

koji se u blagoj nizbrdici spušta prema reci Ðetinji. Iza sebe je čuo
tapkanje četvorice stražara, ali uzdajući se u svoje brze noge i mrak, bio
je uveren da će umaći. Kad je osetio da se odstojanje između njega i
gonilaca uvećalo, mladić malo uspori trčanje, pređe reku na plićaku i
dohvati se staze koja je krivudala uzbrdo kroz leskovo šiblje. To je bio
preki put koji vodi kroz borovu šumu i izbija na prostranu livadu gde su
županovi konjušari običavali izgoniti konje na noćnu ispašu. Iako je znao
da je jedan deo konja doteran u grad, mladić se nadao da će na livadi
naići na ergelu koja pripada ratnicima iz naselja van grada. Nameravao
je da se dočepa jednog konja i da pre potere stigne do svoje kuće na
ušću Bjelice u Moravu. Ali pre svega trebalo je zavarati trag stražarima
koji su mu bili za leđima. Milošu se činilo da će biti bolje ako gonioce
propusti ispred sebe i ako ih drži na oku. Zbog toga leže u šibljak kraj
staze i pritaji se.

Za trenutak pred oči mu izađoše nedela Altomanovića. Mladić se
seti svoje majke, njenog uvelog brižnog lica, uzdaha i uplakanih očiju.
Županovi poreznici uzimali su od njegovog očuha sve što su hteli, tukli
sebre i otimali devojke i mlade žene. Iza poreznika išli su stotinari,
izdirali se i pretili da će popaliti sve zgrade, ambare i stogove sena i
slame vlastelina Gradimira, a njega i Miloša doživotno baciti u tamnicu.

Razmišljajući o tome, mladić oseti da su surovi gospodari počeli
pretnje pretvarati u delo. Gradimira su bacili u tamnicu, a njega gone kao
divlju zver. Drugi će otići na ušće Bjelice u Moravu, spaliti kuće, sluge i
sebre pohvatati, a njegovu majku pretući. Miloš se seti priča koje su se
pronosile o tome kako su surovi sizereni bezdušno postupali prema
nepokornim vazalima. Oni su ih uništavali do istrebljenja.

Topot konjskih kopita trže ga iz razmišljanja. Po odjecima u noći
Miloš utvrdi da grupa konjanika nije mala.

— Oni idu u poteru za mnom! — promrmlja i oseti kako mu krv udari
u glavu.

— Uništiće naše naselje, spaliti, opustošiti, seljake pobiti... A moja
majka?

Četiri stražara prešla su Ðetinju na plićaku i dohvatila se staze koja
vodi kroz šibljak. Miloš začu korake i reči:

71

— Naši ratnici su sigurno dobili naređenje od gospodara da spale
naselje vlastelina Gradimira — reče jedan stražar.

— Svakako! — dodade drugi. — Ako vlastelinov deran umakne
ispred nas, pašće u ruke njima.

— Mladića mi moramo uhvatiti, jer ne želim da imam reči sa
županom — reče treći stražar, svakako njihov starešina.

Miloš je čuo svaku reč. On se nije nadao da će se sve to dobro
svršiti, ali se sad uveri da mu se valja boriti na život i smrt. Ležeći na
zemlji, mladić je stezao šake u pesnice.

Tri stražara, jedan za drugim, prođoše mimo njega. Četvrti je

zaostao pedesetak koraka i zadihan žurio da stigne drugove. Miloš se

pridiže i pripremi za skok, ali se za trenutak predomisli. Pade mu na
pamet da bez oružja s četiri snažna ratnika ne može izaći na kraj.

Međutim, trebalo je žuriti, dočepati se konja iz ergele na pašnjaku i
trkom odjuriti kući.

Stražari izmakoše. Mladić oprezno krenu za njima. Uzbrdica se
naglo povećavala, šiblje se proređivalo, borova šuma je bila pred njim.
Miloš je išao od drveta do drveta, dobro pazeći da se odstojanje između
njega i stražara ne smanji. Pucketanje suvih grančica pod nogama
pretilo je da skrene pažnju gonilaca. Zbog toga mladić uspori korake.

Ispred sebe je kroz mrak nazirao stazu i debela stabla borova.
Šuma nije bila velika. Na njenom završetku počinjala je prostrana

livada na kojoj su se u daljini prema vatri nazirale dve kolibe, stanište
konjušara koji su danju i noću bdeli kraj ergele.

Na ivici šume začuše se glasovi, psovke stražara i dovikivanje. Od

koliba se odazvaše konjušari. Uskoro do Miloša dopre tupkanje konjskih
kopita, zatim učestali glasovi stražara i konjušara:

— Pastorak vlastelina Gradimira pobegao nam je! Ako se prikrade
ergeli i dočepa konja, nećemo ga uhvatiti.

Zaklonjen iza jednog debelog stabla, Miloš ugleda siluete tri
konjanika i četiri pešaka.

— Ako se begunac primakne kolibama — otpoče jedan konjušar —
otkriće ga naši psi. Imamo četiri ovčarska, s vukovima se kolju...

— Tražite po šumi! Tu mora da je negde! — reče drugi konjušar.
— Na livadu nije izašao. Osetili bi ga naši psi! — dodade treći.
— Da tražimo! Uhvatićemo ga! Deran je još u šumi... Rasporedite
se i tragajte... — začuše se glasovi.

Miloš se pribi uz debelo stablo. Prema slaboj svetlosti zvezda video
je na prostranoj livadi žbunove i pojedinačna drveta. Na hiljadu koraka u
pravoj liniji svetlucala je vatra konjušara. Trebalo je preći celu livadu i
svakako naići na pse ili druge konjušare. Mladića spopade očajanje i
stade prebacivati sebi što i dalje nije trčao kolskim putem. Stražarima bi

sigurno umakao. A ovako? Izgubio je u vremenu i zašao s pravog puta.

72

Mladić zaustavi disanje i još više se pribi uza stablo. Na desetak
koraka od njega prođoše dva konjušara. U isti mah povetarac s livade
donese mu do nozdrva oštar miris konja.

Sedam gonilaca smucalo se po šumi dozivajući se i psujući. Miloš
oprezno, od drveta do drveta, stiže do ivice šume i stade kao ukopan.
Od uzbuđenja dah mu zape u grlu. Na pet koraka od sebe ugleda tri
konja privezana za drvo. Konjušari, da bi lakše išli kroz šumu, sjahali su i
konje ostavili privezane. Miloš priskoči najbližem konju, odreši ular i baci
mu se na gola leđa. I dok su tri konjušara sa stražarima tražili po šumi,
mladić je već uveliko izmicao ivicom livade, zatim se dohvatio druge
šume i spustio se niz jednu vododerinu.

*

Župan Nikola Altomanović nije ni slutio kakva će bita noć koja je
onako svečano otpočela. Proslavljanje oslobođenja njegovog oca iz
tamnice pretvorilo se u boj i krvoproliće. Župan je osećao i bes i
poniženje. Zasužnjeni poklisari i njihovi pratioci s bosanskim seljacima
pobegli su i ostavili za sobom pustoš. Pobegao je i Ivan Kosančić, pa je
zbog toga propao i bogat otkup. Vlastelin Gradimir je ubijen, a župan je
nameravao da ga stavi na muke i pokaže ostaloj vlasteli šta čeka
svakoga ko pomišlja na izdaju. Toma Altomanović, sa dubokom
zasekotinom na licu, leži bez svesti u postelji; a od dvadeset mladih
vitezova koji su se borili u dvorištu poginulo je devet. Ratnici, poslužioci
u gradu, pretrpeli su potpun poraz. Ostalo ih je u životu svega četrnaest.

U svanuće sluge stadoše skupljati leševe po dvorištu. Bilo ih je
preko stotinu. Od poklisarskih pratilaca poginulo je više od polovine; od
bosanskih seljaka spaslo se svega osam.

Međutim, županu i njegovim dvoranima pade u oči da su mnogi
njihovi ratnici ubijeni strelom. Pogoci su uvek bili u glavu, vrat ili grudi.

— Tako mi boga, ovo je samo iz jednog samostrela gađano! — reče
jedan dvoranin.

— Tako će biti. Jedan strelac... — dodade župan. Uto su i žene
izašle u dvorište da vide poprište bitke.

— Jedan strelac — reče i Tomanija. — To je onaj što ti je smakao
strelom kapu s glave! Da je samo za jedan prst niže ciljao, ti bi sad bio
među mrtvima.

— I trubača je ubio! — prenu se župan, pa grizući donju usnu
dodade:

— Eto od čega je zavisio uspeh sužanja! Da je trubač zasvirao na
vreme, naši ratnici iz naselja došli bi i iz grada ni mačka ne bi živa izašla.

73

Da li je iko video tog strelca?
Među dvoranima i ratnicima zavlada neugodna tišina.
— Sigurno je gađao iz mraka — bojažljivo reče jedan mladi vitez.
— Tako će biti! — složi se župan, pa podižući glas dodade:

— Za ovaj pokor i našu sramotu treba da zahvalimo tome strelcu.
— I onome koji je omogućio sužnjima da se odreše! — dobaci

Tomanija.
— Taj je najveći krivac! Njega treba naći!... Robovi su isekli veze na

rukama, pobili stražare i dočepali se oružja! — zavikaše dvorani.
Župan i njegovi dvorani dugo su nagađali ko je doturio nož

robovima. Međutim, neko se seti da bi trebalo obići tamnicu odakle su
sužnji izašli. Župan, Tomanija i nekoliko dvorana siđoše u podzemni
hodnik. Najpre zaviriše u širom otvorenu tamnicu, a zatim pođoše prema
ćumezu, gde su tamničar i njegov pomoćnik još uvek spavali. Kraj
uzanih vrata župan primeti dva onesvesla stražara, preskoči ih i uđe u
ćumez. Jedan sluga osvetli buktinjom dve postelje i na njima spavače.

Gospodaru grada smesta bi jasno ko je pomogao sužnjima da pobegnu.
Povelika čvoruga na glavi Debelog Mrševića i razlupana lauta na podu

jasno su pokazivale krivca.
Vedrom hladne vode sluge lako probudiše tamničara, ali od njega

nikakve koristi nije bilo. Mrševićevo sećanje nije išlo dalje od trpeze u

kuhinji prekrivene karlicama sira, tepsijama punim komada mesa i

cimente s vinom.

U velikoj dvorani nastalo je kratko savetovanje. Župan je tihim ali
odlučnim rečima prekinuo besplodne razgovore:

— Videćemo najpre da li će naši ratnici koji su otišli u poteru za

beguncima uhvatiti koga. Ako se vrate praznih ruku, ovom prilikom
naglašavam da ću dati stotinu zlatnika kao nagradu onome ko mi
dovede ovamo živog zmijoglavog pevača Vizantinca i strelca koji nam je

ovoliko jada zadao!

