Terry Brooks - Vilenjaci Sintre

Teri Bruks

POSTANJE ŠANARE

– KNJIGA 2 –

VILENJACI SINTRE

Naslov originala:
Terry Brooks – Genesis of Shannara. The elves Of Cintra

Preveo: Tibor Strak

Izdavač:
IPS Media, Beograd
IP Prosveta, Beograd

Za Lori
Moju sestru, sa divljenjem i ljubavlju zauvek

Balkandownload JEDAN

Logan Tom se penjao naviše sa nižih nivoa utvrđenja i krenuo je
stepenicama uz zidine kada je začuo krike. Odjednom su zaparali vazduh
izražavajući šok i uzbuđenje. Još uvek se nalazio unutra i nije znao šta se
dešava, ali je istog trenutka pojačao svoje napore, jureći napred, napustivši
skrivanje, odbacivši oprez.

Ako je zakasnio...
Ako su već bacili Sokola i Tesu sa zidina...
Ako, ako, ako!
Reči su mu gorele u umu kao užareno ugljevlje. Nije mogao da
zakasni. Ne nakon što je stigao ovako daleko i ovoliko blizu. Nije trebalo
da ostavi Sokola u utvrđenju. Trebalo je da pronađe način da ga izvuče
kada je imao priliku. Oslanjanje na to da će ga sada osloboditi bilo je
glupo i svako sa makar malo zdravog razuma bi to znao!
Grabio je dalje, držeći spreman pred sobom svoj crni štap, potpuno
usredsređen. Prošao je kraj desetina stanovnika utvrđenja dok se peo, a
samo nekolicina njih se osvrnula za njim, niko nije pokušavao da ga
zaustavi. Možda su mogli da vide u njegovim očima da nije dobra ideja da
mu staju na put ni iz kakvog razloga. Ako su se njegove misli tamo
reflektovale, ogledale u očima koje su bile čvrstog pogleda i besne, nisu
mogli a da to ne primete.
Popeo se skroz uz stepenice i izašao napolje, sportski teren se ukazao
pred njim. Sedišta na tribinama u ovom delu bila su odavno počupana da
naprave prostor za improvizovane kuće i našao se u gomili malih
prizemnih koliba sagrađenih od cigli i drveta naređanih tako da su formirali
sobe i bile zbijene od jednog nivoa do drugog. Urezale su mu se u
pamćenju dok se probijao kroz njih, prateći staze koje su namerno bile
ostavljene za prolaz, vodeći napred ka vrhu.
Ali nešto neočekivano se dešavalo. Oni koji su bili okupljeni na
zidinama da posmatraju izvršavanje smrtne kazne nad Sokolom i Tesom
sada su žurili dole gotovo podjednako brzo kao što se on peo gore.
Zaustavio se u mestu, boreći se sa gomilom, pokušavajući da uhvati neki
smisao u brbljanju koje se čulo oko njega.
“... ništa takvo do sada, demonska rabota ako je ikada bilo takve – da
li si video ono svetlo...”
“... blistavo kao signalna raketa ili možda...”

-4-

Balkandownload“... nije bilo ni traga od njih na zemlji, a onda se ponovo smračilo i
opet se videlo dole...”

Logan se sklonio u uski prolaz između koliba, čekajući da se put
raščisti. Šta god da se dešavalo, sada je bilo gotovo. Ali šta se desilo?

Zgrabio je mladića koji se našao dovoljno blizu i izvukao ga iz gomile
tela. Uneo mu se u lice. “Reci mi šta se dešava. Zašto svi trče?”

Mladić je za trenutak zurio u njega, videvši nešto što ga je možda
uplašilo više od onoga čemu je prisustvovao na zidinama. Probao je da
nešto kaže ali nije mogao, a onda je istrgao ruku iz Loganovog stiska i
bacio se nazad u gomilu koja je jurila.

Logan je skrenuo i počeo da prilazi van uobičajenih staza i da se
probija naviše kroz kolibe manje direktno. Išao je onoliko brzo koliko mu
je to prolaz dozvoljavao, izbegavajući ili uklanjajući prepreke sa strane.
Kofe, četke, lonci i ostala kuhinjska oprema su leteli, a ljutita vika njihovih
vlasnika ga je pratila. U neko drugo vreme i pod drugačijim okolnostima,
privukao bi više pažnje. Ali većina stanovništva utvrđenja je ili silazila niz
zidine ili se borila da stigne do prednje kapije, nestrpljiva da vidi šta se
nalazi napolju.

Samo da nije dečak, molio se. I devojka.
Stigao je do viših nivoa gde je kuća bilo manje i gde su bile
raštrkane, ustupak vetrovima i hladnoći koji su činili da život visoko bude
manje poželjan. Miris populacije ustuknuo je pred smradom ribe i morske
trave koji je dopirao sa okeana, a tama se produbila kako su vatre i svetla
napajana generatorima ostala dole. Ovde gore, ono malo svetala bilo je
usmereno napolje ka kapiji i prilazu zidinama. Izašao je iz zamršenih
koliba i prolaza, veći deo gomile je sada već prošao i krenuo je duž zidina
ka otvoru koji je vodio napolje na ono što je nekada bio prodajni prostor.
Tu je pronašao još građevina, iste one sklepane kolibe, ali ove su
većinom služile kao skladišta, ne za život. Retki stanovnici utvrđenja su
još uvek ostali na zidinama, gledajući preko ivici. Odabrao je mladu
devojku koja je stajala leđima okrenuta ka njemu, pažnje usmerene na ono
što se dešavalo ispod zidina.
“Gde su dečak i devojka?” upitao je, prilazeći joj.
Okrenula se i pogledala u njega. Nije imala više od četrnaest ili
petnaest godina, njeno pegavo lice se zgrčilo kao da je progutala nešto
neprijatno. “Šta?”
“Dečak i devojka?” ponovio je. “Šta im se dogodilo?”

-5-

Balkandownload Oklevala je. “Zar niste videli?”
“Nisam bio ovde. Reci mi.”
“Pa, čoveče, šta se nije desilo! Bilo je divno! Bacili su ih – stražari su
ih bacili preko, zajedno, znate. Poleteli su u prazno kao – kao strašila ili
džakovi sa peskom. Onda se odjednom pojavila svetlost, blistava svetlost.
Došla je niotkuda i progutala ih. Kada je svetlost nestala, i oni su nestali.”
Bacila je pogled preko ramena i pogledala ka pločniku prekrivenom
ruševinama kao da hoće da se uveri. “Nikada nisam videla tako nešto.
Niko ne zna šta se dogodilo.” Okrenula se nazad. “Čula sam nekog čoveka
kako kaže da je to bila demonska magija! Da li i vi tako mislite?”
Logan nije znao šta da misli. “Ne”, rekao je. “Da li je delovalo kao
da se svetlost pojavila iz nekoga od njih – iz dečaka možda?”
Zavrtela je glavom. Njena duga, svetlosmeđa kosa se mreškala na
mutnoj svetlosti i ona je sklonila nekoliko pramenova sa očiju. “Ne, došla
je niotkuda. Samo je blesnula iz vazduha i okružila ih. Nisu se mogli
uopšte videti nakon toga. Svi su jednostavno poludeli! Bilo je divno!”
Zastao je na trenutak da razmotri šta je ovo značilo. Najlogičnije
objašnjenje bilo je da je Sokolova magija – divlja magija morfa lutalice –
izbila na površinu na neočekivani način. Ali ako je devojka bila u pravu,
ako to nije bila Sokolova magija koja se manifestovala na neki nepoznat
način, onda mora da se umešala neka druga. Opet, odakle je takva magija
mogla da dođe? Da li su Soko i Tesa bili spaseni ili su iz jedne nevolje
skočili u drugu? Znao je da neće ovde pronaći odgovor.
“Hej, gospodine, da li vas ja poznajem?” devojka ga je odjednom
upitala.
Zavrteo je glavom. “Ne.”
“Izgledate mi poznato.”
Provirio je preko zidina na ruševine ispod. Tamo nije bilo ničega, čak
ni proždrljivaca. Šta god da se desilo, omelo ih je u njihovim planovima da
apsorbuju kombinaciju magije i životne sile koja se očekivala sa
Sokolovom smrću. Svi ti proždrljivci, pomislio je, nestali su za tren oka.
Devojka se oslanjala na ogradu kraj njega, proučavajuću njegovo
lice. Mora da ga je videla kada je došao u utvrđenje ranije u toku dana.
Uskoro će se dosetiti. Bilo je vreme da krene.
Odjednom pogled joj je skliznuo u stranu. “Pogledajte ono. Vidite sva
ona svetla tamo na vodi? Kao milion vatrica ili tako nešto.” Pogledao je
tamo gde je pokazivala, ali ono što je on video a ona nije mogla videti bili

-6-

Balkandownloadsu proždrljivci nagomilani duž obale, uskomešana horda glatkih tamnih tela
koja su se trzala i grčila pokušavajući da se približe onome što se
približavalo preko vode. Pogledao je dalje preko ka svetlima, ka stotinama
njih, i isprva nije mogao da iz toga izvuče neki smisao, a onda je začuo
bubnjeve i sledio se.

Gotovo u istom trenutku začula se sirena negde dalje na zidinama
utvrđenja, visoko na osmatračnici, tužni zov kita koji je označavao
opasnost na svakom jeziku. Neko drugi je primetio svetla i, kao i Logan,
znao je šta su ona značila.

Okrenuo se od devojke. “Moram da idem. Hvala na pomoći.” “Nema
problema. Zar vi niste bili...”

Okrenuo se nazad, isekavši je u pola rečenice. Bio je to impulsivan
čin, nastao iz besa i razočarenja. Bio je umoran od umiranja ljudi. “Idi
pronađi svoje roditelje, braću i sestre i bilo koga drugog do koga ti je stalo
i vodi ih sve odavde. Reci svakome koga sretneš. Ona svetla dolaze sa
čamaca koji nose vojsku što će opkoliti ovo utvrđenje i na kraju ga
uništiti.”

Krenula je nešto da kaže, ali on ju je zgrabio za ramena i držao je.
“Ne, samo me slušaj. Znam o čemu govorim. Znam za ovu vojsku. Video
sam šta može da uradi. Beži odavde, odmah, čak i ako niko drugi neće da
krene sa tobom. Znam da ne želiš to, ali uradi tako. Upamti šta sam ti
rekao. Ako ostaneš, umrećeš.”

Ostavio je da zuri za njim, razrogačenih očiju, lica ukočenog od šoka
i neverice. Nije imao više vremena za nju, ništa više nije mogao da uradi
za nju. Poverovaće mu ili neće. Verovatno neće. Retko jesu, svi oni.
Mislili su da je najsigurnije u utvrđenjima. Mislili su da je mnogo opasnije
napolju na otvorenom. Niko od njih nije razumeo. Sve dok ne bi bilo
suviše kasno. Zato su bili istrebljivani. To je bio razlog zašto je ljudska
rasa bila uništavana.

Na njegovo iznenađenje, krenula je za njim, zgrabila ga za ruku i
okrenula ga ka sebi. “Ne mislite valjda ozbiljno? Mislim, o tome šta će se
desiti... Ništa od toga nije istina, zar ne?”

Proučavao ju je za trenutak. “Kako se zoveš?”
“Meike”, rekla je nesigurno.
“Pa, slušaj me dobro, Meike. Sve što sam rekao je istina. Na onim
čamcima su ludaci. Nekada su bili ljudi, muškarci i žene kao i ovi u ovom
utvrđenju. Ali oni su odbacili svoju čovečnost da služe demonima i

-7-

Balkandownloadnameravaju da nas sve unište. Oni ubijaju ljude ili ih vode u logore za
robove. Uradili su to svuda, po celoj zemlji. Uradiće isto i ovde. Vođe
utvrđenja misle da mogu da im se suprotstave, misle da su dovoljno
sigurni iza zidina. Ali i ostala utvrđenja su mislila isto i sva su na kraju
pala. I ovo će pasti.”

“Ja nemam ni roditelje, ni braću, ni sestre”, rekla je. Prošla je rukom
kroz dugu kosu, očiju ispunjenih strahom. “Nemam nikoga. Ne znam šta da
radim. Kuda da idem?”

Odjednom je poželeo da joj nije rekao. Jedino što je uspeo da uradi
time jeste da je nasmrt preplaši. Osim toga, u pitanju je bio jedan život.
Kakvu će razliku napraviti spasavanje jednog života prema onome što će
se desiti ovde? Skončaće negde napolju u divljini umesto u gradu, ništa
više. Odjednom je bio besan na sebe. To je bio njegov problem, što je
pokušavao da spasi ljude kao što je ona. Gubio je vreme kada je trebalo
da uradi ono zbog čega je prvenstveno i došao – da pronađe morfa
lutalicu.

Uputio joj je brz pogled, a onda zavrteo glavom. “Idi bilo gde van
grada. Idi u divljinu. Potraži druge koji će možda hteti da krenu sa tobom.
Što vas je više, bezbedniji ste.”

Naglo se okrenuo i krenuo niz stazu ka stepenicama, sa namerom da
ode odatle pre nego što neko shvati ko je on. Kada ga prepoznaju, stvari će
postati mnogo komplikovanije.

“Gospodine!” viknula je za njim.
Ignorisao ju je, krećući se brže sada, namerno požurivši da pobegne,
došao je do stepenica i silazio preskačući ih i po dve odjednom. Gomila se
razišla. Mogao je da ih čuje na kapiji dole, zbunjeno se tiskajući dok je
sirena sa osmatračnice nastavljala da oglašava upozorenje. Odredi
branilaca su se već formirali na paradnom prostom na jednoj strani
igrališta, naoružani vojnici, navlačili su lake pancire i pojaseve sa
municijom. Dobro obučeni i organizovani, izlazili su da se suoče sa
pretnjom. Pokušaće da zaustave osvajače na dokovima, da ih spreče da
pristanu. Neće uspeti, a onda će se povući kroz ulice do utvrđenja, gde se
osećaju bezbedno. Neće biti bezbedni; biće osuđeni na propast. Ali to nije
imalo nikakve veze sa njim. Bitka na dokovima i na ulicama će potrajati
cele noći. Do sutra, on će biti daleko.
Pogledao je napred ka grupicama stanovnika utvrđenja, birajući svoj
put. Vratiće se dole na niže nivoe i izaći kroz podzemni prolaz. Panter će

-8-

Balkandownloadga čekati i zajedno će pronaći ostale Duhove i odlučiti gde da pobegnu od
onoga što će se dogoditi.

Ali kako će, za ime sveta, da otkrije šta se desilo sa Sokolom?
Skrenuo je dole udaljavajući se od arene, ušao u unutrašnjost zgrade i
naleteo na odred branilaca utvrđenja koji je izlazio.
“Stani malo”, rekao je jedan i uperio svoje oružje u Logana.

***

Panter je čučao u ruševinama na ivici Trga pionira, nestrpljivo
čekajući. Mnogo toga se desilo od kada je Logan Tom ušao u utvrđenje i
veći deo je za njega predstavljao misteriju. Obavio je svoj zadatak, otišao
do prednje kapije i napravio diverziju koja je trebala Loganu. Obavio je
dobar posao, vičući na stražare, zahtevajući da oslobode Sokola, da mu
dozvole da razgovara sa njim, da mu daju hranu. Potrudio se da liči na
poluludo dete sa ulica i mora da je uspeo jer su mu se stražari sa zidina
smejali. Nakon što je vikao na njih dvostruko duže nego što je Loganu
trebalo da se prošunja kraj njih do mesta gde mu je staro transportno
sklonište pružilo ulaz u utvrđenje, povukao se i vratio do mesta gde mu je
bilo rečeno da sačeka, pronašavši mesto na kome se sakrio i smestio.

