Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

Zamoljen od kneginje Milice, pristao je da sa sobom povede u Ugarsku
Dostanu i Tomu Altomanovića, obećavši da će županovom bratu
izdejstvovati status viteza.

Dva dana docnije ban Nikola Garević, s prepunim srcem ljubavi i
radosti, Toma Altomanović, namrgođen i potišten, i Dostana, ojađene
duše i pod teretom poniženja, napustiše Kruševac.

*

Turski emiri i ratnici s ponosom su pominjali svoga sultana Orkana i
njegove vojne pohode na Balkansko poluostrvo. Još u doba kralja
Stefana Dečanskog i cara Dušana turski hroničari beležili su uspehe
Muratovog slavnog oca, njegove pobede i osvajanja po Vizantiji i Trakiji.
Poluostrvo Galipolj, Nikeja, Bitinija i Nikomedija pale su pod udarom
turskih ratnika. Pljačkaške horde iz Male Azije prebacivale su se preko
Dardanela kad god im se prohte. Gradovi su jedan za drugim, padali u
ruke osvajača, za kojima su išle povorke kola natovarenih ženama,
decom i starcima. Iz godine u godinu u naseljenim oblastima širile su se
turske kolonije i ispunjavale novim došljacima, koji su postepeno nadirali
prema zapadu.

U bici kod Stefanijane, u blizini grada Sereza, turska vojska je
porazila oklopljenu srpsku konjicu pod Dušanovim vojvodom Preljubom.
Iako je ova pobeda skupo stajala pobednika, ona je u toku godina
pričanjem i prepričavanjem izmenila svoj pravi lik. Tako se dogodilo da
su ratnici Murata, sina Orkanova, postali oholi. Činilo se d a im niko nije
dorastao u ratnoj veštini.

Posle neočekivane pobede nad srpsko-makedonskom vojskom kod
Černomenskih lugova na reci Marici, turski ratnici toliko su se osilili da su
zahtevali od sultana vojni pohod najvećeg zamaha. Činilo im se da ih
niko ne može sprečiti da zauzmu celo Balkansko poluostrvo. Kad su
zagospodarili dobrim delom Traknje, osioni i pohlepni na pljačku, turski
ratnici su odmah otpočeli da se s manjim odredima prebacuju u
Makedoniju i južni deo Srbije. Ali, na zaprepašćenje sultanovih emira,
mnogi od tih odreda vraćali su se desetkovani, ili su bili uništeni do
poslednjeg čoveka. Turski ratnici koji su stizali u Jedrene izranjavljeni i
sa strahom u očima, valjda da bi umanjili svoj poraz, pričali su i kleli se u
sva čuda da mlade viteze kneza Lazara sablja ne seče, strela ne pogađa
i koplje ne domašuje; ko se s njima sretne u boju, tome je pisana sigurna
smrt. Tako se dogodilo da su imena braće Oliverovića, Musića, Milana
Toplice i Ivana Kosančića, zbog čestog pominjanja, u turskoj prestonici
postala slavna. O snazi i hrabrosti Miloša Obilića priče su se pronosile,

201

pa i ona o izvlačenju kobile za rep iz štale.
Među sultanovim ratnicima nalazio se odred megdandžija, srčanih

boraca, koji su sebe nazivali delijama. Skupljeni kao beskućnici, pijanice
i ubojice, predstavljali su se kao zaštitnici časti i slave sultanove. Njihova

dužnost je bila da neprijatelje izazivaju na megdan i da ih ubijaju. Za
svaku odsečenu glavu delije su dobijali od sultana peškeš u zlatu, a od

emira u srebru. Mladi, snažni i pustopašni, ovi ratnici nosili su odela od
vučje ili medveđe kože da bi bili strašniji. Na glavi su imali šubare od
jagnjeće kože, s dva orlova krila. Od oružja su nosili sablju, topuz, koplje

i neizostavno nož sa dva reza. Od konja su najradije jahali snažne
paripe, krupnih kostiju, suve glave i jake kičme, mrke ili dorataste boje.

Vranca ili alata manje su cenili, a na belca se nisu ni osvrtali.

U Muratovu taboru bilo šg je sto dvadeset. Sultanovi emiri, Evrenos-

bej, Lala-Šahin, Isak-beg, Balaban i kosooki Saridže, imali su svaki u

svojoj pratnji po pet delija. Njima su ukazivali izuzetnu pažnju. U sve
pohode turskih pljačkaških odreda na Makedoniju i Srbiju polazile su i

delije. Osmorica su ostavili svoje glave u dolini reke Strumice i na

padinama Osogovskih planina. U Jedrenu se znalo da je samo Miloš
Obilić ubio četvoricu, a ostale — braća Oliverovići dva, a Milan Toplica i
Ivan Kosančić po jednog.

Tako se dogodilo da su imena mladih viteza kneza Lazara i među

Turcima postala slavna.

Još pre pobede na Marici sultan Murat preneo je svoju prestonicu iz
Bruse u Jedrene. Grad potiče iz rimskog doba. Podigao ga je car
Hadrijan 125. godine, a Turcima je pripao 1361. Tvrđava, opasana
visokim zidovima i bedemima, leži na ušću reke Tundže u Maricu. Grad
je u doba Rimljana predstavljao uporište protiv tračkih plemena, uvek
spremnih za zasede, prepade i iznenadne noćne napade. Zbog izuzetno
važnog položaja, u toku vekova od male tvrđave postao je grad koji

može da primi sto hiljada ratnika.

Sultan Murat podigao je u Jedrenu džamiju s malim i velikim kulama

okruženim balkonom. Sedam puta dnevno hodža je vikao s tornja: »O,

bože bogova!... Muhamed je božji poslanik, bože bogova!« A u hramu,
petkom, madin (sveštenik) je uzvikivao vernima: »Svemogući nam je dao
sablju da uništavamo kaure! Po Muhamedovoj zapovesti mučite kaure
gde god možete da ne bi oni vas mučili. Tražite ih u njihovim domovima
da ih ne biste u svojim dočekivali!«

Izuzetno poštovanje među Turcima uživali su bubromani,
najizabraniji u veri. Oni su bili propovednici čija se reč slušala i
uvažavala. Od njih potiče ponižavajući naziv za hrišćane: kauri ili đauri

(grešnici, zabludeli). Obuzeta verskim zanosom, bubromani su u doba
brunk bajrama (pre žetve) mesec dana držali strogi post, odlazili noću na
grobove svojih i tuđih pokojnika i delili milostinju.

202

Na sultanovu dvoru ustanovljena su dva vezira koji su rukovodili
carskim savetom, održavajući uvek sastanke bez prisustva sultanova.

U vreme Muratovo bili su cenjeni spahi-oglani (gospodski sinovi).
Oni su nosili naziv: peta četa. Smatrani su za viteze »koji imaju na licu
ognjeni znak«. Četa oglana brojala je tri stotine mladih ratnika koji su bili
sultanova telesna straža. Konak im je bio carski dvor.

U gradu je vrvelo. Ratnici su boravili po zgradama i pod šatorima.
Bilo ih je iz Anadolije i Rumelije, iz Velike Armenije i doline Eufrata. Izvan
turskih četa, na prostranoj ravnici kraj reka Tunce i Marice, izležavale su
se ahandije, nepopisani ratnici koji očekuju pohod da kao hijene krenu
za vojskom radi pljačke. Među njima bilo je Kurda, Tatara, Nubijaca s
gornjeg toka Nila, gusara s Maloazijskog arhipelaga, odbeglih robova i
veslača s mletačkih, dubrovačkih i vizantijskih brodova.

Odvojeni, u zasebnom taboru, boravili su sarahori, koji su na brzinu
uzimani pred veliku bitku. Oni su s nestrpljenjem očekivali da ih sultanovi
emiri popišu i priključe carskoj vojsci, gde im je plaćeno po jedan zlatnik
na četiri dana.

Međutim, u gradu su se smucali, tumarali, pijančili po krčmama
azapi, turski pešaci, mazuli, kojima je sultan oduzeo imanje, i martolozi,
prezrena gomila hrišćanskih beskućnika.

Mada su sedam puta na dan klanjali Alahu, turski ratnici nisu se libili
da po krčmama piju vino, »tečnost ružine boje« koja im daje hrabrost i
jača snagu.

U dvoru i po sultanovim vrtovima skupljale su se grupe vojnih
starešina, zapovednici većih odreda, dizdari,43 ćehaje, paše, begovi,
čauši i drugi. Ceneći važnost mesta i dostojanstvo sultanovo, oni su
razgovarali tiho, sklapali prijateljstva ili slali jedni drugima podmukle
poglede.

Najvažniji među emirima bili su kraj sultana: Evrenos-bej i Lala-
Šahin, pobednici na reci Marici. Uz njih su se isticali: Balaban,
debelousni i veđati Azijat ogromne snage a kratke pameti; Isak-beg,
omalen ali žilav dvoranin, borac jači na jeziku nego na sablji; i peti,
Saridže, nepoverljivi i natmureni ratnik, niska čela i kosih očiju. Iz
njegovih žutih beonjača izbijala je pohlepa za slavom.

Na dvoru su u to vreme rasla tri Muratova sina: Saudžija, mladić od
osamnaest godina, Bajazit, dečak od petnaest godina i Jakub, njegov
vršnjak. Od sve sultanove dece njih trojica su se istakli bistrinom,
snagom i pregalaštvom. Zbog toga se na dvoru utvrdilo mišljenje da
jedan od njih mora biti naslednik prestola, što je stvorilo zavist i omrazu
među braćom.

203

*

Prilikom polaska iz Kruševca pevač Vizantinac odbio je da primi
oružanu pratnju ratnika koju mu je Lazar Musić ponudio da ga donekle
otprati.

— Ići ću sam! Moja dva pratioca dovoljna su mi zaštita! — oholo je
rekao Vizantinac nameštajući raskošni ogrtač preko levog ramena.

— Bože moj, mili i jaki! Odelo menja i izgled i narav čoveka! Taj će
još i vitez postati! — zavrte glavom Musić gledajući za njim. Ali se priseti
i osmehnu se:

— Čega se ima bojati! — dodade. — Sve razbojničke družine u
Srbiji i Makedoniji uništene su ili rasturene.

Doista, pevač i njegovi pratioci jezdili su bez ikakve strepnje. Njihovi
bahati konji, odelo i oružje izazivali su poštovanje kod sebara na njivama
i livadama i zavist kod ratnika koje su sretali ili pristizali.

Dohvativši se Ibarske klisure i idući uzvodno dobro poznatim putem,
tri konjanika drugoga dana popodne stigoše u Vučitrn i odsedoše u
jednoj krčmi na kraju grada kuda je prolazio dubrovački put.

Debeli Mršević i Mitar Danguba skoro su prećutali celo vreme
putovanja. Zauzeti svaki svojim mislima i ne hajući za razgovor, izgledali
su kao da jedan drugom nemaju šta da saopšte. Pevač je sa svoje
strane smatrao izlišnim da oslovljava niže od sebe. Pa kratka pitanja
svojih potčinjenih ili je još kraće odgovarao, ili prosto nije ni obraćao
pažnju.

— Da li znaš kuda idemo? — jednom ga upita Mršević.
— Pravo u Turke! — odvrati pevač.
— A gde su oni?
— Bogme, daleko!
— Onda treba da požurimo.
— Za vešala nećeš da zadocniš!
— Ba! — učini debeli momak i nadu desni obraz. Sebar Danguba
gledao je među uši svoga konja sa
izrazom na licu kao da putovanje u neizvesnost, Turci i vešala
nemaju nikakve veze s njim. Ipak, posle duge pauze, obrati se Mrševiću:
— Jesi li kadgod pao s konja?
— Jesam! — mrgodno odvrati bivši tamničar. — Padao sam više
puta.
— To je dobro!
— Gle! — prenu se pevač gledajući ga iskosa. — Kakvo dobro u
tome može biti?
— Može! Ne ume svako da padne s konja kako treba. Kad se kolan

204

labavo zakopča, hoće sedlo da se nakrivi i jahač padne s konja kao pun

džak.
— Ovaj je lud! — reče pevač.
— I meni se čini! — dodade Mršević. Jezdili su neko vreme ćuteći.

Kad izbiše na prav put, pevač ošinu konja. Pratioci se povedoše za njim.
Međutim, iza prve krivine jedan poveći potok presecao je put. Pevač ga
preskoči, sebar takođe, a Debeli Mršević nakrivi se na konju i pade u

jarak.
— Prokleti sebar! — škrgutnu zubima debeli momak ustajući iz

potoka i hvatajući se za krsta.
— Eno ga, pade! — viknu pevač zaustavljajući konja.
— Pa šta! Ja sam znao da će tako biti — odvrati sebar.

— Znao si?
— Dabome! Na poslednjem odmorištu Debeli je labavo zakopčao

kolan.

— Što mu to nisi rekao?

— Rekao sam... Malopre...

— Ama, malopre si govorio onako, uopšte, obilazno! To je moglo i

meni da se desi!

— Da! To može svakome da se desi...
Debeli Mršević, gunđajući i proklinjući i sebra i pevača, priđe svome
konju KOJI je, ne hajući za nevolju svoga gospodara, i za sedlo koje mu
se s leđa svuklo na trbuh, pio bistru vodu s potoka.
Osedlavši nanovo konja, tvrđe nego ikad, Debeli Mršević, stenjući i
gunđajući, baci se nekako u sedlo i tri jahača nastaviše put.

To je bila jedina nezgoda, a isto tako i najopširniji razgovor za
vreme putovanja do Vučitrna.

Krčmar je bio čovek glomazan, s debelom glavom i desnom nogom
krivom upolje. Pričao je da voda poreklo od nekog viteza koji je pripadao

krstašima Fridriha Barbarose. Mnogi su verovali da je pismen, jer je

naizust znao žitija najglavnijih svetaca, što mu nije smetalo da putnicima

daje lošu hranu po visokoj ceni, a njihovim konjima smanjene obroke
ječma ili mekinja.

Pevač Vizantinac odmeri ga dugim pogledom kao dobar poznavalac

ljudi i njihovih karaktera. Žmirnuvši na oba oka, uputi mu samo jednu
reč:

— Smeštaj?...
— Biće! — odvrati uslužno plavokosi krčmar.
— Imam odaju u kojoj su boravili ljudi najvišeg čina i dostojanstva.
Tvoje gospodstvo neće imati zamerke.
Dok je sebar Danguba smeštao konje u štali, Debeli Mršević je s
velikim interesovanjem gledao kako dva momka razvlače na osam u
zemlju pobodenih kočića sveže odranu kožu ždrebeta.

205

Za to vreme krčmar je odveo pevača da mu pokaže odaju za

boravak.

Na zemljanom podu bile su prostrte dobro izgažene hasure, po

zidovima prikucane nove hasure, a na dušemi od jelovih dasaka bile su
takođe prostrte hasure. Na sredini odaje nalazio se glomazan sto i oko
njega klupe bez naslona. U zidu je kao čeljust aždaje zjapio ogroman

kamin sa cugom koji je i na najtišem vremenu izazivao strujanje vazduha
u odaji. U jednom uglu pevač ugleda krpare različite boje, veličine i

starosti.
— To je za pokrivanje! — ubedljivo i s nešto ponosa u glasu reče

krčmar gledajući u kiselo lice pevačevo. — Ovde su i velmože spavale!

— dodade.
— Siroti! — ganutim glasom reče Vizantinac.

— Imaš li još kakvo mesto gde bi se moglo spavati?

— Imam tavan sa slamom. Ulazak kroz badžu.
— Još? — zamišljeno upita pevač.

— Imam i dva svinjca s malim tavanima. U nevolji može se i tu

spavati.
— Odlučujem se za tavan sa slamom i ulazom kroz badžu! —

odlučnim tonom reče pevač.
Putnici se složiše da u krčmi ne jedu nikakvo meso, osim pileće.

Saglasnost je postignuta bez zamerke, jer su sva trojica videli ždrebeću
kožu razapetu na osam kočića da se suši. Tom prilikom Mitar Danguba

progovori, ne suviše glasno ali potpuno jasno:

— Radije bih umro od gladi!
— A što, sebarska dušo? — upita pevač.

— Konja je proklela majka božja.

— Gle!

— Kazala je: »Nikad se ne najeo i niko te ne jeo!«
— A zbog čega, rode?
— Jer je, kad se rodio gospod naš, Isus Hristos, večna mu slava i
hvala, u kolibi štrpkao slamu ispod svetog deteta! Eto, zbog čega je
proklet i konj i njegovo meso... — završi sebar gledajući Mrševića

iskosa.

— Proklet si i ti! — odvrati debeli momak.
— Zbog čega?

— Jer mi nisi rekao da se kolan olabavio na mom konju.

— Da, da, pogrešio sam — vajkao se sebar. — Trebalo je dva puta

to da ti kažem.

— Nisi rekao nijednom!
— Ne greši dušu! Evo pevača, pa neka on kaže!
— Idi do đavola! — prezrivo odvrati Mršević. Večerali su pileći
paprikaš, popeli se uz lestvice i kroz badžu ušli na tavan. Pevač je

206

zapalio lojanu sveću i zalepio je na jednu poprečnu gredu. Sedeći na
slami, otpočeše razgovor:

— Jesmo li mi gospoda ili nismo? — upita Mršević. — Ako nismo,
ovde na slami biće nam sasvim dobro. Ako jesmo, trebalo je da
prenoćimo u odaji, na dušemi, makar i na tvrdom pozderu.

