Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

Međutim, pristiže i drugi stražar.
— Šta je? — upita Musić.

— Uhodili smo — odvrati momak. — Ja i Tiosav prešli smo most i
kroz šiblje izbili među jele. Tamo u uvali gore dve vatre. Oko njih su

razbojnici. Ima ih preko stotine.

— Koji su?
— Ne znamo. Svi nose kožuhe i šubare od jagnjeće kože. Konje su

rasedlali i pustili ih da pasu.
— Da nisu županovi? — upita pevač.
— Nisu! — odvrati Musić. — Ovoga puta imaćemo posla s

razbojnicima druge vrste. Polazi...
Ratnici, vodeći svaki svoga konja, lagano krenuše nizvodno prema

mostu. Petorica ostadoše da čuvaju konje, a ostali, jedan po jedan,
pređoše na drugu obalu.

— Lukove u šake i samo po jednu strelu u gomilu. Onda za mačeve
— reče Musić. — Gde je pevač? Valjda je ostao na onoj obali?

— Naprotiv! Tu sam. Kad nisu županovi, pošao sam i ja.. Uzeo sam
mač od jednog konjovodca.

— Vrlo dobro! — tiho reče Musić. — Sad svi k zemlji i bauljaj!

Ratnici se pognuše i jedan za drugim krenuše kroz šibljak. Kad
stigoše među jele, polegaše i vukući se po zemlji počeše da se primiču

uvali.
Lazar Musić je lagano odmicao. Uz njega je bio pevač Vizantinac.

Ostali ratnici, puzeći po zemlji, sve više su se udaljavali jedan od drugog.

Polumesec tamnih senki približavao se ivici jelove šume.
— Nisu postavili stražare! — šapnu pevač.
— Nisu! — odvrati tiho Musić. — Izgleda da su jaki i uzdaju se u

svoju snagu. Ako ih iznenadimo, biće i smeha i plača.
Ali, neočekivano, iza jednog debelog stabla desno iskoči stražar:

— Ko je tamo? — viknu.
— Ja? — ču se odgovor.

— A?

— Ja!
Za trenutak nastade tišina. Musić vide kako jedan njegov ratnik
skoči stražaru na leđa. Onda padoše obojica i nastade komešanje.
— Šta kažu? — upita pevač.
— Ne znam! Sad su tek otpočeli razgovor — odvrati Musić.
Opet zavlada tišina. Između oretkih stabala napred se videla livada
obasjana mesečinom. Na ivici uvale ukazaše se četiri glave.
— Čuli su larmu — reče Musić. — Strele na tetive i trk!
Ratnici poskakaše i kao da se takmiče ko će pre stići do uvale,
jurnuše preko poljane osvetljene mesečinom.

Napad je bio silovit. Za nekoliko trenutaka razbojnici nisu stigli ni

151

svoje oružje da dočepaju, a uz to su mnogi spavali opruženi po zemlji.
Kad stiže do uvale, Lazar Musić ugleda strahovitu pometnju među

razbojnicima. Jedni su vikali na sav glas mlatarajući mačevima i
lukovima; drugi, bunovni, unezvereno su se osvrtali oko sebe ne znajući
šta da otpočnu. Treći potrčaše u susret napadačima.

— Po tri strele u gomilu! — viknu Musić.
— Po tri strele! — dreknu iza njega pevač Vizantinac. — Zatežite

dobro tetive! Puštajte strele i bušite im kožuhe!
Izvrsni kneževi strelci najpre osuše po onima koji su ozdo potrčali

prema ivici uvale i sve ih poobaraše. Onda stadoše puštati strele u
gomilu dole, gde su razbojnici, preneraženi iznenadnim napadom, trčali
tamo-amo, dok se ne dohvatiše suprotne strane uvale i, gurajući se,

nagoše u bekstvo.
— Za mačeve! — viknu Musić i sjuri se niz padinu.
Ratnici, odbacivši lukove, potrgoše mačeve i nagoše za njim.
Borba u uvali brzo se završila. Od stotinu razbojnika ni trećina se

nije spasla. Bacajući se na gola leđa konja, begunci se dohvatiše ravnog

polja i uskoro ih nestade iza žbunova i šumarica.
— Kakvo junaštvo! — reče Musić gledajući pevača kako svoj krvav

mač briše o kožuh jednog poginulog razbojnika.
Doista, Vizantinac je, dok se vukao po zemlji među jelama, izvukao

iz nedara »zavezak protiv uroka«. Uzeo je iz njega česno bela luka,
pojeo ga i dobio nadahnuće.

— Pun sam smelosti! — šapnuo je na uho Musiću.
— I mirisa belog luka! — dodao je vitez. Međutim, ratnici dovedoše

zarobljene razbojnike. Bilo ih je petnaest.
— Šta je ovo? — uzviknu Musić.
— Gospode, pomiluj nas i sohrani! — dodade pevač.
Među zarobljenima stajali su Debeli Mršević, Dobra Makanja i

Dostana. Pevač je gledao u devojku sa izrazom na licu kao da je

spreman da kine.
— Hleba i vode nam dajte! — prvi progovori Mršević.
— Šta sad ovo znači? — upita Musić devojku.

— Pobegli smo iz Užica.
— Opet? — reče vitez.
— Po drugi put! — dodade pevač.
— Nije se drukčije moglo — nastavi devojka. — Pošli smo prema

Novom Pazaru, ali nas uhvatiše razbojnici. Ne pitajte koliko su nas
namučili! Vode i hleba dan i po nismo okusili.

— Kakvi su to razbojnici? — upita Musić.
— Ne znam. Čula sam da su imali nameru da nas prodadu u roblje

tamo negde kod Kotora.
Debeli Mršević i Dobra Makanja već su otpočeli da jedu hleb i

152

slaninu što su im Musićevi ratnici velikodušno dali. Prihvati se jela i
Dostana.

— Sam vas je bog poslao! — reče, a suze joj se zablistaše u očima.
— Kakva čednost! Kakva lepota! — kršio je ruke Vizantinac. — One
lepotice u Carigradu prema njoj izgledaju kao pokisle kokoške.
— Ćuti! — tiho mu dobaci Musić. — I ne kači se za Altomanoviće,
jer će te jednoga dana priterati uza zid kao mačora.
— U pravu si! — proguta pljuvačku pevač.
Od zarobljenih razbojnika doznadoše da je to bila grupa sastavljena
od preostalih pljačkaša tri uništene družine. Za vođu im se nametnuo
nekakav Arbanas Sina, koji se nazvao Krsta. U družini je bilo, osim
odbeglih sebara iz Srbije i Makedonije, i Bugara i Arbanasa, čak i
nekoliko Grka iz Vizantije.
Povezavši ruke zarobljenim razbojnicima, ratnici napustiše uvalu,
pređoše kroz jelovu šumu, dohvatiše se mosta i jedan za drugim
pređoše na drugu obalu.

*

Ivan Kosančić je na svom imanju zadržavao turske poklisare
očekujući od kneza Lazara nalog i uputstva kako da postupi prema
turskim zarobljenicima. Nestrpljivi poklisari pet dana su čekali ne mogući
da shvate zašto ih mladi srpski vitez ne dovodi u vezu sa zarobljenim
ratnicima.

Najposle stigoše Lazar Musić i pevač Vizantinac. Kosančić se
namrgodi kad vide Dostanu i Debelog Mrševića. Ali ga Musić sa nekoliko
reči uveri da su oni trenutno tu.

— Devojku ćemo poslati u neki manastir, a dva tamničara
gurnućemo među tvoje sebre. Mislim da je tako najbolje — reče Musić.

Grupa poklisara brojala je četrdeset ratnika, sve mladih i naočitih
Turaka. Vođa im je bio snažna ljudina od trideset pet godina, s golemim
brkovima, čupavim veđama, i s kiticama dlaka koje su mu sukljale iz
nosa i ušiju.

— Kakav silan delija — reče Musić. — Pravi đogat!
— Dosad smo se sporazumevali nadvikujući se i mlatarajući rukama
— reče Ivan. — Nešto mi stalno dokazuje i potura pod nos kesu sa
zlatnicima.
— Moj Ivane — odvrati Musić — izgleda da vam je u vršku uletela
neka krupna riba. Da su to obični ratnici, ne bi Turci ni repom mrdnuli...
Uostalom, odmah ćemo doznati s kim imamo posla. Naš pevač
objasniće se s poklisarima bez nadvikivanja i mlataranja rukama.

153

Pevač ode među poklisare i uskoro se vrati s njihovim vođom.
— Evo ga! — reče. — Ime mu je Ibrahim Alija Zade Zija Ahmet.
— Jesi li siguran da je to samo jedno lice? — upita Musić.

— Potpuno! Poznavao sam jednoga u Maloj Aziji. Taj je imao
četrnaest reči u svome imenu.

Međutim, Turčin, čuvši svoje ime, stavi desnu šaku na grudi i blago

se pokloni. Ivan mu ponudi stolicu.
— Šta da ga pitam? — upita pevač sedajući na klupu prema vođi

poklisara.
— Pitaj ga zašto je došao, a on će već odrešiti svoju vreću i reći sve

što želimo da saznamo.
Turčin stade najpre naširoko pričati o svojim precima. Pomenu Aliju,

koji se još u vreme Ertogrula borio za slobodu i progonio i tamanio

Kurde, sve dok se nije slavno udavio u reci Tigru. O pretku Ahmetu

govorio je s mnogo više žara i oduševljenja. Ahmet je služio Osmanu,

primio uz njega veru Alahovu, nosio barjak s polumesecom i bio uveden
u red spahi-oglana.39 Posle je bio u službi Osmanovog sina Orkana, sve

dok nije zajedno sa sultanom slavno umro od kuge u gradu Brusi.

— A ja, Ibrahim, slavno služim našega cara Murata, sina Orkanova,
Alah neka ga prati i čuva kao i dosad što je, i tražim prilike u kojima
mogu već stečenu slavu, svoju i svojih predaka, da uveličam na ponos i

korist svoga naroda.
Pevač je redom sve prevodio. Musić i Kosančić klimali su glavama i

bezvoljno odobravali.
— Čudan svet! — reče Musić. — Kod njih se slavno živi, slavno

služi, slavno ratuje, slavno se davi u reci i slavno umire od kuge.
Obrativši se pevaču, Musić dodade:

— Reci-der tome deliji da cenimo njega i njegove pretke, ali neka
pređe na stvar i neka kaže zašto je došao pre nego što pomremo
slušajući o njegovoj slavi i gospodštini. Njemu se žurilo, i nama se žuri.

Ali strpljenje Musića i Kosančića tek je imalo da izdrži probu. S
nekoliko reči pevač se opravda:

— Moram mu govoriti o svojim precima, inače me neće ceniti ni

koliko pregršt sitnog pasulja.
— A, tako! — reče Musić i naslovi glavu na zid. — Samo zapni i

pričaj. Ali nemoj da zaboraviš da među svoje pretke uguraš i vizantijskog

cara Mihajla Mucavog.
Turčin je s pažnjom slušao hvalisanje pevača Vizantinca ne

pokazujući znake neverovanja. U jednom trenutku Musić i Kosančić
primetiše na njegovom licu znake saučešća. Naposletku pevaču pođe za

rukom da gane turskog poklisara.
— Šta li si mu nalagao? — upita Musić.

— Rekao sam da sam vaš rob!

154

— Gle!
— Jer se može desiti da se jednog dana nađem među njima.
— I naći ćeš se, huljo! — nasmeja se Musić. Najposle razgovor
pređe na otkup zarobljenih

turskih ratnika.
— Ima ih četrdeset — reče Turčin. — Za svakog vam nudimo po
deset zlatnika. Ali ih najpre dovedite pred naše oči. Da vidimo kako

izgledaju...
Kosančić naredi jednom stotinaru da dovede sužnje pred kuću i da

im naredi da sednu na zemlju.
— Pitaj ga ko su zarobljenici — reče Ivan pevaču.
— Obični ratnici — odvrati Turčin. — Ali naš sultan, Alah neka ga

čuva i štiti kao i dosad što je, svojom dobrotom podražava drevnom
persijskom caru Kiru. On čini plemenita dela gde god se ukaže prilika.

Eto, sad i proste ratnike otkupljuje.
— I treba, i treba! — zaklima glavom Musić.
— Sužnji su pred kućom i sede na zemlji — reče stotinar ulazeći.

Zasužnjeni turski ratnici, svi u okovima, sedeli su na travi. Iako su
svega pet nedelja bili robovi, neki među njima dobili su tup izraz na licu.

Ubledeli i zapušteni, sedeli su i nemarno gledali stražare koji su sa
isukanim mačevima stajali oko njih. U grupi se nalazio jedan plavokosi
mladić od dvadesetak godina. Po nežnim crtama na licu, neustrašivom

pogledu i prkosnom držanju lako se moglo videti da je gospodskog soja.
— Pogledaj onog mladića! — obrati se Musić Kosančiću. — Taj

sigurno nije običan ratnik.
Međutim, sužnji se prenuše kad ugledaše turskog stotinara među

srpskim vitezima. Oči im sinuše, a nada ozari lice.
— Došao sam da vas otkupim! — reče im Ibrahim. Sužnji

zažagoriše:

— Neka je slava Alahu i velikom padišahu Amuratu!
— Nudim po deset zlatnika za glavu — obrati se Turčin pevaču.
— Reci mu da primamo ponudu — dobaci Musić Vizantincu. —
Daćemo mu sve robove, osim onog plavokosog mladića.
Kad ču ovaj zahtev, Ibrahim se namrgodi, pa sevajući očima reče:

— Otkupljujem sve ili nijednog!
— Vrlo dobro! — odvrati Kosančić. — Možeš mu reći da se slažemo
s njim. Robove mu ne damo. Prodaćemo ih mletačkim trgovcima da
budu veslači na duždevim galijama.
Ibrahim razumede Ivanove reči, trže se i planu.
Ali kad mu pogled pade na plavokosog mladića, smiri se i blago se
obrati pevaču:
— Zbog čega tvoje gazde hoće da zadrže mladog ratnika? Njegova
glava nije dragocenija od ostalih. I za njega plaćam deset zlatnika i neka

155

bude kraj našem razgovoru.
— Ko je mladić i kome rodu pripada? — upita Musić.

— Zar je to važno? — isprsi se Ibrahim.
— Nećemo ga dati dok nam ne odgovoriš.
— Plaćam za njega petostruku cenu i budite prokleti! — planu
Turčin.
— Cena nije važna. Hoćemo da doznamo koga smo zarobili. To je
sve — reče Musić.
— Zašto radite sebi o glavi? — umeša se mladić. — Jer onoga

trenutka kad doznate moje ime, znajte da ste potpisali sebi smrtnu
presudu. Ja se neću smiriti dok ne uništim ovo naselje i sve živo na
njemu. Ako ste na moju ličnost udarili sramni pečat ropstva, nemojte

zahtevati da to uradite i na moje ime. Zato primite otkup i pustite mene i

moje ljude na slobodu.
— Pazi sad! — prenu se Musić. — Ovaj mladić misli da smo mi

šareni petlići, a on jastreb kokošar. Nećemo ga pustiti dok ne doznamo
ko je, makar mu morali potkresati kandže i staviti omču na kljun.

Obrativši se stotinaru, Musić dodade:

— Izdvoj toga mladog lepotana iz grupe i dovedi ga za nama u
kuću.

U velikoj odaji posedaše za sto: Ibrahim, plavokosi mladić u
okovima, Musić, Kosančić i pevač.

Musić se zagleda u mladića. On izdrža pogled i prkosno reče:
— Šta hoćete od mene?
— Prevodi! — obrati se Musić pevaču. Vizantinac je usredsredio

svu pažnju da uhvati
svaku reč i da što tačnije prevodi. Posle podužeg natezanja turski

poklisar i plavokosi mladić popustiše. Mladić je sin Evrenos-beja,

Muratovog emira koji je u bici na Marici iznenadio Srbe i do noge ih
potukao. Poklisar se bojao da se srpski vitezi ne svete sinu zbog očeve
pobede. Naposletku Ibrahim poklisar reče:

— Sad znate ko je mladi vitez. Uzdam se u vašu čast i poštenje

pravih ratnika, i molim da ne zloupotrebite naše dobronamerno

priznanje. Njegov otac, veliki emir Evrenos-bej, naložio mi je da se
nipošto ne vraćam u grad Brusu bez njegovog sina, živog ili mrtvog. Sad
tražite otkup koliko hoćete. Dobićete ga.

— Dobićete otkup — dodade mladić — a uz njega i moju vitešku reč
da ću vam se osvetiti zbog poniženja koje sam ovim ropstvom pretrpeo.
Ljagu srama za života ću oprati sa svoga imena. Ja sam sin velikog

Evrenos-beja i pripadam spahi-oglanima koji žive viteški, a umiru
ponosni i čista imena.

— Nećemo se svetiti sinu Evrenos-beja. Za njega ćeš, kao i za
ostale robove, dati deset zlatnika — reče Kosančić vođi poklisara.

156

— Alah je s nama! — uzviknu Ibrahim vadeći golemu kesu iz
nedara. Sav radostan, Turčin odmah stade da odbrojava novac.

