Slavomir Nastasijevic-Vitezi kneza lazara

obavešten na vreme, dojuri u pomoć i napade s leđa Altomanovićeve
konjanike. Razbijeni i potučeni županovi konjanici udariše natrag. Crnom
vitezu jedva pođe za rukom da spase četvrtinu svojih ljudi. Nikolu
Altomanovića spopade očajanje kad doznade da je oko sto osamdeset
njegovih ratnika prebeglo na stranu neprijatelja. Među njima bilo je šest
mladih vitezova u koje je župan imao potpuno poverenje.

Međutim, kratkonogi Miljko pretrpe poraz u Bosni. U blizini
Srebrenice potkupi ga mladi banov vojskovođa Vlatko Vuković, razbi mu
odred od hiljadu konjanika, natera ga na Drinjaču, pa na Jadar i
prepolovljenog pretera preko Drine. Županov stotinar, izranjavljen na
nekoliko mesta, u čudu se pitao kako je izbegao smrti.

Ali treći poraz ratnika Nikole Altomanovića bio je najstrašniji. Ðurađ
Stracimirović, vitez neobuzdan i poznat po svojoj plahovitosti, na reci
Bojani do nogu potuče Preljuba Danojlića i bez teškoća otkide od oblasti
Altomanovića Konavlje, Trebinje i Dračevicu. U isto vreme župan
doznade da će Ðurađ uskoro postati zet kneza Lazara, jer je isprosio
njegovu kćer Jelenu.

Sve te okolnosti nagonile su župana na razmišljanje. Osetio je kako
mu planovi jedan za drugim propadaju, a novi mu izgledaju neostvarljivi,
jer ih gradi na neuspesima i porazima. Međutim, najteži udarac župan je
osetio kad je doznao da su Bosanci uhvatili njegovog brata Tomu, pri
povratku iz Dubrovnika, i bacili ga u tamnicu. Nikoli je palo u oči da je u
isto vreme čuo za savez kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka. Tako je
došao do zaključka da je za sve nevolje koje su ga odasvud spopale
jedini krivac knez Lazar. U nastupu besa i očajanja, Nikola Altomanović
odluči da po svaku cenu uništi svoga najvećeg neprijatelja. O oružanom
napadu na zemlju Lazarevu trenutno nije moglo biti ni reči. Zbog toga
župan pribeže lukavstvu. On posla četiri poklisara u Kruševac.

*

Car Uroš nije se dugo bavio u Skoplju. Pošto mu je taj grad ostao u
mučnoj uspomeni, napustio ga je i otišao u Prilep da obiđe kralja Marka,
sina Vukašinova, i da ga prekoreva što je primio tursko vazalstvo.
Obišavši posle toga Stefana Relju u Novom Pazaru i Jug-Bogdana u
Prokuplju, car se iznenada krajem meseca novembra nađe opet u
Kruševcu. U to vreme stigoše i poklisari Nikole Altomanovića. Knez
Lazar ih primi hladno ali pristojno, prihvati od njih županov papirus i
odmah pozva nekoliko istaknutih vitezova na većanje. Osim cara i
kneza, skupu su prisustvovali braća Musići, Oliverovići, Borovina
Vukašinović, Pavle Orlović i drugi.

101

Knez Lazar, natuštenih obrva i sevajući očima od ljutine, progovori:
— Evo poruke koju nam šalje Nikola Altomanović. Valja nam odlučiti
šta s njom da činimo. Mislim da bi bilo najpametnije predati je
poklisarima i nepročitanu vratiti županu.

— Tako je! To bi bilo najbolje! Ne otvarati papirus! — složiše se

vitezi.
Borovina Vukašinović prihvati:
— Sa čovekom koji ne poštuje poklisare i zakon gostoprimstva tako

treba opštiti.
Obrativši se četvorici poklisara, koji su ubledeli i preplašeni stajali

kraj vrata, vitez reče:
— Ne bojte se, momci! Nećemo vas baciti u tamnicu ili predata

dželatu. Vratite se svome gospodaru i recite mu da s njim ne želimo

nikakve razgovore!
Knez Lazar priđe poklisarima:
— Odmorićete konje, dobiti hrane za tri dana, pa na put za Užice.

Vratite županu ovaj papirus i recite da knez Lazar nije hteo da ga
pročita!

Car Uroš je sedeo za stolom i bacao nemirne poglede na viteze i

poklisare. Najposle progovori:
— Čemu to? — reče. — Vaš prezir prema županu Altomanoviću

šteta više vama nego njemu, a da ne govorimo o hrišćanskoj obavezi da

saslušate i svoga neprijatelja. Vaša je dužnost da taj papirus otvorite, da
ga pročitate i da date odgovor kakav dolikuje vitezima.

— Je li to, svetli care, tvoja zapovest ili želja? — upita Borovina.

— Carska želja je isto što i zapovest! — povišenim glasom odvrati

Uroš. — Otvarajte papirus!
Vitezi se stadoše zgledati. Borovina nešto progunđa sebi u bradu.

Knez Lazar ga prekorno pogleda, dohvati sa stola nožić i preseče vrpcu

na svitku papirusa.
Altomanović je ukratko istakao svoju spremnost da što je moguće

pre izgladi odnose sa svim protivnicima, a osobito s knezom Lazarom.
Zbog toga predlaže sastanak koji bi se održao na granici između dve

oblasti. Župan je završio pismo:
»Sad nije prilika da se istražuje ko je kriv za zlo stanje koje već

godinama vlada između nas i naših ljudi. Vratićeš mi moje sebre, ili dati

otkup za njih. O tome možemo razgovarati prilikom našeg sastanka...
Napominjem da sam spreman na ustupke u želji da se odnosi između

nas i naših oblasti što pre i što bolje dovedu u red. Predloži sam mesto
gde ćemo se naći radi pregovora. Povedi sa sobom samo pet pratilaca
bez oružja. Tako ću i ja postupiti...«

— Eto, eto! — zavika Uroš, a suze mu se zablistaše u očima. —
Pokajao se! Očevidna stvar... Uvek sam govorio da državnik mora biti

102

strpljiv... Kneže, ići ćeš na taj sastanak... To je moja molba, ne zapovest!
Knez Lazar je ćutao. Ovakvo pismo nije očekivao, jer je dobro

poznavao oholost i drskost Nikole Altomanovića. On baci pogled po
vitezima. Ali na njihovim licima ne primeti ni traga od oduševljenja
carevog. U mukloj tišini do ušiju mu dopreše reči Lazara Musića:

— Lisica je navukla jagnjeću kožu! Nova podlost je na pomolu!
Borovina Vukašinović se obrati poklisarima:
— Momci, izađite u predvorje i sačekajte naš odgovor...
— Dakle? — reče knez Lazar i pogleda viteze.
— Ići ćeš na sastanak! — dobaci Uroš. — To zahteva tvoja viteška
čast, a, bogme, i državni interesi! Osim toga, to je moja želja...
— Ja sam protiv toga! — reče Borovina.
— Protivan si jer je to moja želja! — piskavim glasom reče Uroš. —
Svaka moja namera mora biti isprobadana tvojom otrovnom žaokom!
Pavle Orlović se obrati knezu Lazaru:
— Mišljenja sam da bi trebalo poslušati cara i otići na taj sastanak!
— I ja sam protiv! — viknu Lazar Musić.
— I ja! I ja! — pridružiše se ostali vitezi.
— Ko vas pita? — preseče ih pogledom car.
— Dosta! — reče mirno knez. — Ići ću na sastanak pod uslovima
koje Altomanović postavlja.
— Sa pet ljudi bez oružja? — podviknu Krajimir.
— Jeste! Samo tako! Mislim da je naš razgovor završen — odvrati
knez. — Molim da me ostavite nasamo sa županovim poklisarima...

*

Car Uroš, srećan što je uvideo da se Nikola Altomanović pokajao i
zadovoljan što je knez Lazar poslušao njegov savet, napusti Kruševac i
po snežnoj vejavici krenu sa svojom pratnjom prema Nerodimlju.

Međutim, knez Lazar je preko poklisara utvrdio mesto gde će se
sastati sa županom Altomanovićem. Pošto je ugovoren dan i čas, knez
odabra pet ljudi među vlastelom da mu na konjima i bez oružja budu
pratioci.

Tri dana pred ugovoreni sastanak knez napusti Kruševac i sa
svitom od sto dobro naoružanih konjanika udari uzvodno levom obalom
Zapadne Morave. Drugog dana uveče stiže u naselje Gradac pa,
prenoćivši u crkvenoj kući kraj zadužbine župana Stracimira, trećeg
dana zorom, u društvu pet nenaoružanih vlastelina, lagano pođe uz reku
Dičinu i dohvati se Despotovice.29 Na južnoj padini planine Vujna,30 gde
se završava prostrana klisura, trebalo je da se nađu knez Lazar i Nikola

103

Altomanović. Na tom mestu, četiri godine ranije, knez i župan su se
sukobili i otpočeli bitku. Na bojištu je ostalo oko tri stotine mrtvih. I mada

su izginuli ratnici pokopani po propisima pravoslavne crkve, sebri su
tvrdili i kleli se u sva čuda da na proplanku i uzvodno u klisuri viđaju
noću, prema mesečini, utvare. Kaluđeri manastira Vujna nekoliko puta
osveštavali su to mesto, ali uzalud. Sebarske priče uporno su se

održavale. Knez Lazar, da bi otklonio kob, izabrao je to mesto za
pomirenje s Nikolom Altomanovićem.

Kao zatočnici mira i dobre volje, pet vlastelina pristajalo je za
knezom jašući konje lagano i oprezno preko debelog sloja snega. Jedini

kolski put koji je vijugao uz reku Despotovicu bio je zavejan. Ledeni vetar
duvao je od planine Rudnika, zavijao kroz krivudavu klisuru i podižući
oblak sitnoga snega ometao kretanje konja, zasipao im oči i ledio

nozdrve. Usamljeni brestovi po jarugama i proplancima kao ukleti pružali
su ogolele grane i odbijali snežne vrtloge i nalete vetra. Konji, osećajući
miris vukova, čuljili su uši i trzali se. Povorka konjanika napusti zavejani

put kraj reke i okrete poludesno prema sebarskim kolibama koje su se u

daljini videle kao tamne mrlje na snegu. Iza malog naselja pružala se
bukova šuma kao nožem odsečena i iza nje mali proplanak, mesto
određeno za sastanak.

Knez Lazar i pet vlastelina ugledaše tragove u snegu, krenuše po
njima i uskoro naiđoše na župana i njegovih pet pratilaca. Altomanović je

sa svojim ljudima prvi stigao na sastanak. Svi su odjahali konje i stajali u

zavetrini iza jedne napuštene kolibe.
Vitez Gavrilo priđe i prihvati za vođice kneževa konja. Lazarevim

pratiocima činilo se da treba i oni da sjašu. Knez i župan nađoše se oči u
oči.

— Milom bogu biće drago da se naši pregovori srećno i dobro
završe! Obe strane održale su vitešku reč — otpoče Lazar pružajući ruku

županu.
Crni Gaga i njegova četiri ratnika podmuklim pogledima pratili su

kneza i njegove vlasteline. Župan Altomanović, smešeći se, prihvati

pruženu ruku:

— Svi smo bez oružja! Neka boginja pravde danas progovori.
Župan naglo istrže ruku, odskoči u stranu i zamače iza kolibe.
Njegovi ljudi dočepaše oružje koje su ranije sakrili ispod snega i jurnuše
na kneza. Jedan vlastelin pade isprobadan mačevima, drugi
bespomoćno mašući rukama i vičući na sav glas skoči ispred kneza s
namerom da ga zakloni, ali i on pade proboden na dva mesta. Treći,
najmlađi i najsrčaniji, dohvati pesnicom po licu jednog županovog
ratnika, ošamuti ga i ote mu mač. Boreći se protiv četvorice, mladi
vlastelin je odbijao udarce i zavaravao protivnike štiteći svoga
gospodara. Najposle, boreći se svom žestinom, vlastelinu pođe za

104

rukom da jednom napadaču mačem probije butinu i da drugog poseče
po desnoj mišici. Od vike i zveketa mačeva kneževi konji se uznemiriše i

jurnuše niz proplanak prema sebarskom naselju. Jedan belac u zaletu
nalete na mladog vlastelina i obori ga u sneg. Županovi ratnici pritrčaše
mladiću i isprobadaše ga. U isti mah mač viteza Gavrila pogodi u grudi

kneza Lazara. Okrvavljen, knez jeknu i pade u sneg.
Župan Altomanović pojavi se iza kolibe, priđe ranjenom knezu i

zagleda se u krv koja je obojila sneg.
— Mislim da su naši računi završeni! — reče smeškajući se.

— Knez pokuša da se pridigne, ali glava mu klonu na sneg. Sa
usana ote mu se samo jedna reč:

— Proklet!

— Polazak! — viknu Gaga. — Prema nama juri desetina ratnika.

Župan i njegovi ljudi odrešiše svoje konje i pojahaše, pa stavivši
ranjenog druga između sebe, jurnuše preko brežuljka i uskoro zamakoše

iza šumarica.
Na čelu desetine konjanika koja je jezdila prema kolibi bio je Lazar

Musić. Kao da je predosećao da se knezu sprema zlo, mladi vitez je do

krvi šibao vranca i jurio ispred svojih ratnika. Kad ugleda župana i
njegove pratioce kako u punom trku zamiču iza šumarica, Musić,

zaparavši ostrugama trbuh svoga konja, viknu:

— Zakasnili smo! Trk!
Pratioci polegoše po vratovima svojih konja. Jureći po neravnom tlu

pokrivenom snegom, jedan konjanik se strmoglavi preko jendeka,
drugome se konj spotače i pade na kolena. Ostali dojuriše do kolibe.

Lazar Musić skoči s vranca i pritrča knezu. Ubledeo, mladi vitez je

drhtavim glasom ponavljao:

— Zakasnili smo...

— Zakasnili... — kao u odjek pridružiše se glasovi njegovih

pratilaca.
Mladi vitez kleče pored kneza i raskopča mu haljinu na grudima.
— Živ je... Još je živ! — tiho reče.
— Neka je slava bogu! krsteći se rekoše pratioci.
Međutim, odnekud se stvoriše dva vlastelina iz pratnje kneza

Lazara. Kad su županovi ljudi potrgli mačeve, oni su pobegli i sakrili se u
šumi. Od ostalih, dvojica su bila mrtva, a treći teško ranjen.

Knez Lazar je bio ranjen u desnu stranu grudi. Mač crnoga Gavrila

pogodio je u krst od abonosova drveta koji je knez nosio ispod haljine,
kliznuo udesno, probio grudni koš i oštetio plućno krilo. Na hladnom
vazduhu krv se već usirila.

Mladi Musić se okrete prema brežuljku gde su zamakli župan i

njegovi pratioci i viknu:
— Satanska dušo! Zaklinjem se da neću umreti mirno dok te ne

105

lišim videla božjeg, jer si moj pogled oskrnavio krvlju najplemenitijeg
među vitezima!

— Amin! — uglas doviknuše pratioci. Međutim, knez je došao
svesti. Pridižući se

na laktove, zagleda se u Musića:
— Šta je? Otkud ti ovde? — reče.
— Dolazim kao crni glasnik... Blagorodni car Stefan Uroš pre četiri
dana u Nerodimlju predstavi se u gospodu.31
— Umro? — tiho upita knez.
— Umro!
— Neka mu se gospod smiluje duši! — prošapta knez Lazar i klonu
na ruke Musićeve.

106

Glava jedanaesta

Iznenadna smrt Uroševa izazvala je pometnju i veliko uzbuđenje

među vitezima, vlastelom i sebrima. Tako je moralo biti, jer nestankom
svoga cara završila se Nemanjića dinastija, koja je oko dvesta godina
vladala Srbijom i Makedonijom. Ali odnekud se pronese glas — najpre u
Nerodimlju, gde je umro — da mu je život oduzet nasilničkom rukom. Ta
se vest uporno održavala i prenosila se od usta do usta, mada niko nije
ni slutio ko bi mogao biti ubica. Jedni su govorili da je zadavljen u
postelji, drugi da je otrovan. Treći su smatrali da careva prerana smrt
ukazuje na božju promisao, jer se greh preneo sa oca na sina, pošto je
Dušan baš u Nerodimlju svrgao s prestola svoga oca Stefana
Dečanskog i bacio ga u zatočeništvo u gradu Zvečanu. Međutim, i ona
priča o pokušaju ubistva cara Uroša u Skoplju tri meseca ranije izašla je
na videlo. Za života kralja Vukašina o tom slučaju se govorilo šapatom,
jer se svako pribojavao da ne padne u nemilost samozvanog i
osvetoljubivog kralja. Ali posle pogibije na Marici, neočekivano se pojavi
ubeđenje da Vukašin nije kriv za slučaj u Skoplju, nego da su njegove
pristalice, željne vlasti i privilegija, najmile ubicu i poslale ga da ubije
cara. Po sahrani Uroševoj to se mišljenje održalo, premda niko ni na
koga nije mogao pokazati prstom i označiti ga kao ubicu. Tako se
nekadašnje podozrenje protiv kralja Vukašina po drugi put prenelo na
njegove pristalice i došlo u vezu sa iznenadnom smrću cara Uroša u
Nerodimlju. Nižoj vlasteli i sebrima dobrota i bogobojažljivost pokojnog
cara prirasle su za srce, oa im se htelo da i Uroš postane mučenik.
Međutim, velikaši i vitezi po Srbiji bili su ubeđeni da je posredi božja
kazna: da sin mora okajati greh svoga oca i da njegova prerana smrt
samo to znači. Oni su tvrdili da dinastija Nemanjića baš tu, na mestu
greha i zločina, mora da presahne.

