Terry Brooks - Vilenjaci Sintre

Balkandownloadponovo videti sa svoje desne strane. Bila je to sreća, ništa više, ali desilo
se i više nije videla. Njen bes neće biti utišan sve dok ne okusi toplu krv
vilenjakinje.

“Da li te još uvek boli?” tiho je upitao drugi demon.
Jedna ruka se spustila na njenu glavu prekrivenu krljuštima,
primakavši se blizu ali ne dodirujući ranu. Ruka koja je izvukla oštricu i
zaustavila krv koja je tekla i odnela sa sobom veći deo bola, pomislila je
odsutno, uživajući u njenom dodiru. Ruka koja joj je pružila toliko
zadovoljstva kada bi je dotakla.
“Tako si nestrpljiva da je ubiješ, zar ne?” rekao je demon. “Ali sada
nije trenutak. Sve se dešava kao što sam i nameravao da se desi. Doveli
smo ih do toga da beže iz sigurnosti Sintre. Imamo ih same i odsečene od
bilo kakve pomoći. Naterali smo ih da odgovore na nadražaje koje smo im
uputili. Samo treba da budemo strpljivi. Kada dođe vreme, moći ćeš sve
da ih ubiješ.”
Delorino režanje bilo je mešavina siktanja i predenja. Pokazala je
zube i tiho dahtala.
“Povedi nas dole do drveća”, naredio joj je. “Tamo ćemo spavati ove
noći. Odmorićemo se i nastaviti praćenje na svetlosti. Biće lako pratiti
njihov trag. Miris će biti nepogrešiv. Ali ostaćemo na bezbednoj
udaljenosti iza njih i van njihovog pogleda.”
Delorin je prihvatila ovo. Znala je da joj neće pobeći – da joj ništa ne
može pobeći kada se usmeri na to. Ali poriv da ubije bio je jak i osetila je
kako je to pecka i muči u njenom telu prekrivenom krljuštima.
Pogledala je naviše u oči svog saputnika i pustila ga da jasno vidi
njenu potrebu. Drugi demon je klimnuo.
“Idi onda. Uradi ono što moraš. Biće i drugog plena za tebe sem naših
malih vilenjaka i viteza. Uzmi ono što ti je potrebno na drugom mestu, ali
njih za sada ostavi na miru.” Sagnuo se i poljubio Delorin u njušku. “Idi,
ali vrati se brzo.”
Njena krv je uzavrela od očekivanja, a njeno telo napelo od
uzbuđenja pred lovom dok je odskočila dalje u noć.

- 151 -

Balkandownload PETNAEST

Veverca je njegova porodica sahranila u zoru.
Svi su do tada bili budni, možda zato što nisu više bili sigurno
ušuškani u svom domu na Trgu pionira, možda zato što su već očekivali
nesigurnost puta koji je ležao pred njima. Jedva da je bilo svetla, izlazak
sunca je još uvek bio nešto malo više od bledog sjaja na istočnom
horizontu, njegov sjaj bio je zamućen debelim zidom dima i pepela koji je
leteo ka jugu iz grada. Odsjaji vatri koje su zamirale na dokovima i u
okolnim zgradama mogao se videti u sve slabijem mraku. Na severu,
preostala je samo jedna zvezda, sićušna tačka svetlosti koja je izgledala
kao da je zalutala.
Logan Tom se probudio pre ostalih i stajao je sam na vrhu brda na
kome su napravili logor kada mu se Sova primakla u svojim kolicima.
“Moramo da sahranimo dečaka”, rekao joj je. “Nije bezbedno da ga
nosimo sa sobom još jedan dan.”
Znala je šta to znači. Suviše bolesti; suviše načina da zarazi ostale.
Nije bilo izbora, bez obzira na ono što se oseća povodom toga. “Možemo
da ga sahranimo ovde, ispod ove omorike”, rekla je, pokazujući ka
veličanstvenom starom drvetu koje još nije uvenulo, obolelo i isceđeno od
života. “Mislim da bi mu se dopalo da spava ovde. Da li ćeš nam pomoći
da iskopamo grob?”
Spustio je svoj crni štap i izvukao par ašova iz AV-a dok su ostali još
uvek ustajali i oblačili se. Onda mu se Medved priključio, krupan, snažan i
ćutljiv dok su zajedno radili na tome da rupa bude dovoljno duboka da
sačuva telo. Majstor i Kreda su takođe prišli, ali više nije bilo ašova, tako
da nisu mogli da urade nešto da pomognu. Kreda je seo sa pločom i počeo
nešto da žvrlja po njoj. Majstor je stajao i gledao sa Lastom.
Panter je zurio u dečaka u Munji. Dečak je pokušavao da se pravi
kao da ga nije briga, ali Logan je mogao da pročita nelagodu u pokretima
njegovog tela dok je Panter hodao sa jedne strane na drugu, lica kao od
kamena.
Kada je rupa bila dublja od jednog metra, Sova je pozvala ostale da
priđu. Medved je uzeo Veverčevo telo, umotao ga u ćebe i doneo ga.
Nežno, uz pomoć Laste i Reke, spustio ga je u grob i odmakao se za
korak. Sveća je već plakala. Panter je nastavio da gleda ka klincu u AV-u.
“Veverac je bio dobar mali dečko”, rekla je Sova, njen glas je bio

- 152 -

Balkandownloadsnažan dok je gledala u ostale sa pročelja groba. “Radio je ono što mu je
bilo rečeno i gotovo nikada se nije žalio. Zanimale su ga stvari i uvek nam
je postavljao pitanja. Nikada nikome nije naudio. Mislim da je možda
imao deset godina, ali niko od nas ne zna to zasigurno.”

Razmislila je na trenutak. “Voleo je knjige. Voleo je da mu se čita.”
“Sačekajte trenutak”, rekla je Lasta odjednom.
Okrenula se i otrčala do kola u kojima su bile njihove stvari, kopala
po nabacanim stvarima za trenutak, a onda požurila nazad. Kada je stigla
do njih, Logan je mogao da vidi da nosi knjigu sa pričama. Spustila se u
grob i položila mu je na grudi. Na njenim obrazima bilo je suza kada se
ponovo popela.
“Ta mu je bila omiljena”, rekla je ne gledajući ni u koga posebno.
“Treba da bude sa njim.”
Začulo se nekoliko promrmljanih slaganja sa tim. Sova je klimnula.
“Možda će mu trebati nešto za čitanje na njegovom putu. Ako i ne može da
pročita sve reči, zna ih napamet. Nedostajaće nam.”
Lasta se okrenula i pogledala ka izlasku sunca. Nebo na istoku bilo je
okupano prljavo žutom bojom kroz izmaglicu dima i magle i svet iza je
delovao nemoguće dalek.
“Želim da se vrati.” Rekla je Sveća tiho.
“I ja, dušice.” Sova se ujela za usnu. “Ali možda je srećniji tamo gde
je sada.”
Sagnula se, dohvatila punu šaku zemlje i bacila je u grob. Logan je to
shvatio kao znak da je gotovo i počeo je da baca zemlju preko malog tela.
Medved je dugo zurio u grob ne pomerajući se, ali je onda i on konačno
počeo da zatrpava. Većina Duhova mogla je samo da stoji i gleda nekoliko
trenutaka pre nego što su se okrenuli nazad. Kreda je ostao tek toliko da u
meku zemlju zabije jedan kraj ploče na kojoj je žvrljao. Na njoj je bilo
ispisano Veverčevo ime.
Logan je utabavao poslednju količinu zemlje preko groba kada je
pogledom uhvatio Pantera kako pokušava da otvori vrata na AV-u. Kvaka
se nije pomerala i on ju je besno cimao. Logan je spustio ašov, uzeo svoj
štap, prišao dečaku i stao kraj njega.
“Zaključano je”, rekao je.
Panter se okrenuo ka njemu. “Šta?”
Logan je pokazao ka vratima. “Zaključana su. Ne možeš da ih
otvoriš.”

- 153 -

Balkandownload “Onda ih ti otvori, gos’n viteže od čega bi već trebalo da budeš! Ti ih
otvori!” Dečakovo tamno lice porumenelo je od pomešanog besa i tuge i
stegao je ruke u pesnice. “Ti ih otvori, a onda mi daj dva minuta s’ tim
šljamom unutra da vi’š šta umem da uradim s ovim!”

Zavukao je ruku u džep i izvukao skakavac gadnog izgleda koji se
otvorio uz glasno snik koje je nateralo nekoliko glava da se odmah okrenu
ka njima. Oštrica je bleštala na prvim sunčevim zracima, čista, glatka i
smrtonosna.

“Neću to da uradim”, rekao mu je Logan.
“Pantere!” viknula je Sova, ljutina je naglašavala dečakovo ime dok
se ona okretala ka njemu. “Odmah da si to spustio!”
Panter ju je ignorisao, očiju upravljenih ka Loganu. “Nemoj da se
kačiš sa mnom. Ovo nije tvoja stvar, nije tvoja briga. Ovo se tiče Duhova.
Otvori ta vrata!”
Logan je zavrteo glavom. “Neću.”
Samo na sekund, pomislio je da će Panter krenuti na njega. Nož se
primakao nekoliko centimetara, dečakov stisak se pojačao. Ali do tad su i
ostali vikali na njega. Medved je već krenuo na njega a Sova je bila odmah
za njim, njeno lice bilo je iskrivljeno od besa.
Panter je iznenada ustuknuo i slegnuo ramenima. “’Ej, u redu. Nemoj
da otvoriš. Ali nećeš moći stalno da paziš na njega. Pre ili kasnije, uradiću
ono što je trebalo odmah da uradim!” Sklopio je oštricu i stavio nož natrag
u džep. “’Ej, šta je ovo?” upitao je, gledajući unaokolo u neverici,
ispruživši ruke prema Sovi i Medvedu, koji su išli ka njemu. “Samo sam
mu pokazivo, to je sve. Samo sam ’teo da ga vidi!”
Nacerio se umirujuće i udaljio se, zviždeći. Dok je prolazio, uputio je
dečaku u Munji oštar pogled, ali samo Logan je to mogao jasno da vidi.
Sa Panterovim povlačenjem, Medved se okrenuo i otišao na stranu,
ali Sova je nastavila da prilazi sve dok nije došla do njega. “O čemu se
radilo? Šta se desilo?”
Logan je pokazao glavom ka Munji. “Taj dečko će stvoriti probleme
ako ga budemo vukli sa sobom.”
Pogledala je zarobljenika. “On nikome ne predstavlja pretnju.
Pogledaj ga. Mora da je uplašen.”
Zaustavio joj je ruku kada je krenula da dohvati kvaku. “Nemoj da
ulaziš. Slušaj me. Ne možemo da ga vodimo sa sobom. Panter ga mrzi.
Verovatno još neko. Samo prizivaš nevolje.”

- 154 -

BalkandownloadNjena ruka se spustila dok se okretala u mestu prema njemu. “Nije
nameravao da ubije Veverca. Videla sam šta se desilo. Bio je to nesrećan
slučaj. Ne možemo da nastavimo da krivimo druge za loše stvari, bez
obzira šta se...” Zaustavila se i zavrtela glavom. “Moramo ponovo da
naučimo kako da praštamo.” Pokazala je ka ostalim Duhovima. “Oni
moraju to da nauče.”

“Ne protivim ti se povodom toga šta se desilo ili kako je to trebalo
rešiti. Samo ti kažem da ne možemo da vodimo tog dečka sa nama.”
Pogledala je u stranu. “Neću da ga pustim sve dok ne bude dovoljno dobro
da može da se stara o sebi. U suprotnom, to bi bilo isto kao da smo ga
ubili.”

Nije mu se dopadala ideja, ali je znao da ne može više da navaljuje.
“U redu. Još jedan dan. Ne više.”

Klimnula je, ne rekavši ništa.
Kleknuo je kraj nje. “Još jedna stvar. Imao sam viziju prošle noći,
san. Gospa mi je došla. Rekla mi je da je Soko na sigurnom.” Iznenađeno
je zurila u njega. “Da li si siguran?”
“Rekla je da ga je magija spasila. Rekla je da će doći na sever da nas
pronađe, ali da mi moramo da putujemo na jug da pronađemo njega. Rekla
je da će se sresti sa nama na obali Kolumbije. Šta je to? Da li je to reka?
Nisam čuo za to ime ranije.” Sova je klimnula. “Nalazi se južno odavde.
Ne znam tačno koliko daleko. Nikada nisam bila tamo. Samo sam čitala o
njoj u knjigama.” Zastala je. “Može biti da je udaljena i više od stotinu
kilometara.” Razmislio je o tome za trenutak. Pogledao je ka Munji i
kolicima prikačenim iza nje. Onda je pogledao ka Duhovima, raštrkanim
po kampu, većina je čekala na nekoga da im kaže šta da rade.
Može biti i više od stotinu kilometara. Ne tako daleko da je mogao
da putuje sam u AV-u. Predaleko za kolica i gomilu klinaca koji će morati
većim delom da pešače.
“Moramo da pronađemo brži način da putujemo”, rekao je.

***

Doručkovali su, Logan je podelio porcije iz njihovih oskudnih zaliha,
shvatajući da već nemaju dovoljno ni da im potraje nedelju dana. Suviše
usta koja treba nahraniti za daljinu koju treba da prevale. Moraće da
sakupljaju i hranu i vodu negde tokom putovanja.

Dok su ostali jeli, Sova je hranila dečaka vezanog u AV-u – Medved

- 155 -

Balkandownloadih je pažljivo motrio – a Reka je nakapala malo vode niz grlo polusvesnog
Vremenka. Nakon toga, Logan je proverio vezove kojima je starac bio
privezan i okove mračnog dečaka, brzo pregledao tovar privezan za AV i u
kolicima, obavestio Sovu i Sveću da će se one voziti sa njim i spremio se
da krene.

“Pretpostavljam da ćeš ti da se voziš celim putem, gos’n viteže?”
Panter mu se podsmehnuo. “Mi hodamo, ti voziš?”

“Pantere, prestani!” Sova ga je opomenula.
“Ja sam trenutno jedini koji zna da vozi”, Logan mu je odgovorio.
“Ako neko od vas bude naučio kako se to radi, može da mi pomogne. Da
li si zainteresovan?”
Panter je oklevao, a onda zavrteo glavom. “Jok. Samo pitam. Neću da
imam bilo šta s tim.”
“Ja hoću!” Majstor je odmah rekao.
Logan je klimnuo. “Dobro, Majstore. Počećemo odmah sa časovima.
Penji se.” Namignuo je Sovi preko ramena. “Idemo.” Krenuli su ujutro,
dan je bio blistav i sunčan, ali magla je bila malo jača nego inače,
kombinacija dima i pepela od vatri sa dokova i opšte zagađenosti vazduha.
Dok su se kretali dole niz strminu duž pomoćnog puta ka autoputu, Logan
je mogao da čuje ujednačeno tutnjanje bubnjeva invazionih snaga koje je
prekrivalo oštro tak i pop automatskog oružja. Borba je još uvek trajala na
ulicama. Kada se bude završila, stvari će se smiriti dok demoni i nekad-
ljudi započnu opsade utvrđenja Sejfko Fild. Nekoliko dana kasnije, počeće
stvarno ludilo.
Pomislio je na ljude osuđene na propast zarobljene unutra, ali samo
na trenutak. Oni nisu bili prvi a neće biti ni poslednji. Nije mogao sve da
ih spase, bez obzira na to koliko je želeo da pokuša. Imaće sreće ako bude
spasio nekolicinu koju je uspeo da povede sa sobom dok je bežao. Imaće
sreće ako bude mogao da spase sebe.
Njihovo napredovanje bilo je sporo, ali ujednačeno. Usporio je veliku
mašinu koliko je mogao da omogući onima koji su išli pešice da održe
tempo. Majstor se vozio pored njega, posmatrajući šta radi, stalno
zapitkujući i pažljivo slušajući odgovore. U jednom trenutku dečak je
rekao da misli da je spreman da proba da vozi AV, ali Logan je odrečno
zavrteo glavom. Biće bolje ako sačeka još jedan dan, da sebi vremena da
razmisli o svemu. Majstor je izgledao razočarano, ali se nije protivio.
Samo se zavalio u sedište, gledao Logana još malo, a onda počeo da

- 156 -

Balkandownloadpostavlja pitanja u vezi sa sistemom naoružanja vozila. Logan je oklevao,
razmatrajući stvar, a onda mu ispričao o topovima i raketnim lanserima,
koji su ionako bili zaključani, ali je zadržao za sebe ono što je znao o
laserskim tragačima i štitovima.