Po naređenju Musića stotinar povede mladića ka izlazu.
— Skinite im svima okove! — doviknu za njim. Plavokosi mladić
pođe namrgođen. Nezadovoljan, on dobaci nekoliko reči vođi poklisara.
— Šta kaže? — upita Kosančić.
— Uvređen je što ste ga procenili na svega deset zlatnika, kao i
ostale ratnike — odgovori pevač.
Međutim, Ibrahim otkupi po niskoj ceni i konje koji su Kosančić i
njegovi ratnici pohvatali posle borbe.
Dok su robovima skidali okove, pevač se obrati Ibrahimu i sinu
Evrenos-beja. Molećivim glasom Vizantinac je saletao Turke da i njega
otkupe, jer mu je ropstvo kod srpskih viteza dozlogrdilo. Vođa poklisara
pruži mu zlatnik i reče:
— Ti nisi pod Alahovom zaštitom. Brini se sam za svoju sudbinu.
Ako te neki hrišćanski gazda ne otkupi, skupljaj novac, paru na paru, pa
se otkupi, ili, kako mi se činiš vešt, uluči priliku i pobegni.
Pevač ostade snuždena lica. Prevrćući dobijeni zlatnik na dlanu,
dobaci na turskom.
— Prema usluzi koju sam vam učinio zahvalnost je ništavna.
Ibrahim mu okrete leđa, a plavokosi mladić ga ne pogleda.
Uskoro Turci pojahaše konje i, kao ljudi koji nikome nisu obavezni,
bez pozdrava napustiše imanje Ivana Kosančića.
Istoga dana, u pratnji od trideset ratnika, Dostana je, uprkos
opiranju, upućena u manastir Lesnovo, a Debeli Mršević i Dobra
Makanja među Kosančićeve sebre.

157

Glava petnaesta

Dok su ostali velikaši u Srbiji i Makedoniji bezbrižno životarili svaki

u svojoj oblasti, dotle su mladi vitezi kneza Lazara svojski prionuli da
stvaraju ratnike, izdržljive i neustrašive borce. Za godinu dana braća
Musići utrostručili su svoje odrede. Damjan, vojvoda od Stalaća, sa
svojih poseda diže mlade sebre težake, pa i pastire, uvrsti ih u vojsku i
podvrgnu strogoj disciplini. Knez Lazar i Vuk Branković otvoriše svaki
svoju riznicu i prosuše novac na kupovinu dobrih konja i oružja.
Kovačnice su radile i danju i noću, a kudeljare i valjaonice neprestano su
izbacivale velike količine prtenog platna za košulje i valjanog sukna za
čakšire i koporane. Ratnici su dovlačili u gradove ljudsku i stočnu hranu.
Dželepi rogate marve dogonjeni su iz Ugarske, Bosne, Zete, čak i iz
Bugarske, i smeštani po pašnjacima u blizini naselja. Sa kosa i
proplanaka Šar-planine, Kopaonika i Skopske Crne gore čobani digoše
čopore ovaca i spustiše ih u nizine, blizu gradova, u kojima je vrvelo od
radnika, neimara, zidara, kamenorezaca i dunđera. Skoplje, Priština,
Vučitrn, Prokuplje, Koprijan, Bolvan, Stalać i Kruševac pojačaše zidove,
bedeme, lagume i obnoviše mostove. U Moravskoj Srbiji naraste broj
ratnika na nekoliko desetina hiljada. U zemlji Vuka Brankovića skoro isto
toliko. U morihovskoj oblasti samo braća Oliverovići sakupiše četiri
hiljade ratnika, opremljenih, naoružanih i dobro izvežbanih boraca.

Pod nadzorom kneza Lazara i Borovine Vukašinovića izrastala je
snažna vojska. Osiguravani su zidovi i bedemi na gradovima.

Mladi vitezi, željni boja, razbiše svoje odrede na manje grupe i
zarediše da čiste zemlju od razbojničkih družina. Nekoliko turskih
odreda, sastavljenih od preko pet stotina ratnika pljačkaša, dočekani su
u Makedoniji i uništeni do poslednjeg čoveka. Braća Oliverovići, Krajimir
i Damjan, Miloš Obilić i Ivan Kosančić sa svojim ratnicima krstarili su od
Dunava do Skadarskog jezera, i od Niša do Ðevđelije, ne hajući što
prolaze kroz oblasti turskih vazala.

U jednom mahu Damjan Oliverović, idući tragom ozloglašene
razbojničke družine koju je vodio Bugarin Blaž, prodre u Zetu. Kao vuci,
Damjanovi ratnici gonili su razbojnike, ubijali ili ih hvatali i vešali po
drveću. Zapušteni, neispavani i s groznicom u očima vukli su se srpski
ratnici na premorenim konjima, sve dok i poslednje ostatke begunaca
nisu uništili. Poslednji pade Blaž, vođa razbojničke družine. Njega ubi

158

Damjanov stotinar Andrija.
Na ivici jedne borove šume u blizini reke Morače ratnici zaustaviše

konje, rasedlaše ih i pustiše da pasu. Damjan i Andrija, znajući da se
nalaze u oblasti Ðurđa Stratimirovića, smatrali su da je svaka opreznost

izlišna. Oni dozvoliše ratnicima da se raskomote, da se kupaju u reci i da

se izležavaju na travi.

Kao što biva u planinskim predelima, sumrak se naglo spuštao.
Plavičasta izmaglica iznad reke postajala je sve gušća. Izdaleka se čulo

dovikivanje ljudi, mukanje krava i lavež pasa. Nizvodno, po barama i
lokvama žabe otpočeše svoje uobičajeno večernje kreketanje. Šljuke i

divlje plovke preletale su iznad obala, kružile nad rekom i padale u gustu

trsku.

Junsko sunce dobro je zagrejalo zemlju. Posle sparnog dana
nastalo je sveže veče. Umorni ratnici spokojno pospaše po travi.

Damjan Oliverović je nameravao da sutra zorom nastavi put prema
Risnu, jer je uz put doznao od zetskih sebara pastira da se Banović
Strahinja nalazi u tom gradu. Ne hoteći da se izlaže ruglu i da uđe u grad
na čelu odreda prljavih i zapuštenih ratnika, mladi vitez ih je naterao da
se okupaju i što bolje mogu očiste svoja odela.

— U Risnu ćemo se odmoriti, prehraniti i napiti dobrog vina! —
poluglasno reče vitez nameštajući glavu na sedlo i meškoljeći se na

tvrdoj zemlji. Gust mrak spustio se na zemlju. Kreketanje žaba nije se
više čulo. Njega je zamenilo klepetanje roda koje su u glomaznim
gnezdima bajale iznad svojih proždrljivih, već operutalih mladunaca.
Pesma cvrčaka i ujednačeno hrkanje ratnika mešali su se sa vetrom koji
je otpočinjao da huji među granama borova. Povremeno se čulo frktanje

sputanih konja i vruštanje trave pod njihovim zubima.
Mladi vitez oseti kako mu se kapci na očima, otežali od umora,

sklapaju. Jedan konj zarza. On se prenu i pridiže se na laktove. Drugi
konj je skakutao lupajući prednjim, sputanim, nogama o tvrdu zemlju.

Damjan za trenutak prekore sebe što nije postavio straže. Tada primeti
prema slabačkoj svetlosti zvezda kako nekakve senke promiču između

konja i nestaju u mraku.
— Gospode, šta se ovo događa! — prošapta vitez krsteći se.
— Na noge, momci! — zavika Damjan iz sveg glasa, skoči i potrže

mač.
Stotinar Andrija nađe se kraj njega. Ali je već bilo kasno. U bivaku

nastade strahovita pometnja. Pospani ratnici umirali su pod noževima i
mačevima. Povici napadača stapali su se u zlokobni huk.

— Ovamo Oliverovići! — pokliknu Damjan i mačem skroz probi
jednog napadača. Drugog zakači pesnicom po licu i odskoči u stranu.

Stotinar Andrija, vitlajući mačem, ubi dvojicu i napade trećeg. Mladi
ratnik dobro je izučio veštinu borenja mačem od Krajimira Oliverovića.

159

Gnevan na podmukle napadače, Andrija je zadavao munjevite i uvek

smrtonosne udarce.
— Napred, Oliverovići! — vikao je krčeći sebi prolaz. Uz njega se

pomamno borio Damjan, vičući iz sveg glasa svoje ime.
Boreći se jedan uz drugog, mladi vitezi primetiše svoje ratnike kako

im se pridružuju. Ali u isti mah ugledaše ispred sebe gusto zbijene

protivnike.

— Probijte se i trk niz reku! — tiho dobaci Damjan Andriji. Mladi
ratnik reče drugom, ovaj trećem sve do četrnaest, koliko ih je bilo na

nogama.
Štiteći jedan drugom bokove, Damjanovi ratnici, znajući da im jedini

spas leži u desnici, obarali su svakog ko im je došao nadohvat mača. Ne
sluteći ko ih napada, niti misleći na to, borili su se jednodušno, nasrtali,
dok najposle ne zbuniše protivnike. Preskačući preko mrtvih i ranjenih,

Damjan pokliknu:
— Za mnom, Oliverovići! — Odskoči u stranu i šmugnu u mrak.
Za njim potekoše ostali ratnici. Damjan se sjuri do reke i dahćući

zastade na obali. Uz njega je bilo svega sedam ratnika. Uvidevši tek

tada svu strahotu poraza, mladi vitez se uhvati za glavu i uzviknu:

— Od dvesta deset ljudi ostalo nas svega osam!
— Satrli su nas! — dodade Andrija. — Ali ranjeni vuci najžešće se

bore kad osete smrt. Da se vratimo u borbu?
— Čekaj... Stani, da se malo priberemo! — tiho odvrati Damjan.
Jedan od ratnika povede se i bez glasa pade. Ostali pritrčaše i

stadoše mu raskopčavati koporan. Na grudima ugledaše ranu od mača.

Krv je isticala na mahove.
— Osvetite me, braćo! — tiho reče ratnik i izdahnu.

— Mrtav? — upita Damjan.

— Bog neka se smiluje njegovoj duši! — odvratiše u glas ratnici
skidajući kape i krsteći se.

— Pogledajte ko je! — dobaci Andrija.

— Dobrosav, manastirski momak iz Lesnova — odgovori jedan

ratnik.
Od napadača nije bilo ni glasa. Držeći još uvek isukani mač,

Damjan progovori:

— Prokleta moja nemarnost! Uzalud je vitez Borovina govorio da se

oko bivaka postavljaju straže makar bili i u prijateljskoj zemlji.
Hvatajući se za glavu, vitez dodade:
— Strašno iskustvo i preskupo plaćeno!
U tihoj noći čulo se tupkanje sputanih konja koji su skakutali po

poljani iznad rečne obale. Od mesta borbe povetarac je donosio jauke i

zapomaganje ranjenika. Stotinar Andrija zviznu u prste, dvaput kratko i
treći put otegnuto.

160

— Možda je još koji od naših u životu — reče i zviznu još jednom.

Sa suprotne strane, iz borove šume odazva se isti zvižduk.

Ratnici se prenuše.
— Još ih ima u životu! — obradova se Damjan. — Svaki čovek sad
nam je dragocen. Ostanite tu. Otići ću do bojišta da vidim da li su
napadači još tamo.
Ratnici posedaše na zemlju. Andrija, zviždeći povremeno, ostade
stojeći. Potištenost zbog iznenadnog poraza postepeno se pretvarala u
strah. U mračnoj noći voda u rečnom koritu izazivala je nespokojstvo, a

kvrgava stabla vrba na obalama sablasno su se gurila. Jedan mladi

ratnik, zagnjurivši glavu u šake, glasno je plakao. Njegovi drugovi,
pritisnuti teškim saznanjem nemoći i usamljenosti, nisu ni pokušavali da
ga teše. U ovaj pohod krenula su s ostalima i tri brata. U noćnom
prepadu dvojica su poginula. Ostao je on jedini, najmlađi i sam.

Međutim, počeše pristizati ratnici kojima je pošlo za rukom da se
izvuku iz borbe i da se razbeže po borovoj šumi. Najpre dođe jedan
prikradajući se. Radostan što je među svojima, ratnik se razvika. Na
njegov glas odazvaše se i drugi. Uskoro ih je na rečnoj obali bilo trideset

pet. Vrati se i Damjan.
— Napadači su otišli! — reče. — Možemo nanovo u bivak.
Na četiri istaknuta mesta Damjan postavi po dva stražara. Nekoliko

ratnika posla da hvataju konje, koji su se rasturili na sve strane. Drugi

naložiše veliku vatru i stadoše skupljati ranjenike. Bilo ih je ukupno
dvadeset i dva. Od njih su svega trojica pripadali napadačima. Svi su bili
obučeni u siva odela i imali kape od lisičije kože, s dlakom okrenutom
upolje. Jedan ranjenik umre dok su ga prenosili do vatre. Drugi se grčio
u samrtnim mukama. Njemu je mač probio trbuh. Treći je imao rane na

bedru i levom ramenu. Dok su ga prenosili prema vatri, ranjenik,
izvadivši iz nedara skriveni nož, izmahnu i dobro zaseče mišicu ratnika

koji ga je držao za noge.

— Ah, zmijo otrovnice! — uzviknu ranjeni Damjanov ratnik.
Ostala dvojica potrgoše mačeve.
— Stojte! — doviknu im stotinar Andrija. — Mačeve u korice! Najpre
ćemo hulju saslušati.
Ranjenika dovukoše do vatre i stadoše ga zagledati. Činilo se da

nije stariji od dvadeset pet godina. Mada isprskan krvlju, iznuren od rana
i s grozničavim pogledom, mladi ratnik se podrugljivo smešio.

— Nećete imati vremena da me ubijete — reče.
— Mnogo mi je krvi isteklo. Umreću...
— Ko su napadači? Ko im je vođa? Odakle su došli? Zbog čega su

izvršili napad? Kud su otišli? — skoliše ga ratnici pitanjima.

— Ko ste vi? — promrmlja ratnik. — Vidim vas kao utvare...
— Uskoro nećeš videti ništa! Oči ćemo ta izgoreti! — reče stotinar

161

Andrija stavljajući mač u vatru.

— Zašto? — prenu se ranjenik. — Ja više nisam od ovoga sveta!...

Vode mi dajte...
Damjan mu prinese ustima svoju čuturu. Ranjenik otpi nekoliko

gutljaja:
— Mi smo Altomanovići — reče. — Gonili smo buntovnike po

Konavlju... Neki su bežali prema Zeti, i eto, naišli smo na vas. Naš
vođa...

— Ko je on? — upita Damjan.

— Zapovednik županove konjice. Zovu ga Gaga... Rekao nam je:
»Ono su ratnici kneza Lazara. Napašćemo ih. Za svakog ubijenog
plaćam po pet zlatnika.« I eto!

— Kako ste znali da smo ovde? — upita Andrija.
— Naš vođa je lično uhodio... Poznao vas je...

Ranjenik klonu i izgubi svest.
Međutim, ostali ratnici su uveliko ispirali i previjali rane svojim

drugovima. Osim nekoliko lakše ranjenih, koji su mogli pomalo i da se
kreću, dvanaest ih je bilo s teškim ranama.

Posle kratkog savetovanja Damjan i Andrija uvideše da nema
smisla ići u poteru za napadačima.

— Crnoga Gagu uzimam na sebe! — reče Damjan.
— Imam s njim da prečistim i stare račune.
— Ako ga sretnem pre tebe, lišiću te zadovoljstva da ukrstiš mač s
njim. Uhvatiću ga živog i staviti na muke! — gledajući smrknutim

pogledom odvrati Andrija.
Dva ranjenika napadača umrla su u toku noći. U zoru ratnici uvideše

da su i od njihovih četvorica bili mrtvi. Osedlaše konje i skupivši

razbacano oružje, prihvatiše ranjenike koji nisu mogli na noge, i poneše

ih prema naselju. Zetski sebri svesrdno prionuše da prihvate ranjene

ratnike i smestiše ih po svojim kolibama.
— Lečite ih i negujte — reče Damjan pružajući starešini naselja

kesu sa stotinu srebrnih perpera.

— Velike pare za malu uslugu! — odvrati sebar.
— Lečićemo ranjenike i s božjom pomoću postaviti na zdrave noge.
A vama ćemo dati hrane da imate napretek.

Damjan naredi svojima da ostave deset konja za ranjenike, pa
pozdravljajući se sa sebrima, reče:

— Hteli smo u grad Risan. Ali sada nas ni petina nije ostala. Idemo
kući poraženi.

— Ko ste, vitezi? — upita starešina naselja držeći kapu ispod

miške.

— Gore na proplanku više reke leže mrtvi, naši i neprijateljski
ratnici. Pokopajte ih, a svome gospodaru Banović Strahinji recite da mu

162

žele svako dobro poraženi vitezi kneza Lazara.
— Kako? Zašto? Zbog čega? — zažagoriše sebri.
— Zbog gluposti! — sleže ramenima Andrija.
— Ko vas osakati? Ako upita gospodar, šta da kažemo?
— Recite: Altomanovićevi razbojnici! — odvrati Damjan i ošinu

konja.

*

Damjan Oliverović sa ostatkom ratnika udari na istok. Idući
severnim padinama Komova, dohvati se Metohijskog polja i trećeg dana
stiže u manastir Dečane.

Kaluđeri svesrdno prihvatiše svoga prijatelja i ljubimca i odmah
prionuše da prave meleme i da leče ranjenike.

— Napadnuti smo noću, na spavanju, neviteški i sramno poraženi!
— sa suzama u očima govorio je Damjan igumanu, ocu Spiridonu. —
Šta će reći moji drugovi kad doznaju za ovaj pokor?

— Bog da prosti mrtve! — tešio ga je kaluđer. — A živima, ako su
valjani i plemeniti, blagoslov s naše strane. Neplemeniti napadači
zaslužili su prokletstvo.