— Gospoda jesmo i samo tako može biti — odvrati pevač. — Svaki

od nas nosi u svojim nedrima kesu sa zlatnicima. E, a da se ne bi desilo

da od one gospode što spavaju dole u odaji na hasuri neko napravi u
toku noći grešku, pa da tebe, mene ili sebra zagolica po nedrima,

izabrao sam badžu i tavan sa slamom.
— Pevač je u pravu! — reče sebar pipajući se po nedrima.
— Sasvim u pravu! — složi se Mršević i izvali se na leđa po slami.
Ležali su na štalskom tavanu. Dole, za jaslama, čulo se frktanje

konja, lupanje kopita o kamene ploče na podu i vruštanje sena pod
zubima. Kroz pukotine se na tavan probijao oštar zadah mokraće, kao
ren štipao za nos i naterivao suze na oči.

— Koliko ćemo sedeti ovde? — upita Mršević.

— Možda jedan dan. Ako moramo, onda i pola godine — sleže
ramenima pevač.

Dok se lojana sveća na gredi topila i dogorevala, pevač Vizantinac u
kratkim potezima iznese plan koga će se sva trojica pridržavati na

daljem putu:
— Ja sam bogati plemić iz Mletačke Republike. Putujem po svetu

radi sticanja iskustva i obogaćivanja svoga znanja. Vi ste moji momci,
odani i pokorni. Tako ćete se prikazivati i ponašati u svakoj prilici, a
osobito kad dođemo među Turke... Zabranjujem vam da potržete oružje
bez moje dozvole... I još nešto: ime mi je Frančesko Tuba. Otac mi je
trgovac i prebogat plemić iz Ðenove. Ima četrdeset svojih brodova, osam
stotina slugu, sedamdeset kuća i šest magaza do tavana nabijenih

svakojakom robom...
— Ima još bogatijih... Čuo sam za jednog da ima... — otpoče sebar.
— Čekaj! — prekide ga pevač. — Zatvori usta i slušaj... Ako nas

uhvate i bace u tamnicu, nipošto ne govorite odakle ste, inače, umrećete
na kocu ili čengelima, a onako...

— A onako? — upita Mršević.
— Onako? Samo će vam dželat odseći glavu.
— Nevolja! — tiho reče sebar.
— Vala baš! — dodade Mršević.
— Ja odgovaram za vaše živote — zaključi pevač.
— Bog neka poživi i tebe i nas! — tronutim glasom reče Mršević. —
Kad bismo se bar složili da jedan drugog čuvamo i da se ne izdajemo.
— Da se ne izdajemo, neka je gospod s nama! — reče sebar
okrećući se porebarke na slami.

207

— Zakletva nam nije potrebna — dobaci pevač.
— Smrtna opasnost bolje će nas svezati nego da smo od jedne
majke rođeni.
Nekoliko slučajnih putnika koji su spavali u odaji čudili su se što
visoki plemić sa svojim slugama boravi na tavanu. Čudio se i krčmar ali
ne zadugo. Bio je zadovoljan, jer je video da je pevačeva kesa dobro

nabijena zlatnicima. Zbog toga je želeo da tri nastrana putnika ostanu
što duže u krčmi.

Šestoga dana pevač, trljajući ruke od zadovoljstva, reče:

— Došlo je vreme da krenemo dalje.
— Zar? — prenu se Mršević.
— Krčmi se približava grupa poklisara. Pogledajte niz drum! To smo
čekali!
Pevačeve oštre oči dobro su videle. Uskoro u dvorištu krčme uđe
grupa od pedeset konjanika. Na čelu su bila tri plemića, zamakla već u
godine. Ostali su bili pratioci snabdeveni mačevima, topuzima i

štitovima.
Pevač doznade da su poklisari iz Dubrovnika. Krenuli su za Jedrene

da se poklone sultanu Muratu, da mu predaju darove i da s njim utvrde
trgovački ugovor.

— Časni i puni dostojanstva gospodo poklisari — pokloni se pevač.

— Neka mi dozvoli vaša preuzvišenost da iskalim iz svoga srca

poštovanje...
— Mi smo dubrovački poklisari — blago se nakloni najstariji plemić.

— Idemo turskom caru u ime Velikog veća...
— Pogodio sam! — uzviknu pevač. — Ja sam iz Ðenove. Ime mi je

Frančesko Tuba?
— Tuba? — stade se prisećati jedan od poklisara. — Poznajem

mladića koji nosi ime Ðovanjoli Tuba. Ti si valjda njegov otac?

— Ne! Nisam otac. Ja sam mu stric, a on je moj sinovac... Živahan
dečko!

— Ćopav u desnu nogu. — reče poklisar.
— Jeste! — trepnu pevač. — Ispustila ga dojilja kad je bio beba...
Te večeri za stolom u gostinskoj odaji častila su se bogato tri
poklisara i pevač Vizantinac. Tom prilikom pilo se dubrovačko vino i jeli
se srneći butovi nadeveni slaninom i belim lukom. Tada je progovorila i
lauta, dar gospođe Jefimije, a iz pevačevog grla potekle su pesme
žalosne do suza i smešne do suza. Rečitost pevača Vizantinca,
»stečena na dvoru Jovana Paleologa«, zasenila je dubrovačke

poklisare.
Ipak je na kraju gozbe pevač napustio društvo, s mukom se

popentrao uz lestvice i kroz badžu došao na tavan, gde su njegova dva
pratioca već uveliko hrkala.

208

Sutra zorom nastavljen je put. Poklisari su rado primili u svoje
društvo novog prijatelja i s njim u razgovoru prekraćivali vreme uz put i
na konacima.

Na padini planine Rile povorka naiđe na jedan veliki turski odred.
Videći da imaju posla s poklisarima, sultanovi ratnici zaokružiše svitu i
njihove pratioce i, odajući im uvaženje, kretoše prema reci Marici, a
odatle nizvodno, put Jedrena.

*

Pevač Vizantinac nije imao nameru da ostane uz dubrovačke
poklisare. U velikom šarenilu turskih ratnika, koji su vrveli po ulicama,
bedemima grada i krčmama, njemu nije bilo teško da se snađe. Još pri
polasku iz Kruševca pao mu je na pamet sin Evrenos-beja, mladi
Mustafa, koga je sa Ivanom Kosančićem u dva maha poslužila zla sreća.
Nije on zaboravio ni stotinara sa slavnim precima. Zvao se Ibrahim Alija
Zade Zija Ahmet. Prilikom otkupa turskih robova na posedu Ivana
Kosančića pevač je, ne hoteći da opterećuje svoj mozak, zabeležio to
ime. Raspitujući se za turskog stotinara i ratnike Evrenos-beja, pevač
istoga dana doznade sve što mu je bilo potrebno.

— Sada nam valja žuriti! — obrati se svojim pratiocima.
— Kuda? — upita Mršević.
— U Dimotiku, bivšu prestonicu sultanovu. Među sarahorima, koji
su lenstvovali u gradu,
pevač lako nađe desetoricu s dobrim konjima, da mu budu pratioci
na putu od Jedrena do Dimotike.
— Kad stignemo do grada, dobićete po tri zlatnika! — reče im. —
To je dobra plata za jedan dan jahanja.
— A za povratak? — upita jedan ratnik.
— Vratićete se bez mene.
— Ne biva! — dobaci drugi. — Plata nam i za povratak.
— Jok! — odseče pevač. — Tri zlatnika za dan na glavu ni delije ne
dobijaju.
— I mi smo delije! — mrgodno reče treći ratnik. Gledajući ih
prezrivo, pevač odvrati:
— Moj brat od strica, Evrenos-bej, sarohorima plaća po talir na
glavu za četiri dana.
Ratnici se uzjazbiše, pa gledajući jedan u drugog, zavikaše:
— O, o, o!... Neka je šućur Alahu!... Brat Evrenos-beja, a kakva
nošnja na njemu!
— I bez plate da me služite, pa opet da vičete »neka je šućur

209

Alahu«! — oholo dobaci pevač. — Vraćam se iz Mletačke Republike,

kuda sam išao kao poklisar. Jašite konje pa za mnom!

Sarahori brzo pogledaše svaki svoje oružje: da li im se sablje lako

vade iz kanija, i tetive da nisu odvugle. Osedlavši tvrdo konje, pojahaše i
krenuše za pevačem.

Dimotika je bila u Serezu, na putu od Dardanela prema Jedrenu.
Jahači su svakoga časa sretali ili pristizali ratnike na konjima, goniče

kamila, rogate marve i ovaca, i kiridžije s natovarenim mazgama i

kolima. Dželepi bivola, tromih i ogrezlih u prljavštinu, vukli su se po
prašnjavom putu, nagoneći putnike da se sklanjaju ili da ih obilaze.
Rojevi muva leteli su iznad njih, zujali i padali po leđima grdosija.
Poludivlji čobani, promukli od vikanja, uzalud su izmahivali i pucali
dugačkim bičevima. Bivoli su dozlaboga sporo odmicali kroz oblake

prašine.
Debeli Mršević i Mitar Danguba bacali su nemarne poglede desno i

levo i ispod oka posmatrali sarahore, koji su s najvećim poštovanjem
piljili u pevača. U gradu Dimotici, primivši po tri zlatnika, stadoše

moljakati i bogoraditi da ih efendi dovede u vezu s Evrenos-bejom:
— Služićemo odano! Mi smo valjani! Ratovali smo! Znamo šta je

borba! Naše sablje seku oklope, koplja probadaju štitove, topuzi razbijaju

kacige... — zagrajaše svi uglas.
— Neka je slava Alahu! Uzećemo vas kad za to dođe vreme i zort!

— odvrati pevač i ošinu konja.

Sarahori su gledali za njim, klimali glavama i coktali jezicima
govoreći:

— Brat Evrenos-beja! Poklisar iz Mletačke republike! Alah i
bismilah! Gotova sreća izmače nam iz šaka! Izmače, biva, ko 'tica

lastavica!
U raskošnom odelu i na dobrom konju, pevač Vizantinac je skretao

pažnju na sebe više nego što je želeo. Ali Debeli Mršević i Mitar

Danguba, kao sušti kontrast jedan drugom, izazivali su smeh kod turskih

ratnika.
Raspitujući se za stotinara sa slavnim precima, pevač najposle stiže

do glavnog stana zapovednika armije Evrenos-beja.
Ibrahim Alija Zade Zija Ahmet bio je vođa stražara koji su u

ogromnoj bašti čuvali pet zgrada sličnih magazama.
Kad ugleda pevača u raskošnom odelu, stotinar se trže, isprsi se i

pođe mu u susret.

— Alah neka na zemlji štita junaka Ibrahima i njegov porod, a na
nebu njegove slavne pretke! — topeći se od ljubaznosti, otpoče pevač.
— Mi se znamo... Ja sam bio tumač...

Turčin zažmiri i nabra čelo. Najposle se seta i namrgodi se.
Pevačeva ličnost podseti ga na dva nemila događaja u životu: prvi, kad

210

je morao da se ponižava i da moljaka dok nije otkupio mladoga Mustafu,
sina svoga gospodara, Evrenos-beja. Setivši se drugog događaja, Turčin

oseti kako mu jurnu krv u glavu. Prilikom napada na posed Ivana
Kosančića, s teškom mukom uspeo je da ispred ratnika Relje Krilatog

spase svog mladog gospodara.

— Odbegao sam iz ropstva svojih starih dušmana i dolazim kao
prijatelj — reče Vizantinac.

Međutim, jedan od stražara priđe stotinaru i došapnu mu nekoliko
reči. Ibrahim klimnu glavom i reče pevaču i njegovim pratiocima:

— Sjašite i smesta pođite za mnom!
Pevač munjevito oseti da je pogrešio što je došao u vezu s
Turčinom stotinarom. Dok je išao prema zgradi, u trenutku odluči da
napusti ime Frančeska Tube iz Ðenove. Činilo mu se da će biti bolje ako
se predstavi kao Vizantinac, odbegli rob iz ruku Lazara Musića. Na
njegovom bledom licu nije se mogao videti ni trag uzbuđenja. Jedino
crne oči odavale su izvestan sjaj, što je bio znak brzog i napornog

razmišljanja. Lukavi Vizantinac dobro je znao koliko vredi pribranost u
trenucima kad su u pitanju život ili smrt. Isto tako osećao je da
hladnokrvno držanje bolje ubeđuje nego masa reči izgovorenih u
uzbuđenju ili strahu. Pribirajući se i smišljajući šta će govoriti, pevač se

nije osvrtao na zapitkivanja stotinara Ibrahima.

Zgrada u koju su ušli spolja je bila ružna, a iznutra raskošno

nameštena. Niski stolovi i stolice od orahova drveta s okruglim sedištima

predstavljali su izvanrednu vrednost rezbarske veštine. Odaja u koju su
ušli bila je prostrana, sa ćilimima po podu i zidovima omalanim blagom

zelenom bojom. U jednom uglu stajao je srebrni oklop s kacigom, a uz
njega golemi krstaški mač sa rubinom na balčaku. Na minderluku
prekrivenom učinjenom jelenskom kožom leškario je ćehaja, pomoćnik

zapovednika grada. Bleda lica i sasvim sede kose, starac je ostavljao
utisak potpuno oronula čoveka.

Pevač Vizantinac, osvrnuvši se, vide da njegova dva pratioca nisu

išla za njim u odaju. Njih su Ibrahimovi stražari zadržali pred ulazom u

zgradu.

— Neka je slava Amuratu, sinu Orkanovu, i svima vernima koji mu
služe! — otpoče pevač. — Alah neka im bude pratilac na svakom

koraku, i neka vodi verne u besmrtnost!

Starac se pridiže na laktove. Ispod gustih obrva zatreptaše mu za

trenutak kapci bez trepavica:
— Ibrahime, ko je ovaj čovek i šta hoće? — skoro bojažljivo upita,

pridižući se s mukom dok najposle ne sede.
— Mislim da je uhoda! — grmnu stotinar naglašavajući svaki slog.
— Uhoda? — prenu se ćehaja. — Rekao si »uhoda«?

— Uhoda! Uhoda srpskog kneza Lazara! — razvika se ponovo

211

stotinar.
— A! Tako! — zaklima glavom starac. — Ima li pratioce?
— Ima dvojicu!
— Tako! A kažeš da su uhode? Lepo... Neka ih tvoji ljudi odvedu u

tamnicu, a sutra otešite tri koca...
— Ja sam Vizantinac! Služio sam u Carigradu na dvoru! — razvika

se pevač. — Pobegao sam iz ropstva i došao ovamo da služim sultana i
njegove slavne emire! Ko se usuđuje da baca u tamnicu vizantijskog
dvoranina koji je bio desna ruka cara Jovana Paleologa!

— Uh! Kako taj viče! — stavljajući dlanove na uši, reče ćehaja. —
Uzmi mu mač, Ibrahime, i odvedi ga u tamnicu. Gospodar dolazi
večeras. Neka on razgovara s uhodama... Uostalom... Šta ima da
razgovara! Zna se kako se sa uhodama postupa...

Starac spusti glavu na jastuk i sklopi oči.
— Boj se boga, Ibrahime! — reče Vizantinac izlazeći. — Znaš dobro
da sam bio rob kod srpskog kneza. Molio sam te da i mene otkupiš. Nisi
hteo, iako sam ti pomogao da dobiješ svoga mladog gospodara! Pazi,
Turčine... Alah će ti suditi za nepravdu koju mi nanosiš... Tvoji slavni
preci u grobu će se prevrnuti zbog tvoga bezbožničkog postupka!
— Umukni, đaure! — viknu Ibrahim i udari ga pesnicom za vrat.
Pevač posrte, ali ne pade.
— Za ovo ćeš dobiti trostruko veću platu — reče.
Debeli Mršević i Mitar Danguba stajali su ispred zgrade razoružani i
opkoljeni stražarima. Pošto i pevaču uzeše mač, turski ratnici zavedoše
iza zgrade svu trojicu. Ibrahim stavi golemi ključ u bravu na hrastovim
vratima, otvori ih i stade silaziti niz stepenice.
Uz pratnju šest stražara i predvođeni stotinarom Ibrahimom, pevač i
njegova dva pratioca nađoše se u tamnici.
— Tako, đauri! — reče Ibrahim izlazeći i zatvarajući vrata. — Mirno
spavajte do zore, a onda se molite svome bogu da vam što pre pošalje
smrt.
— Molićemo se da tebi oduzme pamet! — doviknu pevač.

212

Glava dvadeseta

Tamnica nije bila ni mračna ni vlažna. Svetlost se probijala kroz tri

uzana otvora na debelom zidu okrenutom prema vrtu i padala na pod i
dušemu od bukovih dasaka prekrivenu slamom.

— Uzeli su mi kesu s novcem, tobolac, samostrel i nož — reče Mitar
Danguba sedajući na slamu.