Iza njih, Sova je razgovarala sa dečakom koji je upucao Veverca,
pričajući mu o Duhovima, postavljajući mu pitanja u vezi sa njim,
pokušavajući da ga otvori. Izgleda da nije upalilo. Dečak se pogurio na
zadnjem sedištu, gledao kroz prozor i nije rekao ni reč. Tu i tamo bio je
primoran da pogleda u nju kada bi Panter došao da hoda kraj AV-a, sa
očima upravljenim ka dečaku, sa malim smeškom na svom tamnom licu.
Logan je mogao da vidi strah u dečakovim očima, znao je šta je Panter
planirao da uradi sa njim. Sova je pokušala da otera Pantera od AV-a, ali
čak i kada bi se udaljio, to bi bilo samo na neko vreme, a onda se vraćao
da hoda kraj prozora i dečaka, sa istim izrazom lica.

Nastavili su tokom dana sporim, gotovo neplanskim tempom. Logan
im je dozvolio da stanu da ručaju ali nije planirao da ponovo staju sve dok
ne padne noć. Oni koji su hodali delili su flaširanu vodu koja je bila
obešena preko njihovih ramena i energetske pločice koje je pokupio iz
nekog skladišta u oblasti Čikaga nekoliko meseci ranije. Imao je kutiju
punu pločica, ali sa toliko njih koji su je delili, biće ispražnjena za nedelju
dana. Želeo je da je imao bolju priliku da sakupi više namirnica pre
odlaska iz grada. Ni Duhovi nisu poneli mnogo, koncentrišući se na
predmete koje je bilo teško naći kao što su bile tablete za prečišćavanje
vode i lekovi, zajedno sa njihovom odećom i posteljinama. Sasvim
sigurno, bili su odrpana gomila, pomislio je, i verovatno neće delovati
bolje u skorije vreme.

Sveća se vozila napred sa Loganom kada su ponovo krenuli, njen
napeti pogled fokusirao se napred, plave oči bile su pune skrivenog znanja.
Setio se da je ona ta koja je imala predosećaje, da je ona videla stvari koje
su nagoveštavale budućnost i upozoravale na opasnost, stvari skrivene od
drugih. Ona je bila njihov pas vodič kroz mračna mesta.

Setio se, takođe, kako ga je branila pred ostalima.
Jednom ili dva puta, uhvatio je kako ga posmatra krajičkom oka, ali
je pustio da misli da je nije primetio. Još uvek ga je odmeravala,
odlučujući šta zaista oseća prema njemu, do koje mere želi da mu veruje.
On je bio deo spoljašnjeg sveta, a za devojčicu staru deset godina koja je
videla toliko mračnih stvari i iskusila toliko sumnji i straha, bilo je mnogo

- 157 -

Balkandownloadtoga što ju je činilo opreznom.
U jednom trenutku ga je upitala: “Da li misliš da ćemo videti Sokola

uskoro?” Uputila mu je brz pogled tom prilikom.
“Ne znam”, odgovorio je, izvivši jednu obrvu. “Bolje bih se osećao

kada bi bilo tako.”
“Soko je naš.”
Skrenuo je Munjom da obiđe oboreni telefonski stub. “Duhovi su

porodica. Zar nije tako?”
Klimnula je glavom. “Soko će nas odvesti u Obećanu Zemlju.” Nije

ga pogledala ovog puta. “Sova priča tu priču bolje od mene.” Oklevala je.
“Da li veruješ u to?”

Nasmešio se uprkos sebi, pomislivši na Dva Medveda, Gospu i
sudbinu morfa lutalice. “Pa zapravo, verujem”, rekao je.

Video je kako se i ona nasmešila. To je bilo sve što je rekla neko
vreme, ponovo se povukavši u sebe, njen pogled bio je usmeren napolje
kroz prozor ka sivom pejzažu okoline.

A onda: “Da li si i ti bio dete sa ulica kao i mi kada si bio mali?”
Ponovo je gledala u njega, pažljivo ga proučavajući ovaj put. “Da li si
pripadao plemenu?”

Zavrteo je glavom. “Ja sam dete iz utvrđenja.”
“Šta ti se desilo? Zašto si napustio utvrđenje? Da li su te naterali da
odeš?”
“Utvrđenje je bilo pregaženo i moja porodica ubijena. Pobegao sam
sa grupom slobodnih pobunjenika koji su uspeli da spasu nekolicinu nas.
Njihov vođa me je usvojio.”
“Da li se sećaš svojih pravih roditelja?” upitala je.
“Pomalo. Više ne tako dobro.”
“Ja se uopšte ne sećam svojih.”
Razmislio je o tome. “Možda je to dobro.”
Glava joj se malo trgnula. “Zašto to kažeš?”
“Zato što mrtvi pripadaju prošlosti.”
Dugo nije ništa govorila, posmatrajući njegovo lice, napetih plavih
očiju. Onda je tiho rekla: “Mislim da to nije istina.”
“Ne? Zašto ne?”
“Zato što su oni bili naši prijatelji i neko mora da ih se seća. Zar ti ne
želiš da te se neko seća kada umreš?”
Bilo je malo čudno čuti ovu devojčicu kako tako priča; delovala je

- 158 -

Balkandownloadsuviše zrelo za desetogodišnjakinju. U svakom slučaju, priča o mrtvima
mu je izazivala nelagodu.

“Zar ne želiš?” ponovo je upitala.
Pogledao je ka njoj i slegnuo ramenima. “Pretpostavljam da želim.”
Ona je pogrbila svoja mršava ramena. “Znam da ja želim. Ne bih
želela da me svi zaborave.”
Bilo je već poslepodne i prešli su gotovo tridesetak kilometara.
Nalazili su se dosta ispod velikog aerodroma koji se pružao duž autoputa
južno od grada kada su prošli ogroman industrijski kompleks zatvoren
teškom žičanom ogradom sa bodljikavom žicom. Ograda i žica podsetile
su Logana na kampove za robove, ali zgrade iza bile su potpuno drugačijeg
tipa i nigde nije bilo znakova života. Sporedni put se granao sa autoputa i
peo naviše kroz šumarak sasušenih omorika pomešanih sa ukrasnim
kamenjem do duple kapije, koja je bila u lancima i zaključana. Znak,
izbledeo i umrljan vremenom, visio je sa mreže:

ORONIKS EKSPERIMENTI
Robotički sistemi

Gradimo za budućnost

Pogledao je ka njemu dok su prolazili, pogled je nastavio da se kreće
dalje niz liniju ograde koja se pružala duž autoputa i odjednom se
završavala kraj alatnice. Zaustavio je AV, ugasio motor i izašao napolje.

Duhovi koji su pešačili su prišli. “Šta je sad?” zahtevao je Panter.
“’Oćeš mene da pustiš da vozim?”

“Nisi to hteo ranije.” Logan je pokazao ka ogradi. “Vidiš ih?”
Pokazivao je ka nizu metalnih prikolica sa ravnim podom i prevelikim
točkovima, šipkama za vuču i niskim prečkama koje su okruživale pod.
“Mogli bismo da upotrebimo neku od ovih.”

“Moraćemo da provalimo unutra”, rekao je Majstor, bacajući pogled
pozadi ka zaključanoj kapiji i lancima. “Da otključamo katance. Ili možda
da isečemo žicu.”

Logan je prišao AV-u, rekao Sovi šta planira da uradi, a onda je izneo
iz vozila i smestio je u kolica, gde je Sveća spremno preuzela smenu.
Otključao je dečaka vezanog na zadnjem sedištu, odveo ga do kolica i
ponovo ga vezao za žice na točku. Zadužio je Kredu da čuva stražu i rekao
mu da vodi računa da se ništa ne desi dok on nije tu, da je odgovoran za

- 159 -

Balkandownloadto. Onda je otišao pozadi do skladišnih delova blizu zadnjeg dela vozila,
otključao jedan sa vozačeve strane, pružio ruku unutra i izvukao par
velikih makaza i dva parkan spreja crnih cevi. Poneo je to sa sobom
napred gde su ostali stajali.

“Opa, pa to je zajebana vatrena moć”, Panter je prosiktao, očiju širom
otvorenih kada je pogledom uhvatio sprejeve. “Je l’ znaš kako da ih
koristiš a da pri tom ne razneseš sebi stopalo?”

Logan je slegnuo ramenima. “Pitanje je da li ti znaš? Ovi nisu za
mene. Treba mi neko da krene unutra sa mnom, da mi čuva leđa.”

“’Ej, pa ti i ja, kao i ranije”, rekao je Panter.
“Bolje uzmi mene”, Lasta je predložila brzo, iskoračivši napred. “Ja
znam kako da koristim ove bolje od Panter Mačkice.” Uputila mu je
podragljiv osmeh.
“’Ej, ja i on smo već radili zajedno”, Panter se brecnuo na nju. “Ništa
nije radio s tobom – ne zna ništa o tebi. Ti si samo ptičica, samo imaš
perje i cijučeš.”
Lasta je zakoračila prema njemu. “Ko ti je spasio bezvredno malo
dupe tamo nazad na Trgu pionira, Panter Pišo? Misliš da si mogao da
pobegneš od onih Kreštavaca potpuno sam sa svojim mačjim mozgom? U
stanju si da se setiš za toliko, do prošle noći?”
“Nisi me ti spasla, malo cijukalo! Ja sam tebe spasao! Imala si samo
malčice...”
Logan je osetio kako počinje da gubi strpljenje. Nije imao vremena za
ovo. “Vodim vas oboje”, prekinuo ih je, bacajući po jedan parkan sprej
svakome od njih. Razveselilo ga je kada je video da se Panter malo
zateturao kada je uhvatio svoj. Lasta je uhvatila svoj glatko, povukla cev
na mesto i otpustila osigurač, sve u jednom dahu. Ponovo je vratila
osigurač na mesto i nakezila se prema Panteru.
Logan je dao makaze Medvedu. “Napravi dovoljno veliku rupu da
možemo da prođemo. Kada se budemo našli unutra, raširi je toliko da
možemo da izvučemo jednu od onih prikolica nazad. Trebaće ti malo
vremena, ali nastavi da radiš.”
Medved je klimnuo glavom, ne rekavši ništa dok je prilazio ogradi i
počinjao sa poslom. Logan se okrenuo ka ostalima. “Ostanite ovde. Držite
se zajedno. Držite otvorene oči. Niko da nije odlutao. Ako se pojavi
nekakva opasnost, uđite u Munju, svi. Neće biti udobno, ali će biti
bezbedno.”

- 160 -

BalkandownloadOdveo je Majstora do vozačevog sedišta, pokazao mu sigurnosne
dugmiće i rekao mu šta rade. Do trenutka kada je završio svoje
objašnjenje i naterao dečaka da mu ponovi sve, Medved je završio sa
sečenjem ograde. Sa Panterom i Lastom iza sebe, zakoračio je kroz
iskidani otvor i izašao na betonsku pistu iza.

“Idite za mnom i držite se blizu”, rekao im je, bacajući pogled preko
ramena. “Nemojte da upucate jedno drugo.”

Nije znao da kaže zašto je bio tako pažljiv u vezi sa praznim
skladišnim postrojenjem osim što ga je mučila činjenica da očigledno niko
nije pokušao da provali u kompleks i uzme neku od ovih prikolica ranije.
To je bio tip vozila koje bi svako mogao da iskoristi, uključujući i
utvrđenja. Pa ipak, desetak njih je nedirnuto stajalo.

Stegao je crni štap svog reda i krenuo napred.

- 161 -

Balkandownload ŠESNAEST

Razdaljina između ograde do mesta na kome su bile poređane
prikolice, kao stado poslušnih životinja, iznosila je manje od stotinak
metara, pa ipak je delovalo mnogo više dok ju je Logan prelazio. Zgrade
iza i sa obe strane bile su niske, zdepaste strukture bez prozora, sa
metalnim krovovima i zidovima. Pokretna vrata bila su zatvorena, ali nije
mogao da vidi nikakve brave. Na pisti je bilo začuđujuće malo đubreta,
stanje koje se gotovo nije moglo naći nigde drugde u zemlji. Još čudniji
bio je čist, ispolirani izgled prikolica, na kojima se nije mogla videti
nikakva naznaka rđe ili prljavštine i delovale su kao sveže izlivene mašine.
Iako je kompleks delovao pusto, čist izgled prikolica nagoveštavao je da
se neko brine o njima.

Logan se sa nelagodom osvrnuo unaokolo. “Halo!” pozvao je. “Ima li
koga?”

Niko se nije pojavio. Ništa se nije pomerilo.
Pogledao je nazad odakle su došli. Duhovi su bili van Munje i okupili
su se oko ograde, lica pritisnutih uz mrežu. Jedino Medved nije gledao,
pažnje usmerene na to da proširi otvor kroz koji su ušli. U tišini sve
slabijeg popodnevnog svetla, Logan je mogao da čuje tupo sec sec velikih
makaza.
Stigao je skoro do najbližih prikolica kada je uočio senzore.
Delimično ukopani u površinu piste, bili su strateški postavljeni po ovalno
obojenoj oblasti unutar koje su bile parkirane mašine. Nikakva svetla nisu
sijala na njihovim kućištima; nikakav zvuk se nije čuo iz njih. Zaustavio je
Pantera i Lastu, pokazao ka senzorima i kleknuo da bliže pogleda. Na
senzorima se nije moglo videti ništa prepoznatljivo – nije bilo antena,
skenera, nikakvih vidljivih izbočina bilo kakve vrste. Okruživali su
prikolice, ali nisu vidljivo bili povezani jedni sa drugima niti sa nečim
drugim. Ništa nije nagoveštavalo ni da rade.
Pa ipak, imao je nepokolebljiv osećaj da jesu.
Šta da se radi?
Izbor mu je bio ograničen. Nije mogao da deaktivira senzore ne
znajući nešto više o njima. Tako da je mogao ili da testira da li su aktivni
ili ne, znajući da neće biti zadovoljan rezultatima ako jesu, ili je mogao da
se okrene i vrati se tamo odakle je i došao i zaboravi na to da nastavi sa
ovim. Nije mogao a da ne misli na to da se ništa od ovoga ne bi dešavalo

- 162 -

Balkandownloadda je bio sam. Bio je ovde, rizikovao je, samo zato što je primio gomilu
klinaca sa ulica kojima je trebao prevoz.

Odbacio je tu pomisao. Nakon svega, ni oni nisu tražili ništa od
ovoga.

Još jedan dugi trenutak je razgledao unaokolo po kompleksu, tražeći
nešto što će mu reći šta da radi i nije pronašao ništa. Brz pogled preko
ramena mu je otkrio da je Medved završio sečenje otvora u ogradi,
dovoljno visok i širok da im dozvoli da provuku prikolicu kroz nju.
Prikolice su bile velike, ali dovoljno lake za guranje kada nisu utovarene.
Uz Panterovu pomoć, trebalo bi da bude u stanju da odvuče jednu odavde.

Sve što je trebalo da uradi je da im priđe. Kroz senzore, kraj alarma u
bilo šta što ga je čekalo iza.

Stegao je štap svog reda, osećajući kako vrelina magije počinje da se
skuplja. Nije se plašio, ali bio je oprezan. Zbog sebe i zbog dece koja su
bila sa njim. Deca sa ulica su ipak bila deca. Prikolice su stajale pred
njim, poređane i spremne. Zašto bi, uopšte, postojala neka ozbiljna zaštita
zbog prikolica? Nisu imale neku stvarnu vrednost, ništa što bi donelo bilo
kakvu vatrenu moć kakvu su koristila utvrđenja.