— I tebi strelom smakao kapu s glave! — dobaci Tomanija.
Iz očiju županovih blesnu gnev. On preseče pogledom svoju
suprugu i obrati se Debelom Mrševiću:
— Mislim da si ti kriv za sve!... Zbog toga ćeš biti kažnjen! — Župan

zastade i zamisli se:
— Najpre ćemo sačekati da se naša potera vrati... Poklisari i njihovi

pratioci jurili su prašnjavim putem sve dok konji nisu od umora počeli
brektati. Lazar Musić prvi uspori, zateže uzde i zaustavi konja.

— Stojte, ljudi! reče. — Ako produžimo ovako, moraćemo uskoro da
odsečemo štapove pa na njima da jašemo, jer će nam konji popadati.

— Nema se kud! — dodade Damjan. — Moramo stati da se konji

izduvaju.
— Izgleda da nam još niko nije za vratom — reče pevač Vizantinac

74

osvrćući se bojažljivo i osluškujući.
— Izgleda, rode! — prihvati Lazar. — Nego, moraćemo ti i ja da

izvršimo razmenu konja. Daću ti ovoga paripa, a ti meni moga vranca.
— Pa zar baš mora? — zapita pevač.

— Mora, dobra dušo... Znam da ti nije pravo, jer dobijaš babu za
devojku, ali moj vranac već gorke suze lije što na plećima ne nosi svoga

gospodara.
— A zahvalnost koju mi dugujete? ispreči se pevač.
— Zahvalnost i nagradu dobićeš kad se izvučemo iz zemlje Nikole

Altomanovića. Ali sve mi se čini da će i jedno i drugo još u toku ove noći

propasti.

— Kako to? — upita Vizantinac.
— Prosto! Propašćemo a onda i naše obaveze a i ti sa svojim

opravdanim potraživanjima. Prema tome: davanja i primanja na drugom

svetu.
— Da se prebrojimo! — reče Damjan. — Uskoro nam predstoji nova

bitka. Ispred nas nalazi se odred od pedeset konjanika. Možemo
očekivati i napad s leđa, jer su ratnici iz naselja sigurno obavešteni o

našem bekstvu.
— U pravu si! — reče Musić. — Ako nas dva neprijateljska odreda

priklešte s dve strane, od nas će ostati samo slavna uspomena.
Međutim, Ivan Kosančić je izbrojao ratnike. Pratilaca je bilo

dvadeset pet, među njima sedmorica s ranama; bosanskih seljaka osam,
uz njih Mitar Danguba, sebar strelac, Ivan Kosančić, i pevač Vizantinac,

jedini bez oružja.
— Ima nas ukupno trideset osam! — reče mladi Kosančić.
Prema slaboj svetlosti zvezda Musić stade razgledati svoju družinu,

zatim uzdahnu i reče:
— Eh, da nam je gospod svima podario još po četiri ruke i u svakoj

po topuz ili mač...

— Bosanski seljaci! — tiho dobaci Damjan. — Vama se pruža

prilika da se spasete. Možete sjahati s konja i bežati desno i levo kroz
šiblje, jaruge i vododerine. Možda će nekom od vas poći za rukom da se

prokrade do Drine...

Seljaci se stadoše zgledati.
— Nećemo! — rekoše uglas. — S vama idemo, pa šta bog da!
— Onda izaberite između sebe vođu!

— Milun! Milun da nas vodi! — graknuše seljaci.
— Ne vičite toliko — reče Lazar — jer ćete otići do đavola i vi i

Milun, a i mi s vama! Možda nas neprijatelj u blizini vreba, a oni zapeli iz

sveg glasa »Milun, Milun.« Razvikali se kao da biraju kralja!
Između seljaka izdvoji se jedan omalen, krutuljast, kratka vrata i

čupave glave.

75

— Ti si Milun? — upita Lazar.
— Još kako! — isprsi se seljak, raskreči noge i zabaci kapu na

zatiljak.
— Borićete se? — opet reče Lazar.

— Još kako! — ponovi seljak.
— Borite se do poslednjeg daha — povisi Musić glas da ga svi čuju
— jer koga Altomanovićevi ljudi uhvate, raščerečiće ga kao nazime.

Jasno?

— Kao sunce nebesko! — odvrati Milun.

Za to vreme pratioci su gužvama od suve trave istrljali znojave

konje. Svi pojahaše.
— Sad napred! — reče Damjan. — Do kuća vlastelina Gradimira

stići ćemo pred zoru.
Ivan Kosančić je s dva pratioca izjahao stotinak koraka ispred

odreda. Ova opreznost nije bila izlišna, jer su lukavi Altomanovićevi

ratnici mogli postaviti zasedu. Mada su konji bili premoreni, poklisari su
ih gonili da što više izmaknu ispred potere. Jer svima je bilo jasno da će
od grada krenuti veći odred konjanika od onoga koji je bio ispred njih.

Noć je odmicala. U praskozorje u žbunovima pokraj puta ptice
otpočeše svoju uobičajenu pesmu. Jata vrana napuštala su svoja legala

i letela iznad visokih krošnja bukava i hrastova. U malim sebarskim
naseljima čulo se dovikivanje, mukanje krava i lavež pasa.

Izišavši uz jednu strminu, Ivan Kosančić zaustavi svoja dva pratioca

i upre pogled u daljinu. Kroz rasvitak zore na vidiku su bleskali crveni

odsjaji.
— Sunce! — reče jedan pratilac.

— Otkud sunce na toj strani? — dodade drugi.
— Požar! — uzviknu Kosančić i mahnu rukom drugovima iza sebe.

— Šta je? Šta je? — zavikaše Lazar i Damjan.
— Požar... — Vatra... To gore kuće vlastelina Gradimira! — reče

Lazar.

— Napred! — viknu Damjan i obode konja. Odred konjanika sjuri se

niz put i dohvati se ravnice. U daljini se video breg obrastao
sitnogoricom. S druge strane brega put je vodio prema naselju i kućama

vlastelina Gradimira.

Kad stigoše u podnožje brega, Lazar zaustavi konja:
— Zakasnili smo! — reče. — Razbojnici Altomanovićevi spalili su

naselje... Mislim da bismo mogli ovde postaviti zasedu.

— Sjašite svi! — viknu Damjan. — Neka se konji malo odmore.
Onda ćemo pojahati i sjuriti se niz breg pravo u naselje.

Ratnici sjahaše. Gladni konji navališe da pasu poleglu suvu travu
pokraj puta. Uto je i zora osvojila. Sedeći na travi, Damjan, Lazar i Ivan
pravili su plan kako da izvrše napad. Musić predloži da ratnike podele,

76

da se privuku naselju i da na dati znak s dve strane izvrše napad.
— Malo nas je — reče Kosančić. — Ako se razdvojimo,

propašćemo.
— Sjurićemo se niz breg u naselje — dobaci Damjan. —

Napašćemo razbojnike, pa šta kome bog da. Što veće iznenađenje, tim

je sigurniji uspeh... Nego pogledajte tamo...

Ivan i Lazar se prenuše. U daljini se video krivudavi put kuda su
prošli. Kao dugačak pojas spuštala se žuta traka između tamnozelenih

vrzina i golemih bokora zove i jasmina. Iza brega videlo se brdo i na
njegovoj nizbrdici kao dugačak lanac otegla se povorka konjanika.

— Potera za nama! — reče Lazar. — Županovi konjanici...

— Još su daleko — odvrati Ivan.

— Svi na konje i polako uz vrzinu! — viknu Damjan.
U naselju su stogovi sena i slame dogorevali. Iz kuća vlastelina

Gradimira izbijali su plamenovi. Na tihom vremenu dim se zgušnjavao

iznad doline i kao povesmo visio iznad reke.

Županovi ratnici, na konjima i pešice, jurili su sluge i sebre i vezivali

ih. Vrisak dece i kuknjava žena dopreše do poklisara i njihovih pratilaca.
— Pogledajte! — viknu Musić pokazujući na ravnicu pored reke.

Prema naselju je u punom trku jurio konjanik. U levoj ruci držao je

opušteni ular, a u desnoj tojagu.
— Ono je Miloš, pastorak vlastelina Gradimira — reče Mitar

Danguba.
— U pravu si, Dangubiću! — odobri Lazar.
— Gospode! — uzviknu Ivan Kosančić. — On sam juriša na odred

od pedeset konjanika.
— Trk! U pomoć mladiću! — podviknu Damjan. Idući skriveni iza

visoke vrzine, poklisari su odstojanje između brega i naselja skratili na
polovinu. Županovi ratnici, misleći da im od grada stiže pojačanje, ne
obratiše pažnju na njih. Sve oči bile su uprte u Miloša. Mladić nalete na
grupu pešaka i razmahnu toljagom po njima. Altomanovićevi ljudi
potrgoše mačeve i zbiše se u gomilu. Miloš obori jednog, zatim i drugog,
trećem izbi mač iz ruke i žestoko napade na četvrtog. Zaprepašćeni
županovi rat ostavili privezane u sredini naselja. Mladić ih je u stopu

gonio i najposle ih natera u bekstvo.

Poklisari upadoše u naselje i svom silinom napadoše županove
ratnike koji su bili na konjima. Stotinar Gavrilo sukobi se s Oliverovićem,
ukrsti s njim mač i otpoče borbu. Ali o megdanu nije moglo biti ni
pomena. Bosanski seljaci, ne hajući za viteška pravila, svi navališe na

crnog viteza.
— Osveta, braćo! Napred, Bosno! — zavika Milun i mačem kao

batinom zaokupi Gagu.
Seljaci, kao čopor lovačkih pasa, željni osvete, zadihani i s besnilom

77

u očima, kidisaše sa svih strana. Županov stotinar je trzao konja, branio
se i mlatarao mačem, ali uzalud. Po njegovom oklopu i kacigi lukovi i
mačevi pljuštali su kao kiša. Najposle, konj ranjen u sapi vrisnu, prope
se i kao pomaman odjuri preko polja i zamače u čestar. Seljaci jurnuše

prema sredini naselja, gde su se poklisarski pratioci uveliko tukli s
razbojnicima. Lazar Musić spopade Dobrišu i s nekoliko brzih poteza
mačem toliko ga zbuni da ratnik okrete konja i naže u bekstvo. Miloš
tojagom izbi mač iz ruke stotinaru Miljku i zadade mu udarac po glavi.

