Robert Temple Kristalno Sunce

Elijanov je prevoditelj  prepoznao u tim pričama nešto  neobično  i  dodao 
bilješku  u  kojoj  iznosi: 

Ta se dva umjetnika obično zajedno spominju. Ne može se pouzdano 
reći kada su djelovali.  [Marko] Var [1. st. pr. Kr.], u De lingua latina, 
7.1., pripovijeda na način iz kojeg bi se moglo zaključiti da je osobno 
vidio  neka  Mirmecijeva  djela,  iako  ne  govori  gdje  ih  je  vidio.  U 
iskušenju  smo pretpostaviti  da  su obojica bili  stručnjaci u rezbarenju 
kamena,  te da  su čak rabili  leće. 

O  minijaturama  govori  i  Gaj  Julije  Solinus  (oko  200.  god.  po  Kr.)  u 
djelu  Collectanea  Rerum  Memorabilium,  čiji  suvremeni  prijevod  ne  postoji. 
Međutim,  u  5.  poglavlju  ljupkog  prijevoda  Arthura  Goldinga,  objavljenog 
1587., pronaći ćemo sljedeće: 

Ciceron izvještava o Homerovoj  Ilijadi napisanoj  na koži tako vješto 
da je mogla stati u orahovu ljusku. Kalikrat je izvanrednim umijećem 
od  bjelokosti  izrezbario  mrave,  te  ih  se  nije  moglo  razlikovati  od 
drugih  mrava. 

Klasični  su učenjaci  običavali  pogrdno  govoriti  o  Solinusu,  tvrdeći kako 
je on  baš sve preuzeo od Plinija,  te da je u biti plagijator.  No,  u  Solinusovu 
sam  djelu pronašao  mnoge zanimljivosti koje nikako  ne  bih mogao podcije­
niti,  te  držim  da je  upravo  sramotno  što  ne  postoji  niti jedan  moderan pri­
jevod  njegova  djela.  U  svakom  slučaju,  jedna je  gore  navedena  pojedinost 
vrlo značajna, a nju ne bilježe ni Plinije ni Elijan. Naime, Kalikratovi minija­
turni mravi nisu se mogli razlikovati od pravih. To bi značilo da su se Solinus 
i  Elijan pozivali na neki  zajednički  izvor,  a ne  samo  na Plinijevo  izvješće. 

Francuski astronom Francois Arago upoznao se s Plinijevim i Elijanovim 
odlomcima (iako ne i Solinusovim) sredinom  19. stoljeća.  Arago dodaje. "U 
odaji  odličja nalazi  se pečat za koji  se  smatra da je pripadao Michelangelu,  a 
priča se da je bio izrađen u drevno doba. Na pečatu je izrezbareno 15 likova, 
poredanih u krug na površini promjera  14 mm.  Ti likovi nisu vidljivi okom." 
Arago je  podatak  preuzeo  iz  drugog  izdanja  (1776.)  knjige  Louisa  Dutensa 
Origine des  decouvertes attribuees aux modernes  (Podrijetlo  otkrića  koja 
se pripisuju  današnjim  ljudima).  U  Britanskoj  knjižnici  ne  postoji  nijedan 
primjerak  toga  izdanja,  a  ja  sam  vjerojatno  vlasnik  jedinog  primjerka  u 
zemlji.  (Britanska  knjižnica  posjeduje  samo  prvo  i  treće  izdanje,  a  sva  tri 
razlikuju  se  u  raspravama  o  optici.  .  .  Dragulj  o 
kojemu je  riječ  nekoć je pripadao  kralju  Napulja.) Arago  komentira Ilijadu  u 

orahovoj  ljusci,  spominje Mirmecijeve rezbarije i zaključuje:  "...te  činjenice 
pokazuju  da  su  leće  za povećavanje  bile  poznate  Grcima  i  Rimljanima  prije 
gotovo  2000 godina." 

Prvi  "moderan"  pisac  koji  je  1739.  povezao  minijaturnu  umjetnost  s 
lećama  za  povećavanje,  bio je  Talijan  Francesco  Vettori.  On je  bio  dobar 
poznavatelj  drevnih dragulja, te je tvrdio da je vidio drago kamenje veličine 
"polovice  zrna  leće",  koje  je  unatoč  tome  bilo  izrezbareno,  što  je  bilo 
nemoguće učiniti bez povećala.  Vettori se ohrabrio i zauzeo takvo stajalište 
pročitavši  knjigu koju je  godinu  dana prije  objavio  Domenico  Manni,  koji je 
analizirao brojne drevne tekstove i citirao Seneku, Plinija i Plauta kao dokaz 
za postojanje  leća u  doba Rima. 

