Terry Brooks - Vilenjaci Sintre

Balkandownload“Tako nešto.”
“Možeš da je prizoveš kada god hoćeš?”
“Da. Da nisi videla nešto kako se kreće pre par minuta?”
Osmehnula se u tami. “Naravno. Kao što si i ti. Zato si uradio to što
si uradio sa svojim štapom. Htela sam da vidim inače bih nešto rekla.
Gušteri motre na nas.”
Osetio je kako mu je nalet ljutine zacrveneo lice. “Ne volim da se
igram. Zašto nisi jednostavno rekla nešto?”
“Ovi Gušteri me poznaju. Oni čuvaju ovo mesto. Sada smo u
Senatorovoj teritoriji. On je taj koji će nam pomoći.”
Logan je pustio da se magija vrati nazad u štap, plavi sjaj je nestao i
vratio u mrak, vrelina njegove moći se ohladila. “Mislio sam da znaš kuda
idemo.”
Klimnula je. “I znam. Ali ovo je Senatorova teritorija, zato prvo
moramo da ga posetimo. On to očekuje.”
“Ko je taj Senator?” upitao je.
“Videćeš.”
Brzo je pljesnula šakama i grupa Guštera je kliznula iz senki, njihove
krupne, nezgrapne prilike su se materijalizovale kao magijom. Logan nije
paničio. Niko nije pokušao da ga uhvati ili veže, a devojka je gotovo
odmah počela da priča sa njima. Nije koristila nikakav jezik koji mu je
poznat, već neku vrstu grlenog govora koji se uglavnom svodio na roktanje
i mumlanje. Gušteri su je izgleda razumeli i odgovorili joj, par njih je
klimalo glavama i gestikuliralo. Maca je nakratko pogledala ka njemu i
nasmešila mu se ohrabrujuće, pokazujući napred.
“Naše odredište”, rekla je.
Bila je to veličanstvena stara zgrada sa dugačkim širokim stepeništem
na prilazu, koje je vodilo na verandu oivičenu stubovima koji su držali
masivnu nadstrešnicu, čije lice je bilo izrezbareno čudnim simbolima i
figurama. Iz unutrašnjosti zgrade, kroz prozore oštećene vremenom i
vremenskim prilikama, kroz pukotine u vratima visokim četiri i po metra
koja su bila čvrsto zatvorena pred nastupajućom noći, svetlo se probijalo u
laganom, pulsirajućem ritmu. Ujednačeno mrmljanje širilo se iznutra,
dizalo se i padalo kao plima okeana. Na vrhu stepeništa stajalo je još
desetak Guštera koji su nosili raznorodno oružje – električne štapove,
flešetne puške i stare puške za samo jedan metak – odrpani arsenal za
odrpanu bandu.

- 201 -

Balkandownload Maca je krenula pravo ka stepeništu i Gušterima.
“Da li je ovo zaista neophodno?” upitao je Logan hvatajući korak sa
njom.
Okrenula se i pogledala ga. “Kao što sam rekla, u Senatorovoj
teritoriji smo. Ovde smo zbog njegovog prećutnog pristanka. On smatra da
je nepristojno ako ga ne posetimo iz ljubaznosti. Ona kaže da je sve to deo
političkog procesa.”
Politički proces? Logan je pobliže pogledao zgradu pred sobom. “Da
li je ovo nekada bila crkva? Neka vrsta hrama?”
Slegnula je ramenima. “Sada pripada Senatoru. On je koristi za
rasprave i donošenje zakona. Koristi je kao forum na kome govori svojim
biračima.”
Zavrteo je glavom u sebi i ostavio stvar po strani dok su počinjali da
se penju ka ogromnim vratima. Kada su se približli na otprilike četiri
metra, jedan od Guštera im je prišao da razgovara sa Macom. Ona je
kratko odgovorila i okrenula se ka njemu.
“Ne nosiš nikakvo oružje, zar ne? Štap je sve što imaš?”
Klimnuo je.
“Zato što ako nosiš, a oni to otkriju, ubiće te na mestu. Bilo je već
nekoliko pokušaja atentata na Senatora ove godine.”
“Ništa osim štapa”, potvrdio je još jednom.
Rekla je još nešto Gušteru i on je klimnuo glavom i udaljio se. Drugi
par Guštera, smeštenih sa obe strane ulaza, dohvatio je kvake i otvorio
vrata.
Logan i devojka su zakoračili unutra.
U sasvim drugi svet.
Redovi klupa bili su postavljeni ka postolju ispunjenom čudnom
kolekcijom statua, draperija i predmeta. Tamo su stajale police ispunjene
drevnim knjigama u kožnom povezu, njihove korice bile su identična
mešavina crvene i zlatne, poređane u simetričnim redovima. Bilo je
fotografija i slika ljudi obučenih u odeću iz davnih vremena. Ogromni
drveni krst visio je sa zida na drugom kraju sobe, poprečnih krakova
ogrnutih svilenim barjacima. Statue su bile od gvožđa i mermera, neke su
predstavljale muškarce a neke žene, neka čudna stvorenja sa telima koje
su napola bila ljudska a napola životinjska. Jedna statua je bila statua žene
sa povezom preko očiju, koja je pred sobom držala terazije. Jedan zid bio
je prekriven starim časovnicima koji više nisu radili, ali su sve njihove

- 202 -

Balkandownloadkazaljke pokazivale pravo nagore.
Bilo je prepariranih životinja svih vrsta. Zastava koje Logan nije

prepoznavao, barjaka i stegova od starih tkanina, svi su bili prikucani za
zidove ili su visili sa tavanice. Ogromni stari sto i stolica stajali su sa
jedne strane i malo ispred šarene kolekcije, njegova izbrazdana površina
bila je puna papira i još nekih knjiga. Naoružani Gušteri čuvali su
stepenište koje je vodilo ka postolju sa jedne strane i nosili su
omamljivače i pištolje koji su ispaljivali strelice. Klupe su bile ispunjene
ljudima – podjednako običnim i nakazama – njihova lica su bila podignuta
a oči upravljene ka postolju i govorniku koji im se obraćao, njegov glas se
kotrljao ka skupu, dubok i moćan.

“Mi predstavljamo budućnost i moramo prigrliti svoju sudbinu. Mi
smo obećanje naših predaka, nosioci njihovih zakona i njihove vizije,
okupljeni u najmračnijim vremenima, u ovoj najvećoj tami, da donesemo
svetlost namučenom svetu. Nikada ne smemo zaboraviti svoju misiju.
Moramo ostati na svom putu.”

Govornik je bio nizak i zdepast i po zvuku njegovog glasa moglo se
reći da je muško, ali njegova vrsta bila je praktično nedefinisana. Stajao je
uspravno, ali jedva. Imao je ruke i noge, ali su ruke bile kratke a noge
izobličene. Njegova reptilska koža nagoveštavala je da je Gušter, ali bilo
je i delova prekrivenih tamnom kožom, dlake su nicale iz tela i glave kao
pokošena trava sa neplodne zemlje. Lice mu je bilo tako zgrčeno i
iskrivljeno da je bilo teško odrediti pojedinačne crte. Stajao je na sredini
pozornice, dramatično gestikulirajući svojim kratkim rukama dok je
govorio, glava mu se ljuljala i klimala da naglasi reči. Sam glas je Loganu
delovao najnormalnije, glas iskusnog govornika, oratora velike veštine i
samopouzdanja.

Glas vođe, pomislio je Logan iznenada.
Nagnuo se ka devojci. “Senator?” upitao ju je.
Klimnula je glavom. “Izabrani zakonodavac, iz vremena kada su
postojale takve stvari. Bio je jedan od mnogih, ali ostalih više nema. On je
poslednji i on prenosi tradiciju, stvaranje i donošenje zakona za dobrobit
svojih glasača.” Pogledala je ka njemu i zavrtela glavom. “Ne pravim se
da razumem. Ali izgleda da funkcioniše. Ljudi dolaze sa svih strana da ga
slušaju.”
Kratke ruke mahale su u kratkim pokretima. “Nikada ne smemo
očajavati, prijatelji moji. Nikada ne smemo da se prepustimo

- 203 -

Balkandownloadnesigurnostima i strahovima. Moramo da idemo napred, da pratimo put
koji su nam izgradili oni koji su išli ispred nas. Moramo da se ponašamo
dostojanstveno i razumno i moramo da sačuvamo ciljeve koji su pred
nama, uvek prisutni, uvek svesni njihove važnosti za civilizovani svet. Jer
mi jesmo civilizovani i mi jesmo svet, iako bi neki voleli da je drugačije.
Zakoni nas vezuju i određuju. Red nam daje svrhu. Ova vladina ustanova
pruža fizički dokaz našeg socijalnog oživljavanja, ustalog iz haosa i mraka.

“Pogledajte oko sebe! Pogledajte lica svojih prijatelja, suseda i
vernika. Pogledajte njihova lica i vidite nadu koja isijava sa njih. Mi smo
tu nadu dali jedan drugome. Pružamo jedni drugima ohrabrenje da naš
način života, iako promenjen, nije nestao. Možda postoje mračne stvari
koje žele da nas povuku dole, da nas odvuku na mesta gde ima samo bola
i patnje. Ali to se neće desiti ovde. Suviše smo jaki za njih! Suviše smo
moćni! Izgovorite reči! Izgovorite Zakletvu!”

Kao jedan, skup je počeo da govori:

Zaklinjem se zastavi
I čoveku koga zovemo Senator
I Republici, koju on predstavlja
Jedan narod, pod njegovim zakonom
Sa vedrijim danom obećanim svima nama.

Reči su se kotrljale po podu odaje, snažne i sigurne. Logan nije imao
pojma šta bi trebalo da postignu, a kamoli šta znače. Nije bilo nikakve
Republike, niko nije vladao niti je bilo naroda, a verovatno neće doći ni
vedriji dan u skorije vreme. Ali ljudi okupljeni ovde su očigledno verovali
u suprotno. Nije bilo pauza u deklamovanju reči, nikakva naznaka sumnje
ili zbunjenosti.

“Prijatelji moji”, Senator je zapevao, njegova zdepasta, ružna prilika
se gegala sada sa jednog kraja postolja na drugi, spuštene glave. “Sutra ću
vam ponuditi nove zakone i zamoliti sve i svakoga okupljenog ovde da
dođu i prisustvuju i učestvuju u političkom procesu. Javna rasprava će
početi u podne. Svl govornici će biti saslušani i njihove reči poštovane.
Naša pažnja biće primarno usmerena ka pravičnoj raspodeli hrane i vode.
Naša skladišta su bogata, ali nisu neiscrpna.”

Okrenuo se i široko raširio ruke. “Čujte i počujte, ovo uzvišeno telo
je raspušteno i zakonodavna sednica završena. Hvala i slava svima na

- 204 -

Balkandownloadobavljenom poslu; da se doveka pamti. Možete ići. Krenite i budite
dobro.”

Začuo se dugačak, uporan aplauz iz publike, a onda su počeli da
ustaju i kreću ka vratima pozadi. Logan i Maca su se odmakli u stranu da
ih puste da prođu. Logana je zaprepastio žar koji je video na njihovim
licima. Iako je njemu sve delovalo kao još jedna varijacija na temu dima i
ogledala, oni su očigledno pronašli nešto ovde u šta veruju.

Senator je otišao do svog stola i seo. Šačica ljudi se okupila napred i
zauzela mesta na najbližim klupama, očigledno iščekujući da budu pozvani
na privatan razgovor sa njim. Ali on je pokazao ka Maci i Loganu,
pozivajući ih da priđu sa drugog kraja sobe.

“Dođi ovamo, mače malo!” zagrmeo je. “Nemoj da se kriješ u
senkama! Povedi i svog krupnog prijatelja sa sobom!”

Prišli su do najbližeg prolaza između klupa do postolja i popeli se
stepeništem do mesta na kome je Senator sedeo za svojim stolom. Ustao je
da zagrli Macu, bila je to neka vrsta brzog poluzagrljaja koji se završio pre
nego što je i počeo. Površan čin, shvatio je Logan. Tradicija koja nije
obavezno pokazivala bilo kakva stvarna osećanja.

Pa ipak, Maca se smešila. “Tvoje reči pružaju nadu, kao i uvek”,
rekla je.

“Jadan pokušaj jadnog sluge javnosti. Ali šta drugo mogu da
ponudim?” Usta su bila gurnuta u jednu stranu na njegovom neravnom licu,
iskrivljenom i izbrazdanom kao i ostali delovi njegovog tela. Ali glas mu
je bio snažan i zapovednički. Njegovo jedino oko koje je videlo okrenulo
se ka Loganu. “Imaš novog prijatelja?”

“Ovo je Logan”, rekla je. “Pronašla sam ga dok je ulazio u grad. Išao
je ka utvrđenju.”

“Ne, ne, ne, Logane”, Senator je sumorno rekao. Njegovo upropašteno
lice se iskrivilo u nešto novo. “Ne želiš da ideš tamo. Ne želiš da imaš
bilo kakve veze sa tim ljudima. Oni su sebični i pohlepni. Oni su zli.”

“Verovatno su uplašeni”, rekao je Logan.
Senator mu je uputio iskrivljen osmeh. “Zašto si ovde?”
“Treba mu lek za zarazu za bolesnu decu”, odgovorila je Maca brzo.
“Rekla sam mu da ću mu dati nešto od onoga što mi imamo.”
“Bolesnu decu? Gde ih vodiš?”
Logan je oklevao. “To je teško pitanje. Još uvek nisam siguran.
Tražim njihov dom.”

- 205 -

Balkandownload Senatorove zgrčene crte lica su se napele. “Zašto ne ovde? Imamo
prostora za pridošlice. Imamo domove koji se mogu otvoriti onima koji
traže utočište.” Zastao je. “Ili možda nismo odgovarajući izbor?”

“On već ima odredište”, ubacila se Maca, odbacivši predlog. “Osim
toga, on nije deo glasačkog tela. On je putnik u prolazu.”

Senator je zurio u nju. “Izgleda da imaš neobično veliki stepen
interesovanja za našeg prijatelja, mače malo. Da li postoji nešto što mi ne
govoriš?”

Uputila mu je razdraženi pogled male devojčice. “Molim te nemoj da
mi pretiš kao detetu. Radim za Logana ono što bih uradila za svakog
posetioca kome je potrebna pomoć. Ti ionako stalno pričaš o tome da je
medicinska briga o deci centralni deo tvoje političke platforme. Zašto je to
odjednom problem?”

Senator je izgleda razmatrao ovo, njegovo oko koje je videlo se
fiksiralo na nju, nije se pomeralo ni treptalo. Onda je klimnuo glavom. “To
nije problem, mače malo. Kao što i sama kažeš, ovde smo da bismo
pomogli svima koji to zatraže. Nismo kao oni iz utvrđenja.” Pokazao je na
nju. “Postaraj se da nađe ono što mu je potrebno. Ali seti se naše
pogodbe.”

Devojka je klimnula i tiho rekla: “Nema potrebe da me podsećaš.”
Senator je oštro gledao u nju a Logan se pitao o čemu to pričaju.
Rekao je: “Cenim vašu pomoć.”
Senatorov pogled se okrenuo ka njemu. “Mislim da će ti biti potrebno
mnogo više pomoći nego što ja mogu da ti pružim.”
Logan je nesigumo gledao u njega.
“Čak i ovde, iako smo nakaze, čuli smo za one koji nose crne štapove
sa čudnim rezbarijama. Čuli smo za moć koju posedujete i strah koji
ulivate svojim neprijateljima. Možemo iskoristiti čoveka tvojih talenata
ako se predomisliš i odabereš da ostaneš.”
Logan je zavrteo glavom. “Ja nisam svoj sopstveni gospodar u svom
poslu. Idem tamo gde sam poslat.”
Maca ga je iznenađeno gledala, ali je i dalje ćutala. Senatorova usta
su se uobličila u iskrivljen osmeh. “Možda si poslat nama.” “To bi
značajno skratilo moje putovanje”, Logan mu je odgovorio, takođe sa
osmehom. “Ali bojim se da moram da nastavim.” “Onda je bolje da što pre
kreneš”, izjavio je Senator i otpustio ih mahnuvši.