— More, mi smo prokleti, kad nam je bog oduzeo pamet! Napravili
smo bivak, a nismo postavili straže. To nije samo poraz. To je bruka! —
uhvati se Damjan za glavu. — Posle ovoga, ko će mi poveriti ratnike da
ih vodim u borbu? Tome ni guske ne treba dati na čuvanje — reći će
svako, i to s pravom.

— Ne jadikuj! — umeša se stotinar Andrija. — Ratnikovo je da
pobeđuje ili da bude pobeđen. Danas i sutra sreća je na tvojoj strani,
prekosutra ti okrene leđa pa mlate po tebi! Još je najbolji slučaj ako i
glavu čitavu izneseš.

Deset dana mladi Oliverović je ostao među kaluđerima, tešio se i
padao u očajanje, uterujući sebi pamet u glavu. Jedanaestog dana
odluči da krene prema Novom Pazaru.

Uz put je mladi vitez smišljao način kako pred drugovima, bar
donekle, da opravda svoj poraz. Damjan nije ni slutio koliko je njegova
nesreća ništavna prema onome što se dogodilo na posedu Kosančića.
Sin Evrenos-beja, Mustafa, koga je Ivan velikodušno pustio na slobodu
uz neznatan otkup, izvršio je noćni napad na Kosančića posed. Od
zgrada ni polovina nije ostala čitava, a sebarsko naselje pretvorilo se u
zgarište. Posle neznatnog otpora, Ivanovi ratnici razbežali su se na sve
strane. I da nije Stefan Relja dojurio sa svojim konjanicima, od naselja ni
traga ne bi bilo.

163

Te noći prestrašeni sebri dotrčaše do grada vičući na sav glas:

— Pomiluj, gospodaru, i spasi! Turci nas potamaniše!
— Kakvi Turci? — doviknu vođa stražara s bedema.
Međutim, dotrčavali su i drugi sebri, i niža vlastela, i ratnici na
konjima i pešice. Zapomažući, tražili su pomoć od gospodara Novog

Pazara.

— Satreše! Pobiše! Sve poklaše i popališe! Pomagajte!

Na bedemima blesnuše buktinje. Stražari se uskomešaše. Neki

stadoše vikati da se otvori velika kapija i begunci puste u grad.
— Ko su napadači? Gde su? Od koga bežite? — učestaše glasovi.

Odjednom na bedemu nastade tišina. Sve glave su se okretale

prema gospodaru, koji se žurnim koracima približavao. On se uz

stepenice ispe na visoki zid iznad kapije. Dve buktinje osvetliše celu
figuru viteza. S raskrečenim nogama i skrštenim rukama na grudima,

Relja za trenutak baci pogled po beguncima i viknu:
— Zar vas je Ivan Kosančić tome učio, da bacate oružje i da bežite

ispred neprijatelja?
— Bežimo! Glave spasavamo! Pomagaj, plemeniti... Ako tvoj mač

ne bude za vratom Turcima, sve će nas satreti — zavapiše begunci.

— Gde vam je gospodar? — upita Relja.
— Sa braćom Musićima goni razbojničke družine...

Iza visoke bukove šume rumenilo se nebo. Prema odsjajima vatre

na tihom vremenu gust dim se belasao, kolao i kao pritisnut odozgo

razbijao se i širio na sve strane. Na nekoliko hiljada koraka od grada
počinjalo je da gori sebarsko naselje, a uz njega vlasteoske kuće i
zgrade na posedu Ivana Kosančića.

Stefan Relja se razvika:

— Otvarajte kapiju! Konja ovamo, lenštine! Vitez istrže rog iz ruke
jednog ratnika, dunu silovito i strča niz stepenice. Dok se okrenuo
nekoliko puta, seiz mu privede konja, štitonoša mu pruži mač i topuz.
Dunuvši još jednom u rog, Relja se baci na konja i, ne osvrćući se da vidi
ide li ko za njim, zamače u mrak. Dvadesetak konjanika koji su se zatekli
u gradu smesta izjuriše na kapiju. Zvuci roga odjekivali su u tihoj noći.

To je Relja Krilata pozivao svoje ratnike koji su se zatekli kod ergele.
Poznavajući dobro preku narav gospodara, ratnici poskakaše, dočepaše
oružje i kao bez duše potrčaše konjima. Kako je koji uzjahivao, otiskivao

se u galop. Kao utvare jurili su ratnici Relje Krilatog prema bukovoj šumi

iza koje se nebo crvenelo od požara.
Od Kosančićevih ratnika u prvom naletu Turaka izginulo je više od

polovine. Boreći se bez reda i zastrašeni mnoštvom napadača, ostali su

se razbežali po šumovitim kosama iznad naselja. Jauci i zapomaganje

preneraženih ljudi, žena i dece u sebarskom naselju zadadoše im još
veći strah. Kad zgrade buknuše i kad plameni jezici osvetliše gomile

164

Turaka, Kosančićeve ratnike spopade užas i očajanje. Odjednom neki

prodoran glas odjeknu:

— Ljudi, tako vam boga, pogledajte!
Ratnici se zbiše u gomilu upirući pogled prema naselju.

— On, sam samcit, Relja Krilati! — viknu drugi ratnik.

— A nas je preko stotine i pobegli smo na sramotu i sebi i svom
gospodaru! — doviknu treći.

Relja, jašući na pomamnom vrancu, ulete u naselje i jurnu u gomilu
Turaka. Poput drevnih viteza lutalica, siloviti ratnik, zakačivši uzde za
oblučje sedla, vitlao je u desnoj ruci mač, a u levoj topuz. U prvom naletu

obori tri protivnika, onda, zaparavši ostrugama konja po trbuhu, polete
drugoj gomili, razbi i nju i zaredi da seče mačem i mlati topuzom

pojedince koji su, izbezumljeni od straha, bežali po naselju.

— Šejtan, ljudi! — zavikaše Turci. — Strelama, strelama i kopljima

na njega jednog!

Turski ratnici potrgoše lukove, drugi, naperivši koplja, stadoše se
zbijati u gomilu. Međutim, dopadoše onih dvadeset ratnika iz grada.

Njihovi poludivlji konji, osetivši boj i krv, svom žestinom naleteše na
gomilu prestrašenih turskih kopljanika. Kosančićevi ratnici sjuriše se s
kosa i proplanaka u isti mah kad u naselje počeše, jedan za drugim,

uletati Reljini konjanici koji su krenuli od ergele.

Bojni povici, zveket oružja, vrištanje ranjenih konja, zapomaganje
ranjenika i preneraženi glasovi tučenih i gonjenih turskih ratnika slivali su

se u opšti huk i pomamu. Borba se vodila strahovitom brzinom. Kroz dim

i blesak plamena od zgrada, kao utvare proletali su Reljini konjanici.
Svaki se borio ne vodeći računa o ostalima, kao da je sam samcat
odlučio da satre gomile napadača. Kosančićevi ratnici, u želji da sa sebe
speru ljagu što su se u početku napada razbežali, jurili su po poljani i
vijali po mraku begunce, probadali ih mačevima, ili ih hvatali i žive

predavali slugama koji su se odnekud umešali u borbu.
U jednoj povećoj gomili Turaka Relja Krilati ugleda zapovednika

Mustafu i smesta ga napade. Mladi ratnik, uzdajući se u svoju veštinu,
potera konja i silovito izmahujući mačem prvi otpoče borbu. Relja ga
pusti da napravi nekoliko zamaha mačem. Obgoneći konja oko
protivnika, strašni ratnik u jednom trenutku izmahnu mačem. Mladom
Turčinu se smrče pred očima, ruka mu klonu i ispusti mač. U isti mah
Reljin topuz se svom silinom spusti konju među uši. Životinja jeknu,
raskorači se i pade pritisnuvši jahača.

— Živa hvatajte! — dreknu Relja svojima i navali da seče Turke, koji
se preneraženi stadoše povlačiti, dok ne okretoše konje i ne nagoše u

bekstvo.

Od šest stotina pedeset turskih ratnika u borbi je poginulo dve
trećine, sto pet zarobljeno, a ostalima pođe za rukom da se izgube u

165

mraku. Gonjenje begunaca niko ne preduze, jer je bila noć bez meseca.
Međutim, Kosančićev posed pretrpeo je veliku štetu. Od šest zgrada

ostale su netaknute samo dve. Dve su izgorele do temelja, a dve dopola
nagorele i srušene. Vlasteosko naselje donekle je oštećeno, a sebarsko
sravnjeno sa zemljom. Oko pet stotina leševa ratnika, slugu, žena i dece
bilo je rastureno na sve strane.

Posle bitke Stefan Relja iskupi oko sebe sve ratnike, svoje i
Kosančićeve i, presecajući ih pogledom, reče:

— Šta kažete, vi naduti i prekaljeni borci, što ste stekli slavu tukući
se s razbojničkim družinama? Pognite malo glave, junaci, i pogledajte
pokor koji je ovde učinjen. Ko za ovo čudo treba da odgovara? Ivan
Kosančić, uzdajući se u vas, otišao je u vojni pohod. Šta ćete mu reći
kad se vrati?... Ćutite? Doista nemate čime da se pohvalite. Precenili ste
sebe, svoju hrabrost i snagu, ali sad ste uvideli da carski ratnici nisu isto
što i razbojnici sa padina Šar-planine, Komova i Jastrepca.

Obrativši se svojim ratnicima, vitez nastavi:
— A vi? Stizali ste na bojište jedan po jedan! Tako mi boga, ako
tako produžite, moraću poslednjoj petorici da odsečem glave.
— Čak od ergele smo jurili! Brže se nije moglo! Opet smo stigli na
vreme! — zavikaše ratnici.
— Stigli ste na vreme? — prezrivo odvrati Relja. Da nije bilo onih
dvadeset iz grada, Turci bi me zasuli strelama i kopljima, a vi biste stigli
da me mrtvog odnesete u grad.
Gospodar Novog Pazara dobaci mač i topuz svome štitonoši i viknu:
— Polazak! — Okrenuvši se prema Kosančićevim ratnicima, dobaci:
— Zarobljene Turke obesite! Kad ne valjate kao borci, valjda ćete
biti bolji kao dželati.
Relja potera konja kasom. Povorka ratnika oteže se za njim.
Uskoro se po ogorelim granama drveća na posedu Ivana Kosančića
zacrneše obešeni trupovi turskih ratnika. Ali među njima nije bilo telo
mladoga vođe Mustafe. Njega je od Kosančićevih slugu preoteo Ibrahim,
stotinar Evrenos-beja, bacio ga ispred sebe na konja i umakao
goniocima u mrak.

166

Glava šesnaesta

Knez Lazar, boraveći na dvoru cara Dušana kao logotet, imao je

prilike da uvidi kolika važnost leži u zakonitosti i izboru najodgovornijih
velikodostojnika u državi. Zbog toga se trudio da na svome dvoru u
Kruševcu stvori odabran red dostojanstvenika, u licu vojvode, čelnika,
kaznaca i logoteta. Isto tako, s velikom pažnjom birao je i postavljao
dvorodržice, činovnike kojima je napredak države bio iznad ličnih
interesa. Po ugledu na upravu u Dušanovoj carevini knez je izabrao,
osim poreznika, i globare i travare. A po uzoru na vladare dinastije
Nemanjića uveo je svečane povelje sa zlatnim pečatom i svojeručnim
potpisom crvenim mastilom. Na jednom skupu dostojanstvenika, na
predlog viteza Borovine Vukašinovića, preminulom caru Urošu pridodat
je uz ime atribut »svetopočivši«. Tako je poslednjem Nemanjiću odato
poštovanje dostojno njegovih predaka.

Proces regrutovanja novih ratnika i obnavljanja i uvećavanja vojske
u Moravskoj Srbiji i Makedoniji bio je završen. Vitezi su se opredelili i
zakletvom knezu Lazaru obavezali na doživotnu službu. U sukobima sa
turskim pljačkaškim odredima, koji su sve češće dolazili iz Trakije, i s
razbojničkim družinama mladi vitezi su stekli iskustvo. U očekivanju
vojnih pohoda i borbi većega zamaha, oni su u dokolici pričali i
prepričavali svoje doživljaje i gubili strpljenje. Međutim, nestrpljenje se
osobito isticalo kod prostih ratnika, kojima je pljačka bila važnija od
slave. Oni su u potaji gunđali zamerajući starešinama što ne
preduzimaju vojni pohod. Odviknuta od rada i domaćih obaveza, niža
vlastela i sebri slobodnjaci počeli su sebe smatrati ratnicima od zanata.
Posle svakodnevnih vežbi u rukovanju mačem, kopljem i strelom, uveče
su se skupljali po krčmama, redovno pili kiselo vino i veoma skupu
medovinu, hvalisali se, svađali i kockali. Tako je moralo biti, jer je odluka
o hitnom pripremanju vojske sama po sebi upadljiva, pa su ratnici zbog
toga davali sebi veću važnost nego što su trenutno zasluživali. Osim
toga, brze odluke takve vrste nužno stvaraju ratnu psihozu. Međutim, do
rata nije dolazilo, pa je pretila opasnost da se poljulja moral u vojsci i da
disciplina popusti.

Trgovci iz Vizantije i zapadnih zemalja i skitnice pronosili su vesta
da pored ratnika iz Male Azije preko Dardanela prelaze i njihove
porodice i da se sve više naseljavaju po prostranim ravnicama Trakije. U

167

ista mah do Kruševca stiže glas da je Nikola Altomanović poklonio Ðuri
Balšiću oblasti Konavlje, Trebinje i Dračevicu. Župan, bojeći se kneza
Lazara i bana Tvrtka, lišio se čak i dohotka o svetom Dimitriju koji su
Dubrovčani preneli na Balšića. Velikodušnost župana Altomanovića
temeljila se na nadi da će u nevolji dobiti vojnu pomoć od Ðure Balšića.

Onda iznenada puče glas da je knez Lazar zaključio savez s
ugarskim kraljem Ludovikom I. Glasnici su odlazili iz Kruševca i vraćali

se na premorenim konjima. Putevi poklisara svakodnevno su se ukrštali

kroz Srbiju, Makedoniju, Bosnu, Zetu i Ugarsku. Govorilo se da je srpski

knez platio deset hiljada srebrnih funta ugarskom kralju, a da je u
naknadu dobio obećanje za vojnu pomoć od hiljadu kopljanika. U vezi s
tim sve češće se pominjala bitka na Marici i odmazda za poraz.
Međutim, niko nije znao kad će otpočeti vojna i na koju će stranu srpski
ratnici krenuti. Veličina kneza Lazara sve više je rasla. Njegovo ime

pominjalo se s osobitim poštovanjem.
U jednoj daščari dograđenoj uz poslednju štalu, gde su kneževe

ardžije boravile, imao je svoj kutak Onesikrit, pevač iz Vizantije. Kraj
njegove postelje, iznad nogu, stajao je gvožđem okovan sanduk, dobro
učvršćen za pod i zamandaljen golemim katancem. U sanduku je pevač
držao svoje dragocenosti. Tu je ležala lauta poklon gospođe Jefimije

kesa sa sto osamdeset srebrnih perpera, kutija s deset vizantijskih

zlatnika i osam turskih, sa sedamnaest ugarskih funti u srebru. Ali kao
najveće svoje blago pevač je računao knjige koje je držao u sanduku. Tu
je bilo Sveto pismo Novoga zaveta koje je otkupio od Mrševića za dva

srebrna perpera, pošto je debeli momak najpre s korica skinuo zlatan
krst. Onda su bile poređane knjige koje su za veštog Vizantinca bile

korisne i unosne. Dobio ih je za male pare ili na poklon od crkvenih
otaca, kaluđera, koji su ih kao apokrifne40 i odbačene nosili sa sobom ne
znajući šta će s njima. Na prvom mestu bio je tu roždanik, zatim lunik, pa

trepetnik, kolednik i gromovnik. Zatim sanovnik i knjiga o zvezdama i

njihovom uticaju na rastinje i ljudski život na ovom i onom svetu. Imao je
pevač i sentencije na grčkom i latinskom jeziku, od Solomona pa sve do
hrišćanskih crkvenih otaca. Zbog toga su se pevačevo znanje i mudrost
raščuli ne samo kod prostih ratnika nego i kod viteza i velmoža. Prvi su
dolazili u daščaru da im tumači snove, da vrača, baca čini i iz svojih
knjiga čita sudbinu za novac; a drugi da se uče rečitosti, lepom
ponašanju i oratorskim smicalicama. Međutim, kad je ratna psihoza
uhvatila staro i mlado po Srbiji i Makedoniji, pevaču su, pored ratnika,
dolazile i žene da im proriče kad će otpočeti vojna, koliko će trajati, ko će
biti pobednik, i što je najvažnije, ko će se živ vratiti kući.

Tako se i desilo da su iz daščare, pored štale gde su ardžije
boravile, potekle prve priče o znamenjima. Govorilo se o repatoj zvezdi,
o pomračenju sunca i meseca, o suši i poplavama, o propasti sveta i

168

izumiranju ljudskog roda, pošto će sve žene postati nerotkinje. Pevač je

od ratnika dizao bakaruše i srebrni novac, a od žena niže vlastele i
sebarki kokoške, jaja, sir, slaninu i vino. Eto od čega su se pevač i
ardžije, njegovi najbliži susedi, podgojili, osilili i često kolali pijani oko
štala izgovarajući skaredne reč.

Ali takvo stanje bilo je kratkotrajno. Jednoga dana u daščaru dođe
Lazar Musić. Pevač pretrnu kao da je osećao šta mu se sprema. On
otpusti nekoliko žena kojima je tumačio snove i zagleda se u viteza.