Petnaest  godina poslije  francuski  stručnjak za  drevne  dragulje  Laurent 
Natter izrazio je isto mišljenje kao  i Vettori.  U svojoj  knjizi o drevnoj  metodi 
rezbarenja dragulja, objavljenoj  1754.  istodobno na francuskom i engleskom 
jeziku, Natter iznosi: 

Vještina  graviranja  dragulja  suviše  je  zahtjevna,  te  mlad  čovjek  ne 
bi  mogao  proizvesti  besprijekoran  komad;  a  kada  dosegne  dob  u 
kojoj  njegova  vještina  postaje  savršenijom,  njegov  vid  počinje  sla­
biti.  Stoga je  vrlo  vjerojatno  da  su  drevni  umjetnici  rabili  stakla  ili 
mikroskope kojima su nadomještali svoj  nedostatak. 

Svi  su  povjesničari  umjetnosti  čuli  za  Johanna  Winckelmanna,  koji je 
živio u drugoj polovici  18.  stoljeća, jer se on općenito smatra utemeljiteljem 
moderne  povijesti  umjetnosti.  Godine  1776.  on je  izrazio  uvjerenje  da  su 
drevni  umjetnici  rabili  povećala  kako  bi  rezbarili  svoje  dragulje.  Poslije 
više  od jednog  stoljeća, još jedan ugledan  povjesničar umjetnosti  objavio je 
slično mišljenje. Godine  1895. Karl Sittl je napisao: 

U vezi s time  [rezbarenjem dragulja u starini] postavlja se zanimljivo 
pitanje,  naime,  jesu  li  se  drevni  graveri  služili  optičkim  pomaga­
lima; međutim, za to ne postoje nikakvi dokazi. Unatoč tome, postoji 
kamenje nevjerojatno malih dimenzija, poput portreta Plotine  [Plo-
tina  Pompeja,  rimska  carica  i  supruga  cara  Trajana,  umrla je  122. 
god. po Kr.], čiji promjer iznosi samo 6 cm. 

Sittl  očito  nije  znao  za  Plinijeva  i  Elijanova  izvješća,  kao  ni  za  specifične 
pisane  dokaze  o  drevnim  povećalima  i  za  samo  postojanje  drevnih  leća. 
Poput Winckelmanna prije njega, i Sittl je samo primijetio kako drevna mini­
jaturna umjetnička djela nisu mogla nastati bez povećala. 

Iz  svega  rečenog  vidljivo  je  kako  se  već  dva  i  pol  stoljeća  javljaju 
mišljenja  da  su  se  u  starini,  pri  izradi  minijaturnih  djela,  rabila  optička 

pomagala.  Muzeji  diljem  svijeta  čuvaju  brojna  minijaturna  djela  drevnih  i 
nešto  novijih  umjetnika.  U  Povijesnome  muzeju  u  Stockholmu,  gdje  sam 

dva tjedna proučavao  golemu zbirku vikinških kristalnih leća,  dobio  sam na 

uvid vikinšku rezbariju  od zlata iz  8.  stoljeća,  a koja posve  očito nije mogla 
biti  izrađena  bez  uporabe  leća.  U  Skandinaviji  sam  pronašao  oko  stotinu 

kristalnih leća, od kojih sam gotovo svaku pojedinačno proučio i izmjerio. U 

Sigtuni,  ranoj  vikinškoj  naseobini u  Švedskoj,  pronašao  sam  čak i  kotač  za 
brušenje. No, možda je najvažnije od svega što  sam tamo pronašao dokaz o 

postojanju  izvorne minijaturne  optičke  industrije.  Naime,  riječ je  o  nekoliko 

glatkih kristalnih leća veličine kapljice vode, koje trostruko povećavaju (3X). 

Švedski  su  arheolozi  vjerojatno  najtemeljitiji  na  svijetu.  Teško  je  zamisliti 

da  bi  drugdje  u  svijetu  arheolozi  zamijetili  predmete  veličine  kapljice  vode 
i  uvrstili  ih  u  muzejsku  zbirku.  No,  i  ne  znajući  koje je  pravo  značenje  tih 

predmeta,  Šveđani  su  to  učinili  zbog  urođene  im  temeljitosti  i  perfekcio-

nizma.  . 