Dugo se ništa nije dešavalo. Onda je video blesak svetlosti na kapiji i
začuo krike okupljenih na zidinama ali nije znao šta to znači. Pomišljao je
na to da se prebaci na bolju poziciju, neku bliže kapiji, i pokuša da otkrije,
ali brinuo se da će, ako se Logan Tom vrati sa Sokolom i ne može da ga
pronađe, zaostati za njima. Zato je ostao tamo gde je i bio, besan i
nervozan. Noć se produbljivala sve dok samo bleda siva svetlost nije
preostala na zapadnom nebu a svetla utvrđenja počela da se pale. Prošlo je
još vremena i poslajao je sve nemirniji.

A onda, kroz otvore u zgradama, uhvatio je pogledom svetla na vodi.
Zurio je u njih, ne znajući koliko ih je niti prirodu njihovog izvora.
Izgledalo je kao da se kreću, prilaze. Možda čamci, shvatio je. Ali šta su
čamci radili u zalivu noću i ko je njima upravljao?

Kada se sa vrha zidina utvrđenja oglasila sirena, još više se zbunio.
Čuo je sirenu da se i ranije oglašava, tako da je znao da je uvek
oglašavala nevolju, pretnju za utvrđenje i njegove stanovnike. Ali da li se
sirena oglasila zato što su primetili svetla ili zato što su otkrili Logana
Toma? Da li je to bio poziv na oružje u odgovor na to što je vitez Reči
spasavao Sokola?

-9-

Balkandownload “Prokletstvo!” promrmljao je.
Brzo se povukao u senke, posmatrajući prilaze trgu iz pravca
utvrđenja, tražeći neki pokret u ruševinama. Ništa se nije pojavilo. Ponovo
je razmislio o tome da se približi kako bi otkrio šta se dešava. Panter nije
voleo da čeka; od čekanja se uvek osećao ranjivim.
Bilo je pokreta u ulicama ispod njega, tamne prilike su se pojavile iz
jedne od srušenih zgrada. Panter ih je ugledao krajičkom oka i sledio se.
Nije znao da li su odgovarali na svu tu buku i aktivnost u utvrđenju ili ne.
Ali nešto ih je isteralo na otvoreno. Izbrojao ih je desetak – previše da bi
mu se dopalo.
A onda, dok ih je posmatrao kako izlaze iz senki zgrade, shvatio je šta
su oni.
Kreštavci.
Iako nije bio u stanju da razazna detalje u tami, čudni, trzavi pokreti
koje su pravili dok su hodali nisu se mogli pomešati ni sa čim drugim.
Mesojedi, čudovišta, krenuli su u lov u potrazi za hranom. Pazio je da ne
napravi buku i voljom pokušao da ih natera da odu.
Ali dok su se radvajali u manje grupe, par njih je krenuo pravo ka
njemu.

***

“Šta to radiš?” vojnik iz utvrđenja upitao je Logana odvažno, držeći
upereno oružje. “Znaš pravila. Svi sposobni ljudi treba da budu sa svojim
jedinicama. Ti meni deluješ prilično sposobno.” Logan je imao dva izbora.
Mogao je da laže oko svoje povezanosti sa utvrđenjem i nada se da će mu
ljudi sa kojima se suočio poverovati, ili je mogao da im kaže istinu i nada
se da će ga svejedno pustiti. Sada su svi već gledali u njega, većina njih je
podigla svoje naoružanje. Bio je to opasan trenutak; svi su bili nervozni
zbog sirene koja je zavijala i pojačanog osećanja da će se nešto loše desiti.

“Ja nemam jedinicu”, rekao je. “Ja ne živim ovde. Samo sam u
poseti. Bio sam pozvan da posmatram pogubljenje dečaka i devojčice.”

“Pozvan da posmatraš?” onaj koji je govorio ga je posmatrao. “Ko te
je pozvao?”

Logan nije mogao da se seti imena vođe utvrđenja. Slegnuo je
ramenima. “Vođstvo.”

“Hej, zar nisi ti bio ranije na kapiji, pitao si da vidiš dečaka?” jedan
od ostalih ga je pitao.

- 10 -

BalkandownloadLogan je zaškrgutao zubima. “Poznavao sam ga odavno. Poznavao
sam njegovu porodicu. Preneo sam mu poruku od njih.”

Niko nije ništa rekao, ali mogao je da vidi iz izraza njihovih lica da
mu nisu poverovali. Zapravo samo je pogoršavao stvari. Ali nije imao
mnogo izbora. Nije mogao da im dopusti da ga zarobe.

“Ja sam vitez Reči”, rekao im je. “Došao sam iz razloga koji sam vam
rekao, verovali mi vi ili ne. U svakom slučaju, ja ne pripadam ovde;
trebalo bi da sam napolju na ulicama. Vaše utvrđenje je u opasnosti.
Osvajačka vojska je u luci. Umesto što stojite ovde, trebalo bi da ste na
dokovima i pokušavate da je zaustavite.

“Nemoj da nam govoriš šta je naš posao!” prvi se ljutito brecnuo na
njega. “Mi ne polažemo tebi račune!”

“Spusti oružje, molim te”, Logan mu je rekao umirujuće.
Ljudi su usporavali videvši da se odigrava sukob, osećajući da nešto
nije u redu. Za nekoliko trenutaka, prolazi će biti tako ispunjeni ljudima
koji su stali da posmatraju da za Logana neće biti prostora da pobegne. A
već je znao da će morati da beži ako želi da ode.
“Ako znaš nešto o dečaku, možda znaš nešto i o tome šta se desilo
gore na zidinama”, rekao je onaj koji je pričao sa njim, oružja i dalje
uperenog u Loganovo telo. “Mislim da će biti bolje da sve to ispričaš
našem komandantu, a onda će on moći da odluči šta da radi sa tobom.”
Crni štap je bio vreo u Loganovoj stisnutoj pesnici, držao ga je
uspravno pred sobom, štit kroz koji ništa nije moglo da se probije.
Njegova magija je već strujala kroz njega, vrela i tečna kao i njegova
krv. Rune urezane u tvrdu drvenu površinu štapa počele su meko da sijaju.
“Nemam vremena za ovo”, rekao mu je. “Pusti me da prođem.”
Oružje je ostalo upereno u njega i začuo je kliktanje otkočivanja
oružja i ubacivanja metaka u cevi. Glupo, pomislio je, misleći i na ove
ljude i na sebe.
Njegova ruka se podigla u brzom zamahu, magija je već odbijala
metke koji su bili ispaljeni u njega i u isto vreme bacala napadače unazad
u zamršenoj gomili, izbijajući im vazduh iz grudi. Okrenuo se i potrčao
kroz gomilu koja se razdvajala pred njim, napuštajući svaku pomisao da
izađe kroz prednju kapiju, uputivši se umesto toga ka tunelima koji su ga i
uveli unutra. Nekoliko drugih je pokušalo da ga zaustavi, ali ih je lako
odbacio u stranu, jedva usporivši, stigavši do skloništa koje mu je pružilo
stepenište i jurnuo naniže.

- 11 -

Balkandownload Za nekoliko sekundi stigao je do nižih nivoa i jurio je niz hodnike koji
su vodili ka tunelima. Mogao je da čuje viku i krike iza sebe, zvuci potere
koja je započinjala. Mogao je da čuje korake kako za njim silaze niz
stepenice. Nije usporio. Želeo je da je imao priliku da pregleda prednju
kapiju, da vidi da li je bilo nekih tragova Sokola i Tese. Ali to sada neće
biti moguće. Osim toga, znao je duboko u sebi da šta god da im se desilo,
to nije bila pojava koja je ostavljala tragove. Magija poput ove – a do
sada je bio potpuno siguran da je u pitanju magija – potpuno je čistila sve
što bi dotakla.

Probio se u podzemne tunele i prošao kroz njih, sada usporivši usled
pomračine, služeći se odsjajem sa runa da ga vode. Mrak je bio gust ali ne
i potpun i oči su mu se brzo prilagodile. Kretao se kroz tunele onoliko brzo
koliko je mogao, ali morao je odvoji dovoljno vremena kako bi bio siguran
da neće skrenuti pogrešno na odvajanjima. Postao je svestan toga da ga
niko ne prati. Pošto su odustali od potere, zastao je da razmisli o mnogo
važnijim stvarima. Na primer, kako da ostane živ.

Na kraju tunela, kod vrata koja su vodila napolje u autobuski depo,
zastao je i oslušnuo, kako bi bio siguran da ga niko ne čeka. Onda se
provukao napolje, popeo uz stepenice do mesta sa koga je mogao da
osmotri unaokolo i vidi šta se dešava.

Otvoreni prostor koji je okruživao utvrđenje bio je ispunjen ljudima
koji su kuljali kroz kapije i kretali se niz ulice ka obali, svi teško
oklopljeni i naoružani. Par drevnih pokretljivih napadačkih vozila tipa
škorpija soptalo je za njima, pokazujući put svojim ogromnim cevima
topova. Nije ih video još od dana provedenih sa Majklom, mislio je da su
svi uništeni. Ispaljivali su i granate za probijanje oklopa i eksplozivne
kanistere. Mogli su da potope bilo koji od brodova koji su prilazili jednom
granatom, ali trebaće mnogo pojedinačnih metaka da bi se osetila razlika.

Napolju, na otvorenim vodama zaliva, tutnjanje bubnjeva se nastavilo,
ujednačeno udaranje u noći.

Za trenutak je posmatrao aktivnost koja se udaljavala od njega a onda
se izvukao iz skrovišta i krenuo nazad ka zemljištu punom ruševina gde je
rekao Panteru da ga čeka. Crni štap je lagano pucketao u njegovoj ruci a
vrelina magije se još uvek komešala u njemu. Osećao je vrelinu i hladnoću
u isto vreme, u odgovor na mešavinu emocija koje su se borile u njemu.
Bar nije bio primoran da nekoga povredi. Želeo je da samo jednom ljudi iz
utvrđenja poslušaju njegova upozorenja o demonima i nekad-ljudima. To

- 12 -

Balkandownloadnije bio njegov problem, ali je svejedno to želeo. Bilo je dovoljno teško
pronalaziti i uništavati logore za robove i bez saznanja da se oni koji je
oslobodio mogu sa lakoćom zameniti muškarcima, ženama i decom iz
utvrđenja, sveže meso za istrebljivačku mašinu Praznine.

Mrzeo je čak i da razmišlja o tome. Svet je poludeo i ljudi su postali
žrtve. Ali možda će dečak Soko, morf lutalica rođen iz divlje magije, moći
da napravi razliku.

Stigao je do ivice Trga pionira, očekujući da će pronaći Pantera, ali
tamo nije bilo ni traga od njega. Tiho ga je pozvao po imenu, znajući da ga
stanovnici utvrđenja verovatno neće čuti i da se dere, ali svejedno oprezan.
Nije bilo odgovora. Pogledao je unaokolo. Ništa se nije kretalo.

Stajao je sam na praznoj ulici, pitajući se šta sad da radi.

- 13 -

Balkandownload DVA

Lasta je prešla preko krova njihove zgrade u trku, sa namerom da
stigne do stepenica i siđe na ulicu što brže može. U trenutku kada je
shvatila šta su svetla na vodi predstavljala, shvatila je takođe i opasnost u
kojoj se svi nalaze. Osvajačima će trebati vremena da stignu do obale, ali
čim to budu uradili, krenuće u lov na beskućnike poput nje. Čula je priče
od svoje majke i sama videla ishod. Lovci na ljude bili su ludi, zveri sa
kandžama, zubima i krznom, grabljivci. Deca sa ulica bila su njihov
omiljeni plen. Ostali Duhovi moraju biti upozoreni.

Ali čim je stigla do stepeništa i htela da krene naniže, začula je
korake kako se penju. Bili su teški i grubi i nije postojao nikakav pokušaj
da se prikriju. Stala je u mestu, osluškujući. Koraci nisu pripadali
Duhovima ni vitezu Reči. Niti bilo čemu ljudskom, dodala je brzo.

Odmakla se od otvora, obema rukama stežući vitki metal svog
električnog štapa. Onda je začula duboke, grlene glasove u tami ispod;
glasove dovoljno grube da nadjačaju teške korake i sledila se.

Kreštavci.
Njen um je jurio dok je pokušavala da smisli šta da radi. Nije želela
da bude prinuđena da probije sebi put kroz Kreštavce. Oni su bili spori i
ne nešto posebno pametni, ali su imali ogromnu snagu. Ako spuste ruke na
nju, bila je gotova. Žurila je u crnilo stepeništa i odmakla se još nekoliko
koraka. Nije znala da li treba da rizikuje i pokuša da se spusti na niži nivo
gde će moći negde bolje da se sakrije, ili da ostane tamo gde je i bila. Ako
bude imala sreće, izgubiće interesovanje i otići. Ako ne, ako se popnu
sasvim gore, bila je u nevolji. Krov je bio otvoren i većim delom ravan,
osim šačice malih kućišta za mehanizme i ostataka njihovog sistema za
prihvatanje vode. Nije imala gde da se sakrije. Okrenula se bespomoćno
ka stepeništu. Nije bilo drugog puta koji vodi sa krova.
Ili možda jeste?
Otrčala je do strane zgrade koja je gledala na sporednu uličicu i
pogledala dole. Požarne merdevine su bile pričvršćene za beton velikim
klinovima i izgledale kao uska metalna traka gotovo nevidljiva u mraku.
Za trenutak je gledala u njih a onda pogledala ka okeanu gde su se svetla
sa osvajačkih brodova primakla bliže. Bubnjevi su nastavili da se čuju,
udarajući ujednačen ritam, najavljujući ono što predstoji onima u
ugroženom gradu. Kapije utvrđenja su već bile širom otvorene i odredi

- 14 -

Balkandownloadbranilaca su se probijali ka dokovima. Tamo će se uskoro voditi bitka.
Kada se to bude desilo, Duhovima bi bilo bolje da budu daleko odatle.

Prošla je rukom kroz čuperak svoje kose boje slame i duboko
udahnula. Mrzela je visinu ali sve je bilo bolje od suočavanja sa
Kreštavcima. Prebacila je remen štapa preko ramena i preko leđa,
zakoračila na usku, ravnu površinu ivice zgrade, uhvatila se za zakrivljene
šipke koje su se propinjale odozdo i počela da silazi okrenuta leđima.

Želela je da zatvori oči, ali je zadržala pogled uperen na zid i usmerila
svoju pažnju na pronalaženje sigurnog oslonca na svakoj prečki dok je
silazila. Njen trud bio je olakšan noćnom pomračinom, koja je u uskom
kanjonu uličice bila gotovo potpuna. Čak ni svetla baklji iz utvrđenja i sa
vode nisu dopirala do ovde. Smirila se misleći na svoju majku ratnicu, o
tome kako je organizovala bekstva ovog tipa toliko puta dok je Lasta bila
mala. Njena majka joj je pričala o nekima, a Lasta je i prisustvovala
nekima neposredno pre kraja. Divila se mirnoći svoje majke pred tako
strašnim pritiskom. To ju je naučilo nešto o neophodnosti mirnoće, o
saznanju da je najgora opasnost sa kojom se suočava bila njena sopstvena
nesigurnost.

Najviše je o tome razmišljala dok se spuštala niz zgradu, mušica na
zidu u mraku, pokušavajući da ne razmišlja o tome kako bi izgledalo da
padne.

Silazak je prošao mnogo brže nego što je očekivala i stopala su joj
dotakla zemlju i pre nego što je shvatila da je stigla. Odmakla se od
merdevina, skinula štap sa leđa i oprezno pogledala unaokolo. Nije mogla
ništa da vidi niti čuje. Uličica je bila prazna. Krećući se brzo njenom
dužinom, stigla je do ulice i provirila u noć. Sada se nalazila na jednoj
strani zgrade, ulica je išla dole od Trga pionira do obale. Posvuda, senke
su delovale kao da se kreću u odgovor na vatre i bubnjeve.