Kaciga zveknu, a ratnik pade s konja.
Od pedeset ratnika Nikole Altomanovića jedva se spaslo sedam.

Ostali su ležali po naselju pobijeni ili izranjavljeni.
Međutim, vatra je silovito izbijala iz krova glavne zgrade i već

uhvatila vrata i pobočne grede. Uprkos jari i dimu, Miloš priskoči kući.

Ispred sebe, na podnožju praga, ugleda svoju majku, mrtvu. Ležala je na
leđima. Iz grudi joj je izvirivalo pero od strele.

Mladić kleče i zaplaka. Damjanu i Lazaru zavrteše se suze u očima.
Gledajući kako se od jecaja i plača tresu široka ramena Miloševa,

zaplakaše i oni.
Ali trebalo je žuriti, jer potera iz grada mogla je svakog časa naići.

Ivan Kosančić priđe Milošu, blago mu stavi ruku na rame i reče:
— Brate, bog da prosta tvoju dobru majku! Iz mrtvih je nećeš podići.

Pođi s nama! Vatra će te prožderati.
Miloš poljubi svoju mrtvu majku u čelo, iščupa strelu iz njenih grudi,

slomi je i baci u vatru.
— Razbojnici Altomanovići svojom krvlju će iskupiti tvoju smrt —

reče, skide svoj župan i prekri joj lice i grudi.

Sebri, sluge i bosanski seljaci jurili su po naselju i hvatali konje.
Uskoro ih skupiše oko četrdeset. Povorka je bila spremna za polazak.

Žene i starci iz naselja pokupiše decu i, natovareni torbama i

hranom, krenuše prema šumi.
— Srećko! — viknu Miloš jednog slugu. — Uzmi sedam ljudi i staraj

se o ovoj sirotinji. Idite prema planini Jelici, obiđite Gradac i siđite u
zemlju kneza Lazara. Naći ću vas kod Kruševca.

— Bog te čuvao, dobri naš! — zavikaše žene. Srećko, sa
sedmoricom ljudi, pridruži se povorci koja je već zamicala u šumu.

Poklisarski pratioci pokupiše oružje županovih ratnika, i dadoše ga
Miloševim sebrima i slugama koje su već pojahale konje.

— Polazak! — viknu Musić.
Toga trenutka velika zgrada se sruči. Miloš pogleda na gomilu
zažarenih greda, prekrsti se i reče:

— Bog neka se smiluje tvojoj duši!
— Amin! — dodadoše vitezovi skidajući kacige. Kad potera od

dvesta županovih konjanika stiže na opustelo zgarište, poklisari i njihovi

78

pratioci uveliko su grabili putem koji vodi za Gradac.
Ratnici sjahaše i stadoše skupljala svoje drugove, mrtve i ranjene.

Pronađoše i stotinara Miljka. Vođa konjanika s radošću utvrdi da je ratnik
živ. Zahvaljujući tvrdoj kacigi, Miloševa tojaga nije ga ubila. Iz šume se
pojavi nekoliko županovih ratnika KOJI su umakli iz borbe. Među njima
bio je i stotinar Gavrilo. Vitez se jedva vukao. On je, izranjavljen i
premlaćen, jedva uspeo da se dočepa šume.

Vođa potere se iznenadi kad ču da Gaga predloži da se potera za
beguncima obustavi.

— Uzalud je juriti za njima! — reče. — Izmakli su... I našto naše
ljude izlagati sigurnoj propasti! Musić i Oliverović postaviće vam zasedu
i... teško da ćete se izvući. Jer čini mi se da nismo dorasli da se nosimo
s njima.

— A šta će reći župan? — upita vođa potere.
— Župan? — nasmeši se crni vitez. — Mislim da je dosad već
rekao šta je imao da kaže.

79

Glava osma

Vest o porazu na Marici u Kruševac su doneli glasnici Dimitrija

Vojinovića. Zapovednik Skoplja je izneo tok bitke. Dva turska emira,
Evrenos-bej21 i Lala-Šahin, s vojskom od petnaest hiljada ratnika
potpuno su porazili šezdeset hiljada srpskih vitezova. U to vreme
azijatski vladari i vojskovođe često su se služili lukavstvom i odnosili
pobede tamo gde bi svako drugi očekivao propast. Srpski ratnici su
napadnuti s tri strane u olujnoj noći. Mnogi su izginuli tukući se više
između sebe nego s Turcima. Drugi su se podavili u reci Marici. Ostali su
se razbežali po šumama, močvarama i blatištima. Turski odreda su ih
gonili, ubijali ili hvatali i povezane terali kroz Trakiju prema Galipolju da
ih kao robove prodaju po tržištima Anadolije i Armenije.

Tako su postupali turski ratnici, ne hajući što je njihov sultan Murat,
sin Orkanov, propovedao blago postupanje prema pobeđenima, hoteći
da podražava drevnog persijskog cara Kira.

Zapovednik Skoplja završio je izveštaj:
»Zahvaljujući ludosti dva srpska naduta viteza, naš ponos i vekovno
dostojanstvo bačeni su u blato. Čemu se posle ove neslavne bitke
možemo nadati? Sramota poraza pašće na naše glave, a prokletstvo
potomaka na naše duše! Azijatski osvajač kročio je u naše južne i
istočne oblasti. Mi smo pod udarom njegovog mača. On će da ništi, da
nadire, da osvaja. I ko će mu stati na put? U Skoplje stižu begunci
preneraženi kao da dolaze s onog sveta. Bosi, pocepani, bez oružja i
izgladneli, vuku se po ulicama i kao zarazu šire strah među ostalim
ratnicima... Od cara i njegovih velikodostojnika sad očekujem naređenje
šta da preduzmem. Da li da pođem u susret Turcima, ili da ih čekam u
Skoplju? A dotle, pojačavam red i bodrim klonule duhove očekujući da
se pod zidinama grada Skoplja pojave turske horde. Ali, rana mi
Isusovih, neće me uhvatiti na spavanju!
U prisustvu cara Uroša, kneza Lazara, Vuka Brankovića i još
desetak vitezova. Borovina Vukašinović je pročitao izveštaj zapovednika
Skoplja. Stavivši papirus ispred cara, Borovina reče:
Vitez Vojinović ne pominje Vukašina i Uglješu... Ako su u životu,
treba i od njih očekivati vesti?
Vođa glasnika duboko se pokloni i reče:
— Svetli care, kneže i gospodo vitezovi, kralj i despot izveštaj o

80

svom porazu odneli su gospodu. Obojica su poginuli!

Uroš stavi obe šake na papirus, podiže glavu, zagleda se u tavanicu
i reče:

— Putevi gospodnji nemaju stranputica! Ko se uzvisi van volje
svedržitelja, njegov greh je stostruk. On povlači u pad i krive i nedužne.

Car pognu glavu i maši se za brojanice pod pazuhom.

— Gospod je kaznio oholost! Božja kazna! Za grehe svoje otišli su
bogu na istinu! — zavikaše vitezovi krsteći se.

— Samo to... Samo to! — mrmljao je car. — Ko se silom uzvisi, srlja

u sramnu propast!
Još od smrti cara Dušana otpočela je podvojenost između srpskih

zemalja na jugu i severu. Velikašima iz Makedonije i Trakije nije stalo do
toga da sedmo koleno Nemanjića baš mora da vlada. Njih se nije ticalo
ni »prokletstvo svetog Save«22, niti su marili za tradicije i navike plemića,
vlastele i prostog sveta iz severnog dela Srbije. Zbog toga je u zemlji

kneza Lazara Vukašinovo proglašenje za kralja smatrano kao
samozvano i sablažnjivo, a njegovo neviteško ponašanje dovođeno u
vezu s prostačkim poreklom.

Jovan Uglješa bio je na nešto boljem glasu, mada mu se

prebacivalo što je od svoga brata, nezakonitog kralja, primio despotsku
titulu. Međutim, celokupnom plemstvu bilo je poznato koliko je Uglješa
osuđivao cara Dušana što je bez saglasnosti vaseljenskog patrijarha i
drugih crkvenih velikodostojnika iz Vizantije i Bugarske proglasio sebe

za cara i na svoju ruku naimenovao srpskog patrijarha. Na glas da je ceo
rod Nemanjića zbog toga anatemisan, despot Uglješa i njegov brat
Vukašin negodovali su i javno zahtevali kaštigu, toliko ih je zaprepastila

samovolja Dušanova. Ali osobina mnogih feudalnih gospodara bila je da
smatraju za pravo i dobro smo ono što sami učine.

Car Uroš je osetio koliko ga ne žele velikaši u južnim oblastima.

Njegova dobra volja, popuštanje, opraštanje i davanje privilegija nisu

urodili plodom. Zbog toga je radije boravio u severnoj Srbiji. Tu se
smatrao sigurnijim, mada je njegovo urođeno nepoverenje prema
svakome često dovodilo u nepriliku kneza Lazara i njegove vitezove.

Takvo je bilo stanje u srpskim zemljama pre bitke na Marici. Zbog

toga se dogodilo da se posle poraza mesto žalosti pojavilo nespokojstvo

u narodu, a strah za sopstveni opstanak kod vlastele i vitezova. Jer nije
bilo teško pogoditi da će Turci, posle neočekivane pobede, nagrnuti iz
Male Azije da posednu zemlje braće Dejanovića, Dragaša i Konstantina,
njihovog strica Bogdana i kralja Marka Vukašinovića. Te zemlje prve su
bile na udaru.

U to vreme Balkansko poluostrvo bilo je rascepkano na dvadeset i
četiri države. Mada su svi vladari bili hrišćani, nikome nije padalo na
pamet da bi za sve bilo dobro i korisno ako zajednički dadu otpor

81

Turcima. Vizantijski car Jovan Paleolog, ne uzdajući se u svoje susede
vladare, otišao je na zapad da u dalekoj tuđini moljaka za pomoć, da se

potuca i preklinje avinjonskog papu Grgura XI da pokrene krstašku vojnu

protiv Turaka. Obespokojeni ponižen, car se vratio bez uspeha u
Carigrad. Papina obećanja izjalovila su se, jer je prošlo ono vreme kad

su desetine hiljada vitezova iz svih krajeva Evrope na proklamaciju papa
srljale u rat po tuđim zemljama. Obećanje Grgura XI nije urodilo plodom.

Države na Balkanskom poluostrvu ostale su podvojene, a vladari
izloženi udarcima turskog osvajača.