U  Šangajskom  sam  muzeju  imao  priliku  vidjeti  brončane  predmete  iz 
razdoblja dinastije Han (posljednja dva  stoljeća pr.  Kr.  i  prva dva  stoljeća po 

Kr.), s tako sićušnim detaljima da mi je odmah bilo jasno kako nisu mogli biti 
izrađeni  bez pomoći predmeta koji povećava.  Ti  su predmeti  nastali u  doba, 

to je  poznato,  kada  su  postojale kristalne  leće,  a  proizvod  su  kulture  koja  ih 

je također poznavala. Naime, mnogi zapisi opisuju optičke predmete, poput 
teksta  Lun  Heng  iz  razdoblja  Han,  o  kojemu  ću  poslije  reći  nešto  više. 
Nažalost, godine  1998. uzalud sam pokušavao vidjeti neke od šest kristalnih 

leća iskopanih u grobovima u Kini.  Jedina  leća koju  sam mogao  pouzdano 
locirati nalazila se u pokrajinskome muzeju u Hubeiju,  a tome je gradu tada 

prijetila  opasnost  od  izlijevanja rijeke  Jangce  i  najveće  poplave  u posljednjih 

pedeset godina,  stoga posjet toj  pokrajini nije  bio  moguć.  No,  nema dvojbe 

da  su  u  istom  razdoblju  kada  su  nastali  brončani  predmeti,  u  Kini  postojale 

leće  koje  su olakšavale  rezbarenje  bronce. 

Glasoviti  Henry  Schliemann,  koji  je  iskopao  ruševine  Troje,  u  svojoj 

knjizi  Troja  1884.  napisao  je:  "Ta  vještina  kalemljenja  zlata  na  zlato,  bez 
uporabe  srebra  ili  boraksa kao  veziva,  bila je  dobro  poznata trojanskim zla­

tarima.  Jer,  svi  su trojanski  dragulji posve čisti,  te  se ni uz uporabu najjačih 

leća  na  njima  ne  mogu  uočiti  nikakve  tamne  mrlje.  Doista,  trojanske  fili­
granske radove možemo promatrati samo  s najvećim divljenjem (na primjer, 

...  [on  navodi  brojne  primjere  iz  svoje  knjige  Mos]),  imajući  na  umu  da  su 
u  drevno  doba  zlatari,  bez  uporabe  leća,  mogli  kalemiti  (metal,  op.  prev.) 
na  takvo,  gotovo  mikroskopski  sitno  biserje,  umješnošću  koja  zapanjuje  i 

najvještije  među  najvještijima.  Ta je  vještina  izgubljena,  te je  dvojbeno  hoće 
li  ikada  biti  ponovno  otkrivena."  Zanimljivo  je  da  Schliemann,  koji  je 
osobno  iskopao  ni  manje  ni  više  nego  48  kristalnih  leća,  nije  povezao  ta 
otkrića;  no,  možda  su te  opaske  dane prije  nego  što je  otkrio  same  leće.  Na­
ravno,  čak ako  se dopusti uporaba leća, još ostaje neriješeno koja se tehnika 
kalemljenja primjenjivala pri  izradi  takvih minijaturnih predmeta;  u navede­
nom se odlomku Schliemann bavio tim problemom. No, izgleda da se nikada 
nije  pozabavio  pitanjem  trojanskih  leća,  barem  ne javno.  Vjerojatno je  bio 
posve  zbunjen  otkrićem. 

Mogli  bismo  šetati  iz  kulture  u  kulturu  i  pronalaziti  primjere  minija-
trune umjetnosti,  a mogli  bismo  također pronaći  leće koje  su  omogućavale 
izradu  takvih  predmeta.  Najveći  broj  primjera  potječe  iz  Grčke  i  Rima. 
Povjesničarima  umjetnosti  i  arheolozima  mnogi  će  primjeri  biti  poznati  ili 
će  ih  se barem prisjetiti  budemo  li  dovoljno  agresivni u postavljanju pitanja. 
Popisivanje  svih  primjera  takve  umjetnosti  mukotrpan  je  zadatak  koji  se 
nisam  trudio  obaviti,  jer  sam  dovoljno  brzo  shvatio  da  mu  nema  kraja. 
U  početnim  fazama  svoga  istraživanja  mislio  sam  da  su  takvi  predmeti 
rijetki  i  uložio  dosta  truda  da  ih  pronađem  i  proučim.  Proveo  sam  čitav 
dan  u  jednoj  kölnskoj  knjižnici,  proučavajući  minijaturni  kodeks,  koji  je 
očito bio napisan pomoću povećala. No, tada sam otkrio da postoji mnoštvo 
mikroskopski  sitnih  tekstova  ispisanih  klinastim  pismom  na  glinenim 
pločicama  i  cilindričnim  pečatima  iz  Babilona  i  Asirije,  te  drevnih  grčkih 
novčića  s  tajnim  napisima  nevidljivima  golim  okom,  koji  su  se  mogli 
pročitati  samo  uz  pomoć  leće.  Konačno,  bilo  je  i  mnogo  izrezbarenih 
pečata  i  dragulja  iz  Grčke  i  Rima,  koji  su  u  nekim  slučajevima  i  sami  bili 
sićušni;  poput Plotinina portreta,  ili  su  pak  sadržavali  neko  umjetničko  djelo 
mikroskopske  veličine.  Naposljetku  sam  shvatio  da nema smisla pokušavati 
pronaći  sve  takve  rukotvorine.  Umjesto  toga,  krenuo  sam  u  potragu  za 
lećama.  No,  nakon  četiri  stotine pedesete,  shvatio  sam  da je  i  taj  posao  uza­
ludan. 