Pogrebna svečanost je završena, pomeni i molepstvija za pokoj
duše preminulog cara ređali su se, a priče su i dalje kružile i izrastale
jedna iz druge. Prvi su otpočeli dijaci iz manastira Svete Bogorodice, gde
je telo cara Uroša sahranjeno. Bojeći se kaluđera i njihova gneva, dijaci
su šapatom pričali: da se kandilo ispred ikone arhangela Mihaila
bezrazložno gasi, a iz njega ulja nestaje; da svečeri kroz crkvu, od oltara
prema izlazu, prostruji nekakav povetarac i da se na zvoniku čuju
cviljenje i uzdasi.

107

Jedna žena je pričala da je u nastupu porođajnih bolova videla u

svojoj kolibi prema svetlosti žiška utvaru u belom. Na njenom licu

poznala je blage crte pokojnoga cara. Žena se prestravila i izgubila

svest. Rodila je zdravo muško dete i na znamenju dala mu ime Uroš.
Tada je pustinjak iskušenik starac Jevstahije prorekao da će od deteta
postati božji čovek ili velmoža.

U jednoj vodenici na reci Nerodimki četiri pomeljara su u noći sa
užasom videla da je čeketalo stalo, a voda u badnju prestala da buči.
Vodeničar je, pomenuvši ime gospodnje, dohvatio s vatre zaplamteli
ugarak i izašao napolje da pregleda jaz. Gledajući uzvodno, primetio je

nekakve svetlice kako se ukrštaju iznad vode u koritu i kroz krckanje
leda na jugovini začuo najpre bolno zapomaganje, a zatim i reči: »Smiluj
se, gospode, rabu tvome pokornom.« Za to vreme pomeljari su, klečeći,
glasno čitali molitve, ili tiho izgovarali basme za rasterivanje duhova. I
mada je čeketalo proradilo i voda opet počela da huji kroz badanj, niko
se nije usudio da zaspi, osim vodeničara, koji je, ležeći na slami kraj

vatre, utonuo u težak san i probudio se tek sa pojavom sunca.
I ovaj slučaj sebri su doveli u vezu sa smrću cara Uroša. Kaluđeri u

manastiru Svete Bogorodice uticali su na prostiji svet da se okane priča i
prepričavanja radi pokoja i spasenja duše poslednjeg Nemanjića.

Uzalud. Niža vlastela i sebri nisu se plašili ni pretnji. Njihova netrpeljivost
prema kaluđerima dostiže vrhunac kad jednog dana puče glas da je telo
pokojnog cara nestalo iz groba u crkvi. Iguman i kaluđeri, upitani,
zgledali su se i slegali ramenima ne dajući nikakve odgovore. Najposle,
stadoše pretiti da će baciti prokletstvo na svakoga ko o tome i dalje bude
govorio, ne pomišljajući da bi bilo najpametnije otvoriti grob u prisustvu
naroda i proveriti da li ta priča odgovara istini.

Krajimir i Damjan, sačekavši u Nerodimlju da se izvrši
četrdesetodnevni pomen preminulom caru, odlučiše da krenu u
Kruševac i da se, po mogućstvu, priključe vitezima kneza Lazara, još
uvek utučeni zbog iznenadne smrti careve i pod utiskom mučnih priča

kojih su se preko volje naslušali, mladi vitezi išli su kao ljudi koji su

svoga gospodara izgubili, a drugog nisu stekli.
Braća su jezdila raskaljanim putem kraj Nerodimke. Iako je bio

mesec januar, jugovina je neočekivano udarila i snegovi na padinama

Šar-planine naglo su se topili. Blatnjava voda slivala se niz duboko
usečene jaruge praveći lokve i bare po prostranim livadama i
ispunjavajući jendeke kraj puta. Jata vrana gačući su letela iznad
ogolelih grana visokih topola kvrgavih vrba čija su stabla dobrim delom

bila pod vodom. Nabujala Nerodimka nosila je natrule panjeve i

polomljene suvarke koje je uz put dizala kraj obala, na maticama
kovitlala šljam, i spojena s rekom Lepencem jurila kroz Kačaničku klisuru

prema Vardaru.

108

Braća Oliverovići bacala su nemarne poglede po ogolelom drveću,
žitkom i prljavom snegu i žućkastoj vodi u reci. Bezvoljno su slušali

zavijanje vetra i pištanje vivaka koji su preletali s obale na obalu.

Šljapkanje konjskih kopita po blatnjavom putu uspavljivalo ih je.
— Šta sad i kuda? — reče Damjan. — Da postanemo skitnice,

drumski razbojnici ili vitezi lutalice?

— Idemo u Kruševac knezu Lazaru — odvrati Krajimir.

— Knezu Lazaru, ako je još u životu — zavrte glavom Damjan.
— Rana od mača za prvih osam dana je smrtonosna
— reče Krajimir. — Kad to vreme prođe, opasnost po život je sve

manja... Uostalom, dva puta smo obavešteni da se knez postepeno
oporavlja. A kad stane na noge i prikupi snagu, sigurno će krenuti s
vojskom na Altomanovića. Prema tome, uveren sam da će i nas dvojicu
uvrstiti među svoje ratnike.

U to ne sumnjam — reče Damjan i zaustavi konja.

— Zar ne bismo mogli da malo skrenemo s puta i da udarimo na
Novi Pazar?... Uželeo sam se Ivana Kosančića i Miloša Obilića...

— Možemo! složi se njegov brat. — S njima ćemo se posavetovati
šta nam valja činiti...

Braća Oliverovići mogli su otići na svoj posed, u Ovčepoljsku oblast,

gde je u blizini manastira Lesnova boravila njihova mati Marija koju su
sebri nazvali »carica«. Ali pri putu carevom za Nerodimlje, četrdeset pet
dana ranije, braća su se odvojila od svite i otišla da obiđu svoju majku.
Ovoga puta nije ih vukla želja da navraćaju kući.

Ispred deset konjanika pratilaca Krajimir i Damjan išli su prema
severu. Drugog dana dohvatiše se reke Sitnice, a trećeg stigoše u dolinu
Ibra. U blizini Vučitrna braća se skelom prebaciše preko nabujale reke i
četvrtog dana u podne stigoše pred Novi Pazar.

Vlasteosko imanje Kosančića bilo je nedaleko od grada. Oko osam
stotina sebara, odraslih muških glava, obrađivalo je njive i vinograde,
kosilo travu po prostranim livadama kraj reke Raške, čuvalo krupnu i

sitnu stoku i ergele, gde se gajilo nekoliko stotina konja.

Sebri su živeli u blizini naselja, po kolibama kraj reke. U naselju je
bila niža vlastela. Svaki muški odrasli član imao je obaveze prema

gospodaru, a u naknadu dobijao je nešto zemlje, gde je podizao sebi
kuću.

Vlastela i sebri bili su odani gospodaru Ognjenu Kosančiću i

poštovali ga zbog blagog i pravednog postupanja prema njima. Pošto su

oplakali i ožalili starog gospodara i izdali mu sva podušja, vlastela i sebri

svesrdno prionuše uz njegovog sina Ivana i ljubav i odanost preneše s

oca na sina.
Kuće Kosančića bile su izgrađene s krovovima na dve vode, s

badžama i prostranim odajama s niskom tavanicom postavljenom na

109

debele hrastove grede. Po zemljanom podu bile su prostrte hasure; a u

svakoj odaji postavljeno golemo ognjište sa širokom odžaklijom iz koje

su izvirivale verige. Uza zidove, na malo uzdignutoj dušemi od jelovih
dasaka, ležale su slamarice prekrivene ovčijim i medveđim kožama. U

svakoj odaji moglo je spavati po dvadeset, a po potrebi i trideset ljudi. Na

sredini su se nalazili masivni stolovi, a oko njih klupe s naslonom. No
uglovima su stajali dobro očišćeni oklopi, panciri i kacige, a po zidovima
izvešano oružje: mačevi, dugi i kratki, bodeži, samostreli, džiliti,

dvorezne sekire i toboci s dugim i kratkim strelama. U glavnoj odaji, u

jednom uglu, ležali su na gomili lukovi od tisova drveta i kamara
dugačkih kopalja, zatim brusovi i tocilo za oštrenje mačeva, sekira,

noževa, vrhova za strele, džilite i koplja.

Na velikom ognjištu buktale su borove i jasenove cepanice. Tu se u
bakraču na verigama kuvala čorba, ili pekla ovca na ražnju.

Na kraju Novopazarskog polja, na stavama reka Raške i Sebičeve,
nalazio se grad Trgovište, nekadašnji Ras, prestonica starih Nemanjića.

Tu je bio dvor gospodara oblasti, Stefana Relje, koga je narod nazvao

Krilati. Njegovih trista pedeset ratnika uvek je bilo pod oružjem. Odabrani
među ostalima, nisu bili mlađi od dvadeset pet, ni stariji od trideset

godina. Izuzeti od svakidašnjeg rada, ti ratnici su se povazdan vežbali u

rukovanju oružjem, u jahanju poludivljih konja i bacanju džilita.

Regrutovani iz reda niže vlastele, bili su odani svome gospodaru i

zahvalni što ih je uzdigao do sebe. Jer Relja je s njima jeo i pio, rvao se i

nadmetao u bacanju koplja i džilita. Mladi ratnici divili su se svome
gospodaru i svesrdno se trudili da mu u svakom pogledu budu slični.

Relja je jahao pomamnog ždrepca, ljutog kao vatra i brzog kao vetar.

Pratioci koji nisu bili u stanju da svoje konje gone u stopu za njim brisani
su iz spiska telohranitelja i odlazili u stajaću vojsku, koja je imala oko dve

hiljade ratnika. Ergela Stefana Relje bila je izuzetno negovana. Na
livadama su vršena ukrštanja najboljih pasmina konja koji a su dovođeni
iz domaćih štala drugih velikaša ili za veliki novac kupovani u Vizantiji i
Maloj Aziji i s velikim teškoćama prebacivani u Srbiju. Svaki odabrani

ratnik mogao je po volji i prema sebi izabrati konja u ergeli i starati se o
njemu i dresirati ga po svom nahođenju. Konjanici Stefana Relje, zbijeni

u bojni poredak, imali su strahovitu udarnu snagu. Oni su lomili
protivničke redove, proletali kroz njih i tek onda počinjali pojedinačne
borbe. Ratnike Nikole Altomanovića hvatao je užas od samog imena

Relje Krilatog. Jer svaki pokušaj da silovitog viteza satru završavao se

njihovim bežanjem i sopstvenim porazom.
Ivan Kosančić je primio navike i način borenja svoga sizerena. I

među njegovim ratnicima bilo je hrabrih i snažnih momaka, regrutovanih
od sinova niže vlastele i sebarskih mladića koji su se isticali okretnošću i
bistrinom. I u njegovoj ergeli moglo se naći konja silovitih i bahatih.

110

— I vi ste moji — govorio je Relja gledajući samilosno Kosančićeve
mlade ratnike. — Kad dođe vreme, svi ćete doći pod moju ruku.

— Kad dođe vreme! — smešio se Ivan. — A dotle moji ratnici

pripadaju samo meni.
— Neka ti bude! — odvraćao je gospodar premećući korbač iz

desne u levu ruku.

Ratnici i jednog i drugog pratili su ovaj razgovor, smejuljili se, sukali

brkove i prsili se. Jer Reljini su smatrali da su bolji, a Ivanovi da nisu gori

od njih.
Krajimir Oliverović osećao se pomalo nelagodno, jer je Ivana

Kosančića znao samo po pričanju svoga brata Damjana i Lazara
Musića. Zbog toga je nameravao da napusti Novi Pazar čim se konji

malo odmore.
Mlađem bratu poigravalo je srce od radosti što će videti Ivana i

Miloša i s njima prijateljski proćaskati. Ali njegovu ushićenju nije bilo
kraja kad u kući Kosančića, osim Ivana i Miloša, zateče i braću Musiće.

Pošto se izgrliše upućujući jedni drugima brza pitanja i kratke
odgovore, mladi vitezi uđoše u veliku odaju i posedaše za sto. Tada
naveliko otpoče razgovor.

Musići ispričaše kako je Nikola Altomanović podlo postupio i

završiše rekavši da je knez Lazar prebrodio životnu opasnost i da se sve
bolje oseća.

Krajimir i Damjan izneše kako je umro car Uroš, kako je sahranjen u
manastiru Svete Bogorodice, kako neprekidno kruže priče o njegovoj

nasilnoj smrti i, najposle, kako je telo nestalo iz groba.

— Je li doista nestalo? — upita Stefan.
— Ko to zna! — odgovori Krajimir. — Iguman manastira ni da čuje

da se grob otvori.

— A šta vlastela na to kaže?
— Ništa! Svima je stalo do toga da mogu pričati i prepričavati. Njima

istina nije važna.
— A sebri? — upita Lazar Musić. — Oni se valjda već kunu u sva

čuda da su videli kako se Uroš digao iz groba i krenuo put neba!

— Skoro da je tako! — nasmeja se Damjan.
— Da li se zna ko je prvi otpočeo da priča o utvarama? — upita

Stefan.

— Dijaci manastira Svete Bogorodice — odgovori Krajimir.
— Tako mi boga, njima to i dolikuje! — pljesnu rukama mlađi Musić.
— Dijaci, ti ubledeli, izgladneli i nezasiti čupavci! Kad iguman zaboravi
da izvadi ključ iz podrumskih vrata, onda za njih nastaje slavlje. Jedan
po jedan uvuku se u podrum... Pričao mi čovek. Svojim je očima gledao
kako su se dijaci otimali ko će pre da legne kraj bureta i da ustima
dohvati slavinu. Piju oni, rođeni moji, bez mere. Zbog toga i viđaju

111

utvare.
Krajimir napomenu da mali turski odredi32 često prelaze iz Trakije i

Bugarske u Makedoniju radi pljačke i da postaju sve drskiji. Ratnici
Dimitrija Vojinovića četiri puta su se s njima sukobljavali na padinama
Osogovskih planina i uvek se vraćali smanjeni na polovinu.

Ivan primeti da bi trebalo izrana početi sa istrebljivanjem
razbojničkih družina koje su se u toku zime pritajile:

— Čim grane proleće i prva trava krene, razbojnici će otpočeti da

napadaju karavane, putnike i naselja, i da jurišaju na manje vojne

postaje. Miloš i ja opremili smo dvesta momaka. Svakodnevno ih
vežbamo u rukovanju oružjem. Uskoro ćemo otpočeti borbe s
razbojničkim družinama — završi Ivan.

Lazar Musić se nasmeja:
— Znači, vaše viteške namere svele su se na hvatanje lopova?

Dobri moj Ivane, dok se budeš bavio tim plemenitim poslom, tvoji
nadzornici na imanju svojski će prionuti da te potkradaju.

— Neće — odvrati Ivan. — Moji ljudi su pošteni.
— Verujem, i biće takvi sve dok na sebi osećaju pogled tvojih
orlovskih očiju.
Mladi vitezi osećali su želju za bojem i viteškom slavom. U dokolici
stadoše nabrajati sve izglede i mogućnost gde bi njihovi mačevi dobro
došli za isterivanje pravde i osvete. Pošto pomenuše razbojničke družine
i nasilja koja su u protekloj godini počinile, zatim otimanje i
oslobođavanje roblja, naširoko stadoše praviti planove kako da otpočnu
borbe sa turskim odredima koji se radi pljačke sve češće pojavljuju iz
Trakije, udaraju silovito na naselja i na brzim konjima nestaju u noći.
— Sve je to dobro i pohvalno! — reče Lazar Musić natežući pehar.

— Za valjane viteze uvek ima posla napretek. Ako ništa drugo, možemo
hvatati konjokradice, lovokradice, trgovce podvaldžije, lopove vodeničare

koji sebrima kradu na ujmu, poreznike derikože, buntovne i lenje sebre,
otimače devojaka i babe koje poturaju urok... Doduše, takva dela
hroničari ne beleže, niti ona ulaze u opseg viteških vrlina, ali će nas bar

sirotinja blagosiljati...
Međutim, mladi Miloš je goreo od želje da sa svojim malim odredom

konjanika krene u zemlju Nikole Altomanovića. Ista želja morila je i Ivana
Kosančića. Oba mlada viteza smatrala su da nema smisla otpočinjati
bilo kakve borbe većeg stila dokle god ne izvrše osvetu nad županom.
Njima se pridruži i Stefan Musić. On je hteo da od obesnog
Altomanovića preotme svoju oblast, Rudnik i okolinu.