Car Uroš je snurao brojanice i razmišljao o božjoj pravdi i sudbini

koja neminovno mora da progoni samovoljne i ohole viteze. Na

njegovom lepom, crnpurastom licu nije bilo ni traga od zabrinutosti,
straha ili žalosti. Iz očiju mu je izbijala samouverenost i zadovoljstvo
čoveka koji je još odranije bio uveren da se mora sve tako i nikako
drukčije dogoditi. On poćuta neko vreme, zatim stavi brojanice na sto i

od zrna stade praviti gomilicu. Najposle se prenu:
— Šta kažete? — reče.
— Ništa! — sleže ramenima Vuk Branković.
— Ćutimo i čekamo reč svoga cara! — dodade Borovina

Vukašinović.
— Treba poslati poruku i uputstvo Dimitriju Vojinoviću — reče knez

Lazar.
— Tako je! Sasvim tako! — ubrza car. — Učinićemo to odmah.

Nikako ne želim da se ta stvar odugovlači. Ali ja moram u svoju odaju.

Želim da ostanem
sam... Pošaljite naređenje zapovedniku Skoplja da čuva grad... Da

nipošto ne ide u susret Turcima... Uostalom, vidim da moram lično otići u
Skoplje... Uroš baci molećivi pogled po vitezima i dodade:

— Učiniću tako... Napišite naređenje Vojinoviću! Pišite u moje ime.
Evo vam carski prsten, na njemu je pečat.

Uroš skide prsten, baci ga na sto i brzo napusti veliku odaju.
Borovina Vukašinović se obrati glasnicima:
— Iziđite, dobri moji, i sačekajte u predvorju. I Odmah ćete dobiti

pismo i odmorne konje... Spremite se za put u Skoplje.
Kad glasnici izađoše, vitez Borovina reče:

— A sad, dok se naš car moli bogu za pokoj duša Vukašina i
Uglješe, predlažem da sastavimo kratko naređenje zapovedniku
Skoplja... Već ga imam...

Vitez dohvati jedan neispisan list papirusa23 sa stola i napisa:
»Čekati«!

Vuk Branković baci pogled na papirus i glasno se nasmeja. Vitezi

prionuše stolu pa se i oni stadoše smejati. Ali knez Lazar ostade

ozbiljan. Po stegnutim vilicama i natuštenim obrvama svi uvideše da

82

knezu nije stalo do šale. On preseče pogledom Borovinu i reče:
— Je li to sve?
— Ako misliš da je nedovoljno, evo! — vitez dopisa još nekoliko

reči. Vuk ih pročita glasno:
»I paziti da vas ne uhvate na spavanju.«
— Dovoljno, jasno! — uzviknu Vuk, pa obrativši se knezu ozbiljno

dodade:
Odmah krećem za Prištinu. Idem da razdrmam svoje ratnike, koji su

se od nerada i lenstvovanja uležali. Otići ću i u Skoplje da malo
razonodim Vojinovića... Izveštaj s carskim pečatom sigurno će ga
razgneviti... Dragoslav, Vojin i Siniša, napred!

Vuk izađe iz odaje, tri viteza pohitaše za njim.
Oprostivši se sa knezom Lazarom, Vuk Branković, na čelu odreda
od dve stotine svojih ratnika, napusti Kruševac.

*

Knez Lazar je s nestrpljenjem očekivao povratak svojih poklisara iz
Užica. Od nekoliko sebara, prebeglica iz zemlje Altomanovića, doznao je
da su razoružani i odvedeni u grad. Knez je prebacivao sebi što je dva
mlada viteza i šezdeset njihovih pratilaca izložio propasti. Zbog toga se
vidno obradova kad mu javiše da su se poklisari vratili.

Damjan Oliverović i Lazar Musić srećno su prošli kroz zemlju
Altomanovića i stigli u Kruševac dvanaest dana pre bitke na Marici. Knez
Lazar ih zagrli i pohvali pred pratiocima, pa ih uvede u jednu skrovitu
odaju u svome dvoru da ih sam najpre sasluša.

Poklisari mu opširno ispričaše sve šta su doživeli. Knez je bledeo,
stiskao usne, ustajao od stola i šetao po odaji.

— Da ste otišli među najkrvoločnije razbojnike, bolje bi se postupalo
s vama — reče. — Hvala vam, dobri mladići! Zaslužili ste najveću
pohvalu! Ponašali ste se viteški!

Damjan i Lazar Musić stajali su ponosni i rumenih lica od
zadovoljstva.

— Sad idite! — reče knez. — Pošaljite mi Miloša, pastorka
vlastelina Gradimira, mladog Ivana Kosančića i toga pevača Vizantinca...

Vitezi pođoše izlazu. Knez se priseti i doviknu im:
— Neka dođe i taj sebar strelac. Želim i njega da vidim...
Musić i Oliverović izađoše iz odaje srećni i zadovoljni kao ljudi koji
su vrlo težak zadatak ispunili valjano i za to dobili zasluženu pohvalu.
Međutim, obojici je bilo čudno što vest o nameri Altomanovića da s
vojskom napadne Kruševac na kneza nije učinila skoro nikakav utisak.

83

Doduše, Damjan se seta da su, prošavši Gradac, na padini planine
Jelice naišli na kneževog viteza Pavla Orlovića na čelu odreda od tri
stotine konjanika. Oliverović se obrati Musiću:

— Da li se prisećaš onih konjanika?
— Prisećam se!
— Knez ih je poslao da čuvaju granicu.
— Svakako! — sleže ramenima Musić. — Izgleda, dobri moj
Oliveroviću, da naša pamet ne doseže punu meru. Sad mi se čini da ima
dve vrste glupaka: jedni su to od rođenja i ostaju takvi do kraja života. U

tu vrstu spadaš ti!
— Gle! — prenu se Oliverović. — A ti?

— Ja spadam u drugu vrstu. To su oni koji zbog neprilika zaglupe.
Ono kratkotrajno tamnovanje u Užicu malo mi je zamračilo um. Ali to je
prolazno. Kao što vidiš, moj slučaj nije beznadežan!

— To će se tek videti! — nasmeja se Damjan.

— To se videlo. Ti si, na primer, onom crnom gavranu Gagi predao
oružje bez borbe, a ja sam ga posle svojom veštinom i pameću opet
dobio — ponosito reče Lazar.

— Da ga ja nisam predao, ti ga ne bi naknadno dobio! — nasmeja
se Damjan. Onda zastade i lupi se šakom po čelu:

— Tako mi boga — uzviknu — knez Lazar je preko uhoda
obavešten o namerama Nikole Altomanovića!

— Dabome! — odvrati Musić. — Onima koji ne umeju da gledaju
duhovnim očima, ništa drugo i ne ostaje nego da se čude i da se šakom

lupaju po praznoj glavi! Dragi moj, granice naše zemlje prema
Altomanovićima dobro su osigurane!

— Uveren sam! — nasmeja se Damjan. — Ali zasluga za to

saznanje pripada meni, a ne tebi.

U takvom razgovoru dva prijatelja stigoše do staja gde su njihovi

pratioci uveli konje i uveliko ih timarili.
Onesikrit, pevač Vizantinac, izležavamo se na gomili sena. Pored

njega sedeo je na panju Mitar Dakguba. Njihov razgovor se sveo samo
na poneku reč, izgovorenu povremeno, tiho i razvučeno. Praznine su
ispunjavali očima ili pokretima ruku, glave i ramena. Pod uticajem
ćutljivog sebra, rečitost brbljivog Vizantinca se topila. Grickajući
slamčicu, Onesikrit je ležao na leđima i gledao u paučinu razvučenu po

tavanici od grede do grede.
— Kažu da dobro gađaš strelom? — reče.
— Kažu! — odvrati Danguba gledajući kako se jedan bosanski

seljak bori s paripom timareći ga.
— Ubio si devet? — opet reče pevač.

— Lažu!
— Kako? — pridiže se pevač na laktove. Sebar ga pogleda, sleže

84

ramenima i palcem i

kažiprstom obrisa krajeve usta.

Nisu slušali žagor bosanskih seljaka i ratnika, frktanje konja i lupu
kopita o kamene ploče na podu.

— Ti si pokisla kokoška! — reče nemarno pevač. Sebar se zagleda

ispred sebe u zemlju. Najposle
podiže glavu. Iz očiju mu blesnu radoznalost kao da želi da sazna

nedokučnu tajnu, a iz usta mu se izvalja samo jedna reč:

— Zašto?
— E pa, brate — otpoče Vizantinac i prekide. Nastade poduže
ćutanje. Pevač utonu u razmišljanje, a sebar malo pridrema na panju.
Bosanski seljaci i ratnici otimarili su konje i žagoreći izašli i posedali na

klupe ispod trema koji se nastavljao na krov od staja. Za jaslama su konji
pokretljivim gubicama čupali seno koje je vruštalo pod njihovim zubima.

Mitar Danguba se prenu:

— Zašto kokoška? — upita.
— Kakva kokoška? — pridiže se pevač.

— Mokra?
— Idi do đavola! — odmahnu rukom Vizantinac, ustade sa gomile
sena, namesti bolje kapu na glavu i pođe izlazu gunđajući:
— Gladan sam... Pojeo bih samog sebe, a on se isprečio i postavlja

pitanja na koja ni Solomon ne bi mogao odgovoriti.
Na vratima se skoro sudari s Musićem.
— A-ha! Tu ste obojica! — reče Lazar čisteći rukama seno s

pevačevog odela. — Knez želi da vas vidi.
— O-ho! — prenu se pevač.

— Zar? — dodade sebar.
— Odvešću vas knezu. — nastavi Musić. — Molim da pazite kako

se ponašate pred njegovim gospodstvom.
— Ja ću ćutati! — reče sebar.
— Govorićeš što te pita.
— Ako pita — gledajući nekud u stranu odvrati Danguba.
Musić se obrati pevaču:
— Kad izađeš pred kneza, nemoj da istrčavaš ispred njegovih

pitanja. Nemoj da vičeš i po svom običaju da mlataraš rukama i da bečiš
oči. Skrećem ti pažnju da ne ističeš svoje požrtvovanje, da ne kukaš, da

ne bogoradiš, da ne moljakaš i da ne pominješ kako si zbog nas stavio

svoj život na kocku. I pre svega, ne traži ništa!
— Ba! — uzviknu pevač. — Ako se držim tvojih uputstava, u ćutanju

ću preteći i samog Mitra Dangubu, a kesa će mi ostati prazna.
— Polazi! — reče Lazar.
— Čekaj! — zateže pevač. — A meni nagrada što sam vas spasao?
— Dobićeš je od mene!