Budući  da  sam  bio  prisiljen  priznati  nemoć  pred  čvrstim  dokazima, 
jedno  se pitanje  nametnulo  samo  po  sebi:  Zašto  nitko  do  sada nije priznao 
nemoć pred lavinom dokaza? 

Lakše je  opravdavati  one  koji  nisu  bili  svjesni  da  se  u muzejima  čuvaju 
drevne  leće  (konačno,  većina  muzejskih  upravitelja  nije  bila  svjesna  te 
činjenice,  pa  zašto  bismo  onda  od  drugih  očekivali  da  to  znaju?)  nego 
učenjake koji  su propustili uočiti vrlo jasne  odlomke u  drevnoj  književnosti, 
koji  opisuju  optička  pomagala. 

O tome je 1599. prvi put progovorio pisac Guidone (ili Guido) Pancirollo 
I također Pancirollus,  Pancirolo,  Panciroli  itd.) u  izvanrednoj  knjizi  Rerum 
Memorabilium  iam  olim  deperditarum  &  contra  recens  atque  ingeniose 
inventarum: Libri duo {Povijest izgubljenih stvari vrijednih spomena koje su 
rabili drevni narodi: i izvješće o mnogim otkrivenim izvanrednim stvarima, 
prirodnim  i  umjetnim,  koje  ljudi  danas  koriste).  Knjiga  je  objavljena  u 
tmurnom  gradiću  Ambergu  u  istočnoj  Njemačkoj,  u  godini  Pancirollove 
smrti,  a koju je  posthumno  uredio  njegov prijatelj  Heinrich  (Henricus)  Sal­
muth.  Pancirollo  i  Salmuth  bili  su  pravnici  i  iznimno  učeni.  Pancirollo je 
možda  bio  najpoznatiji po  svome  izvrsnom  djelu koje  se bavi  poviješću Kon-
stantinopola.  Salmuthovo je područje zanimanja bilo nešto uže, te je objavio 
nekoliko  značajnih  djela  o  ratnom  pravu. 

Pancirollovo je djelo danas uvelike zaboravljeno, no tijekom  128 godina 
od  izvornog  objavljivanja  na  latinskom,  od  1599.  do  1727.,  neprestano  je 
objavljivano  i  prevođeno  na razne jezike.  Proučio  sam mnoga  izdanja,  no  ne 
mogu  tvrditi  da  sam  ih  vidio  sva - ne  vjerujem  da  se  pouzdano  zna  koliko 
ih  je  zapravo  bilo.  (Dva  primjerka  iz  Britanske  knjižnice  uništena  su  tije­
kom  bombardiranja  u  Drugom  svjetskom  ratu,  a  ta  činjenica  nije  nimalo 
olakšavala  uspoređivanje  brojnih  izdanja.) 

Kada proučavamo Pancirollovo  djelo moramo razlikovati  izvoran tekst 
cd  njegove  mnogo  opsežnije  redakcije,  koju  je  objavio  njegov  prijatelj 
Salmuth  (on  je  navodno  iskoristio  bilješke  koje  je  Pancirollo,  zbog  svoje 
iznenadne  smrti,  ostavio  nerazrađenima).  Mnoga  izdanja sadrže  ponešto  od 
oba  teksta.  Kada  se  1617.  pojavio  jedini  francuski  prijevod  Pancirollova 
djela,  francusko  je  čitateljstvo  dobilo  nepotpun  uvid,  jer je  u  tom  izdanju 
izostavljen  čitav  Salmuthov  tekst,  a  francuski  čitatelji  koji  nisu  proučili 
latinski  izvornik nisu mogli znati da on postoji. 