Lazar Musić, čuvši ime Nikole Altomanovića, uozbilji se, pa mršteći
se i stežući pesnice reče:

— Neću se smiriti dokle ga živog ne uhvatim! Krv kneza Lazara
mora biti osvećena.

112

U takvim i sličnim razgovorima mladim vitezima prolazilo je vreme.
Zima je sprečavala svaki oružani pothvat. Trebalo je sačekati proleće.

Petoga dana Damjan Oliverović iznenada napusti drugove i bez
pratilaca krenu put Dečana da poseti svoje prijatelje kaluđere i da
prezimi u manastiru.

Ostala petorica provodili su vreme vežbajući Kosančićeve momke u
rukovanju oružjem. Krajimir Oliverović posveti osobitu pažnju desetorici
mladih ratnika. Njih je upućivao u tajne boračke veštine mačem i
ubojnom sekirom. Njegovim iskustvom dobro su se koristili mladi Miloš
Obilić i Kosančić.

Lazar Musić i sebar Mitar Danguba povazdan su se takmičili u
gađanju strelom u metu. Uz smeh i klicanje mladi vitezi pozdravljali su
pobednika — a to je skoro uvek bio Danguba. Kržljavi sebar bolje je
pogađao metu i uvek bio brži u zapinjanju samostrela.

— Ðavo je ušao u tebe! — gunđao je Musić mučeći se oko
zatezanja tetive i zakačinjanja za klinac.

— Potrebno je vežbanje i jake ruke! To je sve! — dobroćudno se
smejuljio sebar.

— Verujem ti, slatka dušo! — odgovori Musić. — Izgleda da je kod
tebe sva snaga sišla u ruke.

— Za ovaj posao potrebne su i zdrave oči — reče Danguba.
— Imam ih!
— I hrabro srce!
— Gle! — prenu se Musić. — Po tvome izgleda da sam bogalj,
slepac i plašljiv kao zec.
— Danguba ti je na pristojan način rekao sve! — nasmeja se
Stefan.
Odabrali su pedeset mladića među nižom vlastelom i sebrima i
vežbali ih da gađaju iz samostrela.
Početkom februara mladi vitezi odlučiše da krenu za Kruševac, jer
su doznali da se knez Lazar digao iz postelje.

*

Dostana i Debeli Mršević dovedeni su u Kruševac pod stražom.
Njima to nije izgledalo neobično, jer je u gradu Užicu takav postupak bio
uobičajen. Devojka je molila da je puste pred kneza da mu objasni
razlog svoga bekstva i da zatraži utočište. U prisustvu Borovine
Vukašinovića i braće Musića knez Lazar je primi.

Gledajući dostojanstveno ali blago i plemenito lice kneževo Dostana
se za trenutak seti svoga strica, njegovog lukavog osmeha i podmuklih

113

očiju. Na pamet joj dođe i otac sa svojim nespokojnim pogledom, i

mrgodna i naduta strina Tomanija, i mladi i stari vitezi koji im služe
smešeći se licemerno, zazirući jedan od drugog i strepeći svaki za svoj

život.
Kad sagleda oči kneza Lazara, devojka oseti olakšanje na duši i

želju da pred njim otvori svoje srce. Ona sa suzama u očima ispriča kako

je stric postupao s njom:
— Pobegla sam, jer su hteli da me udadu za čoveka od čijih nedela

osećam i užas i stid. Najpre su moga oca poslali u Dubrovnik da traži

dohodak o svetom Dimitriju...

— S kakvim pravom! — planu vitez Borovina. — Dok se ne rasturi i
uništi ta razbojnička družina, ova zemlja neće imati mira i spokojstva.

— Pusti devojku neka kaže šta ima — blago reče knez.
— Moj otac je otišao, a stric i strina silom su izvršili zaruke između
mene i Crnoga Gavrila. Naredne nedelje trebalo je da se obavi venčanje.

— Zar postoji svešteno lice koje se i takvim poslovima bavi? —
upita Stefan Musić.

— Kod Altomanovića sve postoji — dodade Borovina.
— Postoji — nastavi devojka. — To je kaluđer Vasilije, iskušenik.
Živi u Jednoj ćeliji u gradu Užicu.
— Jeste — dobaci Lazar Musić. — Otac Vasilije moli se bogu za
dobro i sreću Altomanovića, pogađa njihove misli i ispunjava svaku

njihovu želju, a valjda nije ni svestan kome služi... Video sam ga tamo na

gozbi i nemam nikakvu zamerku, osim što sam primetio da jede za

trojicu, iako je iskušenik.

— A kako se moli bogu? — upita Borovina.

— Sasvim pristojno, premda ne verujem da su mu molitve od koristi,
jer služi rđavim ljudima.

— U pravu si, dobri viteže! Altomanovići su zli i podli. Ne želim više
ni ime da im čujem. Osim svoga oca, nikad ih nisam volela.

Knez Lazar se nasmeši:
— Navikla si — reče — da svakodnevno slušaš i gledaš
nedoslednosti svoga strica i oca. Odrasla si u sredini gde se tuđe muke i

patnje ne cene nimalo. U tom duhu si i vaspitana. Dok nisi na sebi

osetila zlo i nepravedan postupak svojih, nije ti padalo na pamet da
bežiš i da se iz tuđe zemlje bacaš pogrdama na njih. Primamo te i
daćemo ti utočište, jer poštujemo zakon gostoprimstva. Stanovaćeš u
kući, u blizini dvora, i dobićeš devojku koja će ta služiti.

— To neće trajati dugo! — dobaci Borovina. — Devojka ovakve
lepote naći će već sebi ono što joj po prirodi pripada.

Dostana se pokloni knezu i izađe.
— Dobro si rekao, viteže! — obrati se Lazar Musić Borovini. —
Priroda će se postarati da nađe nekog mučenika koga će svojski

114

pritisnuta Altomanovićevska zarđala krv, ogrezla u oholosti.
— Pobegla je od zla! Mlada je. Popraviće se — nasmeši se knez.

— More, bojim se da jednog dana ne pobegne od našeg dobra! —
reče Stefan Musić.

— I da nam za našu dobrotu uzvrati onako kako su Altomanovići

navikli — dodade njegov brat.
— To već neće moći — nasmeši se knez.
Tako je u Kruševcu primljena sinovica Nikole Altomanovića. U to

vreme niko nije slutio kakvu podlost sprema župan knezu Lazaru.
Istoga dana, u prisustvu Lazara Musića, knez je razgovarao sa

pevačem Vizantincem. Onesikrit je još s vrata otpočeo da slavi veličinu
kneževu. Nameštajući usta i žmirkajući kao u najvećem oduševljenju,
zasuo je kneza lepim rečima:

— Svetli, velmožni, bogobojažljivi, visokorodni... Tvoja viteška slava

i darežljivost...

— Stani! — mahnu rukom knez. — Još ti nisam ništa dao!
— Što ne znači da mu nećeš dati! — dobaci Musić. — On to zna i

nada se.
— Tvoja celomudrena uzvišenost — diže glas pevač gledajući

popreko Musića — kako božji ugodnici nalažu, dajući vlast u ruke

najboljima, podarila mi je više nego što sam u stanju da se nadam ili ikad
da zaslužim dvoreći tvoju milost. Dala mi je naklonost jednoga kneza i

poklonila njegovo poverenje, za koje opet ja sa svoje strane...
— Gospode! Kako divno naučeno i još bolje primenjeno znanje! —

uzviknu Lazar Musić.
Pevač Vizantinac pocrvene od prevelike sujete i zadovoljstva.
— Ako produžiš tako, ja nikad neću doći do reči — dobaci knez. —

A ti nećeš saznati za šta sam te zvao.
— Znam red! — pokloni se Vizantinac. — Nekad sam bio ličnost na

dvoru Jovana Paleologa, za koga neki tvrde da vodi poreklo još od
Mihaila Mucavog.33

— Gle! — uzviknu Musić. — Od njega si se valjda naučio rečitosti?
— Ne! — preseče ga pevač pogledom. — Mucavi je, bog neka se
smiluje njegovoj duši, umro tačno pre pet stotina trideset i dve i po
godine. Moj uzor u rečitosti bio je car Jovan, koji i sad vlada na radost i
sreću vizantijskog naroda. Na njegovom dvoru naučio sam se da služim
istini i časti. On bi me i sad dobro dočekao.
— Divim se tvojoj ličnosti, a isto tako i rečitosti — reče knez. — Ali
te molim da sedneš i da saslušaš šta ć u ti reći.
Pevač se pokloni i sede na krajičak klupe, prekrsti ruke na trbuhu i
smešeći se smerno nakrivi glavu, okrećući desno uho prema knezu da
bolje čuje. Lazar Musić sede kraj njega.
— U Kruševac je dobegla Altomanovićeva sinovica — reče knez.

115

— Poznato mi je. Dostana, lepa devojka — zažmiri Vizantinac i
napući usne kao da duva u vrelu čorbu. — Video sam je u Užicu i ovde.
Mladi vitezi kočopere se kao petlići kad prođu pored nje, rebre se i suču
brkove... Nije ni čudo, jer te plavuše hoće koji put...

— Čekaj! — prekide ga knez. — Mišljenje o plavušama zadrži za
sebe. Ovoga puta tvoj posao biće druge vrste. U gradu ima preko dvesta
ratnika, prebeglih od Altomanovića. Bojim se pobune, izdaje, prepada i
bog će znati čega sve! Možda je devojka poslata u Kruševac da nam

zavara pažnju.
— Ili da bude vođa i podstrekač izdaje — dodade Musić.
— Zbog toga, dobri moj pevaču — nastavi knez
— moraš motriti na te ratnike. Za devojku odrediću drugo lice...

Pomešaj se s njima, pevaj im i sviraj...
— Na čemu da sviram? Moja lauta...
Knez mu priđe. Ozbiljan i natuštenih obrva pogleda ga pravo u oči.

Onesikrit zadrhta. I Lazar Musić oseti se nelagodno.
— Ako primetiš i najmanji znak bunta, javi mi. Sve te ratnike baciću

u okove i poslati u Stalać vojvodi Damjanu.
Vizantinac je gledao ispred sebe u kamene ploče s izrazom na licu

kao da je nešto izgubio, uzalud tražio i ostao bez nade da će ikad naći.

— Ako otkriju da ih uhodim? — upita.
— Ubiće te! — nemarno reče knez i dobaci mu kesu s pedeset
srebrnih perpera. — Sve što saznaš, saopštavaj Lazaru Musiću. U moje

odaje ne dolazi dok te ne pozovem. Je li jasno?

— Jeste, premda bih voleo...
— Naš razgovor je završen! — preseče ga knez.
— Možete ići...
Kad izađoše u dvorište, pevač se obrati Musiću:

— Moje spokojstvo u Kruševcu bilo je kratkog veka.
— Uviđam — klimnu glavom Musić. — Jer hleb koji se jede
zabadava najslađi je. Sad je došlo vreme da opravdaš kneževu

naklonost i poverenje i da valjano iskupiš svaku mrvicu hleba koju si

ovde pojeo.
Pevač zastade i zagleda se u Musića:
— Veruješ li u sudbinu? — reče.
— Kaluđeri ne veruju, ja verujem.
— Otkako postojim, stalno sam guran u najveće opasnosti i nisam

propao. Zahvaljujući sudbini, ostao sam čitav.

— Tako je pravo i bogu drago, dok ti s nekog krova ne padne
ćeramida na glavu — reče Musić hvatajući ga ispod ruke. — Ako se iz
ovoga posla izvučeš čitav, onda budi siguran da si jakog anđela.34
Postoje dve sigurne mogućnosti koje te mogu odvesti u propast.

— Dve? — prenu se pevač i opet zastade.

116

— Ako su Altomanovićevi begunci ispravni, neće ti se desiti ništa
rđavo. Ali bojim se da su slutnje kneza Lazara opravdane. Tada se,
bogme, ne bih menjao s tobom. Ti si prvi na udaru i stradaćeš svakako!

— Kako to »svakako«? Objasni mi opširnije!
— Ubiće te ili Altomanovićevi begunci ili knez. To je sve.
Gledajući u razrogačene oči Vizantinca, Musić se nasmeja:
— Begunci će te ubiti ako osete da ih uhodiš, a knez će te predati
dželatu ako njihove namere ne otkriješ na vreme. Eto ti dve mogućnosti.
— Postoji i treća — počeša se pevač iza uha. — Mogu da

pobegnem iz Kruševca.
— To ti ne bih savetovao. Kneževoj poteri ne možeš umaći. Naši

ratnici su uporni kad nekoga gone, a osim toga džandrljivi su, prgavi i
nakrivo nasađeni. Premlatiće te namrtvo ili obesiti o prvo drvo, a posle
reći knezu da si hteo da bežiš. Takav je to narod.

Pevač bolno uzdahnu:

— I ovoga puta sudbina me stavlja na probu.
— Tako je! — složi se Musić. — Radi šta ti je naređeno i ne lupaj
glavu o sudbini i njenim smerovima... Nego, malopre si počeo nešto o

ženama lepim i plavim pa te je knez prekinuo. Šta si hteo da kažeš?
— Pa to: umeju one da zanesu čoveka, da ga ošamute... Ali neka

idu do đavola! Sad su mi sve crne.

Odjednom, Vizantinac se trže i razvika:
— Zar ti, bezbožniče, još uvek tvrdiš da nisi kriv što je moja lauta

propala!?
Pred njima, na pragu štale, sedeo je Debeli Mršević i spokojno jeo

ovsena hleba i slanine praveći guke na obrazima. U ruci mu je bleskala
povelika britva s drškom od roga. On nemarno pogleda pevača i pomače

šubaricu prema potiljku.

— Imam pouzdane svedoke da sam je o tvoju glavu razbio! —

nastavi Vizantinac.
Sličnim rečima je pevač nekoliko puta saletao Mrševića, tražio od

njega priznanje krivice i pokušavao da mu iznudi četrdeset srebrnih
perpera za koje je bio siguran da su iz sanduka s krpama u užičkom
ćumezu prešli u tamničareva nedra.

Lazar Musić, gledajući kako debeli momak spokojno secka slaninu i
malu parčad s velikim komadima hleba stavlja u usta, nasmeja se i reče:

— Blažena tamničarska dušo! Kad bi gresi celoga sveta pali na
tvoja pleća, opet bi ostao spokojan! U ovom slučaju ispao si bez krivice
kriv, jer ti je gospod podario tvrdu glavu, a pevaču trošnu lautu.

— Neće da mi plati! — prosikta Vizantinac.
— Plati čoveku! — dobaci Musić.
— Nemam novaca — preko zalogaja reče tamničar.
— A četrdeset srebrnih perpera u sanduku s krpama? — otrovnim

117

glasom dobaci Vizantinac.

— Za njih sam kupio sedlo.
— Ðavoli te njime osedlali! Hoću da molim kneza da te preda

dželatu.
Pevač se obrati Musiću:

— Pogledaj ga! Gladan kao pakao! Jede kao prokletstvo! Tako mi
boga, ako ga zadržimo u Kruševcu, poješće sve kneževe zalihe

namenjene ratnicima za zimu.
Mršević je izbledelim očima gledao čas u oštricu svoje goleme

britve, čas u pevačevo grlo.
— Ovaj će da te prekolje! — reče Musić.
— Neće valjda! — prenu se pevač i naglo se okrete. Jedna lepa

crnomanjasta devojka vukla ga je za

rukav.
— Šta je, majski cvete? — upita Vizantinac još uvek gledajući ispod
oka tamničara i njegovu britvu.
— Pođi sa mnom! — tiho mu dobaci devojka.

— Kuda?
— Pod onu golemu krušku, da ti šapnem nekoliko reči.
— A ja? — upita Musić.

— Ti traži devojku prema sebi!
— Uzalud. Ne mogu da je nađem.
— Onda umri kao momak, budući anđele na onom svetu.
— Kako ti je ime, slađana? — upita je pevač.

— Zovu me Minka.

— A kršteno?

— Od neupotrebe zaboravljeno.
Kad stigoše pod krušku, devojka reče:
— Ode i Musić. Ovde smo sami... Od danas ja sam tvoja zaručnica.
— Tako? — oteže pevač. — Po čijoj želji?
— Po kneževoj. Određena sam da služim Altomanovića sinovcu.
— Hm! — počeša se pevač iza uha. — Znači, uhoda?
— Tako je. Važim kao tvoja zaručnica i radićemo na istom poslu.
Pevač se zagleda u njene crne, živahne oči:
— Zaručnica? Znači: ljubav, vernost i odanost? A znaš li ti, curo, da
Onesikrit, pevač iz Vizantije, nikad nije za svoju kapu zadenuo cvet a da

ga najpre nije pomirisao?
— Otpašće ti nos! — nasmeja se devojka.
U toku godina knez Lazar je dobro upoznao Altomanovića i njegove

ljude. Zbog toga je stalno bio na oprezu. Pa ipak, ne hoteći da se zameri

caru Urošu, prihvatio je županov predlog i otišao na sastanak s njim, gde

umalo nije izgubio život.
Četiri nedelje pevač i Minka budno su pratili svaki korak Dostane,

118

Debelog Mrševića i Altomanovićevih ratnika prebeglica. Međutim,
stigoše županovi poklisari knezu u Kruševac. Tom prilikom devojka
doznade da je njen otac uhvaćen u Bosni i bačen u tamnicu, a ratnici
prebeglice padoše u očajanje kad čuše da župan nemilosrdno goni
njihove rođake kod kuće.