Kratak pogled naviše ka krovu nije joj ništa otkrio.
Krenula je uz ulicu ka trgu, sa namerom da krene za ostalim
Duhovima i upozori ih na opasnost. Nije bila sigurna šta mogu da urade po
tom pitanju dok se vitez Reči ne vrati sa Sokolom, ali bar će biti spremni
na ono za šta je znala da dolazi. Kreštavce koji su je primorali da siđe niz
merdevine psovala je na svom najboljem trinaestogodišnjem uličnom
jeziku, besna zbog kašnjenja. Šta su Kreštavci uopšte tražili u njenoj
zgradi? Znali su pravila. Nikada ranije nisu ulazili, nikada se nisu ni
usudili. Mora da su videli Duhove kako odlaze, shvatili da napuštaju

- 15 -

Balkandownloadzgradu. Bilo je to poželjno stanište, lako branjivo i bezbedno. Jednostavno
su odlučili da se usele kada je delovalo da su se Duhovi iselili.

Ali mogli su da sačekaju dan ili dva, zar ne?
Stigla je do kraja ulice gde se ona ukrštala sa trgom, krećući se
oprezno, očima prelazeći po tami, znajući da će Kreštavaca biti i napolju
ako ih ima i u zgradi. Ali trg je delovao pusto i zato je počela da skreće na
sever, uz Prvu, u pravcu u kome su ostali otišli kada je začula kako je
neko zove.
“Lasto! Čekaj!”
Okrenula se na zvuk Panterovog glasa, gledajući kako izlazi iz prazne
ulice u laganom trku, izbegavajući gomile đubreta, stežući električni štap
rukama, njegovo disanje se moglo čuti čak i sa mesta gde je stajala. Mora
da je trčao celim putem od utvrđenja. Nešto mora da mu se desilo da se
ovako vraća. Nešto loše.
Krenula je da ga pita šta se dešava, a onda je ugledala tamne prilike
kako se teturaju za njim, još uvek dosta pozadi ali očigledno ga jureći. Još
Kreštavaca.
“Glupavi Kreštavci!” ljutito je uzviknuo. “Jure me celim putem još od
ivice...”
Siknula je ka njemu upozoravajuće. “Tiše, Panteru, mačkice! Ima ih
još unutra!”
Prekasno. Teška tela pojavila su se na ulazu njihove zgrade, oči su se
okrenule ka njima. Otrcane prilike oštrih pogleda, noktiju dugačkih jer su
se pretvorili u kandže i zuba šiljatih kao kod divljih životinja.
Lasta je ljutito odgurnula Pantera. “E sada si zabrljao, lajavi. Mrdaj!”
Požurili su preko trga, Kreštavci su se nalazili sa obe strane ulice i
približavali se. Vatre i bubnjevi izgleda nisu imali nikakvog uticaja na njih.
Imali su svoje brige koje su im zaokupljale pažnju, a Lasta je znala da se
veći deo tih briga vrteo oko hrane.
“Gde je Soko?” upitala je dok su trčali ka zgradi preko puta. “Zašto
si se sam vratio?”
“Ne znam ništa o Sokolu. Ne znam ništa ni o onom vitezu čega-god-
beše. Ostavio me na ivici trga, reko mi da čekam dok se ne vrati. Nije
došo, ali ovi Kreštavci jesu i moro sam da se probijem. Ima ih posvuda. Je
l’ si videla vatre na vodi?”
Pogledala je u njegovo tamno lice. “Videla sam ih sa krova. Brodovi
puni napadača. Ako su oni koji mislim da jesu, onda smo u velikoj nevolji.

- 16 -

BalkandownloadMama je imala običaj da mi priča o njima. Nekad-ljudi, tako ih je zvala.
Oni uništavaju sve, ubijaju sve osim onih koje odvode u logore za robove.
Gori su od milicija. Moramo da upozorimo ostale i bežimo odavde.”

“Ja sigurno nemam ništa protiv.” Odjednom je usporio, hvatajući je za
ruku. “Uh.”

Par Kreštavaca se pojavio iz zgrade pred njima, blokirajući im put.
“Šta je s ovim stvarima?” Panter se besno brecnuo. “Ne viđamo ih
nedeljama, a onda ih odjednom ima svuda! Odakle su svi došli?”

Lasta je brzo pogledala unaokolo ka onima koji su ih sledili. Još
nekoliko minuta i uhvatiće ih. “Moramo da prođemo pored ove dvojice”,
rekla je. “Ti kreni na onog sa leve strane. Potrudi se da ne napraviš neku
glupost.”

Ne sačekavši na njegov odgovor, krenula je ka onom sa desne strane,
sa prstom na obaraču štapa i sa električnim punjenjem uključenim na punu
snagu. Zabila je kraj štapa u nogu Kreštavca i on je zastenjao i počeo
nekontrolisano da se trese i trza. Lasta nije odstupala, držeći štap zabijen u
njegovu nogu, znajući da će, ako se povuče, istog trenutka krenuti na nju.
Sa njene leve strane, krajičkom oka je uhvatila Pantera kako se približava i
kako zabija štap u grlo drugog Kreštavca takvom silinom da je probio
tvrdu kožu. Kreštavac je zakrkljao i probao da izvuče smrtonosni vrh, ali
je Panter upotrebio svoju snagu da ga odgura unazad i obori na kolena.

Za nekoliko sekundi, oba Kreštavca ležala su trzajući se na betonu.
Lasta je zgrabila Pantera za ruku i povukla ga ka uličici koja je vodila
pored zgrade. “Prestani da zuriš u njih! Beži!”

Spremnih štapova, nestali su u mračnom tunelu uličice.

***

Logan Tom je odvojio još nekoliko minuta da pretraži ruševine u
kojima je rekao Panteru da se sakrije, a onda je odustao. Nije znao šta se
dogodilo dečaku, ali nije imao vremena da otkrije. Morao je da se vrati do
ostale dece sa ulica i nada se da će Panter moći sam da pronađe put.
Možda ga je nešto uplašilo. To nije ličilo na Pantera, ali nikad se ne zna.
Šta god da je bilo u pitanju, sada nije bio ovde.

Osim u slučaju da jeste, ali da nije u stanju da mu odgovori.
Logan nije želeo da razmišlja o toj mogućnosti, ali nije mogao ni da je
u potpunosti odgurne u stranu. Mrzeo je pomisao da je na neki način
izneverio dečaka, da ga je možda poveo sa sobom samo da bi poginuo.

- 17 -

BalkandownloadGodinama je živeo sa krivicom što nije nikada mogao da učini dovoljno za
decu iz logora za robove. Nije mu bilo potrebno da doda još jedno ime na
tu listu. Smešno. Poznavao je Pantera manje od dvadeset četiri sata, ali
delovalo je kao da ga zna mnogo duže. Dopadao mu se ćudljivi dečak sa
crnim smislom za humor – dopadala mu se njegova agresivnost i
spremnost da se suoči sa bilo čime. Možda mu se Panter dopadao toliko
baš zbog toga što se toliko divio čvrstini dece sa ulica.

Ili možda zato što ga je podsećao na njega samog.
Vratio se nazad uz ulicu ka Trgu pionir, dok su ga gonili zvuci
bubnjeva iz zaliva i marširanje branilaca utvrđenja na dokovima. Mrzeo je
pomisao što mora da preuzme ovu novu odgovornost, da pazi na Duhove,
da ih čuva na putu ka tom mestu ka kome god da su se uputili. Gubitak
morfa lutalica bio je veliko odstupanje od njegove dužnosti da ga zaštiti.
Vrlo je teško zaštiti nešto što je progutala svetlosna kugla i što se nalazilo
ko zna gde. Ali da bude ostavljen sa morfovom porodicom...
Zastao je, razmislivši o svom odabiru reči.
Pomisao na činjenicu da je ostavljen sa Sokolovom porodicom, sa
grupom dece sa ulica na koju treba da pazi, bila mu je mrska. To mu je
ograničavalo slobodu kretanja. Šta bi trebalo da radi sa ovim klincima,
starcem i onim vukolikim psom dok pokušava da otkrije kako da pronađe
Sokola?
Shvatio je da, sve dok se nije našao licem u lice sa morfom, nikada o
njemu nije razmišljao kao o detetu. Iako je započeo svoj život kao dete u
vreme Džona Rosa i Nest Frimark, iako nikada nije bio viđen kao nešto
drugo nakon tih prvih nekoliko nedelja, nikada o njemu nije razmišljao na
taj način. Zapravo uopšte nije razmišljao o tome. Kada ga je Dva Medveda
zamolio da potraži morfa, on je to video kao bekstvo od onoga što je radio
toliko godina: napada na logore, ubijanje branilaca, oslobađanja
zatvorenika i – oklevao je pre nego što je završio misao – imištavanja
eksperimenata koji bi jednog dana postali demoni. Dece. Mislio je da će
moći da sve to ostavi za sobom. Mislio je da se oslobodio toga.
Nikada nije ni pomišljao da će se naći vezan za gomilu klinaca sa
ulice.
Ali kao i mnogo drugih stvari u njegovom životu, ispostavilo se da je
grešio i po ovom pitanju.
Zašao je u senke okolnih zgrada u tamni kanjon Trga pionira i
pokušao da se ne osvrće.

- 18 -

Balkandownload ***

Sova je prva začula bubnjeve i pogledala preko ramena Reke, koja je
upravljala njenim kolicima, ka tamnoj mrlji koja je predstavljala vodu u
zalivu. Na stotine svetiljki je preplavilo njenu glatku površinu dokle god
se pružao pogled.

“Okreni me”, naredila je tamnokosoj devojci.
Reka ju je poslušno okrenula. Ostali Duhovi su videli šta se događa i
stali su da pogledaju sa njom. Medved je usporio teška kola koja su bila
napunjena njihovim stvarima, a Sveća, koja se je nalazila na čelu, vratila
se nazad. Majstor i Kreda, koji su nosili Vremenka na improvizovanim
nosilima, spustili su ga, protegli bolna leđa i trljali umorne ruke.
“Baš je težak za jednog starca”, promrmljao je Kreda.
Sova ga nije čula, pažnje usmerene ka svetlima. Baklje, shvatila je.
Više nego što je mogla da izbroji. Verovatno su gorele sa paluba brodova,
što je značilo da je velika flota stigla u grad. Ali bez dobrih namera.
Veverac se uspravio u njenom krilu i podigao sanjivo lice do njenog
ramena. “Da li smo stigli, mama?”
“Nismo još”, prošaputala je.
Šmrknuo je i protrljao oči. “Šta se to čuje?”
“Ništa zbog čega treba da brineš.” Pomazila ga je po mekoj kosi.
“Vrati se da spavaš.”
Brinula se za njega. Do sada je trebalo da mu bude bolje, da je bolest
pobeđena. Ali delovalo je da ne može da je se otrese i bivao je sve slabiji
uprkos lekovima i brizi. Mogao je da otpešači samo tri bloka od njihovog
doma koju su napustili i uputili se ka autoputu pre nego što se umorio i
popeo joj se u krilo. Nije joj smetalo da ga drži; bio je lak kao perce.
Pogledala je u njegovo bledo lice. Poželela je da je Tesa tu da joj da
savet. Tesa je znala o lekovima i bolestima više od bilo koga drugog.
Sveća je stajala kraj nje, njeno mlado lice bilo je napeto i zabrinuto.
“Moramo da bežimo”, rekla je.
“Ovo je napad”, izjavio je Medved. Njegova krupna prilika blokirala
je teška kola da se ne otkotrljaju. “Ono su ratni bubnjevi. Toliko brodova
znači invazionu vojsku, verovatno je došla sa juga.”
“To je stvar koja dolazi da nas pobije”, rekla je Sveća brzo. Drhtala
je, obgrlila se rukama dok je gledala ka svetlima. “To je ono iz moje
vizije.”

- 19 -

Balkandownload Sova se pružila ka njoj i okrenula je tako da više nije gledala u
svetla. “Samo gledaj u mene, Svećo”, rekla je tiho. Sačekala je sve dok
devojčica nije prestala da drhti. “Možeš li to?”

Sveća je klimnula. “Neću više da gledam.”
“Dobro.” Sova je pogledala ka ostalima. “Šta god da je u pitanju,
Sveća je u pravu. Moramo da odemo što dalje odavde. Da li je neko video
neki trag Laste ili Pantera?”
Niko nije. Kreda i Majstor su se prepirali oko toga ko treba da
preuzme prednji deo Vremenkovih nosila. Reka je ljutito prišla, odgurnula
Kredu u stranu i podigla ih sama.
“Sova kaže da moramo da idemo. Majstore, podigni svoj kraj.”
Pogledala je ka Kredi. “Ti guraj kolica neko vreme pošto si toliko
umoran.”
Ponovo su krenuli, još uvek se penjući dalje od obale, prateći Prvu
aveniju sve dok nisu došli do mesta odakle se video Čekićar, a onda su
skrenuli uzbrdo ka izlazu na autoput. Tamo im je vitez Reči rekao da će
pronaći njegovo vozilo i da treba tu da ga sačekaju dok im se ne pridruži.
Sova se nadala da će požuriti. Postajala je sve zabrinutija zbog toga što su
Lasta i Panter bili razdvojeni od njih. Bilo je dovoljno loše izgubiti Sokola,
a možda i Tesu, ali pomisao na to da će takođe izgubiti i drugo dvoje bila
je nepodnošljiva. Duhovi su bili porodica i ona se, kao majka ove
porodice, nije osećala dobro kada grupa nije bila zajedno.
“Kredo, da li si stvarno suviše umoran za ovo?” upitala je tiho tako
da ostali ne mogu da je čuju. Pogledala je nazad ka njemu. “Da li ti je
potreban odmor? Možda Sveća može da te zameni na nekoliko minuta ako
ti je potrebno da se odmoriš.”
“Nisam umoran”, rekao je dečak, odbijajući da bilo šta prizna,
bacajući pogled ka Reci samo nakratko pre nego što je ponovo pogledao
drugde. “Mogu da uradim bilo šta što mogu i ostali i to bolje. Posebno od
nje.”
Čak i u bekstvu i u opasnosti, prepirali su se kao deca, što su i bili,
pomislila je Sova. Ali voleli su se i učinili bi sve jedno za drugo. Zar to
nije bilo tačno za sve porodice, kakva god da im je priroda i okolnosti u
kojima se nalaze? Zar to nije veliki deo onoga što ih je definisalo kao
porodice?
Nastavili su uspon ka vrhu brda i izlazu na autoput, prateći trotoar,
krivudajući među gomilama đubreta i napuštenih vozila. Mračne, većim

- 20 -

Balkandownloaddelom prazne zgrade činile su zid sa obe strane, ostavljaući ih pod
slojevima senki i tišine. Hladan vetar duvao je kanjonima od betona i
kamena, dolazeći iz pravca okeana u vlažnim naletima, noseći sa sobom
miris ugljevlja sa baklji. Bubnjevi su tutnjali ujednačenim ritmom, zvuk je
bio dubok i preteći.