— Koje dobro? — reče.

— Ne znam — odvrati vitez. — Treba sam da ga izabereš.

— Da biram?
— Jeste. Izabraćeš šta ta se bolje sviđa. Polazi!
— Kuda? — razrogači oči pevač stavljajući knjige u sanduk i
zatvarajući katanac.

— Knez želi da te vidi.
— Zbog čega?
— Verovatno da mu malo provračaš ili protumačiš snove. Otkako je
počeo da spava na levoj strani, žali se da ružno sanja.
— Ako je samo to? — zavrte glavom pevač.

— Eto, to, a možda je i nešto drugo u pitanju. Kod kneza u odaji bio

je neki pop Rista, poklisar

iz Prokuplja. Poslao ga je Jug-Bogdan da se raspita o prilikama u

vojsci i namerama kneza Lazara u vezi s bosanskim banom Tvrtkom i
zajedničkoj vojni protiv župana Altomanovića.

Kad ugleda pevača, pop Rista se namrgodi, pa obraćajući se knezu
reče:

— To li je taj Vizantinac što druguje s đavolima?

— On glavom! — nasmeši se knez.

— A ne bojiš se da ga držiš pored sebe? — zažmire pop.
— Sad baš nameravam da ga pošaljem u tuđinu.

— Da se više ne vrati? — uzviknu pop Rista.
— Vratiće se ako se desi čudo — odvrati knez.
— Ej, naopako! — progunđa pevač.

— Kuda ga šalješ? — uporno je pitao pop.
— Hm! — učini knez. — Naš je razgovor završen. Posle ručka
dobićeš pismeni odgovor za svoga gospodara Juga Bogdana.
— Znači... ovaj... da idem?
— Idi, čoveče! — došapnu mu Lazar Musić! — Naljutićeš kneza.
— Meni je već smrklo od njega! — dobaci pevač.
— A, smrklo ta se, antihriste! U kamen ćeš se stamaniti i ti i tvoj
pobratim đavo, onaj repati!
— I rogati, i rogati! — ispraćajući popa i tapšući ga po plećima reče
Lazar Musić.

169

Knez se beše zaneo pišući nekakvu zapovest. Kad pop izađe, on se
obrati Musiću:

— Idi dovedi onu dvojicu!
— Koju dvojicu? — gledajući unezvereno upita pevač.
— Sad ćeš ih videti! — dobaci mu knez. Musić izađe i uskoro se

vrati. Uz njega su ušli
Debeli Mršević i Mitar Danguba.
— Evo ti pratilaca! — reče knez. — Oni ne znaju za strah.
— Kuda ću s njima? — upita pevač.
— U Trakiju, u Jedrene, možda i u Malu Aziju, među Turke. Došlo je

vreme da doznamo njihove namere.
Knez ustade od stola i ushoda se po odaji. Pevač se zagleda u

svoja dva buduća pratioca. Debeli Mršević je stajao zabačene glave

unatrag, s opuštenom donjom usnom i s isturenim trbuhom. Desnu ruku

držao je za pojasom, a u levoj je gužvao plitku kapu sive boje. Na licu
mu se nije mogao videti ni trag uzbuđenja. Iz očiju boje vode izbijala je
potpuna ravnodušnost. Međutim, sebar Danguba pognuo je glavu
gledajući iskosa kao da namerava da se bode.

— Kako ćemo ići? — upita Vizantinac.
— To ostavljam vama da pronađete i da odlučite. Večeras ćete
poći. Ako se vratite, bićete bogati!

— završi knez i sede za sto.
Pevač uvide da nema smisla produžavati razgovor. On baci pogled,
najpre na kneza, onda na svoja dva buduća pratioca, pa se obrati
Musiću:
— Ako se ne vratimo? — tiho reče.
— Predvideli smo i taj slučaj — odvrati knez.
— Ako vas Turci zadave ili okače na čengele, četrdeset dana
čitaćemo vam zaupokojene molitve.
— Hvala! — kiselo se nasmeši pevač.

Toga dana po podne Vizantinac i njegova dva druga smišljali su
kako da se spreme i na koji način da prikriju svoje špijunske namere. Tri

snažna konja sa skupocenim sedlima i bisagama stajala su spremna za
polazak. Knez Lazar je stavio pevaču na raspolaganje sve što mu je

potrebno.
U predvečerje istoga dana izađoše pred kneza, dobro opremljeni i

puni samopouzdanja, pevač, Mršević i Mitar Danguba.
Vizantinac je bio raskošno obučen. Na njemu je bilo odelo od

flandrijske tkanine, boje pokošene trave, italijanskog kroja. Preko
ramena je prebacio krznom postavljen ogrtač od sive domaće vune.
Mnoga srebrna pucad krasila su grudi gizdavog pevača, a širok pojas
stezao mu je čakšire oko struka. Na pojasu blistala se srebrna pafta, i na
njoj krupnim slovima urezano Gloria domini deo.41 Na glavi mu je malo

170

nakrivo stajao klobuk od lisičijeg krzna, a o pasu visio skupoceni mač.
Pevač Vizantinac nameravao je da se Turcima prikaže kao plemić

visokog roda koji iz Mletačke Republike putuje po svetu radi proširivanja
svoga znala i sticanja životnog iskustva.

Pevač se duboko pokloni pred knezom.
— Kakva gospodština! — reče Lazar Musić smeškajući se i bacajući
pogled na Mrševića.
Debeli momak određen je za štitonošu. Prema prilici i on je bio
opremljen. Imao je na sebi odelo od sivog valjanog sukna, koje je
izgledalo potesno, jer je momak stajao pored Mitra Dangube. Kržljavi
sebar skoro se izgubio u komotnom odelu iste boje i od iste materije. On
je određen za pomoćnog posluživača koji je, uz gospodara, morao služiti
i štitonošu. Sa samostrelom preko ramena, širokim nožem za pojasom i
tobocem nabijenim kratkim strelama o bedru, sebar je izgledao
kočoperno.
Gledajući ga, knez se nasmeši. Lazar Musić mu tiho reče:
— Za ovoga sebra čuda se pričaju. Njegov gazda, Ivan Kosančić,
tvrdi da je u stanju iz samostrela na sto koraka daljine lasicu u oko
pogoditi.
— Moguće je i to u pesmi ili priči! — odvrati knez pružajući kesu s tri
stotine zlatnika pevaču; drugu i treću sa po pedeset zlatnika pruži
momcima.
Poželevši im srećan put i dobar uspeh, knez Lazar se rukova sa
svakim pojedinačno i dade im znak da je razgovor završen. Musić otvori
vrata i tapšući po plećima Debelog Mrševića reče:
— Dobro čuvaj pevača. Štiti ga valjano i pazi da ti ne pobegne.
Ispraćajući Mitra Dangubu, Musić se i njemu obrati:
— Čuvaj mi Debelog tamničara i pazi na pevača. Brani ih od Turaka
i drži ih uvek na oku.
— Zašto to? — zastade sebar.
— Jer mi se čini da su obojica skloni bekstvu. Kad se mrak uveliko
spustio, kapija na gradu se otvori. Tri konjanika pređoše preko mosta i
dohvatiše se puta koji je krivudao među šumaricama.

*

Međutim, činilo se da je u gradu Kruševcu nastalo zatišje i smirenje
duhova. Izgledalo je da do vojnog pohoda neće skoro doći. Poklisari su
prestali da odlaze i dolaze; i glasnici se nisu više mogli videti. Ali
ratnicima u gradu bilo je čudnovato naređenje viteza Borovine
Vukašinovića da se kapije uveče zatvaraju ranije, a ujutru otvaraju tek

171

posle konjopoja ili po izlasku sunca. Zbog toga se nagađalo da se knez i
druge starešine boje iznenadnog napada od strane Nikole Altomanovića.
Ova se slutnja pojačala, jer se baš tih dana desilo da je Milan Toplica,
krstareći sa svojim odredom ratnika, uhvatio nekoliko sebara prebeglica
iz županove oblasti. Sebri su pričali i kleli se da su u blizini Užica, na

prostranom polju, videli veliku vojsku koja je prebrojavana i u spiskove

unošena. Prebeglice su tvrdile da se tu samo konjanika iskupilo nekoliko

hiljada, a pešaka triput toliko.
Istoga dana vitez Borovina zađe među ratnike koji su ranije prebegli

u Kruševac.
— Ljudi! — oslovi ih vitez. — Mislim da se približava vreme kad ćete

svako svojoj kući. Altomanović sprema pohod na nas. Izaći ćemo mu u

susret, pa koga bog voli. Dobili smo obaveštenje od sebara prebeglica o
velikoj vojsci koja se skupila na polju u blizini Užica. Ali ko će sebrima

verovati?! Ono što njima izgleda veliko, to za nas ratnike može da bude
malo ili neznatno. Zbog toga je potrebno da vas nekoliko pođete u

županovu oblast kao uhode. Proverite koliko, bar približno, tamo ima
ratnika, konjanika i pešaka. Ako vam pođe za rukom da doznate namere
Altomanovića i njegovih starešina, za nas će to predstavljati veliku

prednost. Znam da je pothvat ove vrste opasan, ali ako ga preduzmu
vešti ljudi, može se izvršiti bez mrtvih glava. Ko se među vama uzda u
sebe da pođe u županovu oblast?

Ratnici se počeše zgledati i žagoriti. Onda se stadoše javljati
dobrovoljci. Uskoro ih izađe iz gomile oko trideset.

— Za ovaj posao potrebna su tri čoveka i još trojica koji će im biti
pratioci: da im pričuvaju konje i da im se za svaki slučaj nađu pri ruci —
reče vitez i stade odabirati mlađe i krupnije ratnike.

Kad odabra šestoricu, povede ih sa sobom.
— Dobićete hrane za sebe i za konje, a oružje već imate — reče im
ulazeći u štalu. — Evo, to su vaši konji. U bisagama je hrana za vas, a tu
su i torbe s ječmom.

— Kad polazimo? — upita jedan mladi ratnik.
— Ovoga trenutka — odvrati vitez. — Pred noć ćete stići na granicu
gde počinje županova oblast. Vaše je da odlučite kuda ćete prolaziti.
— Znaćemo već! — odvrati jedan ratnik i baci se na konja.

Pojahaše i ostali.
— Čuvajte se! — dobaci im vitez.
— Hoćemo i moramo!

Dok su ratnici prolazili kroz širom otvorenu kapiju, na visokom zidu

pisnu truba. Taj znak je ukazivao da se vojska približava gradu. Vitez
Borovina ustrča uz stepenice i nađe se kraj trubača.

— Uzbuna! Sviraj uzbunu! Zatvorite kapije! — razvika se.
Ratnici se rastrčaše. Kako je koji uzimao oružje, žurio se prema

172

zidovima. Vitezi, zapovednici većih i manjih odreda, vikali su na svoje
ljude, dovikivali se i u trku opasivali mačeve.

Dole, u sebarskom naselju, nastade pometnja. Žene su skupljale
decu i sa starcima hvatale šumarice, a mlađi ljudi, dočepavši oružje, kao
bez duše trčali su prema gradu.

Vojska se približavala sa severne strane grada. Napred su jezdili
konjanici u pancirima i kacigama, a za njima se otegla povorka pešaka.
Duga koplja kao lesa kretala su se prašnjavim putem i primicala se
gradu.

Knez Lazar je već bio na najvišem zidu. Pored njega su stajali
vitezi, nadnoseći dlanove nad oči, da bolje vide.

Milan Toplica dotrča s dvorišta i odmah se obrati knezu.
— Sebri navaljuju na kapije. Hoćemo li ih pustiti u grad?
— Čekaj... Videćemo... — odvrati knez, ne skidajući pogled s vojske
koja se približavala. Najposle reče:
— Ne treba! To je vojska koju nam kao pomoć šalje ugarski kralj.
Knez mahnu rukom. Dvanaest trubača s fanfarama pritrčaše,
stadoše u red i zasviraše pozdrav. Na nekoliko stotina koraka od grada
vojska stade.
Iz gomile se izdvoji vitez na belom konju i uputi se prema zidovima.
Desno i levo od njega jezdila su dva pratioca, oba na vrancima.
— Nikola Garević! — reče knez.
— Nikola Garević, ban ugarskog kralja! — pronese se među
vitezima i ratnicima. Fanfare po drugi put zasviraše pozdrav. Na
zidovima odjeknuše povici:
— Živeo ban Nikola Garević!
Borovina Vukašinović mahnu rukom. Severna kapija širom se otvori.
Ugarski vitez i njegova dva pratioca uđoše u grad.

*

Vojska župana Altomanovića bila je utaborena na tri mesta, između
Užica i Požege. Ratnici su bili u pripravnosti, jer se svakog trenutka
očekivala zapovest za pokret. Župan je imao nameru da preduhitri kneza
Lazara i da upadne u Moravsku Srbiju. Međutim, njegovi zapovednici
odreda nisu mogli ni zamisliti da bi se neko usudio da napadne vojsku
koja broji oko dvadeset hiljada ratnika, ne računajući sluge i konjušare.
Tako se i kod prostih borana stvorilo ubeđenje da se sprema vojni
pohod. Zbog toga su mnogi bili radosni nadajući se dobroj zabavi i
bogatom plenu.

Tako se i desilo da su uhode, koje je Borovina Vukašinović poslao u

173

zemlju Altomanovića, lako doznale i približan broj ratnika i namere
županove. Obavešten o tome, knez Lazar smesta izdade naređenje za
pokret. Mnoge viteze iznenadila je ova odluka, jer je s kruševačkog polja

krenula vojska koja ni šest hiljada ratnika nije brojala. Nespokojstvo se

prenelo i na proste ratnike kad su doznali od uhoda s kakvom silom
treba da se bore. Međutim, na prvom odmorištu, u blizini manastira Žiče,
vojska naiđe na postavljen tabor. Relja Krilati i Ivan Kosančić doveli su
oko četiri hiljade ratnika, većinom konjanika. Posle kratkog odmora dve
spojene vojske nastaviše put. Idući dolinom Zapadne Morave, ratnici

stigoše do mesta Gradac, i u blizini crkve, zadužbine župana Stracimira,
postaviše logor za prenoćište. Rasporedivši jake straže, i pošto isposla
izvidnička odeljenja, knez Lazar sazva istaknute starešine pod svoj

šator.
— Nalazimo se na domaku neprijatelju — otpoče knez. — Ako nam

Altomanović ne krene s vojskom u susret, mislim da ćemo prekosutra
ujutru imati bitku. Tada će se videti koga je sudbina odredila da se bori s
Turcima. Ako izgubimo bitku, ta će čast pripasti Altomanovićima.
Izađemo li kao pobednici, bićemo načisto s kakvom snagom
raspolažemo i čemu se možemo nadati u sukobima s Azijatima.
Županovi ratnici su hrabri ljudi, ali su više pljačkaši nego borci za čast i

dobro svoga naroda. Njihova ljubav prema otadžbini toliko je neznatna
da ne daje nimalo nade da će se moći uspešno boriti protiv Turaka...
Dakle, ljubazni moji i vrli vitezi, ako nekome od vas izgleda nedolično što
smo digli vojsku protiv srpskog velmože, pravoslavnog hrišćanina, neka
mu bude znano: svaki naš pothvat većega zamaha protiv Turaka župan
bi iskoristio, napao bi nas s leđa, ili bi upao u našu zemlju i lako je
osvojio. Dok njega ne satremo, nećemo imati odrešene ruke i slobodan

put prema Turcima. Mi ne smemo dozvoliti da se stvori još jedna Marica

sa sramnim porazom.
U skupu nastade žagor. Povici odobravanja učestaše.

— Ko je dosad u svojoj zemlji bio spokojan od županovih
razbojnika? — nastavi knez. — Da li među vama ima neko kome se
braća Altomanovići nisu zamerili, ili mu nisu učinili nepravdu?

— Borićemo se i uništiti nasilnike! — viknu Borovina Vukašinović.

— Tako je! — prihvatiše ostali.
Ban Nikola Garević ustade, pokloni se najpre knezu pa onda
ostalima i otpoče:
— Svetli kneže i časni vitezi... Moj kralj, plemeniti Ludvik, dobro zna
zašto je poslao hiljadu svojih ratnika kao pomoć knezu Lazaru. Njegovo
veličanstvo predviđa da se približava vreme velikih borbi s Turcima. Na

krunskom saboru u Budimu istakla se dalekovidost ugarskog vladara i

njegovih velikaša. Tom prilikom doneta je odluka da se ukloni svaka
smetnja koja stoji na putu savezu hrišćanskih naroda koji u ime Hrista

174

žele da dignu mač protiv bezbožnika iz Azije. Zbog toga polazimo u bitku
potkrepljeni verom u boga i ljubavlju njegovog veličanstva, kralja
Ugarske.