119

Glava dvanaesta

Jelena, udovica despota Uglješe, svesrdno je primljena na dvoru

kneza Lazara. Njena zahvalnost što su je ljubazno prihvatili i dali
pristojno utočište u Kruševcu pretvorila se u prijateljstvo prema kneginji
Milici i poštovanje i odanost prema knezu Lazaru. Zbog mudrih saveta
kneginji i njenim kćerkama i otmenog držanja ubrzo je postala voljena i
cenjena ličnost na dvoru. Jelena je od igumana Joakima, starešine
manastira Studenice, dobila kožni pojas, monaški znak za umrtvljavanje
tela, veo spasenja s kamilavkom i kaluđersko ime Jefimija, jer se
despotica kao maloshimnica35 spremala da ode u manastir. Iznenadna
smrt cara Uroša i nesrećni udes kneza Lazara zadržali su je u Kruševcu.

Kad je knez teško ranjen donet u Kruševac, kneginja Milica i
Jefimija svom dušom su prionule da ga leče. Po naređenju viteza
Borovine na dvor su dovedeni najveštiji ranari.

Vest o kobnom sastanku kneza Lazara i Nikole Altomanovića brzo
se raznela po Srbiji i Makedoniji. Zbog plemenitog držanja za vreme toga
sastanka ličnost kneževa postala je simbol viteške vrline, a ime Nikole
Altomanovića pominjano je sa srdžbom i gnušanjem. U toku
tronedeljnog bolovanja Lazarevog u Kruševac su dolazili vitezi i vlastela
sa svih strana da obiđu kneza i da mu požele ozdravljenje. Među
ostalima vidno su se isticali: Jug-Bogdan, zapovednik Prokuplja i oblasti
oko Toplice. Stefan Relja od Novog Pazara. Ðurađ Stracimirović, koga
su sebri nazivali Banović Strahinja. Vitez je u to vreme bio zapovednik
Zete. Kao ličnost puna vrlina, mladi knez se spremao da zaprosi Jelenu,
kćerku kneza Lazara. Na dvoru u Kruševcu zatekli su se Pavle Orlović i
hrvatski vitez Ivaniš Horvat, braća Musići i Oliverovići. Ivan Kosančić,
Miloš Obilić i Milan Toplica, koji je na molbu kneginje Milice doveo iz
Toplice Rada Borovića, neimara, jer se kneginja pripremala da podigne
manastir u blizini Trstenika36 Vuk Branković i Borovina Vukašinović
dočekivali su viteze, davali im izveštaje o kneževom stanju ili ih vodili u
odaju da pogledaju bolesnika i da mu izjave odanost i požele
ozdravljenje.

Niža vlastela i sebri svakodnevno su dolazili u Kruševac kolima, na
kljusadima ili peške, zapitkivali ratnike i poslugu o stanju kneževe
bolesti, molili se bogu da ubrza ozdravljenje i bacali čini da odagnaju zle
duhove.

120

Posle tronedeljnog bdenja i neprospavanih noći, knez je bio van

životne opasnosti. Vitezi iz daljnih krajeva, ponudivši knezu obilatu
pomoć za odmazdu županu Altomanoviću, pozdravljali su se i jedan za

drugim napuštali Kruševac.

Krajem meseca januara knez Lazar je ustao iz postelje. Tom
prilikom u njegovoj odaji priređena je mala svečanost. Uz pratnju
desetak dvorskih gospođa, Jefimije i najstarije kćerke Mare u odaju uđe
kneginja Milica. Vitezi koji su sedeli s knezom poustajaše i klanjajući se
odadoše počast i poštovanje kneginji. Kad gospođe posedaše, vitezi

zauzeše svoja mesta.
U odaju uđoše dve mlade devojke, Jelena i Marija, kneževe kćerke.

Za njima je išla dadilja noseći jednogodišnjeg sina kneza Lazara. Mali
Stefan izdaleka je širio ručice i radosno se smešio na svoga oca. Lazar
ga uze i stavi sebi na krilo. Milujući grguravu kosicu deteta i gledajući
njegove krupne kestenjaste oči, knez reče:

— Neka mi gospod podari snage dok te ne postavim na noge i od
tebe ne stvorim čoveka i viteza!

Mališan se smešio pokušavajući da ručicom dohvati očevu bradu.
Na molbu gospođa i mladih viteza kneginjica Jelena, punačka

devojka s rumenim obrazima, uz pratnju harfe zapeva jednu nežnu
kanconu. U pesmi se slavila ljubav kao najveća blagodet koju je gospod
samo čoveku, svome najmilijem biću, dodelio. Devojka je zvonkim
glasom pevala o prokletstvu koje pada na svakoga ko sebičnost i oholost

stavlja iznad ljubavi. Prsti mlade devojke vešto su preletali preko žica na
harfi. Meki tonovi slivali su se u blage akorde i s glasom pevačice stapali
se u sklad pleneći srca mladih viteza. Svaka strofa u pesmi završavala

se refrenom na koji je padao naglasak:
»Gospode, učini da umrem pre nego u mom srcu ljubav.«
Gospođe, stari i mlađi vitezi srdačno pozdraviše i pesmu i pevačicu.

Onesikrit, pevač iz Vizantije, sedeo je u jednom uglu odaje s Lazarom
Musićem. On je, smešeći se kao oprobani stručnjak muzičar, klimanjem
glave i izrazom lica i očiju bodrio mladu pevačicu.

Pošto su vitezi želeli da čuju i neku od pesama koje su se pevale i
rado slušale u Vizantiji i zapadnim zemljama, zamoliše pevača d a i on

pokaže svoju veštinu. Polaskan željom vitezova, Vizantinac se smešio
klanjajući se desno i levo. Najposle reče da bez laute nije u stanju da
otpeva ni dečju uspavanku.

— Ako je do toga — reče Jefimija — lauta će ovoga časa biti tu.
Gospođa se obrati jednoj mladoj devojci:
— Agata, siđi u sebarsko naselje i reci starom Ostoji neka iz mog

prtljaga izvadi lautu i neka ta je da.
— Lauta! Gospode bože! — uzviknu pevač.
— Da, lauta! — odvrati gospođa. — Nekad sam svirala i pevala...

121

Dok je u mom srcu bilo želja, ljubavi i životne radosti, zvuci s laute brujali
su pod mojim prstima. A sad, jedina moja radost biće manastirska tišina.
Mesto ljubavi i želja, s mojih usana sletaće pesme u slavu gospoda, a
tamjan i izmirna doći će mesto mirisa cveća.

Jefimija pognu glavu da sakrije suze koje su joj se slivale niz blede

obraze.
— Tako je i dobro i bogu drago — reče otac Joakim, iguman

manastira Studenice. — Teške prilike i udarci u životu stvaraju rane na
srcu i ostavljaju duboke ožiljke. S godinama iščezavaju ushićenja

pritisnuta teškim životnim iskustvom, a dušu obuzima tuga. Zbog toga
okrećemo lice prema nebu sa željom da blaženi izađemo pred lice
gospodnje. U rođenju i smrti svi smo dobri. O, kad bismo takvi bili celog

svoga veka! Ali život stvara valjane i plemenite, darežljive i milosrdne.
Nasuprot njima, javljaju se zločesti, lakomi i podli. Gospod, radi nekih
viših smerova, stvara i zle, valjda da bi se, u poređenju s njima, videla
veličina dobrih! Tako izgleda život: kao prostrana njiva na kojoj raste i
dobro i zlo. Ali ako sami iz svoje duše ne plevimo surodicu i ne čupamo
korov, šta će ostati od onoga što smo rođenjem i blagoslovom doneli na
svet? Dakle, časni moji, ispijmo pehar u slavu i sreću valjanih.

Sluge navališe da služe. Jedni su na poslužavnicima nosili tanjire
prepune parčića tanko isečenog pšeničnog hleba i pečenog mesa,
svinjskog i živinskog. Drugi su nudili medene kolače, sušeno voće i
orahe, dok su treći prilazili gostima s kondirima i peharima i služili vino.

Pošto vitezi ispiše svaki svoj pehar, stadoše hvaliti oca Joakima i
njegove mudre reči.

Međutim, dođe i devojka Agata noseći lautu. Jefimija prihvati
instrument i obrati se pevaču:

— Ko ume da iz žica laute izmami sklad i da kroz pesmu iznese
osećanje svoga srca, sličan je mirišljavom cvetu koji blagotvorno utiče

na dobre, a zle oplemenjuje.
Pevač se snishodljivo smešio bleskajući žućkastim beonjačama.

Jefimija pređe prstima preko žica laute, nasmeši se i reče:

— Grehota je ovog glasnika radosti i ljubavi sahraniti u sanduku s

prtljagom.
Vizantinac se s poštovanjem pokloni gledajući u despoticu nežnim,

a u lautu još nežnijim pogledom. Od uzbuđenja jagodice na licu mu se

zarumeneše, a oko nosa mu izbiše kapljice znoja.
— Čula sam — nastavi Jefimija gledajući ga blagonaklono — da si

svoj instrument razlupao o nečiju glavu? Neka je slava bogu ako u

njegovo ime i lauta služi kao oružje, a njeni heruvimski zvuci kao borbeni
poklič.

Gospođe i vitezi se nasmejaše gledajući u bajagi začuđeno i
šeretski nasmejano lice pevačevo. Ne obazirući se na njihov smeh,

122

Vizantinac prihvati lautu, ooljubi despoticu u ruku i uzviknu:
— O blagorodna! Dostojno si se oprostila sa svojim najmilijim

pratiocem u životu. Ali veruj da si ga predala u valjane ruke! Nijedan
sklad neće odjeknuti s ove laute osim u spomen njenog ranijeg
gospodara. U ovo surovo vreme, kad iz očiju svakog ko nosi mač i koplje
izbija pohlepa, podlost i mržnja, plemeniti darodavac je pravi božji čovek.

Vitezi se stadoše zgledati i mrštiti. Lazar Musić uštinu pevača za
mišicu i došapnu mu:

— Ako produžiš s vređanjem vitezova, i ova će lauta po svoj prilici
doživeti sudbinu one prve. Samo, ovoga puta biće razlupana o tvoju
glavu.

— U pravu si! — trže se Vizantinac, pa glasno nastavi:
— Neka junaštvo plemenitih i valjanih viteza i dalje služi na dobro
ništih koje je sreća još od rođenja napustila i u toku njihovog čemernog
života nijednom se na njih nije nasmešila.
— Prestani s brbljanjem, pevaču! — dobaci vitez Borovina. — Kad
neprijateljski mač blesne, vitezi će ga dočekati, a ništi će i dalje ostati
ništi, ali živi. Tvoje »mudre« reči ovde nikoga neće oduševiti, a zajedljive
primedbe rasipaj među sebi ravnima.
— Vizantinac je u pravu! — dobaci kneginja Milica. — Zar ne
srećemo na svakom koraku surovost i pohlepu? Isus zbog takvih
svakodnevno propati teže muke od onih na krstu.
— Tako će biti sve dok bude davao vlast u ruke nedostojnima —
reče knez Lazar pa dodade:
— Ali neka mu je slava i hvala! Valjda je i to radi nekih viših
smerova... A sad, pevaču, kad si dobio dobru lautu, zapevaj nam nešto
valjano što razgaljuje dušu i krepi srca.
Pevač se pokloni, sede i poče udešavati žice na lauti. Uskoro
zabrujaše zvuci i odjeknu pesma o kinjenom manastirskom bratu. 37

»Mislim ja na obojicu omrznutih:
Na ta dva igumana,
Jer dvojica vladaju tamo.
O, božanska pravdo!
Jedan otac sa sinom!
Mislim na njih i na ono
Što ta dvojica čine meni.
Ali ne poznajem više ni sebe.
Od jarosti ne mogu da se pokrenem.
Ako samo nakratko manastirsku
Napustim crkvu da malo predahnem
I na jutrenju me nema,
Tada počinju njihovi prekori.

123

»Kod kađenja nije bio!
To na kolenima neka ispašta!
Za vreme katizme
Nigde ga nema!
Da mu se hleb uskrati!
Kud se deo za pojenja psalma?
Vino da mu se uskrati.
Na večernju nije bio.
Napolje ga izbaciti!
Stani! Stoj i zapoj
Iz pune duše
Da se jasan glas čuje!
Šta mrmljaš?
Otvaraš usta obmane radi.
Ne češi se!
Ne mrdaj!
Ne drpaj se neprestano.
Mnogo puta treba da se okupaš,
A ti si samo manastirski brat!
Ne nosi cipele plitke s kljunovima.
Ne nosi pojas tako nisko
I češalj bi ti potreban bio...
Ne dosađuj rečima gospodinu onom
Što bolje jede od tebe.
On je sveštenik pravi,
A ti crkvenjakov momak.
On vodi hor,
A ti pevaš i niko te ne čuje.
On čuva riznicu,
A ti si čuvar crnog luka.
On Sveto pismo zna
I lepo čita,
A ti nijednom azbuku
Prosricat ne možeš!
On mnoge milostinje
Manastiru pruža,
A ti ovce da čuvaš
I vrane plašiš!
On u dvore carske ide,
A ti kraj puta čučiš
I bleneš u tuđa kola!
Taj se mesečno četiri puta kupa,
A ti: od Uskrsa do Uskrsa.

124

On u zlatu dvadeset funti ima,

A ti ni bakarni groš!
Za postrigu ni sveću
Kupiti ne možeš!
Zato bez daha trčkaraj okolo

I budi sluga svima,

Jer si roda ubogog.«

Pevač prekide pevanje i zagleda se u lice igumana Joakima.
Kaluđer ga oslovi:

— Tu pesmu možeš pevati među vizantijskim licemerima i onima
koji su navikli da svakodnevno hule. U našoj zemlji nema manastira o

kojima se može i sme tako pevati.

— O vitezima! O viteškim vrlinama pevaj! — zavikaše ostali.
Pevač odmah otpoče pesmu o krstašima, o francuskom kralju Filipu
Avgustu i njegovim pobedama nad engleskim kraljem Jovanom Bez
Zemlje: kako je krenuo da oslobađa Hristov grob u Palestini i kako je
naredio da se podigne crkva38 na reci Seni u čast i slavu matere Božje.
U dvoranu uđe jedan sluga i tiho reče knezu da su iz Bosne došli
poklisari bana Tvrtka Kotromanića.
Knez Lazar ustade i dade znak Borovini Vukašinoviću i Vuku
Brankoviću da pođu za njim.
Na drugom kraju dvora, u odaji za prijem stranih gostiju knez nađe
pet poklisara bana Tvrtka. Vođa im je bio mlad vitez krupnih crnih očiju i

debelih obrva, skoro sastavljenih u povijama. Bio je najmanji rastom
među ostalima, ali se isticao snažnim i širokim plećima i živahnim

pokretima. Lepotu njegovog crnpurastog lica dopunjavali su crni brkovi i

kosa koja se na uvojcima presijavala.
Kad knez uđe u odaju, vođa poklisara se duboko pokloni

pridržavajući levom rukom srebrnu kacigu, a desnu prinoseći grudima.
On otpoče zvonkim glasom:

— Naš gospodar ban Tvrtko Kotromanić ukazao nam je čast kad

nas je poslao kao poklisare da se poklonimo pred tvojim licem!
Gospodar Bosne šalje velikom i časnom knezu Srbije svesrdne

pozdrave i uverenje o naklonosti i prijateljstvu.
— Neka mu je slava i hvala! — smešeći se reče knez i pruži ruke

poklisarima. — Primamo vas pod svoj krov na so i hleb. Ali najpre želim
da čujem časno ime vođe poklisara.

Mladi vitez se pokloni:
— Ja sam Vlatko Vuković, vitez u doživotnoj službi bana Tvrtka
Kotromanića.
Kad sedoše za sto, knez Lazar se stade raspitivati o prilikama u
Bosni, o svom prijatelju Tvrtku i njegovom bratu Vuku. Vođa poklisara

125

ukratko iznese zlo stanje koje je zavladalo između dva brata. Knez je

znao odranije da je Vuk oteo vlast u Bosni od svoga brata Tvrtka i da ga
je s majkom proterao u Mađarsku. Znao je da je Tvrtku pomoću Mađara

pošlo za rukom da preotme zemlju od Vuka.

— Gde je sad Vuk? — upita knez.
— U Dubrovniku. Moljaka Dubrovčane i papsku kuriju za pomoć da
se opet dočepa vlasta u Bosni — odvrati Vlatko Vuković, pa dodade:
— Doznali smo kako je župan Altomanović podlo postupio s tobom,

svetli kneže. Zbog toga nas je ban poslao u Kruševac. Obavešteni smo

preko uhoda da je buntovnik Vuk stupio u vezu s Nikolom
Altomanovićem.

— Zar i to!? — prenu se knez Lazar.