- 206 -

Balkandownload ***

Dva Senatorova Guštera telohranitelja pratila su ih dok su izlazili iz
dvorane hrama i ponovo zakoračili u tamu.

“Ne govori ništa”, devojka mu je tiho rekla.
Ona je preuzela vođstvo, hodajući nazad niz ulicu kojom su malopre
došli a onda je skrenula na zapad u deo grada gde su zgrade bile srušene.
Brda đubreta i ostataka prekrivala su ono što je nekada bilo desetak
blokova. Čitava oblast izgledala je kao ratna zona i onoliko koliko je
Logan mogao da vidi na Mesečini nije bilo ničega što je stajalo makar
napola čitavo.
Zašli su u dobroj meri u sredinu neizmernog lavirinta đubrišta, kada je
devojka skrenula u prolaz između dva delimično srušena zida i otišla do
vrata koja su otvoreno visila na polomljenim šarkama. Zakoračila je kroz
ulaz u sobu delimično osvetljenu mesečinom koja je ulazila kroz srušeni
krov. Logan ju je pratio, ali su Gušteri ostali napolju. Ostaci su ležali na
gomilama naslonjeni na zidove i u uglovima. Bez reči, počela je da vuče
kamenje i komade drveta sa jedne takve gomile. Logan joj je brzo
pomogao i za nekoliko minuta otkrili su vrata u podu.
Logan je krenuo da nešto kaže, ali devojka je brzo stavila prst na usne
i pokazala ka vratima. Zajedno su povukli naviše gvozdeni prsten i vrata
su se otvorila i otkrila kamene stepenice koje su vodile u podrum.
Maca je prva krenula niz stepenice, sa Loganom odmah iza. Gušteri
se nisu pomerili da ih prate, stojeći leđima okrenuti na ulazu, zureći
napolje u noć.
“Za Guštere se kaže da su porodica”, rekla mu je kada su sasvim sišli
u podrum, govoreći tiho tako da samo on može da je čuje. “Ne znam da li
je to istina ili ne, ali su strašno lojalni. Nekoliko njih je umrlo za njega
tokom pokušaja atentata.”
“Ko je pokušao da ga ubije?” Logan je hteo da zna.
Devojka je slegnula ramenima. “Ljudi iz utvrđenja, uglavnom.
Fanatici koji misle da su sve nakaze opasne i da ih treba eliminisati. Neki
čak krive nakaze za ono što se desilo svetu.” Zavrtela je glavom. “Neki
samo hoće da nađu način da nekoga – bilo koga – nateraju da plati za ono
što im se desilo.”
Stigla je do mraka i uključila baterijsku lampu na solarno napajanje.
“A i Senator je dosta toga sam sebi navukao na vrat. On je podjednako
opasan kao i stvari od kojih tvrdi da štiti svoje birače. Možda će čak

- 207 -

Balkandownloadpokušati i da te ubije.”
Logan ju je zgrabio za ruku. “Da me ubije? Zašto?”
“Ne dopadaš mu se.”
Pokušala je da se izmakne, ali ju je on držao. “Čekaj malo. O čemu ti

to pričaš?”
Pogledala ga je. “Bolje me pusti ako hoćeš da izađeš odavde u

jednom komadu.”
“Nisam ja taj koji se uvalio u ovo. Ti si me uvalila. Reci mi o čemu

se ovde radi, Maco. Odmah.”
Nije se povukla, polako je vrtela glavom. “Nećeš me povesti sa

sobom ako ti kažem.”
Čuo je očaj u njenom glasu i omekšao je svoj ton. “Samo mi reci,

molim te.”
Za trenutak je ćutala, a onda je rekla: “Zbog mene. Ja sam njegovo

vlasništvo.”
Isprva, Logan je mislio da ju je pogrešno čuo. “Ti si njegovo

vlasništvo?” ponovio je, kako bi bio siguran.
“To je bila pogodba koju sam sklopila sa njim kada me je primio.

Složio se da mi pruži hranu i utočište, ali zauzvat sam morala da postanem
njegovo vlasništvo. Rekao je da je to stara tradicija koja datira još od
početka politike. Rekao je da ću mu pripadati sve dok ne platim svoj
dug.” Spustila je pogled ka svojim stopalima i uzdahnula. “Složila sam se.
Bila sam očajna. Gladovala sam i znala sam da ću umreti.” Zastala je.
“Pretpostavljam da sam bila spremna da uradim gotovo sve.”

Način na koji je to rekla nagovestio je Loganu da možda i jeste.
Osetio je kako mu se grlo steže od iznenadnog besa. “Dakle on ne želi da
te se odrekne. O tome je pričao tamo u dvorani kada te je podsetio na
pogodbu. Misli da ćeš pokušati da odeš sa mnom.”

Klimnula je, ne govoreći ništa.
“I sva ta priča kako te je spasila porodica Guštera koja te je primila
kada su te prognali iz utvrđenja bila je samo izmišljotina?”
Slegnula je ramenima, ne gledajući u njega.
Pustio joj je ruku i pogledao po sobi, koja je bila ispunjena kutijama
raznih oblika i veličina. “Da li je ciklomopensia ovde? Ili si i to izmislila?”
Stegnula je usne i otišla do jedne grupe kutija, oljuštila omot, zavukla
ruku unutra i izvukla pet-šest pakovanja. Pružila mu ih je. “Dovoljno za
mesec dana lečenja. Nisam lagala. Razumem se u lekove. Stavili su me na

- 208 -

Balkandownloadčelo medicinskih zaliha jer sam imala nešto iskustva u utvrđenju. Ne
koriste ih mnogo ovde napolju. Imunološki sistemi su im se promenili kada
su postali Gušteri. Ali ima i ljudi među nama. Ljudi sa ulica. Lečim ih
kada se razbole. Ponekad trgujem lekovima sa utvrđenjem za stvari koje
su nama potrebne. Ali Senator ne voli kada to radim, bez obzira na sve. On
mrzi ljude iz utvrđenja.”

Logan je pogledao unaokolo. “Da li su sve ove kutije pune lekova?”
Ona je klimnula. “Dobro. Spakuj one za koje misliš da će biti
najpotrebniji. Ponećemo i njih.”

Zurila je u njega. “Da li me još uvek vodiš sa sobom?”
“Zašto? Misliš da bi trebalo da te ostavim? Mislio sam da imamo
dogovor.”
“Pokušaće da te zaustave. Možda će čak pokušati i da te ubiju. To
nisam izmislila.”
“Samo uradi ono što sam ti rekao.”
Počela je da sakuplja pakovanja iz različitih kutija, gurajući ih u
džepove na njenom ogrtaču. Radila je brzo i bez reči dok je on napravio
još jedan brz pregled prostorije, u isto vreme motreći na otvorena vrata.
Ako su nameravali da ga ubiju, uradiće to kada se bude pojavio, želeći da
ga srede pre nego što i pomisli da se odbrani. Senator im je sigurno rekao
ko je i šta je on, upozorio ih na štap, sigurno im je rekao da brzo reaguju.
Zavrteo je glavom.
Ugledao je druga vrata na drugom kraju sobe.
“Šta je iza onih vrata?” upitao ju je.
Prekinula je ono što je radila i pogledala tamo gde je pokazivao.
“Ništa. Još jedna soba, ali prazna. I zaključana. Senator je fiksirao brave
tako da bude samo jedan ulaz. Ako probamo da ih probijemo, stražari će
čuti i pozvati pomoć.”
“Šta ako ne budu čuli?”
Prišao je vratima, položio štap na šarke i prizvao magiju. Za nekoliko
sekundi, vatra je buknula kroz kopče i vrata su visila otvorena. Đubre je
blokiralo put na drugoj strani, ali probio se kroz njega. Soba sa druge
strane je izgledala kao pećina, ali je bila uglavnom prazna. Možda je ranije
predstavljala podrumski nivo skladišta, ali šta god da je ovde bilo
skladišteno odavno ga više nije bilo.
Sa druge strane sobe, široka klizna vrata stajala su otvorena na vrhu
rampe.

- 209 -

Balkandownload “Da li si završila?” upitao ju je.
Klimnula je glavom i prišla mu. “Kako si to uradio?”
Uputio je poduži pogled ka njenom šarenom licu. “Moj posebni štap.”
Prošli su kraj đubreta kroz sobu do kliznih vrata. Logan je odvojio
malo vremena kako bi se uverio da Gušteri nisu pretpostavili da bi ovo
mogao da uradi, ali nije osetio njihovo prisustvo. Niti je primetio bilo
kakvu opasnost. Zakoračio je na otvoreno sa devojkom odmah iza sebe i
ponovo se našao napolju.
Dugo su hodali nakon toga, obilazeći skladište pre nego što su krenuli
nazad ka mestu na kome je ostavio AV. Tišina je bila duboka i
prožimajuća a noćna tama rad saučesnik u njihovom bekstvu. Isprva nisu
pričali, ćutali su iz predostrožnosti, ne želeći da pruže bilo kakvu naznaku
o tome gde se nalaze. Ako Senator bude odlučio da ih traži, nisu želeli da
mu na bilo koji način pomognu u tome.
“Ne moramo da žurimo”, rekla je devojka iznenada, okrećući svoje
šareno lice ka njemu. “Neće odmah krenuti da me traži.”
Logan je upitno podigao obrvu. “Neće? Zašto ne? Zar neće hteti da
vrati svoje vlasništvo?”
“Neće verovati da si se složio da me povedeš sa sobom. Neće u
početku. Misliće da si otišao sam.”
“Čini mi se da si mi rekla da je zabrinut da ne izgubi svoje
vlasništvo?”
Pogledala je u stranu. “Jeste. On zna da ću pokušati da odem sa
tobom. Pokušavala sam i ranije da odem. Samo ne veruje da ćeš se složiti
da me povedeš.”
“Neće? Zašto?”
“Jer sam ja nakaza i on misli da me niko neće hteti osim njega.”
Prolazili su ponovo kroz kraj u kome je po prvi put sreo devojku
kada se Zeka ponovo pojavila, uhvativši korak sa njima, njeni čudni
skakutavi pokreti su otkrili ko je čak i pre nego što su mogli da razaznaju
njen izgled.
“Možemo li da je povedemo sa nama?” upitala je devojka.
Logan je slegnuo ramenima. “Mačka koja ume dobro da proceni
karakter osobe suviše je dragocena da je ostavimo.”
Iako je njeno lice bilo okrenuto u stranu, mogao je da se zakune da je
uočio tračak osmeha.

- 210 -

- 211 - Balkandownload

Balkandownload DVADESET JEDAN

Mesečina je kupala senoviti pejzaž, prekrivala krovove i zidove
zgrada, mrljala ravna, prazna polja i padala na tamnu površinu autoputa.
Sveća je išla za dečakom sa unakaženim licem, prateći ga nekoliko koraka
dalje, trudeći se jako da održi korak, ne želeći da oseti oštro cimanje užeta
koje je vezao oko njenog vrata da je spreči da pobegne. Nije rekla skoro
ništa od kada su krenuli, suviše uplašena da učini nešto više nego da prati
njegova uputstva. Ali do sada su prešli nešto malo više od tri kilometra i
već je počela da se umara.

“Koliko daleko idemo?” pitala je.
“Onoliko daleko koliko ja to hoću.”
“A koliko daleko je to?”
“Onoliko koliko je potrebno da se vratimo.”
“Gde da se vratimo?”
Njegovo lice u ožiljcima se okrenulo ka njoj. Nervoza se videla u
njegovom oku koje je bilo čitavo. “Na mesto na kome sam bio pre nego
što su me tvoji prijatelji odveli.”
“Tvojoj porodici?”
“Mom plemenu.” Pročistio je grlo i pljunuo. “Ti si ta koja ima
porodicu, ne ja.”
Hodala je još malo pre nego što je rekla: “Ja neću da idem.”
“Baš me briga šta ti hoćeš.”
“Zašto ovo radiš?”
“Šta to radim?”
“Vodiš me sa sobom.”
“Zato što mi se tako hoće. Zato što mogu.” Promrmljao je nešto što
nije uspela da čuje, a onda rekao: “Radim njima ono što su oni uradili
meni. Odveo sam te kao što su oni odveli mene. Ajde da vidimo kako im
se to sviđa.”
Ponovo je zaćutala za trenutak. “Šta ćeš da uradiš sa mnom?”
“Još uvek ne znam. Nisam još odlučio.”
“Ne bi trebalo da radiš ovo.” Bila je na ivici suza.
“Trebalo bi da me pustiš.”
“Ućuti.”
Ućutala je i hodali su dalje bez reči, prateći tamnu traku autoputa dok
se on pružao u daljinu. Uhvatila je sebe kako misli na tutnjavu Medvedove

- 212 -

Balkandownloadflešetne puške prilikom ispaljivanja, pitajući se šta je to značilo. Nešto se
desilo i ona nije bila tamo da to spreči i upozori ih.

I sve se to desilo zato što je htela da uradi pravičnu stvar.
“Ja sam te oslobodila”, rekla je prkosno, verujući da njena izjava
govori sve ono što je potrebno reći.
“Hvala”, odgovorio je.
“Zato treba da me pustiš.”
“Nemoj da se trudiš da mi pričaš šta da radim. Ne znaš ti ništa.”
“Znam da sam ti pomogla, a sada ti nećeš da pomogneš meni.”
“Pomogla si mi jer si se plašila onoga što sam mogao da uradim tebi i
tvojim prijateljima ako se sam oslobodim.”
“To nije istina!”
“Naravno da jeste. Video sam to po načinu na koji si me gledala.
Plašila si se.”
“Plašila sam se onoga što ti se može desiti. Bila sam zabrinuta zbog
toga šta ostali mogu da urade kada Sova okrene glavu.”
Slegnuo je ramenima. “Nema veze. Oslobodila si me. To se jedino
računa. To je završeno i gotovo. Bolje nauči da živiš sa tim.”
Stisnula je usne da se odupre porivu da zaplače koji je stalno
pokušavao da izađe na površinu. Imala je deset godina, rekla je sebi. Bila
je suviše stara da plače.
Njene misli su odlutale. Uradila je ono što je smatrala da je ispravno
time što ga je oslobodila. Videla je način na koji ga je Panter gledao. Čim
bude dobio prvu priliku, povredio bi dečaka. Možda bi ga čak i ubio.
Neko od ostalih je mogao to da uradi ako ne Panter. Nije mogla da bude
sigurna. Sova nije mogla da ga štiti večno, a Sveća nije htela da dozvoli da
mu se bilo šta desi. Veverac ne bi želeo da ga povrede, a nije ni ona.
Pravila se da je zaspala, onda ustala i otišla do dečaka i dugo ga
posmatrala dok je spavao. Kada se probudio, nekako upozoren na njeno
prisustvo, gledala ga je još malo, čak i kada se okrenuo od nje. Konačno,
odlučila je, prišla mu je, otključala lance ključem koji je uzela od Sove i
oslobodila ga.
“Beži!” šapnula mu je. “Beži što dalje možeš!”
Ali umesto da pobegne, stavio je šaku preko njenih usta, podigao je i
odneo iza kolibe a onda ka autoputu, držeći se dubokih senki u kojima
Medved nije mogao da ih vidi. Jače bi se borila, ali joj je prošaptao da će
je stvarno gadno povrediti. Uplašena i zbunjena onim što se dešava, bila je

- 213 -

Balkandownloadtiha, sve dok nije bilo suviše kasno. Do tada su stigli do autoputa,
pronašao je neko uže koje joj je vezao oko vrata i postala je njegov
zarobljenik. Čak i tada, mislila je da će se umoriti od nje i pustiti je ili da
će uvideti da je ono što radi pogrešno. Čak i tada, verovala je da će se
osvestiti i uraditi pravu stvar.