Pa ipak, niko ih nije ni dotakao.
Odlučio se. Naglo se okrenuo i pokazao Panteru i Lasti da odstupe.
“Ne dopada mi se kako ovo izgleda. Odlazimo.”
“Odlazimo?” Panter je zurio u njega tamnim, ljutitim očima. Pokazao
je ka senzorima. “Zbog ovih?”
“Čuo si!” dobacila je Lasta, već odlazeći.
Panter je zgađeno vrteo glavom i kretao za njom kada mu je nešto
privuklo pogled – nešto što je Logan potpuno prevideo a možda nije ni
postojalo. Ali to je bilo dovoljno da izazove trenutnu reakciju kod dečaka,
koji se okrenuo i opalio kratak rafal iz parkan spreja koji je zasuo
prikolice i razneo nekoliko senzora koji su bili najbliži.
Ne! Logan je pomislio, očima pretražujući pistu. Paneli skriveni na
ravnoj površini su se već otvarali, a preostali senzori su nestajali sa
vidika. Ogromna vrata postavljena na zidovima zgrada sa obe strane
prikolica, koja su se nalazila na velikim čeličnim točkovima, otvorila su se
kao gladna usta i iz tame unutra začulo se zujanje motora i tiho,
sudbonosno klik pokretanja zupčanika.
“Izlazite!” Logan je viknuo ka svojim mladim saputnicima.
Ali Panter je izgledao kao da nije u stanju da se pomeri, sleđen u

- 163 -

Balkandownloadmestu, možda omamljen sopstvenom reakcijom, možda ga je jednostavno
poneo trenutak. Lasta je vikala na njega. Negde pozadi iza rasečene
ograde, ostali Duhovi su vikali ili u užasu ili dajući im podršku, bilo je
nemoguće reći šta. Ali Panter izgleda nije čuo nikoga od njih, očiju
usmerenih ka crnim rupama koje su se otvorile na zgradama.

Trenutak kasnije, grupa mašina metalnih nogu promolila se na
dnevnoj svetlosti, teških i zdepastih. Izgledale su kao čudovišni insekti,
njihova tela stajala su na brojnim nogama, na glavama su im se nalazile
kugle koje su pulsirale i sijale, oružja su virila iz njih kao vilice iz čeljusti.
Bilo ih je pet, sve su bile veličine koja je nagoveštavala da su mogli da
odbiju sve što može da osvoji kompleks osim nuklearnog napada.

Nijedna prikolica nije bila vredna ovoga, pomislio je Logan. Doduše,
ovakav odgovor nije imao neke veze sa prikolicama. Ovo je imalo veze sa
nečim od mnogo veće važnosti, nešto na čemu su Oroniks eksperimenti
radili kada je došao kraj. Ljudi koji su tu radili su možda nestali, ali
odbrambene mašine koje su napravili da brane njihov trud ostale su na
mestu, programirane da odbiju bilo kakvu invaziju.

Jurnuo je ka Pantem, uhvatio ga za ramena i okrenuo ga na drugu
stranu. “Beži!” viknuo mu je u lice, pokazujući mu ka ogradi.

Onda je vrelina lasera počela da prži betonsku pistu, tanki crveni
zraci su sekli kraj njega. Okrenuo se u odgovor, rukama držeći crni štap, i
poslao nalet bele magije Reči u najbližeg napadača. Izbacila je jednu
mašinu iz ravnoteže koja je zbog toga udarila u drugu tako da su obe pale.
Ali to ih je usporilo samo za trenutak pre nego što su se ispravile i
nastavile da napreduju. Logan se brzo odmakao. Mašine su bile velike i
delovale su teške, ali su se kretale brzo i glatko. Bile su napravljene da
prežive neprijatelje jače od njega.

Okrenuo se preko ramena i video kako se Panter i Lasta okreću i
pucaju iz svojih oružja na nadolazeće nemani. “Ne!” povikao je ka njima.
“Bežite!”

Gubili su vreme. Njihova najveća šansa bila je da se vrate kroz
ogradu i nadaju se da mašine nisu programirane da napreduju van granica
kompleksa. Parkan sprej je bio opasno oružje, ali nije bilo ni izbliza
dovoljno da zaustavi ova čudovišta. Čak ni magija možda neće biti
dovoljna.

Upotrebio ju je bez obzira na to, udarajući insektolike mašine kratkim
naletima koji su bili upereni ka zglobovima njihovih krivih nogu. Oborio je

- 164 -

Balkandownloadjednu, njene noge bile su dovoljno oštećene da nije mogla da ustane. Ali
ostale su nastavile da prilaze i gotovo ga sustigle. Okrenuo se i potrčao iz
sve snage, izbegavajući lasere koji su ciljali na to da ga osakate. Mašine
se nisu koncentrisale na Pantera i Lastu, koje su procenile kao manje
opasne. Koncentrisale su se na njega. Magija ga je štitila od najgorih udara
koji su pržili sve oko njega, ali mogao je da oseti kako postaje sve slabiji
od tog napora. Žičana ograda se nalazila još uvek daleko, suviše daleko da
bi mogao da kaže da će sigurno stići do nje.

Onda je eksplozija sa njegove desne strane poslala komade betona
pravo u njegovo lice i otkotrljao se u stranu, dok mu je štap ispao van
domašaja.

Izvan ograde, nastao je trenutni pakao. Svi duhovi su odmah počeli da
viču, divlje pokazujući, pokušavajući da dovedu troje koji su se nalazili
unutar ograde na bezbedno kombinacijom čiste volje i zaglušujućeg zvuka.
Svi su se pribili uz ogradu, ljutito se držeći za metalne spojeve. Medved je
čak pokušao i da se provuče kroz mrežu sve dok ga Sovin očajnički povik
nije zaustavio u mestu.

Na neko kraće vreme, svi su izgubili kontrolu.
Svi osim Majstora.

***

Majstor je dečak koji je oduvek bio dobar u tome da pronađe način
da stvari funkcionišu. Takve stvari su, većim delom, mehaničke prirode.
Mašine svih vrsta, velike i male, cele ili iz komponenata, korisne ili bez
ikakve svrhe, da ih rastavi ili sastavi – njemu je svejedno. Ako postoji
mogućnost da natera nešto da radi, on hoće da zna kako. On ne ume da
objasni šta je to toliko intrigantno u vezi sa mašinama; on čak ne može ni
da se seti šta je prvo pokrenulo to interesovanje u njemu. Samo zna da ne
može da se seti perioda kada rad na mašinama nije bio njegova omiljena
zabava.

On je srednje dete u porodici sa petoro dece, dvoje starijih, dvoje
mlađih, oba roditelja su živa i staraju se o njima. Žive na farmi na istoku
države Vašington, koja jedva funkcioniše i nalazi se bogu iza leđa, njihovi
najbliži susedi se nalaze osam kilometara daleko odatle, a najbliže mesto
na više od trideset. Retko kada viđaju nekoga osim Strejhornovih,
porodice koja živi dalje uz drum, koje posećuju par puta godišnje i koji
posećuju njih zauzvrat otprilike isto toliko često. To je u početku, kada on

- 165 -

Balkandownloadtek ima četiri ili pet godina i tek počinje da se interesuje za to kako stvari
rade. Ubrzo nakon toga, Strejhomi više ne dolaze. Njegova majka kaže
da su se odselili. Njegov otac počinje da nosi sačmaru sa sobom gde god
da ide.

Majstor, kao srednje dete, nema neko određeno mesto ili svrhu u
porodici. Starije dvoje dece radi sa ocem, a dvoje mlađih su suviše mali
da rade bilo šta, blizanci stari četrnaest meseci. Oni ionako ne žive dugo.
Nije im dobro, najverovatnije zaraza, njih dvoje spavaju zajedno u istom
krevetu ili dele ograđeni prostor za igru i umiru za nedelju dana. Ne
može da se seti njihovih imena posle nekog vremena; njemu čak i ne
deluju stvarno. Kao i mnogo toga drugog što je izgubljeno, deluju kao
deo nekog sna.

Nakon što oni umru, njegovi roditelji pričaju o tome da se presele
negde drugde, iako nikada nije potpuno jasno gde misle da mogu da odu
a da će im biti bolje. Majstor sada ima sedam godina i toliko je uronjen u
svoju ljubav prema mehanici da počinje da nestaje pred svima.
Jednostavno ne postoji razlog da se ostali pitaju šta radi; uvek radi istu
stvar. Pošto je sada najmlađi, odnose se prema njemu sa popustljivošću
koju njegova starija braća ne osećaju, tako da je u priličnoj meri
prepušten sebi. Pametan je i već čita stara uputstva za popravke i knjige
o različitim tipovima motora. Do vremena kada napuni devet godina, ima
sasvim dobro poznavanje solarne energije i počinje rad na kolektoru
solarne energije koji može da napaja jedino vozilo koje imaju, ali koje
nije radilo još od kada su crkle i poslednje uskladištene baterije. On
obraća malo pažnje na ono što se dešava oko njega, ali se većinom
koncentriše na svoje projekte.

Upravo dok testira taj kolektor, odnevši kućište u niska brda i daleko
od kuće u slučaju da nešto krene naopako, dešava se da jedna od
odmetničkih milicija, koje su radile i kao goniči robova, pronalazi
njegovu porodicu, savladava ih i odvodi sa sobom. Nikada ne bi ni toliko
saznao da nije video dim od zapaljenih zgrada i trčući stigao na vreme da
vidi kamione kako nestaju u daljini.

Nekoliko dana ne zna šta treba da radi. Nejasno razmišlja o tome da
krene za svojim roditeljima i braćom, ali nema pojma kako to da uradi ili
gde da ih traži. Ostaje napolju u brdima, radi na svom kolektoru,
koncentracija koju taj napor iziskuje daje mu izgovor da ne razmišlja o
onome što se desilo njegovoj porodici i što će se verovatno desiti i njemu.

- 166 -

BalkandownloadFokusiran, napet, on završava posao i pada u dubok san. Kada se
probudi, stavlja kolektor na leđa i kreće sa namerom da stigne do obale.
Pronalazi ga mali karavan porodica koje putuju od suncem i radijaciom
uništenog srca Srednjeg zapada u potrazi za nečim boljim. Karavan je
mogao da ga ostavi i nastavi dalje – nisu im trebala još jedna usta da ih
hrane, nisu bili preterano zainteresovani da skupljaju lutalice – da nije
bilo kolektora. Impresionirani njegovom izuzetnom veštinom, koju ima sa
samo devet godina, odlučuju da povedu Majstora sa sobom.

Do trenutka kada stignu do Sijetla, on je spreman da krene svojim
putem i napušta ih usred noći, iskravši se duž obale. Živi u napuštenoj
mašinskoj radionici kada ga Medved pronalazi nekoliko nedelja kasnije,
prljavog, pocepanog i izgladnelog, sa kolektorom ispred sebe kao
oltarom dok sedi zadubljen u stara uputstva koja je pronašao. Medved,
nesiguran šta da radi sa njim, svejedno ga odvodi do Sokola, koji odmah
prepoznaje njegovu vrednost i poziva ga u porodicu.

Ali on je još uvek srednje dete, čak i u svojoj novoj porodici. Cene
ga kada su njegove veštine potrebne, ali ga u suprotnom često ignorišu.
Ne pomaže ni to što su ostali već halapljivo preuzeli svoje pozicije – Soko
je vođa, Medved i Panter vojnici, Sova glas mudrosti i razuma, Sveća
vidovnjak, Lasta divlja i nepredvidljiva, a Reka tajanstvena. On je samo
prosečan dečak običnog izgleda, koji ne može da pruži mnogo svojim
atletskim sposobnostima ili inteligencijom. Oni su snažni, divni i pametni
i on im svima zavidi. Naravno, on je taj koji ume da popravi stvari, ali to
nije sposobnost koja je nešto uzbudljiva. Njegova sklonost ka tome da
odluta i često zaboravljanje onoga što bi trebalo da radi takođe mu ne
pomaže mnogo. Suviše često je tema njihovih šala. Njegovo mesto u
porodici je važno, ali on ne oseća da ga cene.

To se menja sa dolaskom Krede, dečaka njegovih godina i
sopstvenim problemima, dečaka koji je ponekad i smešniji od njega. Oni
odmah postaju prijatelji i odjednom više nije važno što ostali padaju u
očaj od njih dvojice. Oni cene i poštuju jedan drugoga i drže čvrst srednji
deo porodice. Majstor sa svojim mehaničarskim sposobnostima i Kreda
sa svojom umetnošću veoma su različiti na površini, pa ipak isti unutra.

Ali u onom ličnom delu u koje čak ni Kredi nije dozvoljeno da ide,
Majstor još uvek sanja o tome da uradi nešto zbog čega će ga ostali
posmatrati drugačijim očima. Nešto nalik onome što je Lasta uradila
kada se suočila sa onim mutiranim insektom i ubila ga. Nešto tako

- 167 -

Balkandownloaduzbudljivo i divno da nikada neće prestati da pričaju o tome.
Nešto herojski i zapanjujuće.
Samo jednom.
U Oroniks eksperimentima, dobija svoju priliku.

***

Dok su se ostali mahnito tiskali uz barijeru žičane ograde, Majstor je
sačuvao prisebnost. Otrčao je do Munje S-150 AV i ukucao sigurnosni kod
na tabli. Posmatrao je kako Logan Tom ukucava kod ranije i pažljivo
obratio pažnju na redosled brojeva. Pamćenje ga nije izdalo i brave su se
otvorile. Uvukao se unutra, pritisnuo prekidače koji pale motor, ubacio u
brzinu i jurnuo napred. Vibracija vozila tutnjala je u njemu kao nalet
adrenalina i široko se kezio dok je vozio kroz otvor na ogradi.

Znao je šta treba da uradi.
Uhvatio je za trenutak pogledom Kredino bledo lice, šokirano preko
svake mere, dok je jurio preko ravnice sa autoputa ka ogradi. Munja je
naletela na duboku brazdu i gotovo mu izbacila volan iz ruku dok se divlje
odbijao u stranu. Samo za trenutak mu se javilo da je ovo bila ogromna
greška, da nije dorastao ovome, a onda je proleteo kroz otvor i granuo u
pravcu bitke. Logan Tom je bio oboren, ispružen na zemlji, štap se nalazio
nekoliko metara dalje od njega dok su mu se mašine približavale. Lasta i
Panter su se okrenuli i pucali iz teških parkan sprejeva u napadače, uzalud
pokušavajući da ih drže podalje. Ali bio je to beskoristan trud; mašine su
bile suviše dobro zaštićene.
Majstor je spustio pogled ka dugmićima za razna oružja na tabli, tik
ispod ekrana navigacionog sistema, probao da se seti šta koje radi i
odabrao dva od četiri sa simbolom strele. Lupio je po njima dok je skretao
dalje od svojih prijatelja da im ne bi bio u blizini i par projektila je bio
lansiran iz vozila pravo u jednu od mašina, eksplodirajući zaslepljujućom
svetlošću i poslavši udarni talas koji je zaljuljao AV i poslao Pantera i
Lastu na zemlju. Dve mašine su nestale. To je nateralo preostale da se
okrenu ka njemu i lupio je druga dva dugmeta. Ali ovog puta se ništa nije
desilo. Samo su dva projektila bila napunjena, pretpostavio je, poželevši
da je postavio još nekoliko pitanja kada je imao priliku.
Njegov osmeh se zategao dok se AV ljuljao i teturao pod laserskom
vatrom. Ma, dobro. Sada je ionako prekasno.
Jurio je ka mašinama, njihovi laseri su probadali beton svuda oko

- 168 -

Balkandownloadnjega, kao i samu Munju. Držao je vozilo pravo, dok su ga ruke bolele od
napora, i povećao brzinu. Došao je do njih za nekoliko sekundi,
odgurnuvši najbližu u stranu, zgnječivši nekoliko njenih metalnih nogu i
osakativši je. U sledećem momentu ih je prošao i jurio ka hangarima iz
kojih su se i pojavile. To nije bilo mesto na koje je želeo da ide. Da li ih je
bilo još? Zavrteo je volan nazad, AV je proklizao, gume su škripale. Samo
za trenutak, pomislio je da će u potpunosti izgubiti kontrolu. Logan Tom je
ponovo bio na nogama i trčao je ka svom štapu. Zgrabio ga je i okrenuo se
u jednom tečnom pokretu. Plava vatra je eksplodirala sa vrha i protresla
drugu mašinu. Vikao je nešto Pantem i Lasti.

Majstor je jurnuo na preostalu mašinu, pritisnuvši poluge onoga za šta
je verovao da su teška BRom punjenja, meci koji mogu da probiju i beton.
Ali umesto toga, odvila se vatrena žica, oslobađajući se sa kotura na kome
je bila umotana i prekrivši poslednjeg napadača metrima korozivnih niti
koja je palila metalnu kožu zagrejana do belog usijanja. Za nekoliko
sekundi žica je progrizla kroz nju i mašina se teturala kao pijana životinja.

Majstor je stigao do Logana Toma i proklizao dok je kočio. Vitez
Reči je skočio kroz suvozačeva vrata i bacio se u vozilo. “Kreći!” viknuo
je, dok su mu ruke letele ka panelu sa oružjem. Majstor je uradio ono što
mu je bilo rečeno i AV je zaškripao ka ogradi.