— I to, dobri moj i plemeniti kneže! — dobaci vitez Borovina. — Gde
god se ukaže prilika za otimačinu ili nečasnu dobit, Altomanović je ne
propušta. Pogađam i uslove koje su jedan drugome postavili župan i

mladi odmetnik.
— Pogađam ih i ja! — dodade Vuk Branković.
— Zaista nije ih teško pogoditi — nasmeši se Vuković. — Ugovor je

kratak i jasan: zbaciti bana Tvrtka u Bosni za račun njegova brata Vuka, i
uništiti kneza Lazara i celu Moravsku Srbiju priključiti oblasti Nikole
Altomanovića.

Borovina, Vuk Branković i poklisari pogledaše u kneza očekujući
njegovu reč.

— Šta sad? — najposle reče Borovina.
Knez je ćutao. Sa prostranog dvorišta dopirali su glasovi konjušara
koji su u predvečerje vodili konje na pojilo. Pratioci bosanskih poklisara

razgovarali su s kneževim ratnicima, žagorili i smejali se. U dvorskoj
kapeli odjeknuše zvona za večernju molitvu, a dole, u sebarskom

naselju, odazvaše im se klepala. U dvorskoj odaji nastao je sumrak. Vuk
Branković ustade i s vrata doviknu slugama da donesu buktinje i sveće.

— Šta sad? — ponovi vitez Borovina.
Knez opet oćuta. Ali Vlatko Vuković progovori:

— Moj gospodar predlaže da njegovi ratnici, udruženi sa Srbima,
zajednički napadnu župana Nikolu Altomanovića i da ga ućutkaju

zasvagda.

— Jeste! Tako treba — uzviknu vitez Borovina. Knez Lazar ustade i
priđe vođi poklisara:

— Kazaćeš svome gospodaru — reče — da cenim njegovo
prijateljstvo. Primam njegovu ponudu za savez i zajedničku borbu protiv
Altomanovića. Ali mu možeš reći da još nije došlo vreme za obračun sa

županom.

— Kako? Zašto? Trebalo bi ga odmah... — planu Borovina.
— Čekaj! — prekide ga knez. — Saslušaj me najpre... Neka ban

126

Tvrtko sredi prilike u svojoj zemlji, neka stvori pouzdanu vojsku i vođe u
koje se može pouzdati... Posle pobune njegovog brata taj posao će biti
zamašan i dugotrajan... I mi ovde... Još nemamo ratnike, prekaljene
borce, jednodušne i podvrgnute jednoj volji.

— Naši ratnici su hrabri, plahoviti. Boriće se svim srcem! — reče
Borovina.

— Knez je u pravu — reče Vuk Branković. — Altomanovića treba
napasti odlučno i sigurno. Jer ako u prvom sukobu doživimo neuspeh,
može se desiti da pretrpimo slom.

— Tako! — reče knez Lazar, pa se obrati vođi poklisara:
— Prenesi svome gospodaru našu odluku i utiči na njega da ne
prenagli. Za to vreme uredite stvari kod svoje kuće.
— Ovo je prvo poklisarstvo iz Bosne od bana Tvrtka — reče
Vuković. — Rekli smo šta nam je naređeno i odnećemo banu vaše reči,
želje i pozdrave. A sad molimo za gostoprimstvo do sutra ujutru...
— Koliko hoćete! — reče knez.
— Ujutru krećemo, jer nas naš gospodar očekuje s nestrpljenjem.
Vraćamo se iz Vidinske Bugarske. I isprosili smo od kralja Stracimira
njegovu kćer Doroteju za bana Tvrtka.
— Neka je srećno! — uzviknu knez.
— I dugovečno! — dodade Vuk Branković.
— I blagosloveno u muškom porodu! — dobaci Borovina.
U toku daljeg razgovora vođa poklisara ispriča kako je uhvaćen
Toma Altomanović.
— Sačekali ga naši ratnici kod Goražda kad se vraćao iz
Dubrovnika. Svratio u Crkvu svetoga Ðorđa da se zahvali bogu što je
uspešno svršio posao kod Dubrovčana. Sebri su hteli da ga kamenuju.
Ratnici su zahtevali da ga s kamenom o vratu bace u Drinu. Dva banova
stotinara jedva su uspela da ga nekako prebace do grada Soli i da ga
bace u tamnicu.
— Sebri hoće da se svete za zlo koje im porodica Altomanovića
godinama čini — reče Borovina.
— A bosanski ratnici za podmukle napade — dodade Vuk.

*

Te večeri nađoše se u odaji Lazara Musića pevač Vizantinac i
Minka, devojka određena da služi i uhodi Dostanu.

— Ništa sumnjivo nisam mogla dokučiti! — pravdala se Minka
crveneći.

Osećala se nelagodno, jer joj se činilo da je proigrala poverenje

127

kneza Lazara.
— Ti si uhoda početnik — reče pevač i umalo se ne preturi s klupe

bez naslona.
— Ne oslanjaj se na naslon koji ne postoji! — poučno reče Musić.
— Uteši se, lepojko! — nastavi pevač uhvativši ravnotežu. — Ni ja

nisam otkrio ništa. Za uhodu je takav slučaj najzahvalniji.
— Sasvim! — dobaci Musić. — Navikao si da jedeš hleb zabadava.

— Tebi tako izgleda — sleže Vizantinac ramenima. — Za sve
vreme otvarao sam četvore oči, a uši su mi se od neprekidnog

prisluškivanja izdužile kao u magarca. Krivica što nisam uhvatio ništa

sumnjivo ne pada na mene, nego na županove ratnike prebeglice. Ti
mazgovi nisu u stašu ni jednu običnu pobunu da dignu! Otkako se desio
onaj slučaj s knezom, bog ga sačuvao od poganih ruku i zlih očiju,
prebeglice iz Užica, osim mržnje prema Altomanoviću, ne osećaju ništa.

U nastupu gnušanja i besa neki se dogovaraju da se krišom prebace u

Užice i da ubiju župana ili da uhvate crnoga Gagu i da ga na konopcu

dovedu u Kruševac.

— Tako govore javno. A tajno?
— Isto tako i tajno, samo žustrije — završi pevač i umalo se opet ne

nasloni na prazno.
— Šta se to s tobom događa? — upita Musić. — Popio si nekoliko

pehara vina i postao rasejan i skoro neupotrebljiv...
— Zaljubio se! — dobaci Minka. — Važi za mog zaručnika, a uzdiše

za Dostanom.
Zaista, u poslednje vreme pevač je postao naprasit, prgav i u

svakom pogledu preterano osetljiv. Lice mu se izdužilo i ubledelo, a u
očima mu se pojavio bolan i neutešan izraz kao da pati od zubobolje.

— On vene! — reče devojka.
— Vene! — složi se Musić. — Vene kao žuto cveće neven što ga
sebarske devojke zadenu za uho kad pođu na vašar... A ti, curo? Zar

ništa nemaš da kažeš u vezi s poslom koji ti je poveren?
— Otkako je doznala da joj je otac uhvaćen u Bosni i bačen u

tamnicu, Dostana je utučena. Povazdan jadikuje i plače. Debeli Mršević

je teši kako zna i ume.
— Verujem da njegove reči blagotvorno utiču na ojađenu dušu kao

češagija na gola leđa — reče Musić.

— Tako izgleda — nasmeja se devojka.
— Momak je bio apsandžija i dželat — uzdahnu pevač. — Od
njegovih utešnih reči devojka će uginuti.
— A uz nju i svi koji čeznu za njom — dodade Musić i zagleda se u
devojku, koja ga je streljala crnim očima. — Ipak računajte da vaš posao

nije dovršen. Motrite i dalje na Dostanu i ratnike begunce.
Kad ostade sam u svojoj odaji, Lazar Musić sleže ramenima,

128

nasmeši se i promrmlja:

— Budi bog s nama! Tražim devojku po svim gradovima i gledam
preko sedam brda, a ono gle! Cura mi pred očima. Samo da pružim ruke

i da je dohvatim.
Vitez se saže i ispod stola dohvati bardak s vinom. Mućnu ga malo,

onda nateže i dobro otpi.
— Samo da pružim ruke... — ponovi glasnije mljackajući jezikom.
Međutim, kad su gospe i vitezi napustili kneževu dvoranu, Dostana,

posle dugog kolebanja, odluči da poseti kneginju Milicu. U toku boravka

u Kruševcu Dostana je svega triput razgovarala s kneginjom, ali

nakratko i nepovezano. Svaki taj razgovor sveo se na nekoliko
uobičajenih pitanja i kratkih odgovora. Odrasla u sredini gde se oholost
smatra kao sastavni deo moći i veličine, devojka je očekivala da će u
Kruševcu naići na izuzetno poštovanje. Ali prijem kneza i kneginje sveo
se na običan doček i hladnu ljubaznost. Za Dostanu, naviklu na
ugađanje, pritvorno ispoljavanje naklonosti i lažno obožavanje, to je

izgledalo kao uvreda. Ona je kneza Lazara smatrala daleko nižim od
svoga strica. Usamljena u svojoj odaji, u početku se ljutila kao prkosno
dete i tražila način kako da dokaže svima kolika je njena vrednost. Ali
osim vatrenih pogleda mladih ratnika, koji su je vređali, niko nije ni
prilazio, a kamoli da joj se divi. Na Minku nije obraćala pažnju, a pevač

Vizantinac bio joj je preko mere dosadan. »Kneginja, knez i sve gospe

ovde preziru me«, ponavljala je u sebi. Onda joj pade na pamet kako bi
se njen stric i strina ponašali kad bi jedna od kćerki kneza Lazara
pobegla njima. »U najboljem slučaju bacili bi je u tamnicu i tražili za nju

otkup«, s bolom u duši priznavala je sebi Dostana. Kad su kneza Lazara

teško ranjenog doneli u Kruševac i kad je doznala kako su podlo
postupili njen stric i zaručnik, devojka uzviknu. »Ovde me preziru i u

pravu su!« Tako je Dostana došla do saznanja da osim vojne sile i
pesnice postoji i nešto drugo što sačinjava veličinu. Njena oholost poče

da slabi, i odjednom oseti prema knezu i kneginji poštovanje i bojazan.

Vest da je njen otac zarobljen u Bosni i zasužnjen dotukla ju je sasvim.
Kad je čula da su u Kruševac došli poklisari bana Tvrtka, devojci je
zadrhtalo srce od uzbuđenja. Još kad je saznala da sutradan napuštaju
Kruševac, odluči da poseti kneginju Milicu. Dršćući pod svojim ogrtačem
od hladnoće i uzbuđenja, prođe pored stražara i uđe u desno krilo dvora.

Dve velike buktinje zadenute u halke iznad vrata odaje gde je kneginja

boravila osvetljavale su ceo hodnik. Devojka je želela da pred kneginjom
otvori svoje srce, da joj dokaže da nije rđava, iako pripada porodici
Altomanovića. Tom prilikom zamoliće je da utiče na vođu poklisara da je

povede u Bosnu.
Strepeći i dršćući od uzbuđenja, Dostana je neko vreme stajala u

hodniku i s mukom se pribirala. Jedna služavka izađe iz kneginjine

129

odaje. Kad ugleda devojku, zastade, odmeri je pogledom i reče:

— Nisi valjda pošla kneginji u ovo doba?

— Jesam... Važno je i hitno!

Služavka razmisli malo i vrati se u kneginjinu odaju.
— Dođi! — reče kad se pojavi.
Dostana uđe i baci pogled oko sebe. Odmah joj pade u oči

jednostavan nameštaj. Nasred sobe bio je veliki hrastov sto i oko njega
četiri stolice prekrivene kožom. Po podu su bili ćilimi od raznobojne

vune, rad sebarskih žena i devojaka, a po zidovima prikucani zastori od

plave svile. U uglovima su stajali golemi zemljani lonci s granatim
kiparisima; a iz kamina, izrađenog od crvene opeke, izvirivale su

gvozdene verige. U odaji su bila dva minderluka prekrivena belim
čaršavima izvezenim žućkastom srmom i postelja na niskom podijumu,
razmeštena za spavanje. Četiri voštane sveće osvetljavale su kneginjinu

odaju i bacale treperave odsjaje na veliku fresku Spasitelja na tronu. U

podnožju slike, na tronošcu, gorelo je srebrno kandilo. Njegova blaga

svetlost padala je na noge Spasitelja, krvave, probodene golemim
gvozdenim klinom, i odbijala se od sjajne bakarne amfore s posvećenim

uljem. U kaminu se gasila gomila žara.
Na jednom minderluku sedela je kneginja. Dostana načini nekoliko

koraka i pokloni se.

Milica je bila stasita žena, još u punoj snazi i lepoti, s blago

povijenim ramenima i divno izvajanim grudima. Kosa joj je bila
zagasitosmeđe boje, talasasta i svetla na uvojcima. Prilikom ranijih
susreta s kneginjom, po danu, Dostani se činilo da kneginja ima plave
oči. A sad, prema svetlosti sveće, izgledale su modrozelene. Ali ono što
je naročito sputavalo dušu devojke, zbunjivalo je i obespokojavalo, to je
bio izraz lica kneginje Milice. Pred njim se ona osećala sićušnom i gubila
je rečitost.

— Priđi bliže, devojko! — reče kneginja blago praveći joj mesto

pored sebe na minderluku. — Sedi i reci zašto si došla.
— Došla sam da molim... — otpoče Dostana. Kneginja je uhvati za

ruku i postavi je pored sebe:
— Smiri se i govori! Slušam te — reče.

— Tu su poklisari bana Tvrtka iz Bosne — nastavi devojka. —

Doznala sam da sutra zorom nastavljaju put... pa molim tvoju dozvolu i
njihovu dobru volju da me odvedu u Bosnu. Hoću da potražim svoga

oca. Uhvatili su ga Bosanci i bacili u tamnicu. Ne znam ni u kome je
gradu... Moliću bana da ga pusti uz otkup.

— Otkup? — reče kneginja. — Da li znaš koliko novaca treba da se

otkupi sužanj važnosti tvoga oca?
— Moliću da ga puste na reč. Moj će otac već isplatiti dug.

Oko kneginjinih usana zatitra osmeh:

130

— Da li se desilo kadgod da je tvoj stric pustio koga na reč?

— Ne! Nije... — promuca devojka.

— U šta se onda uzdaš? Dostana zaplaka.
— Vidim da ću doveka ostati prokleta! — reče. — Postala sam

uboga sirotica. Strica sam prezrela i napustila, a oca možda zanavek

izgubila.
Grčeći se u plaču, devojka zagnjuri glavu u šake. Kneginja je

pomilova po kosi.
— Ne plači... Dok je dobrih ljudi, sveg neće propasti. I za omrznute

Altomanoviće može se učiniti po nešto valjano.
Kneginja pruži ruku i povuče za gajtan. Negde odjeknu zvono. Malo

zatim u odaju uđe služavka.
— Pogledaj — reče Milica — da li je vođa bosanskih poklisara još

među našim vitezima. Ako nije legao, zamoli ga da dođe ovamo.
Služavka izađe. Kneginja se obrati Dostani:

— Osim oholosti, koju su ti od detinjstva usadili u srce, verujem da
nemaš greha. Ti ispaštaš za tuđa nedela. Okolnosti su natovarile tuđu
krivicu na tvoja pleća. Ako vođa poklisara pristane da te povede u
Bosnu, za tebe će tek nastati patnje i poniženja. Bana Tvrtka ne
poznajem lično; ali treba biti izuzetno dobar hrišćanin pa preći preko
zločina koje Altomanovići godinama čine... U Bosni su omrznuti gore

nego igde. Zbog toga uz put nikom ne govori ko si, jer te mogu ubiti.

Sebri i niža vlastela ne poznaju viteška pravila, a za lepotu mlade

devojke ne mare... Oni se svete do devetog kolena. Na vratima se pojavi
Vlatko Vuković.

— Stojim na usluzi presvetloj kneginji! — reče i pokloni se.
— Naš razgovor biće kratak — reče kneginja pokazujući mu stolicu.

— Možda izgleda malo neprikladno što sam te pozvala u svoju odaju. Ali

stvar je važna i hitna... Mislim da sutra nastavljate put?
— Jeste. Konji će se odmoriti do zore.
— Ovo je kći Tome Altomanovića — nastavi kneginja.

Vitez se prenu i zagleda se u devojku. Na licu mu za trenutak
blesnu čuđenje:

— Ona? Ovde, na dvoru kneza Lazara!

— Da! Pobegla je od svoga strica. Vitez zavrte glavom u neverici.
— Njen otac je zasužnjen u Bosni — reče kneginja.

— Poznato mi je.
— Ali ne znamo u kome je gradu. Devojka hoće da moli bana Tvrtka
da primi otkup. Novaca nema, ali ima sigurno jemca da će se dug

isplatiti.
— Naš ban je velikodušan čovek, ali... — otpoče vitez.
— Čekaj... Znam šta ćeš da kažeš! Prvo saslušaj nas dve, pa onda

govori. Kad su Altomanovići u pitanju, neće biti lako da se ban ubedi. Ali

131

ako se izdaleka i razložno otpočne razgovor s njim, mislim da će
popustiti. Zamolićeš ga u moje ime da primi otkup. Neka traži koliko
hoće, samo neka pusti sužnja na slobodu. Ako za tri meseca ne dobije

novac, može se obratiti meni.
Dostana je raširenih očiju i otvorenih usta gledala u kneginju.