Sada nije bila sigurna u to.
“Niko nije pokušao da te povredi”, rekla je. “Čak i nakon što si ubio
Veverca i nisi mogao da se braniš, niko nije uradio ništa loše.”
“Nisam nameravao da ubijem onog klinca”, rekao je braneći se, usta
su mu se iskrivila. “Bio je to nesrećan slučaj. Uplašili su me. Pištolj je
sam opalio.” Zavrteo je glavom, namučenog lica. “Ionako je to bio samo
omamljivač. Nije trebalo da ga toliko povredi.”
“Ali oni su mogli da tebe povrede zauzvrat, ali nisu. Zašto si onda
tako loš prema meni?”
Okrenuo se i uhvatio prednji deo njene košulje, povukavši je blizu
svog lica tako da je mogla da vidi pojedinosti na ožiljcima svake rane koju
je pretrpeo. “Da zaista hoću da budem loš prema tebi, mogao bih. Mogao
bih da te povredim toliko da počneš da ličiš na mene. Zato umukni!”
Odbacio ju je tako da je pala, a onda je jako cimnuo uže sve dok se
nije ponovo uspravila.
Lice mu se smračilo. “Mogao sam da te ubijem da sam hteo.”
Ponovo je počeo da hoda, primoravši je da ga prati. Trupkala je za
njim sa suzama u očima, stisnutih usana. Odbijala je da plače. Bio je zao i
ona mu neće dozvoliti da je vidi kako plače. Probala je da shvati zašto se
tako ponaša. Bio je ljut zbog onoga što mu je bilo učinjeno, pretpostavila
je. Posebno zbog njegovog lica. Zbog oka koje je izgubio. Želela je da
sazna više jer je možda mogla da kaže nešto zbog čega će se osetiti bolje,
ali bojala se da ga pita. Bio je suviše ljut.
“Možda se vratim sa svojim plemenom i pobijem celu tvoju
porodicu”, rekao je iznenada. “Bila bi njihova krivica jer su me onako
odveli. Trebalo je da mi daju ono što sam hteo. Nakaze!”
Njegova gorčina bila je kao šamar i ona se trgnula i brzo sklonila
pogled od njega. Začula je kako je ispustio šmrkav, podrugljiv zvuk, a
onda je ponovo povukao uže, vukući je napred još bržim tempom.
“Nisu imali prava”, čula ga je kako mumla i nije bila sigurna da li
govori o Duhovima ili nekom drugom.
Noć se vukla dalje. Nakon nekog vremena, prestala je da razmišlja o

- 214 -

Balkandownloadtome šta radi, koncentrišući se na to da stavlja nogu pred nogu i
jednostavno se kreće napred. Mesec se pomerao po nebu, senke su se
ponovo produžile i svet se pretvorio u tih, pust pejzaž. Povremeno je
prepoznavala orijentire kraj kojih su prošli ranije. Većinom je držala oči
usmerene na autoput i pokušavala da smisli šta da uradi.

Sve dok iznenada nešto nije odlučilo umesto nje.
Moraš da bežiš odavde! glasovi su rekli iznenada, odsečno. Moraš
da pobegneš odavde odmah!
“Čekaj!” viknula je ka dečaku. Njena užurbanost bila je dovoljno
snažna da se iznenađeno okrenuo. “Nailazi nešto strašno loše.” Zurio je u
nju za trenutak a onda se nasmejao. “Smislićeš bilo šta, zar ne?”
Zavrtela je glavom. “Ja uvek znam kada su loše stvari blizu. Glasovi
me upiozoravaju. Stvarno ima nečega. Pravo ispred nas.” Pogledao je u
pravcu u kome je pokazivala, sa rukama na kukovima. “O čemu ti to
pričaš? Ja ne vidim ništa.”
“Nema veze da li ga ti vidiš ili ne. Tamo je.”
“I sad ja treba da poverujem u to?” Zastao je. “Kako to misliš, čuješ
glasove?”
Pokušala je da smisli šta da kaže. “Mogu da osetim stvari. To je dar.
Uvek znam. Ne smemo da idemo tamo.”
“Ne smemo, a? Pretpostavljam da treba da se vratimo nazad? Je l’
tako?”
Prošla je rukom kroz svoju čupavu crvenu kosu i rekla što je mirnije i
hrabrije mogla: “Ne smemo da idemo tamo.”
“Je l’ ti misliš da sam ja glup ili tako nešto?” upitao je naglo. “Za
kakvog me ti idiota smatraš? Ne smemo da idemo tamo. Kakve gluposti!
Ići ćeš bilo gde kuda ti ja kažem da ideš, svidelo se to tebi ili ne. Zato
prestani da se igraš sa mnom.”
“Ne igram se sa tobom.”
Zavrteo je glavom, pogledao u noćno nebo, a onda uzdahnuo. “Znaš
šta? Ne znam šta pokušavaš. Uglavnom me praviš ludim.” Duboko je
uzela vazduh. “Neću da idem dalje sa tobom.”
“Ići ćeš gde god ja hoću da ideš, ti mala nakazo.”
Sručila se na asfalt. Ovog puta nije mogla da se zaustavi, zaplakala
je. “Molim te, pusti me”, molila je.
“Ustaj!” Stao je pravo iznad nje, njegove reči su je sekle kao žileti.
Zaplakala je još jače i zavrtela glavom. “Neću!”

- 215 -

Balkandownload Počeo je da je vuče za vrat, uže se grubo usecalo u njenu kožu i
peklo je dok ju je gušilo. Probala je da dohvati uže u pokušaju da zaustavi
bol koji ju je gušio, boreći se za dah. Ali odbila je da ustane. Dečak sa
unakaženim licem se okrenuo i šutnuo je po rebrima. Sklupčala se u loptu,
jecajući. “Prestani”, preklinjala ga je. “Ustani ili ću te ubiti!” vikao je na
nju.

Odjednom se u njegovoj ruci našlo parče stakla, oštrica pokupljena sa
puta, njegova oštra ivica se sjajila na mesečini. Zamahnuo je ka njoj, na
nekoliko centimetara od njenog lica. Stisnula je oči i prestala da diše.

“Da li znaš kakav je osećaj kada ti neko seče lice?” prosiktao je.
Zavrtela je glavom bez odgovora, još čvršće se stegnuvši. “Prerezaću ti
grlo, iskrvarićeš na smrt. Kako ti se to sviđa?” Ponovo je zavrtela glavom.

“Ustaj ili ću da uradim to!”
Još jednom je zavrtela glavom. “Ne. Hoću da idem kući!”
“Upozoravam te!”
Požuri! Moraš da pobegneš odatle odmah!
Sveže predskazanje opasnosti koje je osetila ranije vratilo se kao tihi
vrisak. Glasovi su bili užurbano, opipljivo prisustvo i znala je da će umreti
ako brzo ne uradi nešto.
“Moramo da se sakrijemo”, prošaptala je.
Bila je svesna toga da se dečak odmakao, da mu je nešto drugo
privuklo pažnju. Rizikovala je i otvorila oči i videla ga kako gleda dalje ka
nekim zgradama sa njihove leve strane.
“Nešto je tamo”, rekao je tiho, gotovo samom sebi. Zurio je u pravcu
zgrada još malo. “Nešto veliko.”
Spustio je pogled ka njoj i promena je prešla njegovim licem. “Znaš
šta? Suviše si mala i sićušna da se bakćem sa tobom. Ne trebaš mi.”
Spustio se i upotrebio komad stakla da iseče uže oko njenog vrata.
“Vrati se nazad, ako hoćeš”, rekao je, pokazujući u pravcu iz koga su
došli. “Beži, kukavice mala.”
Zurila je u njega. “Trebalo bi da se sakriješ”, rekla je.
Zavrteo je glavom. Njegovo oko je svetlucalo na mesečini. “Imam
nešto bolje da radim. Beži odavde pre nego što se predomislim. Dosta mi
te je.”
Krenuo je da odlazi, a onda se osvrnuo. “Neće krenuti za tobom,
znaš. Tvoja porodica. Mislićeš da hoće, ali neće. Niko ne dolazi po tebe
kada odeš.”

- 216 -

BalkandownloadNe okrećući se, brzo je krenuo niz put u tamu, a onda je postao samo
senka. Sveća je gledala za njim još malo pre nego što se uspravila na noge
i požurila niz put u drenažni kanal koji je išao duž njega, dalje od
opasnosti koju je osetila. Pratila je kanal neko vreme, držeći se nisko i tiho
dok se kretala, kao što ju je Lasta naučila. Onda se ponovo popela i
uvukla se u travu sa druge strane. Trava je bila tako visoka da je bila viša
od nje i nije mogla da vidi ništa. Probijala se kroz travu sve dok se nije
našla daleko od autoputa pre nego što se pogurila. Predskazanje je još
uvek bilo sa njom, čvrsto i sigurno. Nije znala šta da radi. Trebalo je da
pokuša da pobegne još dalje, ali bila je iscrpljena.

Sela je, obgrlila kolena, zatvorila oči i čekala.

***

Glasovi sikću na nju, grubi i uporni.
Beži! U opasnosti si! Beži odmah!
Ima dovoljno godina da zna da su glasovi stvarni i da je važno
slušati ono što govore. Glasovi su deo nje, prisustvo u njenoj glavi,
podjednako stvarni i opipljivi kao i mračni, upropašćeni svet oko nje.
Ona priča svojim roditeljima o njima, ali roditelji je ne slušaju. Zabrinuti
su za nju. Ona im ne deluje kao da je sa njom sve u redu. Možda je to
zbog otrova kojima je bila izložena. Možda je genetski, dete rođeno od
roditelja koji su takođe bili izloženi. Možda je to samo novi oblik ludila
koje je rano zahvatilo, ludila za koje veruju da će na kraju zahvatiti sve
njih.
Ona zna šta oni misle o njoj jer ih povremeno čuje kako pričaju o
tome i njihove misli su uvek iste.
Oni odbijaju da poveruju da je ono što ona zna istina.
Ali večeras je drugačije, glasovi su snažni i ljuti, odbijaju da se
utišaju ili nestanu. Ona trči svojim roditeljima, budi ih iz sna, govori im
da moraju da je poslušaju, da se svi nalaze u velikoj opasnosti.
Čak i sada, čak i dok ih preklinje, oni je ne slušaju. Kažu joj da je
sve u redu, da treba da se vrati na spavanje, da će sedeti sa njom dok ne
zaspi, da se ništa loše neće desiti. Čak i sa šest godina, ona zna da to
nije istina. Čak i da želi da poveruje u to, ona zna. Užas dolazi i ma
koliko se pretvarala on neće nestati.
Molim vas, preklinje. Moramo da bežimo.
Njen otac se okreće na drugu stranu i vraća se na spavanje. Njena

- 217 -

Balkandownloadmajka odlazi do njene sobe, mazi je po mekoj crvenoj kosi, grli je dok
dolaze do njenog kreveta. Ja ću te čuvati.

Ne, moraš da bežiš! Moraš odmah da bežiš! Trči brzo i sakrij se!
Glasovi govore preko njene majke, guše utešne reči, ispunjavaju
njen um zvukom i besom, sa oštrim ubodima užasa. Ona ne zna šta da
radi. Ne može da smisli šta drugo da kaže.
Ona je užasnuta. Ona je bespomoćna.
Kada njena majka konačno ode, ona leži mirno u krevetu na
trenutak, onda ustaje i izlazi kroz prozor svog doma. Oni žive u kući na
ivici onoga što je ostalo od grada Sijetla. To je njen dom još od dana
kada se rodila i ona zna sve o njemu. Provodi sate u zadnjem dvorištu
gde se igra. Jedna od njenih omiljenih igara su žmurke. Vežba skrivanje,
čekajući da njena majka i njen otac dođu da je traže. Roditelji su je
zamolili da ne igra ovu igru a da nikome prvo ne kaže, ali veći deo
vremena ona voli da čuva svoju igru kao tajnu.
Večeras je jedan od takvih slučajeva.
Trči skroz do kraja svog dvorišta i krije se na svom omiljenom
mestu, u dubokoj rupi koja vodi ispod skladišta smeštenog pozadi. Otvor
je dovoljno uzak da se ona provuče, ali suviše uzak za bilo koga ili bilo
šta veće. Oseća se sigurnom kada je u rupi, na svom tajnom mestu.
Potrebno joj je da se oseti sigurnom večeras, kada su glasovi tako glasni
i uporni. Glasovi utihnu onog trenutka kada se nađe unutra, pogurena u
tami, duboko u senkama.
Kada vrištanje počne, ona privlači kolena ka sebi i čvrsto ih obgrli.
Pokušava da ne sluša, da se pravi da se to ne dešava. Tiho pevuši sama
za sebe i ljulja se napred-nazad. Vrištanje ne traje suviše dugo, a onda
začuje korake kako idu u njenom pravcu. Koraci su teški i praćeni teškim,
grlenim disanjem. Približavaju se skladištu, obiđu ga jednom a onda odu.
Ostaje tu gde je sve dok ne svane. Kada ispuzi iz svog skrovišta, ona
vidi spavaćicu svoje majke kako leži na suvoj, bledoj travi dvorišta.
Svuda po njoj ima krvi. Zuri u nju na trenutak, a onda zuri u kuću, sa
delimično odvaljenim zadnjim vratima, u zidove i prozore. Osluškuje
tišinu i viri u senke koje leže tik iza otvorenih vrata. Čeka trenutak, a
onda se okreće.
Nema potrebu da uđe unutra. Zna šta će pronaći. Glasovi su joj
rekli, a glasovi nikada ne greše.
Napušta svoj dom i odlazi dole u grad, ne znajući šta drugo da radi.

- 218 -

BalkandownloadPronaći će novi dom, kaže sebi. Pronaći će novu porodicu. Sigurna je u
ovo kao što mala deca umeju da budu.

Kada naiđe na Sovu, njena vera je nagrađena.

***

To se desilo onda kada je bila Sara, a pre nego što je postala Sveća i
desilo se veoma davno. Sedela je u tami sa kolenima privučenim do grudi,
ljuljala se napred-nazad i prisećala se. Vreme se usporilo i ona je
osluškivala glasove upozorenja, ali oni su utihnuli. Više nije bila u
opasnosti. Bila je na sigurnom.

Ali dečak koji je otišao od nje...
Vrištanje je počelo tako iznenada da ju je to šokiralo, dugačko i
neprekinuto i ona se pogrbila pred zvukom kao da je doživela fizički
udarac. Prekrila je uši rukama, ne želeći da sluša, znajući odakle vrištanje
dolazi, prepoznajući njegov izvor.
Zašto nije hteo da je posluša? Zašto nisu njeni roditelji? Zašto niko
neće?
Ali samo su Duhovi slušali. Samo su Duhovi znali vrednost njenih
glasova.
Duboko je udahnula da se smiri, da umanji strah i užas, da učini da
vreme brže prolazi. Još čvršće se obgrlila, osećajući da joj je hladno i da
je napuštena. Zatim, kada više nije mogla da podnese dalje čekanje,
umirila je svoje disanje i oslušnula.
Tišina.
Dugo je čekala da nešto probije tišinu, zvuke tog kakvog god
grabljivca tamo, ali nije čula ništa. Podigla se na noge i provirila kroz
travu ka putu. Ništa se nije kretalo. Oklevala je, želeći da bude sigurna, ali
u isto vreme želeći da sačuva malo nade da je pogrešila. Ovo drugo je
prevagnulo. Ništa se nije moglo dobiti gledanjem. Okrenula se od autoputa
i nastavila da hoda kroz travu sve do njenog kraja, a odatle preko praznog,
golog parčeta zemlje koji je nekada bio posejano polje, a odatle kroz
dvorište kraj nekoliko kuća i nazad ka autoputu i ka porodici od koje je
bila odvedena.
Bila je veoma umorna i veoma tužna.
Neće krenuti za tobom, znaš. Niko nikada neće doći po tebe kada
odeš.
Mogla je da čuje dečaka sa unakaženim licem kako izgovara te

- 219 -

Balkandownloadokrutne reči i sećanje na to ju je sledilo. Ali on nije bio u pravu. To je bila
njena porodica, a njena porodica je nikada ne bi ostavila. Ne Duhovi. Ne
Sova, Lasta, Panter i ostali. Oni će doći.