Panter i Lasta su već stigli do barijere i jurili kroz nju, ostali Duhovi
su se oduševljeno okupili oko njih. Majstor je izvezao Munju odmah iza
njih i pritisnuo kočnice na ivici autoputa. Disao je tako teško da je za
trenutak samo sedeo tamo, sa rukama na volanu, telo mu se treslo, a oči
zurile pravo napred.

“Sada možeš da pustiš”, rekao mu je Logan Tom i pružio se da mu
pomogne da odvoji prste od volana. Tamne oči su srele njegov pogled. “To
je bio dobro obavljen posao, Majstore.”

Majstor je klimnuo, a onda se široko osmehnuo. “Hvala.”
Logan je klimnuo. “Možda bi želeo sada da pogledaš na zadnje
sedište.”
Kada je to uradio, ugledao je ispruženu priliku Vremenka, još uvek
vezanog za svoja nosila. Majstor je naglo udahnuo. Nije ni primetio da je
starac bio tamo.
Vremenkove oči bile su širom otvorene i zurile su u prazno. Nije
delovalo kao da diše.
“Izađi iz vozila i priključi se ostalima”, naredio je Logan, njegov glas

- 169 -

Balkandownloadbio je čudno miran. “Hajde, pre nego što dođu ovde. Požuri!”
Majstor je uradio ono što mu je bilo rečeno, srce mu se popelo do

grla, usta suva dok je otvarao vrata i isteturao napolje na nogama koje su
bile neočekivano slabe. Prešao je samo desetak metara pre nego što su ga
okružili ostali Duhovi, koji su se radovali, tapšali i lupali ga po leđima,
slaveći njegovo smelo spasavanje.

“To je bilo divno!” izjavila je Lasta, široko se osmehujući.
“Imaš ti čvrstine u sebi, mališa”, rekao je Panter. “Treba da budeš
čvrst da bi uradio ono što si ti uradio. Baš čvrst.” Samo je Sova izgleda
shvatila šta nije u redu, Logan Tom je uhvatio njen pogled dok se klatila za
ostalima i okrenula se da mu se pridruži. Krajičkom oka, Majstor je mogao
da vidi kako viri u unutrašnjost Munje. Pokušavao je da ne gleda, ali nije
uspevao da se suzdrži. Logan Tom se savijao nad starcem, prislanjao uvo
na njegove gradi, a onda ga prinoseći blizu njegovih usta. Molim te, molio
se Majstor. Ne dopusti da umre.
“’Ej, čovo, tebi pričam!” uzviknuo je Panter, odgurnuvši ga u šali.
“Mogo bi bar da obratiš pažnju kad ti neko priča kol’ko si dobar. Spasao
si nas, je l’ znaš? Glupavi Puzavci! Eto šta su oni, Puzavci! I ukebali bi nas
da nije bilo tebe.”
Majstor mu je uputio čudan osmeh i kriknuo da pokaže svoju
euforiju. Ali je onda ponovo pogledao ka Munji, Logan Tom je izlazio da
stane kraj Sove, Sova je plakala, a Majstor je osetio kako se i poslednje
mrvice njegove radosti pretvaraju u pepeo.

- 170 -

Balkandownload SEDAMNAEST

Majstor je bio smožden. Bio je očajan. Sova je mogla to da vidi na
njegovom licu kada se okrenula tamo gde su mu svi još uvek čestitali
njegovo hrabro spasavanje. Možda je i želeo da veruje u to da Rekin deda
nije umro njegovom krivicom, ali mogla je da vidi da ne može da ubedi
sebe u to. Znala je o čemu razmišlja. Da samo nije bio tako brz. Da je
samo odvojio jedan trenutak da proveri. Da samo nije vozio tako divlje.
Da je samo obratio pažnju.

Da je samo...
Htela je da razgovara sa njim, da ga uveri da nije on kriv. Ali pre
nego što je uspela da stigne do njega, Logan je oštro povikao.
“Udaljite se od ograde! Svi! Vratite se ovamo do Munje! Odmah!”
Svi su ga iznenađeno pogledali, a onda u pravcu u kome je
pokazivao. Na desetine sićušnih mašina se pojavilo iz kompleksa, mašine
raznih oblika i izgleda. Poput mrava, nagomilale su se preko leševa svoje
pale braće, izbacile male aparate za varenje i alate. Bez zastajkivanja,
započele su rad na većim mašinama, popravljajući i menjajući pokvarene
delove, polako ali sigurno ih ponovo sastavljajući. Još desetina njih je
krenula pravo ka ogradi, gde su iznova sastavljale rasečeni deo. Čitava
betonska površina koja je okruživala prikolice vrvela je od aktivnosti.
Panter je dohvatio svoj parkan sprej i uperio cev ka ograđenom
zemljištu, ali je Logan povikao na njega. “Ostavi ih, Pantere! Ne želimo da
im damo povoda da izađu ovamo. Pusti ih da rade ono za šta su
programirani. Pakujte se i polazimo!”
Oklevajući, Panter se okrenuo, mumlajući nešto u vezi sa
“Puzavcima”. Duhovi su se odmakli do AV-a i kolica, gde im je Logan
odredio mesta. Uveo je Sveću napred na suvozačevo mesto Munje, a Reku
pozadi kod njenog dede. Krenuo je ka Sovi kada mu je ona odmahnula da
se udalji. Umesto toga, ona se okrenula ka Majstoru. “Hoćeš li ti da me
guraš malo?” upitala ga je. “Treba mi da budem na svežem vazduhu.”
Logan je vezao dečaka sa unakaženim licem za kolica, rekao mu da
može malo da hoda, postavio Medveda kraj njega kao stražara i naredio
Panteru da se drži podalje. Krenuli su za nekoliko minuta, ponovo se
uputivši na jug, ostavljajući Oroniks eksperimente i njihove mašine za
sobom. Još uvek nisu imali prikolicu koja im je bila potrebna, ali Logan im
je rekao da ne brinu. Naći će nešto na putu, nešto što neće biti tako snažno

- 171 -

Balkandownloadbranjeno.
Popodne se primicalo kraju, nebo je postajalo tamnije i senke su

postajale duže. Pojavila se neobična hladnoća u inače zagušljivom i
nepokretnom vazduhu, ali Sova nije htela da zamoli Majstora da joj donese
džemper ili ćebe jer se plašila da će ga izgubiti. Želela je da joj bude u
blizini dok mu ne kaže sve ono što je smatrala da je potrebno da se kaže.
Ipak, nije odmah počela da priča sa njim. Pustila ga je da je gura u tišini,
pustila da tenzija splasne. Bilo je kasno. Putovaće tek toliko daleko da
naprave logor, a onda će se zaustaviti da prenoće.

“Da li si čitao o onakvim mašinama u tvojim časopisima, Majstore?”
rekla je konačno. “Nisam znala da postoje takve stvari.”

Nije joj odgovorio. Samo je nastavio da je gura dalje ujednačenim
tempom. Možda je čak nije ni čuo. Pogledala je napred gde su Medved i
Kreda hodali kraj kolica i vezanog dečaka. Pred njima, Munja se vukla
autoputem kao velika buba. Panter je bio dalje napred i hodao sam.

Pogledala je na obe strane ne okrećući glavu. Lasta je hodala iza nje
sa leve strane, dovoljno daleko da se ne nameće, ali i dovoljno blizu da
dođe ako je pozove. Takva je Lasta, pomislila je.

“Čitao sam nešto o tome”, rekao je Majstor iznenada. “Pravili su
kompjutere koji su mogli da razmišljaju kao ljudi i bili programirani da
obavljaju jednu ili dve određene funkcije. Ali nikada do danas ih nisam
video.”

“Pitam se šta se još nalazilo u onim zgradama”, mozgala je.
Ponovo je nastala tišina na neko vreme, čulo se samo krckanje kolica
koja su gazila po šljunku i naletala na đubre. Sova je gledala kako iznad
njih leti soko i setila se zašto putuju na jug. Za trenutak je pomislila na to
kako su stvari godinama izgledale na Trgu pionira, kada su imali dom i
kada spoljašnji svet još nije prodro kod njih. Mislila je na to koliko joj sve
to nedostaje.
“Voleo bih da se to nije desilo”, rekao je Majstor iznenada, njegove
reči bile su tako tihe da ih je jedva čula.
“Znam. Držala je pogled uperen pravo. “Volela bih da možemo da
promenimo sve loše stvari koje su nam se desile.”
“Nisam hteo da se to desi.”
“Znam.”
“Čak nisam ni pomislio na to da je on pozadi.” Mogla je da čuje kako
mu se glas lomi. “Zašto nisam pogledao? Samo je trebalo da se okrenem.

- 172 -

BalkandownloadOnda bih ga video.”
“Pokušavao si da uradiš nešto hrabro i opasno”, rekla je. “Pokušavao

si da spaseš svoje prijatelje. Nije bilo vremena da se stane i misli ni o
čemu drugom.” Sada ga je pogledala. “Da nisi reagovao tako brzo, oni bi
bili mrtvi. Svi oni. Mi ostali nismo znali šta da radimo. Ti jesi. Jedino ti.”

Spustio je pogled ka njoj, a onda ga brzo podigao. “Trebalo je da
pogledam.”

“Lako je sada biti pametan”, rekla je. “Sada, kada je sve tiho, mirno i
bezbedno. Ali ti si uradio najbolje što si mogao u svoj toj gužvi. Mislim da
te niko ne krivi za ono što se desilo Rekinom dedi. Čak ni Reka.”

“Ti to ne znaš. Neće ni da priča sa mnom.”
Sova je duboko udahnula. “Dozvoli mi da ti ispričam nešto, Majstore.
Nešto istinito. Vremenko je bio veoma bolestan. Imao je zarazu. Imao je
neku vrstu koju ja nisam mogla da izlečim, neku za koju nisam imala
lekove. To je bila bolest od koje je bolovao i ranije. Reka nam je rekla.
Ovo je samo bio poslednji put da se to dešava. Ali evo onoga što nisam
rekla nikom sve do sada. Umirao je. Postajao je sve slabiji i ja nisam ništa
mogla da uradim u vezi sa tim. Već je bio skoro gotov.
Nastala je duga tišina iza nje. Čekala je strpljivo. “Kažeš to samo da
bih se osetio bolje”, rekao je dečak.
“Da, rekla sam to da bi se ti osetio bolje”, priznala je. “Ali to je
takođe istina.”
To nije bila istina, naravno. Bila je to bezazlena laž. Rekinom dedi je
moglo da bude bolje, mogao je da se oporavi. Niko nije mogao da zna
zasigurno. Ali ona nije tako mislila. Nije videla ništa što je ukazivalo na
to. I niko nije zasigurno mogao da zna da li je bilo šta što je Majstor uradio
dok je vozio AV doprinelo tome da starac umre. Koliko su znali, možda je
već bio mrtav a da to niko nije primetio. Smrt je bila takva u njihovom
svetu; skupljala je one u blizini kao što vetar skuplja opalo lišće i ne
primeti se odmah kada nekoga više nema.
“Da li je ispuštao neke zvuke dok si vozio?” upitala je.
“Ne znam.”
“Da li si čuo nešto?”
Tišina. “Mislim da ne.”
Pustila ga je da razmisli o tome za trenutak, a onda rekla: “Spasao si
tri života. Tri vrlo važna života. Da smo izgubili te živote, i sami bismo
bili izgubljeni. Verovatno ne bismo završili ovo putovanje, našu potragu za

- 173 -

BalkandownloadSokolom i Tesom bez njih troje da nam pomognu.” Nije više ništa rekla, a
nije ni on, i nastavili su dalje autoputem iza AV-a i kolica kao ovce koje
idu na ispašu dok je sunce zalazilo na zapadu. Do sumraka, stigli su do
parka pokraj puta gde su skrenuli i sakrili se u drveću, pozadi gde su imali
zaklon i ognjište i nekoliko propalih starih klupa. Čim su se zaustavili,
Logan je započeo da kopa grob dalje pozadi u malom šumarku. Medved i
Panter su mu pomagali kada je Majstor prišao da pita da li i on može da
pomogne. Panter ga je pogledao, a onda mu bez reči pružio svoj ašov i
prišao Sovi koja je raspakivala namirnice od kojih će im napraviti večeru.

“Starac bi ionako umro”, rekao je bez ikakvog uvoda.
“Ti i ja to znamo, ali Majstor nije siguran”, odgovorila je, pogledavši
ka njemu dok je radila. Lasta, koja joj je pomagala prilikom raspakivanja,
uopšte nije dizala pogled.
“Nema smisla da sebe krivi za ovo. Uradio je ono što je moro il’ bi
mi bili mrtvi, Je l’ tako, Lasto?”
“Reci mu to, Panter Mačkice”, rekla je.
“Majstor nema zašto da žali.”
“I to mu reci.”
Sova se nasmešila dečaku. “On mora to da čuje od svih nas. Mora to
da čuje dovoljno puta da počne da veruje u to.”
Pola sata kasnije, sahranili su Vremenka, mrak je gotovo sasvim pao,
meki odsjaj oblacima zaklonjenog meseca pružao je jedino svetlo. Okupili
su se, tiskajući se oko groba, i jedan po jedan pričali o njemu.
“Bio je čudan matorac”, Medved je rekao na svoj spori, precizan
način. Prebacio je svoje krapno telo sa noge na nogu, osećajući se
nelagodno jer je morao da priča. Ali Sova ih je sve zamolila da nešto kažu,
a Sova je bila njihova majka. Medved je pročistio grlo. “Nije uvek bilo
lako razumeti ga. Ali bio je dobar i nikada nam ništa nije uradio. Uvek je
pazio na nas, čak i onda kada to nismo znali. Soko je tako rekao.
Nedostajaće nam.”
“Vremenko nam je uvek govorio da se čuvamo raznih stvari”, Lasta je
dodala. “Bio je dobar u tome, iako ga ponekad nismo razumeli. Da je bio
dete, napravili bismo od njega Duha.”
“Kažite šta god ’oćete o matorom”, Panter je rekao, nakon što je
razmislio o tome za trenutak. “Kažite šta god ’oćete, al’ onda se setite da
nam je dao Reku, a ona je posebna.”
To je bilo tako neočekivano da za trenutak niko ništa nije progovorio.

- 174 -

BalkandownloadSamo su stajali tamo u senkama, gledajući u Pantera.
“Šta?” Panter je rekao konačno, a njegovo lice postalo je tamnije

nego inače. “Samo kažem onako kako jeste.”
“Vremenko je bio naš prijatelj “, rekao je Kreda, i kada je zastao za

trenutak izgledalo je da ne može da smisli šta drugo da kaže. Pročistio je
grlo, pogledao unaokolo ostale, a onda slegnuo ramenima. “Bio je naš
prijatelj”, ponovio je. “Uvek.”

Onda je došao red na Majstora. Dečak je stajao tamo, gledao u
zemlju, ukočenog tela i napet od emocija. Zavrteo je glavom. “Ja ne znam
šta da kažem”, prošaptao je.

“Ja znam.”
Reka je došla do njega i obavila ruku oko njega. “Moj deda je bio
dobar čovek i živeo je dobrim životom. Nije uvek bilo lako, ali većinom
jeste. Svi vi ste mu se dopadali; rekao mi je to. Mogao je da pođe sa vama
kada ste krenuli, iako nije smatrao da će mu to biti dozvoljeno. Zbog toga
je bio srećan, čak i kada je bio bolestan. Znam da jeste.”
Zastala je, ruke i dalje prebačene preko Majstora. “Da je ovde,
Majstore, rekao bi ti da ono što se njemu dogodilo nije tvoja krivica. Ne
treba da kriviš sebe za njegovu smrt. Bio si mu dobar prijatelj i dobar si
prijatelj svima nama, a mi ne želimo da bilo ko od nas misli više o tome.
Gotovo je.”
Nagnula se i poljubila ga u obraz, a onda obavila ruke oko njega i
zagrlila ga. Majstor je plakao, ali Sova je, sedeći u svojim kolicima i
posmatrajući njegovo lice, znala da će sve biti u redu.