Također  valja  imati  na  umu  kako,  osim  Salmuthove  redakcije,  postoji 
još jedna zbirka opsežnih komentara, ne samo na Pancirollov, nego i na Sal­
muthov  tekst.  Te je  komentare  1663.  objavio  Michael  Watson,  o  kojemu, 
nažalost,  ne  znam ništa,  osim  da je  očito  bio  Englez  ili  Škot,  iako je  vjero­
jatno  živio  u  inozemstvu,  jer  je  njegova  knjiga  objavljena  u  Njemačkoj. 
Watsonovi  opsežni  komentari  objavljeni  su  samo  na  latinskom,  te  nikada 
nisu  bili prevedeni. 

Slobodan  sam,  dakle,  zaključiti  da  je  prvi  "moderan"  pisac,  koji  je 
naveo klasičan  tekst kao  dokaz  da  su  u  starini  postojala  optička  pomagala, 
bio  Pancirollo.  On je napisao  sljedeće (koristim engleski prijevod iz  1715.): 

Mnogi dvoje jesu li drevni narodi poznavali naočale ili ne, jer Plinije, 
najtemeljitiji  od  svih pisaca,  o tome ne kazuje ništa.  Međutim,  naći 

ćete  da  ih  spominje  Plaut,  kada  kaže  Vitram  cedo,  necesse  est  con-
s-picilio  uti,  što  ne  podrazumijeva ništa  drugo  do  onu  vrstu  stakala 
koja  se  nazivaju  naočalama. 

Ti  se  komentari  nalaze  u  poglavlju  naslovljenom  De  conspiciliis  (O 
naočalama).,  Plaut je  bio  rimski  komediograf i  živio je  između  254.  i  184. 
god.  pr.  Kr.,  a  sačuvano  je  21  njegovo  djelo.  Pancirollova je  opaska  izaz­
vala brojne rasprave u znanstvenim krugovima, jer se gornji  citat nije mogao 
pronaći ni u jednom poznatom Plautovu djelu. Plautovi tekstovi sadrže druge 
relevantne odlomke, ali taj  se nigdje ne pojavljuje. Pancirollo ne navodi svoj 
izvor, no čini se da je odlomak preuzeo iz starijeg djela francuskoga učenjaka 
Roberta  Estiennea,  koji  je  zasigurno  bio  u  krivu,  čega  Pancirollo  nije  bio 
svjestan  kada je  preuzimao  citat.  Nažalost,  Britanska knjižnica ne  posjeduje 
nijedno  Estienneovo  djelo. 

Među prvim Pancirollovim kritičarima bio je William Molyneux. Godine 
1692.,  u  djelu Dioptrica  Nova,  s  prijezirom je  govorio  o  onima  koji  su  vje­
rovali  da  su u drevno  doba postojala optička pomagala.  (Očito nije znao za 
Senekine  zapise  u  kojima  se  posve  nedvosmisleno  opisuju  takva  pomagala, 
o  čemu  ćemo  poslije  opširnije  govoriti.)  Molyneux  smatra  da  se  riječ  con-
spicilio  pogrešno  pripisuje  Plautu,  te  da  sa  radi  o  krivotvorini  koju je  izba­
cio  opat  Michele  Giustiani,  a  koju  nalazimo  i  u  Christiana  Beckmanna. 
Međutim,  Molyneux  ne  navodi  o  kojem  se  Giustianijevu  ili  Beckmannovu 
djelu radi,  a jedini Beckmannov rad (objavljen na latinskom  1612.) koji pos­
toji u Britanskoj knjižnici i koji sam temeljito proučio, ne sadrži ništa o tome. 
Što  se  Giustianija  tiče,  Britanska  knjižnica  posjeduje  samo  njegova  Pisma, 
objavljena  1683.,  u  kojima  se  također  ne  spominje  ništa  o  optičkim  poma­
galima. Molyneux nam,  stoga, ovdje nije od prevelike pomoći, iako nagađa 
kako  se  možda  radilo  o  Beckmannovu  djelu  Oratio  de  Barbarie  &  Super-
stitione Superiorum  Temporum,  no  priznaje  da  se  nije potrudio  provjeriti  tu 
informaciju.  (Nisam pronašao ni jedan primjerak toga djela.) 