85

— Od tebe? — zavrte glavom pevač.
— Od mene, ali ne u novcu.
— Nego!? — izbeči oči Vizantinac i stade.
— Kad te budu bacili u tamnicu, izbaviću te, ili ću te skinuti s vešala.
Takvu nagradu ni nebo ti neće dati.
— Više volim novac! — plačnim glasom reče Vizantinac, pa
dodade:
— A lautu ko će da mi plati?
— Debeli Mršević. O njegovu si je glavu razlupao — odvrati Musić.
— Uostalom, kupićemo ti lautu kad neko od nas pođe u Carigrad ili
Veneciju.
— A za to vreme ja ću svirati u prste! — planu pevač.
— Ne! Nabavićemo ti gajde pa se zanimaj. Nepokretno lice Mitra
Dangube razvuče se u osmeh.
— Gospode! Sebar se smeje! — uzviknu Musić. — Lice mu se
razgalilo kao rujna zora.
— Gajde! — reče Danguba i opet se nasmeja. Pevač ga odmeri
prezrivim pogledom, otpljunu u stranu i reče:
— Ovo je poslednji put da svoj život izlažem na veresiju.

*

Za to vreme, u skrovitoj odaji na levom krilu dvora, knez Lazar je
razgovarao s Milošem i Ivanom. Oba mladića sedela su za stolom
naspram njega.

Ivan je bio stasit momak smeđe kose i krupnih plavih očiju. U
njegovom držanju osećao se ponos kao kod svih sinova bogatih
vlastelina. Pogled mu je bio pronicljiv, reči odlučne a svaki pokret
smišljen. Visok i tanka struka, mladić je bio sušta protivnost Milošu.

Ivan je biranim rečima u nekoliko poteza ispričao ko je, odakle je i
kako je na prevaru uhvaćen. Kad naiđe na trenutak kad je njegov otac
zasužnjen, u mladićevom glasu oseta se nijansa srdžbe. On završi:

— Oca su mi ubili i svetiću se!
Knez primeti kako mu zadrhtaše usne, a oči čudno zasvetleše, pa i
to samo za trenutak. Jer Ivan Kosančić je spadao u vrstu mladih ljudi na
izgled mirnih i povučenih, ali koji postojano u sebi proživljavaju i radost i
bol.
Miloš je bio bar za četiri godine mlađi od Ivana. Bio je osrednjeg
rasta, za svojih sedamnaest godina preterano razvijen i bujan. Njegova
široka pleća, nabrekle mišice i goleme šake ulivale bi nespokojstvo i
bojazan da mu iz rumenog lica i krupnih smeđih očiju nije izbijala

86

plemenitost i dobrota kao u bezazlena deteta.
On je sa suzama u očima govorio:
— Ubili su moga očuha, popalili zgrade na imanju, rasterali sluge i

sebre... Ali šta im je skrivila moja majka?! Šta sam im ja kriv?

Miloš zagnjuri glavu u šake.
— Sad sam bez ikoga i ičega!
Knez ga je milovao po kosi, čekajući da se malo smiri:
— Očuha su ta ubili jer je bio protiv nasilja i nezakonitosti.

Lazar ustade i ushoda se po odaji.
Onda zastade, zagleda se Milošu u lice i reče:

— Ubili su ga, jer je bio moj prijatelj.
— Znam — odvrati mladić. — I ja sam tvoj prijatelj.
Knez se nasmeši gledajući u bezazleno lice mladića:
— Tvoje prijateljstvo biće mi dragoceno! — reče.
— Kad stigneš u godine, proizvešću te u viteza. A zasad, biću ti

mesto oca...

Miloš se prenu i zagleda se u kneževo lice. Iz krupnih, kestenjastih
očiju izbijala je snažna volja koja je navikla da gospodari, da vlada i da
pleni duhove. Međutim, mladić oseti samo dobrotu. On zgrabi kneževu

ruku i obasu je poljupcima.
— Za tebe da živim i umrem! — reče drhtavim glasom. — Šta treba

da radim?

— Zasad ništa! — osmehnu se knez pa dodade:
— Kad dođe vreme, biće posla za sve pa i za tebe.
— I za mene? — reče Miloš gledajući ga blaženim pogledom.
Ivan priđe i stavi mu ruku na rame.
— Dobri moj — reče — tvoja i moja nesreća sjedinile su naše duše.
Pred nama je zajednička osveta. Pođi sa mnom i budi mi brat... Iza smrti

moga oca — bog neka se smiluje njegovoj duši — ostao je veliki posed
u blizini Novog Pazara. Ja sam jedini naslednik. Što je moje, biće i tvoje.

— Primam bratstvo! — reče Miloš i pade mu u zagrljaj.
— Neka ste blagosloveni! — reče blago knez. — Ali Miloš je moj.
Plećati mladić uzviknu:
— Blago meni! Stekao sam i oca i brata! Za brata ću živeti, a za oca

umreti!

Miloš sede za sto i malo smiren dodade:
— Imam petnaest slugu i četrdeset sebara. Od njih ću napraviti

ratnike...
— U dolini Morave dobićeš veliki komad zemlje — reče knez. — Tu

ćeš napraviti svoje naselje...

Ivan ustade i pokloni se:
— Zahvaljujemo tvojoj dobroti! — reče. — Ali moj posed biće

dovoljan...

87

— Čekaj! — prekide ga Lazar. — Miloš može s tobom, a njegovi
sebri nastaniće se kraj Morave.

— Neka se slavi ime gospodnje! — uzviknu Miloš. — Moj sluga
Srećko dovešće ovamo žene, decu i iznemogle starce. Svi će služiti tebi,

plemeniti kneže. A kad ti naše mišice budu potrebne, pošalji glasnika.
Ivan i ja nećemo izostati.

Dva mladića napustiše kneza u trenutku kad u odaju uđoše Mitar
Danguba i pevač Vizantinac.

Onesikrit se duboko pokloni smeškajući se, kao čovek koji se nalazi
pred poznanikom, jer je nekoliko puta, u toku svoje skitačke karijere,

pevao i svirao i na dvoru u Kruševcu. Sebar je unezvereno gledao
pevača i kneza, okretao kapu u rukama i premeštao se s noge na nogu.
Najposle i on se nekako pokloni i okrete se upola, spreman da pođe

prema izlazu.
— Stoj! — uhvati ga pevač ostrag za gunj. Knez se nasmeja:
— Ti si Mitar Danguba? — reče.

— Ja!

— Strelac?

— Strelac!

— U Užicu si ubio devet ratnika?

— Lažu!

— Lažu?!

— Lažu! Ubio sam osam. Devetog sam promašio.

— Ko je bio deveti? — upita knez.
— Župan Nikola Altomanović!
— A-uh! — uzviknu pevač. — Kakav veličanstveni promašaj!
— Što? — izboči se sebar streljajući ga sitnim očima. — Vidljivost je

bila slaba... Pogodi ti u mraku!
— Ja sam, bogme, i pogodio! Lautom sam tamničaru razbio glavu...

Nego, presvetli kneže, ja sam ostao bez svog instrumenta? — Stade
pevač nameštati usta i ožimati očima.

— Lautu ćeš dobiti novu. Dobićeš i nagradu što si spasao moje

poklisare, ali trenutno moraš ostati ovde. Potreban si mi.

Knez otvori jedan okovan sanduk koji je stajao u uglu odaje i izvadi

kesu s pedeset srebrnih perpera.
— Ovo je za strelca Mitra Dangubu — reče, pa smeškajući se

dodade: — Kesa bi bila i veća i punija da si pogodio i onog devetog.
— Prokleta pomrčina! — reče sebar, strpa kesu u nedra i,

zaboravivši da se pokloni, žurno izađe iz odaje.
— Sedi! — obrati se knez pevaču.

Kad sedoše jedan prema drugom, neko vreme su se gledali. Knez
je smišljao kako da otpočne razgovor, a pevač je sedeo kao na trnju.

U svome skitačkom životu Onesikrit je doživeo mnogo uspona i

88

padova. Majka mu je bila robinja mulatkinja. Radila je na brodu koji
saobraća od Kavale, preko Maloazijskog arhipelaga, do ostrva Rodosa.
Dete se rodilo na brodu, a majka je tvrdila da mu je otac gusar. Zbog
toga se Onesikrit ponosio. Od oca je nasledio podobnost za krađu, a
nagon za prolivanje krvi mimoišao ga je. »Ne volim da gledam tuđu krv,
a kamoli svoju«, govorio je. Međutim, pevač je imao jednu osobitu
sposobnost druge vrste: znao je tri jezika izvrsno, i bar desetak kojima
se služio nadohvat, vašarski. Osim toga, nije bilo situacije koja bi ga
mogla zbuniti. Nekoliko puta je dopadao tamnice i srećno se izvlačio.
Jednom, u Maloj Aziji, po naređenju Nuradin-beja, Muratovog ljubimca,
udareno mu je pedeset štapova po tabanima. Od onda pevač radije
putuje na konju nego peške. Imao je i svoju družinu s kojom je po
dvorovima u Italiji, Vizantiji i Maloj Aziji pevao i svirao. Ali zbog krađe i
pijanstva drugovi ga napuste. Za poslednje četiri godine Onesikrit je
provodio skitački život. Potucao se od dvora do dvora, svirao na lauti,
pevao, timario konje, bivao glasnik, zvezdočatac, prorok, grobar,
drvodelja i apsancija. Za njega se pričalo među sebrima i nižom
vlastelom da ima urokljive oči i da zna travku koja osigurava svaki uspeh
na ljubavnom polju.

— Rekao sam ti da ostaneš, jer si mi potreban — otpoče knez. —
Imam za tebe posao, važan i izdašan, ali i vrlo opasan. Da li pristaješ?

Pevač isteže malo šiju, nakrivi glavu i gledajući iskosa reče:
— Ako je nagrada u odnosu prema opasnosti bar približna,
pristajem. Šta treba da radim?
— Zasad ništa. Sedećeš u Kruševcu, dobijaćeš sve što ta treba.
Kad dođe vreme, reći ću ta sve. Umeš li da ćutiš?
— Umem, premda mi je gospod podario moć dobrog govornika.
— O ovom našem razgovoru nikom ni reči.
— Nikom! — izbeči oči Vizantinac.
— Jer ako se dozna, od našeg posla neće biti ništa, a za tvoj život
niko neće dati ni aspru. Da li se prisećaš šta od tebe zahtevam?
— Svakako! Treba da budem uhoda?
— Baš to... Za svaki dobar izveštaj imaš od mene kesu sa sto
zlatnika.
— Gospode bože! — podskoči Vizantinac. — Za godinu dana
postaću bogat kao Krez!
— Zasad je naš razgovor završen! — reče knez i ustade. —
Dobićeš dobar stan i slugu...
Vizantinac se duboko pokloni i bez reči izađe.