— Meni britvu i mač! — dodade Debeli Mršević.
— A kesu s novcem? — upita sebar.
— Nju nisu...
— E?
— Stavio sam je na glavu, ispod šubare.
— Divota! — pljesnu rukama pevač. — Taj novac sutra će nam biti
potreban, jer putujemo dalje!
— Kuda? — upita Mršević.
— Bog zna! — uzviknu pevač. — Valjda u raj, a možda u pakao.
Sebar se promeškolji na slami.
— Zar? — reče.
Debeli Mršević se zagleda pevaču u oči:
— S kim si razgovarao gore? — upita.
— S nekakvim starcem od sto godina!
— I?
— Ništa! Naredio je stotinaru Ibrahimu da nas strpa u tamnicu.
Mršević se izvali na slamu poleđuške, stavi obe šake pod glavu i
zagleda se u zasvođenu tavanicu, ogrezlu u prašinu i paučinu.
— Valjda će nas pobiti sutra? — reče.
— Ko zna? Mi smo u božjoj ruci!
— Uhode nemaju posla s bogom! — dobaci sebar. — Moj pokojni
gospodar, Ognjen Kosančić, govorio je da je sramota biti uhoda i da to
samo rade oni koji s đavolom druguju.
— Možda je tako bilo u staro vreme — reče pevač sedajući na kraj
dušeme. — A sad... uzdajte se u boga i u mene, pa će sve dobro da se
svrši.
Činilo mu se da njegova dva pratioca imaju više hrabrosti od njega.
Doduše, on je jedini znao šta ih, svu trojicu, čeka sutradan. Zbog toga je
osećao kako mu hladna jeza prolazi kroz kičmu i kako mu trnu ruke i
noge. Još pri polasku iz Kruševca znao je u kakvu opasnost srlja. Sad

213

mu se činilo da je tada predosećao propast. Ali uzdajući se u svoje
iskustvo i rečitost, lukavi Vizantinac je smislio plan kako će brzo i lako
doći do podataka koji treba knezu Lazaru i srpskim vitezima da pomognu
u borbi protiv Turaka, a njemu da donesu bogatstvo. Međutim, s užasom

je uvideo da ga je sopstveni plan gurnuo u propast.

— Uzdao se u Ibrahima, stotinara sa slavnim precima, koji su se
sigurno proslavili plašeći vrane! — progunđa pevač, ustade i ushoda se

po tamnici.

— Predstavio sam se kao rob Ibrahimu i njegovom nadutom

gospodaru, koga bih mogao za kapu da zadenem — razmišljao je. — A
ispalo je da ti podlaci više cene najžešćeg neprijatelja nego zarobljenog
poštenog čoveka... A ja sam očekivao njihovu naklonost. U svojoj glupoj
glavi stvorio sam plan od koga ću se stideti dok sam živ... Br! — strese

se Vizantinac. — Malo mi je vremena ostalo da se kajem i da sebe

prekorevam!
Zaista, pevač je imao razloga da sebe prekoreva. Hodajući lagano

od zida do zida, u jednom trenutku zastade i zagleda se u srednji otvor
na zidu. Delić plavog neba ukazivao je da napolju još caruje vedar,
sunčan dan.

— Mesto da sam uzeo lautu i zašao po krčmama da sviram i pevam
turskim ratnicima, đavo me natera da tražim pamet kod prijatelja koji i ne
postoje! Onako bih skupljao podatke, zbog čega sam i došao mečki na
rupu, i zaradio bih nešto novaca. A ovako... Br! — opet se strese pevač i
baci se na slamu kraj Debelog Mrševića.

Razmišljajući o tome i mučeći se, Vizantinac odluči da svojim
pratiocima ne kaže da ih svu trojicu sutra čeka kolac.

— Jadnici! — progunđa. — Zabludele ovčice! Neka se nadaju do

poslednjeg trenutka.

Premoreni od neprekidnog putovanja na konju i zbog neprospavane
poslednje noći, sebar i Mršević uskoro zaspaše. I pevač utonu u
nekakvo grozničavo bunilo.

U tamnici je bila tišina. Spolja se čuo žagor ljudi koji je izdaleka

dopirao u talasima.
Odjednom se pevač trže. U hodniku ispred vrata začu ljudske

glasove; zatim škljocnu brava pod golemim ključem. U tamnicu uđoše

dva stražara. Jedan je nosio karlicu u kojoj su bila tri povelika komada
pečenog ovčijeg mesa, a drugi veliku testiju i tri hleba od ovsena brašna.

— Hrana i voda za vas! — reče prvi stražar.
— Otkud meso za sužnje? — upita pevač.
— Tako je naredio stari ćehaja, koga ratnici zovu Kuzun Sahibija!44
— Zar nemate tamničara? — sumnjičavo zavrte glavom pevač.

— Nemamo — odvrati ratnik.
— Tamničara nemamo, jer nemamo sužnje! — dodade drugi. —

214

Kod Evrenos-beja se dugo ne tamnuje. Dan-dva, pa u smrt. Tako će bita
i s vama.

Stražari staviše karlicu, hlebove i testiju na pod, izađoše i zatvoriše
za sobom vrata.

Sebar Danguba i Debeli Mršević ustadoše, dohvatiše karlicu i
hlebove i otpočeše jesti. Pevač ih je gledao neko vreme, pa im se
bezvoljno pridruži. Pošto pojede nekoliko zalogaja, začudo i on dobi
volju za jelo.

— Ako se ikad dočepaš samostrela — obrati se sebru — molim te
da prvu strelu uputiš stotinaru Ibrahimu.

— Dobro! — reče Danguba stavljajući u usta poveći komad mesa.
Spolja se začuše zvuci trube, topot konjskih kopita i žagor i povici.
Pevač se prenu. Na licu mu za trenutak blesnu nada.
— Stari Evrenos-bej ili njegov sin — reče — Došao je jedan ili
obojica.
— Neka samo dođu ovamo! — zakoluta očima Mršević. — Oduzeli
su mi mač i britvu. Pa neka! Ovim rukama mogu i mečku zadaviti.
Debeli momak steže goleme šake u pesnice i pruži ih prema
pevaču.
— Neću poći u smrt kao ovca na klanje! — nastavi. — Iskupiću se
bar jednom mrtvom glavom.
— I ja! — mirnim glasom dobaci sebar.
— Jednom sam vam naredio da ne upotrebljavate nikakvu silu bez
mog odobrenja — reče Vizantinac.
— To je važilo dok smo bili na slobodi! — odvrati Mršević.
— Tako je! — složi se sebar.
— Po drugi put vam naređujem! — povisi glas pevač. — Ja sam
vođa.
— Nećemo da te slušamo! — uglas rekoše njegovi pratioci.
— Vođa koji svoju vojsku vodi u propast! — prkosno odvrati
Mršević.
— Zar nisi malopre rekao da ubijem turskog stotinara? — upita
Danguba.
— Jesam, ali ako se dočepamo slobode... Da je stajalo do mene,
nikad vi ne biste bili moji pratioci. Takvi ljudi nisu mi potrebni!
U tamnici je već zavladao mrak. Spolja više nisu dopirali glasovi.
Sužnji ućutaše. Sebar i pevač legoše na slamu, a Mršević nastavi da
jede. Jedno vreme samo se čulo mljackanje i krcanje kostiju pod
njegovim snažnim zubima.

*

215

U odaji gde je na minderluku leškario stari ćehaja, Kuzun Sahibija,
sedela su dva mladića. Prvi je bio Mustafa, sin Evrenos-beja, a drugi,

Saudži-bej, sin sultana Murata, koga su turski ratnici smatrali za
naslednika prestola. Čelebije, mladići, te večeri su stigli iz Jedrena.

Ne obzirući se na počasti koje su im ukazivali ratnici, obojica su
sjahali konje, ćuteći prošli kroz vrt i ušli u zgradu, glavno stanište

Evrenos-beja.
Mustafa dade glavom znak stotinaru da ćehaju odvede u drugu

odaju i da ga smesti da spava.
Starac je pred mladićima ponizno temenao držeći se obema rukama

za krsta. Kad se vrata za njim zatvoriše, Saudži-bej se obrati Mustafi:
— Je l' ta ovo praded ili čukunded?

— Nije mi nikakav rod! — odvrati njegov drug. — Pre dvadeset
godina spasao je život mom ocu. Tada je postao ćehaja. U Dimotici je
ima već deset godina.

— Tvoj otac ume da bude zahvalan — nasmeši se Saudži-bej. —
Drži ćehaju koji odavno nije od ovoga sveta.

— U to se ne mešam i ne tiče me se! — reče Mustafa, pa se obrati

stotinaru koji se pojavi na vratima:

— Jesi li smestio starca da spava?
— Jesam. Već hrče.
— Ima li štogod novo za ova četiri dana otkako se nismo videli?
— Pa... — oteže Ibrahim gledajući podozrivo Saudžiju.

— Pred mladim bejom možeš slobodno govoriti, ali ne suviše
glasno — reče Mustafa.

— Došlo je pismo! — tiho reče stotinar stavljajući ruku u nedra.

— Iz Carigrada?

— Da!

— A glasnik?

— Ubili smo ga. Tako si naredio.

— Dobro! Daj pismo.
Stotinar izvadi iz nedara parčence papirusa presavijeno načetvoro.
Mustafa ga razvi i pročita samo jednu reč: »Pristajem.«

— Alah je s nama! — uzviknu Saudži-bej. — Na kome jeziku je

napisano?
— Na turskom — odgovori Mustafa prinoseći parče papirusa

plamenu sveće; zapali ga i sačeka da izgori.
— Sad su svi tragovi uništeni — reče.
— Ne valja što ubijate glasnike — mršteći se dobaci Saudži-bej. —

Pouzdane ljude nije lako naći.

— Nema pouzdanih! — odvrati njegov drug. — Kome je glava mila,

može biti siguran samo preko mrtvih... Nego, veza je postignuta.

216

Pristanak smo dobili. Sad treba kovati gvožđe.
— Alaha mi, u pravu si! Napravićemo plan i poslati u Carigrad... i da

znaš, draži si mi od braće rođene. Od mene ta najveća blagodet čeka!

Mustafa se pokloni:
— Tvoja sreća stoji iznad moga života — reče i obrati se stotinaru:

— Ibrahime, koliko imaš pouzdanih ljudi?

— Blizu sedam stotina.

— I spremni su da umru u svako doba?
— Spremni! Zakleli su se na koranu. Tvoja želja za njih znači sve

što ih vezuje za ovaj svet.

— Oni ne znaju naše namere?

— Ne znaju, isto kao ni ja! — odvrati stotinar pa dodade:

— Uhvatili smo uhode srpskog kneza Lazara.

— Gle! — prenu se Mustafa. — Koliko ih je?

— Trojica. Dole su u tamnici.

— Dobro! Sutra ih pogubite.
— Ćehaja je naredio da ih nabijemo na kolac. Saudži-bej priđe

stotinaru:
— Imate li dokaza da su zaista uhode? — reče.

— Pa... — zateže Ibrahim. — Nemamo baš... ali...

— Dovedi ih!

— Nije zgodno — stade slegati ramenima stotinar.
— Čuo si naređenje. Dovedi sužnje. Mustafa mu priđe:
Ibrahim mu došapnu nekoliko reči. Njegov mladi gospodar se

iznenadi. Preko lica mu prelete senka gneva.
— Svedok sramote! — reče stotinar.
— Hm! — učini Mustafa i ushoda se po odaji.

— Dosta je bilo šaputanja! — dobaci Saudži-bej. — Dovedi sužnje...
Hoću da vidim kako se u ovoj zemlji sprovodi pravda... Ubijate glasnike i

stavljate na muke ljude koji su možda nevini kao jagnjad...
Stotinar se duboko pokloni i natraške izađe iz odaje.

Mladi princ sede na minderluk i zagnjuri glavu u šake. Mustafa, ne
obzirući se na njega, priđe okruglom stolu i iz vaze, prepune voća, uze

jedan grozd, stade da štrpka krupna zrna i da ih po nekoliko stavlja u

usta.
Saudži-bej, vajkajući se, progovori:
— Moj otac, veliki Amurat, slavi se plemenitošću i dobrotom, a ja...

Šta mi ostaje kad postanem sultan? Mojoj vladavini biće osnova pravda!

— Pravda? — nasmeši se Mustafa. — Šta je pravda? Otkako je
sveta, ljudi smatraju da je pravo i dobro ono što sami čine. I ti! Spremaš
se da zbaciš oca s prestola, a usuđuješ se da govoriš o pravdi.

— Ćuti! — reče Saudži-bej. — Moja naklonost pripada samo
bednima i ubogima. Oni će me slaviti... Za moćne i obesne postoji druga

217

vrsta pravde.
— Šta ćeš činiti s njima? — upita Mustafa.
— Deliću im pravdu kakvu su navikli oni drugima da daju.
— Tako sam i mislio! — reče njegov drug. — Boginju sa trakom

preko očiju nisu izmislili ubogi, nego moćni da bi sakrili svoja nedela.
Oba mladića zaćutaše. Mustafa je i dalje štrpkao zrna grožđa i jeo

gledajući ispod oka svoga prijatelja. Saudži-bej ustade:
— Premoren sam — reče. — Bole me leđa od dugog sedenja i

truckanja na sedlu... Osećam, i noge su mi malaksale. Možda ću se

razboleti...
Mladi princ otpoče krupnim koracima hodati po odaji:
— Još od drevnih vremena — reče — tirani su se lažno prikazivali

svome narodu. Bili su nepravedni i surovi, a propovedali su milosrđe. Da
bi postigli slavu i veličinu, razmetali su se darežljivošću; lagali su i sebe i

druge. Zbog toga ne verujem u plemenitost i dobrotu svoga oca... On je

lukav i podmukao. Svojim postupcima stotinama puta je to dokazao...
Nikad ga nisam voleo. I zašto da ga volim? On je slučajno postao moj

otac. To je mogao bita ma ko drugi. Uostalom, ne verujem da ima
čoveka na svetu koji bi se mogao zakleti da voli svoga oca samo zato

što mu je otac!
Mustafa se nasmeja, priđe drugu i zagleda mu se u
oči:
— Mislim da si u pravu — reče. — Bolestan si ili ćeš se razboleti.

Zdrav čovek tako ne rasuđuje...
— Pa da... Ti to zbog onoga što sam govorio o ocu... — stavljajući

šaku na «/elo, tihim glasom reče Saudži-bej.
Pred vratima se začuše koraci. U odaju uđoše pevač Vizantinac,

Debeli Mršević i Mitar Danguba. Za njima je išao stotinar Ibrahim,
raskrvavljena nosa, otečena obraza i hramljući na levu nogu.

— Šta sad ovo znači? — povika Mustafa.

— Premlatili su me sužnji!

— Zar tebe?
— Mene! — odvrati stotinar pipajući prstima donju usnu, koja je

krvarila i naglo oticala! — Da se nije umešao njihov gospodar, taj tu u
raskošnom odelu, ova dva arslana45 sigurno bi me zadavila.

Debeli Mršević, s dubokom brazgotinom na obrazu, i sebar
Danguba, s natečenim desnim okom, bili su hladni. Njihovi nemarni
pogledi prelazili su po prisutnima i duže se zadržavali na pevaču, kao da

ga prekorevaju što im nije dopustio da dokusure stotinara u tamnici.

Mustafa se obrati Ibrahimu:

— Idi i operi tu krv s lipa i ne dolazi ovamo dok te ne zovnem.
Obrativši se pevaču, mladić žmirnu i iskrivi usta:
— Da li me se sećaš? — reče.

218

Vizantinac uvide da je došao trenutak velike opreznosti. On je još
pri ulazu u odaju osetio da je drugi mladić, koji sedi na minderluku,
daleko važnija ličnost od sina Evrenos-beja. Ne hoteći da povredi sujetu
oholog Mustafe, pevač biranim rečima odgovori:

— Jeste! Jednom smo se videli i upoznali. Ja sam bio rob, a ti

ratnik, i te kakav!
Obraćajući se Saudži-beju, nastavi:
— U svome životu video sam mnogo srčanih ljudi. Ali junaštvo

mladoga sina Evrenos-beja zaprepastilo je najveće srpske viteze.
Mustafa je sa svojim malim odredom naleteo na pet puta jačeg
neprijatelja. Pobeđivao je u pojedinačnim sukobima, vešto vodio i bodrio

svoje ratnike i izašao bi kao pobedilac da mu nisu ubili konja... Tako je
mladi ratnik zarobljen... Prisustvovao sam kao tumač prilikom otkupa! I

sad se još divim držanju junaka Mustafe (Vizantinac se pokloni pred
mladićem). Tako je uspomena na slavnog turskog ratnika ostala u mome
sećanju. Ona se stalno potkrepljuje pričama i pesmama koje u Srbiji i

Makedoniji kruže o Mustafi, sinu Evrenos-beja.
Oholi mladić pocrvene od zadovoljstva.
— Nije baš sve tako bilo — reče. — Prost narod hoće koji put da

preuveličava... Nego, ti si se, izgleda, otkupio iz ropstva?

— Ne! Pobegao sam... I u mome srcu ima ponešto hrabrosti.

Pobegao sam i sklonio se najpre u Dubrovnik, a zatim u Ðenovu. Ovamo

sam došao kao vaš prijatelj, a optužuju me da sam uhoda.

— A ova dvojica? — upita Saudži-bej.

— Moje sluge. Najmio sam ih da me prate na putu do Jedrena.
Nameravao sam najpre da odem u Carigrad, da obiđem svoju dragu
postojbinu i porodicu, a zatim u Malu Aziju... Persija i običaji toga naroda
me naročito zanimaju.

— Dakle, najpre ideš u Carigrad? — upita Saudži-bej.
— Sa vašom dozvolom! — pokloni se Vizantinac. Mustafa priđe
Mrševiću i Dangubi:

— Istukli ste moga stotinara? Zašto?