Stigla je do autoputa i pratila ga na jug ka mestu na kome ih je
ostavila. Oni će doći, stalno je ponavljala sebi.

Tik pred zom, dok je izlazeće sunce bojilo nebo čudnom srebrnasto-
crvenom bojom ispod zida gustog dima i pepela od vatri čije je poreklo
mogla samo da nasluti, i jesu.

- 220 -

Balkandownload DVADESET DVA

Gotovo dve nedelje Simralin je vodila svog brata i Ejndžel Perez na
sever kroz duboku pustinju istočno od Sintre, prateći vrhove planina u koje
su ušli nakon što su pobegli iz Arborlona. Dani su bili vreli, noći hladne a
vazduh suv i ispunjen ukusom i mirisom gvožđa. Kretali su se dugim
potezom peščanog tla posutim žbunjem i čekinjavim drvećem čije su grane
nekako zadržale svoje čekinjasto lišće i poljima okamenjene lave koja su
nagoveštavala kako je svet možda izgledao prilikom svog rađanja.
Kilometri su nestajali za njima, ali izgled tla se nikada nije menjao. Nakon
nekog vremena, Kirisin je počeo da se pita da li se zaista kreću u nekom
pravcu ili samo kruže, ali je zadržao svoju zabrinutost za sebe i rešio da
ima poverenja u svoju sestru.

U svakom slučaju, sva njegova energija bila je usmerena na to da
motri da li ih prate demoni. Znao je da su negde iza, da ih prate bez zvuka
i nevidljivo, vrebajući svoju priliku. Pre ili kasnije će se pojaviti, sa
namerom da ih sve pobiju, verovatno onda kada to budu najmanje
očekivali. Pokušavao je da ne pokazuje svoju zabrinutost, da bude više
nalik svojoj sestri i Ejndžel Perez, koje su uvek bile tako smirene i čvrste.
Naravno, bile su naviknutije na ovakav život, da budu bilo lovci bilo
lovina. Odavno su naučile da žive sa nesigurnošću i napetošću. On je još
uvek pokušavao da nauči kako da se nosi sa obe ove stvari i taj napor ga
je iscrpljivao. Nije spavao, nije jeo i jedva da je bio u stanju da razmišlja
o bilo čemu drugom. Jednolična priroda njihovog putovanja samo je
doprinosila njegovom osećaju straha. Svaki dan predstavljao je novo
mučenje kroz šumu strahova, putovanje ka propasti koja ih očekuje i koje
je zatupljivalo um. Ništa nije moglo da odbaci ovu izvesnost i efekat koji
je to ostavljalo na njega. Jedva je uspevao da se priseti kako je život
izgledao pre ovoga. Vreme koje proveo kao Odabrani, kao neko ko se
stara o Elkris, delovalo je kao da se desilo pre stotinu godina.

Ali postojao je i jedan nenameran i čudno pozitivan aspekt njegovog
straha koji nije očekivao. Započeo je putovanje ispunjen bolom i žalošću
za mrtvima koje je ostavio za sobom. Mislio je da se nikada više neće
osećati dobro povodom nečega, progonjen onim čemu je prisustvovao i
kako nije uspeo to da spreči. Ali dan za danom, otkrio je da postepeno
nestaje njegov očaj, nestajanje nekada naizgled nezaboravnih slika Eriše na
samrti. Uspevao je i da zaustavi pokušaje da zamisli sliku Ejli i starog

- 221 -

BalkandownloadKulfa u njihovim zadnjim trenucima. To se nije desilo odjedno ili na način
koji se odmah mogao prepoznati. Nije zaceljivao, već su njegov bol i tuga
bili istisnuti njegovim strahovima i mračnim očekivanjima. Nije bilo mesta
za ove prve a ovi drugi su trošili svaki minut dok je bio budan.

Snaga njegovog ubeđenja da je kralj odgovoran za sve tri smrti je
rasla. Možda su ga to ubeđenje i bes koji ga je pratio bili ono što ga je
sačuvalo od kolapsa. Svake noći, dok su se zbijali u bilo kakvom utočištu
koje su bili u mogućnosti da nađu, razgovarali su o ubistvima i razlozima
zbog kojih su se ona dogodila. Bilo je malo sumnje u vezi sa bilo kojim,
osim dela koji je dozvolio Kirisinu da preživi i pobegne sa plavim
Vilinkamenovima. S obzirom na činjenicu da su bili uhvaćeni skoro
potpuno spuštenog garda prilikom izlaska iz podzemnih grobnica Ašenela,
delovalo je da bi ubistvo oboje Odabranih trebalo da bude sigurna stvar.
Ejndžel je mislila da ga je možda Simralinina brza reakcija spasila.
Izbijanjem oka četvoronožnom demonu i time što je ostavila bodež
zaboden u očnu duplju proizvelo je dovoljno štete da je bio u stanju samo
da stigne do Eriše. Simralin je, sa druge strane, mislila da je demon
zagrizao više nego što je mogao da proguta i da su svi doprineli njegovom
neuspehu.

Kirisin nije bio siguran šta da misli, osim toga što je bio siguran da je
demon koji se krio među vilenjacima bio Arisen Belorus. Pitao se šta će
uraditi da razotkriju ovo čak i ako budu pronašli Loden i vratili ga u
Arborlon vilenjacima. Kako će ukloniti pretnju pre nego što zatvore grad i
vilenjake kao što ih je Elkris zamolila?

“Korak po korak, Mali Ki”, odgovorila mu je sestra kada je, nakon
što je prošlo više od nedelju dana, konačno uspeo da iskaže svoju
zabrinutost. “Ne možemo da rešimo sve odjednom, a možda nećemo znati
ni kako to da rešimo sve dok ne dođemo dotle. Nemoj da ideš tako daleko
unapred u ovako nečemu.”

Bili su smešteni na grebenu na početku nizbrdice koja je vodila van
duboke pustinje i gledala napred na sever ka istočnim padinama planina
Sintre i dalje ka srebrnastoj niti široke reke. Nakon prelaska te reke stići
će do vrha Siring.

“Nisi rešio ni tajnu skrovišta Vilinkamenova odjednom”, istakla je
Ejndžel. “Morao si da je slažeš deo po deo.”

Kirisinovo lice se steglo. “Samo stalno razmišljam o tome da nećemo
imati mnogo vremena da uradimo bilo šta osim da upotrebimo Loden kada

- 222 -

Balkandownloadga pronađemo i vratimo se u Arborlon. Možda ćemo morati da zatvorimo
demona sa našim ljudima, samo zato što ne možemo da otkrijemo ko je
on.”

“Jedan demon, na hiljade vilenjaka”, rekla je njegova sestra. “Prilično
dobri izgledi ako se to desi.”

“Reci mi nešto više o istoriji ovog drveta koje pokušavamo da
spasemo”, zamolila je Ejndžel iznenada. “Šta je to što ga čini tako
važnim?”

Simralin i Kirisin su razmenili brz pogled. “Ti joj ispričaj, Mali Ki”,
rekla je njegova sestra. “Ti si taj koji najbolje zna tu priču.” Kirisin je
privukao kolena ka sebi i obgrlio ih. Nije želeo nikome ništa da priča, nije
uopšte želeo da govori. “Ovo je ono što nam naše istorije govore, tako da
ja samo ponavljam”, rekao je, nateravši sebe. “Ali ja smatram da je veći
deo toga istina. Pre nego što je bilo ljudi na svetu, postojala su vilinska
bića. Vilin-bića su bila prvi narod. Svakakva, svih vrsta, dobra i loša. Kao
i ljudi. Vilenjaci su bili među onim jačim, dominantnijim vrstama. Verovali
su da sav život ima vrednost i da treba da bude sačuvan. Drugi nisu. Oni
loši. Tako da je počeo rat. Vilin-bića su se borila na isti način kao što se i
ljudi bore osim toga što su mnoga koristila magiju, a neke njihove magije
bile su vrlo moćne. Na kraju, oni koji su praktikovali mračnu magiju
počeli su da stiču prednost. Njihova namera bila je da dominiraju ostalim
vrstama i ponovo urede svet na način koji bi njima više odgovarao. Mogli
su to, ako bi im se dalo dovoljno vremena i prostora.

“Vilenjaci su bili na čelu koalicije vilin-bića koja se suprotstavila
korisnicima mračne magije i njihovim saveznicima. Rat je trajao veoma
dugo. Vekovima. Na kraju, vilenjaci i njihovi saveznici su prevladali.
Stvorili su talisman upotrebom kombinacije elementarne i krvne magije –
najmoćnije magije od svih – da stvore zatvor za svoje neprijatelje.
Talisman je bila Elkris, jedina od svoje vrste, drvo koje će živeti hiljadama
godina i održati barijeru iza koje će vilin-bića koja su koristila mračnu
magiju i njihovi saveznici biti zatvoreni. Barijera je nazvana Zabran.”

“I Elkris je ono što drži Zabran na mestu?” Ejndžel ga je prekinula.
“Njena magija je katalizator?”

Klimnuo je. “Da bi Zabran izdržao, Elkris mora da se održava
zdravom i jakom. Odabrani su formirani nakon njenog stvaranja da se
postaraju da to ostane tako.”

“Dakle ako Zabran padne...”

- 223 -

Balkandownload “Demoni će pobeći”, Kirisin je dovršio. “Nazad u naš svet. Vilin-
demoni koje niko nije video hiljadama godina. Čudovišta svakakvih vrsta.
Stvorenja mračne magije. Možda gora od onih koje su izrodili ljudi.”

“Možda će se međusobno poubijati”, predložila je Simralin sa
iskrivljenim osmehom.

“Možda će prvo pobiti sve nas”, odgovorila je Ejndžel. Zavrtela je
glavom. “Kako su takve stvari stvorene? Šta im dozvoljava da žive? Ja
verujem u Reč; videla sam njenu moć i razgovarala sa njenim slugama.
Reč je sve stvorila. Ali stalno se pitam... Zašto je stvorila ovakve stvari?
Zašto dozvoljava demonima da postoje?”

Kirisin je slegnuo ramenima. “U Vilin-svetu, demoni i njihov soj su
oduvek postojali. Kakve to ima razlike? Oni postoje i prete nam. Ljudi
nisu ništa uradili povodom toga. Ljudi se čak i ne trude da zaštite svet u
kome žive kao što rade vilenjaci. Oni izgleda ne znaju kako da zaustave
demone da ne uzmu sve. Zato smo sada tu gde jesmo.”

Njegov bes je izašao na površinu i poneo ga za trenutak i prekasno se
setio kome govori.

“Mali Ki”, rekla je njegova sestra tiho. “Ejndžel to zna.”
Naglo je prestao da priča dok je osećao kako mu boja stida prelazi sa
vrata u obraze. “Izvini”, rekao je. “Nisam tako mislio.”
“Ništa.” Ejndžel mu je uputila kratak osmeh. “Mislio si tako i imao si
pravo što tako misliš. Ljudi su izneverili sebe i svoj svet i zbog toga će
izgubiti sve. Zato smo mi tu. Zato što sve što možemo da uradimo jeste da
pokupimo dovoljno komadića da počnemo ponovo sve da sastavljamo.”
“Izgleda da je tako”, promrmljao je, još uvek posramljen zbog svog
ispada.
“Pričaj mi o Lodenu, Kirisine.”
Zavrteo je glavom. “Nema mnogo toga da se ispriča. Niko ne zna šta
tačno on radi. Čak ni stari Kulf nije znao. To je moćan Vilinkamen,
iskopan i oblikovan u ranim danima Vilin-sveta, kao i ostali. On radi sam –
za razliku od većine Vilinkamenova, koji rade u grupama. Nestao je pre
mnogo vremena i istorije ne govore ništa o njemu.”
“To je čudno, zar ne?” upitala je. “Da nema nikakvog pomena o
njemu?”
Kirisin je i sam više puta razmišljao o tome. Magični talisman tako
moćan i važan kao što je Loden bi morao da ima posebno mesto u
vilenjačkim istorijama. Zašto nema nikakvog pomena o njemu?

- 224 -

Balkandownload“Ne znam zašto nema nikakvih spisa”, priznao je. Razmislio je još
malo o tome. “Elkris je rekla, kada je prvi put razgovarala sa mnom, da
moram da upotrebim tragačke Vilinkamenove da ga nađem, a onda da joj
donesem Loden i stavim ga u nju.”

“Možda Loden deluje kao neka vrsta barijere na isti način kao i
Elkris”, predložila je Ejndžel. “Ali šta treba da radiš sa njim kada otkriješ
kako da staviš Elkris unutra?”

“A šta je sa vilenjacima?” Simralin je dovršila.
Nije bilo spremnih odgovora na bilo koje od ovih pitanja i naposletku,
mogli su samo da nagađaju. Ali to im je pomoglo da im prođe vreme i dalo
im priliku da iznova ispitaju prirodu svog poduhvata i njegovu važnost za
vilenjake. Kirisin je već bio posvećen tome, a i Simralin, iako možda
manje. Ali Ejndžel je bila druga priča. Njena posvećenost je u najboljem
slučaju bila mršava. Ona je još uvek pokušavala da prihvati ono što joj je
bilo zadato da uradi. Dečak je razumeo njenu uzdržanost i prihvatao ju je.
Vilenjaci nisu bili njen narod i ovo nije bila njena bitka. Ona je imala
sopstvenu borbu protiv svojih neprijatelja. Kao vitez Reči, borila se za
ljudsku rasu, ne za vilenjake. Nije ni znala da vilenjaci postoje dok joj Ejli
nije došla. Ona je prihvatila ono što joj je odrpanac rekla da mora da
uradi, naredbu koja je potekla direktno od Reči. Bilo je u prirodi njene
službe da mora da uradi tako. Ali to nije značilo da to prihvatila emotivno.
Njen zadatak bio je drugačiji sve do sada. Nije mogla da jednostavno ode
i ne osvrne se, ne pitajući se da li je načinila loš izbor, ne preispitujući
sebe da li je skočila sa lošeg na rđavo.
Kirisin bi se isto pitao da je bio na njenom mestu. On bi izbegao da
pomogne ljudima koji su uradili toliko toga što je uništavalo njegov svet i
ugrožavalo njegov narod. Lako je to mogao da odbije.
Odavao joj je priznanje što nije to uradila. Rizikovala je isto koliko i
on verujući da je ono što joj je dato da uradi važno i neophodno.
Ali njeno srce nije moralo biti u potpunosti posvećeno njihovom
poduhvatu kao što je bilo srce njegove sestre ili njegovo i on se brinuo da
će se njena uzdržanost pokazati kao opasna mana.
Brinuo je, ali za razliku od mnogih drugih stvari koje su ga mučile,
zadržao je ovu brigu samo za sebe.

***

Ejndžel Perez se zaista borila sa sobom. Toliko da je postajala sve

- 225 -

Balkandownloadotrežnjenija što se tiče svog mesta na svetu. Nije da nije nameravala da
uradi najbolje što može da pomogne Kirisinu i njegovoj sestri u njihovim
naporima da pronađu Loden Vilinkamen; radilo se o tome da još uvek nije
bila ubeđena da je ovo ono što treba da radi. Ejli je tako rekla, ali Ejli,
njene savesti u ovom čudnom poslu, više nije bilo. Mogla je da se okrene
samo sebi da potraži ohrabrenje i nije pronalazila mnogo u tom pogledu.