89

Glava deveta

Knez Lazar je bio visokog rasta, kose smeđe i duge, na uvojke.

Obrve su mu se skoro dodirivale u povijama, a ispod njih bleskale su
krupne, pronicljive oči. Po nešto povijenom nosu sa širokim nozdrvama
naslućivala se preka narav i prenagljenost, ali knez je umeo da se
savlađuje i od sebe da stvori smišljenog i strpljivog državnika koji lako ne
izlazi iz toka logičkih zbivanja i okolnosti koje vode cilju. Brkovi i kratka
brada upotpunjavali su njegovo muževno lice i isticali odlučnost i čvrstinu
volje.

Otac mu se zvao Pribac Hrebeljanović. Bio je visoki dvorski
dostojanstvenik kod cara Dušana i osobito cenjena ličnost među višom
vlastelom i vitezima Srbije, Vizantije i Bugarske. Titulu logoteta 24 dobio je
od cara, svoga dobrotvora i zaštitnika. Na Dušanovom dvoru rastao je i
obrazovao se njegov sin Lazar. Tu je naučio da ceni carsko dostojanstvo
i vitešku čast. Tako je i sam postao vitez i državnik. Zbog toga je Lazar
ostao privržen Nemanjićima. Poštujući vladajuću dinastiju, ni po koju
cenu nije hteo da se ogluši o »prokletstvo svetog Save«, pa nije ni
pomišljao da se proglasi za kralja. Lazar se zadovoljio titulom kneza koju
mu je car Uroš godinu dana ranije podario.

Lazar se rodio u mestu Prilepcu, u blizini Novog Brda. U svojoj
dvadeset petoj godini oženio se Milicom, kćerkom vojvode Vratka,
direktnog potomka Nemanjinog brata Vukana. U tom braku rodilo se pet
kćeri i dva sina.

U to vreme severni deo Srbije pružao se od Novog Brda do
Beograda. Knez Lazar je izabrao sebi za prestonicu Kruševac, grad koji
je bio na putu između Smedereva i Prištine. Međutim, Kruševac su
posećivali i trgovci iz svih delova Balkanskog poluostrva. Grad je imao
dvostruke zidove, ušorenu čaršiju i lepe masivne zgrade sa baštama
punim cveća, zbog čega je i dobio naziv Alidža-hisar25 Na glasu je bio i
Ćor-Zukin han, glavno svratište stranih poklisara, vitezova i bogatih
trgovaca. Iznad svega isticala se crkva Svetoga Stefana, zadužbina
kneza Lazara.

Kruševac je tada bio poznat i po svojim vašarima, koji su po tri dana
trajali. Posle bogosluženja u crkvi otpočinjala je vašarska galama:
kupovina, prodaja, cenjkanje i trampa. Kod Ćor-Zukina hana skupljala se
vlastela, vitezi i bogati trgovci. Tu se jelo vruće pečenje s panja i pilo

90

izvrsno župsko vino. U hanu su se ugovarale pogodbe i plaćali alvaluci26
koji su počinjali pesmom, a završavali se svađom i razlupanim glavama.

Po starinskom običaju na vašaru se najpre prodavalo »kraljevo
meso« od stoke koja je za kralja ili kneza skupljena u ime poreza.
Međutim, ovo preimućstvo izigravali su domaći trgovci, a strani za njega
nisu ni marili. Krupna i sitna stoka kupovana je i prekupljivana osobito
među nižom vlastelom, koja je u razmenu davala laneno platno, vunene
tkanine, drveno posuđe i alate. Na vašaru su se pojavljivali i trgovci iz
Sirije, sa ostrva Sredozemnog mora, Italije, Arbanije, Vizantije i
Bugarske i donosili na tržište sirov pamuk, svilu i morsku so.

Knez Lazar je u vašar puštao uhode da hvataju trgovce koji
ugovaraju prodaju robova agentima iz Mletačke Republike, Apulije i
Sicilije. Mada Dušanov zakonik izričito zabranjuje samo prodaju robova
hrišćana, knez Lazar je branio i prodaju patarena,27 koje su ban i vlastela
u to vreme javno prodavali u Bosni.

Planinski Vlasi dogonili su na konjima i magarcima sir, suvo meso i
slaninu i svoju robu trampili za so, jer se nisu snalazili u novcu, niti su
priznavali njegovu vrednost.

Dubrovački i vizantijski trgovci donosili su na tržište oružje, konjsku
opremu i okove za zarobljenike. Na velikoj ceni bilo je južno voće: limuni,
narandže, smokve i začini. Za zlatne krstiće, prstenje, narukvice i lančiće
dobijali su se retki mirisi i lekovi. Vašarsku vrevu su osobito uvećavali
svirači, oko kojih su se skupljali momci i devojke hvatajući se u kolo.
Pištanje zurli, frula i gajdi podržavalo je tutnjanje gočeva. Bogoradanje
prosjaka mešalo se s vikom samsara, s kevtanjem pasa, zviždukom
sokolara i monotonom pesmom mečkara. Kroz opšti metež provlačili su
se kesaroši, opsenari koji za sitne pare izvode svoje majstorije, prodavci
zapisa za isceljivanje rana i vračari sa jevtinim lekovima, koje su javno
pokazivali, i skupim otrovima, koje su držali skrivene u nedrima.

Takav je bio prvi dan vašara. Drugoga dana odlazili su trgovci iz
udaljenijih krajeva, a trećeg u podne zvona sa crkve Svetoga Stefana
objavljivala su kraj.

*

Polovinom meseca oktobra u Kruševac stigoše Stefan Musić i
Krajimir Oliverović. U njihovoj pratnji bilo je svega dvadeset pet ratnika.
Ostali su izginuli u borbi sa Stojšinim razbojnicima i Turcima koji su gonili
begunce posle bitke na Marici. Međutim, ratnici despota Uglješe i kralja
Vukašina, koje su poklisari spasli i prihvatili, priključili su se vojsci
Dimitrija Vojinovića u Skoplju.

91

Knez Lazar doznade od poklisara ono što se moglo i pretpostaviti:
Turci su posle neočekivane pobede naglo počeli prodirati u zemlju
despota Uglješe, braće Dejanovića i njihovog strica Bogdana. Pobednici
na Marici, Lala-Šahin i Evrenos-bej, uveliko su osvajali gradove i gradiće
po Trakiji i istočnoj Makedoniji. Zauzevši Samokov i Dupnicu. Lala-Šahin
nagna braću Dejanoviće da prime tursko vazalstvo. Evrenos-bej,
doprevši do Dojrana i Ðevđelije, dovede do očajanja njihovog strica
Bogdana. Pritešnjen sa tri strane, Bogdan najposle prihvati ponuđeno
vazalstvo.

Musić i Oliverović napomenuše da se i sin kralja Vukašina, Marko,
sprema da postane turski vazal, pošto mu je Ðurađ Balšić oteo Prizren.

Događaji su se ređali brzo. Turci su već sigurnom nogom stali na
Balkansko poluostrvo.

Tri nedelje docnije u Kruševac uđe povorka od trista konjanika. Nju
su predvodili starac Ostoja, sluga despota Uglješe, i mladić Milan
Toplica. Ta svita dopratila je od Sereza do Kruševca Jefemiju, udovicu
despota Uglješe. Ona je došla da se pokloni knezu Lazaru i da kneginju
Milicu moli da joj da utočište.

Dok su konjanici s despoticom ulazili u grad, oko pedeset kola
natovarenih vrećama s hranom, pokućanstvom, ženama i decom
okretoše prema sebarskom naselju, gde ih dočekaše brat Stanimir,
Jovandera, krivovrati Vilaš, Savka i ostali.

Sebri bratski prihvatiše begunce i istoga dana stadoše većati kako
bi im što pre napravili kolibe.

*

Sedam nedelja posle rastanka poklisari, dva Musića i dva
Oliverovića, padoše jedan drugom u zagrljaj. Začudo, Lazar nije hteo ni
usta da otvori dok ne sasluša do kraja pričanje Stefana i Krajimira.
Damjanu su svetlele oči od uzbuđenja kad ču kako su se Stefan i
Krajimir tukli sa Stojšom i njegovim razbojnicima, sa bugarskim
odmetnicima u tesnacu i sa Turcima koji su gonili begunce kralja
Vukašina i despota Uglješe.

— Eto, to su viteški podvizi! — reče Lazar Musić. — Dok smo se mi
mlatili u gradskom dvorištu kao u loncu sa slugama Altomanovića, vas
dvojica ste stekli viteško ime i slavu.

— Pričaj, čoveče, šta ste doživeli! — reče Krajimir.
— Neka me bog sačuva od zavisti! — odvrati mlađi Musić. —
Damjan i ja radujemo se vašoj slavi, ali se nas dvojica nemamo čime
pohvaliti. Videli smo braću Altomanoviće...

92

— I lepu Dostanu! — dobaci Damjan.
— I nadmenu Dostanu — nastavi Lazar — i oca Vasilija i nekakve
vitezove koji kao u sunce nebesko blenu u lice svoga izlapelog
gospodara... Ah, Dangubiću, ruke ti se osušile, a desno oko usahnulo,
što nisi bar za jedan prst niže nanišanio...
— Kakav Dangubić?... Šta pričaš? — upita Stefan.
— To je sebar, strelac — reče Damjan.
Ipak Stefan i Krajimir doznadoše sve što su njihova braća doživela
od rastanka. Lazar pomenu vlastelina Gradimira i njegovog pastorka
Miloša, Ivana Kosančića i njegovog oca Ognjena, zatim pevača
Vizantinca i bosanske seljake.
— Napominjem da smo u Ivanu Kosančiću dobili izvrsnog prijatelja.
On će među nama biti peti.
— A Miloš šesti? — dobaci Damjan.
— Istina, još je mlad, ali, bogme, ne znam ko bi od nas mogao s
njim izaći na kraj! Altomanovićevi sebri ga zovu Kobilić, jer je, kažu,
najjaču kobilu u nastupu ljutine zgrabio za rep i izvukao je iz štale kao
mačku.
— Mladić se kune da mu nije palo na pamet da vuče kobilu za rep
— reče Damjan. — Ali kad prostaci prišiju nekom izmišljotinu, ostane mu
doživotno. Knez Lazar je naredio da ga zovemo Obilić. Na to ime mladić
se ne ljuti.
— Kad je na golom konju uleteo u naselje vlastelina Gradimira —
dobaci Lazar Musić — i kad je počeo motkom da mlati po
Altomanovićevim ratnicima, uzviknuo sam: evo junaka! Žao mi je što ne
možete da ga vidite. Otišao je s Kosančićem u Novi Pazar...
— I mi smo našli jednog mladića — reče Stefan. — Odličan je borac
na maču. Iz onog pakla na Marici izvukao se bez i jedne ogrebotine.
Zovu ga Milan Toplica.
— To je sedmi u spisku besmrtnih! — reče Lazar Musić.
Ali radost četiri mlada viteza zbog susreta bila je kratkotrajna. Car
Uroš je odlučio da svoj »trenutni« boravak u Kruševcu prekine. Krajimir i
Damjan morali su se priključiti carevoj sviti. Kad je povorka konjanika
izlazila iz grada, Lazar Musić dobaci prijateljima:
— Ne čekajte da vas pozovemo! Dođite nam, inače bićemo
prinuđeni da mi vas potražimo u Skoplju!