***

Logan Tom nije bio tako siguran.
Nije bio siguran ne samo što se tiče Majstora, koga je već video kao
oštećenog, već i što se tiče toga kako će se ovo završiti. Očekivanja su
bila da će putovati na jug ka Kolumbiji, da će pronaći Sokola i Tesu usput
i da će sve biti kako treba. Ali da bi se ovo ostvarilo, bilo je neophodno
nekoliko stvari. Bilo je neophodno da stignu do tamo u jednom komadu.
Bilo je neophodno da lako pronađu Sokola kada stignu. I bilo je
neophodno da samo putovanje ne napravi tako veliku emocionalnu i
psihološku štetu da ne budu u stanju da se oporave vremenom.
Prve dve stvari su zajedno sadržale dovoljno maštarija da svojom
težinom potope teretni brod, ali poslednja je bila ona koja ga je najviše

- 175 -

Balkandownloadmučila. Znao je ponešto o tome kakvu štetu može ostaviti putovanje
preduzeto u ovakvom svetu. Prošao je podosta takvih u proteklih dvadeset
godina i on je još uvek, duboko unutra, nosio ožiljke od njih. Duhovi su
morali da prođu mnogo toga da stignu dovde i njihova međusobna
povezanost kao porodice ih je zaštitila. Ali oni su još uvek bili samo deca,
gde su samo Sova, Panter i Medved bili dovoljno stari da se na njih gleda
kao na odrasle i uprkos svom njihovom hvalisanju i odlučnosti i dalje su
predstavljali glinene golubove za ono što je ležalo između njih i njihovog
odredišta. U poslednjih pet-šest godina nisu napuštali svoje utočište u
Sijetlu. Nisu putovali dalje od nekoliko kilometara od svog doma. Sve što
su poznavali nalazilo se iza njih. Počinjali su život iz početka, mala
porodica koja se nalazila na stranom putu za stranu zemlju.

Da li će moći da završe takvo putovanje kada su ih stvari poput
insektolikih mašina i Nakaza čekale iza svake oštre krivine i u svakom
mračnom uglu?

Kakve su bile njihove šanse da prežive?
Da li će se snaći bez njega?
To nisu bila dokona pitanja. Bila su to razmatranja o kojima je brinuo
još od kada su napustili grad. Morao je da zna da li su u stanju da sami
pronađu svoj put. S obzirom da je smatrao da će u nekoj tački morati.
Jer je, zapravo, razmišljao o tome da je možda najbolje da ih ostavi za
sobom.
To je zvučalo grubo, ali to je bio pragmatičan izbor. Zadatak koji je
dobio od Gospe preko Dva Medveda nije bila da spase Duhove. Bio je da
pronađe i zaštiti morfa lutalicu, za koga se ispostavilo da je jedan od
Duhova u svojoj trenutnoj transformaciji. On je trebao da da morfu priliku
da spasi čovečanstvo od nadolazećeg požara, da mu da šansu, pretpostavio
je, da ponovo naseli i izgradi svet. Taj zadatak nije uključivao ostale
Duhove na bilo koji način, u bilo kom obliku ili formi.
Nije da nije želeo da pomogne ovim klincima. Želeo je. Ali oni su ga
usporavali. Mogao je da stigne tamo gde je trebalo da ide mnogo brže da
je sam. Mogao je da putuje mnogo brže i bezbednije. Svaka odluka koju je
doneo bila je pod uticajem njihovog prisustva. Nije navikao na ovakvu
vrstu odgovornosti. Živeo je sam još od Majklove smrti i razvio je navike i
obrasce ponašanja koji su povećavali njegove šanse da preživi. Iz nužde,
mnogo toga na šta je počeo da se oslanja bilo je gurnuto u stranu od kada
je preuzeo teret odgovornosti prema Duhovima.

- 176 -

BalkandownloadNapustiti ih zvučalo je okorelo i bezosećajno. Ali ovo je bio svetu
kome je suviše razmišljanja o drugima moglo da vas odvede u smrt.

Ostavio je stvar po strani te noći nakon što su sahranili Vremenka i
smestili se, misleći da nije spreman da se odluči da ode, bez obzira na to
što je sve ukazivalo na to, bez obzira na rizik koji je predstavljalo
ostajanje. Jednostavno nije bilo pravo vreme i za sada će pustiti da stvari
ostanu onakve kakve jesu.

Ali sledećeg jutra, Majstora i Reku je oborila groznica i pokazivali su
simptome iste zaraze koja je odnela i Vremenka.

“Nemam dovoljno lekova da ih lečim duže od nekoliko dana”, Sova
mu je rekla u poverenju, na njenim običnim crtama lica koje se nisu bavile
besmislicama videla se zabrinutost. “Iskoristili smo većinu onoga što smo
imali na Rekinom dedi.”

Upravo je završavao sa smeštanjem njih oboje na nosila u zadnjem
delu Munje, preuzevši na sebe da ih obezbedi, koristeći svoje zalihe
ćebadi da ih utopli. Porumeneli su i kašljali, greblo ih je u suvim grlima.
Prvi nagoveštaji purpurnih mrlja počeli su da im se pojavljuju po vratu.
Reka je bila u mnogo gorem stanju od Majstora, njeno disanje bilo je
ubrzano i neravnomerno. Ali ona je bila u kontaktu sa svojim dedom
mnogo duže od dečaka. Logan se već pribojavao dalje vožnje, zatvoren u
zaraženom prostoru u kome čak ni stalan dotok svežeg vazduha možda
neće pomoći. Nije se plašio demona ni nekad-ljudi, ali od bolesti koja ga
je gotovo ubila kada je imao šesnaest godina, nasmrt se plašio zaraza.

Pogledao je u daljinu, kraj grupe dece koja su posmatrala, kraj
ogoljenog pejzaža sa hladnim, suvim predelim i praznim prostorima, kraj
svega što se moglo videti ka onome što je samo mogao da nasluti. Bilo bi
tako lako ostaviti ih. To bi bila pametno.

Ubrzo nakon što su krenuli pronašli su stara kola za seno kako stoje u
polju; tu su ostavili svoja kolica i napunili kola namirnicama i sobom.
Samo je Panter više voleo da hoda, odmaknuvši se napred, održavajući
ujednačen tempo. Sova se vozila u Munji sa Loganom tako da može da
pazi na Majstora i Reku, insistirajući na tome da podeli rizik, da je
preživljavala kontakt sa zarazom celog svog života. Logan je bio
impresioniran. Ne bi mnogo njih na njenom mestu uradilo tako.

Bolje su napredovali tog dana, i sledećeg, prešavši mnogo veću
razdaljinu, putujući skroz na jug ka sledećem gradu u nizu. Logan nije znao
ime tog grada; svi znakovi su odavno bili oboreni. Sova je izvukla jednu

- 177 -

Balkandownloadod svojih odrpanih mapa i rekla mu da se zove Takoma. Do noći, stigli su
do ivica grada i pronašli zaklon u malom šumarku uvelih omorika u kome
su napravili bivak. Bilo je nešto zgrada i par zarđalih mašina, koje su ih
sakrivale i štitile od stvari koje su tumarale u noći. Reki i Majstoru stanje
se nije popravilo; čak se i pogoršalo. Logan je već odlučio da ode u
potragu za lekovima koji su bili potrebni Sovi da ih leči.

“Napiši mi to”, zamolio ju je. “Opiši mi ono što tražim, posebno
omot. Uzeću Munju i pogledaću čega ima u gradu. Možda ću imati sreće
da nađem neke medicinske zalihe.”

Nije verovao da hoće, ali nije imalo svrhe govoriti joj to. Većina
onoga što je moglo biti od pomoći su odavno pokupili i uzeli drugi. Lekovi
bilo kakve vrste bili su retki, ali posebno oni koji su lečili razne oblike
zaraze.

“Zove se Ciklomopensia”, rekla mu je, prižajući mu parče papira na
kome je ime bilo pažljivo napisano. “Napravljen je u velikim belim
pilulama sa CYL-ONE odštampanim na svakoj.” Pružila mu je plastičnu
bočicu. “U ovome su bile one koje su meni preostale.”

Proučavao je bočicu i papir na trenutak, a onda ih gurnuo u jedan od
džepova. Okupio je Duhove. “Slušajte pažljivo. Ostaviću vas za večeras a
možda i ceo sutrašnji dan, ako hoću da pronađem lek koji je potreban Reki
i Majstoru. Trebaće mi Munja da obavim to. Morate da budete pažljivi
dok me nema. Niko ne sme da odlazi odavde. Niko ne sme da privuče
pažnju. Neko mora stalno da stražari. Ako morate da se pomerite, nosite
Reku i Majstora na nosilima i idite prema gradu. Ostavite sve drugo.
Tražite mene ili Munju. Nećemo biti daleko jedno od drugoga.”

Dao je parkan sprejeve Lasti i Panteru, a onda dodao Tajson flešetnu
pušku sa kratkom cevi, nalik onoj koju je imao njegov otac, Medvedu.

“Ne koristite ih osim ako niste prinuđeni. Ako ih ispalite, privući ćete
mnogo pažnje. Najbolja stvar koju možete da uradite jeste da budete što
neprimetniji. Razumete?”

Svi su ozbiljno klimnuli glavom. “Znamo šta treba da radimo”, rekao
je Panter. “Nismo glupi.”

To ostaje da se vidi, pomislio je Logan, prisećajući se da je Panter
bio taj koji je izazvao incident sa mašinama u Oroniks eksperimentima.
Ali tu nije bilo pomoći. Nije mogao da ih ostavi ovde nenaoružane. Morao
je da veruje da će upotrebiti dobru procenu i zdrav razum što se tiče
oružja.

- 178 -

Balkandownload“Sovo”, pozvao ju je, privlačeći njenu pažnju. “Staviću Reku i
Majstora u onu kolibu tamo.” Pokazao je ka zgradi koja je bila u
najboljem stanju u odnosu na ostale. “Niko ne sme da ulazi unutra osim
tebe, a ti ulazi samo kada moraš da im daš lekove ili tečnost ili šta god
misliš da im može pomoći. Ali svi ostali ostaju napolju. Ako se ova stvar
proširi, možemo svi da se razbolimo od nje.”

Klimnula je glavom bez reči. Oklevao je, pokušavajući da razmisli
šta još treba da im kaže, odjednom zabrinut oko toga da je ovo greška i da
će ih ostaviti ovde da pomru. Oni su bili samo deca, rekao je sebi po
možda stoti put od kada su krenuli iz Sijetla. Nisu znali nikakve veštine u
preživljavanju. Nisu imali njegovo iskustvo ni obuku. Ali nije imalo svrhe
brinuti o stvarima kojima nema pomoći.

Dovezao je kola za seno do zgrada, iza ostale mašinerije, i otkačio ih.
Izgledala su kao i većina drugih stvari i proći će neprimećena ako neko ne
stane da ih pogleda ili se suviše ne približi.

“Upamtite šta sam rekao”, rekao im je na rastanku. “Budite pažljivi.
Vratiću se što pre mogu.”

Ali čak i dok se odvozio, ponovo je pomišljao na to da ih sasvim
ostavi.

- 179 -

Balkandownload OSAMNAEST

Ostavivši Duhove u logoru u polju, Logan Tom je vozio niz autoput
kroz sve jači sumrak ka zatamnjenim zgradama Takome. Grad se većim
delom nalazio u ravnici koja je sa jedne strane bila ograničena vodom, a
brdima sa druge. Delovao mu je poznato, stambene četvrti na rubu,
poslovni deo u centru, u celini senovito prisustvo, neosvetljeno i naizgled
nenastanjeno.

Ali unutra će biti ljudi, naravno, koji možda žive u utvrđenjima,
možda na ulicama. Biće nakaza. Biće uobičajenih lutalica i beskućnika.
Biće stvari koje niko ne može da zamisli pre nego što ih prvo vidi,
stvorenja nastala od otrova i zaraza, čudovišta ovog vrlog novog sveta.

I kao i uvek, biće i proždrljivaca, koji čekaju.
Motrio je na senke dok je vozio, krivudajući kroz ostatke, vozeći ka
otvorenom prostom na ispucalom asfaltu zaraslom u korov. Tražio je neki
pokret, neku naznaku života i nije našao mnogo. Divlje pse i klince sa
ulica. Svetlucanje lampi na solarno napajanje iz mračnih pukotina na
zgradama. Tihi zvuci života opovrgavali su inače duboku tišinu. Tu i tamo,
prolazio je kraj mrtvih ostataka, neka od tela bila su tako stara da je od
njih ostalo samo nešto malo više od kostiju i komada odeće. Pokušao je
da zamisli kako je ovde izgledalo pre nego što su ratovi počeli i put nazad
bio izgubljen i nije uspeo.
Njegov um je odlutao u drugo vreme i na druga mesta. Ovako je bilo
u toliko drugih gradova, ishod uništenja, ostaci ludila i očaja. Toliko toga
je postalo beskorisno. Pogledao je unaokolo na uništenje, prazninu i
poželeo je da zaplače. Ali on više nije plakao. Ne zbog ovoga. Viđao je to
suviše često. Bilo je to nasleđe njegovog vremena, nenastanjeni svet,
uništena civilizacija.
Pred njim, ogromna građevina pod kupolom dizala se na obzorju i na
sve slabijem svetlu mogao je da razazna masivne potporne lukove. Bila je
to arena za zabavu, ostatak iz vremena kada je bilo reda na svetu. Sada je
bila crna i tiha, velika zgrada koja je izgubila svoje mesto i svrhu,
mauzolej vremenu života koji je bio mrtav i koji je nestao.
Vozio je ka njemu.
Autoput se lagano spuštao u dugačkoj zakrivljenoj rampi ka zgradi sa
kupolom, ali ogromne gomile đubreta i delova iz napuštenih automobila
bile su dovučene da naprave barikade koje su blokirale izlaz. Dovezao se

- 180 -

Balkandownloadmalo bliže i odustao od plana da prati asfalt. Umesto toga počeo je da vozi
po otvorenim prostorima kraj autoputa, a onda kroz dvorišta stambenih
zgrada, sekući druge, manje puteve, birajući teži teren koji je pružao bolji
prolaz AV-u. Munja je bila napravljena da prelazi preko prepreka od kojih
bi se druga vozila okrenula natrag.

Kada je stigao onoliko daleko koliko je mogao, sada blizu kupole i na
vidiku zgrada koje su jasno bile prodavnice i skladišta, Logan je zaustavio
AV i izašao. Stajao je i gledao unaokolo nekoliko trenutaka, pokušavajući
da oseti okolinu, gledajući i osluškujući. Ništa mu nije privuklo pažnju.
Zadovoljan, uključio je Munjine sigurnosne brave i odbrambene uređaje i,
pokupivši svoj štap, krenuo pešice.

Hodao je tiho, ne stvarajući buku, na način koji je naučio od Majkla,
gotovo nevidljivo prisustvo, samo još jedna senka u noći. Kuće sa obe
strane bile su niske, mračne građevine u kojima nije bilo života. Jednom ili
dva puta, mačke su mu prešle put, a jednom prilikom par klinaca sa ulica,
skriveni i pogureni dok su se kretali u njegovom vidnom polju. Jednom mu
se učinilo da je čuo glasove, ali nije mogao da razazna reči ili da odredi
odakle dopiru.

A drugi put, kao neka vizija, pojavila se žena – ili možda devojka –
klizeći iz senki na svetlost, dugačke i plave lepršave kose, vitke prilike.
Mogao je samo da zamisli da je prelepa – njene crte lica bile su skrivene
mračnom maskom noći – pa ipak, bio je siguran u to, iako se pojavila
samo na trenutak.

Učinila je da oseti nešto neočekivano svojim prolaskom, dubok,
neobjašnjiv osećaj gubitka pomešan sa tugom koji mu je stegao grlo i
osušio usta. Nije umeo to da objasni, nije mogao da odredi koji je razlog
za to. Prezirao je društvo još od kada su Majkl i ostali poginuli.
Ljubomorno je čuvao svoju usamljenost, svesno izbegavajući društvo
drugih. Bilo je to u njegovoj prirodi viteza Reči. To je diktirao život koji je
odabrao. Prisustvo dragih je samo činilo njegov posao komplikovanim.
Veze su ga samo sputavale.

Kao što su Duhovi pretili da urade.
A ipak...
Odvojio je malo vremena da potraži tu ženu, gledajući u senke
između kuća dok je, ne razmišljajući, usporavao. Tišina se produbila oko
njega, noć se spustila. Nije bilo ni traga od nje. Sada mu se činilo da je
možda bila plod njegove mašte.