— Uzeo mi konja, oružje i kesu s novcem — odvrati Danguba. —

Bedi nas da smo uhode. Bacio nas u tamnicu i pretio da nas bije i ubije.
— Mi smo pogođeni da služimo Vizantinca i da mu budemo pratioci,

a ne da vučemo batine i da nas bacaju po tamnicama! — dobaci Debeli
Mršević.

Mustafa priđe vratima i viknu nekoliko reči. Tri stražara uđoše u

odaju:
— Vodite ovu dvojicu u tamnicu! — reče Mladić. — Ako pokušaju da

vas tuku, udrite po njima!
Stražari ščepaše dva sužnja i povedoše ih prema izlazu. Pevač

namignu Mrševiću; a sebar dobaci:

219

— Vratite mi bar kesu s novcem.
— Sedi za sto i jedi! — obrati se Saudži-bej pevaču. Vizantinac se
pokloni i, kao čovek koji je navikao

da bude u društvu visokog plemstva i najviših dostojanstvenika,
sede za sto i s pristojnošću dostojnom divljenja otpoče da jede voće.

— Optužen si kao uhoda — reče Mustafa.
Pevač se nasmeši krajičkom usana i kao uzgredno baci pogled na
mladića.

— Za koga da uhodim? — upita nemarno. — Pobegao sam iz

ropstva u Srbiji i jedva golu dušu spasao... Ibrahim zna da sam bio rob, a

optužuje me da uhodim u korist onih koji su mi život slomili... Uprkos

tome, spasao sam od sigurne smrti stotinara. Moji bi ga pratioci ubili, jer
iako su sluge, smatraju za najveću uvredu i poniženje što ih je nazvao

uhodama.
— Dobro govoriš turski jezik? — reče Saudži-bej.
— Anadoliju poznajem bolje nego majku rođenu — odvrati

Vizantinac. — Boravio sam u Angori pet punih godina. U Brusi sam se
oženio i porod izveo... Moja žena i četvoro dece žive u Carigradu i

oplakuju me, jer misle da više nisam u životu... Zarobili su me gusari u

Mramornom moru i prodali kao roba...
— Čime se baviš? — prekide ga Saudži-bej.
— Ja sam pevač. Pevam uz lautu. Cenjen sam i omiljen na svim

dvorovima koji se drže pravila dostojnih velmoža i visokog plemstva.

Pevao sam jednom prilikom u Amfipolju, na dvoru Isak-bega, dobio

dostojnu pohvalu, i ne baš mnogo pristojnu nagradu...
— Isak-beg je dobar čovek, ali voli paru i svoju i tuđu! — reče

Mustafa.
— Više tuđu! — osmehnu se Saudži-bej. — Nego, naš razgovor je

zasad završen. Pevaču, moraćeš ponovo u tamnicu. Sutra ćemo izvideti
tvoj slučaj i utvrditi da li si ovamo došao da uhodiš.

Vizantinac, uvidevši da je svaka dalja reč izlišna, pokloni se i pođe
prema vratima. Mustafa ga preteče, izađe ispred njega i predade ga

stražarima koji su pred ulazom u zgradu stajali.
Pevača odvedoše u tamnicu, a Mustafa se vrata u odaju.

— Šta kažeš za Vizantinca? — upita Saudži-bej.
— Mislim da je to čovek koji nam je potreban. Ali moramo biti

oprezni.
— I treba! — reče princ. — Ali zasad se nemamo čega bojati. U

Jedrenu je ostao samo tupoglavi Balaban. Ostali emiri otišli su sa
sultanom u Malu Aziju da ugušuju pobunu divljačkih plemena koju su
timari46 pokrenuli. Međutim, pokazalo se da nije lako izaći na kraj sa
podmuklim posednicima i njihovim plaćenim razbojnicima. Tako se
dogodilo da se obična pobuna pretvorila u rat. Alaha mi, za nas bolja

220

prilika nikad neće doći. Dok emiri sa sultanom traže pamet po Maloj

Aziji, broj naših pristalica iz dana u dan raste, premda niko još ne zna šta

nameravamo. Osim nas dvojice i Alaha na nebu, niko i ne sluti šta se
sprema. Ja pridobijam ljude, mitim ih, dajem poklone i obećanja. Svima

to izgleda prirodno, jer me smatraju za glavnog naslednika prestola.
Uzalud mi ona dva derana, Jakub i Bajazit, upućuju krvničke poglede.
Uskoro će obojici sleteti glave...

— Je li to tvoja pravda? — nasmeja se Mustafa. — Ubićeš oca,
sultana Murata, a za njim i braću?...

— I tvoga oca, Evrenos-beja, i ostale emire... — tihim glasom reče
Saudži-bej. — To je nužno i tako mora biti. A posle toga, ko će mi

smetati da zavedem u svojoj zemlji pravdu kakvu sveg nije video!
Tako je otpočela da se snuje zavera protiv sultana Murata. Njegov

sin, Saudži-bej, uhvatio je vezu s vizantijskim naslednikom prestola,

Andronikom IV. Okolnosti su i toga princa navele na iskušenje. Njegov
otac, car Jovan V Paleolog, zapao je u krajnju bedu u Mletačkoj
Republici. Mnogobrojni poverioci bacili su ga u tamnicu zbog neplaćenog

duga. Naslednik prestola, Andronik, nije hteo da pomogne svome ocu.
Dug je otplatio mlađi carev sin, Manojlo, koji je kao despot boravio u
Solunu. Nesrećni car Jovan, vrativši se u Carigrad, zapade u drugu

nevolju. Kao vazal turskog sultana morao je da s vojskom pohita u Malu
Aziju i da se pridruži Muratu, jer je trebalo rat što pre okončati. I dok su
turski sultan i vizantijski car na čelu dve vojske satirali plaćeničke čete

timara i krvavo ugušivali pobunu u Maloj Aziji, njihovi sinovi, obojica
naslednici prestola, sporazumeli su se da zajednički zbace svoje očeve i
da se dočepaju prestola u Turskoj i Vizantiji.

— Došlo je vreme da jedan od nas krene za Carigrad— reče

Saudži-bej.
— Ja ću poći — odvrati Mustafa. — Povešću pedeset ratnika i

pevača Vizantinca da nam kalauzi i bude tumač. Neka me Alah gromom
ubije ako ijednu reč znam na tom kaurskom jeziku! A s mladim princom

treba govoriti.
— Izdaja! Biće izdaje! — ustade s minderluka Saudži-bej.
— Ko da nas izda? — prenu se njegov drug. — Pevač? Posle

sastanka s Andronikom, kunem ta se srećom svojom da taj ni pola dana
neće živeti! Moji ratnici držaće ga na oku dok se ne ukaže prilika. A
onda: nož u leđa i kraj...

— Mudrost govori iz tebe! — trljajući šake reče Saudži-bej.
Mustafa priđe vratima i doviknu jednom stražaru da zovne Ibrahima.
Stotinar uđe u odaju vukući levu nogu. Donja usna još više mu je

natekla, a na licu uboji poplaveli.

— Odaberi pedeset najpouzdanijih ratnika. Sutra zorom polazimo
na put — reče Mustafa.

221

— A ja? — upita stotinar kriveći natečenu usnu.
— Meni takav nisi potreban. Ali biće i za tebe posla. Ona dva
pratioca pevačeva treba ubiti. Sutra ih izvedi iz tamnice, vrati im konje,
oružje i novac i pođi sa osam ratnika tobože da ih otpratiš do Jedrena.
Uz put ih poubijajte.
— Biće po tvom naređenju, plemeniti! — pokloni se stotinar.

*

Dok se pevač gore u odaji s turskim čelebijama bavio, Debeli
Mršević je u tamnici prionuo na ostatke hleba i mesa.

— Mnogo jedeš — reče mu Danguba. — Naslutićeš neko zlo.
Mršević baci pogled na buktinju koju su stražari zadenuli u halku na
zidu:
— Pogledaj! — odvrati. — Ostavili su nam buktinju da ne sedimo u
mraku! Izgleda da se naš položaj popravlja.
— Izgleda... — odvrati sebar. — Popraviće se, ali ne volim što toliko
jedeš. Ne sluti to na dobro. Osim toga, ne volim ni mrak.
— E? — odazva se Mršević. — Zbog čega?
— Jer me podseća na crnu zemlju, na grob. Pobiće nas...
— Neće valjda? — upita Mršević preko zalogaja.
— Da mi je samostrel u šakama! — kao za sebe reče sebar. —
Posle onog turskog napada na posed moga gospodara zakleo sam se
da ubijam Turke dokle god živim. Ubili su mi majku i sestru i naselje
spalili. Izgorela je i moja koliba i sve što sam imao u njoj... Ubijaću ih!
— Ako oni ne ubiju tebe!
— Rekao sam: dokle god živim...
Debeli Mršević dohvata testiju s vodom, nateže je i odujmi do pola.
Brišući rukavom usta, reče:
— Što ta to meni pričaš?
— Da znaš! — odvrati sebar. — Jer mi se čini da naš pevač gore
pokušava da s onim mladićima pravi neko prijateljstvo.
— Ako ga napravi, ja ga neću zarezivati, ama ni ha! — zakači
Mršević noktom palca prednje gornje zube.
Posle toga, za njih malo preopširnog razgovora, debeli momak i
sebar utonuše u ćutanje. Buktinja je počela da dogoreva. Ispod tavanice
plavkasti dim se zgušnjavao i padao sve niže, onda dođe do uzanih
otvora na zidu i u tankim prozračnim mlazevima otpoče lagano da struji
napolje.
U neko doba dođe i pevač. Iako su ga sprovodila tri stražara,
Vizantinac zviždućući uđe u tamnicu.

222

— Šta je? Šta se dogodilo? — upitaše ga njegovi pratioci.
— Šta je? — ponovi pevač. — Izgleda da nismo uhode.
— Mi to nismo ni bili! — mrgodno reče Mršević.
— Da ne da gospod! — dodade sebar. — Moj pokojni gospodar,
Ognjen Kosančić — bog neka se smiluje njegovoj duši — govorio je da
su uhode...
— Dobri moji i valjani pratioci — otpoče pevač sedajući na slamu —
o našoj hrabrosti, pameti i veštini potomci će pričati...
— Kakvi potomci! Ja nisam oženjen — dobaci Mršević.
— Nisam ni ja — reče sebar.
— To ne znači da ćete doveka ostati momci! — odvrati pevač. —
Gledajte šta radim i podražavajte me, pa ćete biti srećni za života!
Sreća, ta lukava, ćudljiva i prevrtljiva boginja, stoji iznad svih vrlina. Ona
me prati, vodi u iskušenje i ide mi na ruku ne napuštajući me ni za
trenutak. Njena blagodet pada i na one koji su u mojoj blizini. Sutra u
zoru trebalo je sva trojica da budemo nabijeni na kolje.
— Ej, kuku! — zavapi Mršević.
— Gospode! — dobaci sebar.
— A šta se desilo? — nastavi pevač. — Tek što je dan izmakao i
nastupila noć, stvar se izmenila u našu korist. Mesto u smrt, izgleda da
ćemo ići u Carigrad.
— U Carigrad? Mi?
— Ja svakako, a možda i vi...
Mršević ga odmeri ispitivačkim pogledom:
— Izgleda da ti je strah oduzeo pamet! Da oni turski derani gore
imaju s nama dobre namere, sigurno je da nas ne bi nanovo spustili u
tamnicu.
— Debeli je u pravu! — dobaci sebar. — Tvoja sreća ovoga puta
okrenula je leđa i tebi i nama...
Pevač Vizantinac bio je uveren da će im sutrašnji dan doneti
slobodu, a njegovi pratioci, uprkos nadanju, s brigom i strepnjom
očekivali su zoru.

*

Sutradan je izlazak sunca zatekao staroga ćehaju na minderluku.
Kuzun Sahibija izgledao je čio i odmoran. Bezubim ustima žvakao je
smokvu i suzavim očima gledao u dve kese sa zlatnicima koje su ispred
njega ležale na stolu. Na stočiću kraj minderluka, pri ruci mu je stajalo
zvono, malo veće od klepetuše.

Kad se sunčevi zraci probiše u odaju, starac ispljunu smokvu na levi

223

dlan i baci je u zapećak. Desnom rukom dohvati zvono i stade ga tresti i
drmusati kao da zvoni na uzbunu. U odaju uđe Ibrahim stotinar.

— Čuješ — otpoče ćehaja — rečeno mi je... naredili su mi, brate
moj rođeni... Ove dve kese sa zlatnicima treba da predamo... Je li? —
zažmire starac. — Kakva su ta to usta? Modro ta lice? I jedno oko ta ne
valja... Ko te tako naklao!?

— One uhode! — doviknu stotinar.
— Kakve uhode? — prenu se starac.
Ibrahim sleže ramenima. Lice mu dobi bespomoćan izraz. Bilo je
očevidno da je starac posle spavanja zaboravio šta se desilo protekle
večeri. Za trenutak mu izađoše pred oči dizdari, ćehaje i drugi veliki i
moćni među Turcima po ostalim gradovima. Kakve sile i kakvi ratnici! A
njemu je palo u deo da služi jednog iznemoglog starca. Stotinar se
poodavno rešavao da napusti emira, Evrenos-beja, i da pređe kod
Balabana u Jedrene.
— Dovedi te ljude da im predam kese s novcem — reče ćehaja.
— Tu su, pred vratima... — odvrati stotinar. — Uđite ovamo! —
doviknu.
U odaju uđoše pevač i Mitar Danguba.
— Evo vam novca i smesta idite! — reče ćehaja. Pevač uze obe
kese, pa manju dade sebru, a veću
strpa sebi u nedra.
— To je vaš novac — dodade stotinar. — Vraćamo vam do
poslednjeg zlatnika.
Napolju su već čekali osedlani konji. Pevaču je saopšteno da treba
kao tumač da ide u Carigrad. Odred od pedeset konjanika bio je
spreman. Isto tako rečeno mu je da njegovi pratioci treba da se vrate
tamo odakle su došli. Od Dimotike do Jedrena ići će s njima stotinar
Ibrahim sa osam konjanika.
Sebar i Mršević, kao da su to jedva dočekali, baciše se na konje i
mahnuvši pevaču rukama odjezdiše prema izlazu iz golemog vrta.
Međutim, uskoro se pojavi i mladi Mustafa, uzjaha golemog dorata i
stade na čelo konjanika. Desno od njega bio je pevač Vizantinac, a levo
jedan omaleni i crnpurasti Kurdistanac. On je određen da u datom
trenutku, po svršenom poslu u Carigradu, ubije pevača Vizantinca.
Mustafa mahnu rukom i obode konja. Ratnici, uvrstivši se po četiri u
red, krenuše prema izlazu. Duša zavere, Saudži-bej, nije se pojavio ni u
dvorištu ni na prozoru. Utonuo u jutarnji san, nije ni čuo ni osetio odlazak
dve grupe konjanika.

*

224

Debeli Mršević i sebar Danguba jahali su džombastim i prašnjavim

putem od Dimotike prema Jedrenu.
— Šta kažeš za naše pratioce? — reče Mršević.
— Ne volim što su nam iza leđa — odvrati sebar.
— Ići će s nama samo do Jedrena, kako reče pevač. Odatle

nastavljamo put sami. Znamo kuda smo prolazili s dubrovačkim
poklisarima. Ali ako naiđemo na neki veći odred turskih ratnika, uzalud
smo se radovali slobodi. Vratiće nas opet u tamnicu, ubiti ili nas prodati u

ropstvo.
Stotinar Ibrahim pritera konja bliže Mrševiću, pogleda ga krvnički i

dobaci na turskom nekoliko reči.

— Šta kaže? — upita sebar.

— Sotona ga njegov znao! Sigurno nam zabranjuje da

razgovaramo.
Jezdili su kasom obilazeći na putu kola na koja su svakog časa

nailazili. Ibrahim se izdirao na pešake, ratnike koji su bez žurbe išli
prema Jedrenu ili im dolazili u susret. Vitlajući kandžijom, stotinar ih je

psovao i kleo što se hitro ne sklanjaju ispred konjanika. Na jednom

mestu povorka morade da zastane i da propusti kolonu od nekoliko

hiljada ratnika koji su išli prema Dimotici. Na drugom mestu zaustavi ih
nova kolona koja je takođe išla od Jedrena. To je bila gomila od nekoliko
stotina robova, tračkih seljaka, koje su turski ratnici neprestano vijali kao
divljač, decu i starce ubijali, a mlađe i snažnije ljude i žene hvatali i

povezane gonili u Malu Aziju na tržište robova. Povezani po dvadeset na
konopcu, vukli su se robovi prašnjavim putem ne dajući glasa od sebe.
Nekoliko desetina čuvara zaokružavali su gomilu vičući neljudskim

glasovima kao da gone marvu.
Na začelju kolone jedan dečak stade posrtati i najposle pade. Ostali

robovi, bojeći se kandžije čuvara, išli su dalje ne obzirući se na krike
dečaka. Mlado telo, ogrezlo u prašinu i krvave mrlje, vuklo se po putu.
Tri čuvara zaustaviše robove, povezane istim konopcem, presekoše
veze na rukama dečaka i navališe da ga tuku kandžijama. Nekoliko
oštrih krikova odjeknuše i nastade tišina. Dva čuvara dohvatiše mrtvo
telo, zanjihaše ga i baciše u trnje kraj puta. Međutim, glavna kolona je
izmakla za nekoliko stotina koraka. Glasovi čuvara odjeknuše, a kandžije
počeše pljuštati po robovima. I nastade strahovita trka, sve dok zaostala
gomila nesrećnika ne pristiže glavnu kolonu.