U  svome  komentaru  o  Pancirollovu  djelu,  Salmuth je  napisao: 

Conspicilia:  neki  kažu,  "čitaj  conspicillum;  kao  baculus,  bacillus, 
furcula, furcilla;  tako  i  speculum,  specillum." Riječ  conspicillum  koju 
ovdje  rabi  naš  pisac,  obično  označava  mjesto  s  kojeg  možemo  vid­
jeti, ili mjesto s kojega se pruža pogled na nešto, kao u Plauta, njegov 
Liječnik.  In  conspicilio  adservabam pallium;  ovdje  označava  instru­
ment koji  povećava predmete.  U tom  smislu Plauta treba razumjeti 
(Vitrum  cedo,  &  c).  Naime,  "odatle  njihova  drevna  uporaba,  što 
pokazuje  i Ptolemejevo  staklo... 

Ptolemejevo  staklo je  zasebna  tema  kojom  ćemo  se  pozabaviti  poslije;  prvi 
ga put spominje della Porta  1558. godine, no, kao što rekoh, ostavimo ga za 
sada na miru. 

Neobične napomene o  Plautu nisu nimalo pomogle pojasniti  to pitanje, 
a  pogreška  koja  se  potkrala  u  Estienneovu  djelu  ili  u  neispravljenim  Pan-
cirollovim  bilješkama  (Pancirollo je  umro  dok  je  pisao  knjigu)  izazvala je 
nepotrebnu zbrku.  Zbunjenost postoji  i  danas.  Držim da je  odlomak koji  se 
pripisuje  Plautu preuzet  od nekog  drugog,  možda latinskog pisca.  Pancirollo 
lo jednostavno  nije  mogao  izmisliti,  uostalom  kao  ni  Estienne;  vjerojatno 
je izvoran podatak netočan.  Možda Estienne  navodi točne podatke,  no nije 
pronađeno ni jedno relevantno Estienneovo djelo. 

Možda ne bismo  trebali  dalje  razrađivati  ovaj  problem, jer zapravo  nije 
od  bitnog  značenja  za  našu  temu.  Je  li  Plaut  spominjao  optička  pomagala 
ili  ne,  i  pojavljuje  li  se  odlomak  koji  mu  se  pripisuje  u  djelu  nekog  drugog 
autora  ili  ne,  zanemarivo je  kao  povijesni  dokaz  o  postojanju  drevnih  leća. 
Naime,  dostupni  su  nam  drugi,  posve  neupitni  tekstovi,  poput  odlomka  iz 
Senekina  znanstvenog  djela  Prirodna pitanja  (1.  st.  po  Kr.),  u  kojemu  se 
izričito  spominju drevna optička pomagala. Ne bi me nimalo  iznenadilo  da 
se  u  sačuvanim  Senekinim  djelima  na  latinskom  jeziku  otkrije  "Plautov" 
odlomak. 

U  svojim Prirodnim pitanjima  Seneka iznosi  (I,  3,  9): 

Plodovi su mnogo veći ako ih se promatra kroz staklo. 

Nešto  dalje u tekstu (I,  6,  5)  Seneka je  određeniji: 

Dodajem  da  su  sve  stvari  mnogo  veće  ako  ih  se  promatra  kroz  vodu. 
Slova, ma koliko sitna i nejasna, bit će veća i jasnija promatramo li ih 
kroz  staklenu  kuglu  ispunjenu  vodom.  Plodovi  se  doimaju  ljepšima 
nego  što  doista  jesu  ako  plutaju  u  takvoj  kugli.  Zvijezde  se  čine 
većima  promatramo  li  ih  kroz  oblak,  jer  vlaga  zamagljuje  pogled, 
stoga  ne  možemo  vidjeti  točnu  sliku.  Ispunimo,  na  primjer,  čašu 
vodom i stavimo u nju prsten. Iako prsten leži na dnu čaše, njegova se 
slika odražava na površini vode.  Sve  što promatramo kroz  tekućinu 
izgleda  nam  veće  nego  što  doista jest.  Sunce  se  doima  većim  kada 
ga  promatramo  kroz  vlažni  oblak,  i  to  iz  dvaju  razloga.  U  oblaku je 
nešto  poput  stakla,  što  prenosi  svjetlost;  u  oblaku je  također  nešto 
poput vode. 