- 181 -

Balkandownload Ubrzao je korak i krenuo dalje.
Imao je dvadeset osam godina, ako su njegovi proračuni bili tačni. U
velikoj meri se oslanjao na kalendar koji je Majkl ugradio u AV. Bez njega,
potpuno bi izgubio pojam o vremenu. Godišnja doba se nisu mogla
razaznati, često prelazeći iz jednog u drugo sa malo znakova promene.
Satovi su prestali da rade mnogo godina ranije, osim nekolicine
tvrdoglavih na koje je tu i tamo nailazio, a većina njih je samo pokazivala
doba dana. Postojao je red među stvarima kada se moglo reći koliko je
neko star, kada se sa nekom sigurnošću moglo reći koji je dan, mesec i
godina. Postojao je neki osećaj uređenosti na svetu.
Dvadeset osam, a osećao se odvojenim od svega. Osim svog posla
kao viteza Reči. A sada, možda, čak i od toga. Sada kada je na svojoj
grbači imao ove ulične klince i njihove probleme. Znao je da će morati da
ih napusti. Moraće da pronađe način da to uradi. Onda kada više ne budu
bolesni i na bezbednoj udaljenosti od opasnosti da ih uhvate demoni i
nekad-ljudi. Onda kada mu bude delovalo ispravno. Zavrteo je glavom da
odagna zbunjenost koju je ovo izazvalo. Jer njegov zadatak, njegova misija
bila je da pronađe i pomogne zarobljenima i napuštenima. Njegov život bio
je posvećen tome da pomaže onima koji nisu tako snažni kao što je on,
kojima je potrebna zaštita od zla i koji se mogu spasiti samo njegovim
posebnim moćima.
Zar Duhovi većim delom ne spadaju tu? Zar nije obavezan da
pomogne i njima? Ipak, oni nisu bili isti kao oni zarobljeni u logorima za
robove niti u opasnosti od tamnih stvari koje su lutale zemljom. Nije im
bio potreban na isti način kao što je bio potreban mnogima.
Ili da li im je uopšte potreban, zapravo, ako se razmisli o tome. Ako
se njihova potreba uporedi sa potrebama tolikih drugih ljudi. Nije im bio
potreban.
Da li je?
Odjednom je postao svestan mačke koja je hodala kraj njega.
Pojavila se niotkuda, snažna, siva zverčica, prugasta i crna, sa čudnom
belom mrljom na pljosnatom licu – kao da ju je neko ofarbao četkom.
Imala je specifičan način hoda, na koji do sada nikada nije naišao kod
mačaka. Iako je većinom lagano trčala, takođe je i skakutala. Nije pravila
više od par skokova odjednom, ali to je bilo dovoljno da bude upadljivo.
Dok ga je pratila malo dalje sa desne uočio je krajičkom oka neobičan
pokret koji mu je privukao pažnju.

- 182 -

BalkandownloadZastao je i spustio pogled ka mački. Mačka je stala i gledala naviše u
njega.

“Šic”, prošaptao je.
Mačka je trepnula, a onda siknula ka njemu u odgovor.
Oklevao je, razmišljao o tome da je otera, a onda odlučio da nije
vredno truda. Nastavio je da hoda. Mačka je istog trena nastavila da ga
prati. Ubrzao je malo, ali i mačka je uhvatila njegov tempo. Kada je
ponovo zastao, mačka je stala zajedno sa njim, držeći se pozadi i podalje
od domašaja crnog štapa. On ga nikada ne bi upotrebio da je udari, ali
mačka to nije mogla da zna.
“Hajde, beži odavde”, promrmljao je Logan.
Nastavio je dalje, pokušavajući da ignoriše mačku, posvetivši pažnju
zadatku koji je ležao pred njim. Kupola je izranjala pred njim, mračni
monolit na horizontu. Sada se nalazio dovoljno blizu tako da su prodavnice
i skladišta zamenili stanove od ranije. Počeo je da traga za znakovima
onoga što mu je trebalo, ali nije mu se ukazalo ništa korisno. Izlozi i vrata
većine prodavnica bili su polomljeni a njihov inventar i sadržaj uništeni.
Skladišta su bila u sličnom stanju. Ako se nešto i moglo naći, to je
verovatno bilo dobro sakriveno. Lekovi i zavoji su bili prve stvari koje su
ljudi uzimali kada su zaraze i hemijska trovanja započela svom snagom,
nakon što su vlade pale a pojavili se demoni i nekad-ljudi. Nije delovalo
verovatno da je bilo šta ostalo nakon toliko vremena.
Mačka je napravila nekoliko iznenadnih skokova dok se nije
izjednačila sa njim, a onda ispustila tužan mjauk koji ga je zaustavio u
mestu.
“Šššššš! Nemoj to da radiš”, brecnuo se. Uplašeno je pogledao
unaokolo. Sve u krugu od stotinu metara je sigurno čulo ovo!
Mačka ga je napeto gledala, a onda ponovo to uradila – ispustila je
duži, dublji, još reskiji mjauk. Održala ga je neverovatno dugo, kao da
pokušava da obori rekord.
Logan je krenuo ka njoj, podižući svoj štap i mačka je nestala kao
crna i prugasta mrlja. Nestala je u jednom otkucaju srca i Logan je ostao
sam.
“Tako je i bolje”, promrmljao je prekorno.
Nastavio je da hoda sam, uznemiren susretom iz razloga koje nije
umeo da objasni. Pretpostavio je da je to zbog čudnog ponašanja mačke,
zbog načina na koji mu je tako hrabro prišla kada se većina životinja, čak i

- 183 -

Balkandownloadone veće, držala podalje. Možda je osetio neku srodnost sa njom,
stvorenjem koje je u isto vreme bilo usamljeno i nezaplašeno. Možda je to
imalo veze sa načinom na koji je mjaukala, zvuk je bio tako uznemirujući.

Šta god da je bilo u pitanju, tek što je izbacio mačku iz glave ona se
ponovo vratila, hodala je nekoliko koraka iza njega, njen poznati hod
naglašen je čudnim skakutavim pokretom. Logan se osvrnuo ka njoj bez
usporavanja, smešeći se u sebi zbog njene upornosti. Verovatno je mislila
da je imao hranu. U stvari, shvatio je iznenada, i jeste. Nosio je sa sobom
upakovan obrok koji je zavukao u džep pre nego što je krenuo. Mačka ga
je sigurno namirisala.

“Ti si baš neka pametnica”, rekao je, okrećući se.
Zavukao je ruku u džep, izvukao hranu, odlomio komad i bacio ga ka
životinji. Mačka je gledala kako ponuđena hrana udara u zemlju i kotrlja
se dok se nije zaustavila. Proučavala ju je bez pokreta, a onda pogledala
naviše ka Loganu kao da hoće da kaže: Šta bi to trebalo da radim sa
ovim?
Logan je zavrteo glavom. Divlje mačke; brzo su naučile kako da budu
oprezne inače ih ne bi više bilo. Nisu verovale nikome. Osim toga, ova
nije delovala posebno izgladnelo. Štaviše, delovala je preuhranjeno.
Slegnuo je ramenima. “U redu, onda nemoj da jedeš. Nije moj
problem.”
“Ona nikada neće da uzme hranu koju je dobila od stranca”, rekao je
glas.
Logan je dovoljan broj puta bio iznenađen u životu da ne iskoči iz
kože na zvuk neočekivanog glasa, ali se svejedno trgnuo. Pogledao je
unaokolo ne videći nikoga. “Neće, znači?”
“Doduše, dopadaš joj se. Da joj se ne dopadaš, ne bi se mučila da te
prati. Vrlo je izbirljiva.”
Devojka koja još uvek nije žena, pretpostavio je po tome kako je glas
zvučao. Nastavio je da gleda i onda je uočio kako se odvaja od stabla na
koje se naslanjala. Pre toga bila je deo stabla, tako se dobro utopila da nije
uspeo da je vidi. Čak i sada ju je jedva razaznao. Imala je ogrtač i
kapuljaču i lice joj je bilo sakriveno. Stala je okrenuta ka njemu i nije
prilazila bliže.
“Da li je ovo tvoja mačka?” upitao ju je.
“Ona tako misli. Zove se Zeka. Ja sam Katalija, ponekad me zovu
Maca. Kako se ti zoveš?”

- 184 -

Balkandownload“Logan Tom.” Zastao je. “Ti se zoveš Maca a ime tvoje mačke je
Zeka. Tvoja mačka se ponaša kao zec. To me tera da se zapitam.”

Posmatrala ga je za trenutak u tišini. “Šta tražiš?”
Zavrteo je glavom. “Opskrbu.”
Zeka je otišla do nje i počela da se mazi uz njene noge, njeno sivo
lice izgledalo je kao da hoće da se počeše. Katalija se spustila i počešala
je kod ušiju. Još uvek je bila skrivena u senkama svog ogrtača i kapuljače.
“Kakvu vrstu opskrbe?”
“Medicinsku. Lek za zarazu.”
Nije se trgnula ni odmakla. Nastavila je da češe Zekine uši kao da je
rekao nešto što ima veze sa vremenom.
“Zašto si sama ovde napolju?” upitao ju je.
“Ko kaže da jesam?”
Odgovor je bio brz i siguran, nije bio oštar ili u odbrani. Opirao se
porivu da pretraži okolne senke. Ako nije uspeo da primeti nju, možda je
propustio da primeti i ostale koji su bili sa njom.
“Ne brini, nema više nikoga”, rekla je. “Umem da se staram o sebi.”
Klimnuo je i ostavio stvar po strani. “Da li pod onom kupolom
postoji utvrđenje? Mislio sam da ću tamo moći da nađem nešto.”
Uspravila se, sklanjajući prste sa mačke. Nijedan jedini put dok se
pomerala nije otkrila ni najmanji detalj u vezi sa sobom. “Ne želiš da ideš
tamo. Niko tamo ti neće pomoći.”
“Deluješ prilično sigurna...”
“I jesam. Da li znaš zašto? Rođena sam u tom utvrđenju. Moji
roditelji, moja braća i sestre i dalje žive tamo. Svi osim moje sestre Ivi;
umrla je kada sam imala četiri godine. Ostali su i dalje tamo. Žive u
podzemlju, u podrumskim prostorijama. Kriju se tokom noći. Nikakvo
svetlo ni pokret nisu dozvoljeni iznad zemlje. Tako niko ne zna da su
tamo.”
Zurio je u nju.
“Glupo, zar ne? Ako se praviš da niko ne može da te pronađe, onda
možda niko i neće. Ispada tako. Oni se dosta pretvaraju. Pretpostavljam da
to sprečava da se rastroje.”
“Koliko imaš godina?” pitao ju je.
“Osamnaest. Koliko imaš ti?”
“Dvadeset osam. Koliko vremena je prošlo od kada si živela u
utvrđenju?”

- 185 -

Balkandownload “Šest godina. Izbacili su me kada sam imala dvanaest.”
Oklevao je, pitajući koliko daleko treba da ide sa ovim. “Zašto su te
izbacili?”
“Razbolela sam se.”
Nije rekla ništa više. Stajao je i posmatrao je, oslanjajući se na štap,
proučavajući njeno držanje, tražeći neki trag o tome šta nije u redu sa
njom. Noć je padala oko njih, kao da želi da sakrije tajnu koju je
očigledno čuvala. Zeka je ustala, prišla mu i ponovo sela, tik van
domašaja ali dovoljno blizu da joj oči sjaje na mesečini.
“Zašto ti je potreban lek za zarazu?” upitala je.
“Imam neku bolesnu decu sa sobom. Potreban mi je. Putujemo na
jug.”
“Nema ničega na jugu”, rekla je. “Samo još istih stvari. Još zaraza i
zatrovanog vazduha i vode, i opasnih hemikalija. I insekata – mnogo
mnogo insekata.”
Čuo je ponešto o ovome ali nije još naišao na to. Po svemu sudeći su
propadanje ekosistema i trovanje zemljišta i vode podstakli su nagli razvoj
određenih vrsta insekata. Džinovska stonoga koju su Duhovi ubili bila je
primer toga. Ali u drugim slučajevima, rezultati su bili drugačiji. Umesto
jednog džinovskog insekta, ubrzano razmnožavanje rezultiralo je hiljadama
i hiljadama manjih jedinki, horde koje su grizle svoj put kroz svaki oblik
biljnog života koji je preostao, razgolićujući zemlju.
“Koliko su stara tvoja deca?” upitala je odjednom.
“Nisu to moja deca. Ja im samo pomažem. Najstarije ima dvadeset.
Najmlađe deset.”
“Da li su to deca sa ulica ili deca iz utvrđenja?”
“Pretpostavljam da ima i jednih i drugih.”
“A ti?”
“Kako to misliš?”
“Da li si ti bio dete sa ulica ili dete iz utvrđenja?”
“Dete iz utvrđenja, ali sam ostao siroče sa osam godina. Zašto mi
postavljaš sva ova pitanja?”
“Da li hoćeš da ti pomognem da pronađeš lek za zarazu?” Uzdahnuo
je. “Potrebna mi je svaka pomoć koju mogu da dobijem.”
“Onda mi samo reci ono što hoću da znam. Gde su tvoja deca?”
“Ostavio sam ih van grada kada sam pošao da potražim lek.” “Opasno je
što si došao ovamo sam noću. Zar se ne plašiš?”

- 186 -

Balkandownload“A ti?”
“Ja umem da se snađem.”
“Umem i ja. Slušaj, da li možeš da mi pomogneš da nađem ono što mi
treba?”
Približila mu se za korak. “Možda. Možda sam ja i jedina koja može
da ti pomogne. Jedina koja hoće. Niko iz utvrđenja ti neće pomoći. Neće
ni niko sa ulica. Samo ja.”
Uputio joj je oštar pogled. “Aha. Samo ti. A zašto? Zato što se
dopadam tvojoj mački?”
“Zato što meni treba nešto od tebe.”
Zeka se umiljavala oko njega, ponašajući se kao da su prijatelji celog
života. Nije je ni primetio sve do sada. Spustio je pogled i pomerio nogu
dalje tako što je zakoračio unazad. Mačka ga je pogledala svojim velikim
očima.
Logan se okrenuo ka devojci. “Šta je to što ti treba?”
“Hoću da me povedeš sa sobom kada budeš odlazio.”
Kao da mu je bilo potrebno još jedno dete da se stara o njemu. Kao
da nije upravo razmišljao o tome da pronađe način da se otarasi onih koje
je već imao. To mu je bilo neverovatno smešno; poželeo je da se nasmeje,
iako je znao da to devojci ne bi bilo smešno. Ali kako se ona osećala i nije
bilo važno. Neće je povesti sa sobom. Nije to hteo.
“Da li znaš zašto su me izbacili iz utvrđenja?” upitala ga je iznenada.
“Moji roditelji, moja braća i moje sestre, moji prijatelji i svi ostali? Zašto
nisu stali da još jednom razmisle o tome, iako sam imala samo dvanaest
godina i bila rođena u utvrđenju i nikada nisam izašla odatle, čak ni u
pratnji odraslih? Šta misliš?”
Krenula je ka njemu.
“Zato što su te se plašili?” pretpostavio je. Nije se pomerao dok je
ona prilazila, nesiguran u to šta će se desiti ali bez volje da odstupi.”
Zaustavila se na manje od tri metra od njega. “Tačno tako. Plašili su
me se. Plašili su se ovoga.”
Zabacila je kapuljaču ogrtača i nagnula lice ka bledoj mesečini.
Tamne mrlje prekrivale su velike delove njenog lica i vrata. Kada je
ispružila ruke tako da su se prevoji ogrtača smakli, mogao je da vidi iste
tragove i na njima. Okrenula se malo tako da se boja i oblik mrlja jasno
vide pod uglom svetlosti. Koža joj je postala gruba i prekrivena krljuštima
kao kod gmizavaca.