*

Posle bekstva poklisara cara Uroša i kneza Lazara u gradu Užicu
nastala je pometnja. Župan Altomanović svakodnevno je naglašavao da

93

treba preduzeti vojni pohod u zemlju kneza Lazara. Vitezi koji su ga
okruživali odobravali su mu, ali bez velikog oduševljenja. Preljub Danojli ć
je ponajviše zatezao i odugovlačio ističući da je njegovim ratnicima i

konjima potrebno bar deset dana za odmor.
— Najposle, čemu žuriti? — govorio je Danojlić. — Poklisari su javili

knezu Lazaru o našim namerama. Ako krenemo, naići ćemo na

organizovanu odbranu. Ovde trenutno nemamo ni tri hiljade konjanika.
— S njima se mnogo može učiniti! — odlučno reče župan.
— Može! — složi se Danojlić — Ali ne s ratnicima kneza Lazara.

— Bojiš se? — pogleda ga župan iskosa.
— Nikad se nisam bojao! Ti to dobro znaš! — skoči Danojlić i
ushoda se po odaji. — Ovde se radi o većem i važnijem poduhvatu. Jer
ako u prvom sukobu podlegnemo, naša snaga počeće da se osipa. —
Danojlić zastade, zamisli se pa tiše nastavi:

— Primetio sam da naši ratnici nerado idu u vojni pohod na srpske

zemlje.
— O-ho! — uzviknu župan. — Ovo sad prvi put čujem!
— I sa crnim đavolom radije će se tući, samo da se ne biju sa

svojom braćom.

— Gle! — opet uzviknu župan. — Da se nije u našu vojsku usadio
patarenski demon?... Ako primetim izdaju, svakog desetog staviću na
muke, a ostale rasprodati kao roblje trgovcima na Siciliji i u Mletačkoj

Republici.
— To ti ne bih savetovao da činiš! — zavrte glavom Danojlić.
Župan ustade, priđe vitezu i unese mu se u lice:
— Ti si vojnik — reče. — Tvoje je da slušaš moja naređenja i da mi

se pokoravaš! Jesi li me razumeo?
— Razumeo sam! — odlučno odvrati Danojlić i preseče ga

pogledom.

— Od tebe savete ne tražim niti ih primam!... — završi župan.
Istoga dana poslata su dva izvidnička odreda sa po dvesta
konjanika da obiđu granice prema zemlji kneza Lazara. Prva grupa
konjanika pod vođstvom stotinara Pravdoljuba naiđe na Pavla Orlovića i,
ne zametnuvši bitku, udari natrag. Drugi odred konjanika, pod vođstvom
viteza Slavomira, nalete na ratnike Borovine Vukašinovića. Mada dvaput
slabiji po broju, županovi ratnici zametnuše boj. Tukući se na padini
planine Jelice, obe strane su dušmanski kidisale, zadajući brze i skoro
uvek smrtonosne udarce. Strašni vitez Borovina Vukašinović, jašući na
krupnom paripu, vitlao je golemim krstaškim mačem, jurišao u gomile

protivnika, razgonio ih i obarao s konja. Najposle, županovi ratnici,
prepolovljeni i zastrašeni, okretoše leđa i nagoše u bekstvo. Ratnici
kneza Lazara gonili su ih četiri milje iza naselja Gradac, pristizali

pojedine, sekli ih i obarali s konja. Viteza Slavomira spase brz konj.

94

Mladi Altomanovićev stotinar umalo ne plata glavom svoju hrabrost.
Posečen na dva mesta, izbeže u grad Užice sa trideset osam ratnika.

Najposle se i župan uveri da treba čekati pogodniji trenutak za
napad na kneza Lazara. Činilo mu se da prenagljenost po njega može

bita dvostruko kobna. U tom sukobu izgubio je, pored mnogo ratnika, i

dragoceno vreme, jer su na pomolu bili sukobi s bosanskim banom
Tvrtkom, Ðurđem Stracimirovićem-Balšićem, gospodarom Zete, i

Stefanom Reljom i njegovim borcima, koji su bili na glasu zbog svoje
hrabrosti. Župan je očekivao napad i od Novog Pazara. Osim toga,
pribojavao se da njegovi ratnici ne učine izdaju i u najodsudnijem
trenutku ne prebegnu na stranu neprijatelja. Sumnja, koju mu je slučajno
nabacio Preljub Danojlić, župana je najpre pokolebala, a zatim bacila u
tešku brigu. Zbog toga je odlučio da, bar privremeno, blago postupa
prema svojim ljudima. Čak je naredio da se svi zasužnjeni sebri puste iz
tamnice i da se Debelom Mrševiću udari trideset batina, javno, pred
ratnicima i slugama, jer je mučio sebre. Nedelju dana docnije župan je
pred sebrima obesio jednog od najsurovijih skupljača poreza. Onda je

svojim najistaknutijim vitezima stao deliti poklone u novcu, oružju i
konjima. Nekima je poveljom uvećao posede koje su ranije dobili od

župana ili njegovog oca Altomana.
Međutim, županov brat Toma se pridigao. Rana na obrazu mu je

zarastala pa je vitez mogao da se kreće i razgovara sa svojom kćerkom,

koja ga je negovala.

Nikola je svakodnevno obilazio brata, površno se raspitivao o

njegovoj rani na obrazu i prelazio na razgovor druge vrste. Jednog dana
po podne župan dođe s Tomanijom. Toma je sedeo za stolom jer se
osećao dobro. Nekoliko časaka ranije ranar mu je skinuo zavoj.

— Mislim da si već zdrav? — reče župan žmirkajući i prinoseći lice

Tominom obrazu.
— Još malo... Rana se čisti... Skinuo sam zavoj — odvrati Toma.

Tomanija ne pokaza ni trunke interesovanja za bolesnika. Sedela je
s prekrštenim rukama na trbuhu i zapovedničkim pogledom presecala

devojku koju još od njenog detinjstva nije podnosila.
Župan potapša Tomu po ramenu, sede na minderluk i smeškajući

se na Dostanu reče:
— Blagorodni i mili moji... Razgovaraćemo ovako, učetvoro. Izneću

vam svoje namere i planove, i molim — podiže župan glas — da me ne

prekidate. Kad završim, možete postavljati pitanja.
Gledajući po prisutnima kao da na njihovim licima traži znake

protesta, Nikola otpoče:

— Odavno se spremam da napadnem Zetu, da je zauzmem i da
opsednem Drač. Za ovaj pohod stoji mi skupljena i utaborena vojska na
Konavljanskom polju. Ako mi pođe za rukom da u prvom sukobu uništim

95

Ðuru Balšića, računajte da je pobeda osigurana. Tu vojsku mislim da
poverim Preljubu Danojliću.

— A ko će ga zameniti ovde? — upita Tomanija.

— O tome kasnije! — odmahnu rukom župan i nastavi:
— Drugu vojsku poslaću u Bosnu, da što dublje prodre, da pali

naselja, da ništa male gradove, da hvata i robi sebre i da banu Tvrtku
zagorča život.

— Šta ti je to potrebno? — podboči se Tomanija.
— Obavešten sam da ugarski kralj sprema pohod na Bosnu. Ban će
poslati najveći deo vojske na sever, a za to vreme mi ćemo preći preko

Drine i što budemo zauzeli, naše je.
— Dobro smišljeno! — složi se Toma. — Da čujemo tvoje dalje

namere?

Župan nastavi:

— Vojska koja se nalazi ovde, u gradu Užicu, svakako mora upasti

u zemlju kneza Lazara...
— Kome ćeš nju poveriti? — upita Tomanija.
— O tome posle, na kraju! Međutim, potrebno je da jedna grupa

poklisara odmah krene za Dubrovnik. Poznato vam je da onaj koji drži
Dračevicu, Konavlje i Trebinje ima pravo da prima »dohodak o svetom
Dimitriju«.28 Došlo je vreme da Dubrovčani počnu nama da isplaćuju po

dve hiljade srebrnih perpera.

— Na taj dohodak ima pravo samo car Uroš! — dobaci Dostana.
— Ti se u to ne mešaj, curo! — odvrati župan. — Dohodak ćemo

odsad primata mi, jer u koga je sila, tome pripada i dobit!
— Koga ćeš poslati u Dubrovnik? — upita Toma.
— Tebe! Naočit si vitez, a to Dubrovčani vole, hrabar si i slatkorečiv.

Mislim da ne postoji u našoj zemlji čovek koji bi se u tome mogao s

tobom meriti.
— Dobro! Ići ću u Dubrovnik — reče Toma.
— Oče, povedi i mene! — uzviknu Dostana. — Kakva divna prilika

da i ja vidim sveta!

— Ne! — dobaci Tomanija. — Ti ostaješ ovde, sa mnom!
— Oče, povedi me! — sklopi ruke devojka. — Ah, more, drevni

grad, visoko plemstvo! Gospoda...

Dostana zagrli oca:
— Odavno mi nisi ništa učinio! Živim u ovoj pustinji kao robinja...
— Ostaćeš ovde! — reče odlučno župan. — Taj put je dalek i
skopčan s opasnostima, a posle toga, ti već više nemaš svoju volju!

— Kako? — prenu se devojka.
— Danas će se obaviti svečana veridba između tebe i viteza

Gavrila.

— Zašto? Ja nisam pristala...

96

— Tebe niko i ne pita! — pakosno dobaci Tomanija. — Udaćeš se

kad tvoj otac i stric to žele.

— Ali moj otac ništa nije kazao!
— Ako nije, reći će!
— Oče, je li to tvoja želja? — upita devojka.
— Sama odluči. Ja te ne prisiljavam — sleže Toma ramenima.
— I odlučiću! — podviknu Dostana. Na bledim obrazima buknu joj
rumenilo. — Neću da se udam za crnoga Gagu.
Župan joj priđe i unese joj se u lice:

— Njega sam izabrao za zapovednika grada Užica i okoline. Njemu
ću poveriti starešinstvo nad vojskom koja je određena da upadne u
zemlju kneza Lazara. Potreban mi je čovek u koga se mogu potpuno
pouzdati. To je vitez Gavrilo. Za njega ćeš se udati.