Zahvalivši se s nekoliko reči vitezu Gareviću, knez Lazar reče:
— Bosanski ban Tvrtko već je prešao Drinu. Njegova pomoć doći će
nam u pravi čas.
— Prešao Drinu? Koliko ratnika vodi? Gde ćemo se sresti s
njegovom vojskom? — učestaše vitezi s pitanjima.
— U određeno vreme biće na mestu — odvrati knez. Pod knežev
šator uđe stotinar Andrija, koga je
Damjan Oliverović poslao u izviđanje. On se pokloni i reče:
— Svetli kneže i časni vitezi, sa svojim odredom zašao sam u
zemlju župana Altomanovića. Sukobio sam se sa desetinom njegovih
ratnika, razbio ih i uhvatio četiri »jezika«.
— Gde su? — upita knez.
— Ovde pred šatorom.
— Dovedi ih...
Andrija izađe. Malo zatim uvede pod šator povezane županove
ratnike.
— Odrešite im ruke — reče knez pa se obrati stotinaru:
— Je li to bio veći sukob?
— Ne! Obična čarka. Od naših je poginulo sedam, a od njihovih pet.
Ovu četvoricu smo opkolili i uhvatili žive. Dvojica su ranjeni.
— Šta je novo tamo, u vašem taboru? — obrati se knez
zarobljenicima.
— Očekujemo goste! — reče jedan ratnik i osmehnu se.
— Goste?
— Da. Očekujemo ih s tri strane. Ratnike kneza Lazara smatramo
kao najvažnije. Osim toga nadamo se i Bosancima. Ali naš gospodar s
nestrpljenjem očekuje Ðuru Balšića sa Zećanima.
— Zar nisu stigli? — upita knez.
— Ako ne dođu u toku noći, neće više ni biti potrebni. Za nas
četvoricu to nema važnosti. Mi smo izbačeni iz stroja.

*

Bosanski ban Tvrtko pošao je s vojskom iz Srebrnice, udario na
Jadar, uzvodno stigao do Drine i u blizini manastira Rače prebacio svoje
ratnike splavovima preko reke. Dvanaest hiljada konjanika i pešaka
krenuo je bosanski ban u pohod protiv Altomanovića. Prema tajnom
dogovoru s knezom Lazarom trebalo je da obe vojske u određeno vreme

175

upadnu u zemlju Altomanovića. Zbog toga se i dogodilo da su županovi
ratnici izgubili samopouzdanje kad su izviđački odredi počeli donositi

vesti da masa konjanika i pešaka nadire dolinom Zapadne Morave, a da
se druga vojska približava od Drine. Treća vojska, Ðure Balšića, koju su
braća Altomanovići s juga očekivali, nije se pojavljivala.

Župan, uvidevši da je izgubio u vremenu, smesta pozva starešine
većih i manjih odreda na hitno savetovanje. Isto tako odasla glasnike na
brzim konjima da odnesu naređenje zapovednicima one dve vojske koje

su se utaborile na nekoliko hiljada koraka od glavnog logora. Župan je
naređivao da dižu tabore i da se što pre spoje s glavninom. Zvuci truba
odjekivali su na sve strane. To su županovi trubači pozivali odrede koji
su otišli u izviđanje.

Na prostranom polju između Užica i Požege slegla se sva vojska
Nikole Altomanovića. Ratnici izvežbani u brzom manevrisanju zauzimali
su mesta za borbu prema svom nahođenju.

Za to vreme župan je pod svojim prostranim šatorom govorio

starešinama:

— Svi vidite da se nalazimo pred odsudnom bitkom. Neprijatelji idu
na nas sa dve strane. Da je prokleti Balšić stigao na vreme, u srcima
naših boraca ne bi bilo ni trunke nespokojstva. Ovako, borićemo se
sami, pa kako bog odluči. Sad nije ni vreme ni prilika da se na skupu
ovakve vrste prosipaju mnoge reči. Isto tako nije mi namera da vas
podstičem na hrabrost. Borite se kao i dosad što ste, pa će pobeda biti

na našoj strani. Obe neprijateljske vojske nalaze se na tri sata hoda od
nas. Sad nam valja odlučiti: da li da ih sačekamo ovde, ili da svoju

vojsku razdvojimo i da im krenemo u susret?

Iako je navikao da se njegovi predlozi prilikom savetovanja

bezuslovno prihvataju, župan ovoga puta postavi to pitanje. Dok je
očekivao da se javi govornik, njegov pogled je prelazio po vitezima.

Mnogi osetiše nelagodnost koja im se uvek nametala u prisustvu

županovom.

Vitez Gavrilo prvi se javi:
— Mislim da bi trebalo poći neprijateljima u susret — reče. —

Uzimam na sebe kneza Lazara...

— Tako je! — dobaci Toma. — Podeliti vojsku i odmah krenuti u

susret neprijateljima.

— Ako nije dockan! — doviknu Miljko.
— Dockan? — nasmeši se Toma. — Za toliko imaćemo vremena.

Važno je ne data neprijateljima da se srede. Naši ratnici su navikli na

brze pokrete i munjevite napade.
— Uvek smo napadali! — reče Dobriša. — Ta vrsta borbe najbolje

nam odgovara.
— Smesta podelite vojsku! Odmah krenuti! Napašćemo ih

176

iznenada! Zasede treba postaviti! — zagrajaše ratnici, mada su svi
osetili da župan ne odobrava taj predlog.

Nikola Altomanović ustade, zbaci sa sebe ogrtač i doviknu štitonoši:
— Oklop, mač i kacigu ovamo! — Obrativši se vitezima reče:
— A vi, hrabri i valjani, saslušajte moj predlog: ovde ćemo sačekati
oba neprijatelja! Glavni zapovednik sam ja i biće tako!
— I teško onome ko ne posluša! — dobaci Toma.
Župan ga preseče pogledom:
— U pravu si! — reče. — Ovoga puta ko ne posluša, visiće na
konopcu!

177

Glava sedamnaesta

Knez Lazar i ban Tvrtko su preko glasnika održavali vezu. Njihove

vojske približavale su se požeškom polju, gde su Altomanovićevi ratnici,
raspoređeni i spremni za bitku, stajali.

Podne je uveliko prevalilo kad se prvi odred konjanika kneza Lazara
pojavi na vidiku. Ivanu Kosančiću i Milošu Obiliću dodeljena je čast da
prvi otpočnu bitku. Na čelu odreda od pet stotina konjanika mladi vitezi
jurnuše pravo prema sredini Altomanovićevog ubojnog reda. Nalet je bio
toliko silovit da se borci smesta izmešaše, zbiše se i pokvariše svoje
redove. Pod udarcima mačeva i topuza treštali su štitovi i oklopi.
Poobarani konji i leševi ratnika uskoro zakrčiše prolaz, pa su se
protivnici tukli u strahovitoj stisci. Tako je i moralo biti, jer su se dve
konjice borile frontalno. Uprkos tome, Miloš i Ivan probijali su se kroz
zbijene redove protivnika. U prvom sudaru Kosančić nalete na jednog
mladog zapovednika županovih gardista i ukrsti s njim mač. Skolivši ga
munjevitim udarcima, obori ga s konja. Miloš ubi jednog desetara
džinovskog rasta i zaredi da seče proste ratnike. Za mladim vitezima
kneza Lazara nadirali su borci, prekaljeni proganjanjem turskih pljačkaša
i razbojničkih družina. Idući u stopu za svojim vođama, izmahivali su
mačevima i topuzima i zadavali udarce desno i levo krčeći prolaz.
Uzalud su županovi konjanici davali žestok otpor. Tučeni i potiskivani,
najposle stadoše da se povlače. Mnogi, izgubivši mesto u ubojnom redu,
s mukom su pokušavali da okrenu konje. Zbijena masa županovih
konjanika ometala im je povlačenje. Ali ratnici kneza Lazara, zaneti
borbenim žarom, ne vodeći računa što se udaljuju od svojih, zapadali su
u gomile protivnika. Tučeni s bokova, počeše padati s konja isprobadani
mačevima i kopljima. Uzalud je Ivan Kosančić uzvikivao pokušavajući da
svoje ljude skupi oko sebe. U jednom trenutku mladi vitez se nađe na
čistini okružen grupom ratnika koji su mu štitili bokove.

— Pogledajte! — viknu jedan borac pružajući mač prema sredini
neprijateljskih konjanika.

Ivan Kosančić baci pogled na tu stranu i pretrnu. Miloš Obilić je za
čitavu stotinu koraka prodro u masu županovih konjanika. Oko njega je
bilo svega pet-šest pratilaca.

— Propali su! Na komade će ih iseći! — viknu Kosančić i obode
konja.

178

Njegovi ratnici potekoše za njim i nanovo otpočeše borbu. Konji bez
jahača, vrišteći i propinjući se, izletali su iz gužve i, obarajući ratnike,

stvarali nered i pometnju.
Ivan Kosančić sa svojim pratiocima brzo je nadirao. Gledajući

povremeno ispred sebe, trudio se da najkraćim putem stigne do svoga

prijatelja.

Ali dok se bitka na tom mestu s nesmanjenom žestinom vodila, i
dok su Kosančićevi borci, prokrčivši put, počinjali borbu s više reda,

zdesna dojuriše nekoliko stotina županovih konjanika. Oni se spojiše sa
svojima i zatvoriše krug. Kosančić i Obilić bili su stisnuti i opkoljeni sa

svih strana. Od njihovih pet stotina ratnika polovina je izginula.
Dovikujući se i bodreći ratnike oko sebe, dva viteza su se približavala

jedan drugom.
Od županovih ratnika najveću pustoš činio je Preljub Danojlić. Njega

je Altomanović zapostavio stavljajući na čelo konjice crnoga viteza
Gavrila. Hoteći da istakne svoje junaštvo i da ukaže na nepravdu koja
mu je učinjena, Danojlić je jurišao u najgušće redove kneževe konjice
boreći se mačem i topuzom. Njegovi pratioci, najbolji i najveštiji borci u
županovoj vojsci, idući u stopu za svojim zapovednikom najpre probiše
ubojni red protivnika, pa onda otpočeše pojedinačne borbe.

Ivan Kosančić je znao da je Danojlić zakleta neprijatelj kneza
Lazara i njegovih viteza. Gledajući izdaleka strašnog ratnika kako ruši i
obara sve ispred sebe, odluči da se probije do njega i da ga napadne.
Međutim, mladi vitez primeti kako Miloš Obilić, opkoljen sa svih strana,
očajnički izmahuje mačem, zaklanja se topuzom i nagoni konja da se
propinje. Oko njega nije bilo više ni jednog ratnika da mu štiti leđa i

bokove.
Kosančić, vičući iz sveg glasa svojima da se što pre probiju do

Miloša, sukobi se sa Danojlićem i smesta ukrsti mač s njim. Grupe
ratnika, potiskivane sapima konja, malo se razmakoše. Kosančić, hoteći

da što pre stigne do Miloša, brzim udarcima salete protivnika. Županov
istaknuti borac za trenutak se pokoleba, obode konja i odskoči u stranu.
Onda neočekivano jurnu na Ivana i u prvom naletu probode mu desno
rame. Kosančić jeknu, ispusti mač, zaljulja se na konju i pade na ruke

svojih pratilaca. I dok su jedni pravili krug oko ranjenog viteza, drugi
žestoko navališe na Danojlićeve ratnike i u mestu ih zaustaviše.

Zaklanjajući se štitom i odbijajući udarce mačem, Miloš Obilić se
povlačio prema mestu gde su se borili Kosančićevi ratnici. Njegov konj,
propinjući se i obarajući grudima i prednjim nogama konjanike i pešake,
krčio je prolaz i naglo se približavao mestu gde je bila najveća stiska.
Županovi ratnici su kao osice naletali na Miloša trudeći se da ga zbune.
Ali je plahovita mladić njihove udarce dočekivao s takvom silinom da im
je izbijao mačeve iz ruku, a koga je dokačio, smesta ga je obarao s

179

konja. Najposle, preplašeni, počeše se povlačiti ostavljajući prazan
prostor ispred strašnog ratnika. Miloš se nađe pred Danojlićem. Za
trenutak dva viteza se pogledaše. Obojica snažni i srčani, u ista mah
izmahnuše mačevima. Županovi ratnici zbiše se u gomilu, i potiskujući
jedan drugoga, ostaviše prostor borcima. Kneževi ratnici takođe

uzmaknuše. Tako i jedni i drugi, prekinuvši borbu, uperiše poglede u dva

viteza koji su se borili na život i smrt.
Preljub Danojlić je bio jedan od najboljih županovih boraca na maču

i koplju. Osobito su hvaljeni njegov bod i veština u odbijanju protivnikovih
udaraca. Ratnik je znao Miloša kao mladića o čijoj su snazi sebri pričali
priče. Ali ni na pamet mu nije padalo da bi se neobuzdani i sirovi mladić
mogao pojaviti na bojištu kao borac ispred koga se u strahu povlače
istaknuta ratnici. Danojlić nije znao da su Miloša učili rukovanju mačem
Stefan Musić i Krajimir Oliverović i da su ta dva viteza priznavala da ih je
učenik pretekao u snazi i veštini. Županov istaknuta borac, pošto je u

ovoj borbi oborio s konja dvanaest kneževih ratnika i ranio Ivana
Kosančića, smatrao je da će s Milošem lako izaći na kraj. Zbog toga
njegovi prvi udarci nisu bili precizni i žestoki. Danojlić je hteo da se
najpre poigra s mladićem, pa tek onda da ga ubije. Ali Miloš je ozbiljnije
shvatio ovaj sukob. On tri puta odbi udarce protivnika. Četvrti put njegov
mač kao grom tresnu više samog balčaka protivnikov mač. Od udarca
Danojlić se zanese na sedlu i umalo ne pade s konja. Županov vitez
oseti sa užasom kako mu iz utrnule ruke ispade mač. On smesta pokuša
da dohvati topuz koji mu je visio o unkašu. Ali je bilo kasno. Milošev mač

se kao malj spusti na njegovu kacigu.
— Pogibe Danojlić! — dreknuše županovi ratnici i pokolebaše se.
Kosančićevi ratnici kao vuci navališe na njih i stadoše da ih progone

i obaraju s konja.
Međutim, bitka se vodila na celom bojištu. Na levom krilu tukli su se

ratnici Stefana Musića i Krajimira Oliverovića. Ne kvareći svoj ubojni red,
i ne mareći što se s županovom konjicom tuku frontalno, kneževi borci
su nadirali i potiskivali protivnike dok ih sasvim ne zbuniše. Stefan Musić
ubi Dobrišu, po surovosti poznatog županovog viteza. Krajimir Oliverović

nagonio je konja na najodvažnije
ratnike, ukrštao s njima mač i obarao ih. Njegovi potezi mačem, brzi

kao munja, padali su na nezaštićena mesta protivnika.
Na desnom krilu borili su se Damjan Oliverović, Lazar Musić i Milan

Toplica. Jašući na konjima iz ergele Ivana Kosančića, ova tri ratnika u
početku bitke izazvaše užas među županovim ratnicima. Snaga im se
trojila, jer se činilo da se uz ratnike bore i njihovi poludivlji konji.

Vojvoda od Stalaća, Damjan, i Pavle Orlović žestoko su se tukli u
centru. Desno od njih borili su se odredi Vuka Brankovića, a levo
Borovine Vukašinovića. Ispred nekadašnjih carskih ratnika, jašući na

180

golemom paripu, isticao se Jug-Bogdan, vitez od Prokuplja. Njegova tri

sina uvela su u bitku osam stotina dobro uvežbanih strelaca pod
stotinarom Tešanom. Obučeni u koporane od debele jute obojene

upadljivo žutom bojom, ovi ratnici videli su se iz velike daljine. Ušavši u
bitku, odapeše po četiri strele, onda, zabacivši samostrele preko leđa,
potrgoše buzdovane. Zaklanjajući se malim okruglim štitovima i
uzvikujući borbene pokliče, ratnici Jug-Bogdana smesta izazvaše strah i
pometnju među županovim borcima.

Bosanski ban Tvrtko približavao se bojnom polju u smaknutom

poretku. Dok su njegovi konjanici išli u šest grupa, pešaci su se dohvatili

šumovitih kosa i jaruga obraslih u gusto šiblje.
Toma Altomanović i crni vitez Gavrilo bili su nedovoljno obavešteni

o broju bosanskih konjanika. Uzdajući se u svoje borce, koji su pod
Danojlićem dobro izučili ratnički zanat, dva viteza potekoše pravo prema
središtu bosanske vojske. Dve grupe banovih ratnika dočekaše ih
kopljima i mačevima. Ali je udar županovih konjanika bio toliko silovit da
se Bosanci u prvi mah razmakoše i razbiše u grupe, više se povlačeći
nego dajući otpor. Crni Gaga i Toma Altomanović, žestoko nadirući i
bodreći svoje konjanike, već su osećali radost pobede. Međutim, dva
bosanska odreda pod vođstvom Vlatka Vukovića, spojivši se u jednu

grupu, udariše s desne strane i kao klin se zabiše u županove borce. S

leve strane, u punom trku, jurišao je ban Tvrtko. Dve hiljade njegovih
konjanika kao malj se sručiše u gomilu protivnika, razbiše ga i

zdruzgaše. U isti mah sa šumovitih proplanaka i iz jaruga obraslih u
gusto šiblje povrveše bosanski pešaci. Nalećući na begunce, ubijali su ih

strelama, kopljima i noževima.

Od tri hiljade najodabranijih županovih ratnika ni pedeset se nije
spaslo. Tri četvrtine je izginulo, a ostali, pobacavši oružje, sjahaše s

konja i posedaše na zemlju.
U toku bitke Vlatko Vuković ukrsti mač s Tomom Altomanovićem.

Nesrećni županov brat, zbunjen i već ranjen strelom u butinu, posle
nekoliko poteza baci mač i predade se. Crnom vitezu Gavrilu pođe za
rukom da se probije kroz obruč bosanskih ratnika i da umakne u šibljak.

Vojska Nikole Altomanovića, razbijena i poražena, izgubila je bitku.
Župan, videći propast, podviknu svojim ratnicima koji su ga okruživali,

obode konja i pojuri prema gradu Užicu.
Lazar Musić i Damjan Oliverović još u toku bitke priključili su se

ratnicima Stefana Relje. Njima se pridružio i Miloš Obilić. Dok su kneževi
borci jurišali i hvatali begunce, Lazar Musić podviknu:

— Ljudi, pogledajte! Pobeže župan! Trk za njim!