- 187 -

Balkandownload Odmah je razumeo. Pretvarala se u Guštera.
“Da li se plašiš nakaza, Logane?” upitala ga je. Prišla mu je još par
koraka, hrabro i prkosno, ali se držala van domašaja.
“Ne. Ali ljudi iz utvrđenja se plaše.”
“Užasavaju se. Čak i moja sopstvena porodica. Mislili su da je to
prenosivo. Nisu bili sugurni ali nisu hteli da rizikuju. Šta je život jednog
deteta nasuprot tolikim drugim životima? Lakše je izbaciti me napolje nego
rizikovati zarazu gušterske kože.”
Njen glas postao je oštar i ispunjen gorčinom, ali je stajala uspravno i
nije se okretala. Nije bilo suza. Pitao se koliko joj je trebalo da više ne
plače kada priča o tome.
“To se dešava svuda”, rekao je. “Video sam kako se to ponavlja
iznova i iznova. Mislim da niko ne zna šta dovodi do toga. Ima neke veze
sa izlaganjem svim hemikalijama. Nešto u vezi sa vazduhom, vodom ili
hranom. Kao i sa svim ostalim što se desilo i izazvalo mutacije, ima suviše
mogućnosti da bi se znalo.”
Klimnula je, ne rekavši ništa.
“Kako si preživela? Izbacili su te iz utvrđenja pre više od šest
godina.”
Nasmešila se. Njen osmeh pod komadom reptilske kože koja je
prekrivala čitavu donju levu stranu njenog lica, bio je lep. “Porodica
Guštera mi je pomogla. Primili su me, nahranili me, obukli, a onda
odgajili. Razumeli su kako je to promeniti se jer se to i njima desilo.
Poznavali su druge koji su preživeli istu stvar kao što sam i ja, druge koji
su imali tu bolest. Bili su sa ulica, ta porodica. Ali su razumeli.”
“Šta im se dogodilo?”
Oklevala je, a onda slegnula ramenima. “Ništa. Jednostavno sam
odlučila da budem sama. Da li ćeš me povesti sa sobom ako ti
pomognem?”
“Ti mi nabaviš lek koji mi je potreban a ja te povedem nazad sa
sobom. Šta onda?”
“Ja idem sa tobom i tvojom decom. Gde god da vi idete. Nije bitno.
Samo ne želim više da živim ovde. Hoću da pobegnem odavde.”
“Zašto?”
“Rekla sam ti. Jednostavno ne želim više...”
Onda joj je prišao, pružio ruku i sa dva prsta prešao preko grubih
delova koji su prekrivali njenu vilicu. U njenim plavim očima ogledala se

- 188 -

Balkandownloadnesigurnost. Video je da je njena kosa bila boje cimeta. Ali čak i na
temenu videli su se delovi grube kože.

“Znam ponešto o tvojoj bolesti”, rekao je. “Viđao sam je dosta,
razgovarao sa onima koji su je imali. Ona prekriva kožu i apsorbuje je.
Menja čoveka u mutanta. Deluje brzo. Izgleda da se to nije desilo u tvom
slučaju. Rekla si da imaš ovu bolest šest godina?”

“Nije isto sa svima.” Sada je pogledala u stranu, brzo se sagnula da
uzme Zeku u ruke i odmakla se. “Ako nećeš da me povedeš sa sobom,
samo reci tako.”

“Hoću da mi kažeš istinu”, rekao je. “Zašto živiš ovde napolju
sama?”

Krenula je da mu kaže nešto – još jednu laž, pretpostavio je – ali se
zaustavila, stisnula usne i prigušila uzdah.

“Prestala sam da se menjam. Nešto je zaustavilo bolest. Znala sam da
će me moja nova porodica odbaciti kada bude saznala da neću biti ista kao
i oni. Nisam htela da sačekam da se to desi.”

Logan se povukao, dajući joj malo prostora. Nije nigde pripadala.
Nije bila ni jedno ni drugo, a niko neće da prihvati onoga ko nije nalik
njemu. Niko na ovom svetu. Gušteri nisu bili ništa drugačiji. Razumeli su
šta znači promeniti se, ali ne i šta znači promeniti se do pola i onda stati.
Katalija nije htela da joj se ista stvar desi dva puta, ne kada bi bolelo isto
kao što je moralo boleti i prvi put.

“Dakle”, rekla je. “Da li će i tvoja deca želeti da me odbace?”
“Možda. Neki od njih. Ne znam. Ja sam sa njima tek nekoliko dana.”
“Šta je sa tobom? Sada kada znaš.”
Pogledao je u tamu, premišljajući se. Iz nekog razloga, setio se
Meike. Koliko mu je teško bilo da je povede sa sobom? Iako je znao tako
malo o njoj. Iako je znao da je možda neće spasiti ni u tom slučaju.
Zeka je gledala u njega iz njenih ruku. Čekajući.
“Ja ne odbacujem ljude”, rekao je.
I ona je čekala. Da čuje reči.
“Dobro”, složio se. “Dogovorili smo se.”

***

Hodali su kroz zamračene ulice, devojka ga je vodila, mačka je
teturala kraj njega, poskakujući povremeno kao da želi da mu dokaže

- 189 -

Balkandownloadkoliko su stvari postale čudne. Svet oko njih bio je tih, zgrade mračne a
nebo nepregledno i prazno.

“Zašto nosiš taj štap?” upitala ga je.
“Reći ću ti nekom prilikom. Kako znaš gde možeš da nađeš lek za
zarazu?”
“Gušteri čuvaju zalihe lekova za trgovinu. Nemaju mnogo koristi od
njih. Njihov imunitet ne funkcioniše na isti način kao ljudski, tako da
lekovi uglavnom ne pomažu. Koja vrsta ti treba?” “Ciklomopensia.”
Zavukao je ruku u džep, izvukao praznu bočicu koju mu je dala Sova i
pružio joj je. “Deluje poznato?”
Pažljivo ju je pregledala i stavila u džep. “Čini mi se da sam ga
videla. Možemo da ponesemo i neke druge vrste. Za svaki slučaj.”
Pogledao je ka njoj, ali ona je nastavila da gleda pravo, korak ili dva
ispred njega. “Šta ako se ne dopadneš mojim klincima?” upitao ju je nakon
par trenutaka. “Ja verovatno neću moći da utičem na to ako im se ne
dopadneš?”
“Kladim se da ću se dopasti nekima.”
“Nekima hoćeš, da.” Pomislio je na Sovu. Ona će brzo uzeti Macu
pod svoje okrilje. Možda i Sveća. Ali nije bio tako siguran za ostale.
“Da li se brineš za mene?”
Razmislio je o tome za trenutak. “Ne znam.”
Naglo se sagnula i pokupila Zeku, držeći je u rukama. “Nemoj.
Umem da se staram o sebi.”
Ni u to nije bio baš siguran.

- 190 -

Balkandownload DEVETNAEST

Medved je stajao u senkama, pedeset metara od kolibice u kojoj je
Sova pazila na Reku i Majstora. Bližila se ponoć – a možda je ponoć već
bila i prošla, nije mogao da bude siguran. Preuzeo je prvu stražu nakon
večere i poneo tešku Tajson flešetnu pušku sa sobom u mrak, odabravši
tačku na kojoj će da se sakrije, sa senkama tako gustim i dubokim da niko
ko prilazi ne može da ga vidi sve dok ne priđe na tri metra od njega. On se
bar nadao da je tako. Ako je predator imao dobar vid da ga uoči iz veće
daljine, svi su bili u velikoj nevolji.

Ali iskustvo ga je naučilo da čak i najopasniji predatori u ovom
postapokaliptičnom svetu imaju loš vid. Nešto što je imalo neke veze sa
kvalitetom vazduha ili sa unošenjem otrova iz hrane i vode je oslabilo vid
uopšte svih živih bića. Bilo je izuzetaka. Soko je bio jedan, Čejni drugi.
Ali vid čudovišta i nakaza nije evoluirao srazmerno njihovom apetitu,
lukavosti i snazi. Sa druge strane, sluh im je bio dobar. Mnogo kretanja u
toku noći se nije isplatilo ako je neko od njih bilo u lovu. Njihovo čulo
mirisa je uglavnom takođe bilo prilično dobro. Ako su bili četvoronožni a
ne dvonožni grabljivci.

Znao je ove stvari jer mu je bio posao da to zna. Još od vremena pre
nego što je postao Duh, čak i pre nego što je znao šta je Sijetl ili da će
jednog dana završiti tamo. Znao je to još od vremena kada je imao šest
godina i morao da čuva stražu dok je ostatak njegove porodice radio u
polju. U tim danima, verovalo se da nije sva zemlja bila zatrovana i da su
neki njeni delovi, posebno u udaljenim delovima Sjedinjenih Država, još
uvek dovoljno plodni da se na njima gaje usevi. Ta ideja je trajala nekih
pet godina, a onda je postalo jasno da nije bitno da li je sve kontaminirano
ili ne. Nije bilo načina da se požanje ono štož je posejano, a nije bilo ni
održivog tržišta na kome je moglo da se trguje time. Usevi su mogli biti
obrađivani, ali su u većini slučajeva hranili pogrešna usta.

Medved je to naučio kada su se pljačkaši pojavili po prvi put, uzeli
šta su hteli od useva i spalili ono što je preostalo. Naučio je to kada su
odveli dvojicu njegovih ujaka, koje više nikada nije video. Naučio je to
kada su mu ubili psa.

Pokušao je da objasni svojoj porodici da je rizik preveliki i pre nego
što su se pljačkaši pojavili, ali oni nisu bili mnogo zainteresovani da čuju
šta on ima da kaže. Nikada nisu. Medved je bio krupan, spor i odavao

- 191 -

Balkandownloadutisak da je pomalo glup. Polako je odgovarao na pitanja i retko kada je
govorio osim kada bi mu se neko obratio. Gegao se dok je hodao i uvek je
izgledalo kao da pokušava da otkrije gde treba da ide i šta treba da radi.
Bio je neverovatno jak, ali izgledalo je kao da mu ta snaga smeta. Hodao
je pažljivo i odgovarao na pitanja sa oklevanjem. O svemu je prvo
razmišljao. Gledao je na život kao na usporeni snimak. Njegova braća su
volela da se šale na njegov račun da može da uradi sve, ali da će svi otići
na spavanje dok bude završio.

Medved nije voleo da ga smatraju glupim. Nije voleo da mu daju
nadimke i da ga ismevaju. Ko voli? Ali nije mogao da uradi nešto po tom
pitanju a da ne slomi nekome rebra, tako da je naučio da živi sa
maltretiranjem. Njegovi roditelji su bili suviše zaokupljeni svojim mislima
da brinu o njemu, a kamoli da probaju da ga zaštite. Tako da je u velikoj
meri bio prepušten sam sebi da se bori sa stvarima najbolje što je umeo.

Borio se sa tim tako što je birao poslove koji su ga držali podalje od
ostalih. Da čuva stražu. Da odlazi na put. Podizanje teških stvari, koje je
samo on, od sve njegove braće i rođaka, mogao da podigne. Njegov otac je
radio sa njim, a ponekad i njegovi ujaci i oni ga nisu ismevali niti mu
davali nadimke. Uglavnom. Pitao se povremeno da li je to tako,
prisećajući se. Možda i jesu, a on jednostavno nije želeo da se toga seća.

Medved je bio pametan, pod svojom spoljašnošću sporih pokreta i
sporog govora i znao je kako da uočava stvari. Dok su se ostali snalazili
najbolje što su mogli u svetu koji su mrzeli i sa porodicom koja je rad
cenila više od svega, Medved je provodio vreme upijajući i pamteći. Učio
je i nije zaboravljao.

Male stvari.
Velike stvari.
Sve što je mogao.
Odatle je znao kako najbolje da čuva stražu od grabljivaca. Tako je
znao kako da ostane budan i ne zaspi u sporim, teškim časovima rano
ujutro kada ga je morila potreba da zatvori oči. Tako je znao da je, bez
obzira na to šta Panter ili Lasta ili bilo ko drugi misli – čak i Soko –
njegov posao da ih sve zaštiti.
Pogledao je ka mestu gde je njegova porodica ležala u snu na zemlji.
Sveća i Lasta u vrećama za spavanje, dečaci zamotani u ćebad. Nije bilo
vatre, nikakve druge toplote osim one njihovih tela. Ali noćni vazduh je
bio blag, bez mnogo vetra. Iza njihovih usnulih prilika, koliba u kojoj se

- 192 -

BalkandownloadSova starala o Reki i Majstoru bila je tiha i mračna. Na tamnoj traci
autoputa, nekih stotinak metara dalje od mesta na kome su se smestili,
ništa se nije kretalo.

Prebacio je tešku flešetnu pušku sa jedne butine na drugu sporim,
metodičnim pokretom. Pogledao je tamo gde je dečak koji je upucao
Veverca ležao zguren uz severni deo kolibe, mala crna mrlja u tami. Dečak
mu se nije dopadao i kada bi Sova to dozvolila, on bi se složio sa tim da
ga daju Panteru da ga ukloni. Ali Sova je želela dečaka nepovređenog i
zadužila Medveda da se postara da bude ostavljen na miru. Medved je
prihvatio svoju dužnost, kao što je prihvatao sve dužnosti koje su mu Sova
ili Soko zadavali, vrlo ozbiljno. Nije moralo da mu se dopada. Samo je
morao da uradi ono što je znao da je ispravno.

Medved je bio vojnik, razumeo je naređenja i odgovarao je na njih.
Ne zato što nije umeo da misli, već zato što je verovao u red. Verovao je u
mesto za svakoga i svakoga na svom mestu. Nije razumeo klince kao što
je Panter, koji su često radili ono što su hteli. U porodici, preživljava se
tako što se zna svoje mesto i ponaša se ujednačeno i uredno.

Radi se ono što ti je rečeno da radiš. Radi se ono što je ispravno.
Kada se stigne do tačke gde se te dve stvari ne slažu, vreme je da se
krene dalje.
On je to otkrio na teži način.

***

Ima jedanaest godina kada krađa počinje. U početku to nije ništa
važno – alat, mala vreća sa žitom, komad dečje odeće, takve stvari. Jedna
po jedna, te stvari nestaju, ne odjednom, već postepeno. Medved ne misli
da je to važno, ali njegov otac i ujaci shvataju to veoma ozbiljno. Krađa
je neoprostiv prekršaj u svetu njegovog detinjstva. Previše toga je već
odneseno da se dozvoli da se uzme bilo šta drugo. Stariji članovi njegove
porodice još uvek se sećaju sveta onakvog kakav je bio pre nego što je
sve upropašćeno i uništeno. Postoji gorčina i odbojnost prema tom
gubitku, bes prema neobjašnjivom ludilu toga. Lako je proceniti krivicu, a
teško je ispraviti je. Ali osećaj lišenosti je svež i zagnojen, a krađa je
podsećanje na to koliko lako se može ostati bez imovine.

Njegov otac veruje da je u pitanju neko od dece, koje možda prolazi
kroz neku fazu. Sve ih ispituje. Rigorozno. Njegov brat, plašeći se možda
jačine optužbe, pokazuje na Medveda. Iz razloga koje Medved nikada

- 193 -

Balkandownloadneće uspeti da shvati, njegov otac poveruje njegovom bratu. Medved je
osuđen bez suđenja. Nijedna ukradena stvar nije pronađena. Niko ne
istupa da kaže kako ga je zapravo video da krade. Ali on je drugačiji od
njih, izdvojen i oprezan, njegovi motivi nisu u potpunosti jasni i to je
dovoljno. Nije kažnjen ali je gurnut u pozadinu njihovih života i na njega
se pomno pazi.

On to prihvata, kao što prihvata i sve drugo – stoički, pokorno, sa
tihim razumevanjem kako će mu uvek biti tako. Ali, takođe, misli da bi
trebalo da se ta zagonetka reši. Ne dopada mu se da o njemu misle kao o
lopovu. Neko drugi je krao i on će otkriti ko je to. Možda će to ubediti
ostale da su pogrešili što su se tako ponašali prema njemu.

Čeka da se krađa ponovo desi, iako se to ne dešava odmah. Ovog
puta, u pitanju je oružje, mali automatski pištolj. Starinski, po svim
merilima, relikvija u vremenu kada laseri, flešetne puške i ‘sprejevi’
predstavljaju normu. Ali je to svejedno krađa i njegov otac brzo reaguje
po tom pitanju. Pretražuje prvo Medvedovu sobu u kući, a onda ga
iznova ispituje. Medved je bio suviše vidljiv, previše se motrilo na njega
da bi počinio ove prekršaje, a ipak to njegov otac i njegova braća ne
primećuju. Čak ni njegova majka, koja ga i dalje voli kao što majke vole
decu koja su ih razočarala, ne ustaje u njegovu odbranu. Deluje kao da
je njihova procena njegovog karaktera rešena i ne može se menjati.
Pogođen ovom nepravdom, Medved oseća da se jaz između njega i
njegove porodice povećava.