Mogla je da iscrta svoje nezadovoljstvo kao mapu. Otišla je iz barija
u istočnom Los Anđelesu i njegovih stanovnika do magijom protkanih
šuma Sintre za samo nekoliko dana. Krenula je gotovo bez ikakvog
upozorenja ili pripreme. Sve što joj je bilo poznato bilo joj je oduzeto.
Nikada do sada nije išla dalje od svog susedstva i grada u kome se rodila.
Nikada nije verovala u mogućnost da vilenjaci postoje. Od kada je
izgubila Džonija i pronašla O’oliš Amaneha, vodila je bitku koja je
uključivala spasavanje dece.

Kakvu bitku je sada vodila? Bitku da pronađe magični Kamen koji će
spasiti magično drvo? Samo razmišljanje o ovim rečima je isticalo ono
očigledno. Nije ih razumela, nije zaista znala šta će postići time što ih
sluša. Nalazila se ovde samo zato što ju je Gospa poslala ali, kao što se
Kirisin i bojao, to nije značilo da se emotivno posvetila onome što radi.
Nije lako postajala posvećena i ne bez nekog jakog razloga. Pomaganje
deci iz utvrđenja i sa ulica Los Anđelesa bilo je nešto što je razumela. Ona
je bila jedno od te dece. Ali ovde je došla da služi vilenjacima –
vilenjacima koji su bili narod o kome praktično nije znala ništa. Narod,
dodala je brzo, koji većinom nije voleo ljude niti im verovao. Izgledali su i
ponašali se kao ljudi, ali njihov način razmišljanja bio je formiran
vekovima i iskustvom koje je prethodilo ljudskom postojanju.

Radila je ono zbog čega je bila poslata, ali da li je radila pravu stvar?
Njene sumnje su je progonile na neki dosadan, ponavljajući način,
uvek prisutne da je podsete na njeno slepo i možda glupo poverenje u reči
mrtvog odrpanca.
Nije uspevala da to ostavi po strani.

***

Tokom cele druge nedelje nastavili su da hodaju, spuštali su se sa
padina najsevernijih vrhova planinskog lanca Sintre i jasno mogli da vide
reku koja je razdvajala države Oregon i Vašington. Ljudi su je zvali
Kolumbija, vilenjaci Redonelin Dip. Pred njima, preko reke i skriven

- 226 -

Balkandownloadizmaglicom i daljinom, čekao je vrh Siring.
Kada su zastali da razmotre naredni komad zemlje kroz koji su morali

da prođu, Ejndžel je uhvatila sebe kako razmišlja o deci koju je ostavila na
brigu Helen Rajs i ostalima, decu spasenu iz utvrđenja iz južne Kalifomije.
Helen će ih povesti na sever do Kolumbije kao što ju je Ejndžel i zamolila
i tu će sačekati pomoć. Kakvu pomoć i od koga ostala je misterija. To je
trebala da bude ona, ali Ejli nije ništa rekla po tom određenom pitanju.
Ejndžel je osećala kako je bespomoćnost proždire. Da li su stigli tamo?
Da li su se uopšte izvukli iz države? Ili su ih demoni i nekad-ljudi
pronašli? Ta deca su bila njena odgovornost i njen lični zadatak a ona je
dozvolila sebi da odustane od oba.

“Sada nije više tako daleko”, Simralin je rekla tiho, dodajući svoju
mešinu sa vodom Ejndžel.

“Dovoljno daleko”, promrmljala je Ejndžel, misleći na nešto potpuno
drugo.

Vilenjakinja ju je pogledala. “Obavili smo dobar posao, Ejndžel.
Mnogo toga što je moglo da se desi nije se dogodilo. Oni demoni su mogli
da nas uhvate i napadnu, ali smo uspeli da ostanemo korak ispred njih.”

“Ne misliš da su odustali, zar ne?” Kirisin je upitao nadajući se.
Njegovo lice bilo je divlje i iscrpljeno, a oči su mu izgledale kao da
je progonjen. Ejndžel se nije dopadalo ono što vidi. Dečakova fizička
kondicija se pogoršala od kada su krenuli a nije bilo načina da sazna kako
mu je emotivno. Izgledao je kao da je iscrpljen do kostiju.
Simralin je vrtela glavom. “Ne, ne mislim da su odustali. Ne
očekujem da će ikada odustati. Sve što možemo da uradimo je da im
otežamo posao kada nas pronađu. Sada kada se bližimo Redonelin Dipu,
imam priliku da to učinim gotovo nemogućim.”
Ejndžel se okrenula, izvijene obrve. “Kako to misliš?”
Simralin je stala i pokazala napred ka širokom potezu reke. “Mislim
da možemo da se sakrijemo od njih kada pristanemo na drugu stranu, ako
možemo da pređemo preko pre nego što nas uhvate. Biće im potrebni dani,
možda i nedelje da pronađu pravu tačku. Ako ne mogu da nađu gde smo
se iskrcali, neće znati kuda idemo.” Ejndžel je zavrtela glavom. “Mislim
da već znaju.”
Simralin i njen brat su zurili. “Kako mogu?” upitala je Tragačica. “Ni
mi sami nismo znali sve dok Kirisin nije upotrebio Vilinkamenove.”
“Samo predosećaj.” Ejndžel joj je vratila mešinu sa vodom. “Još od

- 227 -

Balkandownloadkada je ova stvar počela, bili su jedan korak ispred nas. Jedan od njih me
je pratio na sever od Los Anđelesa. Nije trebalo da bude u stanju da to
uradi, ali jeste. Drugi je izgleda znao šta Kirisin i Eriša pokušavaju da
urade gotovo istog trenutka kada su krenuli. Samo imam osećaj da i ovaj
put znaju.”

Kirisin joj je uputio razdražen pogled. “Pa, šta bi trebalo da radimo,
Ejndžel?”

Neočekivano se nasmešila. “Radimo ono zbog čega smo došli ovde.
Kada se demoni budu pojavili, postaju moj problem. Tvoj – tvoj i
Simralinin – je da pronađete Loden i upotrebite ga onako kako je
predviđen da se upotrebi i spasite svoj narod.”

Putovali su ostatak tog dana i deo sledećeg, dugačak, mučan hod kroz
vruću, suvu, otvorenu zemlju ogoljenu od biljnog života i ispunjenu
izbeljenim kostima i ljudi i životinja. Bilo je to groblje neodređenog
porekla, sumorno podsećanje na prisustvo mrtvih i odsustvo živih.
Konačno, kada su se našli par kilometara od Redonelin Dipa, Simralin ih je
naglo povela ka severoistoku.

“Trebaće nam pomoć da se prebacimo preko”, izjavila je. “Trebaće
nam čamac.”

“Zar nema mostova?” upitala je Ejndžel. Bilo joj je vruće, bila je
umorna i još uvek ju je srce bolelo za decom zbog koje je imala osećaj da
ih je napustila. Stalno je gledala unaokolo, tražeći neku naznaku da su tu,
duž obale, čak i kada je znala da ih neće biti, da nisu imali vremena da
stignu ovako daleko. “Za reku ove veličine mora da postoji jedan ili dva
koji nas mogu prebaciti preko pešice.”

“I više od toga, zapravo. Ali mostovi su u rukama milicija i drugih
koji su još i gori. Ne želimo da vodimo tu bitku ako ne moramo.”
Pokazala je napred. “Bolje da upotrebimo čamac. Znam nekoga ko nam
može pomoći. Stari prijatelj.”

“Niko neće hteti da nam pomogne kada nas vidi kako izgledamo”,
izjavio je Kirisin.

Bili su prekriveni prašinom i prljavštinom od glave do pete. Nisu se
kupali skoro dve nedelje, prolazeći kroz duboku pustinju i polja lave samo
sa vodom koju su poneli za piće i ničim čime su mogli da se operu.
Ejndžel je pogledala drugo dvoje i mogla je da zamisli koliko je loše
izgledala.

Ali Simralin je jednostavno slegnula ramenima. “Ne brini se, Mali Ki.

- 228 -

BalkandownloadOvog prijatelja za to uopšte nije briga.”
Tabanali su kroz ravnice, prilazeći reci kroz vrelinu popodneva i sa

dolaskom noći stigli su do nje. Bilo je kuća duž nižih delova obale, trošnih
i praznih, sa dokovima uz koje su nekad pristajali čamci a sada su se
raspadali, i staza punih korova koje su vijugale od jedne do druge. Nigde
nije bilo znakova života.

Sama reka bila je brza i široka, voda je bućkala i penila se a rukavci
su bili zakrčeni otpacima, sakupljenim deblima drveća koje su duboki
brzaci nagomilali. U noći koja se spuštala, voda je bila sive boje i
zapušena muljem i iz njenih dubina širio se jak i neprijatan miris koji je
ispod površine nagoveštavao tajnu drugih stvorenja koja nisu uspela da
pređu preko.

“Da li si sigurna u ovo?” Kirisin je upitao nelagodno. “Možda bi,
ipak, most bio sigurniji.”

Simralin se samo široko osmehnula i stavila ohrabrujuće ruku oko
njega pre nego što su ponovo krenuli. Ni Ejndžel nije bila sigurna, ali
tragačica ih je dovelo dovde bez ikakvih incidenata. Nakratko je pomislila
na decu koju su Helen Rajs i drugi zaštitnici vodili na sever i poželela je
da i ona može da uradi isto za njih. Pogledala je duž obala, a onda iza sebe
tražeći ono za šta je znala da neće videti.

Izgleda da ne mogu da odolim, pomislila je.
Uplašena, dok je mislila na to, da nikada više neće videti nikoga od
njih.

- 229 -

Balkandownload DVADESET TRI

Tama se spustila na troje umornih putnika dok su ulazili u oblast
okoštalog drveća, golog i beživotnog kao umiruća zemlja, potpuno belih i
uglačanih. Šuma je u početku delovala retka, ali stabla su stajala tako
blizu jedna do drugih neka tri-četiri metra unutra da je postalo nemoguće
odrediti koji put vodi napolje. Simralin nije delovala uznemireno, birajući
put bez oklevanja, vodeći ih sve dublje unutra. Nakon nekog vremena
stigli su do rukavca koji je vodio u deo okružen liticama. Gomile kamenja
koje se odronilo sa njih vremenom ležale su duž obale, njihove oštre crte
podsećale su na nazubljena leđa usnulih zmajeva. Putnici su krenuli pravo
duž obale, obilazeći kamenje kada su mogli i penjući se preko kada nisu.
To je bio vruć, naporan posao u mraku, i Ejndžel je stalno imala osećaj da
im izmiču i vreme i prilika.

Konačno, nekoliko časova nakon što su počeli svoj put duž rukavca,
uhvatili su pogledom tačku svetla napred, prigušenog i maglovitog u
oblasti gusto naraslog mrtvog drveća, kako gori kroz prozor male kolibe.

“Stigli smo”, rekla je Simralin, uputivši im kratak osmeh.
Popeli su se preko upetljane gomile oborenog drveća, pregazili potok
koji se slivao u rukavac i našli se ispred kolibe i njenog usamljenog svetla.
Zaštićena luka bila je toliko izbrazdana senkama od litica i drveća da je
pomrčina bila gotovo potpuna. Ejndžel, koja je imala odličan vid, jedva je
razaznavala detalje na kolibi i okolnom pejzažu.
“Larkine?” Simralin je pozvala u tamu. “Da li si kod kuće?”
“Odmah iza tebe, Simralin Belorus”, usledio je trenutni odgovor.
Glas koji je odgovorio bio je tako blizu da je Ejndžel poskočila.
Okrenula se i ugledala usamljenu figura kako stoji skoro metar dalje.
Izgled govornika nije bio odmah prepoznatljiv. Odrastao muškarac, ali
ostatak je bio misterija. Lice i telo su mu bili skriveni dugačkim ogrtačem
i kapuljačom čvrsto umotanim oko njega. Ruka koja je definitivno bila
ljudska virila je iz jednog rukava i gestikulirala.
“Čuo sam te kako dolaziš na kilometar.” Ruka se povukla. “Praviš
mnogo buke za jednog tragača.”
“Skrivanje našeg dolaska mi nije bila namera”, Simralin je rekla. “Da
nisam želela da znaš da dolazim, ti i ne bi.”
“Zar ne bih?” Kratak smeh se začuo u mraku. “Pa, sada kada ste
došli, da li biste ti i tvoji saputnici voleli da uđete i pojedete nešto?”

- 230 -

BalkandownloadNastala je pauza. “Prešli ste dugačak put dovde, zar ne? Kroz duboku
pustinju možda? To nije tvoja uobičajena staza, Sim.” Još jedna pauza.
“Hm, kupanje bi moglo da bude dobra ideja pre nego što jedete. A onda
pravo na spavanje. Svi delujete pomalo istrošeno.” Govornik je pažljivo
zakoračio oko njih, krenuo ka kolibi, a onda na kratko zastao. “Oho, evo
nečega što sam gotovo propustio!” Ruka je pokazala ka Ejndžel. “Čovek!
Sada postaješ prijatelj neprijatelja, je li, Sim? Ili je ona nešto posebno?”

“Ovo je Ejndžel Perez”, Simralin je odgovorila, namignuvši Ejndžel.
“A ona jeste nešto posebno. Ona je vitez Reči.”

“Ah, nosilac crnog štapa. Drago mi je da smo se upoznali.” Ruka se
ispružila i Ejndžel ju je prihvatila. Bila je tanka i čvrsta. “A dečak? Je li to
tvoj brat?”

“Baš on. Kirisin.”
Ruka se ponovo ispružila i Kirisin ju je kratko protresao. “Larkin
Kvil. Sada svi znamo ko je ko. Uđite.”
Poveo ih je kroz senke, tamu i kroz vrata kolibe. Ono svetlo koje su
videli ranije gorelo je sa bezdimne lampe postavljene na stolu, ali nije bilo
drugih svetiljki i kućica je bila uronjena u tamu. Ejndžel je morala pažljivo
da gleda pre nego što negde zakorači da ne bi udarila u nešto. Kirisin nije
imao toliko sreće i odmah je naleteo na stolicu.
“Upali neko svetlo, Sim”, naredio je domaćin. “Ne mogu svi da vide
tako dobro u mraku kao ja.”
Simralin se slobodno kretala po kolibi, očigledno upoznata sa
unutrašnjošću, paleći lampe samo dodirom šake. Ejndžel nije mogla da
vidi nikakvo napajanje, niti je osećala miris goriva. Nikada nije videla
nešto slično. Takođe je bila iznenađena dubokim, bogatim glinenim
mirisom kolibe, kao da je i ona bila deo šume koliko i drveće. Čak je
uhvatila i dašak tog mirisa na Larkinu.
Ali sve su to bila mala iznenađenja u poređenju sa onim koje je
usledilo. Kako je svetlost oterala mrak, Larkin je skinuo svoj ogrtač sa
kapuljačom i okrenuo se ka njima. Bio je mršav vilenjak neodređene
starosti, snažnih, oštrih crta lica i čupave, divlje crne kose. Delovao je
snažno i spremno ispod svoje lagane, iznošene odeće, a njegov pomalo
kriv osmeh bio je topao i srdačan. Ali njegove oči, ravne, mlečno bele i
fiksirane, naterale su Ejndžel da se trgne.
Larkin Kvil je bio slep.
“Uvek mogu da kažem kada neko primeti po prvi put”, rekao joj je.

- 231 -

Balkandownload“Postoji neka vrsta trenutne tišine koju ne možeš da ne primetiš. Zar nije
tako bilo i sa tobom, Sim?”