Vitez žestoko ošinu svoga vranca. Životinja vrisnu, najpre se prope,

pa jurnu. Reljini konjanici, naviknuti na mahnito teranje, potekoše za
Musićem. Kao po tetivi grabili su ratnici prostor presecajući put županu.

181

U blizini grada Lazar Musić stiže begunce i zaredi de tuče topuzom
zaostale. Najposle, prepustivši taj posao Reljinim konjanicima, nadade
se za županom, stiže ga i spusti mu topuz među plećke. Župan pade s
konja.

— Tako, golube! — reče vitez i sjaha. — Došlo je vreme da se
polažu računi.

Opipavajući bilo županu, Musić dodade:
— Živ je. Udarac je bio tačno po meri.

*

Po izričitoj želji Lazara Musića, mata braće Oliverovića izdala je
nalog igumanu manastira Lesnova da Dostanu dobro čuva. »Pazite«,
pisao je vitez, »devojka je sklona bekstvu. Utičite na nju da se
pokaluđeri. Ako ne htedne, nemojte je nagoniti. Kad dođe vreme,
pustićemo je na slobodu, pa neka ide kud je oči vode.«

Međutim, posle poraza braće Altomanovića, Musić je poslao
glasnika u manastir s porukom da devojku puste neka ide kud želi. Od
glasnika je Dostana doznala da su joj otac i stric zarobljeni, pošto su
izgubili bitku. Opraštajući se od stare despotice i igumana manastira,
devojka reče:

— Zahvaljujem vam na dobroti koju ste mi ukazivali dok sam bila u
manastiru. Molim za oproštaj što sam odbila da se pokaluđerim. Moj
životni put vodi me u Kruševac, pred kneza i kneginju. Zamoliću ih za
dozvolu da svoga oca vidim i poslednji put zagrlim, ako ga zateknem u
životu.

— Pođi s mirom i bog neka te prati na putu — reče iguman. — Od
mene ti blagoslov i želja da stekneš poverenje u ljude i da ih voliš. Jer
bez ljubavi u srcu nema sreće na ovom svetu.

Dostana se trže. Zausti da odgovori, ali se predomisli i oćuta.
Odred od dvadeset konjanika određen je da je otprati do Kruševca.
Pojahavši konja, devojka mahnu rukom igumanu i despotici. Ratnici je
zaokružiše i povorka krenu.
Dok su je pratioci ispod oka posmatrali, Dostana je razmišljala. U
toku boravka u manastiru slušala je reči starog igumana, despotice i
nekoliko kaluđerica koje su kao velikoshimnice bile posvećene. Njihova
lica, ozbiljna i skoro turobna, ređala su joj se pred očima. Dok je bila uz
njih, činilo joj se da su bez života i otupela. Izbegavala ih je, a njihove
reči napola slušala ne pridajući im važnost. Međutim, kad je napustila
manastir, devojka oseti tugu i poče da se seća svega što je
svakodnevno gledala i slušala među visokim zidovima.

182

— Živela si i rasla okružena opakim ljudima — govorio je iguman.
— To je siguran put da čovek postane samoživ. Upoznaj dobre, pa će se
sreća i na tebe osmehnuti.

Jedna kaluđerica koju nikakvi jadi nisu oterali u manastir rekla joj je:
— Čemu se nadaš u životu? Kuda će te odvesti ta tvoja labava
narav? Anđeo nećeš postati, a za demona nisi dorasla. Dolaziš u dodir s
ljudima, a u tvome srcu nema mesta čak ni za zahvalnost. Ili te možda
oholost navodi da ne smatraš za dobre ni one koji imaju sreću da ti
služe? Iz tvojih na izgled bezazlenih očiju izbija lažna plemenitost. Teško

onome ko se polakomi na tvoju lepotu. A ko poveruje tvojim lepim
rečima, patnja ga neće mimoići.

Dostana je hladnim pogledom presecala kaluđericu:
— Šta je tebi stalo do mene? — reče. — Odrekla si se svega u

slavu boga i još živa postala si grob.
— Grob iz koga zrači duh i božja reč! — dobaci kaluđerica. — Ali ti

to nikad nećeš shvatiti!

— Shvatila sam! — iskrivi usta devojka. — Pakost te proždire.
— Pakost? — sleže ramenima kaluđerica. — Iz tebe treba isterati

sedam besova.
Četiri meseca ta kaluđerica ni reč joj nije uputila. Ostale su joj se

obraćale uzgredno, u prolazu i uvek nakratko i samo zvanično.
Razmišljajući o tome devojka se borila da nađe razloge koji su je

doveli da do te mere bude neosetljiva. Ona svoju majku nije zapamtila.
Umrla je odmah po porođaju, a dete je predato na negu dojilji iz

sebarskog naselja. Kad je odrasla, Dostana je pala u ruke županovoj

supruzi, Tomaniji, ženi koja nije skrivala netrpeljivost prema detetu.
Godinama je živela neprestano na oprezu, jer su joj pred očima bili uzori
ljudi koji osim nepoštenih političkih poslova i lične koristi nisu smatrali da
treba obraćati pažnju na ma šta drugo. Laži, podmetanja i klevete bili
svakodnevna pojava na dvoru Altomanovića. Dostana je kao dete
navikla da ljude ceni samo onoliko koliko od njih može izvući koristi.

Podlost županovu smatrala je za vrlinu, a nedoslednost svoga oca

primerom koji treba podražavati. Surovost Tomanijina bila joj je zabavna,

sve dok se i nje same nije dotakla. Tada je devojka postala oprezna, a
nepoverljivost prema ljudima uvukla se u njen karakter. Ali budući da
devojačko srce oseća čežnju za nežnošću i ljubavlju, Dostana žarko
zavole svoga oca ne obzirući se na njegovu ćudljivu narav. Jer Toma je
smatrao da je njegova kćerka došla na svet božjom voljom i mislio je da
dovoljno čini ako joj pokloni nešto naklonosti. Gizdavi lepotan, udovac,
svoju ljubav je rasipao na mlade sebarske žene i devojke i nakinđurene

gospe koje su povremeno dolazile na dvor i sudelovale u raskošnim
gozbama. On je imao po koju lepu reč za Dostanu, ali njihov razgovor
nikad nije izlazio iz granica svakidašnjih životnih potreba i uobičajenih

183

pitanja i odgovora. Tako se dogodilo da je ljubav devojke prema ocu bila
neshvaćena. Župan je, budući bez dece, zavoleo sinovicu na čudan
način. Jer ljudi njegovog tipa i karaktera smatraju da onaj koga zavole
postaje njihova svojina kojom po nahođenju mogu raspolagati. Zbog
toga je župan buknuo kad se devojka usudila da odbije ljubav crnog
viteza Gavrila, i u čudu se pitao na šta je straćio vreme i u šta je uložio
svoja osećanja. Devojka se otela ispod njegovog uticaja, a njemu se
činilo da mu je iz šaka pobegla.

Međutim, strina Tomanija je seirila, kako to umeju poneke žene koje
se ubrajaju u zlopamtila. Njena netrpeljivost prema devojci dobila je
potpuno priznanje i potvrdu. Zbog toga su i župan i njegov brat trostruko
bili na jadima.

— Jesam li kazala! Tako vam i treba, jer ste obojica šušumige!
Naopaka je ona još od detinjstva! Takva joj je bila i majka, bog neka se
smiluje njenoj duši! — govorila je strina.

— Bolje neka se smiluje našim dušama, da ne slušamo više tvoje
prekore! — odvraćao je Toma,

Dostana je sve to znala, jer joj je otac, u nastupu dobrog
raspoloženja i govorljivosti, pričao.

Od Nikole Altomanovića zazirali su svi vitezi i dvorani koji su ga

okruživali. On ih je držao pod pritiskom svoje volje i autoriteta. Samo
pred svojom suprugom župan se osećao nelagodno. U toku zajedničkog
života navikao je da njena reč bude poslednja i odlučna. Zbog toga se u
prisustvu svoje žene osećao kao krivac. Na njene primedbe, zbog kojih
bi drugima glavu razbio, slegao je ramenima i primao ih bez roptanja kao
pokajnik.

Ta tri čudna karaktera imala su presudnu ulogu u vaspitanju mlade
devojke. Kada je prvi put pobegla iz Užica i došla u Kruševac, uzalud je
tražila razlog zbog čega je kneginja Milica onako plemenito postupila
prema njoj. Isto tako bio joj je čudan i postupak Vlatka Vukovića, premda
je znala da je vitez zaljubljen u nju.

Jašući na konju, okružena pratiocima, devojka je razmišljala. Činilo
joj se da je ljubav bosanskog viteza opravdana i da je samo od njene
volje zavisilo da dobije prirodni završetak. Ostavila ga je i pobegla čudeći
se što nije poslao poteru za njom.

— On je vitez, a ja nedostojna! Nedostojna sam čak i onog prosjaka
što ispred crkve pruža ruku za milostinju. Njemu bar i udele. A ko će se
smilovati na mene kad ne umem ni zahvalna da budem, kako reče ona
kaluđerica.

Znala je ona koliko su Altomanovići omrznuti i da se ne može nadati
milosti za svoga oca. Zbog toga joj se srce stezalo, a suze navirale na
oči.

184

*

Posle bitke kod Užica knez Lazar i ban Tvrtko uvideše koliko ih je
stala pobeda. Oko hiljadu i šest stotina ratnika izginulo je, a dvaput toliko
izranavljeno. Od županove vojske polovina je uništena, dobar deo
zarobljen, a ostali, dohvativši se jaruga punih čestara i gustih šumarica,
razbežali su se kud koji.

Pobednici bez muke zauzeše grad Užice. Lazar Musić, Damjan
Oliverović i Miloš Obilić zađoše među zarobljenike i stadoše izdvajati
istaknute zapovednike odreda i viteze koji su bili poznati kao privrženi
Altomanovićima. Sakupivši oko stotinu, vitezi ih doteraše u grad i
zatvoriše u prostrano dvorište.

— Šta sad? — obrati im se Lazar Musić. — Zarobljeni ste u borbi i
postali naša svojina. Ako vas pošaljemo na vešala, ni tada pravda neće
biti zadovoljena. Jer služeći zlog gospodara i sami ste postali zli.

Musić zastade bacajući pogled po natmurenim licima zarobljenika.
— U svojim izopačenim dušama smatrate nas kao nasilnike, a ja
vam kažem, kad bismo vas pustili na slobodu, naprtili bismo sebi belaj
na vrat, jer bi trebalo da vas čuvamo i danju i noću. Sebri bi vas
motkama pobili, toliko ste im jada zadali.
Za to vreme knez Lazar je sa gradskog zida govorio zarobljenicima,
prostim ratnicima.
— Nećemo se svetiti! Posle ove bitke zakletva i obaveza koje ste
dali županu Altomanoviću ne važe. Nije nam namera da od vas stvorimo
robove. Od ovog trenutka vi ste slobodni ljudi i možete ići kud vam je
volja. A docnije, ko želi, može stupiti u moju vojsku, gde mu niko neće
smeti prebaciti da se nekad borio protiv ratnika kneza Lazara.
Zarobljenici, začuđeni ovakvim preokretom, ozarenih lica i grleći se
između sebe, zavikaše:
— Živeo knez! Tebe ćemo da služimo! Za tebe da ratujemo, da
poginemo!
Gurajući se i tiskajući one prednje, zadnji su hrlili prema zidu kriveći
glave da čuju svaku reč kneza Lazara.
— Poštujte vlast i odgovarajte svojim obavezama, pa vas ni glava
neće zaboleti — nastavi knez pa dodade:
— A sad čujte reč viteza Borovine Vukašinovića, s čijim ste se
ratnicima u toku godine vijali i tukli po proplancima planine Jelice,
Ovčara i Kablara.
— Vratićemo vam oružje! — reče Borovina. — Ono će vam poslužiti
na čast i dobro našeg naroda, a u slavu kneza Lazara. Sad ćete biti
beleženi u spiskove i kad vas pozovemo, odazvaćete se kao ratnici

185

kojima je dužnost da se bore za slobodu i opstanak. Jer velika i teška
vojna stoji pred nama.

Ratnici zažagoriše odobravajući. Dvadesetak pismenih smesta se
izdvojiše i stadoše da u spiskove beleže imena i jedinice bivših
županovih boraca.

Lazar Musić i Damjan Oliverović pobrinuše se da braću
Altomanoviće zatvore u tamnicu, iz koje najpre izvedoše zasužnjene
sebre.

— Mi smo velmože! Hoćemo pred kneza Lazara! vikao je Toma.
— Želim da razgovaram s knezom kao ravan s ravnim! — dobaci
župan.
— Jednom si već razgovarao! — odvrati Musić. Ali više ti se neće
ukazati prilika. Tomaniju su zatvorili zasebno, tamo gde su nekad
tamnovali Musić i Oliverović. Žena je klela na sav glas:
— Proklete duše! Grom vas spalio! Vitezi vajni! Žene gonite i
zatvarate u tamnicu. Dabogda vas munja spržila! Gnev gospodnji neka
se sruči na vas!
— Ćuti! — odvrati Musić. — Ti si žena junak. O tvojim šamarima
čuda se pričaju. Nego, hvali boga što nije ovde Debeli Mršević. Taj bi s
tobom tu, u mraku, podelio megdan!

186

Glava osamnaesta

U prisustvu namesnika ugarskog kralja, Nikole Garevića, knez

Lazar i ban Tvrtko podelili su zemlju župana Nikole Altomanovića. Istočni
deo s Rudnikom, Užice i drugi gradovi pripali su Lazaru, a Polimlje,
Prijepolje, Gacko i Podrinje dobi Tvrtko. Podela je izvršena u Kruševcu,
na saboru na kome su učestvovali svi istaknuti vitezi Moravske Srbije,
Bosne i Makedonije.

Tom prilikom bosanski ban, iznevši pred svečani skup listu svojih
predaka, ispolji nameru da se proglasi za kralja Srbije i Bosne. Uzbuđen
i s prizvukom prkosa u glasu, ban završi:

— Svetli kneže, plemeniti bane Gareviću, sveti oci, časni vitezi
Srbije, Makedonije i Bosne... Svima vam je znano da je smrću cara
Uroša — bog neka se smiluje njegovoj dobroj duši — izumrla dinastija
slavnih Nemanjića, po muškoj liniji. Takva je bila volja gospodnja!
Međutim, danas, ovde, ja jedini, bosanski ban, stojim kao nastavljač
velikih careva, kraljeva i vladara dinastije Nemanjića — istina po ženskoj
lozi, ali me takvog ne dotiče »prokletstvo svetoga Save«. Moja baba
Jelisaveta bila je rođena kćerka kralja Dragutina! Ona je u zakonitom
braku i pod blagoslovom časnih roditelja svojih poživela s mojim dedom,
Stevanom Kotromanom. Iz toga braka došao je na svet moj otac,
Vladislav Kotromanić... To je osnova, časni vitezi, na kojoj počivaju moja
želja i pravo da se proglasim za kralja Srbije i Bosne.

U skupu je vladala mrtva tišina. Činilo se da vitezi očekuju sukob
koji će se pretvoriti u oluju. U toku banovog govora mnogi su se osećali
nelagodno i pognutih glava očekivali završni deo. Zbog toga su upirali
poglede na blago i spokojno lice kneza Lazara. Očekujući njegovu reč,
vitezi su se zgledali i mrštili stavljajući desnice na balčake od mačeva,
jer se predlog bana Tvrtka nije osnivao na molbi i želji, nego na zahtevu
koji je svojom smelošću i nedoličnošću vređao.

Među vitezima sedela je grupa koju su sačinjavali crkveni oci.
Najistaknutiji po važnosti i dostojanstvu bio je kaluđer Jefrem. On je na
molbu kneza Lazara napustio manastir Hilandar, gde je kao isposnik
poduže živeo. Bio je poznat i cenjen još u doba cara Dušana. Tada je
boravio najpre u pustinji, u blizini Dečana, a zatim u jednoj pećini
Ždrelskog klanca, nedaleko od Peći. Desno od njega sedeo je Joakim,
iguman manastira Studenice, a levo Spiridon iz Dečana. Ostala

187

sveštena lica, prema činu i dostojanstvu, zauzimala su mesta iza njih.
Kad ban Tvrtko završi govor, posle nekoliko trenutaka mučne tišine

ustade knez Lazar. Njegov pogled letimično pređe po skupu viteza i

zadrža se na bosanskom banu.
— Čuli smo reč našega prijatelja iz Bosne — otpoče. — Njegovo

pravo niko ne može osporiti, jer nema čoveka u Srbiji, Bosni ili ma gde
koji bi mu mogao biti takmac za kraljevsku krunu. Njega se ne dotiče

»prokletstvo svetoga Save«, jer svi znamo da po ženskoj lozi pripada
Nemanjićima. Dakle, braćo moja, časni vitezi, sa svoje strane od srca
prihvatam predlog bana Tvrtka sa željom da dugovečno vlada u svojoj i

našoj zemlji... Ali pošto i crkva treba da ima vidnog udela u biranju
vladaoca, molim prečasnog oca Jefrema, isposnika i bogougodnika, da
kaže svoju reč.