— Vide li ta ovo, Debeli? — reče sebar.
Mršević je ćutao, nadimao desni obraz i šištao na nos.

Povorka stotinara Ibrahima nastavi put. Sebar tiho, kao za sebe,

progovori:

— Ubili su mi majku i sestru i spalili kolibu... Ubili su mi i kuma

225

Sredoja... Zbog toga sam položio zakletvu pred sveštenim licem u
predvorju kuće Relje Krilatog...

— Zakletvu? — prenu se Mršević.
— Zakleo sam se da ubijam Turke. I ubijaću ih... Za pokojnu majku

deset, za sestru deset i za kuma Sredoja deset.
— Mnogo, bre! — reče Mršević.

— Zašto? To je za podušje mojih pokojnika — bog neka se smiluje

njihovim dušama.
— Znači: trideset? — upita njegov drug.
— Toliko! Ni čoveka manje, prema zakletvi!
— Hm! — učini Mršević. — Onda dodaj još deset u moje ime. To je,

znaš, za podušje onoga dečaka što ga maločas ubiše na putu.
— Dobro! — reče sebar i zadubi se u misli kao da želi što bolje da

upamti broj. — Znači: četrdeset, bez četiri?
— Kako to? — iznenadi se Mršević.
— Četvoricu sam već smakao prilikom borbe na posedu Ivana

Kosančića...
Stotinaru Ibrahimu nije se sviđao razgovor dvojice prijatelja. On se

mrštio, škrgutao zubima i gunđao gledajući ispod oka svoje ratnike.

Povorka je prošla nekoliko okuka ne sretnuvši nikog. U daljini, na
nekoliko hiljada koraka belasao se put potpuno pust. Ibrahimu se činilo

da je došao povoljan trenutak za napad. Podviknuvši svojim, okrete
konja levo na livadu, mestimično prekrivenu žbunovima i pojedinačnim
drvećem. Turski ratnici krenuše za njim. Mršević i sebar, nemajući kud,

jahali su ispred njih.

Iza jednog kupinovog žbuna stotinar Ibrahim zaustavi konja i sjaha.

Njegovi ratnici povedoše se za njim i stadoše iz bisaga vaditi hranu. Bilo

je jasno da se Turci spremaju da jedu. Oni stadoše vikati i rukama davati
znake Mrševiću i sebru da sjašu.

Mitar Danguba, pretvarajući se da ne razume turske ratnike, tiho

dobaci svome drugu.
— Spremi se. Pobeći ćemo.
Njegovim sitnim i prodornim očima nisu izmakli pogledi turskih

ratnika. Dvojica su još bila na konjima. Sebar iskosa primeti kako im
desne ruke padoše na balčake od sabalja.

— Sad! — dreknu Danguba i žestoko ošinu konja. Životinja odskoči,

opruži se i galopom jurnu preko polja. Sebar u mahu potrže samostrel.
Drugom rukom izvodi iz toboca dve kratke strele. Jednu stavi među zube

a drugu na zapetu tetivu.
Kad izmače nekoliko stotina koraka, Danguba zaustavi konja,

okrete se upola na sedlu i diže samostrel. Debeli Mršević protutnja na
konju pored njega. Dva turska ratnika, vitlajući sabljama, približavala su
se strahovitom brzinom. Međutim, tetiva prasnu i prvi od dvojice pade s

226

konja. Kad drugi stiže na dvadesetak koraka od sebra, pade i on
pogođen u podgrlac.

Danguba okrete konja i nanovo udari u galop. Zakačivši vođice za
oblučje sedla, nanovo je zapeo samostrel. Među zubima je držao četiri

kratke strele.

Ibrahim i ostali turski ratnici, besni što im je umakao plen i željni da

osvete pale drugove, šibali su konje do krvi. Kad stigoše na stotinak

koraka od sebra, najpre pade s konja jedan, a malo zatim i drugi.
Ibrahim i zaostala četiri ratnika kao vuci navališe na sebra vitlajući krivim
sabljama i derući se iz sveg glasa.

Ali Danguba je jahao konja koji potiče iz Kosančićeve ergele.

Navikla da prestiže ili beži, životinja, opruživši se, grabila je napred

velikim skokovima i gutala prostor. Uskoro sebar ugleda ispred sebe
Debelog Mrševića kako zamače u šumu. Turski ratnici zaostali su za

dobar strelomet.

— E-hej! Debeli! — viknu Danguba i sjaha. Iza jedne goleme bukve
pojavi se Mršević.

— Tu sam! — reče.

— Gde ti je konj?

— Tu, u jaruzi...
— Evo ti vođice. Vodi tamo i moga konja. Ovde ćemo dočekati

Turke... Brzo!
Sebar kleče iza bukve i izruči kraj sebe nekoliko strela. Tetiva je već

bila zategnuta i zakačena za klinac.
Međutim, do ivice šume dopadoše pet turskih konjanika. Vičući i

bodreći jedan drugog, svi poskakaše sa sedala pa, goneći konje ispred
sebe, krenuše lagano u šumu. Iako je stotinar Ibrahim bio ubeđen da

strašni strelac beži dalje, ipak je naredio svojima da se zaklanjaju iza
konja. Idući sa isukanim sabljama, turski ratnici su se postepeno
razređivali. Imali su nameru da dva begunca zaopkole.

Debeli Mršević, mada je imao ravne tabane, kao bez duše dojuri od
jaruge i brekćući pade potrbuške pored svog druga.

— Gađaj i pogađaj! — reče. — Jer ako nas petorica napadnu,

propali smo!
— Zaklanjaju se iza konja. Smeta mi i drveće — odvrati sebar

prislanjajući samostrel obrazu. — Vidim im samo noge...
— Udri u noge! — prošišta mu Mršević na samo uho.
Tetiva prasnu. Jedan turski ratnik dreknu i pade na leđa. Ostali

stadoše kao ukopani.
— Izvirio je iza konja za pola glave — reče sebar stavljajući novu

strelu na tetivu.
— Ti si satana! — reče Mršević trljajući ruke od zadovoljstva. —

Koga sveca slaviš?

227

— Svetog Nikolu!

— Napred, u ime svetog Nikole!
Drugi turski ratnik pade pogođen u butinu.
Ibrahim i dva zaostala pratioca, ne mogući da uhvate odakle strele
doleću, počeše se naglo povlačiti prema izlazu iz šume.
Mršević udari sebra šakom po ramenu:
— Čuješ, Danguba... — reče. — Ako nam samo jedan umakne,
svršeno je s nama. Krenuće poteru, i gde nas stignu, znaj da nam je tu i

grob... Idem po konje!
Sebar iskoči iza bukve i potrča prema turskim ratnicima. Kad smanji

odstojanje, odape samostrel i pogodi jednog konja u vrat. Životinja se
prope, ote se iz ruku vodiča i vrišteći naže da beži preko polja. Stotinara

Ibrahima i dva turska ratnika spopade strah. Kržljavi sebar izgledao im je

grozniji od smrti. Nijedna od njegovih kratkih strela nije promašila.
— Šejtan je ono prokleti! — reče Ibrahim i baci se na konja. —

Bežimo, ljudi, dokle i nas nije smlatio!
Međutim, strela pogodi i drugog konja. Jahač skoči s ranjene

životinje i potrča preko polja. Ibrahim je već uveliko bežao šibajući svoga

konja.
— Neće pobeći! — dobaci sebar Mrševiću koji mu privede konja.
Danguba uzjaha i poteče za Ibrahimom, koji je za nekoliko stotina

koraka odmakao. Ne obzirući se na dva turska ratnika, koji su preko

polja bežali kao da ih satana goni, sebar je kao po tetivi presecao put

Ibrahimu. Jer stotinar je najpre bežao da utekne od domaka strele. Onda
se seti da je dobro dočepati se puta. Jašući na vrancu anadolske
pasmine, Turčin je bio siguran da će izmaći goniocu. Ali kad se u trku
jednom okrete, sa užasom primeti da se odstojanje između njega i sebra

naglo smanjuje.

Trka je trajala do puta. Stotinar u jednom trenutku oseti kako mu

strela zviznu pored uha. Ali u taj mah iza okuke ugleda gomilu turskih

konjanika kako se naglo približavaju.

— Spas! — viknu Ibrahim, zaljulja se i pade s konja. Drška od strele

izvirivala mu je iz potiljka.
Danguba smesta okrete konja i udari natrag prema šumi. Međutim,

desetak turskih konjanika izdvojiše se iz gomile i jurnuše za njim preko

polja.
Debeli Mršević je za to vreme ubio mačem, najpre jednog pa

drugog, turske ratnike koji su peške bežali preko polja. Sačekavši sebra,
ošinu svoga konja i zamače s njim u šumu, ne zaboravivši uz put da

ubije i turskog ratnika koji je ranjen u butinu, pokušao da se sakrije u

šibljak.
— Jarugom! — viknu sebar opustivši konju vođice.
Kad turski konjanici stigoše do ivice šume, učini im se da je izlišno

228

ići dalje za beguncima. Najpre zato što je teško terati konje kroz šumu; a
da sjašu i nastave gonjenje pešice činilo im se više opasno nego

korisno.
Debeli Mršević i sebar Danguba su do pred mrak gonili konje

jarugom. Idući neprestano kroz šumu, bili su uvereni da su zametnuli

trag poteri koja je krenula za njima.
— Moramo stati! — reče sebar. — Konji će nam pasti od umora.
Mršević prvi sjaha i stade po ivici jaruge kidati suvu travu i praviti

gužvu da istrlja konje. Sjaha i sebar. U bisagama dva druga nađoše

hranu — po pola hleba i komad slanine — što su dva dana ranije u
Jedrenu nabavili. Isto tako o sedlu su konjima visile torbe s ječmom.

— Najpre nam valja konje namiriti — reče Danguba i namače
svome zobnicu o vrat. Mršević, pobrinuvši se za svoga konja, sede na
kamen kraj potočića i otpoče da jede.

— Devet smo smakli! — reče.

— Devet — odvrati sebar i izvadi iz nedara kesu s novcem. Onda
uze jednu suvu grančicu i izlomi je na šest jednakih delova.

— Šta to radiš? — upita Mršević.
— Ovo su turske glave — reče sebar stavljajući drvca u kesu. —
Dosad ih je deset. Četiri ranije, i sad šest.

— More, danas si ubio devet!

— Ne! Ubio sam šest, Trojica pripadaju tebi.
— Hm! — učini Mršević i nastavi da jede. Odmorivši konje, begunci
oko ponoći nastaviše put. Ali uskoro je šuma prestala, a jaruga se gubila

u ravnici.
Pet dana i toliko noći dva begunca su se potucala po Trakiji,

provlačeći se kroz jaruge i vododerine, i probijajući se kroz guste trske
kraj rečica, bara i močvara. Premoreni, pregladneli i s groznicom u
očima, tek petog dana naiđoše na jedno naselje. Trački seljaci, kad ih

ugledaše, nadadoše viku, pa dohvativši koplja, toljage i kamenice,
potrčaše im u susret derući se na sav glas.

— Gledajte! Gledajte! Mi hrišćani — zavika Mršević krsteći se i
podižući oči prema nebu. — Hrišćani smo, kuga vas pomorila, dabogda!

Sebar izvadi iz nedara kesu i izruči na dlan nekoliko zlatnika.

Drugom rukom stade praviti pokrete kao da jede.
Trački seljaci lako shvatiše da pred sobom imaju hrišćane, umorne i

gladne i sa zlatnicima u nedrima.

Dva begunca za nekoliko zlatnika dobiše hrane za sebe i za konje,

pa napustivši naselje, provedoše dan u gustom šiblju nedaleko od jedne
velike močvare.

Pred mrak, napustivši skrovište, Mršević i sebar nastaviše put.

Sutradan u zoru ostaviše za sobom Dupnicu i dohvatiše se granice. U
podne su već bili u Makedoniji i padoše na obalu reke Strumice. Dva

229

pratioca pevača Vizantinca osetiše da su kod kuće.
230

Glava dvadeset prva

Lazar Musić se nije mnogo iznenadio kad uz Debelog Mrševića i

Mitra Dangubu ne ugleda pevača.
— Čini mi se da sam tako i pretpostavljao. Ptica je odletela u svoje

jato — reče. — A vas dvojica ispričajte šta ste videli među Turcima, šta
ste doživeli i kako vam je pevač umakao.

Bez mnogo reči i dopunjujući se uzajamno, Mršević i Danguba
ispričaše šta su doživeli. Između ostalog napomenuše da su dubrovački
poklisari pali u očajanje kad su doznali da sultan Murat nije u Jedrenu.
Pošto nije bilo izgleda da će se sultan skoro vratiti u svoju prestonicu,
poklisari su odlučili da krenu u Malu Aziju, gde sultan i njegovi emiri
ugušuju pobunu.

— To smo već doznali od vizantijskih trgovaca koji su pre neki dan
iz Soluna stigli u Kruševac — reče Musić. — Ali zbog čega su ona dva
turska mladića poštedeli život pevaču i vama? Zašto su ga odveli u
Carigrad i zašto i vas nisu poveli?

Mršević i sebar zagledali su se i slegali ramenima. Na ta pitanja
nisu mogli dati odgovor.

— Ceo vaš trud urodio je mršavim plodom! — prekorno reče Musić.
— Videli ste sina Evrenos-beja i stogodišnjeg ćehaju, Kuzun Sahabiju i
ubili devet turskih ratnika.

— Toliko! — složi se Mršević.
— Da, toliko! — dodade sebar.
— Otišli ste da uhodite a ne da ubijate Turke! Gde vam je pevač?
— Rekli smo da je krenuo za Carigrad — odgovori Mršević.
— A da li će tamo stići, to je sasvim u božjoj ruci — dodade
Danguba.
— Ništa nam drugo ne ostaje nego da čekamo Vizantinca! — kao
za sebe reče Musić i otpusti momke.
Razgovor se vodio u Kruševcu, u odaji Lazara Musića.
Vitez ostade neko vreme razmišljajući. Onda izađe i uputi se prema
dvoru.
Knez Lazar i Borovina Vukašinović se prenuše kad čuše da su se
uhode vratile. Oni strpljivo saslušaše Musićev izveštaj i odmah počeše
raspravljati i stvarati zaključke.
Knez Lazar prvi progovori:

231

— Debeli tamničar i sebar strelac valjano su se pokazali. I šta su
mogli više učiniti? Pošli su kao oružani pratioci čoveku u koga smo imali

poverenja...
— Mislim da to poverenje neće proigrati — reče vitez Borovina.

— Nadajmo se — dodade knez pa nastavi:
— Od dva pevačeva pratioca doznali smo mnogo. Prvo: potvrdili su
da je priča vizantijskih trgovaca o pobuni u Maloj Aziji istinita. I još više:

doneli su vest da su uz sultana Murata otišli i svi njegovi glavni emiri...

— Kako to? — upita Borovina.
— Prosto... Dubrovački poklisari mogli su svoje poslove oko

trgovine da posvršavaju i sa nekim od emira... U Jedrenu i Dimotici, ili u

drugom nekom gradu na evropskom tlu nije ih bilo, pa su morali da se

prebace preko Dardanela u Malu Aziju.

— Tako mi boga, u pravu si, kneže! — pljesnu rukama Borovina.
— Šta se može iz ovoga zaključiti? — nastavi knez. — U Maloj Aziji
je nekakva pobuna. Zar je potrebno da zbog toga krene sultan lično i još

da povede svoje najistaknutije emire? Dobri moji, glavna turska sila ne
pokreće se radi ugušivanja pobune! Ona tamo vodi rat... Uveren sam da
ćemo uskoro o tome dobiti izveštaje.

— Jasno! — reče Lazar Musić. — A pevač?
— Pevač? — ponovi knez. — Pevač je osuđen da kao uhoda umre
na kocu. A šta se dogodilo? Sin Evrenos-beja i nekakav mladić važniji
od njega zbog nečega su promenili odluku, i mesto da pevača kao

uhodu stave na muke, odveli ga sa sobom u Carigrad.
— Valjda kao tumača? — reče Musić.

— Verovatno... Primetili ste da nam turski odredi odavno nisu
dolazili u pljačkaški pohod?

— Nisu — odvrati Borovina. — Ratuju u Maloj Aziji. To im je zasad

najvažniji posao.
— Tako izgleda — reče knez Lazar. — Čekaćemo izveštaj od

pevača.
— Ako dođe? — primeti Musić.
— Rekao sam, čekaćemo! — završi knez.
I čekali su, ali ne zadugo. Šest nedelja kasnije pred južnom kapijom

grada Kruševca pojaviše se jednog jutra četiri skitnice, svi bosi i u

pocepanim odelima. Oni stadoše vikati i mlatarati rukama prema
stražarima na zidu. Govorili su različitim jezicima, pa je izgledalo kao da
se svađaju. Vođa stražara, naredivši da se otvori kapija, prihvati skitnice
i izvede ih pred Lazara Musića i Krajimira Oliverovića.

Međutim, utvrdilo se da su dvojica Italijani, treći Arbanas i četvrti

Vizantinac.