— Nije hitno. Zašto žuriti? Kad se vratim iz Dubrovnika, još ćemo
razgovarati o njenoj udaji — reče Toma.

Nikola i Tomanija se pogledaše.
— Dobro! — reče župan. — Sačekaćemo tvoj povratak. Ali veridba

se mora izvršiti.
Dostana je znala da su je otac i stric obećali stotinaru Gavrilu.

Uprkos tome devojka je na vatrene poglede crnoga viteza odgovarala
prezrivim osmehom i sleganjem ramena. Jednom mu je i u oči rekla da

joj nije stalo do njegove ljubavi i da je ostavi na miru. Uzalud. Gaga je
ostao uporan. Uzdajući se u svoje pokrovitelje, župana i Tomaniju, bio

im je toliko privržen i pokoran da je postao njihov ljubimac. Mladi vitez s
pravom je računao da će njegova odanost Altomanovićima biti dostojno
nagrađena Ta nagrada biće Tomina kći, lepa Dostana. Za nju se on
mesecima borio, izvršavao sva naređenja surovih gospodara i navukao

na sebe mržnju svojih drugova, mladih vitezova oko župana. Gavrilo je
toliko preterao u pokornosti županu da mu se činilo da je samo pravo i
dobro ono što Altomanovići žele i rade. Oni su mu devojku obećali, ali
pod uslovom da učini podvig dostojan divljenja. I dok se spremao da ga
učini, njegova ljubav prema Dostani sve se više pojačavala, pa je mladi
vitez počeo da gubi strpljenje. U nastupu strasti dva puta je pokušao da

devojku zagrli i da otme koji poljubac. Oba puta je odgurnut. Zbog toga
je njegova ljubav postala strasnija i sebičnija, pa je vitez mračnim

pogledom pratio svaki pokret devojke, a svakog druga koji bi je ljubaznije
pogledao smatrao je za neprijatelja. Međutim, prilika za »viteški podvig«
nije mu se ukazivala. U večernjim časovima Gaga je razmišljao o svojoj
mučnoj ljubavi i nekoliko puta se rešavao da ode u Kruševac, da ubije

kneza Lazara, ili da prerušen krene za Skoplje ili Novi Pazar pa da

ubistvom kralja Vukašina ili Stefana Relje prebrodi jedinu prepreku ka

svojoj ljubavi. Iako je bio uveren da ga devojka ne voli, crnom Gagi,
začudo, to nije predstavljalo nikakvu smetnju. Njemu je bilo važno da

97

zadovolji župana, a ostalo će doći samo po sebi. Gavrilo je, iako bez
mnogo nade, nestrpljivo očekivao trenutak kad će dobiti devojku koja je
za njega značila isto što i život. Neočekivano, taj trenutak je došao pre

nego što je crni vitez mogao i sanjati. Toga dana pre podne pozva ga
župan, pa gledajući ga nežno i trljajući ruke reče:

— Gavrilo, odlučio sam da te postavim za zapovednika vojske u
ovom kraju. Imaćeš pod sobom tri hiljade konjanika i isto toliko pešaka.

— Zahvaljujem, zahvaljujem, plemeniti! — drhtavim glasom od
uzbuđenja prihvati Gavrilo.

Župan mu pruži ruku:
— To ti je nagrada za vernu službu, ali ćeš dobiti nešto mnogo bolje
i više. Danas ćeš se veriti s Dostanom.

Vitez se trže i preblede. Onda zgrabi županovu ruku i obasu je

poljupcima.

— Kakva uzvišena plemenitost! Kakva dobrota! Za tebe da živim i
da mrem! — uzviknu Gavrilo i kleče na levo koleno.

— Bog neka blagoslovi tvoju ljubav i radost! — reče župan stavivši

mu ruke na glavu.
Tako je Nikola Altomanović, ne tražeći saglasnost svoga brata i ne

pitajući devojku, usrećio svoga ljubimca Gavrila. Crni vitez je s
nesrtpljenjem očekivao da ga pozovu u županovu odaju. Obučen u
svečano ruho šetkao je ispred vrata. Otac Vasilije sedeo je na klupi u

predvorju, snurao brojanice i šapatom izgovarao molitve. Njega su
odazvali iz ćelije da izvrši zaruke između Gavrila i Dostane.

— Prava ljubav je trajna i postojana — reče kaluđer gledajući

rasejanim pogledom uznemirenog viteza. — Ne treba biti nestrpljiv. Jer
ono što ti je bogom predodređeno mora jednom bita tvoje!

Gaga je nervozno šetao po predvorju odmahujući rukama. Poučne

pridike oca Vasilija nisu ga interesovale.
Međutim, u Tominoj odaji došlo je do žustrih reči.
— Kako možete da budete tako bezdušni? — plačevnim glasom

govorila je Dostana. — Gonite me da se udam za čoveka prema kome,
osim odvratnosti, ne osećam ništa!

— Interesi naše kuće to zahtevaju! — reče župan. Devojka buknu:
— Za našu kuću bilo bi probitačnije da njeni vodeći članovi i njihove
udvorice postupaju čovečnije prema sebrima i slugama i da odnose

prema svojim susedima postave na poštenu osnovu!
— Kakve su to reči! — planu Tomanija. — Ko te je naučio da tako

govoriš?
— Naučila me vaša oholost! Godinama gledam vaša nedela!
— Nedela! — žmirnu Tomanija. — Znači, mi smo neljudi,

bezbožnici! Odavno sam primetila da svoga oca ne poštuješ. Mene,
rođenu strinu, mrziš, a strica prezireš! Da li znaš, luda devojko, da isti

98

tvoj stric jednog dana može postati car u ovoj zemlji!
— To je njegova stvar! — sleže Dostana ramenima. — Ja se ipak

neću udati za crnoga Gagu.
— Tomo, čuješ li ta ovo? — podboči se strina.
— Čujem! Dostana, smesta prestani da govoriš!...
— Toma se obrati bratu i snahi. — Nemojte navaljivati. Kad se

vratim iz Dubrovnika, videćemo...
— Ja sam vitezu obećao devojku! — planu župan.
— Moja reč je svetinja. Održaću je po svaku cenu.
— Održaćeš je? Da me teslimiš kao živinče!
— reče Dostana.
— Da, hoću da te teslimim! — odvrati župan.
— Vladarske kćeri oduvek su se udavale po volji svojih očeva ili

staratelja. Tako će bita i s tobom.
Toma priđe devojci i stavi joj ruku na rame:
— Ali sad mi reci, zbog čega toliko mrziš viteza Gavrila?
— Kakav vitez! Ponaša se gore nego zadivljali sebar. I drumski

razbojnik ima više ponosa i časti nego on! Pre nedelju dana, dole u
sebarskom naselju, prišla mi je jedna devojka i plačući rekla pokazujući
na svoj trbuh. »Pogledaj! Tu osećam živo. Rodiće se prokleto, jer me je
silom uzeo čovek za koga ćeš se udati.«

— Koja je to devojka? — stisnutih usana upita Tomanija.
— Zašto? Da joj se osvetiš? — osmehnu se devojka. — Neću ta
reći njeno ime, jer mi je poznata pravda kuće Altomanovića!
— Proklet je svako ko prezire svoj rod! — prosikta strina.
— Ja ne prezirem nikoga, samo ne želim da se sa mnom postupa
kao da sam robinja. Ni za volju svoga oca neću se udata za čoveka koji
napastvuje sebarske žene i devojke...
— Dosta! — viknu Toma. — Nećeš se udata za njega i kraj!
Tomanija i župan se pogledaše.
— Dobro! — reče Nikola, priđe vratima, otvori ih i viknu:
— Veridba se odlaže!
Otac Vasilije ustade, pokloni se županu i pođe prema svojoj ćeliji.
Vitez Gavrilo primeti kako na licu kaluđera blesnu podrugljivi osmeh.

99

Glava deseta

Altomanoviće je prestala da služi sreća. Rđave okolnosti ređale su

se i dovodile ih do očajanja. Dostana je povukla nogu. Čim je Toma
otputovao za Dubrovnik, Nikola i Tomanija naterali su je da se veri sa
Gavrilom. Otac Vasilije nije se obazirao na plač i odbijanje devojke.
Izvršio je svečan čin zaruka i bio spreman da naredne nedelje i venčanje
sprovede. Ali devojka tajno podbuni tamničara Mrševića i nagovori ga da
s njom pobegne u zemlju kneza Lazara. Debeli momak osetio je
nepravdu Altomanovića, ali tek kad se odrazila na njegovom turu. Zbog
toga ga nije bilo teško nagovoriti. Potajno je pripremio dva konja u
sebarskom naselju, i jednoga dana u predvečerje izvukao se iz grada i s
devojkom utekao. Poznajući dobro puteve i stranputice, Debeli Mršević
lako je zaturio trag ispred gonilaca koji su tek sutradan krenuli u poteru.

Kad su izašli iz oblasti Altomanovića, devojka i debeli momak
odjahaše konje, sputaše ih i pustiše da pasu, a oni sedoše na jednu
kladu.

— Gospod nam je bio na pomoći! reče tamničar krsteći se. —
Pobegli smo od zlotvora koji su nas oboje za srce ujeli.

— Tebe ne baš za srce! — nasmeši se devojka. Momak je pogleda i
namršti se:

— Ništa nije trideset štapova po turu prema poniženju koje sam
osetio i koje me još uvek tišti.

— U pravu si! — složi se Dostana.
— Zahvalimo bogu za spasenje... — reče Mršević i izvadi iz nedara
Sveto pismo novog zaveta u kožnom povezu, optočeno zlatom, sa
utisnutim zlatnim krstom na prednjoj strani korica.
— Otkud ti to? — začudi se devojka.
— Svejedno otkud mi... Digao sam svetu knjigu ispod jastuka
županovice Tomanije... Čitaj ono za oproštaj grehova...
Dostana uze knjigu i otvori je.
— Nema ništa od čitanja! — reče. — Napisana je grčkim jezikom.
Samo se čudim kakvu korist je od knjige mogla imati Tomanija kad ni
jednu grčku reč ne zna!
Nedelju dana kasnije vitez Gavrilo u nastupu besa krene sa dve
hiljade konjanika da upadne u zemlju kneza Lazara. U blizini manastira
Žiče dočeka ga Pavle Orlović i otpoče bitku. Borovina Vukašinović,

100