“Ja se ne plašim”, promrmljao je Veverac u Sovino rame.
Kratko ga je zagrlila. “Naravno da ne.”
Stigli su do izlaza na autoput, dugačake, zakrivljene rampe ispunjene
zarđalim automobilima i kamionima, od kojih su neki bili još uvek celi,
neki u delovima. Sova je sa iščekivanjem pogledom tražila Munju S-150
AV Logana Toma, bez ikakve ideje o tome šta to traži, ali znajući da to
neće ličiti ni na šta drugo. Njeni napori bili su uzaludni. Njoj je sve
delovalo isto. Ništa osim otpada i đubreta.
“Tamo je”, objavio je Majstor.
Pošto je nosio jedan kraj Vremenkovih nosila, nije mogao da pokaže,
samo je zamahnuo glavom u tom pravcu, tako da niko od njih nije bio
siguran na šta misli. Sova je pogledala otprilike u pravcu u kome je
zamahnuo glavom, ali nije videla ništa.
“Iza one poluprikolice je, tamo kraj one gomile”, Majstor je nastavio.
“Vidite velike gume? To je Munja AS!”
Sova je bila voljna da mu veruje na reč, iako i dalje nije videla ništa.
Majstor je mnogo znao o vozilima koja su odrasli vozili pre nego što je sve
na točkovima prestalo da radi. Izvor njegovog znanja bio je pomalo
misteriozan s obzirom na to koliko je malo čitao i bio zadovoljan time da
gleda slike iz starih časopisa, ali je pretpostavljala da to ima veze sa
njegovom mehaničarskom prirodom.
Sumnjičavo je pogledala ka napuštenim vozilima – gomile njih su se
pružale dole prema rampi i po autoputu dokle se pogled pružao. To ju je
nateralo da se zapita kako je taj poslednji dan izgledao kada su ih njihovi
vlasnici jednostavno napustili. Nateralo ju je da se zapita šta se desilo tim
ljudima, pre toliko godina, kada je grad počeo da se menja.
Najviše od svega, to ju je unervozilo zbog onoga što je moglo da se
nalazi tamo dole, a što nisu mogli videti. Mnogo stvari je napravilo svoj
dom u starim vozilima i nije bilo pametno uznemiravati ih.
Pa ipak, nisu imali izbora. Nisu sebi mogli da priušte da čekaju tu
gde su se nalazili, tako daleko od mesta gde im je Logan Tom rekao da
budu. Ne osim ako nisu ugroženi, a do sada, jedina pretnja je dolazila sa

- 21 -

Balkandownloadobale iza njih.
“Povedi nas dole Majstore”, rekla mu je, pokušavajući da izbegne

neodlučnost u svom glasu. “Ali svi se držite zajedno i pažljivo motrite na
bilo šta što može da se krije u ovim olupinama. Svećo? Upozori nas ako
osetiš nešto.”

Krenuli su niz rampu, čudna mala povorka. Majstor i Reka na čelu,
noseći nosila sa Vremenkom, Sveća odmah za njima, koju je sledio
Medved, sa teškim kolima, a Kreda, koji je gurao Sovu i Veverca u
kolicima, stupao je na začelju. Iz udaljenog utvrđenja, čije su zidine tek
sada mogli da vide, i od baklji koje su se približavale dokovima, dopirala
je bleda svetlost. Bubnjevi su još uvek tutnjali, a sada se čula vika i krici,
zvuci bitke. Začula je i pucnjavu iz oružja.

Njene misli su odlutale ka onima koji su još uvek nedostajali. Nadala
se da je Lasta do sada već dosta odmakla. Nije trebalo da joj da dozvolu
da se popne na krov da napravi tu poslednju proveru; trebalo je da je
natera da krene sa njima. Pitala se šta je sa Panterom i Loganom Tomom,
kao i sa Sokolom i Tesom. Suviše ljudi je nedostajalo, bilo je previše
načina na koje su mogli biti povređeni tamo.

Sve se menja, pomislila je i ne shvatajući zašto se tako oseća. Ali ta
misao se uporno zadržavala. Ništa više neće biti isto nakon ove noći.

Odjednom je pomislila na njihov dom, na to kako je bio udoban.
Setila se kako je kuvala za ostale u svojoj sićušnoj, improvizovanoj
kuhinji. Setila se kako im je pričala priče o dečaku i njegovoj deci. Mogla
je da ih zamisli kako sede po sobi i pažljivo slušaju, duboko utonuli u
priču. Mogla je da čuje njihove glasove i njihov smeh. Mogla je da vidi
sebe kako ušuškava Veverca i Sveću pred spavanje, njihova pospana i
mirna lica dok je prebacivala ćebad preko njih. Setila se tihih momenata
koje je delila sa Sokolom, kada nijedno od njih dvoje nije progovaralo,
oboje već znajući šta ono drugo misli bez potrebe da to kažu.

Ne, ništa više neće biti isto. Prešla je pogledom unaokolo, gledajući
redom svakog od njih. Najbolje čemu je mogla da se nada bilo je da će
moći da ostanu zajedno i budu bezbedni...

Naglo se zaustavila, svesna da nešto nije u redu. Brzo ih je
prebrojala, sigurna da je pogrešila, da ga je jednostavno previdela.

Ali nije bilo greške. Čejni je nedostajao. Veliki vukoliki pas, delovalo
je kao da je bio tu trenutak ranije, ali sada ga nije bilo nigde unaokolo.

Gde je bio?

- 22 -

BalkandownloadKrenula je da upita ostale, a onda stala. U senkama polomljenih
vozila pred njima, tamni oblici su se pojavljivali na svetlu, puzeći iz
olupina.

Ne samo nekoliko, već na desetine njih.

- 23 -

Balkandownload TRI

Vreme je stalo, to beskompromisno prisustvo.
Ali u isto vreme, delovalo je kao da je pobeglo pred njihovim
koracima po gradskom betonu, kao još jedno uplašeno dete.
Panter je bio napred kada su stigli do raskrsnice u obliku slova T na
kraju uličice. Lasta ih je povela ovamo dole i on je bio povučen time za
kratko, nesiguran kojim putem treba da idu.
“Idi levo”, ona je naredila kada ga je sustigla, dišući ubrzano i
isprekidano.
Uradio je kako mu je bilo rečeno, ne želeći da se raspravlja. Mogao
je da vidi kako ona počinje da posustaje, njena snaga je nestajala zbog
njihove borbe sa Kreštavcima i ličnih fizičkih ograničenja. Bila je mlađa
od njega i njena izdržljivost bila je ograničena. Ona to nikada ne bi
priznala, ne njemu, a verovatno ni nikom drugom. Lasta, sa njenom mrtvom
majkom ratnicom i nasleđem velikih očekivanja od sebe, podsmehnuo se u
sebi. Kakve gluposti.
Ali bez obzira na to, suzdržavao se, tek toliko da ona može da ga
prati. Nije gledao unaokolo, nije uradio ništa što bi ukazalo na to da zna da
se ona umara, samo je usporavao toliko da ona može da mu ostane blizu.
Možete reći šta god hoćete o toj devojčici, ali ona je bila čvrsta ptičica.
Zadavala mu je muke, ali ona je bila Duh, a nijedan Duh nikada nije
napustio drugog. Nije bilo važno koliko ga je maltretirala; on je nikada
neće ostaviti za sobom.
Stigli su do kraja uličice i izašli na ulicu ispunjenu tiskajućim
oblicima koji su se popeli sa dokova i sa obale, a možda i sa samog trga.
Pauci, Gušteri, Kreštavci i neki drugi koje Panter nikada ranije nije video u
svom kratkom životu – stvari mračne i izobličene – svi oni su se okupili
dok su se peli bežeći od bitke koja se vodila ispod.
“Mora da je loše tamo dole kad se ovo dešava!” rekao je, hvatajući
Lastu za ruku kada je ona gotovo protrčala kraj njega u gomilu koja je
žurila.
Nikada nije video nešto ovako. U normalnim okolnostima ova
stvorenja, njihovi čudni susedi, pažljivo su se držali dalje jedna od drugih.
Neka, poput Guštera i Kreštavaca, bili su prirodni neprijatelji, borili su se
jedni protiv drugih oko hrane i teritorije. Ne i danas. Danas su, izgleda,
samo mislili na to kako da pobegnu od zajedničkog neprijatelja.

- 24 -

Balkandownload“Šta sad?” upitao je.
Bez reči, Lasta se okrenula nazad u uličicu i spustili su se
zamračenim prolazom do jednih duplih gvožđem ojačanih vrata. Panter nije
zapitkivao šta to ona radi. Lasta nikada nije radila nešto a da ne zna šta
radi. Posmatrao ju je kako se penje kratkim stepenicama do vrata i povlači
ručice. Vrata su se otvorila uz škripu, ali samo nekoliko centimetara. Lasta
je povukla jače, ali vrata nisu popuštala.
Dalje niz uličicu, na vidiku se pojavila šačica senovitih prilika,
pojavljujući se na T raskrsnici i okrećući se ka njima.
Panter se užurbano popeo uz stepenice. “Pusti mene da probam”,
rekao je, gotovo je laktom odgurnuvši u stranu. Zapeo je svom snagom da
povlači tvrdoglava vrata i ona su se pomakla još koji centimetar. Rđa je
uradila svoj deo posla. “Šta je uopšte unutra?”
“Hotel.” odgovorila mu je, odgurnuvši ga nazad dajući mu do znanja
da joj ne odgovara njegov agresivan stav. “Povezan je sa zgradama koje se
nalaze naviše podzemnim tunelima. Možemo da izbegnemo sve nakaze ako
budemo mogli da uđemo unutra.”
“Izgleda kao jedno veliko ako”, rekao je, povukavši ponovo, mučeći
se sa ručicama. “Je l’ ne postoji neki drugi put unutra?”
Iznenadila ga je svojim smehom. “Šta je bilo, moćna Panter
Mačkice?” podsmehnula mu se. “Mačka se našla sa pogrešne strane vrata
i ne može da uđe!”
Stegao je usne, zastenjao dok je svom snagom povlačio vrata i uspeo
da ih širom otvori. “Nema mesta na koje ja ne mogu da uđem!”
Provukli su se unutra pred svojim goniocima i krenuli kratkim
hodnikom do stepeništa koje je vodilo naniže. Lasta je sada vodila put,
upalila je svoju svetiljku na solarni pogon da osvetli pomračinu i sišli su
niz stepenište do dugačkog, širokog hodnika ispod. Hodnik je vodio pravo
napred, a onda se granao. Lasta nije oklevala prilikom skretanja, skrećući
levo u kraći hodnik do sledećeg račvanja, a onda skrenuvši desno. Panter
ju je pratio bez komentara, sa prstom na obaraču svog električnog štapa,
očima prelećući preko tamnih uglova kraj kojih su prolazili.
Negde dalje pozadi, ponovo je začuo Kreštavce, kako se vuku za
njima. Glupe nakaze, pomislio je ljutito. Ne znaju ni kada treba da
odustanu!
Pogledao je dole ka očitavanju nivoa snage na svom štapu. Ostalo mu
je manje od polovine punjenja. Morali su da izađu odavde.

- 25 -

Balkandownload Požurili su napred, stigli do širokog niza stepenica i počeli da se
penju. Na vrhu stepeništa bio je otvoreni deo, prodajni prostor koji je
služio za niz srušenih prodavnica. Pred njima su se nalazile pokretne
stepenice – zaustavljene metalne stepenice bile su izlizane vremenom i
nedostatkom brige, kao zmija crnih krljušti. Bile su tako dugačke da im se
vrh nije mogao videti.

“Moramo da se popnemo uz ovo?” Panter je progunđao.
“Gore je ulica a pravo preko puta nje je autoput.” Lasta ga je uhvatila
za ruku. “Ajde da krenemo tamo kuda smo pošli i završimo s tim.”
Gotovo je potrčala uz stepenice, ostavljajući Pantera da je ili
posmatra ili da krene za njom. Izabrao je ovo drugo, požurivši da je
sustigne, preskačući i po dva stepenika. Njihove patike su tapkale po
metalu, a Panterov štap je jednom ili dva puta udario o zidove eskalatora.
Suviše buke, prekorio je sebe. Ali više nije čuo Kreštavce, tako da to
možda nije ni bilo bitno. Gledao je kako stepenice proleću pod njegovim
nogama i uhvatio sebe kako se pita kako su pokretne stepenice radile,
nekad kada su još uvek radile. Kako su se te stepenice savijale i
ispravljale i ponovo se vraćale u prvobitni oblik? Majstor bi to znao.
Zavrteo je glavom. To mora da je bilo nešto što je vredelo videti.
Stigli su do vrha stepenica i krenuli preko otvorenog prostora ka nizu
širokih duplih vrata koja su vodila ka predvorju drugog hotela. Predvorje
se pružalo kroz mrak i senke do zida sa polomljenim staklenim prozorima i
parom bogato ukrašenih vrata koja su zatvarala prolaz ka ostatku sveta.
Stari nameštaj je ispunjavao predvorje, a većina je bila u delovima i
prevrnuta. Veštačke biljke ležale su prevrnute na stranu, još uvek u svojim
saksijama, prašnjave i sive, čudni leševi tankih udova. Komadi metala
svetlucali su sa gelendera i brava, ali rđa je i ovde dobijala bitku.
Krenuo je preko predvorja ka vratima kada ga je Lasta zgrabila za
ruku. “Pantere”, prošaptala je.
Hitro je pogledao unaokolo, način na koji je izgovorila njegovo ime
nedvosmisleno je predstavljao upozorenje. Gledala je naviše ka balkonu
koji je okruživao predvorje.
Na desetine Kreštavaca gledalo je dole.
“Ovo je neverovatno!” promrmljao je Panter.
Kreštavci su počeli da se vuku duž ograde, njihova čudna, iskrivljena
lica bila su jedva vidljiva u tami, njihova tela pogrbljena. Delovalo je kao
da ih nema u nivou predvorja, ali Panter je sada gledao svuda istovremeno,

- 26 -

Balkandownloaddržao je štap spremno očekujući neizbežan napad.
“Moramo da stignemo do vrata”, Lasta mu je prošaptala. “Moramo da

izađemo napolje.”
Za toliko je bila u pravu, iako je sve ostalo uradila pogrešno. Panter

je krenuo ka vratima, okrećući se sa jedne strane na drugu, pretražujući
tamu, očekujući neki pokret. Iznad njega, Kreštavci su stigli do stepenica i
silazili su dole, zvuci dahtanja i režanja sada su se jasno čuli. Bilo ih je
suviše da ih zaustave ako budu napali, znao je Panter. Ako uhvate Lastu i
njega u ovom predvorju...

Nije se trudio da završi misao. Sačekao je još dve sekunde
procenjujući njihove šanse i onda zavikao: “Trči!”

Jurnuli su ka vratima i gotovo istog trenutka Kreštavac se pojavio
pravo pred njima, naizgled niotkuda. Panter je zabio svoj štap u stomak
stvorenja i poslao elektricitet kroz njega koji ga je odbacio unazad, u
trzajima i grčevima. Drugi su nicali svuda oko njih, izlazili iz senki u
kojima su se krili, toliko njih da je Panter osetio kako nestaje sva njegova
hrabrost. Mrzeo je Kreštavce. Video je šta su u stanju da urade. Nije želeo
da umre na ovakav način.

Zaurlao je u izazov, tako se ohrabrivši, i sa Lastom kraj sebe skočio
ka duplim vratima koja su vodila na ulicu. Kreštavci su bili prespori da ih
zaustave. Stigli su do vrata i Panter je jako gurnuo ručice.