Najposle briznu u plač, kleče i obgrli joj kolena.
— Zar se za naše zlo ovako plaća! — reče. — Tvoja dobrota je

velika kao nebeska milost!
— Ustani, devojko! — reče blago kneginja. — Ti si pod zakonom

gostoprimstva... Osim toga, razgovor još nije završen...
Na licu mladoga viteza ukaza se samilost. U očima mu zablistaše

suze. On lično svega se jednom sukobio s Altomanovićevim ratnicima,
ali je znao po pričanju koliko su zli i podmukli. Gledajući devojku
pritisnutu bolom, vitez reče:

— Pristajem da te povedem u Bosnu. Ali, znaj da taj put nije ni lak
ni bezopasan. Možemo naići na neku razbojničku družinu; a da ne

pominjem što moramo na jednom mestu prolaziti kroz zemlju Nikole
Altomanovića.

— Zar ne možete obilaznim putem? — upita kneginja.
— Izgubili bismo čitav dan, a nama se žuri. Imam stotinu dobrih

momaka, sve biranih ratnika pratilaca. Oni i njihovi brzi konji skoro su
sigurno jemstvo da ćemo bez štete proći.

Dostana ustade, priskoči vitezu i pruži mu obe ruke:
— Moja zahvalnost je beskrajna! — reče. — Svaka opasnost je
ništavna prema želji da vidim svoga oca i da ga izvučem iz tamnice.
Ovde u gradu ima oko dvesta ratnika, prebeglica. Mislim da će nam
njihova pomoć dobro doći.
— Svakako! — složi se vitez. — S njima i mojim ratnicima imaćemo

tri stotine.
Ispraćajući ih do vrata, kneginja reče:

— Upamti, mladi viteže: jemac za isplatu otkupa — ja sam.
— I ja! — dodade devojka. — Ostaću kao zaloga u tamnici dok moj

otac ne isplati dug.
Dostana i vitez nađoše se u hodniku osvetljenom buktinjama.
— Nudim ti svoju vitešku zaštitu. — reče Vuković i zagleda joj se u

oči.

— A ja tebi naklonost i doživotno prijateljstvo — pruži mu devojka

ruku.
— Zar ima na svetu viteza koji ne bi bio srećan da služi takvoj

gospodarici! — reče Vuković, stežući joj ruke.

Dostana obori pogled:
— Mnogi su to želeli — reče — ali eto, sudbina mi je poslala tebe.

Molim boga da mi podari priliku da ti se odužim za dobrotu...

132

Pogledi im se sukobiše. Stisnuvši jedno drugom ruke, vitez i
devojka se rastadoše.

Međutim, sutradan ujutru Dostana neočekivano oseti strahovito
poniženje. Nijedan od ratnika, prebeglica župana Altomanovića, ne
htede da pođe u Bosnu.

— Zbog Altomanovića podlosti treba da padnemo u ruke bosanskih
seljaka, da nas bacaju u Drinu ili vešaju po drveću! — reče jedan
desetar.

— Nikola goni naše porodice u svojoj zemlji, a mi treba da
oslobađamo njegovog brata! — dodade drugi ratnik.

— Čeznemo da se svetimo za nepravdu koja se nanosi našim
porodicama! — dobaci treći.

— Šta sad? — plačevnim glasom reče Dostana.
— Zar niko neće s devojkom u Bosnu? — upita kneginja Milica.
Ratnici su ćutali. Samo Debeli Mršević priđe iz prikrajka.
— Ja ću poći. — Ovi naši se plaše da ne padnu u ruke županu.
Znaju oni dobro da bi ih umorio na mukama. Boje se Altomanovića kao
kuge. Zar su malo puta bili svedoci njihove strašne pravde?
— Poći ćemo bez njih! — reče odlučno Vlatko Vuković.
Lazar Musić se obrati Debelom Mrševiću:
— Imaš li oružje?
— Nemam i ne treba mi.
— Ponesi bar sataru!
— Imam britvu! — nasmeši se debeli momak. Uskoro povorka od
stotinu ratnika napusti Kruševac. Na čelu su jahali poklisari, za njima
Dostana sa bivšim tamničarem, pa bosanski konjanici, po četiri u redu.

133

Glava trinaesta

Jednog popodneva krajem meseca aprila sedeo je pevač

Vizantinac na bedemu grada Kruševca. Pred njim je stajao stražar
oslonjen na koplje. Mladi ratnik mučeći se pokušavao je da naizust
izgovori basmu koju mu je pevač prodao za polovinu srebrnog perpera.
Basma je odgovarala nesrećno zaljubljenom stražaru, pa se zbog toga
nije mnogo cenjkao s pevačem. Ipak je uspeo da čarobne reči dobije
jevtino, mada mu je bilo teško da ih nauči.

Pošto je desetak puta izgovorio basmu i uvideo da stražar ne može
ni bez greške da je ponovi a kamoli upamti, Vizantinac reče:

— Sreća je što sam za svoj trud naplatio unapred. Napisaću te
čarobne reči, pa čitaj dok ih ne upamtiš!

— Badava! Nisam pismen — reče stražar.
— Ne umeš da čitaš?
— Ne umem.
— Nađi nekoga ko ume pa neka ti čita basmu dok je ne upamtiš.
— Koga da nađem? Jedino da odem u manastir da zamolim
kaluđere.
— Taman! Lepo bi te pozdravili! Osetiće da je ljubav posredi. Onda,
bogami, ne bih želeo da sam u tvojoj koži.
— Zašto?
— Zato što će da pljušte batine kao kiša.
— Zamoli ih ti!
— Neću, jer ne želim da pokisnem.
— Onda mi vrati novac.
— Plaćeno mi je da izgovorim basmu da te zavoli devojka. Izgovorio
sam je deset puta... Gle! — prenu se pevač nadnoseći dlan nad oči. —
Dva... četiri... sedam viteza približavaju se gradu.
— Istina je! — reče stražar. — Idu ovamo i to bez pratilaca.
— I bez štitonoša — dodade pevač.
Kapija na gradu bila je otvorena. Vitezi su jezdili kasom.
— Dva Musića i dva Oliverovića! — reče stražar.
— Kosančić Ivan i Miloš... — dodade Onesikrit.
— A sedmi ko je?
— E, bogme, ne znam!
Pevač i stražar nisu ni mogli znati. Sedmi vitez bio je Milan Toplica.

134

Njega je Stefan Musić našao u gradu Prokuplju i pozvao ga da pođe s

njim u Kruševac, na sastanak s knezom Lazarom. Sastanak je bio

zakazan za sutrašnji dan.
Pevač, mašući rukama s bedema, pozdravi svoje prijatelje, koji su

mu smešeći se otpozdravljali.
Knez Lazar je nameravao da oko sebe okupi što veći broj mladih,

sposobnih i hrabrih ratnika i da na toj osnovi počne da izgrađuje svoju

vojnu silu.

Vitez Borovina je govorio:

— Bog neka se smiluje duši pokojnog cara Uroša! Dobar je bio za

života, ali nekoristan. Za njegove vladavine najpre je sve stalo, a onda

okrenulo natrag. Da je poživeo još nekoliko godina, ne znam šta bi bilo i
bitisalo od nas. Bog neka mi oprosti, ali moram reći da je careva dobrota
više nevolja učinila ovom narodu nego najžešći neprijatelj. Otišao je
bogu na istinu, a s njim i sve što je kočilo napredak države.

— Ne huli, viteže! — odvrati knez Lazar. — On je bio Nemanjić i
dobar čovek.

— I loš vladar! — dobaci Borovina. — Treba da si mu zahvalan, jer
ti je dao titulu kneza. Ali sad o mrtvima nećemo više govoriti. Nama je
potrebna vojska. Ratnici koji će biti u stanju da štite zemlju od svake

napasti.
— Stvorićemo ih! — složi se knez.

Cara Uroša, osim prostodušnih sebara i niže vlastele, slabo je ko

cenio u Srbiji i Makedoniji. Ali iako su velikaši pravili šale na njegov
račun, lagali ga i spletkarili iza njegovih leđa, on je ipak vladao i bio
makar i tanka spona između njih. Uroš nije imao autoriteta, ali su iza
njega stajali vladari dinastije Nemanjića, koji su preko dvesta godina
stvarali, održavali i do najvećeg stepena unapredili svoju zemlju. Velikaši

ga nisu poštovali, ali su po navici donekle zazirali od carskog imena i
dostojanstva. On nikome nije smetao da na svome posedu jača i da
pravi velikosežne planove o ličnoj moći, da postaje drzak i samovoljan i
da čeka »svoje vreme«. Obavezama prema caru slabo je ko odgovarao.

Zbog toga je materijalna osnova u zemlji dovedena do najmanje mere.

Kod vojske, slabo hranjene i loše opremljene, najpre se pojavio revolt, a
zatim i neposlušnost. Carski ratnici, koji su nekad bili temelj moći i
veličine vladara dinastije Nemanjića, postali su raspojasana gomila

bezvoljnih lenština. Dušanovi veterani, koji su nekad osvajali svet,
izgubili su smisao za disciplinu, propili se, svađali, kockali i tukli između

sebe, ili se izležavali po stajama i strništima.

Svi pokušaji pojedinaca da povrate disciplinu u vojsci ostali su bez
uspeha. Iz godine u godinu stanje se sve više pogoršavalo. Osim lične
garde Dimitrija Vojinovića, Vuka Brankovića, kneza Lazara, Stefana

Relje i još nekih, ostali ratnici bili su zapušteni, nemarni i bezvoljni. Jedini

135

župan Altomanović mogao se ponositi svojim ratnicima od kojih je
napravio gomilu podmuklih pljačkaša. Njegova vojska bila je najbrojnija.
Pomoću nje župan je hteo da se dočepa carskog prestola. Njega se nije

ticalo »prokletstvo svetog Save«. Doista, posle smrti kralja Vukašina, on
je bio najmoćniji među velikašima u bivšoj Dušanovoj carevini. Posle

bitke na Marici župan je uzviknuo: »Bog neka blagoslovi Turke i celu

Aziju! Nestalo je samozvanog kralja Vukašina! Otišao je da bi napravio

mesto drugom, boljem od sebe!«
Smrću cara Uroša prekinula se i poslednja nit koja je, makar

prividno, spajala siledžije velikaše. Svaki je osećao da je došlo vreme

kad treba biti na oprezu, pa je surevnjivost narasla do vrhunca.
Bezobzirnost Nikole Altomanovića nagonila je velike i male da se
oružaju, da spremaju vojsku i da gomilaju zalihe hrane, ljudske i stočne.
Osim toga, kružile su vesti da turski odredi sve češće upadaju u

Makedoniju. U jednom pohodu Muratov vezir Evrenos-bej sa hiljadu
konjanika prodre do Prištine. Pljačkajući i robeći, Turci stigoše do samog
grada prkoseći ratnicima Vuka Brankovića, poređanim na bedemima.
Vitezi Ivan Kosančić i Miloš Obilić, idući po tragu pljačkaša, sustigoše ih

u blizini bugarske granice i zametnuše bitku. Plahoviti mladi ratnici, ne
vodeći računa što su Turci četiri puta jači po broju, učine napad po danu.
Od dvesta osamdeset svojih ratnika jedva su četvrtinu uspeli da spasu.

Stefan Relja od Novog Pazara i Jug-Bogdan od Prokuplja uzalud su

gonili konje do malaksalosti. Zakasnili su za pola dana, a turski odred
pređe bugarsku granicu i preko prevoja planine Rile dohvati se Trakije.

Sve te okolnosti nagnale su kneza Lazara da ozbiljno pregne na

posao i da stvori vojsku koja može da se suprotstavi svakom protivniku.

Zbog toga je pozvao sedam mladih viteza. Oni su se odazvali i došli u

Kruševac.
U to vreme Vuk Branković se zatekao u Skoplju i već zagospodario

gradom. On je na sastanak u Kruševcu poslao Dimitrija Vojinovića,

zapovednika bivše carske vojske. Ostale velikaše knez Lazar nije

pozvao, jer je hteo da izgradi sopstvenu vojsku.
Sutradan u kneževu odaju došli su: braća Oliverovići, Krajimir i

Damjan, braća Musići, Stefan i Lazar, Ivan Kosančić, Miloš Obilić, Milan
Toplica, Pavle Orlović, knežev zastavnik i Dimitrije Vojinović.

Knez Lazar i Borovina Vukašinović pozdraviše se sa svakim
pojedinačno.

U nekoliko poteza knez iznese pred viteze zlo stanje koje je nastalo
u Srbiji po smrti cara Uroša. Napomenu da se približava vreme obračuna
s županom Altomanovićem, a isto tako i s Turcima, koji sve više nadiru

iz Male Azije.

— Bitka na Marici — govorio je knez — jasno je pokazala s kakvim
neprijateljem treba da se borimo. Međutim, ima velikaša u našoj zemlji

136

koji smatraju da dovoljno čine za otadžbinu ako sa nekoliko stotina ili

hiljadu ratnika osiguraju svoje posede. Mala je ta i ništavna zaštita!...

Azija je ogromna, a niko od nas ne zna kolika je vojna sila turskog cara.

Nama su potrebni ratnici dobro izvežbani u rukovanju oružjem,

neustrašivi borci, a isto tako vešti da se izvuku iz borbe ako osete poraz.
Jer ma kolika bila naša vojska, uvek će biti mala prema Turcima. Zbog

toga je nužno stvoriti ratnika koji može u svakom pogledu nadmašiti

protivnika, a isto tako treba ga naviknuti da se sam bori s nekoliko
napadača.

Knez je govorio o viteškim vrlinama, o ljubavi prema domovini, o
požrtvovanju, samoodbrani i važnosti uzajamne pomoći u nevolji.

Najposle naglasi da su poslušnost i disciplina najvažniji uslov za

ostvarenje i održavanje dobre vojske.
— Osećam koliko vam je stalo do toga da se osvetite Nikoli

Altomanoviću i njegovim ratnicima — reče. — Milošu Obiliću ubili su
majku i očuha, rasterali sluge i oterali ga sa poseda. Ivanu Kosančiću
poginuo je otac u užičkoj tvrđavi, a Lazar Musić i Damjan Oliverović
zasužnjeni su kao poklisari. Razumem dobro vašu žeđ za osvetom. Ali

morate imati strpljenja. Zar sam ja pretrpeo manje poniženja od vas?

Naneta mi je sramota od obesnog župana, koja se po viteškim pravilima
samo krvlju može oprati. Ja ću je i oprati, a opraćete je i vi, kad tome
dođe vreme.

— Mi čekamo! — dobaci Lazar Musić.
— Samo čekajte! — odvrati knez. — Jer ako ne budete strpljivi,
može se desiti da doživite i drugu sramotu, žešću od one prve. Za borbu

ovakve vrste nije dovoljna samo hrabrost nego i velika vojska. Najpre
ćemo takvu vojsku stvoriti, a onda: napred!

Knez se stade obraćati vitezima pojedinačno:
— Dimitrije Vojinoviću... Tvoja zakletva data pokojnom caru Urošu

izgubila je važnost. Da li si spreman da se podvrgneš mojim

zapovestima?

— Spreman sam! — odvrati vitez.

— I zakletvu da položiš?

— I zakletvu da položim.

— Koliko imaš ratnika u Skoplju?

— Oko petnaest hiljada. Od njih ni hiljada ne zaslužuje ime ratnika.
Ali oni sad pripadaju Vuku Brankoviću.

— Tako je. Taj vitez mi je odan. Već je položio zakletvu.
Knez je sa svakim od viteza vodio sličan razgovor. Orlović Pavle
pridodat je ratnicima Dimitrija Vojinovića; Ivan Kosančić je bio obavezan
samo da položi zakletvu. On izjavi da može među svojim sebrima i
nižom vlastelom da izregrutuje šest stotina ratnika; braća Oliverovići
obećaše dvostruko veći broj; Musići su već dobili od kneza po pet stotina

137

ratnika. Milan Toplica dobi tri stotine, a Miloš Obilić, kao najmlađi, svega
stotinu. Vitez Borovina Vukašinović bio im je neposredni zapovednik.
Njemu su mladi vitezi imali da polažu račune o svojim ratnicima i od

njega da primaju zapovesti.

Knez Lazar je po riterskim pravilima mlade ratnike proglasio

vitezima, premda su oni, sva sedmorica, još ranije sami sebe tako

nazivali, i navikli da ih i drugi tako zovu.
Istoga dana Dimitrije Vojinović i Pavle Orlović otputovaše za Skoplje

da preuzmu težak posao preuređivanja vojske. Ivan Kosančić vrati se na

svoj posed kod Novog Pazara. Mladi vitez je s puno volje nameravao da
regrutuje pet stotina mladića među sebrima i nižom vlastelom, da ih

podeli na grupe i da im postavi starešine od osamdeset iskusnih ratnika

koji su mu preostali posle sukoba s Evrenos-bejom. Osam dana docnije
napustiše Kruševac i braća Oliverovići. Oni odoše prema manastiru

Lesnovu da na posedu svoje majke prikupe mlade ljude iz morihovske,
tikveške i ovčepoljske oblasti i da od | njih stvaraju ratnike.