Krajimir je mogao lako da se sporazumeva na talijanskom i donekle
na grčkom jeziku. On doznade da su skitnice martolozi koji su pobegli od

232

Turaka i našli utočište u Carigradu. Jedan od njih, Vizantinac, posle
mnogo brbljanja i hvalisanja, izvadi nož i stade seći i parati obe nogavice
na svojim čakširama. Nogavice su do kolena bile napravljene od
dvostruke materije. Između dva dela nalazili su se veliki listovi papirusa.
Vizantinac ih izvadi i stavi na sto. Bilo ih je četiri, svi ispisani sitnim ali
čitkim rukopisom, na srpskom jeziku.

Lazar Musić izvede iz svoje odaje skitnice i predade ih slugama.
— Najpre im dajte da jedu... — reče — posle neka se okupaju.

Spremite im i po jedno dobro odelo.
Musić dohvata sa stola papiruse i s Oliverovićem požuri da podnese

knezu Lazaru izveštaj koji je pevač Vizantinac poslao.
U prisustvu logoteta, Jovana Vojnića, kneza i viteza Borovine,

Krajimir Oliverović stade čitati papirus.
Pevač je opširno opisao svoje doživljaje na putu od Kruševca do

Dimotike. Onda je prešao na zaveru koju su sinovi sultana Murata i cara

Jovana Paleologa pokrenuli.
»Ta okolnost je srećno poslužila meni i mojim pratiocima da

izbegnemo smrt na mukama«, pisao je pevač. »Mustafa, sin Evrenos-

beja, poveo me je sa sobom da mu kalauzim i da mu u Carigradu budem
tumač dok vodi razgovor sa princom Andronikom. Dok sultan Murat i

njegov vazal, car Jovan, vode rat u Maloj Aziji, njihovi sinovi skušvaju
pristalice među ratnicima i vlastelom. Napravljen je i plan koga će se
zaverenici držati. Očekuje se bitka između dva vladara i njihovih

sinova.«

Vizantinac je opširno opisao kako taj plan izgleda. Zatim je dodao:

»Na putu od Dimotike do Carigrada sprijateljio sam se s jednim

mladim turskim ratnikom. U nastupu ljubavi i naklonosti poklonio sam mu
četrdeset zlatnika, a on je meni za uzvrat došapnuo da se čuvam
crnpurastog Kurdistanca koji je neprekidno uz mladog Mustafu. Slučaj

toga Kurdistanca ispraznio mi je kesu do dna. Poslednjih pedeset

zlatnika morao sam u gotovu da položim radi svoje bezbednosti...
Razgovor između princa Andronika i izaslanika Saudži-beja vodio se u
jednoj sobici nekakve krčme u najzabačenijem delu Carigrada. Ja sam
prisustvovao kao treći u ulozi tumača. Napominjem da u toku dogovora
nije bilo nikakvog znaka neslaganja između dvojice mladih zaverenika.
Sve je teklo u najboljem redu. Ali se u jednom trenutku začula larma u
krčmi, a zatim i u dvorištu. Posle se utvrdilo da su neki martolozi,
begunci iz Trakije, ubili u svađi Mustafinog Kurdistanca i još jednog
pratioca. Svađe među pijanicama i probisvetima obično se završavaju
tučom, a često i ubistvima. Mladi Mustafa s pravom je zahtevao da se
učini potera za ubicama. I učinjena je, ali uzalud. Martolozi su se

blagovremeno izvukli iz Carigrada.
Posle razgovora u sobici krčme, mladi Mustafa, zagrlivši se s

233

princom Andronikom, obrati se meni:
— Čini mi se — rekao je — da si ti imao udela u ubistvu moja dva

pratioca?
Mesto odgovora pokazao sam mu svoju praznu kesu. Turčin je

prebledeo od gneva.
— Od mene nećeš dobiti ništa! — prosiktao je. — Kesa ta je prazna

jer si platio ubice!
Slegao sam ramenima i odlazeći rekao:
— Ovo mi je treća zavera u kojoj učestvujem, ali ovako jalovo nikad

nisam prošao!
Tako sam odlučio da se obratim za nagradu princu Androniku. Ako i

on bude izdašan kao mladi sin Evrenos-beja, moraću da odem u Solun,
da se posavetujem s njegovim bratom, despotom Manojlom. Kad nisam
stekao ništa pomažući zaverenike, valjda ću nešto dobiti kad ih izdam...«

Lazar Musić pršte u smeh. Nasmejaše se i ostali vitezi.
— Prepredeni Vizantinac! — dobaci Borovina Vukašinović. —
Njegove podvale i lopovluci dostojni su divljenja!
— Hulja! — mršteći se reče Krajimir.
— Vitez svakako nije! — odvrati knez Lazar. — Ako ne završi negde
na vešalima, još ćemo imati od njega koristi.
— Ima još! — reče Krajimir i nastavi da čita: »Na kraju, sa
sigurnošću vam javljam da zasad
nemate razloga da se bojite Turaka. Jer ko zna dokle će biti zauzeti
svojim nevoljama! Ujedno molim da donosiocima ovog papirusa, čestitim
martolozima, date pristojnu nagradu. Oni, jadnici, propili su i prokockali
pedeset zlatnika koje sam im u Carigradu poklonio. Našao sam ih u San
Stefanu, gole, bose i gladne.«
Vizantinac je završio pismo nizom biranih reči upućenih knezu
Lazaru i njegovim vitezima. Zatim je istakao svoju veliku želju da se što
pre vrati u Kruševac, da nastavi pošten i koristan posao vračanja,
gatanja, čaranja i tumačenja snova.
— Ej, moj brate! — vajkajući se reče Lazar Musić. — Za tu đavolsku
rabotu dobio je on zamenika, opasnog takmaca. U sebarskom naselju
pod Stalaćem pročula se neka Ikonija, koju su žene iz poštovanja i
milošte prozvale baba Ica. Vrača ona u sve četiri, baca čini, razbija
uroke i proriče sudbinu... Kad dođe pevač, za njega će slabo biti posla
na tom polju.
— Šta govoriš! — reče Krajimir. — Pevač Vizantinac snuje zavere
protiv careva, a ne može da izađe na kraj s nekakvom baba Icom!
— Biće sukoba i teških posledica. Osećam to — nasmeja se Musić.

234

*

Onda naiđe vreme blagostanja u Srbiji. Niža vlastela i sebri
prionuše na posao, pa su privreda i trgovina napredovale bolje nego
ikad. Ljudi u oblastima bivšeg župana Altomanovića, rado se odazivajući
materijalnim obavezama prema novim gospodarima, osetiše blagodet
slobode od straha. Trgovinske veze s Dubrovnikom, Vizantijom i
Mletačkom Republikom ojačale su. Glavnim putevima kroz Srbiju sve
više su prolazili karavani noseći raznovrsnu robu od grada do grada.
Trgovci su nesmetano i bez straha krstarili u svim pravcima, jer su
razbojničke družine bile do poslednje uništene.

U to vreme dovršeni su mnogi gradovi. Snabdeveni jakim
posadama i velikim količinama hrane, mogli su odolevaš navali
najžešćeg neprijatelja.

Protomajstor neimar Rade Borović, sa svojim pomoćnicima, uveliko
je zidao crkvu Svetog Stefana u Kruševcu i manastir Ravanicu, na reci
Ravanici, jer se knez Lazar, po ugledu na vladare dinastije Nemanjića,
brinuo da za sobom ostavi trajnu zadužbinu. Saborna crkva posvećena
je Vaznesenju gospodnjem, i osigurana gradom sa sedam kula. Crkva je
bila pokrivena olovom. U isto vreme kneginja Milica podiže manastir
Ljubostinju i posveti ga Uspenju svete Bogorodice.

Mnogi vlastodršci, hoteći da steknu pouzdane i trajne prijatelje,
dolazili su u Srbiju i sklapali brakove. Ali i Lazaru je bilo stalo do prijatelja
u koje se može u nevolji pouzdati. Od svojih pet kćeri četiri je udao.
Jednom se već ranije oženio Vuk Branković, drugu je uzeo Ðurađ Balšić-
Stracimirović, treću ugarski ban Nikola Garević i četvrtu bugarski car
Jovan Šišman.

Naporedo sa usponom u Srbiji napredovala je i Bosna. Među
ostalim uspesima knezu Lazaru i banu Tvrtku pođe za rukom da od
carigradske patrijaršije dobiju dozvolu da se u Srbiji izabere patrijarh.
Tom prilikom skinuta je anatema sa vladara Nemanjića. Nju je car Dušan
u svoje vreme navukao zbog samozvanog naimenovanja patrijarha koji
ga je u Skoplju krunisao za cara.

Isposnik Jefrem izabran je za trećeg srpskog patrijarha. On je u
manastiru Mileševu stavio kraljevsku krunu na glavu banu Tvrtku
Kotromaniću.

Tako je knez Lazar svojom popustljivošću izbegao nesuglasice koje
bi mogle dovesti do teških sukoba. Mesto toga, on je u licu novoga kralja
Srbije i Bosne stekao dobrog prijatelja i iskrenog saveznika koji mu može
u svakoj prilici pružiti pomoć. Jer knez i najistaknutiji vitezi,
velikodostojnici, pa čak i niža vlastela, osećali su da se približava vreme

235

novog sukoba s Turcima. Svi su izgledi ukazivali da je na pomolu
obračun velikog zamaha.

— Zar je sultan Murat prebacio skoro celu svoju vojsku iz Male Azije
na evropsko tle samo da bi osvojio polovinu Trakije i prebacio prestonicu
iz Bruse, najpre u Dimotiku pa u Jedrene? — govorili su vitezi.

— Mi smo mu kost u grlu! — dodavali su drugi. — Preko naših
leševa želi da se dočepa Evrope.

— Spremni smo! Naići će na naše mačeve i koplja — dobacivali su
treći.

Dok su vitezi s nestrpljenjem očekivali navalu Turaka, vlastelu i
sebre u Srbiji hvatao je strah, osobito kad stadoše pristizati vesti da
sultan Murat ne kreće u boj bez dve stotine hiljada ratnika, ne računajući
trupe svojih vazala, najamnike sarahore i mnoštvo slugu i robova. Te
vesti su se širile, ukrštale i rojile unoseći užas u srca onih koji nisu
dorasli oružju.

Ali vreme je prolazilo, a Turci, zauzeti svojim nevoljama, nisu
preduzimali pohod na Srbiju. Onda počeše da kruže vesti druge vrste:
rat u Maloj Aziji još nije okončan, a u Trakiji je došlo do bitke između
vojski sultana Murata i Jovana Paleologa i zaverenika Saudži-beja i
Andronika IV. U krvavom sukobu buntovnička vojska je potučena, a oba
princa zarobljena.

Zavera protiv sultana Murata je propala. Po naređenju dva cara,
Saudži-bej i Andronik su oslepljeni. Prvi sasvim, a drugi samo prividno,
jer vizantijski car, Jovan Paleolog, nije mogao podneti da vidi svoga sina
oslepljenog. Oko sedamdeset mladih turskih ratnika, većinom sinova
istaknutih dostojanstvenika sultanovih, pogubljeno je u Serezu. Sin
Evrenos-beja, Mustafa, poginuo je u bici.

*

U toku godina od mladih viteza kneza Lazara postali su zreli ljudi,
snažni, puni životnog iskustva i skoro svi oženjeni. Među njima prvi je
stupio u brak Lazar Musić. On se, uz blagoslov kneza i kneginje, oženio
Minkom.

— Ugledajte se na mene ako hoćete da upoznate pravu sreću! —
rekao je drugovima. — Ženite se!

— Srećni smo i bez toga! — odgovorio mu je Krajimir Oliverović. —
Nije dobro kad te ta prevrtljiva boginja pretrpa blagodetima! Jer kad se
najmanje nadaš, okrene ti leđa i pusti te da posrćeš kroz život. Meni nije
potrebna sreća te vrste.

Ivan Kosančić ga je gledao ispod oka. On je već isprosio devojku.

236

Trebalo je naredne nedelje da se venča u Skoplju s kćerkom Dimitrija
Vojinovića.

— Ćutiš! — reče mu Lazar Musić. — Kaži neku reč u moju i svoju

korist.
— Šta može da kaže? — nasmeja se Damjan Oliverović. — On još

nije osetio blagodeti braka. Njegova je sreća tek na pomolu.
— A ti? — dobaci mu Musić. — Kaluđeri iz manastira Dečana

poškropili su te svetom vodicom i pripremaju ti sreću na onom svetu. I
mesto da si im zahvalan, i da se odaš postu i molitvi, kako priliči
bogougodnu čoveku, ti se kao lopov prikradaš noću, preskačeš zid na
gradu Vranju i podmićuješ stražare i sluge da te ne odadu Mrgudu.

— Ko ti je rekao? — planu Damjan.
— Debeli Mršević i sebar Danguba. U dokolici primili su se da rade
za tebe. Iako ih dobro plaćaš, spremaju se da napuste taj posao. Hoće
jedne noći da otmu devojku i da ti je dovedu. Dosadilo im noćno

potucanje oko grada Vranja.
Borjana, lepa kći zapovednika grada Mrguda, koga su sebri nazvali

Ševa, bila je obećana sinovcu Stefana Relje Krilatog. Ali devojka svom
dušom zavole Damjana Oliverovića. Neustrašivi vitez, zanet ljubavlju,

triput se prokrao u grad i stigao pod prozor lepotice. Oštrom oku sebra
Dangube nije moglo promaći ništa. Jednom je video kako se Damjan

popeo na balkon i kako je nestao u sobi s devojkom.
Sićušni ali kočoperni vlastelin Mrgud Ševa, naslućujući šta se

između njegove kćerke i Oliverovića događa, bogato je ucenio
Damjanovu glavu i obećao dobru nagradu slugama i stražarima ako mu

dodadu u ruke dva vitezova pratioca.
Debeli Mršević i sebar Danguba, više privrženi samom pothvatu

nego Damjanu i njegovoj ljubavi, dva puta su na sebe primili tuču. Prvi

put su ih napale sluge u blizini grada i primile dobre batine. Ali drugi put
su Damjanovi pomagači nastradali. Dobro izubijani i tela punih naboja,
Mršević i Danguba bili su prinuđeni da Damjanu otkažu službu i da se
kolima prebace do Stalaća. U sebarskom naselju baba Ica im je za osam
srebrenih perpera prodala ćupče s melemom da se mažu i isteruju

modrice iz naboja.
Tom prilikom Debeli Mršević je zahtevao da mu baba za isti novac

da melem protiv ravnih tabana.
Ali baba Ica, zatraživši trostruku platu, razvika se, pa gledajući

iskosa letvu koja joj je bila pri ruci, istera obojicu iz kolibe.
— Osam perpera uze nam prokleta baba! — gunđao je Mršević. —

Bar da mi je dala i melem za tabane!
— Eh! — uzdahnu Danguba. — Da je naš pevač tu, on bi nam

čaranjem i vradžbinama isterao modrice iz naboja i tebi izlečio tabane.
— Osam perpera! — škrugutao je Mršević zubima. — Dabogda se

237

zadavila njima!
Međutim, s božjom pomoću devojka Borjana odbeže od oca, srećno

umače poteri i stiže u Kruševac. Mrgud Ševa, na čelu odreda od dvesta
konjanika, stiže za njom i razvika se:

— Devojku vraćajte, ili krv će da legne!
Kolutajući očima, kočoperni vitez podviknu svojim konjanicima:
— Za mačeve!
— Pričekaj, prijatelju! — reče mu Miloš Obilić.
— Ako si došao da zamećeš kavgu, imaćeš je više nego što želiš.
Devojka je dobegla u Kruševac i udaće se za momka koga voli.
— Zbog toga ćeš je blagosloviti, ili se smesta čisti iz grada! —
dobaci Lazar Musić.
— Ah, zmije otrovnice! — škrgutnu zubima vlastelin.
— Zar smo zato uništili razbojničku družinu onoga Stojše? —
umeša se Krajimir. — Tako nam se odužuješ?
— Tebi poštovanje! — poznavši viteza, bezvoljno reče Mrgud.
— Meni poštovanje, a mom bratu ne daš devojku!
— nasmeja se Krajimir.
Mrgudovi pratioci snebivali su se, smejuljili i okretali glave u stranu.
Videlo se da im nije stalo do kavge.
Do kavge bi i došlo da se nisu umešali, najpre knez Lazar, a zatim i
kneginja Milica. Mrgud stade popuštati. Najposle reče:
— A Relja Krilati? Šta će on reći? A njegov sinovac?
— Sinovac će naći devojku prema sebi! — odvrati knez. — A Relju
ću ja obavestiti...
— Da je devojka kraj mene živog pobegla? — nakostreši se Mrgud.
— Pobegla tamo kud je srce vuče — umeša se kneginja. — Relji
ćemo ponuditi kumstvo.
Kad je Relja Krilati doznao da je devojka pobegla, grohotom se
nasmejao, udario sinovca šakom za vrat, uzviknuo »Slepče!« i primio se
kumstva.
Tako se oženio Damjan Oliverović, s blagoslovom Mrguda Ševe i
na žalost kaluđera iz manastira Dečana.
Njegov brat Krajimir doveo je devojku iz Dubrovnika, kud je jednom
prilikom išao kao poklisar.
Stefan Musić, Miloš Obilić i Milan Toplica smejuljili su se i sukali
brkove, ali se nisu odlučivali na ženidbu.