Zaključano.
Bez oklevanja, zgrabio je Lastu za ruku i povukao je ka najvećem od
polomljenih prozora. Prešao je štapom preko okvira da raščisti ostatke
stakla, gurnuo ju je kroz njega na ulicu, a onda skočio za njom ne okrećući
se da vidi šta mu to diše za vratom. Kandže su zaparale njegovu odeću,
usporivši, ali ne zaustavivši ga. Izvijajući se, uspeo je da se oslobodi i pao
je na beton.
Istog trena je ponovo bio na nogama, okrećući se da beži. Ali još
Kreštavaca se pojavilo pred njima, izašavši iz hotela, došavši preko puta
ili možda sa neba – ko je mogao da zna? Zavrištao je na njih jurnuvši u
napad. Šta je drugo mogao da uradi? Lasta je bila kraj njega, njeno bledo
lice bilo je napeto, mahala je štapom kao motkom, elekricitet je skakao sa
njegovog vrha dok je ubadala Kreštavce.
Borili su se kao divlje zveri, ali oboje su već znali da to neće biti
dovoljno.

- 27 -

Balkandownload ***

Pauci!
To je bila prva Sovina pomisao. Čitava zajednica koja je živela u tim
zarđalim školjkama automobila. Bio je to čudan izbor staništa. Pauci su
više voleli podrume ili podzemne tunele sa desetinama različitih ulaza i
izlaza. Stidljivi i povučeni, većinom su se držali podalje od ostalih žitelja
grada. Obično nisu predstavljali pretnju ni za koga. Ali ona je zadrhtala i
protiv svoje volje. Bilo je nečeg jezivog u vezi sa Paucima – to je imalo
veze sa načinom na koji su se kretali, povijeni na sve četiri,
neprepoznatljivih ruku i nogu; sa njihovim kosmatim telima i izduženim
udovima, neproporcionalnim i iskrivljenim; i sa njihovim pljosnatim licima
koja su gotovo izgubila svoje crte. Oni su bili nakaze kao i ostali, mutanti
rođeni iz uništenja sveta, ljudi koji su postali nešto novo i neprirodno. Na
racionalnom nivou, razumela je ovo. Duboko u sebi, imala je teškoća da to
prihvati.
Dok je posmatralo kako se ova grupa izvlači na videlo, još uvek ništa
više od bezlične gomile tamnih oblika u mraku, probala je da razmisli o
tome šta bi Duhovi trebalo da rade. Mogli su da se vrate i potraže
skrovište u nekoj od zgrada iznad autoputa i tamo sačekaju Logana Toma.
Ili su mogli da nastave i pokušaju da prođu kraj Paukova do mesta gde je
vozilo viteza Reči bilo parkirano. Ako se drže udaljene strane puta i
uspeju da se ne ponašaju neprijateljski, možda će sve proći kako treba.
Možda će čak moći i da objasne šta...
Sledila se. Prvi od tamnih oblika se pojavio na bledom odsjaju koji
su odavala svetla utvrđenja i zvezde koje su se probijale sa neba
prekrivenog oblacima. Kada su se njihova lica podigla iz senki shvatila je
da oni, nakon svega, ipak nisu Pauci.
Bili su deca sa ulica.
Ali bili su i nešto drugo.
Iako su i dalje izgledali ljudski, bilo je jasno da su im naudili otrovi
koji su prodrli u sve na svetu. Njihova lica bila su deformisana, koža
izgorela i bila prošarana povredama. Nekima od njih nedostajali su oči,
nosevi ili uši. Neki su se držali na način koji je nagoveštavao da nisu u
stanju da se kreću kao normalni ljudi. Neki nisu imali dlake; neki su bili
toliko kosmati da je bilo lako zameniti ih sa Paucima. Nosili su poderanu
odeću koja je jedva prekrivala njihova unakažena tela. Nikada nije videla
decu kao što su bila ova, svu iskrivljenu i slomljenu. Pitala se kako su

- 28 -

Balkandownloadmogli da žive toliko blizu a da Duhovi ne znaju za njih.
Onda je shvatila da ova deca uopšte nisu odavde, već da su došla sa

nekog drugog mesta. Bili su nomadi. Zato su živeli na autoputu u
napuštenim vozilima radije nego u zgradama gde bi bili bolje zaštićeni.

“Šta su oni, Sovo?” Kreda je upitao nesigurnim glasom stojeći iza
kolica.

“Deca”, odgovorila mu je “poput tebe. Samo su prošla kroz mnogo
gore stvari od tebe.” Pogledala je ka ostalim Duhovima. “Nemojte da
radite ništa što mogu da shvate kao pretnju. Držite se blizu mene. Radite
ono što vam kažem.”

Uprkos njenim naređenjima, Medved je već vadio tešku toljagu koju
je najviše voleo da koristi u bliskoj borbi, staru, kvrgavu motku kojom je
mogao da slomi lobanju jednim udarcem. Ostali su delovali nesigurno,
međusobno se gledajući i posmatrajući obrise koji su im prilazili. Veverac
se blago propeo u njenom krilu, nemiran u snu. Razmislila je o tome da ga
preda nekome od ostalih ali je odlučila da to ne radi. Bio je najsigurniji
tamo gde se nalazio.

“Svećo?” Pozvala je Sova. “Da li osećaš nešto?”
Devojčica sa natprirodnim instinktima se okrenula. “Nisam sigurna.
Ne mogu da kažem da li misle da nam naude ili ne.”
Sova je oklevala a onda rekla: “Poguraj me napred, Kredo.”
Dečak ju je pogurao unapred ali mogla je da oseti oklevanje. Prošli
su kraj Medveda i njegovih kola i Majstora i Reke sa nosilima i stali. Pred
njima, čudna grupa ulične dece je nastavila da prilazi. Uhvatila je Veverca
jače u svom krilu i mazila njegovu meku kosu.
“Ko ste vi?” pozvala je.
Napredovanje se odmah zaustavilo. Za trenutak, niko nije ništa rekao.
Onda je snažan glas odgovorio: “A ko ste vi?”
“Mi smo Duhovi”, rekla je, izgovarajući pozdravnu litaniju. “Mi
opsedamo ruševine sveta koji su naši roditelji uništili. Ovaj grad je naš
dom; mi živimo dole kraj vode. Ali osvajačka sila je stigla da napadne
jedno od utvrđenja i mi odlazimo.” Zastala je. “Trebalo bi da i vi odete.”
“Svi nam to kažu”, odgovorio je glas, nepogrešivo ispunjen gorčinom.
Sada je videla ko je govorio, visoka prilika na čelu. “Možda ste vi samo
isti kao i ostali, koji nam govore laži samo da nas oteraju.”
“Ne znam za druge, ali ja ti govorim istinu. Svi smo u opasnosti ovde.
Trebalo bi da bežite. Ako ipak hoćete da ostanete, onda nas pustite da

- 29 -

Balkandownloadprođemo. Moramo da odemo dalje niz rampu i sačekamo našeg vodiča da
dođe po nas.”

Onaj koji je govorio u ime pridošlica je prišao i stao pravo pred nju,
mršav dečak u ritama, sa ožiljcima posvuda, desna strana njegovog lica
bila je tako gadno unakažena da je ličila na istopljeni vosak sveće.
Njegova ruka ležala je na zadnjem delu čudnog crnog oružja, neke vrste
pištolja, koji je zavukao za pojas.

“Ne verujem ti”, rekao je. “Možda bi trebalo da se okrenete i vratite
nazad.”

Oni koji su bili sa njim počeli su ponovo da prilaze. Sova je
pogledala ka njima. Bilo ih je užasno mnogo ako dođe do bitke, makar
delovali napola obogaljeni. Ostali Duhovi su već počeli da bivaju napeti.
Medved je zakoračio dalje od kola. Reka i Majstor su spustili nosila sa
Vremenkom i izvukli svoje električne štapove. Čak je i Kreda zakoračio
zaštitnički napred i stao kraj nje. Ako ne pronađe način da ih sve smiri,
stvari će ubrzo izmaći kontroli.

U upravo ovakvim trenucima javljala joj se želja da nije prikovana za
kolica, da može da hoda kao svi ostali.

“Nismo došli ovde da tražimo nevolje”, rekla je govorniku. “Možda
bi trebalo da razmisliš o tome čemu ovo vodi.”

“Možda treba da nam vi date ono što imate u kolima”, odgovorio je
ovaj. “Onda ćemo vas možda pustiti.”

A onda je izvukao oružje iz pojasa i uperio ga u nju.

***

“Pantere!” Lasta je kriknula, njen glas je bio oštar od očajanja.
Rizikovao je da pogleda sa mesta gde je vodio svoju bitku. Jedan od
Kreštavaca ju je ščepao sa leđa i pribio uz banderu. Pokušavala je da
okrene vrh svog štapa unazad da ga ubode, ali stvorenje ju je držalo
jednom rukom dok ju je davilo drugom.
Našao se kraj nje u sekundi, probivši se kroz dvojicu koji su pokušali
da mu prepreče put, njegov štap je izbacivao električni naboj dok mu je
vrh prelazio preko metalnih površina niza kontejnera za đubre. Udario je
Kreštavca po glavi celom dužinom štapa i ovaj se zateturao unazad,
popustivši svoj stisak. Panter je zgrabio Lastu za ruku i povukao je sa
sobom, pokušavajući da pronađe slobodan prostor ka kome da potrči dok
su se drugi Kreštavci pojavljivali iz senki. Bitka se premeštala duž

- 30 -

Balkandownloadpoprečne ulice i našla se na putu onih koji su dolazili uzbrdo iz pravca
obale. Najednom su se našli usred egzodusa i pojavili su se Gušteri,
Pauci, još Kreštavaca i dece sa ulica, svuda oko njih. Čula se vika,
vrištanje i režanje i Panter nije znao sa kim je trebalo da se bori. Lasta se
držala za njega kao za životnu nit, njen štap je nestao a lice joj je bilo
umrljano krvlju i bledo poput Kredinog. Nikada je nije video da se plaši,
ali sada je delovala uplašeno.

“Drži se!” doviknuo joj je kroz zvuke gomile.
Upotrebio je svoju snagu i težinu da se probije ka daljoj strani
uspona, tražeći mali deo prostora u kome može da povrati dah. Više nije
mogao da kaže da li ih neko – ili nešto – proganja. Grupa Guštera je
jurišala ka šačici Kreštavaca koja im je preprečila put i glupo odlučila da
napadne i Kreštavci su brzo nestali sa vidika. Na svoje zaprepašćenje,
Panteru se učinilo da je video Logana Toma među gomilom dece sa ulice,
ali ovaj je gotovo odmah nestao sa vidika. Onemogućen da ga dalje traži,
Panter je nastavio svoju borbu kroz gomilu, dok se Lasta čvrsto pripijala
uz njega, sve dok se nisu probili i pronašli utočište u jednom ulazu.
“Glupi tupoglavci!” povikao je ljutito. “Hej, mislim da sam video
onog tipa, onog viteza čega-god-beše tamo negde!”
“Nema veze. Kreštavci još uvek dolaze!” povikala je Lasta.
Pogledao je u pravcu ka kome je pokazivala, obrisavši prljavštinu i
znoj sa svog tamnog lica. Šačica Kreštavaca se još uvek probijala kroz
gomilu, očiju fiksiranih ka njima. “Prokletstvo!” promrmljao je.
Lasta ga je zgrabila za ruku i povukla ga uz trotoar u još jednu
uličicu. Oslobođeni jurnjave gomile, potrčali su niz mračnu ulicu, pronašli
prolaz u jednu od zgrada i počeli da se probijaju kroz nizove hodnika,
izbegavajući gomile polomljenih sanduka i svakakvog đubreta. Lasta je
uspostavila tempo, trčeći kao da joj gori pod nogama, ne obazirući se na
napor.
“Ne tako brzo!” Panter je prodahtao kada je ritam počeo da ga lomi.
Sada je on bio taj koji se umarao. “Lakše malo, Lasto!”
“Samo još par blokova i stižemo na autoput!” doviknula je preko
ramena. “Hajde!”
Izjurili su iz zgrade i našli se ponovo na poprečnoj ulici, ni stotinu
metara od ulice kojom je gomila i dalje nastavljala da se penje uzbrdo.
Panter je brzo odahnuo od olakšanja a onda trenutak kasnije zadržao
vazduh. Kreštavci su se ponovo pojavili, izašavši iz gomile kao pacovi iz

- 31 -

Balkandownloadsenki, dok su im oči zlokobno sijale, spremnih kandži i oštrih zuba.
Panter je pogledao dole ka očitavanju na svom štapu. Gotovo je bio

prazan. Pogledao je ka Lasti. Mogli su da beže, ali samo u pogrešnom
pravcu. Ako su želeli da stignu do ostalih, morali su da pronađu način da
prođu pored Kreštavaca.

Pogledao je Lastu u oči.
“Meni je dosta toga da me jure”, rekla je, kao da mu je pročitala
misli, kao da je znala šta je on želeo da čuje.
Bez reči, okrenuli su se da se suoče sa napadom.
Onda je iznenada nalet bele vatre izleteo iz mraka iza njih, pogodio
Kreštavce i eksplodirao čitavom širinom ulice pred njima.
Panter nije pogrešio. Logan Tom ih je našao.

***

Sova je zurila u kratku crnu cev pištolja i borila se da ostane smirena.
Videla je kako žice zakačene za njegovu ručicu idu ka solarnoj torbici na
dečakovom pojasu. Neka vrsta omamljivača, varijacija električnog štapa.
Mogao je da šokira žrtvu kada se ispali. Možda čak i da ubije. U svakom
slučaju, nije želela da to otkrije na teži način.

Oko nje, ostali Duhovi su se zaustavili u mestu, niko nije želeo da
uradi nešto što će naterati klinca sa oružjem da je povredi. Ali nisu zauvek
mogli da ostanu mirni.

Duboko je udahnula i rekla: “Kako se zoveš?”
Namrgodio se. “Kakve to ima veze?”
“Samo mi reci. Hoću da znam.”
“Ne moraš da znaš kako se zovem.” Delovalo je kao da mu je
neprijatno, njegovo unakaženo lice se još više zateglo. “Da li ćete da nam
date kola ili ne?”
“Ja se zovem Sova”, rekla je, ignorišući ga. “Ja sam majka
Duhovima. Moj je posao da ih zaštitim. Kao što je tvoj posao da zaštitiš
one koji putuju sa tobom. Ponekad ljudi čine to veoma teškim. Ponekad
čine da se osetimo kao budale i slabići, pa čak i bespomoćno. Oni to rade
tako što nam prete da će nas povrediti jer im se ne dopadamo. To se desilo
tebi, zar ne? To je ono o čemu si pričao kada si rekao da vam svi uvek
kažu da odete.”
Sačekala je da on kaže nešto, ali on je samo zurio u nju i dalje čvrsto
držeći pištolj u ruci.

- 32 -

Balkandownload“Reci mu da prestane da ga drži uperenog u tebe”, Kreda je rekao
kraj nje.

“Stvar je u tome”, nastavila je, držeći pogled i dalje uperen u
dečakovo lice “što nama radiš ono što su drugi uradili tebi. Sada se
ponašaš isto kao i oni, govoreći nam da moramo da uradimo nešto što ne
želimo. Kradeš od nas i kažeš nam da se okrenemo i odemo. Zašto to
radiš?”

Ponovo nije bilo odgovora, ali mogla je da vidi kako se zbunjenost i
ljutnja ogledaju u dečakovom zdravom oku.

“Zar ne vidiš da nisi ništa bolji od onih ljudi koje ne voliš ako to
uradiš?”

“Prestani da pričaš!” odjednom je povikao.
Svi su postali napeti. Medved je prišao par koraka sve dok se nije
našao između kola sa stvarima i ulične dece koja su ih želela. Nije ništa
rekao, ali mogla je da vidi odlučnost u njegovim očima. Nekoliko ulične
dece je sa nelagodom pogledalo u njegovom pravcu.
“Šta očekuješ od nas da uradimo?” upitala je dečaka sa pištoljem.
“Zar očekuješ da samo stanemo ovde i pustimo vas da nam uzmete sve što
imamo?”
“Svako uzima sve što mi imamo”, ljutito se brecnuo. “Svi nas zovu
nakazama! Mi nismo nakaze!”
“Onda nemojte da se ponašate...”
“Nemoj da mi govoriš šta da radim!”
Iznenada nešto se pomerilo sa njene leve strane i on je okrenuo svoje
oružje u odgovor na to. Sova je ispružila ruku da uhvati njegovu, viknuvši
“Ne!” Dečak se trgnuo, okrenuo ka njoj podjednako brzo kao što se
okrenuo od nje. Videvši podignutu ruku i ne shvatajući njenu nameru,
strepnja mu je preplavila lice.
A onda je pucao u nju.