SLIKA 4. Ovaj drvorez iz 17. stoljeća koji je objavio velečasni Athanasius Kircher u 
svome veličanstveno ilustriranom djelu Ars Magna Lucis et Umbrae (Velika umjet­
nost svjetla i sjene) prikazuje  lom zraka svjetlosti u vodi.  Predmeti  su "savinuti" 
kada ih promatramo kroz vodu, jer zrake iz točke B ne dolaze do kruga N-M, nego 
se  lome  u vodenom  mediju u točki  P  i  dolaze  do kruga L-I.  (Preuzeto  iz  drugog, 
proširenog izdanja, objavljenog  1671. u Amsterdamu, str. 539.; u izdanju iz  1646. 
ovaj  se  drvorez  pojavljuje  na  str.  662.)  Rasprave  o  "savijenim veslima"  i  drugim 
optičkim pojavama koje su posljedice loma svjetlosti u vodi, mogu se pronaći u dje­
lima grčkih filozofa. O tome piše i Aristotel. 

Navedeni  odlomak  sadrži  opis  staklenih  kugli  ispunjenih  vodom,  koje  su 
Rimljani rabili kao pomagala za čitanje. Zapravo, te su kugle bile uobičajene, 
a  sam  sam  imao  priliku  u  muzejima  vidjeti  njih  dvjestotinjak,  neoštećenih 
ili  oštećenih.  Proizvodile  su  se u golemim količinama te  su bile veoma je­
ftine.  Jer, upravo je u rimsko doba razvijena staklarska industrija omogućila 
masovnu  uporabu  optičkih  pomagala,  pa  se  više  nisu  morali  pribavljati 
skupocjeni  brušeni  i  polirani kristali. 

Seneka  nije  bio jedini  rimski  pisac  koji je  izričito  govorio  o  staklenim 
kuglama  ispunjenima  vodom,  koje  su  služile  kao  povećala.  Makrobije 
(početak 5. st. po Kr.) u djelu Saturnalia (VII,  14,1) napisao je sljedeće: 

Upravo smo govorili o vodi, i pitam vas zašto se predmeti uronjeni u 
vodu čine većima nego što  doista jesu. Primjerice, većina poslastica 
koje  vidimo  u  krčmama  izgledaju  veće  nego  u  stvarnosti  -  što  znači 
da,  u  malim  staklenim  posudama  ispunjenim  vodom jaja  izgledaju 
mnogo  veća,  mala jetra  imaju  deblja  vlakna,  a  ljuske  luka  izgledaju 

nam goleme. Doista, na kojim načelima počiva naše osjetilo vida?... 
Voda  je,  kaže  Disarms,  gušća  od  zraka  (zrak  je  razrijeđen  medij) 
pa  kroz  nju  pogled  sporije  prolazi;  zraka  svjetlosti,  kada  dopre  do 
površine vode,  odbija  se  o nju,  rasprši  se  i vraća.  Kada  se vrati,  tako 
raspršena,  ona  predmet  ne  pogađa jednim  udarcem,  nego  sa  svih 
strana, zbog čega nam predmet izgleda veći nego što doista jest. Tako 
nam  se  i  sunce ujutro  čini  većim, jer je zrak između njega i  nas još 
uvijek vlažan, te povećava sliku sunca, kao da ga promatramo  [kroz] 
vodu. 

Pisac  Aulus  Gellius  (2.  st.  po  Kr.)  također govori  o  vodi  i njezinu  svojstvu 
povećavanja u  svojoj  knjizi Atičke  noći  (XVI,  18). 

Dio  geometrije  koji  se  bavi  vidom  zove  se  optike  ili  "optika"...  Ta 
znanost  objašnjava  razloge  optičkih  iluzija,  primjerice  povećavanje 
predmeta u vodi  i  smanjivanje udaljenih  predmeta. 

Grci  i  Rimljani  bili  su  svjesni  koliko  su  slični  kristalni  ili  stakleni  globus 
ispunjeni vodom i vodom ispunjeno ljudsko oko. U 6.  st. po Kr. Priscijan iz 
Lidije  napisao je u  svome  komentaru  o  Teofrastovu  djelu koje  se  bavi  osjeti­
lima  (Teofrast je  bio Aristotelov nasljednik)  sljedeće: 

Zašto je, dakle, oko ispunjeno vodom? 

U  ovoj  ćemo  se  knjizi  pozabaviti  mnogim  zadivljujućim  pojavama  drevne 
egipatske optike. No, promotrimo potaknuti Priscijanovim komentarem neke 
od  "Tekstova  iz  piramide",  koji  su  najstariji  egipatski  religiozni  zapisi  iz 
druge polovice 3. tisućljeća pr. Kr. Tekstovi se nazivaju "Zazivi", a obilježeni 
su  prema  tome  kako  su  raspoređeni  u  piramidama,  gdje  su  uklesani  na 
kamene  zidove  unutrašnjih  odaja piramide  iz  doba  5.  dinastije.  Proveo  sam 
šest  sati u Unasovoj  piramidi u  Sakari,  koja  se  izvana  doima ruševnom,  ali 
čija je unutrašnjost zapanjujuće dobro očuvana.  Bilo je to neobično iskustvo 
- satima sam sjedio pod stropom s  izrezbarenim zvijezdama,  okružen tajan­
stvenim "Zazivima".  Evo Zaziva  144: 

O,  Ozirisu,  kralju,  uzmi  oko  Horusovo,  iz  kojeg  je  on  iscijedio 
vodu... 