“Tako je bilo”, složila se.
Ejndžel je bila zapanjena. Kako se ovaj čovek snalazio u ovoj
zamršenoj šumi tako lako kada je bio slep? Kako je mogao da kaže ko su
oni ili kog su pola a nije bio u stanju da ih vidi? Kako je znao da su prljavi
ili da su dugo putovali?
Simralin joj je uputila saosećajan osmeh. “Teško je poverovati, zar
ne? On uživa u tome da pokazuje svoje veštine. Oslepeo je pre otprilike
pet godina, ali su mu ostala čula nadoknadila to na neobičan način. Sada
na kratkim rastojanjima može da vidi mnogo bolje od tebe ili mene.
Ponekad se pitam i u vezi većih rastojanja. On vidi stvari koje mislim da
većina ljudi ne primećuje. Tako se snalazi i živi ovde potpuno sam.”
“Bio sam Tragač, isto kao i Sim”, rekao je Larkin. “Kada sam izgubio
vid, izgubio sam i posao. Niko nije verovao da još mogu da ga radim. To
mi nije bilo baš drago jer sam znao koliko dobro mogu da vidim. Bolje od
njih, onih koji su mislili da od mene više nema koristi. Zato sam se
preselio ovde, daleko od svih osim njih nekoliko, kao što je Sim, koji su
bili voljni da dolaze i posete me. To je bio moj način da pokažem da sam
još uvek ceo, pretpostavljam. Detinjasto na neki način. Ali meni
odgovara.”
Otišao je do sićušne kuhinje i bez zastajkivanja ili petljanja izvukao
čaše i sipao u njih pivo sve dok nisu bile pune.
“Spoljni tragači poput mene znaju za Larkina”, Simralin je nastavila.
“Oslanjamo se na njega. On se stara o čamcu koji nas prevozi preko
Redonelin Dipa tako da možemo da izbegnemo korišćenje mostova. On
nas prevozi preko i vraća se po nas kada završimo. Čita rečne struje isto
kao što čita lica vilenjaka koji misle da on ne može da vidi.” Nasmešila
se. “Zar ne, Larkine?”
“Ako ti tako kažeš. Ko će to znati bolje od tebe?” Uzeo je dugačak
gutljaj iz svoje čaše. “Nije vam još ispričala da je ona bila ta koja me je
spasila kada sam izgubio vid. Bili smo zajedno u patroli ispod Sintre i
naleteli smo na polje bogomoljki.” “Insekti”, prekinula ga je Simralin. “Na
hiljade njih.”
“Na hiljade, proždirući sve što im se nađe na putu. Ali neki od njih su
mutirali. Pljuvali su otrov koji me je oslepeo pre nego što sam shvatio
opasnost. Loši instinkti tog dana. Simralin je imala sreće. Promašili su je i

- 232 -

Balkandownloaduspela je da nas oboje izvuče. Vilenjaci su posle otišli i eliminisali polje
bogomoljki. Prekasno za mene, doduše.”

“On mi je bio mentor pre i posle nesreće”, Simralin je rekla,
nastavljajući priču. “Naučio me je kako da budem tragač, naučio me je
svemu što znam. Još uvek me podučava. Još uvek zna više od mene.”

“To je zato što sam stariji i imao sam vremena da naučim više. Zašto
sada ne biste otišli na kupanje, ti i Ejndžel Perez? A onda ćemo oprati
našeg mladog člana porodice. U međuvremenu, Kirisine, ti možeš da mi
praviš društvo i ispričaš mi sve što ne znam o tvojoj sestri. Hajde sada.
Nemoj da se stidiš. Kladim se da ima mnogo toga što ti možeš da mi
ispričaš a što ona ne želi da ja saznam.”

Iza kolibe se nalazio jednostavan tuš u podnožju litica koji se punio
vodom iz uskih vodopada. Ejndžel i Simralin su svukle odeću i počele da
se kupaju. Voda je bila ledeno hladna dok je padala na Ejndželinu vrelu
kožu.

“Ne mogu da verujem da neko ko je slep može da živi ovde ovako
sam”, rekla je, trljajući prljavštinu sa sebe. “U stvari, ne mogu da verujem
da može da zna toliko o tome šta se dešava oko njega.” Simralin je
uhvatila komad sapuna koji joj je bio bačen. “On vidi na način na koji niko
od nas ne može. On neće da priča o tome, ali to se vidi po tome što zna
stvari koje niko ko je slep ne bi mogao da zna. Čak ni sa pojačanim
čulima. On je drugačija vrsta.”

“Ali vilenjaci ne znaju za to?”
Tragačica je slegnula ramenima. “Vilenjaci se ne razlikuju mnogo od
ljudi. Oni donose odluke i sude ne znajući mnogo o onome što bi trebalo
da znaju. ‘Slepci ne mogu da vide. Slepci ne mogu da urade onoliko
koliko mogu oni koji vide’. Čula si takve stvari. Niko ne dovodi u pitanje
da li je u njegovom slučaju drugačije. Sasvim sigurno, niko ne želi da
rizikuje sa njim i dozvoli da bude tragač.” Završile su sa kupanjem i
poslale Kirisina napolje da uradi isto. Kada su svi bili čisti i presvukli se u
odeću koju su poneli sa sobom kada su pobegli iz Arborlona, seli su da
jedu. Večera je bila topla i ukusna. Ejndžel nije ni palo na pamet da pita
šta to jede; samo je gutala i zalivala to pivom i osećala pomalo kako bolan
umor nestaje iz njenog tela.
Posle toga, seli su napolju na mali Larkinov trem dok mu je Simralin
pričala šta ih je dovelo severno od Sintre i u kakvoj opasnosti bi mogao da
se nađe ako se složi da im pomogne.

- 233 -

Balkandownload “Moramo da pređemo preko”, završila je. “Moramo da odemo na
drugu stranu reke a da nas ne vide i da niko ne zna da si nam pomogao.”

Slepac nije ništa rekao, nije načinio nikakav pokret.
“Istinu govoreći, ne bi trebalo da pomogneš”, dodala je dok su zurili
jedno u drugo u tišini koja je usledila. “Pametan čovek bi nam rekao da
odnesemo svoje probleme negde drugde.”
Klimnuo je, njegovo vilenjačko lice se naboralo od zadovoljstva.
“Dobar savet, siguran sam.”
“Arisen Belorus je sigurno poslao svoje vilin-lovce da nas traže. Oni
demoni će nas takođe tražiti.”
“To i očekujem. Možda će se čak pojaviti u isto vreme.” Simralin je
zurila u njega. “Ne deluje mi kao da ozbiljno shvataš sve ovo. Deluje mi
kao da misliš da je sve ovo zabavno. Ali u Arborlonu je troje mrtvih koji
bi ti drugačije rekli da još uvek mogu da pričaju.”
Larkin je odbacio ove komentare pokretom ruke. “Da li hoćeš moju
pomoć ili ne, Simralin? Da li si prešla ceo ovaj put da me odgovoriš da
uradim nešto ili da me nagovoriš na to? Ne možeš obe stvari.”
“Samo hoću da budem sigurna da shvataš...”
“Da, da je ovo opasna stvar.” Nagnuo se unapred, njegove
mlečnobele oči bile su ukočene i obnevidele, ali njegova pažnja je bila
usmerena ka njoj. “Šta smo kao tragači radili a da nije bilo opasno?
Živimo u svetu koji je pun opasnih stvorenja, zaražen bolestima i otrovom
i prožet ludilom na svakom koraku. Mislim da imam neku sliku.”
Zurila je u njega, stisnutih usana. “Ponekad me nateraš da poželim da
vrisnem.”
“Molim te da se odupreš tom porivu. Onda dobro. Trebalo bi da
pređemo u cik zore, kada nadođe plima a svet uglavnom još uvek spava. U
međuvremenu, deluje mi kao da Kirisin ima najbolju ideju.” Pogledali su
ka njemu. Dečak je zaspao u svojoj stolici.
Larkin je ustao ne sačekavši odgovor na svoj predlog i pokazao ka
jednom uglu sobe. “Možemo da napravimo mesta za sve troje tamo. Biće
malo gužve, ali ako ste umorni kao što izgledate, to ne bi trebalo da bude
problem. Ja ću da stražarim dok se vi odmarate.” Zastao je, njegova glava
se blago nagnula u stranu u tišini koja je usledila, njegov tup pogled bio je
usmeren ka prostoru između njih. “Da li sam bio dovoljno jasan?”

***

- 234 -

BalkandownloadEjndžel je loše spavala te noći, mučili su je snovi o Džoniju. U
njenim snovima je bio još uvek živ, hodao je ulicama barija, čuvao ljude
koji su tamo živeli u osvit kolapsa civilizacije. Ona je bila još uvek dete i
on je bio njen zaštitnik. Sedela bi na vratima njihovog doma i čekala ga da
se vrati, posmatrajući lica onih koji su prolazili, tražeći njegovo, plašeći se
sve dok ga ne bi pronašla.

A onda jednog dana, u njenom snu kao i u životu, tražila ga je uzalud.
Zora je bila neočekivano hladna i vlažna dok su kretali preko
Redonelin Dipa, vazduh je bio gust od vlage sa reke a nebo sivo sa
kotrljajućim olujnim oblacima. Vreme se menjalo, nešto što niko nije često
viđao. Možda će čak pasti i ozbiljna kiša, iako je Ejndžel sumnjala u to.
Niko nije video nešto više od tračka kiše u Los Anđelesu skoro godinu
dana. Da li ovde može biti toliko drugačije?
“Na višim planinama čak može biti i snega”, rekao je Larkin Kvil,
smešeći se vedro ka vetru i svetlosti dok je upravljao čamcem iz skloništa
na rukavcu ka otvorenoj vodi. Njegovo lice bilo je podignuto ka vetru, dok
je upravljao po osećaju. “Nekada, bilo je snega na višim padinama tokom
cele godine. Tako su mi rekli. Zamislite. Snežni pokrivači tokom cele
godine, blistavi pojasevi beline. Zar to ne bi bio prizor? Vrh Siring,
prekriven belinom?”
Čamac koji ih je vodio na sever bio je jednostavan, grubo napravljen,
sa metalnim ojačanjima na pramcu, kukama na ogradi sa starim gumama
uvezane zaštitnim branicima. Čamac je imao i kućicu za onoga ko
upravlja, otvorenu palubu na krmi, galeriju i dve prostorije ispod podnih
vrata. Dva ugrađena motora su tiho bubnjala i, isto kao i lampe u kolibici,
delovalo je da nemaju nikakav dovod goriva. Kada je Ejndžel pitala
Larkina kako funkcionišu, on se samo nasmešio i slegnuo ramenima.
“Magija”, rekao je.
Ne ona vrsta magije na koju je ona navikla, pomislila je. Do sada je
verovala da su vilenjaci izgubili svu svoju magiju, ali izgleda da je bilo
vreme da ponovo razmisli o tome. Ostavila je stvar po strani za trenutak,
ali je obećala sebi da će se vratiti na to kasnije. Za sada, bilo je dovoljno
što su napuštali teritoriju po kojoj su tumarali demoni, lovio ih vilenjački
kralj, a snovi o Džoniju su je i dalje proganjali dok je spavala.
Adios, mi amigo, prošaptala je vetru, misleći ponovo na njega. Bio si
najbolji od svih nas. Počivaj zauvek u miru.
Udarci vode su se ubrzali, a talasi postali viši. Ranije je izmaglica

- 235 -

Balkandownloadpolegla nisko po vodi, širila se u dugačkim pramenovima, praveći čudne
šare. Pogledala je natrag ka obali i otkrila da je već počela da nestaje.

Vaya con Dios. Tu madre sueña contigo. Tvoja majka te sanja.
A onda, dok je podizala pogled ka visokim liticama na koje se
naslanjala kolibica Larkina Kvila, učinilo joj se da se nešto kreće. Tri
prilike, nejasne i u senkama, pojavile su se iz maglenog pojasa. Stajale su
na ivici litice i gledale dole ka njoj.
Dečak, devojka i vrlo veliki pas.
Bili su vidljivi na samo nekoliko sekundi, a onda ih je magla ponovo
zaklonila. Dok se čamac udaljavao dalje ka kanalu, stalno je pokušavala
da ih ponovo pronađe ali nije uspevala.
Kada se konačno okrenula, usmerivši pogled ka obali pred njima, nije
više bila sigurna da ih je uopšte i videla.

***

Na drugoj obali, dve prilike su čučale skrivene iza gustog žbunja i
krišom posmatrale čamac koji je prelazio reku ka njima. Čamac nije
mogao da pristane nigde blizu mesta na kome su čekale, a to je bilo na
vrhu ogromnog zida litice koji je padao pravo u nemirne vode reke.
Umesto toga, čamac će pristati dalje uz reku, gde je rukavac pružao plićak
koji je vodio do malog peščanog spruda. Nakon iskrcavanja, putnici će biti
primorani da se popnu uz strmu, kamenu padinu do vrha, uspon za koji će
im biti potreban gotovo čitav sat. Do tada, posmatrači će otići, ispred njih
do njihovog zajedničkog odredišta, mesta podjednako poznatog njima kao i
trojki koju su pratili.

Pre pratili nego tragali za njima, pomislio je jedan.
“Mučilo bi ih da znaju da ćemo biti tamo da ih dočekamo”, dvonožni
demon je prošaptao četvoronožnom. “Vidiš kako gledaju za sobom,
pretražuju obalu tražeći neki znak o nama? Kako samo mora da se brinu da
ćemo ih uhvatiti nespremne! Koliko se samo bespomoćno osećaju! Nemaju
pojma da smo ih pretekli pre više od nedelju dana, zar ne?”
Ispružio je ruku i pomazio vitku priliku drugog demona prekrivenu
krljuštima, osećajući kako se propinje ka njegovoj ruci, nestrpljiv za
njegovim dodirom.
“Nemaju oni pojma ni o čemu”, prošaputao je govornik.
Gledali su kako čamac plovi sve bliže, dok ga tuku talasi, struja baca
tamo-amo, snažno se boreći da ostane na kursu ka rakavcu. Ali

- 236 -

Balkandownloadposmatranje je uskoro postalo zamorno i četvoronožni demon je postao
nemiran. Dragi demon je to shvatao. Došlo je vreme da odu odavde, da
nastave sa svojim putovanjem.

Dvonožni demon se povukao unazad sve dok više nije mogao da vidi
reku, a onda se podigao u stojeći položaj. “Mi znamo kuda će oni dalje
otići, zar ne, lepotice?” promrmljao je svom saputniku. “O, da, znamo. Mi
sve znamo.”

Vilenjaci i vitez Reči će to uskoro otkriti.

- 237 -

Balkandownload DVADESET ČETIRI

Kada se Soko probudio, svanula je siva i maglovita zora, nebo i
zemlja imale su istu nijansu, vazduh je mirisao na vlagu i staro tlo. Ležao
je u retkoj šumi blizu litice koja je padala dalje napred ka dubokom
klancu; kroz njega je penila reka širokih obala, prošarana belinom i
uzburkana. Mogao je da vidi drugu stranu reke i visoku obalu oivičenu
liticama iza, ali zemlja nakon toga bila je obavijena dubokom,
neprobojnom maglom.

Uopšte nije znao gde se nalazi.
Pogledao je u stranu i ugledao Tesu kako leži na par metara od njega,
još uvek usnula, a malo dalje od nje – mračna čupava gomila na osušenoj
travi – bio je Čejni.
Samo za trenutak, njegove misli su se vratile ka vrtovima kralja
Srebrne reke. Njegova čula su bila ispunjena njihovim bojama i mirisima,
njegova sećanja na ono što mu je starac rekao sveža i nova, a vizija
njegove sudbine jasna kao mirna voda. Onda je trenutak prošao i zurio je u
sivilo, kraj pospanih prilika svojih saputnika ka budućnosti koju je samo
mogao da zamisli.
Tesa se probudila. Njene oči su se otvorile i ona se polako uspravila
u sedeći položaj, pogleda usmerenog ka njemu. “Živi smo”, rekla je tiho.
Pomerio se da sedne kraj nje i uhvatio je za ruke. “Da li si dobro? Da
li nekako povređena?”
Dotakla se ispitivački. “Ne. A ti?”
Zavrteo je glavom.
“Kako je to moguće, Sokole? Bacili su nas sa zidina utvrđenja i pali
smo i...” Odlutala je, prolazeći nervozno kroz svoju čupavu kosu. “I šta
onda?” Zurila je u njega smeteno. “Ne mogu da se setim ničega nakon
toga.”
“I živeli smo srećno do kraja života”, rekao je, smešeći se. “Kao u
Sovinim pričama.”
Podigla je jednu obrvu. “To bi bilo lepo. A sada mi reci istinu. Šta
nam se dogodilo?”
I onda joj je ispričao, polako, prisećajući se stvari u hodu,
pokušavajući da ništa ne izostavi. Tesa je uglavnom slušala, ali u par
navrata nije mogla da se suzdrži i prekidala ga je postavljajući pitanja. U
njenim očima ogledala se neverica, ali nije pokušavala da mu kaže da je

- 238 -

Balkandownloadmožda pogrešio ili sanjao ovu priču ili da je bio žrtva prevare. Sedela je
okrenuta ka njemu i nije skidala pogled sa njega.