- 33 -

Balkandownload ČETIRI

Način na koji se sve tako odjednom promenilo je bilo ono što je
najviše zaprepastilo Sokola.

U jednom trenutku je padao sa zidina utvrđenja, ruke njegovih
tamničara su ga bacile sa velike visine, njegov stomak se zgrčio dok je
uzalud pokušavao da se uhvati za nešto, njegova sudbina je bila kao taman
nalet izvesnosti koji je prostrujao kroz njega i kidao mu utrobu. Ugledao je
ruševine koje su ga čekale dole, jasne ivice cigala i komade betona jasno
vidljive na sve slabijem svetlu zalaska sunca. Pogledom je uhvatio Tesu
kako se okretala kraj njega, njene ruke i noge su mlatarale, njeno mršavo
telo nalazilo se tik van njegovog domašaja. Želeo je da zatvori oči i
odagna ove slike, da pobegne od onoga što se dešavalo, ali nije mogao
sebe da natera da učini tako.

Trenutak kasnije bio je obavijen svetlošću, prihvaćen njenom belom
blistavošću kao da je umotan u meko ćebe. Nije ni stajao ni sedeo već je
bio nekako ispružen, njegovi mišići su otupeli i postali olovni, njegove
misli su odlutale na daleka mesta koja nisu imala nikakav identitet. Više
nije padao, nije više radio ništa. Tesa je nestala. Utvrđenje i njegovi
zatočitelji, grad i zalazak sunca, čitav svet je nestao.

Nije znao koliko je ovo začaurenje trajalo jer je u potpunosti izgubio
pojam o vremenu. Misli su mu bile meke i bezlične dok se svetlo uvijalo
oko njega i izgledalo je da ne može da natera sebe da misli. Sve što je
mogao bilo je da uživa u tome da oseća svetlost i dobrodošlu nadu da je
nekako izbegao smrt. Čekao je da se nešto desi, da svetlost očisti i otkrije
njegovu sudbinu, da se svet vrati – bilo šta – ali se konačno prepustio
letargiji, zatvorio oči i zaspao.

Kada se probudio, svetlosti nije bilo.
Ležao je na travi tako jasne boje da su ga oči bolele dok ju je gledao.
Zraci sunca dolazili su sa vedrog neba koje je izgledalo kao da se pruža u
nedogled. Okruživali su ga vrtovi sa obiljem raznih boja, oblika i mirisa.
Zatreptao je u neverici i podigao se na jedan lakat da razgleda unaokolo.
Gde god da se nalazio, sigurno je da nije bio u Sijetlu, niti na bilo kom
mestu na kome je bio ranije u životu. Viđao je slike vrtova u Sovinim
knjigama i slušao ju je kako čita njihove opise Duhovima. Zamišljao ih je
u glavi, kako se šire sa ivica stranica koje su ih uokviravale u
slikovnicama.

- 34 -

BalkandownloadAli nikada nije zamišljao nešto nalik ovome.
A opet...
Zagledao se u daljinu, daleko ka mestu gde su vrtovi nestajali sa
vidika, pružajući se kao grubi tepih od biljaka i žbunova, latica i stabljika,
njihove boje bile su tako žive da su treperile na horizontu u mekoj
izmaglici.
Opet mu je sve ovo nekako delovalo poznato.
Zbunjeno se namrštio, uspravivši se da bolje pogleda, trudeći se da
shvati svoja osećanja. U glavi mu je sada bilo bistro, udovi i telo su mu
delovali sveže i odmorno. Letargija je nestala, rasula se zajedno sa
svetlošću. Osećao se kao da je dugo spavao, ali nije mogao da odredi
koliko dugo. Sve se tako u potpunosti promenilo da nije bilo načina da u
tome pronađe neki smisao. Bila je to magija, odjednom je pomislio, ali nije
bilo načina da sazna odakle je takva magija mogla doći.
Znao je da nije došla iz njega.
Ne od Logana Toma, viteza Reči.
Njegova zbunjenost eksplodirala je gomilom pitanja. Zašto sam živ?
Šta me je spasilo od pada sa zidina utvrđenja? Kako sam dospeo ovde?
Onda se setio Tese i pogledao unaokolo tražeći je u naletu
iznenadnog straha i očajanja.
“Ona još uvek spava”, rekao je glas koji je dopirao pravo iza njega.
Govornik je bio tako blizu i prišao mu je tako tiho da je Soko
poskočio uprkos sebi, okrenuvši se u odbrambenom čučnju i ne
razmišljajući o tome šta radi. Ubrzano dišući, ruku zaštitnički postavljenih
pred sobom, zurio je naviše u lice starca koji je tu stajao.
Starac se uopšte nije pomerio. “Ne treba da me se plašiš”, rekao je.
Bio je drevan po svim merilima, mršav kao grana i povijen od
starosti, njegovo telo bilo je uvijeno u bele odore koje su prekrivale sve
osim obrisa kostiju na kojima skoro da nije bilo mesa. Imao je gustu i belu
bradu, ali njegova kosa bila je retka tako da su od nje ostali samo čuperci
i kroz njih mu se videla pegava koža na glavi.
Njegove crte lica bile su usukane, obrazi uvučeni a obrve jasno
naznačene. Ali sve to nije bilo važno Sokolu kada je pogledao starca u oči,
koje su bile bistre, plave i ispunjene blagošću i saosećanjem. Dok je
gledao u te oči dečak je poželeo da zajeca. Delovalo mu je kao da gleda u
odraz svega što je bilo dobro i ispravno na svetu, sve sakupljeno u
savršenoj viziji, blistavoj i istinitoj.

- 35 -

Balkandownload “Ko si ti?” upitao je.
“Neko ko te je poznavao još pre nego što si se rodio”, rekao je ovaj,
smešeći se kao da je to što Soko stoji pred njim nešto što je jedva čekao
da vidi. “Neko ko se seća koliko je važan bio taj događaj.” Njegov pogled
nije napuštao Sokolovo lice. “Nije važno ko sam ja, već ko si ti. Ovde i
sada, u ovom vremenu i prostoru, u sadašnjem svetu. Da li znaš odgovor?”
Soko je polako klimnuo glavom. “Mislim da znam. Vitez Reči mi je
ispričao kada sam bio zarobljen u utvrđenju. Rekao je da sam morf
lutalica i da posedujem magiju. Video sam nešto od onoga o čemu je on
pričao u viziji kada sam dotakao kosti prstiju moje... moje majke.”
Oklevao je. “Ali još uvek nisam siguran da li verujem u to.”
Starac je klimnuo glavom. “Istina je ono što ti je on rekao. Ili, u
najmanju ruku, onaj deo koji on zna. Meni je povereno da ti ispričam
ostalo. Prošetaj sa mnom.”
Krenuo je i Soko ga je pratio bez razmišljanja. Zajedno su sišli niz
staze i travnate površine koje su prosecale vrtove, prolazeći kroz redove
cvetnih leja, procvalog žbunja i špalira sa lozama u cvatu. Kretali su se
bez ikakve svrhe i naizgled bez ikakvog cilja, jednostavno šetajući, prvo u
jednom pravcu, pa onda u drugom, nikada se ne približavajući kraju vrtova
i ne ugledavši ga – ako ih je uopšte i bilo. Nastavili su dalje dugo, starac
se kretao polako ali sa svrhom, sa Sokolom koji je pratio njegov tempo
dok je pokušavao da sakupi misli, da da glas pitanjima koja su plivala u
njegovoj glavi. Spore i sićušne semenke letele su po vazduhu oko njega,
presijavajući se čudnovatom blistavošću. Soko je mogao da čuje zujanje i
cvrkut insekata. Mogao je da vidi bleštave boje ptica i leptirova. Nije
mogao da prestane da gleda.
“Da li si me ti doveo ovde?” konačno je upitao starca.
Starac je klimnuo. “Jesam.”
“I Tesu? Da li je ona dobro? Nije povređena?”
“Ona spava dok mi ne završimo.”
Soko je vukao svoje patike kroz zemlju, posmatrajući tragove koje je
ostavljao, još uvek pokušavajući da otkrije da li ono što mu se dešava
deluje stvarno. “Ne razumem ništa od ovoga”, rekao je konačno.
Starac je proučavao pejzaž pred njima, ali sada je pogledao ka njemu.
“Da, pretpostavljam da ne razumeš. Sve mora da ti deluje prilično čudno.
Mnogo toga se desilo u poslednjih par nedelja. Još mnogo toga će se desiti
u nedeljama koje predstoje. Ti jesi drugačiji nego što si bio, ali nisi

- 36 -

Balkandownloadonoliko drugačiji koliko ćeš biti.”
Načinio je pokret obuhvativši vrtove. “Ovo je mesto na kome si

začet, dete. Ovde, u ovim vrtovima. Kratak, neočekivani susret magije
zemlje i vode na večernjem vazduhu je doveo do tvog postanka, divlja
magija koja se povremeno desi sa prolaskom vekova. Viđao sam to i ranije
ali ne ovako. Bleštavost susreta bila je neobična, spajanje brzo i sigurno,
neočekivanost i užurbana potreba bili su tako očigledni da me je to
iznenadilo. Za to je potrebno nešto posebno. Ja živim već dosta dugo.”

Soko je poverovao u to. Starac je delovao kao nešto što će se srušiti
svakog trena i što će razneti vetrovi. “Koliko si star?”

“Ovde sam od početka.”
Soko je zadrhtao uprkos sebi. Od početka? Instinktivno je znao o
čemu starac govori, a istovremeno nije verovao da je nešto tako moguće.
“Kako znaš da sam ja ono što si video da se dešava sa magijom?” oštro je
upitao. “Mislim, to onda nisam bio ja. To je bilo samo... samo nešto što se
dešava u vazduhu, zar ne?”
“Oh, bio si to ti. Oko takvih stvari se ne može napraviti greška. Tada
nisi bio dečak, samo mogućnost da postaneš nešto divno. Video sam
potencijal magije koja će te formirati i postaviti na mesto gde možeš naći
pomoć da postigneš neophodnu transformaciju. Nisam bio u stanju da
kažem šta će ta transformacija biti, ali znao sam da će biti posebna, moćna
i da će imati nekakav značaj za svet. Pronašao te je i uhvatio jedan drugi
vitez Reči, a onda te je odneo tvojoj majci. Sa njom si pronašao svoju
svrhu, mešajući se sa njom, postavši njeno nerođeno dete. Primila te je u
sebe, rodila te je, podigla, a onda te vratila meni.”
Soko je zurio, a onda rekao prvu stvar koja mu je pala na pamet. “Ne
sećam se ničega od toga. Mislim da se to nije nikada ni desilo.”
Starac je klimnuo glavom. “Ja sam ti oduzeo sećanja.”
“Ti si mi oduzeo...” Soko nije mogao da završi. “Zašto si to uradio?”
“Tada nisu bila potrebna. To nije bilo pravo vreme da ih imaš.”
Starac je nastavio da hoda, nije ni usporavao ni ubrzavao korak, samo
je lagano šetao kroz sveće i svetlost sunca, ni njegovo ni Sokolovo vreme
nije imalo značaja. “Krenuću od početka”, rekao je, “tako da možeš da
shvatiš.”
Soko je sklopio ruke preko grudi, već spreman da odbaci sve što će
čuti. Nije znao ko je starac bio niti kako ga je doveo u ove vrtove, ali kada
počnete da verujete da neko može da vam oduzme sećanja ili da učini da

- 37 -

Balkandownloadpostanete dečak iz semena, vreme je da se vratite par koraka unazad.
Čekao je da starac počne, ali nastavili su da hodaju u tišini. Soko je

bio nestrpljiv, ali znao je vrednost toga da ne požuruje stvari kada se nalazi
u nepovoljnom položaju. Konačno su stigli do malog jezera i kamene
fontane okruženih drevnim drvenim klupama i seli su jedan kraj drugoga
nasuprot dugačkih redova ljubičastog cveća koje je visilo sa lozica na
rešetkama, penjući se uz njih i padajući kao vodopad.

“Visterija”, starac je rekao tiho, pokazavši ka cveću.
Soko je klimnuo, ne rekavši ništa, još uvek čekajući. Želeo je da
završi sa ovim. Bio je nestrpljiv da vidi Tesu, da bude siguran da je sa
njom sve u redu. Želeo je da se vrati Duhovima, pretpostavivši da će mu
starac dozvoliti da to uradi. Trenutno nije mogao da bude siguran ni u šta.
“Pitao si me ranije ko sam ja”, rekao je starac, ne gledajući u njega
već negde u daljinu. “Ja nemam pravo ime, ali vilenjaci u vilin-dobu zvali
su me kraljem Srebrne reke i to ime mi je ostalo. Kao i ti, iako još uvek
sumnjaš u svoje poreklo, ja sam vilinski stvor rođen iz magije Reči. Mi
sedimo u Vrtovima života, koji su meni povereni da se staram o njima. Sav
život počinje ovde. Jednom začet, odlazi odavde u veliki svet da odigra
svoju ulogu. To je ono što se desilo sa tobom. Bio si divlja magija, začeta
prvo u ovim vrtovima, a onda u svetu ljudi. Vitez Reči po imenu Džon Ros
te je uhvatio pre nego što si se potpuno formirao, a kada si uzeo oblik
malog dečaka, odveo te je Nest Frimark, koja je postala tvoja majka. Ona
nije znala koja je tvoja svrha, ali i ona je posedovala magiju, nasleđe
neobične porodice. Držala te je kod sebe onoliko koliko je bilo neophodno
nakon što te je rodila, ali je na kraju bilo neophodno da te odvedemo od
nje i dovedemo te ovde.”
Soko je zavrteo glavom. “Ja se sećam obale Oregona, plivanja u
okeanu, ležanja na plaži, kako sam tamo sa svojom porodicom. Ne sećam
se ničega od toga što mi govoriš.”
“Zato što do sada nije ni trebalo da se toga sećaš. Dao sam ti ta druga
sećanja tako da ne znaš ko si sve dok ne dođe pravo vreme.” Starac se
nasmešio. “Znam da je teško prihvatiti tako nešto. Ali tvoja sećanja će
sada početi da ti se vraćaju i ona će ti pomoći da shvatiš. Moraš da budeš
strpljiv sa njima i sa sobom dok se to dešava.”
Za trenutak je proučavao Sokola, a onda zavrteo glavom. “Trebalo bi
da budem bolji u ovome, ali nemam mnogo prilike da to vežbam. Najveći
deo vremena provodim starajući se o ovim vrtovima i puštam da se

- 38 -

Balkandownloadposlovi ljudi i ostalih dešavaju onako kako to sudbina odredi. Ali stari
svet se približava kraju, a novom svetu je potrebna moja pomoć. Zato
moram da uradim najbolje što mogu sa ovim. Logan Tom je započeo ovaj
zadatak, ali na meni je da pokušam da ga završim.