Kaluđer ustade. Njegovo mršavo telo obučeno u rizu namah ostavi

dubok utisak na prisutne vitezove. Kosa crna kao katran padala mu je na
mršava ramena; a na koščatom licu boje pergamenta isticala se tanka

brada i oretki brkovi, nos ušiljen kao saliven od voska i dva crna oka,

svetla kao žeravice.
— Čuli smo reči dva najistaknutija i najomiljenija čoveka u Bosni i

Srbiji — otpoče kaluđer. — Ko bi mogao da zameri banu Tvrtku, a da se
ne ogreši o kneza Lazara? Oba viteza rekli su šta osećaju i misle, jer je

samo tako pravo i bogu drago. Nama, crkvenim ljudima, isposnicima i

podvižnicima, gospod je dodelio zakon odricanja u ovozemaljskom

životu. Zbog toga nam istina leži na srcu, a laž i pakost nemaju mesta u
našoj duši. Zakoni viteštva slični su našim. I tu postoji odricanje od
svega što je rđavo, a nasuprot težnja ka čistoti duše, koja se temelji na

dobrim delima, na ljubavi prema svome narodu, prema bližnjem, a

osobito prema nejakima. Zbog toga, ko sebe smatra vitezom, a oglušuje

se o zakone koji su još od davnina ustanovljeni, grešan je pred bogom i

ljudima.

Ban Tvrtko opravdano iznosi svoje pravo, jer doista pripada lozi
Nemanjića po ženskoj liniji. Kao što sve na ovom svetu ima početak i
kraj, tako se dogodilo i u ovom slučaju. Poslednji iz slavne dinastije
Nemanjića, Uroš, vladao je kao car, a živeo kao bogougodnik. Umro je
kao »svetopočivši« i ostavio za sobom vrežu svojih velikih predaka, koja
se njegovom smrću protanjila. Posle bana Tvrtka, ona će se prekinuti

ako novi kralj ne bude imao potomaka u muškom rodu... U prilog istini

valja pomenuti cara Jovana Uroša Paleologa, sina cara Simeona
Paleologa. On je poslednji muški izdanak Nemanjića loze, pošto je
njegov otac Simeon, zvani Siniša, bio brat cara Dušana. Međutim,

njegova uloga na ovome svetu krenula je u drugom smeru. Jovan Uroš

se zamonašio i dobio ime Joasaf. Njegovo odricanje od ovozemaljskih

blaga dostojno je pohvale, a mi slavimo bana Tvrtka, i poželimo mu

188

sreću kao kralju i vladaru Srbije i Bosne.
Pošto nije bilo razloga za protivurečje, vitezi primiše istaknuti

predlog odobravajući, ali ne s mnogo oduševljenja, jer su mnogi želeli da
kralj Srba bude knez Lazar. Borovina Vukašinović i Vuk Branković
odadoše poštovanje i banu i knezu, a ugarski velikaš Nikola Garević s
nekoliko reči istače velikodušnost kneza Lazara i njegovu dobru volju da
se prilike u Srbiji i Bosni dovedu u sigurnije stanje.

Toga dana je odlučeno da se krunisanje za kralja bosanskog bana
Tvrtka ima obaviti u manastiru Mileševu, zadužbini kralja Vladislava, a
kraj groba svetoga Save, da bi mu kraljevstvo bilo srećno i dugovečno.
Zbog toga što je manastir otet iz ruku župana Nikole Altomanovića, vitezi
i crkveni oci smatrali su to kao dobro znamenje.

*

Toga dana po podne nađoše se u stanu Stefana Musića sedam
viteza kneza Lazara. Uz pehare, pune dobrog vina, sedeli su za
dugačkim stolom braća Oliverovići, dva Musića, Miloš Obilić, Milan
Toplica i Ivan Kosančić, kome je rana na ramenu već zarasla. Još pod
utiskom koji su poneli sa skupštine, vitezi su sedeli zamišljeni. Mučno
raspoloženje uhvatilo je i Lazara Musića, pa je mladi ratnik izgubio volju
za šalu. Nisu oni imali ništa protiv bana Tvrtka, ali ako je trebalo, ceneći
po sposobnosti i popularnosti, da se proglasi kralj Srba, to je svakako
morao biti knez Lazar. A kad već on nije, bolje je i da nema kralja. Tako
su mislili vitezi, sedam istaknutih ratnika koje je prijateljstvo doživotno
vezivalo. Između njih nikad nisu izbijali sukobi. Na šale Lazara Musića
dobrodušno su se smejali, jer su osećali da dolaze iz čista srca, mada su
koji put bile zajedljive.

— Šta sad? — najposle reče Milan Toplica.
— Ništa! Dobićemo kralja — odvrati Miloš Obilić.
— I patrijarha — dodade Lazar Musić. — Neko treba bosanskom
banu da stavi krunu na glavu. Taj neko mora biti čovek pri bogu, kaluđer
koji je živeo u pustinji i jeo puževe i skakavce...
— Znači prečasni Jefrem? — upita Ivan Kosančić.
— On glavom! Ako taj ne postane patrijarh, ne zvao se ja Lazar
Musić i ne govorio kao čovek, nego rzao kao vranac Stefana Relje!
Krajimir Oliverović zavrte glavom i maši se pehara.
— Rzao ti ili ne rzao, tek meni se čini da nam je sad više nego ikad
potreban kralj, a isto tako i patrijarh.
— Neka živi Tvrtko sa svojim Bosancima, a mi smo položili zakletvu
na vernost i službu knezu Lazaru — reče Stefan Musić.

189

— Tako je! — dobaci Ivan Kosančić. — Slavimo našega kneza, a
bosanskog kralja podnosićemo, jer tako mora biti.

— Živeo knez Lazar! — podviknu mlađi Musić i iskapi pehar.
Ostali vitezi povedoše se za njim. Za trenutak nastade tišina. Onda
Damjan Oliverović, kao za sebe, progovori:
— Ljudi i braćo... Sve, mi se čini da je to bio dogovor.
— Dogovor? — prenu se Lazar Musić.
— Dogovor između kneza i bana Tvrtka.
— I pustinjaka Jefrema — dobaci Krajimir.
— Dogovorili su se ranije, a nas postavili pred svršen čin — zaključi
Damjan.
— Bogami, brate, ovo se zove pamet! — lupi se Lazar Musić po
kolenu. — A ti misliš, dobra i plemenita viteška dušo, da bi se ban Tvrtko
usudio da onako smelo istupi sa svojim zahtevom, i to usred Kruševca!
Dogovorili su se, slatki moj, i to utroje, da bi bilo jače i ubedljivije!

*

Dostana je i po drugi put primljena u Kruševcu. Ustupljena joj je
odaja u kojoj je ranije stanovala, a isto tako opet je dobila Minku za
službenicu. Sutradan po dolasku u Kruševac preko devojke je došla u
dodir s kneginjom Milicom. Od nje je doznala da su joj otac i stric
dovedeni pod jakom stražom iz Užica u Kruševac, gde će im biti
suđenje. Pošto pripadaju višem plemstvu, obojici će sud časti odmeriti
krivicu i doneti presudu. Dostana je doznala od kneginje da su oba
sužnja pod najtežim optužbama i da nema izgleda da će ih mimoići
smrtna kazna.

— Moli se bogu za njihove duše, devojko! — reče kneginja Milica,
pa gledajući ubledelo lice i suzne oči u devojke, dodade:

— Pitala sam kneza ima li nade da bar Toma izbegne smrtnu
kaznu?

— I? Šta je rekao? — drhtećim glasom upita Dostana.
Kneginja je pomilova po kosi i, savlađujući uzbuđenje, odgovori:
— Jadno dete!... Kad bi znala koliko bih želela da ti mogu reći
utešnu reč! Knez je rekao: »Obojica su optuženi za izdaju, razbojništva,
nasilja, pljačku i izazivanje rata. Ne verujem da će se iko naći da svoje
ime i čast založi u njihovu odbranu.«
— Znači: ni knez ih ne bi mogao spasti? — upita devojka.
— I kad bi želeo, ne bi smeo, radi onih hiljadu i šest stotina naših
ratnika koji su pali na bojištu između Užica i Požege.
— Strahota! Strahota! — uzviknu Dostana i briznu u plač.

190

Kneginja sede pored nje i prebaci joj ruku preko ramena:
— Zamisli, koliko majki, sestara i žena oplakuju svoje drage koji su
u toj bici izginuli! Ko njih može utešiti? Ko im može zameriti što proklinju i
kneza Lazara i bana Tvrtka i Nikolu Altomanovića? Ko može majkama
vratiti sinove i sestrama braću kad ih pokrije crna zemlja?
Dostana ustade, zagleda se kneginji u lice i odlučnim glasom reče:
— Ko je napadač? Ko je kome skrivio? Zar nisu knez Lazar i
bosanski ban upali u zemlju moga strica i oca? Ko može zameriti
Altomanovićima što su se borili u svojoj zemlji i branili svoje ognjište?
— Čekaj, devojko! — blago odvrati kneginja. — Sad nije prilika za
objašnjavanja ovakve vrste. U svome bolu izgubila si merilo za dobro
rasuđivanje. Zaboravila si Altomanovića nedela od kojih poštenog
čoveka i viteza hvata užas! Isto tako zaboravila si da sam ti ja lično
jednom spasla oca iz tamnice, pošto sam ti najpre dala utočište u ovom
gradu i preko toga poklonila svoju naklonost. Sad sam ti opet ukazala
gostoprimstvo. Bićeš pod mojom zaštitom sve dok se budeš nalazila u
mojoj kući.
Dostana je gledala u kneginju raširenih očiju iz kojih su lile suze.
Činilo joj se da žena koja stoji ispred nje i prekorevajući blagosilja. Njen
glas je i kroz teške reči optužbe bio pun bola, nežan, materinski.
— Istina je... Zaboravila sam... Molim za oproštaj — tiho reče
devojka.
— Molila sam kneza za dozvolu da u tamnici posetiš svoga oca —
reče kneginja. — Odbio je.
— Odbio? — prenu se Dostana.
— Da! Rekao je da će ti taj sastanak pričiniti još veći bol. Poslednja
njegova reč bila je...
Kneginja zastade i zagleda se devojci u oči.
— Bila je? — unese joj se Dostana u lice. Kneginja izdrža njen
pogled i odvrati:
— »Videće svoga oca na suđenju.«

*

Ban Nikola Garević, prema dogovoru s knezom Lazarom, naredio je
svojim ratnicima da se vrate u Ugarsku i da tamo sačekaju poziv, kad se
ukaže prilika, da nanovo dođu u Srbiju. U bici s Altomanovićima poginulo
ih je oko stotinu, a ban je toliko zadržao u Kruševcu da mu budu pratioci
pri povratku. Osam stotina konjanika i pešaka pet dana posle bitke
krenulo je put severa.

Knez Lazar i njegovi istaknuti vitezi čudili su se što i Garević ne

191

napušta Kruševac. Iako je šest nedelja prošlo od odlaska njegovih
ratnika, činilo se da ban i ne pomišlja da krene za njima. Ali vitezima,
starim i mladim, palo je u oči da Nikola Garević često posećuje kneginju
Milicu i njene kćerke. Uzalud je mladi ugarski plemić svakodnevno

naglašavao da svoj put odlaže zato što ga zadržava želja da prisustvuje
suđenju braći Altomanovićima. Taj razlog u početku svi su prihvatili kao
opravdan. Ali čestim isticanjem i ponavljanjem razlog je gubio
ubedljivost, i mladi vitezi počeli su da prave šale na račun ugarskog

bana.

— Usedeo se mnogo u Kruševcu naš mili gost iz Ugarske —
govorio je Lazar Musić. — Da nam je sad pri ruci pevač Vizantinac,

naterao bih ga da pogleda u one knjige što ih drži u sanduku pod

katancem. U njima svašta piše, pa bismo lako doznali do koje je mere
Gareviću prirasla za srce sudbina Altomanovića. Doduše, juče u
predvečerje video sam ga kako se rebri i kočoperi kao petlić oko Marije,
kneževe treće kćerke.

— Bogami, biće i svatova! — dobaci Milan Toplica.
— Biće, i to dvostrukih! — reče Ivan Kosančić i pogleda ispod oka
Lazara Musića.
— Što! Ja ne krijem... Uzeću devojku prema sebi — crveneći u licu,
pravdao se mlađi Musić.
— Kriješ od nas? — prekornim glasom reče Krajimir. — A koju

uzimaš?
— Minku, onu đavolicu što je zaludela polovinu kneževih vitezova

— dobaci Stefan Musić.
— Neka je srećno i dugovečno! Tako valja! Živeli mladenci! Deset

sinova izrodili! — zagrajaše mladi vitezi grleći druga, dodajući ga jedan
drugom i otimajući se o njega.

— Od vaše milošte kosti će mi popucati! Ako nastavite tako, Minka
će ostati udovica pre venčanja...

— Ovo valja zaliti dobrim vinom! — uzviknu Miloš Obilić.
— Još kako! — dodade Milan Toplica. — Neka poteče dobra
kapljica za dobar početak!
— Braćo moja, smerni vitezi — otpoče Lazar Musić — zahvaljujem

vam na iskrenim željama i preteranoj radosti koja vas je obuzela zbog
moje namere da se ženim! Čini mi se da pogađam pravi i važniji uzrok
vašeg ushićenja... Pre četiri dana moj kum Ðoša s Rudnika doneo mi je
jedno burence od trideset pet oka vina. Ubeđen sam da ste na neki
način prokljuvili ovaj slučaj. Ili ste doznali za burence, ili vino osetili po
mirisu? Kako bilo, tek vi se nećete smiriti dok ne vidite da sam na poklon

svoga dobrog kuma Ðoše udario slavinu.
— Živeo kum Ðoša! — podviknu Damjan Oliverović.
— Ti da ćutiš! — prekori ga Lazar Musić. — Ðoša je kum dostojan

192

poštovanja. Iako je trgovac, ne zajeda na meri i ne potura lošu robu. U
svakom slučaju ume da poštuje kumstvo, jer mi je sigurno poslao
burence vina, a ne sirćeta.

— To treba proveriti! Ovamo s burencetom! Udri mu slavinu! —

zagrajaše vitezi.
— Polako, polako! Ne klonim se toga! — odvrati mlađi Musić.
Kod mladih ljudi turobno raspoloženje ne zadržava se dugo.

Sedmorica viteza trenutno zaboraviše na bana Tvrtka i njegovu nameru

da se proglasi za kralja Srbije.
Lazar Musić zađe za ugao u svojoj odaji i začas se vrati noseći

burence s vinom. Onda ga postavi na sto, izbi vranj i udari slavinu. Za to
vreme Damjan Oliverović spremao je pehare, a Stefan Musić nađe u
ostavi hleba, čabricu tvrdog sira, suvo meso i slaninu.

Kad se pehari napuniše, Lazar Musić uzviknu:
— Popićemo za sreću moga budućeg braka, a u slavu i hvalu vaše
iskrene radosti.

Mladi vitezi isprazniše pehare.
— Ovo je vino! — kao čudeći se reče Damjan.
— Tako mi boga, pravo vino! — dodade Stefan Musić.
— Vino, pa šta! — ljutnu se Lazar. — Valjda ste mislili da je u
buretu ona odvara što sebarske žene stavljaju u ćup kad boje suknje i
rekle da dobiju pembavu42 boju.
U odaju uđe vitez Vlatko Vuković. On je sa svojim odredom otpratio
gospodara, bana Tvrtka, i vratio se u Kruševac da prisustvuje suđenju
Altomanovićima.
Vitezi, zagrejani vinom, radosno pozdraviše prijatelja, posadiše ga

za sto i staviše ispred njega pun pehar.
— Pijmo u zdravlje našega Ðoše... ovaj... 'oću reći Lazara Musića...

— otpoče Damjan Oliverović razvlačeći usta i ožimajući očima. — On se
ženi... pa mi, eto, mislili smo da je u buretu sirće, a ono nije nego pravo
vino, što sebarske žene stavljaju u ćup kad farbaju suknje i rekle.

— Ovaj je već gotov! — dobaci Miloš Obilić. — Treći pehar Ðošinog
vina seče kao britka sablja, četvrti ruši i obara žešće nego grom.

Ivan Kosančić se obrati bosanskom vitezu:

— Znaš li da je ovde Dostana?
— Znam! — obori pogled Vuković. — Htela je da se sastane sa
mnom. Odbio sam, jer ne želim da me i po drugi put dovede...
— Do očajanja! — dobaci Stefan Musić.
— Skoro da je tako — sleže ramenima vitez.
— Jednom si učinio dobro delo, a zahvalnost je izostala — reče

Milan Toplica. — Nisi je ni tražio, iako ti je mnogo stalo do nje.

— Ne tražim je ni sad! — tiho odvrati vitez i maši se pehara.