*

Jednog lepog letnjeg jutra dolinom Južne Morave kretala se grupa

238

konjanika. Mada su svi bili opremljeni kao da će svakog trenutka jurnuti
u bitku, ipak su išli lagano. Dobro očišćene kacige, vrhovi od kopalja i
oklopi blistali su se na jutarnjem suncu. Ratnika je bilo oko četiri stotine,

sve zdravih i snažnih ljudi, na krupnim konjima.
Na čelu odreda jahala su četiri viteza kneza Lazara. Među njima se

snagom i lepotom isticao Miloš Obilić. Vitez je nedavno dobio na dar od
Stefana Relje konja koji je gajen na izuzetan način. Kosmat i poludivlji

alat imao je duge noge i snažan vrat i grudi. Na viku i zveket oružja

odgovarao je njiskom, propinjanjem i udarcima prednjih nogu. Relja ga je

vežbao da se uporedo sa svojim gospodarem bori. Tvrd na uzdi

i svojeglav, alat je kao pomaman jurio u gomilu neprijateljskih
konjanika i krčio sebi prolaz potiskujući ih desno i levo.

— Prema vitezu i konj! — rekao je Stefan Relja Milošu i iz svoje
ergele izabrao najdurašnijeg alata. — Skloni kesu s novcem, jer ćeš me
naljutiti. Ovakav konj se ne prodaje. On može preći u tuđe ruke samo

kao poklon.

Toga dana se obilato pilo u Novom Pazaru, jer je Relja Krilati osim
dobrih konja voleo i vino, staro i nepretakano, koje jača hrabrost i

oduzima pamet.
Miloš je za nekoliko dana upoznao ćudi svoga konja. Durašna

životinja počela se navikavati da pogađa želje svoga gospodara.
Kraj viteza jahali su njegovi najmiliji prijatelji: Ivan Kosančić, Milan

Toplica i Lazar Musić.
Knez Lazar ih je poslao da pojačaju posadu u gradu Koprijanu47 jer

su se počele pronositi vesti da Turci pripremaju pohod na Srbiju. Zbog

toga su vitezi i napustili Ugarsku, gde su posle smrti kralja Lajoša

Velikog nastale borbe oko prestola. Vitezi kneza Lazara borili su se na
strani hercega Karla Dračkog, koga su Hrvati svesrdno pomagali protiv

Sigismunda Luksemburškog.
Dobri vitezi i iskusni ratnici, Miloš Obilić i njegovi drugovi, navikli su

da od kneza Lazara primaju naređenja bez mnogo zapitkivanja i da ih

izvršavaju kako najbolje znaju i mogu. U toku godina prilika i okolnosti
bilo je dovoljno da steknu uverenje o preciznom rasuđivanju i opreznosti

kneževoj.
Mada im se činilo da na osnovu nekoliko šturih vesta o pokretu

turske vojske ne treba preduzimati ozbiljnije pripreme, vitezi, zadovoljni i

vedra raspoloženja, jezdili su prema Koprijanu. Sunce je uveliko

prevalilo polovinu svog nebeskog puta kad stigoše do jedne okuke, u

blizini mesta gde se Nišava uliva u Moravu.
Osvrćući se da nađe dobro mesto za bivak, Lazar Musić zađe u

jedan čestar i probijajući se kroz gusto šiblje izbi na proplanak okružen

debelim lipama.
Vitez zaustavi konja i stade osluškivati. U jednom trenutku učini mu

239

se da čuje nekakve glasove. Musić sjaha, priveza vođice svoga konja za
jednu nisku granu i zađe u šumu. Idući nizbrdicom između drveća,

uskoro ugleda na jednom malom proplanku dva konja, a odmah primeti i
dva čoveka. Jedan je bio kaluđer sa smeđom kosom i bradom, uska

struka i povijenih ramena; a drugi, ratnik u potpunoj viteškoj opremi.
Lazar Musić se zakloni iza jednog debelog stabla i stade da posmatra
dva stranca čudeći se.

Vitez i kaluđer klečali su okrenuti jedan prema drugom. Između njih
bio je poboden u zemlju veliki krstaški mač. Sa sklopljenim šakama i
upućujući pogled prema nebu, obojica su glasno izgovarali molitve.
Balčak golemog mača služio im je kao krst. Musić, čekajući kraj molitve,

ostade neko vreme iza stabla. Ali kad ga strpljenje izdade, uputi se

prema pobožnim strancima.

— Neka se slavi ime gospodnje! — viknu izdaleka.
— Na vjeki vjekov! — odvrati kaluđer ustajući. Nepoznati vitez
levom rukom namače vizir na
svom šlemu, a desnom istrže mač iz zemlje i zauze borbeni stav.
— Dolazim kao prijatelj — reče Musić. — Hrišćanin sam, Srbin u

svojoj zemlji...

— Ni koraka dalje! — viknu vitez. — Da li znaš ko sam?
— Ni u snu! — odvrati Musić gledajući štit prislonjen uz jedan žbun.

Na štitu su bile masnom bojom naslikana tri bela božura na crnom
pozađu.

— Dobri moj viteže od tri bela božura — otpoče Musić — ako ti je
stalo do toga da sa mnom ukrstiš mač, evo me, i ni koraka neću odstupiti

s belege dok ne padnem iskrvavljen ili dok tebi ne probijem oklop u koji

se, izgleda, mnogo pouzdavaš.
— Zašto biste se tukli? — reče kaluđer na lošem makedonskom

jeziku. — Obojica ste hrišćani...
— Istinu govori kaluđer — prihvati Musić. — Nikakvo zlo jedan

drugom nismo učinili... Gore, na putu, stoji odred od četiri stotine srpskih
ratnika. To su moji prijatelji i pratioci. Ako vam je potrebna pomoć, naši
mačevi stoje vam na usluzi...

Ne gledajući viteza, Musić tri puta zviznu u prste.
— Ovde ćemo zastati — reče. — Pozivam vas na so i hleb. Ako
vam se to ne sviđa, moj mač, kad izađe iz korica, ljut je kao zmija
otrovnica i seče pancir i oklop kao košulju. Njega su kovali dubrovački
kovači, i vredi zlata koliko je težak.
— Nećemo se tući! — reče nepoznata vitez mrgodno stavljajući svoj
mač u korice i gledajući grupu konjanika koji su navirali iz šume.
— Tako je dobro, pametno i probitačno! — osmehnu se Musić.
— Nećemo se tući! — ponovi vitez, okrenu mu leđa, sede uz jedno

drvo i zagleda se nekud u daljinu.

240

— On je lud! — tiho reče kaluđer.
— Šta kažeš? — ne ču Musić.
— Gospod mu je oduzeo pamet — krsteći se odgovori kaluđer. — U
stanju je tako satima da sedi i ćuti.

— Ko je on?

— Ne znam! ...

— Kako ne znaš?

— Ne znam, brate! Našli smo se pri povratku iz Jerusalima. Obojica
smo hodočasnici.

Međutim, Musićevi pratioci već su sjahali. Ratnici, pustivši konje da

pasu, posedaše po travi i stadoše, svaki iz svoje torbe, vaditi hleb,
slaninu i sir, a zatim, počeše da jedu. Kaluđer se pridruži vitezima.
Prismačući hleba i luka, govorio je da za živu glavu neće premrsiti dok

svoga pratioca, suludog viteza, ne odvede u Ugarsku.
— Zar ti je toliko prirastao za srce? — upita Miloš Obilić.
— Četiri puta spasao me je od sigurne smrti — odgovori kaluđer. —

Kad smo krenuli iz Carigrada, išli smo kroz Trakiju, obilazili turske

postaje, vrdakali oko njihovih odreda na koje smo nailazili i krili se po
trsticima. Ipak, četiri puta su nas gonili turski izviđači i sva četiri puta
vitez ih je dočekivao na svoj mač, ubijao ih i razgonio. Da nije njega bilo,
ja bih odavno pred licem gospodnjim polagao račune o svom

ovozemaljskom životu. Zbog toga sam se zavetovao da ga, po njegovoj

želji, otpratim do grada Budima. A da bi zavet bio što pre ispunjen,
udario sam na sebe iskušeničku prisegu.

Međutim, Milan Toplica je prišao vitezu:
— I sad? — upita Kosančić.

— Molim se bogu za njega i sebe na putu do Ugarske... Pobožan
vitez, dobar, ćutljiv... a možda i lud! — završi kaluđer.

— Želja je mojih prijatelja, i moja molba, časni viteže, da nam danas
budeš gost za trpezom pod vedrim nebom — reče.

— Zahvaljujem — odgovori vitez. — Ali moja je jedina želja da
budem sam s molitvom na usnama i božjim likom u srcu... Budite srećni i
blagosloveni i neka vam mačevi dobro služe u borbama koje vam

predstoje.

— U borbama? — iznenada se Toplica.

— Turci su digli sve svoje tabore — produži vitez. — Digli su

Karmanliju, Kurdistan i celu Trakiju. Ta sila slegla se na prostranom polju
ispod Plovdiva. Teško zemlji na koju se ta vojska sruči.

— Ko je predvodi? — upita Toplica.

— Ali-paša, sin Hajredinov.
Vitez ućuta, okrete glavu udesno i zagleda se u daljinu. Videlo se da

ne želi više da govori. Na dalja zapitkivanja Milana Toplice još samo
reče:

241

— Preko svoga običaja, prosuo sam mnogo reči. Više me ne pitaj,

jer ne želim da govorim.

— Vitez od tri bela božura otvorio je usta i rekao više nego što smo
očekivali — obrati se Toplica drugovima. — Turska vojska krenula je u

pohod.

— Kuda? — upita Miloš.

— Vitez ne zna.
— A ti? — obrati se Miloš kaluđeru.

— Video sam golemu vojsku, mnoštvo konja i kamila, ubojna koplja
i čadore... Toliko ih je mnogo da se iskazati ne da... Moj vitez uhvatio je
»jezik«, ali nije stigao da ga valjano ispita. Spopala ga je jarost. Turčinu

je pre vremena odsekao glavu... Lud je on, gospod neka se smiluje
njegovoj duši! — završi kaluđer.

— Kuda ide turska vojska? — upita Kosančić.

— Ne znam, brate u Hristu! Možda da pregazi Bugarsku, a možda i

na Srbiju...
— Na konje! — viknu Miloš Obilić. — Jedan mora u Kruševac...
— Ja ću poći! — reče Lazar Musić.
Ratnici, pojahavši konje, napustiše kaluđera i suludog viteza,

zađoše u šumu i uskoro izbiše na put.
— Ljudi, braćo, tako vam boga, pogledajte! — viknu Musić

pokazujući rukom prema putu koji je vijugao duž Nišave.

U daljini se kao na dlanu videla grupa od desetak ratnika. Povijeni
skoro po vratovima konja, jurili su kao pomamni ostavljajući za sobom

oblak prašine. Ispred svih, izmakao za dvadeset konjskih dužina, video
se vođa odreda obučen u raskošno tursko odelo.

— Turci! — reče Miloš Obilić.
— Izgleda — dodade Lazar Musić. — Beže ili nekoga jure.
— Videli su nas i ne skreću s puta. Za nekoliko trenutaka naleteće
na nas — reče Kosančić.

Zaista, konjanici nisu ni pomišljali da skrenu, kao da im se žurilo da

što pre stignu do srpskih ratnika. Uskoro zamakoše za jednu okuku,

zatim izbiše na put.
— Isuse Nazarećanine, pomiluj nas! — uzviknu Musić i pljesnu

dlanovima.
— Tako mi boga, u pravu si! — nasmeja se Ivan Kosančić.
— Ljudi, ovo je veštac! Šta li? — začudi se Miloš Obilić.
I među ratnicima nastade žagor. Počeše izbijati povici iznenađenja:
— Obnevideo kao tetreb kad ga s proleća salete kokice ako ovo nije

pevač Vizantinac! — reče Lazar Musić.
— Konje smo satrli! — viknu pevač i sjaha, pa povodeći se pade

Musiću u zagrljaj.

Pošto ga kao starog poznanika i prijatelja i ostala tri viteza izgrliše,

242

Lazar Musić mu pruži čuturu s vinom.
Međutim, dvanaest pevačevih pratilaca smesta sjahaše s konja koji

su od umora brektali i ječali.
— Šta je? — upita Musić.
— Smak! — odvrati pevač i po drugi put nateže čuturu i dobro otpi.

— More od Turaka ide na vas. Konje smo satrli da vam na vreme
javimo.

— Gde su? Kuda idu? Ko ih predvodi? — zavikaše vitezi.
— Ostavili smo ih kod grada Sofije.48 Tu su se utaborili... Predvodi
ih veliki vezir Ali-paša. Kažem vam: smak sveta se približava! Na
spiskove računajući samo konjanike ima oko sedamdeset hiljada,..
Zemlja tutnji pod njima... Reka Iskar više ne postoji. Ispili je konji, ljudi i
marva.
— Pobogu, čoveče, gde si bio i šta si radio otkako se nismo videli?
— upita Ivan Kosančić.
— Turska, Vizantija, Mletačka Republika, Persija... Gusari, ropstvo,
tamnica, carsko poklisarstvo, izdaja i naposletku stotinar u vojsci Ali-
paše... A sad, vraćam se u Kruševac da knezu Lazaru podnesem
izveštaj o turskoj vojsci i namerama padišaha Murata.
— A ovi ratnici nisu Turci? — upita Milan Toplica.
— To su martolozi. Ja sam im starešina. Dobri vojnici i slavni ratnici!
Dvesta pedeset sam ih imao. Ova dvanaestorica su najpouzdaniji.
Pobegli su sa mnom...
Pevačevi pratioci, naoružani topuzima i krivim turskim sabljama, u
pohabanom odelu i zarasli u dugu kosu i bradu, ličili su na gomilu
gusara.
— Svi su hrišćani, martolozi, dobri ljudi, premda pripadaju različitim
narodima...
— Dosta je bilo pričanja! — preseče Miloš Obilić. — Sad na konje,
pa trk u Kruševac. Knez Lazar mora biti hitno obavešten.
Lazar Musić uzjaha konja i obrati se svojim ratnicima:
— Dovedite trinaest konja za pevača i njegove pratioce. Odaberite
krupne i jake među povodnicima.
Uskoro pevač i martolozi, predvođeni Musićem, koliko konj može
izdržati, odjuriše prema Kruševcu. Ostali vitezi, razaslavši glasnike na
sve strane da vlasteli i sebrima jave za dolazak Turaka, odjezdiše prema
gradu Koprijanu.

243

Glava dvadeset druga

Grad Koprijan podigao je knez Lazar osam godina ranije. Imao je

visoke zidove okružene dubokim rovom punim vode. Prema istoku i
zapadu bila su okrenuta vrata napravljena od debelih hrastovih greda, i s
pokretnim mostovima koji su visili na jakim sindžirima. Zapovednik grada
bio je Andrija, nekadašnji stotinar Damjana Oliverovića.

Kad tri viteza uđoše u grad sa svojim pratiocima, zatekoše potpun
red i mir. Sto osamdeset ratnika sačinjavalo je celokupnu posadu.
Koprijan je sa svoje četiri visoke kule bio postavljen na uzvišenom mestu
kao tačka za osmatranje, a njegova posada se smatrala kao mrtva
straža. Zbog toga u gradu nije bilo žena, dece i staraca.

Tri viteza odmah pozvaše zapovednika grada na savetovanje. Bez
mnogo reči, ratnici, naviknuti na brzo rasuđivanje, odlučiše da pošalju
glasnike na pet strana.

— Odavde će stići da odnesu vesti pre nego oni iz Kruševca — reče
Ivan Kosančić. — Važno je da naše vojvode i vitezi stignu na vreme.

— Gde će bita sastanak? — upita Milan Toplica.
— Turci su kod Sofije — otpoče Miloš Obilić. — Ako udare
najkraćim putem, izbiće na planinu Čemernik, obići će je i spustiće se u
dolinu Morave.
— Istina je — dobaci Ivan Kosančić. — Ali treba razmisliti: zašto bi
Turci išli dole... Pevač nam bez kolebanja reče da su krenuli na Srbiju.
Prema tome, njihov najkraći put udara na Slivnicu, Dragoman, na padine
Stare planine, na Suvu planinu pa tek onda u dolinu Morave. Ako im se
niko ne ispreči, odatle su za dva dana pod Kruševcom. Pevač Vizantinac
učinio nam je dragocenu uslugu.
— Andrija... — obrati se Miloš zapovedniku grada. — Smesta
pripremi petnaestak glasnika i trideset dobrih konja... Neka satru i sebe i
konje pod sobom, ali moraju stići na vreme.
Zapovednik grada izađe iz odaje da se pobrine oko glasnika, a tri
viteza napisaše na pet papirusa kratke izveštaje vojvodama i vitezima s
molbom da bez oklevanja krenu s vojskom prema Nišu.
Za nekoliko časaka sve je bilo gotovo. Zapadna kapija na gradu
otvori se i preko mosta pređoše glasnici, petnaest odabranih ratnika na
snažnim konjima, vodeći svaki po jednog povodnika. Opustivši konjima
vođice, glasnici, po trojica zajedno, odjuriše na pet strana.

244

Pozivi su upućeni Dimitriju Vojinoviću u Skoplje, Vuku Brankoviću u

Prištinu, Jug-Bogdanu u Prokuplje, Stefanu Relji u Novi Pazar i Mrgudu

Ševi u Vranje.
Istog dana Milan Toplica, na čelu odreda od pedeset konjanika,

krete prema bugarskoj granici da vlastelu i sebre obavesti o skoroj

najezdi Turaka i i da im naredi da se sklanjaju u planine. Osim toga vitez
je imao nameru da se što više približi Turcima i da, po mogućstvu, uhvati

»jezik«.
Uveče počeše pristizati begunci na kolima, na kljusadima i pešice.