Kada je završio i tišina ih okružila, sedela je na trenutak bez pokreta.
Onda se iznenada nagnula napred i poljubila ga u usne, obgrlivši ga rukom
oko vrata tako da ne može da se izmakne i ljubila ga jako dugo.

“Volim te”, rekla mu je kada su se konačno razdvojili. “Toliko te
volim.” Šakama je uhvatila njegovo lice. “Znala sam da ima nečeg
posebnog u vezi s tobom. Znala sam da ne postoji niko nalik tebi. Znala
sam to od trenutka kada smo se sreli. Priče koje je Sova pričala su istinite.
Ti si dečak koji će spasti svoju decu. Ti si taj koji će pronaći bezbedno
mesto za sve nas.”

Duboko je udahnuo. “To je samo ono što su mi rekli. Ja ne znam
koliko mogu da verujem u to.”

“Ali ti nisi kao mi ostali, zar ne? Ti si nešto drugačije. Mislim, ne
izgledaš tako, ali jesi. Ti si neka vrsta vilin-stvorenja. I Logan Tom i starac
su tako rekli. Zato je to možda i istina. Možda i jesi.” Delovalo je da
razmatra pažljivije tu ideju. “Šta to znači, Sokole?” upitala ga je konačno.
“Kako si to drugačiji? Možeš li da mi kažeš nešto?”

Proučavao ju je za trenutak. “Da li će te saznanje o tome da sam
možda drugačiji uplašiti?” upitao je.

Brzo je zavrtela glavom. “Ne, nisam na to mislila. Ono što hoću da
kažem je... Samo hoću da znam. Hoću da razumem. Da li si drugačije
nastao? Kada si se rodio, da li si bio...?”

Zatvorila je oči jako i on je ugledao suze. “Izvini. Ne znam šta sam
mislila. Volela bih da nisam pitala. Nema veze. Ti si i dalje dečak u koga
sam se zaljubila. Ti si onaj koga ću uvek voleti. Nema veze kako si nastao
ili šta možeš da uradiš niti bilo šta drugo.” Čvrsto je stegla njegove šake.
“Samo zaboravi da sam pitala. Molim te. Nećemo pričati o tome ponovo.
Hajde da pričamo o nečem drugom. Reci mi šta ćemo da radimo?”

Čejni se sada budio, njegova velika glava se podigla i pogledala ka
njima. Njegove sive oči bile su mirne, njegov pogled prav. Nije gledao u
Sokola kao da misli da se nešto čudno desilo sa njim. Gledao je onako
kao što je uvek gledao – na oprezu i spreman.

“Ne znam šta ćemo da radimo”, rekao je Tesi, podižući se na noge a
onda pomažući i njoj da ustane. “Ne znam čak ni gde smo. Znam da
postoji reka u klancu ispod nas. To je otprilike sve.” “Sigurno imaš neku
ideju”, bila je uporna. Njeno tamno lice je preplavio iznenadni osmeh.

- 239 -

Balkandownload“Kako možeš da spaseš nekoga ako ne znaš kako da ih nađeš?”
Slegnuo je ramenima. “Pomalo sam nov u ovome. Moram da učim u

hodu. Da li ti imaš neku ideju?”
Pogledala je unaokolo. “Hajde da odemo do ivice litice i vidimo da li

možemo da saznamo nešto iz toga.”
Napustili su sklonište stabala, prešli preko litice do njene ivice i

pogledali dole. Usamljeni čamac je sporo, mučno prelazio sa njihove
strane na drugu obalu. Bilo je četvoro putnika. Prvi od njih, u crnom
ogrtaču sa kapuljačom, stajao je za kormilom na mostu, zureći napred u
maglu. Još dvoje je sedelo na klupama na palubi ispod njega. Poslednji –
žena, pomislio je Soko – stajala je na ogradi na krmi i gledala naviše ka
njemu. Za trenutak je delovalo kao da su im se pogledi sreli i njemu se
učinilo kao da se poznaju.

Magla se ponovo zgusnula i čamac je nestao. Soko je dugo zurio za
njim ne govoreći ništa.

“Moramo da pređemo ovu reku”, rekao je konačno.
“Da li sada znaš gde smo?” upitala ga je Tesa.
“Ne, ali nema veze. Ono što znam je da moramo da pređemo reku.”
“Kako to znaš?”
Zavrteo je glavom. “Ne umem to da objasnim. Jednostavno znam.”
Pogledao je ka njoj. “Nešto iznutra mi tako govori.”
Čejni im se primakao, njegova velika glava se spustila da omiriše tlo.
Blaga kiša je počela da pada i magla na vodi je postajala sve gušća. Zora
je trebalo da donosi sve jaču svetlost dana; umesto toga, delovalo je kao
da svetlost postaje sve slabija i da mrak postaje sve jači.
“Voleo bih kada bih mogao da ti kažem nešto više”, rekao je Soko
tiho.
Tesa ga je gledala za trenutak, a onda ga je uzela za ruku i okrenula
ka sebi. “Rekao si mi dovoljno. Bolje da krenemo.”

***

Soko je odabrao njihov put. Mogli su da skrenu na bilo koju stranu na
obali reke, ali njegov instinkt ih je poslao udesno, uz reku ka bledoj
svetlosti izlaska sunca. Kiša je padala, ali ne u naletima, već je bila nešto
malo više od magle. Kiša bilo kakve vrste nije bila uobičajena, a posebno
ne ako je padala toliko dugo. Ali padala je celo jutro dok su putovali a
produžila je da pada i popodne. Reka je išla uglavnom pravo i bili su u

- 240 -

Balkandownloadmogućnosti da se drže u njenoj blizini dok su obilazili liticu. Nisu videli
nikakva druga plovila na reci i nikakve znake života na obalama. Zemlja
se pružala oko njih – brda i šume, polja i livade istačkane kamenim
monolitima, a u daljini ogromne, gole planine.

U rano popodne, Soko je počeo da se pita da nije napravio grešku.
Mučilo ga je to što ga je kralj Srebrne reke vratio u svet bez ikakve jasne
ideje u vezi sa tim kuda treba da ide. Bilo je dovoljno teško prihvatiti
ideju da nije u potpunosti čovek, da je makar delom vilin-stvorenje,
prožeto divljom magijom i obećanjem da će ispuniti nemoguć poduhvat.
Kako je trebalo da pronađe i povede na hiljade ljudi – dece posebno – do
sigurnosti, do vrtova iz kojih je bio poslat, bilo je teško zamisliti, bez
obzira na to šta ma ko pričao. Bar su mu trebali dati neku bolju ideju o
tome kako i gde je trebao da se prihvati ovog zadatka.

Umesto toga nalazio se na stranom mestu, čak ne ni u Sijetlu i na
Trgu pionira, jedinom domu koji je ikada upoznao. Bio je odvojen od
Duhova, svoje jedine porodice i rečeno mu je da njegova sećanja na raniji
život i odrastanje u Oregonu nisu stvarna. Sve što ga je održavalo bio je
njegov pas i devojka koju je voleo.

Krišom je pogledao u Tesu, na njene fine tamne crte lica, njenu smeđu
kožu i tršavu crnu kosu, način na koji se nosila, na zanošenje njenog tela
dok je hodala. Njeno prisustvo ga je tešilo kao što ništa drugo ne bi moglo
i bio je preko svake mere zahvalan na tome što je ima. Tesa. Zbog nje je
osećao bol iznutra. Zbog nje je osećao da ništa što se od njega traži nije
previše ako je ona sa njim. Iznova se setio kako je bio uplašen za nju
tokom suđenja u utvrđenju kada su ih sudije oboje osudile na smrt. Setio
se kako se užasno osećao kada ju je majka pljunula i odbila da je prihvati.

Njegova odlučnost je očvrsla.
Mi smo Duhovi i mi opsedamo ruševine sveta koji su uništili naši
roditelji.
Ponovio je tiho litaniju, isprobavajući snagu reči. Svet koji su
nasledili bio je zatrovan, preplavljen zarazama i desetkovan. Odrasli koji
su morali da znaju bolje, ostavili su ga u komadima. Koliko će biti
potrebno osamnaestogodišnjem dečaku da spase bilo koji preostali deo?
Više nego što je on imao da ponudi, pomislio je. Mnogo više. Mogli
su da pričaju šta god hoće o tome ko je on i šta je, svi oni. Mogli su da
kažu šta god hoće. Ali duboko u sebi, gde su njegovo srce i odlučnost bili
najjači, on je znao da je samo dečak i da su njegova ograničenja zidovi od

- 241 -

Balkandownloadcigle kroz koje ne može da se probije. Od njega se očekivalo da spasi na
hiljade dece. Od njega se očekivalo da im pomogne da prežive. Od njega
se očekivalo da pronađe utočište koje će moći sve njih da sakrije od vatre
koja će progutati sve.

Od njega se očekivalo da stvara čuda.
Bilo je suviše tražiti od bilo koga tako nešto.
Već su dobro zašli u popodne kada su ugledali prve krovove
udaljenih zgrada, zbijene sive površine koje su reflektovale mutnu
mešavinu kiše i prašine koja se tu nakupila. Zgrade su bile sagrađene u
ravnici između dve više litice koje su gledale napred ka reci koja je
postajala uža. Most se protezao preko reke par kilometara dalje, na mestu
gde se reka još više sužavala. Iako je kiša zaklanjala njihov vid dovoljno
da ne budu sigurni sa ove udaljenosti, Soko je mislio da su njegovi čelični
vezovi i sajle netaknuti.
Tesa ga je iznenada uhvatila za ruku. “Pogledaj, Sokole”, rekla je.
“Tamo dole.”
Pogledao je u pravcu u kome je pokazivala, dalje od reke i natrag ka
otvorenom polju koje se pražalo od gomile velikih skladišta do šume koja
je rasla u podnožju niskih brda koja su nestajala u magli. Polje je bilo
ispunjeno šatorima, vozilima i ljudima – na stotine, možda i na hiljade njih.
Mnogi su bili zauzeti raznim poslovima, ali sa mesta na kome je stajao nije
mogao da vidi kakvim poslovima. Video je vatre i improvizovane kuhinje
kroz koje su prolazili redovi ljudi sa svojim praznim tanjirima i pojavljivali
se sa punim. Gledao je u logor, ali nije imao pojma zašto bi na ovakvom
mestu postojao logor.
Onda je odjednom shvatio da većinu ljudi koje je posmatrao čine
deca.
Još jednom je pobliže pogledao okolinu logora i pronašao stražare,
sve teško naoružane, koji pažljivo motre na sve dolaske. Znao je po
njihovoj budnosti da su on i Tesa već bili primećeni. Ali stajao je tamo još
malo, ne želeći da ispadne da se skriva ili da je uplašen, ne želeći da stvori
pogrešan utisak, proučavajući užurbanu uskomešanost dole, čekajući da
vidi šta će se desiti. Ovo nisu bile nakaze ili nekad-ljudi ili bilo šta što bi
moglo da im preti; to su bili ljudi kao i oni, i ako on njima ne deluje kao
pretnja, možda ni oni njemu neće praviti probleme.
Kada je Čejni zarežao, nisko i duboko iz grla, znao je da će upravo
otkriti da li je u pravu.

- 242 -

Balkandownload“Miran”, rekao je tiho velikom psu i rukom ga dotakao po
nakostrešenoj glavi.

Čovek se pojavio iz drveća sa jedne strane, noseći flešetnu pušku.
Nije je podigao na preteći način niti je izgledao nešto posebno zabrinuto.
“Zdravo”, rekao je.

“Zdravo”, Soko i Tesa su rekli u glas.
“Da li tražite nekoga? Mogu li da vam pomognem da ga pronađete?”
Bio je visok, mršav muškarac sa naočarima i prijatnim izgledom koji
je nagoveštavao da služba stražara u ovom logoru nije bila njegovo
uobičajeno zanimanje. Ali držao je flešetnu pušku prilično opušteno i Soko
je znao da nijedan muškarac ili žena koji su preživeli u ovom svetu van
utvrđenja nije radio ono što je radio ranije.
“Tražim onoga ko je glavni”, rekao je.
Čovek ga je proučavao za trenutak. “U čemu je problem? Jeste li se
izgubili?”
Soko je zavrteo glavom. “Ne. Zapravo, zato sam ja ovde. Da vam
pomognem da nađete put. Došao sam da vam budem vodič.”
Trzaj zadovoljstva je prešao čovekovim licem, ali onda se
jednostavno nasmešio i slegnuo ramenima. “Jedva čekam da čujem kako
planiraš da to uradiš. Da li će tvoj pas biti dobar sa decom?”
Soko je klimnuo. “On radi ono što mu ja kažem.”
To je, u najboljem slučaju, bila bezazlena laž, uzaludna nada u
najgorem. Čovek mu je uputio sumnjičav pogled i rekao: “Bolje bi mu
bilo. Ako ne bude tako, upucaću ga.”
Poveo ih je dole sa visoravni kroz drveće do logora. Prošli su druge
stražare na putu, muškarce i žene svih doba, najodrpanija gomila koju je
Soko ikada video. Nekolicina njih bili su krupni i opasnog izgleda,
očvrsnuli veterani sa očiglednim iskustvom, ali većina nije bila u tom
rangu. Izgledalo je kao da svako ko još uvek može da hoda i ima više od
osamnaest godina mora da obavlja dužnosti. Oni o kojima su se ovi prvi
starali bili su mnogo mlađi. Igrali su se i čitali priče, obavljali male
zadatke da ubiju vreme. Starija deca nadgledala su mlađu. Svi su se lepo
ponašali. Sve je delovalo dobro uređeno i temeljno organizovano.
Čuvar ih je proveo kroz logor, preko polja do jednog od šatora. Mala
grupa muškaraca i žena bila je okupljena oko improvizovanog stola na
kome su bile raširene mape, većina njih istrošena i puna ucrtanih oznaka.
Mala, vitka žena, kratko ošišane plave kose i brzih, energičnih pokreta je

- 243 -

Balkandownloadgovorila.
“... patrole na obalama i hajde da pažljivo motrimo na onaj most,

Alene. Oni momci iz milicije će možda hteti grubu igru, a mi želimo da
budemo spremni ako do toga dođe. Ne želimo da ih ohrabrujemo time što
ćemo delovati nepripremljeno. U redu. Sada, šume su okružene stražarima
skroz od linije drveća pa sve do...” Zaustavila se i pogledala naviše kada
je stražar prišao sa Sokolom, Tesom i Čejnijem za sobom. Uputila je
vukolikom psu jedan dug, čvrst pogled pre nego što je rekla: “Šta je bilo,
Danijele?” Stražar je delovao zbunjeno. “Pronašao sam ovo troje na litici.
Dečak kaže da je došao ovamo da nam bude vodič. Mislio sam da bi htela
da popričaš sa njim.”