Braća Musići, Stefan i Lazar, Miloš Obilić i Milan Toplica ostadoše u

Kruševcu.
Onda naiđoše dani napora.
Knez Lazar udari namet na višu i nižu vlastelu zahtevajući da se sve

zaostale dažbine u žitu, stoci i novcu što pre namire. Jer je bilo

posednika koji su se godinama oglušivali o svoje obaveze prema knezu.
Borovina Vukašinović, ne vodeći računa što na njega pada omraza, lično
je vodio uterivanje zaostalih dugova. Osim toga, vitez po sačinjenim
spiskovima stade regrutovati sinove i mlade rođake više i niže vlastele i
uvoditi ih u red kneževe vojske. I dok su očevi i rođaci gunđali, psovali i
pretili, mladići su, podnevši zakletvu, pali pod zakon vojne discipline.

Međutim, bilo je nekoliko posednika iz redova više vlastele koji su

pretili pobunom. Obavešten o tome, vitez Borovina smesta odredi grupe

ratnika i posla ih na njihove posede:
— Zamolite vlasteline da pođu s vama — reče im vitez. — Dovedite

ih u Kruševac. Ako se neko ogluši o poziv, vežite mu ruke, a omču
namaknite na vrat. Došlo je vreme da u ovoj zemlji počnu da važe

zakoni za svakoga.
Od četrnaest buntovnih vlastelina, ratnici dovedoše u Kruševac

trinaest — povezanih ruku i s omčom oko vrata.
— Zahtevamo pravdu! Odgovaraćete pred bogom i ljudima za

nasilno dovođenje! Tražimo pravdu! — zavikaše svezani posednici.
Vitez Borovina im priđe pa, kolutajući očima i držeći ruku na balčaku

od mača, reče:

— Prošlo je vreme kad ste mogli da se krijete iza dobrote cara

Uroša — bog neka se smiluje njegovoj duši!
— Hoćemo knezu! Njemu da se žalimo!

138

— Kakav knez! Otići ćete vi gde je bolje i sigurnije!
— Kuda nas šalješ?
— Tamo gde je mesto buntovnicima!
Ne obazirući se više na posednike i njihovu galamu, vitez Borovina
se obrati zapovedniku jednog odreda ratnika, stotinaru Dragoju:
— Stavite im okove, potrpajte ih na kola i pravo u Stalać. Vojvoda
Damjan ima dobre tamnice i sigurne čuvare.
— Razbojnici! Sinove ste nam silom uzeli u vojsku, a nas bacate u
tamnicu! — viknu jedan posednik.
— Po kome zakonu oduzimate slobodu poštenim podanicima! —
zavika drugi.
Vojvoda Damjan bio je privržen knezu Lazaru. On mu je položio
zakletvu na vernost još za života cara Uroša. Imao je u gradu Stalaću
oko dvesta momaka, većinom regrutovanih među sebrima težacima.
Damjan se oženio četiri godine ranije kćerkom zapovednika grada
Koprijana. Knez Lazar je bio kum na venčanju i krstio im prvo muško
dete, kome je dao ime Prijezda. Vojvoda Damjan je znao da su buntovni
posednici poslati u Stalać radi opomene drugima. Zbog toga ih je bez
primedbe bacio u tamnicu.

*

Međutim, iz Bosne su došli u Kruševac i drugi poklisari. Oni doneše
vest knezu da je ban Tvrtko razumeo i primio savete kneza Lazara, da je
kod Dubrovčana onemogućio zle namere svoga brata Vuka i da je
spreman da pravi plan o napadu na zemlju Nikole Altomanovića.

— Plan ćemo praviti — osmehnu se knez — ali za vojni pohod još
nije došlo vreme.

Vođa poklisara zamoli da ga dovedu u vezu s kneginjom Milicom,
jer ima da joj preda pismo od osobite važnosti.

Kneginja primi poklisara u svojoj odaji.
— Moja je dužnost samo da predam pismo — reče mladi vitez. —
Ako treba na njega odgovoriti, rečeno mi je, svetla kneginjo, da to bude
opet pismeno i zapečaćeno.
— Razumljivo! — reče kneginja mahnuvši rukom. Poklisar se
pokloni i napusti odaju.
Pismo je bilo od Vlatka Vukovića. Izrazivši odanost i poštovanje
kneginji, vitez je pisao:
»Pošli smo u Bosnu kao slobodni ratnici, a umalo nismo stigli u
Užice kao sužnji. U blizini manastira Mileševa naišli smo na grupu od
nekoliko stotina Altomanovićevih ratnika. Da nije s nama bila devojka,

139

uleteli bismo u bitku bez kolebanja, a ovako — morali smo bežati.
Zahvaljujući dobrom poznavanju puteva i stranputica, a još više brzim
konjima, uspeli smo da izmaknemo županovim razbojnicima. Uz put je
devojka drhtala od straha moleći se bogu da ne padne u ruke goniocima
i da zdravo i srećno stigne u Bosnu. Svetla kneginjo, svome gospodaru
banu Tvrtku isporučio sam tvoje želje u pogledu Tome Altomanovića.
Iako bezvoljno, on ih je prihvatio, pustio sužnja na slobodu i dao mu dve
stotine ratnika da ga otprate do granice zemlje Altomanovića. Ban nije
hteo da primi otkup! To je svakako učinio iz poštovanja prema tebi,
svetla i plemenita kneginjo. Dostana je celog puta sklapala ruke
blagosiljajući tvoju plemenitost i moju dobrotu. Iz njenih očiju čitao sam
bezgraničnu zahvalnost, anđeosku blagost i naklonost prema meni.
Zakleo bih se na sva četiri jevanđelja da u životu nisam naišao na
blagorodniju dušu. Tako se i desilo da se naša prisnost izrodila u ljubav.
Ponudio sam joj svoje srce. Primila ga je s ushićenjem. Govorila je da će
mi biti žena i ubedila me da nikad neće otići svome stricu. Kad je svoga
oca videla oslobođenog, na konju, pod oružjem na čelu grupe od dvesta
pratilaca, devojka je blistala od sreće. Toma Altomanović je, napravivši
rukom krst, još jednom blagoslovio svoju kćerku i odjezdio put Užica.
Dostana je ostala na dvoru u Tuzli. Već su je mnogi smatrali mojom
zaručnicom. Doista, naredne nedelje trebalo je da se izvrše zvanične
zaruke između nas. Međutim, devojka je iznenada nestala. Pobegla je
sa svojim debelim momkom. Ostavila mi je na parčetu papirusa svega
dve reči: »Zbogom, ljubavi!« Čast i viteško dostojanstvo su me sprečili
da pošaljem poteru za njom. Devojku sam zavoleo bezgraničnom
ljubavlju. Verujem da je nikad neću prežaliti.«

Na završetku pisma vitez Vuković moli kneginju da mu javi ako je
Dostana po drugi put došla u Kruševac.

»Od našeg viđenja i rastanka u Kruševcu prošlo je skoro tri meseca,
a ja još uvek nosim u srcu ljubav koja mi izgleda nedostojna.«

Kad završi čitanje pisma, kneginja se osmehnu. Razmišljajući
nekoliko trenutaka, uze guščije pero i papirus i napisa:

»Devojka pripada Altomanovićima. U Kruševac nije došla. Želim ta
dobru sreću i brzo isceljenje srca. Dobri viteže, nema toga među
smrtnima koji se ne može prežaliti i zaboraviti.«

*

Nikola Altomanović je s pritvornom radošću dočekao Tomu u gradu
Užicu. Ali kad doznade da za svoga brata ne mora dati otkup banu
Tvrtku, župan u oduševljenju uzviknu:

140

— Kakvo iznenađenje! Nisam očekivao da će ban Tvrtko učiniti
takvu glupost! Žao mi je što sam ranije precenio njegovu pamet. Eto
kako ljudi gube ugled i dostojanstvo!

Tomanija je razvlačila usta u osmeh, a oči su joj bleskale pakosnim
sjajem. Ona nikad nije podnosila Tomu, pa je njegov povratak bio
sasvim nepoželjan:

— Došao si. Pustili su te iz tamnice — reče. — Budi zahvalan
kneginji Milici i banu Tvrtku. Možeš ih smatrati za svoje dobrotvore, ali
ne očekuj da ćemo mi promeniti stav prema njima. Lazar i Tvrtko s nama
se ne mogu meriti. Oni to znaju. Zbog toga žele da nam se udvore, kao
što i priliči slabijima prema jačem.

— Spasla me je Dostana — reče Toma. — Njena mudrost i veština
zlata vrede. Najpre je pridobila kneginju Milicu da jemči za mene, a onda
je Vlatka Vukovića, vođu banovih poklisara, zaludela svojom lepotom...
Da toga nije bilo, ostadoh ja doživotno u tamnici... Nego, i ona će nam
doći...

— Gle! — prenu se Tomanija.
— Dogovorili smo se da pobegne od svoga novog verenika, Vlatka
Vukovića. To neće biti lako. Ali Debeli Mršević poznaje puteve i
stranputice po Bosni. Nadajmo se da uskoro i Dostanu vidimo ovde.
Župan i njegova supruga su se zgledali, mrštili i gunđali. Toma to
primeti i nasmeja se:
— Znam da ste je silom zaručili za viteza Gavrila.
Ispričala mi je i da je pobegla od vas. Ali to ne smeta da se devojka
vrati svojima.
Tri nedelje docnije Dostana i Debeli Mršević bili su u Užicu.

*

— Devojci opraštamo jer nije ratnik — govorio je župan. — Ali
Debeli Mršević je begunac. On mora iskusiti kaznu. Dobiće trideset
batina i živeće u tamnici na tvrdom hlebu i vodi. Kad budemo uvideli da
se popravio, pustićemo ga na slobodu i opet postaviti za tamničara.

Uzalud se Dostana zauzimala za debelog momka. Župan ostade pri
svome.

Istoga dana Dobrivoje Makanja, sad već majstor tamničar, udario je
svome bivšem starešini trideset štapova. Iako sa suzama u očima, novi
tamničar je vodio računa da svaki udarac bude žestok, jer je kazna
izvršena pred županom.

Tako se Debeli Mršević, dobro nagnječen, nađe u tamnici, gde je
imao da živi na tvrdom hlebu i hladnoj vodi. Da bi kazna bila što teža,

141

župan je naredio da ga zatvore sa sebrima, pohvatanim beguncima. Njih
je Mršević nekad sladostrasno zlostavljao. Zbog toga je teže podnosio

njihovo prisustvo nego tamnicu. Sebri su mu se rugali, sipali mu vodu na
glavu kad zaspi, krali mu hleb i izvlačili slamu iz pozdera. Bivši tamničar

je sve podnosio, jer je znao kolika je sebarska mržnja prema njemu.
— Sve se izopačilo! — gunđao je Debeli Mršević. — Hoće da se

ispune reči oca Vasilija što ih je čitao u svetim knjigama: približava se

smak sveta. Zbog toga treba žuriti sa osvetom.
On se nije osvetio ni za one prve batine. U međuvremenu došle su i

druge, i tamnica i sebri za vratom, koji mu se rugaju, cere se na njegove
patnje i poniženja. Zbog toga je danju smišljao, a noću sanjao kako da
se osveti županu. Međutim, njegova želja za osvetom uskoro se proširila

na tri lica.
Jednoga dana dođe mu u tamnicu županova supruga Tomanija.

Debeli momak pretrnu kad je vide. Žena ga zgrabi za vrat, izvede u

hodnik i prisloni uza zid.
— Ovde ćemo razgovarati! — reče. — Pred sebrima ni reč ne želim

da proslovim o tome...
U polumračnom hodniku oči su joj zlokobno sevale:
— Ukrao si mi svetu knjigu, sotono! — otpoče.

— Gde je moja sveta knjiga, antihriste prokleti?

— Kakva sveta knjiga! — odvrati debeli momak.

— Bog neka me zgromoše ako sam je ikada video.
— Zgromosaću te najpre ja! — dreknu žena i zaokupi ga šamarima.
— Na vešala ću te oterati, ti, nabubreli pacove!

Tukla ga je šamarima i pesnicama po glavi, a nogama po trbuhu,

kolenima i cevanicama:

— Gde je sveta knjiga! — vikala je.
— Prodao sam je pevaču Vizantincu za dva srebrna perpera —
najposle reče momak.
— A, tako! — prosikta žena i učesta s šamarima.
Novi tamničar, Dobra Makanja, stajao je po strani, šmrktao i gutao

suze. Žalio je svoga bivšeg starešinu.
Dva dana posle toga iz tamnice ga izvuče vitez, crni Gaga. S malo

reči i mnogo udaraca kandžijom, Gaga iskali svoj bes na debelom

momku:
— Ispred nosa si mi odveo devojku i pobegao s njom! — reče. —

Sedam duša da imaš, sve ću isterati iz tebe.
Tako je Debeli Mršević stekao i trećeg neprijatelja kome treba da se

sveti.
Istoga dana u tamnicu uđe župan Altomanović. Kad ga videše, sebri

kao iz jednog grla zagrajaše moleći milost za sebe, a kaznu za Mrševića.

— Smiluj se, plemeniti!

142

— Pusta nas na slobodu! Debelog tamničara kazni! Stalno nas
nagovara da te ubijemo i da s njim pobegnemo u beli svet.

— To vas je nagovarao? — zažmiri župan.
— To, nebeskog nam videla!
— Vrlo dobro! Takva je njegova zahvalnost za so i hleb što je pojeo
u mojoj kući.
Obrativši se novom tamničaru, župan reče:
— Čuješ, Makanja... Vodi Debelog i zatvori ga u samicu. Sutra
ćemo ga poslati na vešala.
Preneraženi Dobra i zapanjeni Mršević bez reči izađoše, pređoše
hodnik i uđoše u tamnicu preko puta. Malo zatim, zatvorivši vrata za
sobom i namaknuvši rezu i klin, Dobra se vrata među sebre, koji su
molećivim pogledima preklinjali župana da se smiluje na njih.
Ali pravda župana Altomanovića i ovoga puta je zaprepastila i sebre
i tamničara. On, ne podižući glas, izdade kratku zapovest:
— Dobrivoje, ovi momci počeli su da razmišljaju o izdaji, ubistvu i
bekstvu. Zbog toga, udarićeš svakom po pet batina, da im isteraš iz
glave nečasne misli!
Novi tamničar zinu da nešto kaže, ali ga strašni pogled župana
ućutka.

*

Zahvaljujući slučaju pogubljenje Debelog Mrševića je odloženo.
Toga dana u grad Užice stigoše glasnici na premorenim konjima i
doneše vest da je u Konavlju izbila pobuna. Niža vlastela i sebri,
dočepavši oružje, izvršili su napad na četiri postaje, pobili posade i prete
da celu oblast otkinu od zemlje Altomanovića.

Župan smesta pozva u savet najistaknutije viteze. Naviknuti da bez
pogovora slušaju reči svoga gospodara, ratnici primiše uputstvo i
naređenje.

— Kad je pobuna u pitanju — reče na kraju župan — ne sme se
imati poverenja u svakog. Zbog toga ćemo krenuti odavde ratnike,
sigurne i pouzdane. Imamo ih dole u naselju kraj Ðetinje preko dve
hiljade.

— Gavrilo — obrati se župan crnom vitezu — smesta spremaj
pokret, jer svaki trenutak je dragocen.

Trubač je u dvorištu već davao znak konjušarima da sa pašnjaka
doteraju konje u naselje. Užurbani ratnici rastrčaše se da se spremaju i
oružaju.

Vitez Gavrilo se obrati županu:

143

— Zar moram i ja s vama?

— Moraš! — odvrati župan. — U tebe imam najviše pouzdanja;.. Ali
znam šta te tišti. Pođi sa mnom!

Župan i crni vitez uđoše u Tominu odaju. Ne hoteći da propusti
priliku za borbu, županov brat se užurbano spremao da se priključi

ratnicima na putu za Konavlje.
Gavrilo je nekoliko puta prilazio Dostani pokušavajući na sve načine

sa pridobije njenu ljubav. Ali devojka je ostala hladna. U nastupu besa
crni vitez iskali svoje jade na Debelom Mrševiću. A kad ga spopade
malodušnost i očajanje, obrati se županu s molbom da utiče na Tomu.
Župan je tešio svoga ljubimca, održavao mu nadu i obećavao da će sve
učiniti da devojka pripadne njemu.

Međutim, iznenadna pobuna u Konavlju i županova odluka da lično
povede vojsku na tu stranu baciše crnoga viteza u krajnje očajanje.
Župan, sažalivši se na njega, odluči da razgovara sa svojim bratom, da,
po mogućstvu, primora devojku da se uda za njegovog ljubimca.

Kad uđoše u odaju, Toma ih dočeka hladno i poslovno, čak i ne
pretpostavljajući zašto su došli.

— Hm! Iznenadna poseta! — progunđa. — Spremam se za put,

pa... niste baš najpogodnije vreme izabrali! Šta je?

— Stara pesma! — nasmeja se župan. — Moj najomiljeniji vitez

smrtno je zaljubljen.