Prema svetlosti buktinja vitezi sa zidova ugledaše gomile ljudi, žena i
dece i čopore rogate marve i sitne stoke.

— Mi smo vlastela! Pustite nas u grad! Hoćemo da se borimo s
Turcima! — vikali su ljudi primičući se zidovima i mlatarajući kopljima i
mačevima.

— Koliko ratnika može da primi grad? — upita Ivan Kosančić

Andriju.
— Oko hiljadu... Hrane će biti za mesec dana. Ako za to vreme ne

odbijemo Turke, ne treba ni da živimo!
— Trebaće nam ratnika — reče Miloš Obilić. — Mi smo prvi na

udaru... Naredi da se otvori kapija i spusti most.
Tri viteza i zapovednik grada izađoše napolje i prema svetlosti

buktinja stadoše odabirati mlađe i snažnije ljude među vlastelom. Kad

izdvojiše iz gomile oko dve stotine, Andrija se obrati ostalima:
— Vodite žene i decu prema Novom Pazaru, Vučitrnu ili Kruševcu.

Begunci su pripadali nižoj vlasteli. A sebri, napustivši svoje zlehude

kolibe, skrivali su se po planinama. Oni su teška srca ostavljali sve što
su imali i u paničnom strahu bežali da ne bi došli pod turski mač ili pali u
večito ropstvo.

Posle uzaludnog moljakanja i preklinjanja, preostala vlastela i

njihove žene napustiše grad i nastaviše put.
Međutim, u toku cele te noći pristizali su novi begunci skoro i ne

zadržavajući se kod grada. Jer ukoliko je vreme odmicalo, utoliko se
strah povećavao.

U zoru se vrati u grad Milan Toplica sa svojim ratnicima. Vitez se
sukobio s jednim turskim izviđačkim odredom, zametnuo bitku i razbio

ga. Tom prilikom izgubio je devet svojih ratnika, ali je uhvatio tri »jezika«
i oslobodio četrdeset osam robova, većinom mladića i devojaka.

Među Andrijinim ratnicima bila su dvojica koji su razumeli turski

jezik. Oni smesta stadoše ispitivati zarobljene »jezike«. Natmureni i
gledajući krvnički, tri Azijata progovoriše tek kad im zapovednik grada

prinese žar uz tabane:

— Veliki vezir, Ali-paša, sin Hajredinov, krenuo je vojsku... S
pomoću Alahovom pregaziće Srbiju i pretvoriti je u pepeo, pošto najpre

245

sve živo stavi pod mač.

Vitezi doznadoše da se turska vojska utaborila u blizini Sofije da

predahne i prikupi snagu pre nego što nastavi pohod. I padišah, veliki
Amurat, sprema se da napusti Jedrene i da se stavi na čelo svojih

ratnika.
— Bojte se našeg padišaha! — reče najstariji zarobljenik, turski

desetar, pretećim glasom. — Svaki kaurin koji digne ruku na decu
Alahovu biće nabijen na kolac.

Tri viteza i zapovednik grada povukoše se na savetovanje.
— Velika sila ide na nas — reče Milan Toplica. — Ako naše vojvode

ne stignu na vreme, svršeno je sa Srbijom.
— Stići će! — dobaci Ivan Kosančić.

— To je pitanje — dodade Andrija. — Zbog toga predlažem da
Turke privučemo na sebe i da ih što duže zadržavamo. Grad neće lako

osvojiti.
— Dobra misao — reče Miloš Obilić. — Ali ako se desi da Turci

prođu mimo grada?
— Onda ćemo ih napasti s leđa! — dobaci Milan Toplica.
— Postoji siguran način da neprijatelja navučemo na sebe — reče

Andrija. — Predlažem da smesta uputimo grupe ratnika da hvataju i
ubijaju turske izviđače. Njihove glave nabićemo na kolje i poređati po
zidovima. Kunem se da Ali-paša neće proći pored grada a da ne osveti

smrt »dece Alahove«.
— Dobro, korisno, ali neviteški! — zavrte glavom Miloš Obilić.
— Malopre smo čuli reči one trojice zarobljenika — otpoče Ivan

Kosančić. — Ali-paša je krenuo u pohod na Srbiju. Ima nameru da našu
zemlju pretvori u pepeo, a nas stavi pod mač. Predlog zapovednika
grada dvostruko je koristan: dokazaćemo najpre oholom osvajaču da ga
se ne plašimo, a zatim, sigurno ćemo ga zadržati pod zidovima

Koprijana.
— Neviteški, ali korisno! — reče zapovednik grada. — Što više

turskih glava bude na našim zidovima, tim je sigurnije da ćemo Turke

zadržati.

— S vitezima postupaj viteški, a s hordom koja je krenula da nas
uništi drukčije se treba boriti — dodade Milan Toplica. — Kad Ali-paša i
njegovi emiri počnu nailaziti na obezglavljene turske leševe, uvideće da

Srbija nije Trakija, ni Bugarska.
Zapovednik grada napusti odaju i izađe u dvorište. Iskupivši sve

ratnike, s nekoliko reči im se obrati:
— Sastavićemo pet odreda sa po stotinu ljudi. Idemo u lov na turske

izviđače. Postavljaćemo zasede i vršiti noćne prepade... Dobri moji
ratnici, za svaku tursku glavu plaćam ugotovu po jedan zlatnik Mletačke
Republike... Taj je zlatnik najveći i najviše vredi...

246

— Ali nije kao tepsija! — dobaci jedan mlađi ratnik. — Lovićemo
turske glave i bez toga. Verujem da će se poneka kesica s novcem naći i
kod azijatskih pljačkaša.

Među ratnicima nastade smeh i žagor. Dobrovoljce nije trebalo
izabrati, jer su svi hteli da pođu u pohod.

Zapovednici turskih konjičkih odreda, navikli da po Trakiji i
Bugarskoj svojom pojavom izazivaju užas među domorocima, u čudu su
se pitali gde im se devaju izviđači, najistaknutiji ratnici. U toku
poslednjeg dana i noći, od četiri izviđačka odreda, a u svakom je bilo po
sto trideset ljudi, u sastav glavne vojske vratilo se svega četrnaest
ratnika, izranjavljenih i sa strahom u očima. Emiri su se zgledali, vrteli

glavama i škrgutali zubima od besa.
— Krv za krv! govorio je Ali-paša streljajući munjevitim pogledom

emire.
— Krv za krv! — odgovarali su zapovednici obarajući oči zemlji.

Turska vojska napustila je Sofiju i digla tabor s prostranog polja kraj

reke Iskar. Konjanici, po sedamdeset u redu, jezdili su napred. Iza njih
su nastupali pešice goneći robove i kamile, koje će ispred sebe isturiti da
se na njih sruči prva navala neprijateljskih konjanika i strelaca. Na kraju

kolone išla su, po deset u redu, kola natovarena hranom, ljudskom i
stočnom, rezervnim oružjem i okovima i konopcima za nove robove.

Ali-pašina vojska išla je rđavim putevima ostavljajući za sobom
oblake prašine, ili je hvatala prečice preko njiva i livada pretvarajući ih u

ledine. Prešavši reku Slivnicu, dohvati se padina Stare planine i dolinom
gornjeg toka Nišave spusti se u prostrano polje kraj grada Arvunija 49.
Međutim, na padinama Suve planine pojačani turski izviđački odredi
počeše nailaziti na obezglavljene leševe svojih ratnika. Emir Balaban

smesta odredi hiljadu konjanika da idu tragom srpskih ratnika.
Nastupajući po utisnutim kopitama u mekanoj zemlji, turski konjanici

naleteše pravo na grad Koprijan.
— Eno naših dušmana!—viknu zapovednik odreda pokazujući

sabljom na zidove grada, gde su se turske glave, nabijene na kolje,
kezile. — Tako mi Alaha i proroka Muhameda, hleba i vode u usta neću

uzeti dok ne vidim da je i poslednja glava naših ratnika desetostruko
osvećena.

Odjednom starešina turskih konjanika zakrklja, uhvati se za grlo i

pade s konja. Pero od kratke strele izvirivalo mu je ispod desnog uha.
— Još jedan zlatnik Mletačke Republike! — začu se jedan glas u

gradu.

Iza ispusta na zidu pojavi se najpre mala glava sebra Dangube, a
iznad nje, gojazna i podbuhla, Debelog Mrševića.

Posle nevolja koje su propatili u Trakiji, Mršević i Danguba nisu se
rastajali. Ovo prijateljstvo temeljilo se na nekoliko dodirnih i različitih

247

tačaka u karakteru dva momka. Najpre, obojica su bili ćutljivi i

mrzovoljni, osvetoljubivi i do gramzivosti pohlepni na novac. S druge
strane, Debeli Mršević je bio ješan, nikad sit i oblaporan dozlaboga. Za

njega je vino predstavljalo glavno opravdanje mukotrpnog života. Pio je
dok ne izgubi tlo pod nogama i dok mu se ne pomrači um. Međutim,
Danguba je jeo koliko mora, a od pića uzimao je samo vodu. Osim toga,
sebar je bio ubeđen da oblapornost sluti na zlo, i čudio se kako ga tako
dugo nije snašla nesreća zbog Mrševićeve proždrljivosti. Tako se
dogodilo da je nešto sličnost — ali više različnost — u karakteru zbližila

dva momka do te mere da su postali nerazdvojni prijatelji.
Knez Lazar, spremajući se da krene vojsku prema Nišu, poslao je

sedamdeset dobrih strelaca kao pomoć posadi u gradu Koprijanu. Na
čelo odreda postavio je Mitra Dangubu ne mareći što je momak sebar. U
isti mah knez je poslao pismeno naređenje vitezima Milošu Obiliću,
Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici da smesta napuste grad Koprijan i da
se priključe glavnoj vojsci koja je stigla i utaborila se u dolini reke

Toplice.

Dok su se tri viteza i zapovednik grada dogovarali kako da se pred

knezom opravdaju, jer su želeli da ostanu u gradu, masa turskih
konjanika uveliko je kidisala prema Koprijanu, prekrila polje na sve četiri

strane, uhvatila sve prolaze i dovršila zaopkoljavanje grada. Ali smrt

zapovednika odreda služila im je kao pouka da se drže podalje od

zidova.

Neznatna posada u Arvuniju, blagovremeno obaveštena o turskoj
najezdi, prihvati naređenje kneza Lazara, napusti grad i odbeže prema
Prokuplju da se priključi vojsci Jug-Bogdana i njegovih sinova.

Turski ratnici bez muke zauzeše grad, ali u njemu ne zatekoše ni
živu dušu. Građani, većinom niža vlastela, potovarivši na kola žene i

decu, latiše se oružja i izmakoše ispred turske najezde.
Ali-paša je preko svojih izviđača koji su uspeli da izmaknu ispred

srpskih ratnika, i da se provuku kroz zasede, obavešten da se vojska

kneza Lazara skuplja na prostranom polju kraj reke Toplice. U isto

vreme dobio je izveštaj da je sultan Murat napustio Jedrene i da s
velikim odredom konjanika hita da se priključi vezirovoj vojsci. U takvim
okolnostima pred turskim zapovednikom iskrsle su tri mogućnosti: najpre
mu se činilo da treba žuriti i napasti kneza Lazara pre nego što stignu

vojske ostalih srpskih vojvoda i viteza. S druge strane, veliki vezir se
plašio padišahova gneva ako prekrši naređenje. Jer Murat je naređivao
da se ne otpočinje bitka dok on ne stigne s deset hiljada konjanika.
Treća mogućnost predstavljala je najveće iskušenje za Ali-pašu. Na to

su ga navodili emiri Evrenos-bej, Lala-Šahin, Timurtaš i Balaban:

— Dok nam se srpski knez nada na polju ispod Prokuplja, naši
ratnici imaju otvoren put prema gornjoj Srbiji i gradu Kruševcu. Ko će im

248

se isprečiti kad se razmile na sve strane?... Ono što sami ne stignemo
da uradimo, učiniće strah.

— Alaha mi, dobro govorite! — uzviknu veliki vezir. Pregazićemo

Srbiju bez štete po sebe.

Naviknuti na laka osvajanja po Maloj Aziji, Vizantiji, Trakiji i

Bugarskoj, turski emiri su na ovaj pohod pošli kao na svadbu. Zbog toga
im se činilo da bi poduhvat ove vrste bio najprobitačniji.

— Čuvajte se padišahova gneva! — reče Isak-beg. — Veliki Amurat

ne voli da mu slavu pobede otimaju emiri.
U skupu za trenutak nastade ćutanje. Isak-beg, ratnik više slavan

po dobrim savetima i zdravom rasuđivanju nego po junačkim podvizima
na bojnom polju, gledao je emire žmirkajući kratkovidim očima.

— Možemo prodreti u Gornju Srbiju i zauzeti Kruševac — reče. — A
šta onda?... Jedna vojska kneza Lazara udariće za nama, zatvoriti nam
prolaze i odseći odstupnicu. Za to vreme druga će krenuti u susret
našem padišahu i neće se smiriti dok ne uništi njega i njegovu vojsku.

Veliki vezir i emiri stadoše ukrštati unezverene poglede. Takva
mogućnost nije im pala na pamet. Ali paša prvi progovori:

— Mudrost govori iz tebe, Isak-beže! Čekaćemo padišaha Amurata

i njegovu konjicu.
Neki među emirima razočarano su klimali glavama.
Međutim, stigoše glasnici od grada Koprijana. Klanjajući se pred

velikim vezirom, vođa zavika.

— Našli smo glave naših pobijenih ratnika. Eno ih na kolju po

zidovima grada Koprijana. Kauri su nam ubili zapovednika konjice,

Šaban-agu!
— Kako? Čime? Alah sudio i njima i vama!

— Strelom, otpale im ruke!

— Balaban, napred! — viknu vezir. — Diži svoje ratnike i ne izlazi
mi pred oči dok taj grad ne sravniš sa zemljom.

Emir Balaban jedva dočeka zapovest, izlete iz šatora i svojima
izdade naređenje za pokret.

Uskoro dvadeset hiljada konjanika i pešaka napustiše glavni tabor i

kretoše prema Koprijanu.
Uprkos riziku, Ali-paša ipak krenu prema Pločniku.
Tri viteza, Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica, nisu mogli

ispuniti naređenje kneza Lazara, jer su grad Koprijan najpre zaopkolili
turski konjanici, a zatim je pristigla Balabanova vojska. Mali grad sa četiri

kule i visokim zidovima izgledao je kao stena opkoljena morem turskih

ratnika, konjanika i pešaka.
Tri viteza i zapovednik grada, gledajući sa zidova nepreglednu

masu ljudi, konja, kamila i rogate marve kako se smešta po prostranom

polju, zadovoljno su trljali ruke.

249

— Navukli smo ih na sebe! — reče Andrija.
— Sad ih treba što duže zadržati — dodade Ivan Kosančić.
— I zadržaćemo ih! — doviknu Milan Toplica.
— Pogledajte! — dobaci jedan ratnik pružajući ruku prema mestu

gde se videla gusta gomila Turaka.
— Nekoga vode prema gradu — reče Kosančić. — Vuku tri srpska

ratnika!

— Tako mi boga, ono su kneževi glasnici! — pljesnu rukama Milan

Toplica.
— Uhvatili su ih i sad će pred našim očima da im odseku glave.
Doista, dvadesetak turskih ratnika, vukući tri zarobljenika,

primakoše se gradskom zidu nešto više od strelometa. Iz gomile se
izdvoji jedan snažan Azijat držeći isukan golemi mač. Popodnevni
sunčevi zraci jasno osvetliše prizor. Za nekoliko časaka dželatov mač tri

puta blesnu. Tri glave padoše u travu.
— Hoće da nas zastraše — reče Andrija. — Sad ćemo pokazati

koliko ih se plašimo! Hej, Rusomire...
— viknu stotinar. — Dovedi Turke što smo ih juče pohvatali... I ona

tri »jezika«...
— Danguba... — obrati se Ivan Kosančić sebru.
— Ako pogodiš strelom turskog dželata, dobićeš kesu s pedeset

srebrnih perpera.
Sebar nadnese dlanove više očiju i žmirkajući zagleda se u daljinu:
— Ne vredi! — reče.

— Pokušaj!
— Mogu, ali strela neće domašiti!
— Pedeset perpera! Gađaj! Ništa ne gubiš ako promašiš! — tiho mu
dobaci Mršević.

Danguba ga pogleda, sleže ramenima i odvrati:
— Šta će reći moji strelci ako uzalud dignem samostrel?
Međutim, dželat se, okružen grupom turskih ratnika, već udaljavao.
— Ode! — tužno zaklima glavom Mršević. — Odnese čitavu glavu

i... pedeset srebrnih perpera.
Iz daljine, jašući kasom, gradu su se približavala tri konjanika.

Srednji je mahao belim ubrusom.
— Poklisari! — reče Miloš Obilić. — Pustite ih da čujemo šta hoće.

Turski konjanici primakoše se na pedeset metara od zida.

— Mi smo poklisari velikog i slavnog emira Balabana! — razvika se
srednji konjanik, svakako vođa grupe. — Puštajte nas u grad.

— Slušajte i prevodite — obrati se Andrija dvojici svojih ratnika koji

su znali turski.
— Traže da ih pustimo u grad — reče jedan.
— Reci im neka odande govore šta imaju da kažu. Poklisar otpoče:

250