Ali tri noći kasnije, on hvata lopova. Počeo je da patrolira imanjem i
zgradama noću, da motri na svoj spori, strpljivi način, odlučan da im
dokaže da je nevin. Lopov pokušava da ukrade kutiju sa starim alatom
kada Medved neočekivano naleće na njega i baca ga na zemlju. U pitanju
je dečak, ne mnogo stariji ali mnogo manji od Medveda. Dečak je prljav i
pocepan, divlje stvorenje. On priznaje da je on lopov i da je krao da bi
pomogao svojoj porodici, maloj grupi skitnica koje su se naselile na
staroj farmi nedaleko odatle. On moli Medveda da ga ne oda, ali Medved
je već odlučio.

Medved vodi dečaka svom ocu. Evo pravog lopova, objavljuje. Čeka
da mu se otac izvini. Nije ga briga za dečaka koji je krao od njih, već želi
da se iskupi. Nije ni pomišljao na dečakovu sudbinu nakon toga. On
veruje da će dečaka izbičevati i pustiti. Medved nije ni ljut ni osvetoljubiv.
On ne razmišlja na taj način.

- 194 -

BalkandownloadNjegov otac da. Lopovi se ne smeju tolerisati. Dečak moli i plače, ali
niko ga ne sluša. Medvedov otac i njegovi ujaci izvode dečaka do
šumarka na jednom kraju imanja i ne vraćaju se sa njim. Medved misli
da su ga pustili sa upozorenjem. Ali mali komentari i pogledi mu kažu
drugačije. Ubili su dečaka kako bi dali praktičnu lekciju njegovoj
porodici i ostalima šta se dešava sa lopovima.

Medved je zapanjen. Ne može da veruje da je njegov otac uradio
tako nešto. Ostali članovi njegove porodice podržavaju ovakvu odluku –
čak i njegova majka. Izgleda da ih nije briga što je to bio samo dečak.
Kada Medved proba da pretvori svoje misli u reči, oni ga guraju u
stranu. On ne razume prirodu njihovog opstanka, kažu mu. On ne shvata
šta je neophodno ako žele da prežive. Svi mu deluju nekako strano i
nepoznato. Oni su mu porodica, a opet su i stranci. Sada ih posmatra
drugačijim očima i to mu se ne dopada. Ako mogu da ubiju malog
dečaka, za šta su još spremni? Čeka da mu se javi razumevanje, ali to se
ne dešava.

A onda, jedne noći, bez razmišljanja o tome, i ne znajući šta
namerava sve dok to ne uradi, on odlazi. Pakuje mali ranac hranom,
vodom i alatom, stavlja svoj nož i omamljivač oko pasa i polazi. Hoda na
zapad i ne znajući kuda ide, sa namerom da prati sunce sve dok ne stigne
do obale. Nema pojma ka čemu ide, zna samo šta je ostavio za sobom.
Javljaju mu se bojazni, sumnje i strahovi, ali većinom oseća tugu.

Ipak, zna u svom srcu kako će se stvari završiti ako ostane.
Ima dvanaest godina kada prelazi planine i ulazi po prvi put u Sijetl.

***

Medved hvata pokret krajičkom oka, lagano kretanje u senkama.
Desilo se gotovo direktno iza njega, skroz tamo kod kolibe u kojoj je Sova
spavala sa Rekom i Majstorom. Da nije pogledao u tom određenom
trenutku, uopšte ga ne bi ni primetio. Ostao je nepomičan, posmatrao tamu,
čekajući da se pokret ponovi. Kada se to desilo, proširilo se sa jednog
izvora na nekoliko, grupa senki pojavila se iz mraka i uzela ljudski oblik.
Ali kretale su se grubo i u grču, pomalo neskladno u odnosu na ljude.

Medved je osetio kako mu se kostreše dlake na vratu.
Kreštavci.
Prebacio je flešetnu pušku tako da bude usmerena ka senkama,
razmišljajući unapred šta da radi. Kreštavci su krivudali kroz tamu,

- 195 -

Balkandownloaddolazeći iz pravca grada, krećući se ka spoljnim zgradama i usnulim
Duhovima. Brzo je prebrojao glave, u isto vreme se trudeći da bude
siguran u to što vidi. Ali nije bilo greške. Bilo ih je više od deset, suviše
da budu nešto drugo do lovačka družina. Nije imao pojma šta ih je
privuklo ovde i da li znaju da im se njegova porodica nalazi pravo na putu.
Ali krajnji rezultat bio je neizbežan. Za nekoliko sekundi će se saplesti o
usnule prilike.

Povukao je osigurač na flešetnoj pušci i podigao i ispravio kratku,
debelu cev. Ali njegova porodica ležala je na zemlji gotovo direktno
između njega i Kreštavaca. Nije mogao da puca a da ne rizikuje da ih
povredi. Radijus pucanja flešetne puške bio je suviše širok i nesiguran. A i
razdaljina, dodao je brzo, bila je prevelika da oružje bude precizno.

U razmaku od pet sekundi, sledio se, nesiguran šta bi trebalo da
uradi.

A onda je bio na nogama i trčao u tamu, vičući na Kreštavce, sa
namerom da im privuče pažnju i odvuče ih za sobom, daleko od njegove
usnule porodice. Njegov poduhvat je uspeo. Kreštavci su se ukočili i
okrenuli se ka njemu kada su ga uočili. Za nekoliko sekundi, krenuli su za
njim.

Nije mogao da kaže da li se neko od Duhova probudio ili bio svestan
njegove dileme. Nije bilo vremena da stane i pogleda; nije bilo vremena ni
za šta drugo osim za bekstvo. Osim toga, to i nije bilo važno. Njegova
prva dužnost bila je da bude njihov zaštitnik.

Njegova sopstvena sigurnost bila je u drugom planu i nije ulazila u
razmatranje.

Za Medveda, nikada nije ni bilo drugačije.
Kratko je trčao iz sve snage, dovoljno daleko dok se nije našao na
bezbednoj udaljenosti od svoje porodice. Bio je krupan i snažan, ali trčanje
na duge staze nije dolazilo u obzir. Kada se zaustavio i okrenuo, već je
teško disao a čelo mu je bilo orošeno znojem. Gledao je kako se Kreštavci
vuku za njim, krupniji i sporiji od njega, ali ih je bilo i mnogo teže ubiti.
Razneo je prvu dvojicu u komade na pedeset koraka, okrenuo se i trčao
još malo. Stotinak metara dalje, okrenuo se nazad i ponovo opalio. Oborio
je trećeg, ali je drugi pucanj promašio ciljanu metu. Zvuk ispaljivanja
oružja potresao je zemlju. Jedna stvar je bila sigurna: svi koji su spavali
su do sada bili budni i upozoreni.
Opalio je još jednom, zahvativši jednog od Kreštavaca po nogama.

- 196 -

BalkandownloadGledao je kako pada na tlo, poremetivši poteru ostalih. Bilo ih je više nego
što mu se isprva učinilo i nisu odustajali od potere. Okrenuo se i ponovo
počeo da trči, ali sada se brzo umarao. Stekao je još nekih pedesetak
metara prednosti, izlazeći na autoput, tamnu traku koja se pružala dalje u
mrak, njena glatka crna površina svetlucala je, prekrivena prašinom.

Za sobom je mogao da čuje režanje Kreštavaca. Još uvek su
nadolazili.

Okrenuo se i ponovo pucao, ubivši još jednog, i flešetna puška se
zaglavila. Oklevao je, a onda se napeo dok su se preostali Kreštavci
približavali. Ovde će se završiti. To nije bilo ono što je priželjkivao, ali u
svakom slučaju bilo je za dobru stvar. Njegovo pljosnato lice se zateglo, a
mišići i široka ramena napeli. Iako je cev njegovog oružja bila vrela,
uhvatio ju je obema rukama, držeći je kao toljagu. Kreštavci su režali i
balavili, pljuvačka je curila iz njihovih uništenih usta, poludelih očiju,
menjajući se u odgovor na bolest koja ih je izjedala. Bili su prekriveni
ranama i nepravilnim ožiljcima a zvuci koje su ispuštali ličili su na
zvukove divljih zveri. Medved se nikada nije suočio sam sa toliko njih.

Kandže su krenule ka njemu, pocrnele i oštre. Zamahnuo je puškom
najjače što je mogao i najbliži napadači su se srušili kao krpene lutke u
ostale. Ali kandže su pokidale njegovu odeću i meso, ostavljajući rane
koje su pekle.

Medved se odmakao, ponovo zauzevši stav.
A onda je noć eksplodirala u trakama crvene vatre, i Panter i Lasta su
izjurili iz mraka, vrišteći kao utvare i pucajući iz svojih parkan sprejeva
kratkim rafalima. Kreštavci su se slomili i pobegli pred ovim novim
napadom, manje od šačica njih je preostala dok su nestajali u noći.

***

Mešavina režanja i povika probudila je Sovu u kolibi. Zadremala je,
ostajući blizu Reke i Majstora tako da može da im stavlja hladne obloge
da im spusti groznicu. Ležala je na podu, u njihovoj blizini, njena kolica
nalazila su se nekoliko metara dalje. Isprva je samo zurila u pravcu vrata,
čekajući da vidi da li će se desiti još nešto. Onda je začula zaglušujuću
paljbu iz Medvedovog oružja i odvukla se naviše do svojih kolica kada je
Kreda uleteo kroz vrata, široko razrogačenih očiju i sa strahom na svom
bledom, okruglom licu.

“Kreštavci!” povikao je u onome što je delovalo kao neuspeo pokušaj

- 197 -

Balkandownloadšapata. “Medved ih je odvukao u stranu, a Panter i Lasta su krenuli za
njim. Šta da radimo?”

Odvezla se do vrata i provirila u noć. Zvuci bitke su bili evidentni sa
stalnim ispaljivanjem flešetne puške i režanjem i povicima koji su usledili.
Ali ona nije mogla da vidi ništa.

“Gde je Sveća?” pogledala je preko ramena u Kredu, koji je pomerao
usta ništa ne izgovarajući i zavrteo glavom. “Odvedi me napolje!” viknula
je.

Dečak je tako i uradio, gurajući je kroz ulaz u mrak iza. Zurila je u
pravcu bitke, a onda pogledala unaokolo tražeći devojčicu. Nije bilo ni
traga od nje. Osetila je kako joj se stomak grči od straha. “Idi nađi je! Ne
vraćaj se bez nje!”

Kreda je nestao u trku, a Sova se sama odvezla do odbačene ćebadi i
slamarica gde su ostali spavali, pozivajući dok je tražila Sveću. Nije bilo
odgovora. Podigla je jedan od štapova koji je neko ispustio u uzbuđenju,
položivši ga preko ručica svojih kolica.

Onda se setila dečaka sa unakaženim licem.
Odvezla se kolicima do strane kolibe na kojoj ga je Logan ostavio
vezanog za gvozdeni prsten. Lanci su ležali na gomili, još uvek vezani za
prsten, ali dečaka nije bilo. Nekako je uspeo da se oslobodi u toku noći i
pobegne.
Da li je primorao Sveću da krene sa njim?
Kreda je ponovo uleteo natrag u vidokrug, boreći se za vazduh.
“Svuda sam je tražio! Ne mogu da je nađem! Nema ni traga od nje!”
Nije bilo razloga da dečak povede devojčicu sa sobom dok je bežao,
ništa nije mogao da dobije time.
Pa ipak, Sova je bila ubeđena da jeste.

- 198 -

Balkandownload DVADESET

“Nema još mnogo”, rekla je Loganu Tomu devojka po imenu Maca
dok su nastavljali svoj marš kroz prazne zgrade naselja.

Logan se nadao da nema. Hodali su skoro čitav sat i ništa nije
ukazivalo prema čemu hodaju. Pomislio je da je pita u par navrata, ali je
odlučio da ne uradi to. Maca je izgleda tačno znala kuda ide. Imao je malo
izbora osim da joj veruje ukoliko nije želeo da ponovo počne potragu sam
– pomisao koja mu se nije mnogo dopadala. Vreme je bilo dragoceno za
Reku i Majstora i on je morao da im odnese lek protiv zaraze što je brže
mogao. Maca mu je i dalje delovala kao najbolje rešenje.

“Da li si zabrinut oko toga da li znam kuda idem?” upitala je
iznenada, kao da mu čita misli.

Njeno lice posuto mrljama se okrenulo ka njemu, mrlje gušterske
kože su bledo svetlucale na mesečini. Ponovo ga je pogodila čudnovatost
njenog izgleda. “Brine me vreme, to je sve”, rekao je.

Klimnula je. “Inače ne bi bio tako glup da dođeš u grad potpuno sam i
bez oružja.” Nastavila je da ga proučava. “Ili si možda bolje pripremljen
nego što izgleda. Izgledaš prilično samouvereno. Da li imaš oružja koja ja
ne mogu da vidim?”

Zavrteo je glavom. “Samo svoj štap.”
“Onda mora da je poseban taj tvoj štap.”
“A ti?”
“Šta ja?”
“Ni ti izgleda nemaš nikakvo oružje. Šta radiš kada moraš da se
zaštitiš?”
Okrenula se u drugu stranu. “Pokažem svoje lice. To toliko uplaši
moje neprijatelje da pobegnu i sakriju se.”
Gurnula je stvar u stranu, brzo i lako, verbalno je odbacila. Ali to ju
je nešto koštalo i govorila je to i ranije, možda vežbajući da vidi kako će
da zvuči. Njena transformacija nije imala samo veze sa kožom i ona se još
uvek borila da to prihvati.
U svakom slučaju, imala je suviše samopouzdanja da nema neku
vrstu odbrane od grabljivaca. Ne bi bila ovako napolju da se nije oslanjala
o još nešto osim mačke koja je skakutala kao zec.
Kada je već kod mačke, nije je primetio već neko vreme. Pogledao je
unaokolo, ali nije bilo ni traga od nje.

- 199 -

Balkandownload “Šta se desilo tvojoj mački?”
“Otišla je napred.”
“Napred ka čemu?”
“Ka mestu ka kome mi idemo. Nije daleko.”
Odustao je i prosto nastavio da hoda nakon toga, i dalje na oprezu od
bilo kakve opasnosti ali čudno opušten u njenom društvu. Ulice niz koje
su prolazili, iako zagušene đubretom i zarasle u korov i šiblje kao i svaki
drugi put u Americi, bile su prazne. Povremeno je pogledom hvatao
proždrljivce, njihove providne vitke oblike od nečega nalik živi dok su
lepršali preko zidova zgrada i oko stabala drveća na putu ka odredištima
za koje su samo oni znali. Video je malo proždrljivaca od kada je napustio
Sijetl, ali bio je svestan činjenice da su uvek tu, gledaju i čekaju priliku da
se goste. Ostavština čovečanstva svetu, proizvod mračnih emocija,
pomislio je. Pitao se da li je bilo proždrljivaca pre ljudi i da li će preživeti
ako ljudi više ne bude.
Da li su demoni i vilin-stvorenja takođe predstavljali dobar plen?
Da li su vitezovi Reči?
Ponovo je pomislio na morfa lutalicu i njegovu svrhu – da spase
ljudsku vrstu, njen jedini spas. A on je možda bio jedina šansa da morf
preživi, ali kako je mogao da bude siguran u to? Gospa je tako rekla.
O’oliš Amaneh je tako rekao. Ali oni su bili vilin-stvorenja, a vilin-
stvorenja nikada nikome nisu rekla sve ono što znaju. Loganu je govoreno
samo ono što je morao da zna i ništa više. Na taj je način funkcionisalo.
Naučio je to tokom vremena kada je napadao logore za robove.
Još uvek je razmišljao o prirodi i meri svojih napora kada je
pogledom uhvatio pokret sa jedne strane. Pokret je bio spor i nameran,
pomeranje velikog tela uza zid zgrade. Nalazili su se u delu punom starih
skladišta, blizu vode koja se pružala južno od Sijetla. Logan je pogledao
ka devojci, ali ona je delovala obuzeta mislima. Pogledao je ka mestu na
kome je video pokret, ali tamo sada nije bilo ničega.
Stegao je čvršće svoj štap i prizvao magiju.
Rune su počele da isijavaju tamnoplavu svetlost u odgovor.
“Tako sam i mislila”, devojka je rekla iznenada, gledajući ka njemu.
Njene reči su ga prepale. “Šta?”
“I mislila sam da je tvoj štap poseban. Šta ga tera da to radi?”
“Neka vrsta moći.” Slegnuo je ramenima odbacujući stvar.
“Poput vatre?”

- 200 -