— Znam! — klimnu Toma glavom. — Ali šta ja tu mogu?
— Da utičeš na Dostanu da se uda za njega — reče župan.
— Pokušaću! — sleže Toma ramenima. — Što do mene stoji,
učiniću. Ako ga devojka odbije, ja je neću goniti...
Toma priđe vratima koja su delila dve odaje.

— Dostana! — viknu.
Skoro nečujno, devojka se stvori na vratima.

— Vitez Gavrilo opet traži tvoju ruku — obrati joj se otac. — Ako si
voljna da se udaš za njega, ja ti neću smetati.

— Danas odlazimo u Konavlje da ugušimo pobunu — utače se

župan. — Gavrilo ide s nama. Može se desiti da tamo pogine, pa nije
dobro, ni lepo, da ode ponižen i nesrećan bogu na istinu.

Dostana priđe Gavrilu i, uhvativši ga za ruku, reče:

— Ostavite nas nasamo.
— Tako valja! — oduševi se župan. — Sami vi to... a mi ćemo vas
već blagosloviti! Hajde, Tomo!
— Naposletku... — bezvoljno odvrati Toma. — Izgleda da će ipak

nešto biti.
Braća Altomanovići izađoše iz odaje.
Dostana i crni vitez ćutali su neko vreme. Izgledalo je da se oboje

snebivaju i da čekaju ko će prvi da otpočne razgovor. Najposle devojka

144

progovori:

— Izgleda, viteže, da te je ljubav prema meni sasvim zaludela?
— Zaludela i ubiće me ako i dalje ostaneš nemilosrdna! — tronutim

glasom odvrati vitez.

Devojka sede na minderluk. Kroz uzani prozor probijali su se zraci

popodnevnog sunca i zlatili njenu plavu kosu i isticali blago rumenilo na
bledunjavom licu. Kraj divno izvajanih usta pojavi se grč, a iz očiju

blesnu seta.

Crni vitez je nekoliko trenutaka stajao zasenjen njenom lepotom.
Onda priđe šireći ruke nemoćno:

— Zar je moguće — reče — da se iza takve lepote skriva srce bez
osećanja? Kaži mi, devojko, šta da radim? Mogu li razbiti prezir koji
čitam iz tvoga pogleda? U zemlji Altomanovića nema devojke koja ne bi
bila srećna kad bi osetila moju naklonost i ljubav.

— Ima ih mnogo. Poznato mi je. Ali isto tako znam da si ponekoj od
njih poklonio krajičak svoga srca — nasmeši se Dostana.

— Njima krajičak, a pred tvoje noge bacam celo srce! — uzviknu

vitez. — Zar ima nešto što bi se moglo meriti s mojom ljubavlju!

— Ima — hladno odvrati devojka. — Tvoja surovost!

— Zar ima viteza ratnika koji nije surov?

— Uveren si da nema! Ali tvoji postupci pokazuju bezdušnost!
Nazivaš se vitezom, a ne stidiš se da tučeš čoveka koji nije u stanju da
se brani. Otišao si u tamnicu i istukao Debelog Mrševića iako ti ništa
rđavo nije učinio.

— Pobegao je s tobom! — preseče je Gavrilo.

— Za to sam ja kriva. Pozvala sam ga da mi bude pratilac i on je

pristao. Išao je sa mnom i u Bosnu, mada je znao u kakvu opasnost

srlja. A ti si ga istukao.

— Tukla ga je najpre Tomanija.

— Tomanija nije vitez.

— Župan ga je osudio na vešala.
— Zar i to! — skoči Dostana. — Mršević je jedini čovek koji mi
verno služi, a vi hoćete da ga u obesite!

— To je županova želja i odluka — odvrati Gavrilo. — Trebalo je

sutra da se izvrši pogubljenje, ali župan je odložio dok se ne vratimo...
Nego, nisam očekivao da naš razgovor krene u tom pravcu... Molio sam

te da mi kažeš šta treba da radim pa da pokrenem tvoju ljubav.
— Budi milostiv prema nemoćnima i čini samo ono što dolikuje

pravom vitezu.
— Trudiću se — nasmeši se Gavrilo. — Ali molim i za tvoju milost.

— Moja milost pripada ništima, a nasilnike i siledžije prezirem.
Gavrilo iskrivi usta i pakostan osmeh, iz očiju mu blesnu zloba. On
priđe devojci i unese joj se u lice:

145

— Znači, tvoja naklonost i ljubav pre će pripasti kome bilo, samo ne

meni?

Dostana klimnu glavom.
— Jednom si pobegla od mene — stežući zube, reče vitez — ali
drugi put ti neće poći za rukom.
— Šta je? Hoćeš da me napraviš svojom robinjom ?

— To želim, ali ne mogu, jer sam odavno sam, postao tvoj rob.
— Onda, pokoravaj se mojim naređenjima.

— Verno i odano do smrti! — pognu glavu vitez. — Možeš me i ubiti

ako želiš.

Devojka se osmehnu:
— Ja ubijam samo u odbrani. Pokušaj da me silom uzmeš, pa ćeš

osetiti moj nož.

Sad se vitez nasmeja:

— Zašto da uzimam silom ono što mi se dobrovoljno daje? Tvoj
stric i strina na mojoj su strani, Toma se ne protivi... Čim svršimo posao
oko ugušivanja bune, a to će biti za desetak dana, vraćamo se u Užice, i
ti ćeš biti moja, ili ničija.

Devojka oseti u njegovom glasu čvrstu odluku, trže se malo i

poblede.
Gavrilo, ne podižući ton, nastavi:

— Otkako znam za sebe, ništa mi se nije otelo. Uvek sam bio prvi.

Svaku želju svojom snagom sam zadovoljavao. A ovo što me sad
progoni i kao mora davi nije mi želja, ni strast. To je ludilo. Osećam da
će me odvesti u propast.

Nesrećni vitez tronutim glasom završi:
— Život bez tebe za mene je gori od smrti. Umreću, a i ti sa mnom,
jer me proždiru čežnja i ljubomora.
Dostana poče da gubi samopouzdanje. U trenutku pomisli da je
opasno igrati se osećanjima čoveka koji je gotov na sve. Znala je ona

kolika je silovita i neobuzdana narav crnoga viteza. Od njegove
bezobzirnosti i prenagljenosti strepeli su svi na dvoru Altomanovića.
Zbog toga odluči da pribegne lukavstvu. Priđe vitezu i uhvati ga za ruku.
Gledajući ga samilosnim pogledom, reče:

— Izgleda da sudbina neumitno vezuje moj i tvoj život. Pokušaću da
svoj prezir prema tebi savlađujem. Ne znam da li ću te zavoleti. Ne
mogu da govorim o ljubavi, jer ta vrsta osećanja dosad je za mene
ostala nepoznata. Otputuj, viteže, i kad se vratiš, nadam se da ćeš me
naći preporođenu. Gavrilo joj obasu ruke poljupcima:

— To je za mene dosta! — reče. — Zahvaljujem ti, lepa devojko. Na
putu i u borbi tvoj lik će mi biti uvek pred očima. A kad se vratim, bićeš

moja?

— Možda — osmehnu se devojka.

146

Crni vitez, srećan i zadovoljan, izađe iz odaje.

*

Te večeri braća Altomanovići krenuše s vojskom za Konavlje da
ugušuju pobunu. Zapovednik konjice bio je crni vitez Gavrilo. Upravu
nad gradom Užicem i okolinom župan je poverio Miljku, samozvanom
vitezu.

Ratnik se nađe u čudu bojeći se iznenadnog napada od strane
kneza Lazara i Relje Krilatog. Zbog toga je na sve strane slao male
odrede u izviđanje i lično krstario kroz oblast, moleći boga da se župan
što pre vrati. Kratkorukom ratniku Altomanovići su ostavili svega osam
stotina konjanika i toliko pešaka. Ukoliko su dani prolazili, Miljkovo
nespokojstvo sve više je raslo. Ne vodeći računa šta se radi u gradu,
novi zapovednik svu pažnju obrati na dalju okolinu.

Za to vreme Dostana je dva puta obišla u tamnici Debelog
Mrševića. Njihov razgovor bio je kratak. Dogovorili su se da opet
pobegnu, pridobivši za sebe i Dobru Makanju. Novom tamničaru
dozlogrdila je služba kod župana, pa je s oduševljenjem prihvatio
ponudu za bekstvo.

Jedne noći, dok je Miljko vršljao sa svojim konjanicima duž Morave,
a Tomanija sišla u naselje da joj jedna baba vračara baje i proriče
budućnost, Dostana, Mršević, Dobra i sedamnaest zasužnjenih sebara
izađoše iz podzemnog hodnika. Ubivši dva stražara, sebri otvoriše kapiju
i, ne osvrćući se na svoje zaštitnike, šmugnuše u mrklu noć. Dostana i
dva momka pojahaše konje koje su toga, predvečerja spremili i držali
privezane u jednoj šumici.

Ovoga puta Dostana je imala nameru da se dohvati zemlje Relje
Krilatog. Mada je iznad svega volela svoga oca, devojka je s bolom u
duši uvidela da njegova nemarnost za nju znači bedu, poniženje, a
možda i propast.

147

Glava četrnaesta

Jednoga jutra početkom meseca maja krenuo je iz Kruševca odred

od pedeset konjanika. On se dohvati desne obale Zapadne Morave i tek
oko podne okrete prema jugu. Idući severnim padinama planine
Kopaonika, pred noć zađe u Ibarsku klisuru. To je bio uobičajeni put za
svakoga ko je hteo iz Kruševca za Novi Pazar. Kad mesec izađe iza
grebena planine Čemerno, vođa odreda diže ruku i konjanici stadoše.

— Nećemo putovati noću — reče. — Prvo, nismo veštci da se po
mesečini lomatamo kroz klisuru; drugo, konji se moraju odmoriti, a uz
njih i mi; treće, može nam se desiti da nagazimo na razbojnike Nikole
Altomanovića.

— U pravu si, viteže! — reče njegov glavni pratilac zatežući konju
uzde. — Miran, lipsao dabogda! Ovakvu kljusinu u životu nisam jahao.
Tvrd je na zubu i uvek vuče u suprotnom smeru.

— Sjašite! — viknu vođa ratnicima. Oni čuše samo odjek zapovesti,
jer je reka, nabujala od topljenja snegova po planinskim kosama i
jarugama, bučala preko presedlastih neravnina u koritu i udarala o stenje
i okuke.

Konji stadoše kopati prednjim nogama, čuljiti uši i širiti nozdrve.
Osetivši vodu, svi navališe prema rečnom koritu.

— Nećemo ložiti vatre! — reče vođa odreda, Lazar Musić, sede na
zemlju i osloni se leđima na jedan kameni blok.

Glavni pratilac, pevač Vizantinac, spusti se pored njega stenjući i
držeći se za krsta.

Ratnici povezaše konje za žile, panjeve i kamene ispuste koji su
izvirivali iz strme obale, i namakoše im zobnice o vrat.

— Jedite, ljudi! — viknu Musić. — Treba da budete siti, jer nas čeka
naporan put. Sutra uveče moramo biti u Novom Pazaru. Znajte, osim
predaha konjima, nema više odmora.

Ratnici stadoše vaditi iz torbi hleb i suvu slaninu i odmah počeše
jesti.

Musić potrže čuturu s vinom, nateže je i dobro otpi.
— Pomozi, bože, nejakom! — reče pružajući čuturu pevaču. — Drži
— reče — i dobro potegni! Vino vraća snagu i razbija brige i crne slutnje.
Vizantinac odmahnu rukom:
— Nikad ne pijem na prazan stomak!

148

— A ti najpre jedi! Vidiš kako ja!
Musić je seckao slaninu britvom i slatko jeo s hlebom. Gledajući
bledo lice pevačevo, nasmeja se:
— Kako to izgledaš, čoveče? Skupio si usta kao da si pojeo zolju ili

gorku jabuku!
— Muka mi je u stomaku! — odvrati Vizantinac okrećući bledo lice

prema mesecu. — Dao si mi najgoreg konja. Utroba mi se prevrnula od

truskanja na sedlu; a sad mi nudiš slaninu!
— Oprosta — reče Musić. — Smetnuo sam s uma tvoj gospodski

soj! Otkud je za tebe slanina kad si navikao da jedeš pečene prepelice i
fazane i srneći but s belim lukom.

Lazar Musić je znao zbog čega je pevaču muka u stomaku. Znao je
da je Vizantinac dobar jahač, i video ga je toliko puta kako slatko jede

slaninu i kako lakomo pije vino. Ali isto tako bilo mu je poznato da ga je
župan Altomanović ucenio i obećao veliku nagradu onome ko mu
donese glavu ili kožu pevača Vizantinca. Međutim, nalazili su se na ivici
zemlje Altomanovića. Samo reka Ibar bila je prepreka, a nju su županovi

razbojnici prelazili kad god im se prohte.

Dan ranije knezu Lazaru je javljeno da su u Novi Pazar došli turski
poklisari da nude otkup za četrdeset svojih ratnika koje su Ivan Kosančić

i njegov stotinar Labud zarobili ispod Osogovskih planina. Knezu je bilo
važno da Lazar Musić i pevač Vizantinac stignu u Novi Pazar pre

odlaska poklisara.
— Da su to obični ratnici, Turci ne bi slali poklisare s otkupom —

rekao je knez. — Među zarobljenima Sigurno se nalazi neka važnija
ličnost.

Obrativši se pevaču, knez reče:
— Ti si jedini koji zasad znaš turski. Bićeš tumač. Razgovaraj s

Turcima i potrudi se da od njih ponešto doznaš.
Knez se obrati Musiću:

— Sutra zorom na put, i žurite da vam poklisari ne izmaknu.
Pevač je primio naređenje i bezvoljno krenuo s Musićem. Najpre ga

je nagovarao da idu obilaznim putem, jer je hteo da izbegne granicu
Altomanovića oblasti.

— Sutra pred noć moramo biti u Novom Pazaru — odvrati Musić. —
A kad se budemo vraćali, tebi za ljubav, pristajem da makar i preko

Skoplja idemo za Kruševac.
— Hm! — učini pevač i zamisli se. — Ići ćemo samom ivicom

zemlje prokletog župana. Trebalo je da povedemo odred od pet stotina

konjanika. To, znaš, radi spokojstva.
— Ba! — uzviknu Musić. — Ni sinovica pokojnog Inoćentija Šestog

nije vodila toliku grupu pratilaca.
— Papa nema sinovicu. Ostavio je dva sinovca — odvrati pevač.

149

— Mesto pet stotina, poveli smo pedeset — odvrati Musić. — A dva

sinovca više vrede nego jedna sinovica.
Tako su krenuli uobičajenim putem, na golemi jad pevača

Vizantinca.
Sedeći u klisuri i slušajući hujanje reke, dva druga, naslonjena

leđima o kameni blok, pridremaše. Mesec je blistao punim sjajem. Pod
njegovom bledom svetlošću sablasno su se isticale gromadne stene i

gusta žbunovi kupina i divljeg gložja. Na drugoj obali reke gurila su se

kvrgava stabla bagrema i divlje šljive. A gore, po ivici okomitih stena

ocrtavale su se prema nebu visoke jele, smreke i borovi. Na steni više
ratnika odjeknu glas bolan i vapijući, kao da neko u ropcu zapomaže.

— Prokleta kukumavka! — progunđa pevač.
— Prokleta jeste, ali nije kukumavka nego divlja mačka — dodade

njegov drug.
— Sebi pred glavu kukala! — mljackajući ustima i protežući se reče

pevač.

Nizvodno, na nekoliko stotina metara bio je postavljen most.

Sagradili su ga sebri težaci koji se nisu plašili županovih ratnika.

Odabrali su mesto gde su obale reke najviše primaknute jedna drugoj i
gde je gusto šiblje zakrčilo prolaz. Dva ovalna jelova balvana, spojena
likom, sebri su nazivali mostom. Na tom mestu Musić je postavio osam

stražara. Penušava voda nabujale reke jurila je samo na dva pedlja

ispod balvana.
— Čuvajte to mesto! — rekao je Musić. — Koliko znam, samo tuda

se može preći reka. Osam dobrih strelaca tu mogu čitavu vojsku
zadržati. Koga oborite s mosta neće mu biti ni strva ni java. Voda će ga

bez traga odneti.
Noć je odmicala. Svi ratnici, osim pevača, spokojno su spavali.
U neko doba Musić se prenu:

— Šta je? Ko je?
Pred njim je stajao vođa stražara.
— Šta je? — ponovi Musić.
— Na drugoj obali iza šiblja i jela čuju se glasovi ljudi i rzanje konja.
— Naopako! — viknu pevač. — Da nisu županovi?

— Ne znam! — sleže ramenima stražar.
— Imam nož u nedrima! — ustade pevač. — Prerezaću sebi grlo da

živ ne padnem u ruke županovim zlikovcima.
— Čekaj! — reče Musić. — Prvo da vidimo ko je tamo na drugoj

obali; a ti drži nož u pripravnosti. Ako čuješ da viknem »britva«, odmah
počinji da se kolješ.

Musić probudi nekoliko ratnika.
— Razbudite i ostale — reče — i sedlajte konje, pa polako siđite do

mosta.

150