“Ovo je ono što moraš znati. Imaš moćne neprijatelje, jedan od njih je
naročito moćan. Oni te nemilosrdno gone. Radili su to još od vremena tvog
začeća u svetu ljudi. Mnogo godina, mislili su da si mrtav. Nest Frimark te
je spasla i odvela te od njih, svoje nerođeno dete, život koji nisu mogli
uočiti dok je rastao unutar nje. Ali nakon što si se rodio, opasnost se
povećala. Još uvek nisi znao ni ko si ni šta si. Još uvek nisi shvatao da
poseduješ magiju. Magija se još uvek nije manifestovala. Ali ja sam znao
da će se to pre ili kasnije desiti i da će, kada se to desi, tvoji neprijatelji
krenuti po tebe.”

Sklopio je ruke u krilu, koštunjavi prsti jednako beli i krhki kao
izbeljene kosti. “Postojala je i druga, možda još i važnija stvar, koju treba
uzeti u obzir. Sudbina ljudske rase u ratu protiv demona još nije bila
odlučena. Balans između Reči i Praznine još uvek nije bio narušen i dok se
to nije desilo – ili, u tom trenutku, čak i ako se to bude desilo, jer niko nije
bio siguran u to – nisi mogao da budeš ostavljen izložen kada dođe tvoje
vreme, a potrebe za tvojom posebnom magijom još uvek nije bilo.

“Iz ovih razloga sam te uzeo od Nest Frimark i doveo te da živiš ovde
sve dok se ravnoteža ne samo poremetila, već potpuno srušila i kraj postao
siguran. Onda sam te vratio u svet ljudi da ispuniš svoju sudbinu. Ti imaš
svrhu, a ta svrha je da spaseš ljudsku vrstu.”

Soko se gotovo nasmejao, ali izraz starčevog lica ga je sprečio.
Probao je da kaže nešto, ali nije uspeo da pronađe prave reči.

“Ti si dečak koji će povesti svoju decu do Obećane zemlje”, rekao
mu je kralj Srebrne reke. “Tvoj san je tvoja sudbina. Dao sam ti taj san
kada si otišao od mene i vratio se u svet. Ali taj san je stvaran,
predskazanje onoga za šta si predodređen. Tvoja mala porodica u
ruševinama grada, oni koje si ostavio za sobom kada si došao ovde, jeste
početak mnogo veće porodice. Povešćeš ih do utočišta koje će ih zaštiti
sve dok ludilo ne dođe do kraja. Uništenje nije završeno, niti je pustošenje
potpuno. Za to će trebati vremena. Biće potrebno još više vremena da se
svet zaceli. Dok se to dešava, nekima će biti potrebno da budu na
sigurnom i da budu dobro tako da ne umre sav narod Reči.”

Soko je klimnuo glavom a onda odrečno zavrteo njome. “Čini mi se

- 39 -

Balkandownloadda ovo nije ispravno. Čini mi se da ne mogu da uradim ono što ti izgleda
misliš da mogu. Ja verujem u san, ali taj san je mali. On je samo za mene i
Duhove. Moju porodicu. Ne za... o koliko ljudi mi pričamo?”

“Možda nekoliko hiljada. Ljudi, vilenjaka i drugih. Mešavina onih
koji se bore da prežive demone i nekad-ljude i sve ostale koji služe
Praznini.”

Soko je zurio u njega. Vilenjaci? “Kako bi trebalo da to uradim?
Kažeš da imam magiju, i možda je to tako. Mislim da sam pomogao
Čejniju da se izleči kada ga je povredila džinovska stonoga. Ali to ne
znači mnogo pred onim što ti kažeš da moram da učinim. Lečenje je jedna
stvar. Borba sa demonima, ili čime god, kako bih odveo nekoliko hiljada
ljudi na sigurno je nešto drugo. Mislim, pogledaj me! Nisam ništa posebno.
Ne mogu da uradim ništa da spasem sve te ljude! Jedva sam u stanju da
pomognem porodici koju sada imam, a u pitanju je devetoro klinaca, pas i
jedan starac!”

Što je više pričao, postajao je sve tvrđi. Što je bio tvrđi, postajao je
sve uplašeniji. Veličina onoga što je starac tražio od njega – ne, govorio
mu da mora da uradi – bila je ogromna. Pokušao je da kaže još nešto, a
onda je odustao, ustavši sa gađenjem i zurio u daljinu sa mešavinom besa i
frustracije.

“Jednostavno mislim da ne mogu da uradim to”, rekao je konačno.
“Čak ne znam ni kako da počnem.”

Sačekao je da starac nešto kaže, a kada nije, ponovo se okrenuo ka
njemu.

Starca nije bilo.

***

Nakon toga je potražio starca, tražeći ga kroz vrtove o kojima ništa
nije znao, čak ni gde su počinjali a gde se završavali. Kada to nije urodilo
plodom, potražio je Tesu. Besciljno je hodao jer se bolje osećao kada se
kretao nego kada je samo sedeo; raditi nešto bilo je bolje nego ne raditi
ništa. Ovaj napor je počeo da ga umara, pa je usporio i na kraju potpuno
stao. Smeteno je gledao unaokolo. Sve mu je delovalo isto kao onda kada
je krenuo. Fontana i jezero su se nalazili dalje sa jedne strane. Visterija je
visila sa rešetki u ljubičastom padu. Kao da se ništa nije promenilo – kao
da se uopšte nije ni kretao.

Možda je to poruka, pomislio je. Možda se ništa neće promeniti i

- 40 -

Balkandownloadneću nikuda dospeti šta god da uradim.
Bio je veoma žedan i, nakon što je malo razmislio o tome, probao je

vodu iz fontane. Bila je sveža i čista. Ohrabrio je sebe time da ga starac ne
bi dovodio čak ovamo samo da ga pusti da popije zatrovanu vodu.

Kada je utolio žeđ, dugo je razmišljao o tome šta mu je bilo rečeno i
odlučio je da možda, nakon svega, to sve i jeste bila istina. Bar većim
delom. Sve osim dela o tome kako bi trebalo da on spase sve te ljude tako
što će da ih odvede nekud – do sigurnog mesta, Obećane zemlje, utočišta
od pustošenja izazvanog uništenjem sveta. Nije zaista verovao da je u
stanju da uradi tako nešto. Ali, možda je verovao u ostatak, iako nije
mogao tačno da kaže zašto. Delimično je to bilo zato što je znao da postoji
nešto drugačije u vezi sa njim, delimično zbog svojih snova o mestu na
koje treba da ode sa Duhovima i delom zbog osećanja koja je gajio prema
starcu. Kralj Srebrne reke. Izgovorio je njegovo ime u sebi. Uprkos svojim
sumnjama, nije mogao sebe da natera da poveruje u to da ga starac laže.
Ni o čemu. Delovalo je da su i najluđi, najverovatniji delovi priče istiniti.

Seo je ponovo na drvenu klupu, pitajući se šta bi trebalo da uradi.
Pokušao je da razmišlja o nečemu drugom osim o svojoj situaciji, da sebi
pruži priliku da odluta od svega na trenutak, ali to je bilo nemoguće.
Rekao je sebi da bi trebalo da bude zahvalan na tome što je još uvek živ,
jer je po svemu trebalo da bude mrtav. Starac ga je spasao i namerno
doveo ovamo, ne iz nekog ćefa i ne bez razloga da poveruje da je
potreban. Soko nije mogao ovo da odbaci, iako je sumnjao u to. Čak ni
deo koji se ticao toga da povede sve te ljude do mesta na kome uništenje
sveta neće moći da ima uticaja na njih. Čak i da takvo mesto postoji i da
starac deli Sokolov san. Shvatio je da nije stigao da pita gde bi to mesto
moglo biti, a kamoli kako bi trebalo da stigne do tamo. Ako zaista treba da
vodi nekoga, čak i šačicu njih, poput Duhova, onda...

“San je u početku bio samo o Duhovima, jer je to bilo jedino što je
bilo potrebno”, starac je rekao, sedeći kraj njega na klupi. “Ali oduvek je
bilo predviđeno da uključi i druge. Svetu koji kreće iznova je potrebno
više od nekolicine dece.”

Materijalizovao se niotkuda i bez ikakvog zvuka. Soko je poskočio u
sebi ali je zadržao pribranost. “Ne znam šta je potrebno svetu koji kreće
iznova. Gde si bio?”

“Tu i tamo. Smatrao sam da ti je potrebno malo vremena nasamo da
razmisliš – to ponekad pomaže. Što se tiče onoga što ti znaš, dete, znaš

- 41 -

Balkandownloadmnogo više nego što misliš jer si prožet divljom magijom. Tvoja intuicija i
tvoje urođeno razumevanje su jači zbog nje. Način na koji si stvoren i od
kojih delova jeste ono što te čini tako neočekivanim. Zato si ovde – zato si
stvoren ovde, zato si otišao i zato si se vratio. Zato te se tvoji neprijatelji
toliko boje.”

Soko je zavrteo glavom. “Boje me se? Niko se mene ne boji.”
Pogledao je starca u oči. “Stalno govoriš o tome kako sam načinjen od
divlje magije. Šta to znači? Da li sam ja stvaran? Da li sam ljudsko biće?”

“Čovek si onoliko koliko i svaki dečak tvog uzrasta. Čovek si isto
kao i ova devojka koju voliš.” Starac se nasmešio. “Ali si i nešto više,
naravno. Divlja magija te deli sa ljudskim bićem. To znači da iako si i
dalje čovek, takođe si i vilinsko stvorenje. Ti prevazilaziš sadašnji svet i
ljude u njemu. Tvoji koreni su veoma stari i potiču još od postanka sveta.
Ti si sačinjen od mesa, krvi i kostiju i možeš da umreš i umrećeš jednog
dana kao i ostali ljudi. Ali tvoj život je postavljen na drugačiji kolosek i
tebi je dato da uradiš stvari koje niko drugi nikada neće uraditi.”

“Stvari. Kakve stvari?”
“To niko ne zna. Čak ni ja, a ja sam te posmatrao od tvog rođenja. Šta
ćeš raditi i kako ćeš to raditi je nešto što moraš sam da otkriješ. Tvoji
snovi ti govore o tvojoj sudbini, ali samo ako kreneš putem ka toj sudbini
možeš otkriti kako bi trebalo da je ispuniš.”
“Time što ću otići na to mesto gde će ljudi koje vodim biti sigurni?
Tako što ću videti šta će se desiti kada to uradim?”
“Upravo tako, dete.”
“Jednostavno moram da uradim to i nadam se najboljem?” “Moraš da
imaš vere u to ko si i šta si. Moraš da veruješ u san koji ti je dat. Verovao
si u to sve do sada, zar ne?”
Starac ga je proučavao. “Zašto je toliko teže verovati u jedan u
odnosu na drugi? Zar je zaista toliko čudno pomisliti na to da ćeš voditi
hiljade u odnosu na šačicu njih? Opasnosti su iste, put je isti, odredište
isto. Kaže se da se sigurnost može naći u brojnosti. Možda će to olakšati
tvoje napore. Nećeš biti tako usamljen.”
“Ali imaću odgovornost prema toliko ljudi!”
“Zapitaj se sledeće: kakve bi bile njihove šanse da nema tebe? Ako
veruješ u ono što ti je rečeno, znaš šta će se desiti. Stari svet se primiče
kraju i mora početi iznova. Većina neće doživeti da vidi kako se to dešava.
Ali biće preživelih, a neki od njih će poći sa tobom.” Soko je zavrteo

- 42 -

Balkandownloadglavom i sklopio oči pred onim što je osećao. “Poći sa mnom kuda?”
“Do mesta na kome ću ja čekati.”
Dečakove oči su se širom otvorile. “Šta? Ovde, do ovih vrtova?

Treba sve da ih dovedem ovde?”
Nije bilo promena na drevnom licu, niti su oči skretale sa Sokolovih.

“Treba da me potražiš i treba da me nađeš. Znaćeš kako to da uradiš.
Povešćeš one koje vodiš sa sobom.”

Soko je zurio u njega. “Pa zašto onda sam ne uradiš sve to? Zašto
sam ti ja potreban?”

“Voleo bih da je to tako lako. Ali moje moći imaju ograničenja. Nije
tako teško dovesti jednog ili dvoje, kao što sam uradio sa tobom i onom
devojčicom. Teško je preko svake mere dovesti stotine, nemoguće je
dovesti hiljade. Oni moraju putovati pešice. Moraju biti vođeni. Tebi je
dato da ih vodiš.”

“Zašto niste započeli sve ovo ranije? Pre nego što je sve bilo
uništeno! Mogli ste spasti mnogo više njih! Pogledaj koliko mnogo njih je
već umrlo!”

Kralj Srebrne reke ga je pažljivo posmatrao, a onda zavrteo glavom.
“Već znaš odgovor na to pitanje. Zar ne?”

Soko je oklevao. “Zato što niste mogli da ih dovedete dok nije
postalo sigurno da će svet stići do kraja. Niste to znali zasigurno. Kada ste
saznali, da li je to bilo onda kada si me poslao nazad u svet?”

Starac je klimnuo. “Tada je tvoja sudbina bila određena. Vratio sam
te u svet sa novim sećanjima koja sam ti dao i pustio te da izgradiš svoj
život dok sam ja čekao trenutak kada će postati neophodno da te dovedem
ovamo još jednom i sve ti ispričam. Da tvoj život nije bio u takvoj
opasnosti, ostavio bih te tamo još duže pre nego što bih porazgovarao sa
tobom kao što to radim sada. Ali to nije bilo moguće.”

Soko je položio svoje ruke na kolena, pravih leđa i podignute glave,
gledao je dalje u vrtove i razmišljao o tome šta leži pred njim. Ali ono što
ga je najviše mučilo bilo je ono što je bilo sakriveno u njegovoj prošlosti,
sećanja koja su mu bila oduzeta. Želeo je ta sećanja natrag. Želeo je da
zna istinu o sebi.

“Za koliko ću se ponovo vratiti tamo?” upitao je.
“Uskoro. Nekoliko nedelja je prošlo u tvom svetu, ali vreme ovde
nema nekog značaja. Delovaće ti kao da nije proteklo gotovo nikakvo
vreme.”

- 43 -

Balkandownload Nekoliko nedelja. Soko je pomislio na Duhove, pitao se kako se
snalaze bez njega. “Kako ću znati šta treba da radim?”

“Znaćeš.”
“Kako ću naći put natrag do ovde? Gde smo mi, uopšte?”
“Ovo mesto ne možeš pronaći na mapi. Ali pronaći ćeš put bez obzira
na to. Srce će ti reći kuda da ideš.”
To je delovalo tako apsurdno da se Soko gotovo nasmejao, ali starčev
ton nije nagoveštavao da on ima bilo kakvih sumnji po tom pitanju. Soko
je pogledao ka njemu ali je zadržao jezik za zubima.
“Imaš neke sumnje?”
“Tvoja vera u mene je jača od moje sopstvene”, odgovorio je Soko.
Kralj Srebme reke je zavrteo glavom. “Možda tako deluje, ali možda
je tvoja vera u sebe jača nego što misliš.”
Soko nije želeo da se raspravlja po tom pitanju. “Da li sada mogu da
vidim Tesu?”
Starac je ustao i ispružio ruku. “Nije daleko odavde ovom stazom.
Ona spava. Možda ćeš hteti da joj se pridružiš.”
Soko je krenuo tamo, a onda zastao i okrenuo se. “Ako uradim ovo,
dobrodošao je svako koga budem poveo?”
Starac je klimnuo glavom.
“Vitez Reči, Logan Tom, on će me štiti?”
“Svojim životom.”
Reči su visile u vazduhu, čvrste i jasne. Soko je shvatio da će Logan
Tom pre umreti nego dozvoliti da on bude povređen, ali da ni to možda
neće biti dovoljno da ga spase. Oklevao je za trenutak, a onda nastavio
dalje. Ovog puta, nije se osvrtao.