Žena je trenutak proučavala Sokola, kao da pokušava da se odluči
povodom njega. Ispravila se sa stola nad kojim je bila nagnuta, prošla
prstima kroz razbarušenu kosu i stavila ruke na bokove. Soko je mogao da
oseti kako mu uzima meru, posmatrajući ovog vitkog, ne posebno
zanimljivog, crnokosog dečaka koji stoji pred njom i pokušava da odredi
da li je vredan njenog vremena.

Onda je pogledala one okupljene oko nje i rekla: “Dajte nam trenutak
da popričamo, molim vas.”

Njeni drugovi su se udaljili, neki sa oklevanjem. Par njih je ostalo
dovoljno blizu da može da je zaštiti ako se to pokaže neophodnim. Sama
žena nije delovala zabrinuto. Ona je bila vođa, Soko je shvatio, iako nije
izgledala tako. Muškarci su bili krupniji i jači i možda su čak znali više o
borbi, ali ona je bila ta čijoj proceni su naučili da veruju.

“Ja sam Helen Rajs”, rekla im je, a onda ispružila ruku da se rukuje
sa njima.

Oni su to prihvatili, rekavši joj zauzvrat svoja i Čejnijevo ime. Ali
Soko nije izrecitovao litaniju Duhova. Biće ionako dovoljno teško naterati
je da ga posluša.

“Neko te je poslao da nam budeš vodič?” Helen Rajs ga je pitala.
Klimnuo je glavom. “Mislim da je tako.”
“Misliš tako?” Zurila je u njega. “Da li je to bila Ejndžel Perez?”
Pogledao je u njene oči i video nešto što ga je nagnalo da kaže: “Nije
mi rekla kako se zove. Rekla mi je da dođem do vas i povedem decu na
bezbedno.”
“Gde je ona? Šta joj se dogodilo?”
Zavrteo je glavom. “Da li možete da mi kažete gde smo?” “Sokole!”

- 244 -

BalkandownloadTesa je zapanjeno prošaptala.
Helen Rajs ga je sada gledala kao da je sa druge planete. “Ako dobro

shvatam, poslali su te da nam budeš vodič, ali ti ne znaš gde se sada
nalaziš?”

“Znam kuda treba da idemo, ali ne znam gde smo.”
Krenula je da kaže nešto a onda se zaustavila. “U redu. Nalazimo se
na južnoj obali reke Kolumbije, možda par stotina kilometara istočno od
grada Portlanda u Oregonu.”
Soko je pogledao ka Tesi. “Južno od Sijetla”, potvrdila je. “Vidi, o
čemu se ovde radi? Moram da ti kažem da nisam raspoložena za igre.
Upravo sam sprovela dve hiljade dece i njihove staratelje celim putem od
južne Kalifornije dovde. Ritam je bio ubitačan i nije svako bio spreman na
to. Oni koji su uspeli su iscrpljeni i nemaju mnogo strpljenja. Molim te da
pređeš na stvar.”
“Moramo da pređemo reku.” Pogledao je mape, a onda nazad ka
gradu. “Video sam most ranije”, rekao je. “Možemo da pređemo tamo.”
Helen Rajs je brzo zavrtela glavom. “Milicija ga je utvrdila i braniće
ga od svakoga ko pokuša da pređe preko a da ne plati naknadu.”
“Kakvu vrstu naknade?” Tesa je upitala.
“Nema veze. Rečeno nam je da čekamo ovde, ne da pređemo na
drugu stranu.” Pogledala je ponovo ka Sokolu. “Nas ima više, ali oni su
bolje naoružani i imaju manje toga da izgube. Ja ne smem da rizikujem
živote ove dece u pokušaju da se na silu probijemo. Ne bez nekih boljih
razloga nego što si mi ih do sada pružio.
“Osim toga.” Duboko je udahnula i sporo izdahnula. “Nisam ubeđena
da treba da radim ono što mi kažeš. Ne znaš ko te je poslao. Ne znaš ko
smo mi. Ne znaš gde se nalaziš. Izgleda da ne znaš mnogo toga. Mislim da
su tvoje namere dobre. Ali njima je popločan i put za Pakao. To mi je
sumnjivo. Zaista imam poteškoća da poverujem da ste vi oni koje sam
čekala.”
Soko je shvatio. I on bi se isto osećao u njenoj koži. Bio je samo
dečak, ništa posebno. Zašto bi poverovala makar i na trenutak da je on
neko ko im može pomoći? Zašto bi stavila na stotine dece pod njegovu
upravu ako ne sazna nešto više? Sve je to shvatao, a ipak je morao da
pronađe način da je natera da uradi tačno suprotno od onoga što su joj
instinkti i obuka govorili.
“Trebalo bi da mu verujete”, Tesa je rekla iznenada, pokušavajući da

- 245 -

Balkandownloadpomogne. “Soko je nešto više od onoga kako izgleda. On je poseban,
drugačiji od nas ostalih. Tako mu je rekao jedan vitez Reči.”

“Ejndžel Perez je vitez Reči”, rekla je Helen Rajs.
Soko je zavrteo glavom, ne želeći da je slaže. “Ne, to nije bila ona.
Ovo je bio neko drugi. Muškarac. Zove se Logan Tom.”
Ponovo je pogledao ka reci. Mogao je da oseti kako ga briga za
njihovu bezbednost gura da uradi nešto. Što su duže čekali, situacija je
postajala sve opasnija. Nije umeo da objasni svoju sigurnost u vezi sa
ovim, samo je znao da je bila tako snažna da nije mogao da je ignoriše.
Nije umeo ni da objasni šta ga je prisiljavalo da vodi ove ljude, posebno
decu, osim što mu se ponešto što mu je kralj Srebrne reke rekao u onim
vrtovima vratilo čim je video ko je ovde dole. Sada, stojeći ovde u
prisustvu Helen Rajs i među svom ovom decom, pronašao je novu
povezanost sa svojim unutrašnjim morfom lutalicom – onim vilinskim
delom sebe, delom koji je rodila Nest Frimark, delom koji je spajao magije
njih oboje.
Ta magija se sada pojavila u kostima njenih prstiju, koji su još uvek
bili u njegovom džepu. Oni su uzavreli i pucketali na njegovoj koži kao
mala električna pražnjenja, zahtevajući da budu oslobođeni.
“Dolazi vojska”, rekao je, odjednom shvativši da je to istina. “Sa
juga.”
“Onaj starac”, Helen Rajs je odmah rekla. Usne su joj se stegle.
“Kako znaš za to?”
“Ta armija je suviše velika za vas”, rekao je, izbegavši direktan
odgovor. “Nećete imati šanse protiv nje sa ove strane reke. Sa druge
strane, ako pređete, možda ćete moći da odbranite most.”
“Ili da ga dignemo u vazduh.” Njen ljutiti pogled je gledao pravo u
njega. “Ali još uvek je suviše opasno pokušati prelaz sa decom. Ne bez
nečeg jačeg od upozorenja koje si mi uputio, Sokole.” “Ako uspem da vas
bezbedno prebacim preko mosta, bez borbe i bez dovođenja dece u
opasnost”, upitao je, “da li ćete krenuti?” Oklevala je, odmeravajući
ponudu, njene sumnje su se borile sa njenom potrebom da veruje ovom
dečaku, njen strah da će je on prevariti ratovali su sa njenom željom da je
on taj.
“Molim vas”, Tesa je rekla tiho. “Pustite ga da pokuša.”
Helen Rajs je uputila brz pogled ka devojci. “U redu”, rekla je
konačno, njen pogled se vratio na Sokola. “Imaš samo jednu šansu.”

- 246 -

- 247 - Balkandownload

Balkandownload DVADESET PET

“Imaš samo jednu šansu”, rekla mu je Helen Rajs, a onda brzo dodala,
“A mi nećemo da pomeramo decu nigde sve dok nemamo potpunu
kontrolu nad mostom i dok ja ne budem ubeđena da je bezbedno da ih
pomerimo.”

Ništa od toga ga nije iznenadilo. To je bilo nešto na čemu bi i on
insistirao da mu stranac ponudi da prebaci Duhove preko mosta koji čuva
naoružana milicija. Soko ni za trenutak nije ni pomislio da može biti
drugačije.

Njegove trenutne brige bile su mnogo veće. Nije još uvek znao kako
da stavi most pod svoju kontrolu. Nije znao kako da rastera ljude koji su
ga čuvali. Samo je znao da je predodređeno da pokuša.

“Povešću dovoljno ljudi da drže most od kontranapada ako pronađeš
način da nas prebaciš preko”, nastavila je. “Dovoljno da ga drže sve dok
ostali ne razmontiraju logor i prebace decu preko.”

Klimnuo je bez reči u znak slaganja. Njegova posvećenost onome što
je upravo hteo da pokuša bila je jaka, ali i njegovi strahovi su bili
ogromni. Ponašao se oslanjajući se na nadu i instinkte. Bilo je teško reći
na šta se više oslanjao. Ako ga makar jedno od toga izneveri, verovatno će
umreti. Nije pokazivao bilo kakvu naznaku ovoga dok se ohrabrujuće
smešio Tesi, gledajući kako se njegov sopstveni strah desetostruko ogleda
u njenim očima. Osećao je kao da je mali i nedorastao. Osećao se gotovo
kao da je glup.

Ali postojao je glas u njemu koji ga je požurivao, govorio mu da
veruje, da prihvati to kao nešto što će moći da uradi. Glas je bio njegov,
kao i onog starca iz vrtova, a i glas njegove majke. Bio je to jedan glas
koji je menjao visinu i ton, ali nepromenjene snage.

Ti to možeš, bio je uporan.
Helen Rajs je pozvala nazad one sa kojima je pričala kada je stražar
uveo Sokola do nje i rekla im šta namerava. Nastalo je gunđanje i više od
par protivljenja, ali ona ih je sva odbacila. Rekla je jednom od ljudi,
krupnom momku sa čupavom crvenom kosom koga je oslovljavala sa Rif,
da sakupi dvadesetak najboljih ljudi da zauzmu most. Klimnuo je bez
pogovora i otišao da uradi ono što se od njega tražilo.
Petnaest minuta kasnije, hodali su niz obalu reke ka mostu. Dan se
još više smračio, oblaci su se nagomilali i vazduh postao vlažan dok je

- 248 -

Balkandownloadobećanje sveže oluje postajalo sve jače. Vetar je počeo da duva i nanosi
prašinu i đubre posvuda i prinudio je družinu da hoda povijenih glava i
gotovo zatvorenih očiju. Soko je hodao na čelu družine sa Tesom i
Čejnijem, odmah kraj Helen Rajs. Razmišljao je o drugim vremenima i
prostorima, o tome kako je hodao Trgom pionira sa Duhovima ne tako
davno, noseći električne štapove i otrov-bodlje, živeći u ruševinama
njihovih otaca, deca sa ulica koja pokušavaju da prežive. Koliko brzo se
sve to promenilo. Svi iz tog doba osim Tese i Čejnija bili su ili mrtvi ili
izgubljeni. Čak nije mogao da bude siguran ni u to da li će ponovo videti
Duhove, iako je u svom srcu verovao da hoće. Ali znao je da će, ako se to
desi, on gledati drugačijim očima na njih, kao i oni na njega – kao na ovo
novo stvorenje, ovu mešavinu dečaka i morfa lutalice, mesa i krvi i magije,
i da to više neće biti isto.

Nikada više neće biti isto.
“Šta ćeš da radiš?” Tesa mu je šapnula.
Zavrteo je glavom. Kako je mogao da joj odgovori kada nije znao
odgovor? A opet, skoro da jeste. Mogao je da oseti zveket kostiju o svoje
telo tamo gde su ležali u njegovom džepu, jasnu naznaku da se nešto
dešavalo. Mogao je da oseti transformaciju dok se događala, promenu, od
onoga što mu je bilo poznato ka nečemu potpuno novom i drugačijem,
nečemu čemu je nedostajao prepoznatljiv okvir. Bilo je to buđenje snage
koja je ležala uspavana u njemu – nije mogao reći koliko dugo. Možda tek
od njegove posete vrtovima kralja Srebrne reke. Možda celog njegovog
života. Ali bila je tu i bila je stvarna i rasla je iz sekunda u sekund.
Probao je da odredi šta je to. Isprva nije mogao. A onda je odjednom
shvatio. Bilo je to u načinu na koji su njegova čula reagovala na okolinu.
Mogao je namiriše zemlju, mračnu, zelenu i tajanstvenu, bunar živih
stvorenja koja su formirala lanac života koji se pružao onoliko daleko
koliko je njegov um mogao da prihvati. To je bio miris svakoga od njih i
mogao je da ih razvrsta i odredi na način kako to nikada ranije nije mogao.
Mogao je da ih imenuje; mogao je da vidi njihove oblike i svrhu.
Ali to je bio samo početak. Mogao je da okusi vetar. Mogao je oseti
njegovu slast kao da je u pitanju hrana u njegovim ustima.
Mogao je da okusi elemente oluje dok su se komešali i probijali kroz
oblake nad njima, metalne i grube. Grom i munja, toliko daleko da su se
jedva uočavali, bili su oštri i sirovi na njegovim nepcima. Elektricitet je
odskako sa njegove kože u nevidljivim varnicama, mali udari koje je

- 249 -

Balkandownloadmogao da oseti, u vezi sa zveketom kostiju njegove majke, kao da su delili
zajedničke osobine, zajedničko poreklo. Mogao je i da čuje stvari. Stvari
koje niko sačinjen od mesa i kostiju ne bi smeo da čuje. Ciku grana
uhvaćenih naletima vetra, kako se zatežu da ne bi pukle. Šapat trave koja
se žalila na istu stvar. Škripu kore. Ništa od toga nije bilo dovoljno blizu
da bi se moglo videti, sve je bilo tako daleko da bi zvuk morao da ostane
neprimećen. Pa ipak, mogao je da to čuje.

Što je još više zbunjujuće, mogao je da čuje stenjanje same zemlje
duboko iznutra, gde ništa što se dešavalo na površini nije imalo nikakvog
uticaja. Ploče su se pomerale a istopljeno jezgro je ključalo i vrilo, a
vrelina se dizala da se pomeša sa hladnoćom, dovodeći do širenja i
stezanja, formiranja i reoblikovanja, rađanja novog života, i smrti starog.
Mogao je gotovo da ispruži ruku i dotkne ono što je mirisao, čuo, kušao i
osećao, kao da su mu ruke bile izdužene do linija moći koje su okraživala
zemlju i bile povezane sa njima.

Sve ovo je znao bez ikakvog podučavanja, čak ni o mogućnosti da
tako može biti. Znao je to iz svoje sopstvene transformacije, iz toga kako
je prepoznavao da je dragačiji, da je ponovo stvoren tokom svoje posete
starčevim vrtovima.

Ispražio je ruku i dotakao Čejnija između njegovih velikih ramena i
pas je podigao glavu u odgovor. Sive oči su se okrenule i pogledale u
njega i samo na trenutak Soko je poverovao da vukoliki pas razume šta se
dešava.

Pogledao je napred ka samom mostu, ogromnom, ružnom prelazu od
greda i potpornih stubova, boje davno oljuštene i oguljene, goli metal
ispod bio je zarđao i oštećen klimom i vremenom. Izgledao je kao nešto
što se može probuditi i napasti kao džinovski insekt. Poređenje ga je
sledilo, prisećajući se stonoge i užasne borbe Duhova koju su preživeli u
domu na Trgu pionira. Zurio je u most i poželeo da se ne pomeri.

“Bolje da se spremimo”, Helen Rajs je oštro rekla, poremetivši mu
misli.

Stigli su do stepenica koje su vodile na pročelje mosta. Stražari
milicije su se već postavljali na ulazu, procenjujući veličinu grupe koja se
približavala. Nikakvo upozorenje im još nije bilo upućeno, tako da je
Helen povela svoju grupu muškaraca i žena uz stepenice u liniji,
upozoravajući ih da ostanu spremni, ali da drže oružje spušteno. Soko je
hodao odmah iza nje dok ih je ona vodila, stomak mu se prevrtao a srce

- 250 -