193

*

Suđenje braći Altomanovićima završilo se brže nego što je iko
očekivao. Trebalo je da im se sudi kao članovima visokog plemstva, da
sud časti uzme u razmatranje njihove krivice, da prouči optužbu i da da
odgovarajuću kaznu. Međutim, u početku suđenja Borovina Vukašinović
zatraži reč od predsedavajućeg logoteta Jovana Vojnića. Kad je dobi,
vitez otpoče:

— Slavni sude i časni vitezi... Kad je priznat, objavljen i ustanovljen
Dušanov zakonik, nije bilo slučajeva da ljudi koji pripadaju višem
plemstvu čine nedela od kojih bi se grozili i drumski razbojnici. Ovde nije
u pitanju jedna vrsta zločina, nego čitav niz, počev od izdaje i vređanja
cara i njegovog dostojanstva, pa do pljačke i nasilja najniže vrste.
Dušanov zakonik nije predvideo ovakve slučajeve, jer ih tada nije ni bilo.
Niža vlastela i sebri zgledaju se i došaptavaju očekujući da ovaj sud
donese presudu. Oni s nestrpljenjem zapitkuju ratnike i starešine koja će
se mera primeniti prilikom donošenja presude. Iz njihovih na izgled

bezazlenih lica izbija šeretski osmeh. Oni likuju, jer smo mi, njihovi
gospodari, došli u najgori položaj. Jer kad neko iz višeg plemstva izađe
pred sud zbog zločina, sebri i niža vlastela bacaju se porugama na ceo
stalež. Braća Altomanovići pripadaju tom staležu. Oni su ga oskrnavili, a
nas sve izvrgli ruglu. Zbog toga smatram da okrivljeni nijednog trenutka
nisu pomišljali da, čineći nedela, ruše ugled i staleža kome pripadaju.
Njima, po svemu sudeći, nije ni stalo do viteške časti i dostojanstva koje
im je rođenjem predodređeno. A kad to za njih nema važnosti, ne vidim
zašto bismo ih smatrali sebi ravnima... Predlažem da se bivšem županu
Nikoli Altomanoviću i njegovom bratu Tomi, sukrivcu u svim zločinima,
sudi kao običnim razbojnicima, izdajnicima i vinovnicima svih nedela
koja su se u njihovo ime činila. Isto tako predlažem da se svi pljačkaši,
klevetnici, podlaci i podmuklice, koji su služili zločinima radi pljačke i
zločina, najstrože kazne.

U velikoj dvorani, prepunoj viteza i vlastele, odjednom nastade
žagor. Istupanje Borovine Vukašinovića niko nije očekivao. Njegov
predlog potpuno je izmenio karakter suđenja.

Predsedavajući logotet Jovan Vojnić, za trenutak se nađe u
nedoumici. On baci upitan pogled prema mestu gde je sedeo knez Lazar
i na njegovom licu primeti senku odobravanja. Prisuditelj Ivan
Gradojević, koji je sedeo desno od njega, ustade:

— Svetli kneže i časni vitezi! — otpoče. — Čuli ste predlog
uvaženog i vrlog Borovine Vukašinovića. Molim da se dizanjem ruke
izjasnite da li prihvatate taj predlog. Hoćemo li okrivljene smatrati kao

194

obične zločince?
— Na mučilište! Na točak! Ruke i noge da im se polome! —

zavikaše mnogi.
Miloš Obilić i Ivan Kosančić zahtevali su da im braća Altomanovići

izađu na megdan.
— Ubili su mi majku i očuha i spalili naselje!
— viknu Miloš. — Zahtevam od suda da lično osvetim nepravdu!
— Mene su uhvatili na prevaru — dodade Ivan Kosančić. — Bacili

su me u tamnicu! Oca su mi ubili! Zahtevam megdan!
Optuženi Altomanovići, Nikola i Toma, sedeli su na uzvišenom

prostoru, desno od sudskog stola. Iza njihovih leđa stajao je za visokim
pultom dijak kome je stavljeno u dužnost da, tačku po tačku, pročita

optužbu protiv župana i njegovog brata.
U početku na licima optuženih, osim bledila, nisu se mogli primetiti

znaci straha ili uzbuđenja. Ali kad vitezi u nastupu jarosti stadoše
pominjati sprave za mučenje, županove oči čudno zasvetleše, a usne se

zategoše. Oko kukastog nosa izbiše mu sitne kapljice znoja. Ali Toma u

tom trenutku kao udaren pognu glavu i poduže ostade tako. Videlo se da

viteza proždiru stid i poniženje.
Međutim, u skupu skoro jednoglasno prihvatiše predlog Borovine

Vukašinovića: optuženima se poništava status velmoža. Sudiće im se
kao »gusarima«, običnim razbojnicima i prekršiteljima mnogih zakonskih

paragrafa.
— Na mučilište! Na mučilište! — zavikaše vitezi sa svih strana.
Predsedavajući sudija logotet ustade:
— Čuli smo odluku ovog slavnog skupa! — reče.
— Dijak bogoslov pročitaće optužbu, tačku po tačku. Kad sve

čujemo i utuvimo, dobićemo jasnu sliku zločina braće Altomanovića.
Tako ćemo po pravdi moći da odmerimo krivice i izrečemo odgovarajuću

kaznu.
Dostana je sedela na galeriji između kneginje Milice i Jefimije,

udovice despota Uglješe. Oko njih se načičkalo preko četrdeset žena.
One nisu imale pravo da sudeluju u suđenju i donošenju odluke, ali su
došle kao posmatrači.

— Kakvo poniženje dostojanstva! Lišeni viteške časti! — tiho reče

Jefimija.
— Njihovi zločini doista su veliki! — dodade kneginja Milica. — Ali

im je trebalo suditi kao članovima viteškog plemstva. Dosta je što su u
bici pobeđeni i ovim suđenjem poniženi. Za viteze to je veća kazna od

smrti.
Gledajući iskosa Dostanu, kneginja dodade:

— Ko treba da primi greh na svoju dušu za patnje ovoga deteta!
Dostana, bleda, s modrim kolutovima ispod očiju i poluotvorenih

195

usta sa suvim usnama, šaputala je:
— Toma je moj otac. Jedini čovek koga sam volela. Sedi kao

zločinac! Umoriće ga na mukama i baciti prokletstvo na njegovu dušu.

Kneginja je steže za ruku:
— Ćuti! — reče.
— Prokletstvo će preći i na mene i na moju decu. Međutim, kad je
predsedavajući sudija dao znak dijaku za pultom da otpočne s čitanjem

optužbe, Toma ustade i uzviknu:
— Stoj! Ne treba čitati... Malopre smo moj brat i ja dobili izazov na

megdan od Miloša Obilića i Ivana Kosančića. Izaći ćemo i boriti se na

život i smrt.
— Tako treba! Borićemo se! — viknu Miloš Obilić.
— Borićemo se! — kao u odjek dodade Ivan Kosančić.
Sudija ustade, pogleda po skupu i reče:
— Nećete se boriti, jer vitezima ne dolikuje da ukrste mač s ljudima

koji su izgubili čast.
U dvorani nastade tišina. Činilo se kao da je ceo skup spopala

nelagodnost.

— Sudija je u pravu! Megdan ne dolikuje! — uzviknu Borovina
Vukašinović, pa obraćajući se dijaku, dodade:

— Čitaj optužbu!
— Stanite! Molim za reč! — odjeknu jedan odlučan glas s leve

strane dvorane.
Vlatko Vuković istupi nekoliko koraka. Sve oči se upraviše prema

njemu.
— Časni sude i drugovi i prijatelji, moji saborci... — otpoče vitez. —

Malopre smo jednoglasno doneli odluku da se oba okrivljena izbace iz
viteškog reda. Tako je dobro i bogu drago, jer je to glas onih koji čast i

dostojanstvo svoga staleža cene iznad svega. Sad su se optuženi našli
pred neumitnim sudom kao obični razbojnici. Njih više ne štiti status
velikodostojnika. Međutim, jedan od njih, Toma Altomanović, u bici se
sukobio sa mnom i bio pobeđen. Prema tome, pošto ga smatramo kao
običnog ratnika, on po boračkom pravu pripada meni kao rob. Tako,
slavni sude, koristim svoje pravo kao pobednik prema pobeđenom, da
mi se Toma Altomanović i svi ostali županovi ratnici koje smo mi,

Bosanci, zarobili, predadu kao ratni plen.
— Šta ćeš učiniti s njim! — viknu Lazar Musić. — Jednom si ga već

oslobodio iz tamnice.
— Altomanovićevi ljudi činili su nedela i po Bosni. Smatram da

imamo pravo da sudimo onima koji su pali u ropstvo kod nas.
Vlatko Vuković, rešen da ni reč više ne progovori u prilog svome

zahtevu, povuče se i sede na svoje mesto.
U dvorani niko nije očekivao preokret ove vrste. Zbog toga se u

196

mahu napravi pometnja.
— Ima pravo! Nema! Zločinca hoće da oslobodi! Smrt

Altomanovićima! — zagrajaše vitezi sa svih strana.
Borovina Vukašinović ustade, pa umirujući prisutne, otpoče

povišenim glasom:

— Prijatelji moji... Mlataranjem ruku i nadvikivanjem niko nikoga ne
može ubediti. Ovde se radi o pravu i razlozima. Vlatko Vuković zahteva
da mu uručimo Tomu Altomanovića, jer mu po ratnom pravu pripada kao
zarobljenik i rob. Sad nije pitanje šta će s njim uraditi, jer to je njegova
lična stvar. Nama valja odlučiti da li da okrivljenog zločinca predamo ili
ne! Predsedavajući sudija ima reč.

Začudo, reči viteza Borovine Vukašinovića propraćene su ćutanjem.
Sudija Jovan Vojnić ustade:

— Pre nego što sud izrekne svoju odluku o zahtevu Vlatka
Vukovića, molim viteze da se izjasne...

— Na smrt! Nećemo! Ne pristajemo! — opet se začuše glasovi.
Za reč se javi Vuk Branković. On ustade, priđe sudijskom stolu i
stade pored desnog prisuditelja. Bez uzbuđenja, smeškajući se, vitez
reče:
— Mislim da je nepotrebno prosipati mnoge reči za slučaj koji je
sam po sebi potpuno jasan. Toma Altomanović je pobeđen na megdanu
i tim je postao zarobljenik i rob pobedioca. Zahtev Vlatka Vukovića

opravdan je.
Predsedavajući sudija baci brz pogled prema knezu Lazaru i na

njegovom licu primeti odobravanje.
— Da se glasa! Ne može tako! Da čujemo kneza! — zavikaše vitezi.
Knez Lazar ustade. Mnogi su smatrali da će čuti bujicu reči. Ali knez

samo dobaci:
— Ovoga puta neće se glasati, jer to spada u nadležnost suda.

Molim sudije da se povuku i donesu odluku o zahtevu viteza Vlatka
Vukovića.

Sudija i dva prisuditelja ustadoše i povukoše se u drugu odaju.
Dvadeset i četiri porotnika, koji su natmurenih lipa sedeli iza sudijskog

stola, zgledali su se kao da se pitaju da li je njihova uloga izgubila
značaj.

Onda neočekivano ustade Miloš Obilić. Krajimir i Damjan sedeli su
mu s leve strane, a braća Musići, Milan Toplica i Ivan Kosančić s desne.
Mladi vitezi primetiše kako Milošu čudno sevaju oči i kako mu se goleme
šake stežu u pesnice. Predosećajući da će ljutina njihovog prijatelja
izazvati još veću pometnju u skupu, svi stadoše da ga umiruju.

— Sedi! Sačekaćemo sudije! — doviknu Krajimir.
— Znam kakvu će odluku doneti! — odvrati Miloš.
— Ćuti! Sačekaj... Da vidimo — povuče ga Stefan Musić za ruku.

197

— Porotnici sede skrštenih ruku, a sudije same rešavaju... — reče

Miloš.
Knez Lazar mahnu rukom i sačeka nekoliko trenutaka. Kad zavlada

tišina, reče:
— Čini mi se da Miloš Obilić želi da govori. Pustimo ga neka kaže

šta mu je na srcu.
— Želim da govorim i reći ću sve! — planu vitez. — Ako lični razlozi

imaju uticaja na tok današnjeg suđenja, mislim da i mi treba da

iznesemo svoje...
— Ca koga se to odnosi? — doviknu Vuk Branković.
— Na tebe i Vlatka Vukovića... U ovom skupu treba svi da znaju da

postoje srodničke veze između Brankovića i Altomanovića. Otac Nikolin,
Altoman, bio je brat kneza Vojislava Vojinovića, a zet Mladena
Brankovića, dede po ocu Vuka Brankovića. Eto zbog čega se Vuk
zauzima za optužene zločince Altomanoviće.

— Kakav veličanstveni dokaz moje naklonosti prema županu i
njegovom bratu! — glasno se nasmeja Vuk Branković.

Njegov smeh je bio smišljen, namešten i neprirodno prodoran. Oni
koji su sedeli bliže sudijskom stolu s nelagodnošću primetiše na
Vukovom licu ledeni izraz, a oko usta pakostan grč.

— Osvetićemo se za nepravdu! — nastavi Miloš.
— Tući ćemo se sa zločincima i onima koji ih štite...
— Ispuniće ti se želja! — dobaci Vuk. — Tući ćemo se, ne zbog
toga što štitimo zločince, jer to niko pametan ne bi činio, nego da
potkratimo jezik jednom neobuzdanom mladiću koji sebe smatra
vitezom! A sad da čujemo koji razlozi navode Vlatka Vukovića da traži

roba koji mu po ratnom pravu pripada?
— Vuković je jednom pustio iz tamnice Tomu Altomanovića —

smesta odvrati Miloš. — Oslobodio je zločinca i smatra da je učinio
viteško delo. Uveren sam da će to isto i sad učiniti za ljubav lepih očiju
Altomanovićeve kćerke.

Vlatko Vuković ustade i, ne povišavajući glas, odgovori:
— Ovoga puta to neću učiniti »radi lepih očiju Altomanovićeve
kćerke«. Izazov na megdan prihvatam i stojim na raspolaganju u svako
doba svakome ko udari na moju vitešku čast... Tući ćemo se!
— Tući ćemo se! — kao odjek dobaci Vuk Branković.
— Zabranjujem! Nećete se tući! reče knez Lazar.
— Ako se neko ogreši o moju zapovest, baciću ga u tamnicu kao

buntovnika.
U skupu zavlada mučna tišina. Miloš Obilić i Vlatko Vuković,

upućujući jedan drugome preteće poglede, sedoše. I Vuk Branković ode

na svoje mesto.
Međutim, sudije uđoše u dvoranu. Predsedavajući logotet,

198

sačekavši nekoliko trenutaka da žagor prestane, povišenim glasom reče:
— Časni skupe, svetli dostojanstvenici, vrli vitezi i porotnici... Sud je

doneo odluku da se zahtev viteza Vlatka Vukovića, na osnovu zakonskih
propisa, uvaži. Toma Altomanović i ostali ratnici koje su Bosanci zarobili
u borbi od ovog trenutka se smatraju kao ratni plen bana Tvrtka i
njegovih viteza. Međutim, županu Nikoli Altomanoviću sudiće, i prema
krivicama odmeriti zasluženu kaznu, ovaj sud. Njega su zarobili srpski
ratnici, poglavito Lazar Musić, pa je zbog toga takva odluka suda, prema
zakonskim propisima, doneta, i iznosi se pred ovaj časni skup i pred
porotu, sastavljenu od dvadeset i četiri člana. Napominjem da se ima
suditi i vitezu Gavrilu, zvanom crni Gaga, izvršiocu zločina i slepom
poslušniku zločestih naredbodavaca. Pošto se pomenuti vitez nalazi u
bekstvu, to će ovaj sud, prema glavi optuženog, odrediti ucenu... Dijak
bogoslov može otpočeti sa čitanjem optužbe...

199

Glava devetnaesta

Nikola Altomanović je osuđen. Pošto je utvrđen veliki broj zločina,

sud i porota su se saglasili da župan, pre nego što ode bogu na istinu,
jedan deo grehova okaje u manastiru pod najstrožim iskušenjem. A da bi
se gresi umanjili, sud i porota doneli su presudu: da se okrivljeni najpre
oslepi.

Istoga dana, pod nadzorom Lazara Musića, presuda je izvršena. A
sutradan, pod jakom oružanom pratnjom, župan je poslat Ðuri Balšiću da
ga smesti u jedan od manastira u Zeti. Tomanija, supruga Nikole
Altomanovića, našla je utočišta u ženskom manastiru Svete Bogorodice
u Zeti.

Sastanak između Dostane i Vlatka Vukovića trajao je kratko. Vitez
je primio zahvalnost hladno. Na rastanku je rekao.

— Po drugi put ti poklanjam oca i ne želim o tome više da govorim.
— Moja zahvalnost je bezgranična! — suznih očiju rekla je devojka.
— Priznajem da nisam zaslužila toliku naklonost.
— Zaslužila si je — odvrati vitez. — Učinila si da osetim slast i
gorčinu ljubavi. Zbog toga sam ti zahvalan, iako sam ubeđen da tvoja
osećanja nisu imala udela u tome. Dockan sam uvideo da si nedostojna
moje ljubavi, koju ću do kraja života nositi u svome srcu. Želim ti sreću u
životu i u tuđem svetu i molim boga da se više nikad ne sretnemo.
— Ali ja molim za oproštaj! — tiho reče Dostana.
— Oprošteno ti je! — odvrati vitez! — Naš prvi susret vezan je za
muku i bol. Neka takav bude i poslednji. Jednom si me ostavila. Tvoje
bekstvo za mene je značilo kraj.
— Čemu takva odluka? Ako si me doista voleo...
— Čekaj! — prekide je vitez. — Mislim da me nećeš razumeti. Tvoja
dobrota i naklonost prema meni trajale su dok ta je bilo potrebno. Posle
toga otišla si...
— Ali ne razumem zbog čega si sad...
— Zbog čega sam ti po drugi put učinio istu uslugu? Ostavljam da
na to pitanje odgovoriš sama. Imaćeš dovoljno vremena za razmišljanje.
Vitez Vlatko Vuković odbio je da primi zahvalnost od Tome
Altomanovića.
Međutim, ban Nikola Garević je zaprosio srednju kćerku kneza
Lazara i dobio je. Najposle je vitez odlučio da krene iz Kruševca.

200