***

Kralj Srebrne reke ga je posmatrao kako odlazi. Dečak će pronaći
devojčicu manje od stotinu metara dalje, u tako dubokom snu da neće
moći da je probudi, čak i ako to proba. Na kraju, i sam uplašen, leći će
kraj nje i zaspati. Pas koji je odabrao da bude dečakov saputnik biće kraj
njega kada se bude probudio i njih troje će se vratiti u svoj svet. Njihovo
putovanje će započeti.

Biće to putovanje koje će imati mnogo komplikovanije i
dalekosežnije posledice nego što je to dečak shvatao.

Kralj Srebrne reke ga je posmatrao sve dok gotovo nije nestao sa

- 44 -

Balkandownloadvidika. Mnogo šta mu nije rekao, veći deo je zadržao za sebe. Reći dečaku
sve stavilo bi suviše veliki teret na njegova leđa, a već mu je bilo dovoljno
teško. Postojao je element sreće, sudbine, svega. Ni ovde nije bilo
drugačije. Ali dečak će ovo instinktivno znati i bez potrebe da čuje detalje.

Dečak se više nije mogao videti i on se okrenuo.
“Ti si moje dete onoliko koliko si svačije”, rekao je tiho. “Moja
poslednja i najbolja nada.”
U zlatnoj svetlosti vrtova, delovalo je moguće poverovati da će to biti
dovoljno.

- 45 -

Balkandownload PET

Iz pištolja iz koga je dečak sa unakaženim licem pucao začuo se tihi
prasak dok je iz njega izletao par tankih žica. Sova je jedva razaznala žice
u tami, mogla je samo da vidi odsjaj metalnih niti kada su ove stigle do
svoje mete. To se desilo tako brzo da je bilo gotovo i pre nego što je znala
šta se dešava. Njena ruka je još uvek bila podignuta u pokušaju da
zaustavi dečakovu nepromišljenu reakciju. Još uvek je govorila “Ne!”

A onda su žice stigle do mete, punjenje je eksplodiralo iz solarne
torbice i bilo je suviše kasno.

Ali ne za Sovu. Iako je punjenje bilo namenjeno njoj, ispaljeno pravo
u njeno telo, u stvari je pogodilo Veverca. Zgrčen u njenom krilu, on joj je
pružio nenameravanu zaštitu od hica. Možda ga dečak sa unakaženim
licem nije čak ni video, ograničenog pogleda zbog svojih povreda. Možda
ga jednostavno nije ni bilo briga. Bilo je jasno da je reagovao nepažljivo i
iz straha i zbunjenosti. Da li je zapravo shvatao šta radi nije bilo tako
sigurno.

Kakav god da je bio slučaj, žice iz pištolja su udarile u Veverca i
električni naboj je prošao kroz njega. Sova je začula kako je mali dečak
brzo udahnuo vazduh i osetila kako se njegovo malo telo trza. U sledećem
trenutku žice su se vratile u cev pištolja, a Veverac se opustio i smirio.

Medved je već jurišao na dečaka sa unakaženim licem, urlajući od
besa, njegova teška toljaga se podigla. Bio je to strašan prizor, jer Medved
je bio krupan i moćan, a kada bi se razljutio, kao što je bio sada, izgledalo
je kao da je u stanju da prođe kroz kameni zid. Dečak sa omamljivačem se
okrenuo ka njemu, pokušavajući da se odbrani. Prišao je blizu Sove pre
nego što je opalio iz oružja jer je znao da ono nije precizno sa daljine veće
od tri ili četiri metra. Ali približavanje Sovi značilo je približavanje i
ostalim Duhovima i Medved se našao na njemu za nekoliko sekundi.
Dečak je imao tek toliko vremena da nanišani i opali još jednom iz oružja.
Ali pištolj se zakočio, a onda više nije bilo vremena ni za šta. Medvedova
toljaga se zvučno spustila na dečakovu glavu i on se sručio kao vreća, dok
je njegovo oružje vrteći se nestalo u tami.

Medved je još uvek urlao, u potrazi za novim metama i mogao bi da
bira između mnogih da su dečakovi drugovi odlučili da ostanu i bore se.
Ali kada su videli svog vođu kako pada, oni su se okrenuli i potrčali što
su brže mogli, nestajući natrag u gomili napuštenih vozila, strčavši niz

- 46 -

Balkandownloadrampu i pobegavši u mrak sve dok i poslednji od njih nije nestao sa vidika.
Sova je sedela u svojim kolicima, nesposobna da se pokrene. Iako je

Veverac primio veći deo napada, ona je bila sekundarna žrtva, primalac
ostatka električnog punjenja. To nije bilo dovoljno da je onesvesti, ali ju je
ipak šokiralo, prostrujalo je kroz njeno telo i privremeno je paralizovalo.
Drmusanje je bilo dovoljno snažno da je čak odbacilo i Kredu unazad jer
se on držao za metalni okvir kolica jednom rukom.

Reka i Sveća su pojurile ka Sovi, panika se ogledala na njihovim
mladim licima. Obe su počele da joj govore odjednom, pitajući je da li je
dobro, preklinjući je da kaže nešto. Doticale su joj obraze i trljale ruke.
Nisu shvatale da je Veverac, koji je naizgled spavao, bio najozbiljnije
povređen, a Sova nije mogla da im to kaže. Pokušala je, ali reči su izlazile
kao čudni zvukovi.

“Nije mene!” uspela je konačno, krkljajući od napora. “Pogodio je
Veverca!”

Odmah su svoju pažnju okrenule ka dečačiću, podižući ga iz Sovinih
ruku i postavljajući ga na zemlju. Reka se savila blizu i stavila svoju glavu
na njegove grudi, približila uvo njegovim ustima, proveravajući mu puls,
njene ruke su se pomerale svuda, njeno lice izgledalo je pogođeno. “Ne
diše!”

Započela je sa masažom srca, pritiskajući mu grudi, dišući u usta da
ga oživi. Bila je to veština kojoj ju je naučila Sova, jedna od onih koje je
naučila iz svojih sakupljenih knjiga. Majstor je požurio napred sa ćebetom,
ali mu je Reka pokazala da odstupi. Kreda je klečao na jednom kolenu
kraj nje, pružajući joj podršku, govoreći joj da ona to može, da može da ga
spase. Medved je stajao u tami, stezao je tešku toljagu jednom rukom, lica
iskrivljenog od besa. Dečak sa unakaženim licem ležao je tamo gde je pao
i Sova nije znala da kaže da li je mrtav ili živ.

“Diši, Veverče, diši!” Kreda je stalno iznova izgovarao.
Sveća je stajala kraj Sove i jedna ručica se pružila ka njenoj. Sova je
mogla da oseti pritisak i stegla je svoju šaku u odgovor.
Posledice omamljivača su sada nestajale i osećaj joj se vraćao u telo.
“Bio je to nesrećan slučaj”, prošaptala je Sveći. Kada se pogled male
devojčice sreo sa njenim, ispunjen sumnjom i užasom, ona je klimnula da
to naglasi. “Nije hteo namerno.”
Posmatrala je dok je Reka nastavljala sa svojim naporima, slušajući u
isto vreme zvuke bitke koja se vodila na obali. Zvuci su sada postajali jači

- 47 -

Balkandownloadi mahnitiji – paljba iz automatskog oružja, ispaljivanje teške artiljerije,
prodorno ječanje flešetnih puški i povici i urlanje boraca. Nebo je bilo
osvetljeno odsjajem vatri koje su gorele sa pogođenih brodova i starih
skladišta na dokovima. Mogla je da namiriše dim, mogla je da vidi
izmaglicu koja se kretala na svetlu vatri i zvezda.

Majstor je prišao i stavio ćebe preko Sovinih kolena, zureći u
Veverca dok je to radio. “Ne uspeva”, rekao je tiho. “Ne diše.” Ako ga je
neko i čuo, niko to nije i rekao. Stajali su okupljeni zajedno u tišini,
posmatrali Reku kako radi, moleći se tiho za čudo. Minuti su prolazili.
Reka je nastavljala dalje – davala je veštačko disanje usta na usta, desetak
puta pritiskala Veverceve grudi prekrštenim dlanovima, ponovo mu davala
veštačko disanje, ponovo pritiskala njegove grudi, ponovo i ponovo. Na
njenom licu se ogledala odlučnost i gotovo fanatična upornost u njenim
pokretima. Vratiće Veverca u život; naći će način da ga natera da diše.

Konačno, Sova je rekla: “Dosta je, Reko.” Kada je Reka ignorisala
njene reči, rekla je ponovo, oštrije. Kada je Reka podigla pogled u
neverici, rekla joj je: “Nema ga više, srećice. Pusti ga.” Reči su visile u
noćnom vazduhu nasuprot bitke na obali i rampi autoputa sa uništenim
automobilima i razbacanim kostima. Reči su govorile i o ranijem vremenu
i drugim gubicima, prizivale su sećanja na Mišicu i Čaplju kada su njihovi
životi stigli do kraja. Duhovi su stajali okupljeni u sve jačoj tami i sećali
se, a njihova sećanja su ih terala da se osećaju praznim i bespomoćnim.
Suze su ispunile njihove oči. Nekoliko njih je otvoreno plakalo.

Još uvek su stajali tamo, sleđeni od šoka, užasa i nerazumevanja,
gledajući u nepokretnu Veverčevu priliku, kada su se poderani Panter i
Lasta pojavili na rampi, u senci mračne, avetinjske prilike viteza Reči.

***

Logan Tom je znao ponesto o oživljavanju i povredama zadobijenim u
borbi i on je oprobao sreću sa Vevercem, iako je znao koliko je malo
verovatno da može da učini nešto. Ali nije imao više sreće od Reke. Šok
električnog punjenja omamljivača bio je dovoljan da zaustavi dečakovo
srce, organ već oslabljen bolešću, a možda čak i genetikom. Verovatno
niko ne bi mogao da učini više, uveravao je ostale, znajući čak i dok je to
izgovarao da ga niko ne sluša.

Lasta je bila potpuno slomljena. Ona je bila Veverčeva glavna
starateljka, njegova negovateljica i društvo u nedeljama dok je bio

- 48 -

Balkandownloadbolestan i nije mogla da prihvati da ga nema. Odbila je ponuđenu pomoć
za svoje povrede i ignorisala bol u kostima koji je osećala, kleknula je kraj
malog dečaka, umotala ga u ćebe koje joj je ponudila Sova i držala ga dok
su ostali slušali Pantera i Logana Toma koji su objašnjavali šta se desilo u
utvrđenju.

“Kažeš da je jednostavno nestao u vazduhu?” Sova je pitala kada je
čula objašnjenje viteza Reči zašto Soko nije sa njim. “Tesa takođe? Prosto
su nestali bez traga?”

“Tako kažu oni koji su to videli.” Logan Tom je mogao da čuje
nevericu u njenom glasu i slegnuo je ramenima. “Nikada se ne zna. Ali
deluje jasno da se umešalo nešto natprirodno što ih je odnelo iz utvrđenja i
dalje od onih koji su želeli da im naude. To znači da su bili, na ovaj ili
onaj način, spaseni.” “Il’ su ih zarobili ti demoni o kojima stalno pričaš”,
Panter je izjavio. “Ne možeš to da znaš.”

“Ne, ali mogu da napravim razumnu pretpostavku. Demoni nemaju
moć da podižu ljude u vazduhu. Mogu da ih pronađu i ubiju fizičkim
sredstvima, ali ne mogu da ih izvlače magijom. Ne, ovde je u pitanju nešto
drugo.”

“Kakva vrsta nečeg drugog?” Panter je bio uporan.
LoganTom je zavrteo glavom.
“Pa kako da ih nađemo?” Kreda je hteo da zna. On je bio gotovo
jednako nestrpljiv i ljut kao Panter. “Šta sada da radimo?”
“Pre svega, da odemo odavde”, rekla je Sova. “Nije bezbedno da
ostanemo ovde ni minut.”
“Pričaj mi o tome”, promrmljao je Panter, prilazeći Lasti. Pružio je
ruku i pomilovao nežno po kosi. “Budi jaka, ptičice”, rekao je. “Budi
čvrsta.”
Logan Tom je pogledao dole ka gradu, vatrama i borbama na
dokovima. Invazioni brodovi su pristali i iskrcavali ljude koje su prevozili
na obalu u gomilama. Na hiljade proždrljivaca, privučenih krvoprolićem,
komešale su se nevidljivo dok su nekad-ljudi stupali u borbu prsa u prsa
sa braniocima utvrđenja. Branioci su bili hrabri i snažno su se borili da se
ne povuku. Borba će besneti ostatak noći, trajaće sve dok branioci ne
budu naterani da se vrate unutar svojih zidina. Kada se to desi, nekad-ljudi
će započeti da pretražuju grad u potrazi za skitnicama. Bilo bi dobro kada
bi se našli što je dalje moguće odavde kada se to bude desilo.
“Trebalo bi da krenemo”, rekao je, slažući se sa Sovom. Pogledao je

- 49 -

Balkandownloadka nadvožnjacima, koji su bili pretrpani izbeglicama iz grada – nakazama,
uličnom decom i ostalima koji su se popeli sa obale. Preplavili su rampe
autoputa, ne nameravajući da napuste grad, već da potraže utočište dalje
unutar kopna, nameravajući da se vrate kada napadači odu. A opet, niko
od njih nije odabrao da krene rampom na kojoj su se nalazili Duhovi.

Ali to se moglo promeniti svakog trenutka.
“Pokupite sve što želite da zadržite”, naredio je. “Odnesite to do
Munje. Vežite kola na kuku pozadi. Zavežite starca za nosiljku na krovu
AV-a. Za sada će mu biti dobro.” A biće i bezbednije za sve njih ako bude
ostao na otvorenom vazduhu sa svojom zarazom, mislio je, ali nije to
izgovorio. Pogledao je ka Lasti, koja je još uvek grlila Veverčevo telo.
“Stavićemo dečaka unutra, gde će biti na sigurnom dok ne pronađemo
mesto na kome ćemo da ga sahranimo”, rekao je. “Možeš da ostaneš
unutra sa njim.”
Duhovi su počeli da skupljaju svoju imovinu, tužno i nesuvislo, niko
od njih nije progovarao. Medved je prišao i uzeo Veverčevo telo od Laste,
umirujući njene jecaje dok je to radio, govoreći joj da krene sa njim.
Majstor i Kreda su podigli Vremenka, a Reka je uhvatila Sovina kolica i
okrenula je.
Panter je bio taj koji je rekao: “Šta ćemo s njim?”
Pokazao je ka dečaku sa unakaženim licem, koji je još uvek ležao
opružen na ulici gde ga je Medved oborio svojom toljagom. Kada se niko
drugi nije pomerio, Logan Tom je prišao i sagnuo se kraj njega,
proveravajući dečakov puls i disanje. “U nesvesti je, nije mrtav.”
“Ostavi ga”, zarežao je Medved, zastajući dovoljno dugo da pogleda
unazad, još uvek noseći Veverca u rukama.
Logan je pogledao ka ostalima. “Da li možeš da ga probudiš?” upitala
je Sova. “Da li možeš da ga uspraviš na noge?”
Logan je proučavao povredu koju je načinio udarac koji je uputio
Medved, duboku, ljubičastu modricu na levoj slepoočnici. “Mislim da će
se izvući i probuditi se sam.”
“Ali ako ga ostavimo?” nastavila je.
Logan je pogledao ka gomili na nadvožnjaku a onda u bitku na
dokovima. Zavrteo je glavom. “Verovatno neće preživeti.”
“Ostavi ga!” ponovio je Medved, ovog puta je vikao.
“Ostavi ga”, složio se Panter.
I ostali su ponovili reči, svi osim Sveće. “Veverac to ne bi želeo”,

- 50 -