Zaziv 68  govori: 

O,  Ozirisu, kralju, uzmi vodu koja je u Horusovu oku... 

No,  Zazivi  62  i  62A zaista potiču na razmišljanje: 

O,  Ozirisu,  kralju,  uzmi  vodu  koja je  u  Horusovu  oku,  ne  ispuštaj 
je.  O,  Ozirisu,  kralju,  uzmi  oko  Horusovo  u  kojemu je  Thoth  vidio 
vodu... 

Egipatski  se  tekstovi  možda  odnose  na  prozirne  globuse  ispunjene  vodom, 
koji  su  imali  svojstvo  povećavanja.  Zašto  bi  inače  bog  Thoth  vidio  pomoću 
vode u oku? Ne moramo odmah pretpostaviti da su Egipćani tako rano svla­
dali vještinu izrade  staklenih globusa - iako je i to moguće - budući da su ih 
mogli  izraditi  od kristala.  Postoje  uvjerljivi  arheološki  dokazi  da  su  u  doba 
I.  dinastije  Egipćani  poznavali  vještinu  izrađivanja  finih  posuda  od kristala. 
Te sam jasne dokaze i sam vidio 1998. prilikom posjeta Egipatskome muzeju 
u  Kairu  (nekadašnjem  Kairskome  muzeju).  U  sobi  43,  u  vitrini  13  nalazi 
se  predmet  označen  brojem  37  -  mala  čaša  od  kvarca,  prekrasne  izrade, 
otkrivena u  grobnici Hemake u  Sakari.  Visoka je  otprilike  5  cm,  baza joj je 
uska,  a  čaša  se  ljevkasto  širi.  Unutrašnjost  joj  je  savršeno  izdubljena  i  glatka. 
Ne bismo željeli pretpostaviti da su takvi izvanredni predmeti bili uobičajeni, 
no  neosporna je  činjenica  da  taj  predmet,  koji  datira  s  početka  dinastičkog 
razdoblja  Egipta  -  otprilike  3000  god.  pr.  Kr.  -  upućuje  na  iznimno  raz­
vijenu  vještinu  brušenja  i  poliranja  kristala,  kao  i  na  sposobnost  uspješnog 
brušenja komada kristala i jednako dobrog poliranja unutrašnjosti.  Danas bi 
bilo  teško  pronaći majstora  čija bi  se vještina brušenja kristala mogla mjeriti 
s tehničkim umijećem tvorca Hemakine čaše.  Stoga nema nikakve dvojbe da 
su Egipćani,  da su to željeli, mogli proizvesti kristalne globuse. 

Vidio  sam mnoge  egipatske  konveksne kristalne  leće  iz razdoblja  Starog 
i  Srednjeg  kraljevstva,  no  o  njima  ćemo  opširnije  govoriti  dalje  u  knjizi.  U 
međuvremenu,  vratimo  se  grčkim  i  latinskim  izvorima. 

Pogrešno  je  misliti  da  se  u  grčkoj  književnosti  ne  spominju  naočale. 
Naprotiv!  One se očito spominju u epigramu koji nalazimo u opsežnoj zbirci 
drevnoga  grčkog  pjesništva,  općenito  poznatoj  kao  Grčka  antologija,  koja 
sadrži djela mnogih pjesnika iz razdoblja između 7.  i 3.  st. pr. Kr. U izdanju 
Loeb  Classical  Library  obuhvaća  čak  pet  svezaka.  U  Knjizi  VI  nalazi  se 
nekoliko  epigrama  gramatičara  Fanija,  koji  je  živio  u  3.  st.  pr.  Kr.  (toga 
Fanija  ne  smijemo  brkati  s  Fanijem  iz  Eresosa  na  Lezbu,  koji je  bratićem 
Teofrasta,  Aristotelova  učenika  iz  4.  st.  pr.  Kr.,  ili  s  Fanijem  koji  je  u  1. 
st.  po  Kr.  pisao  o  medicini).  Ti  su  epigrami  pomalo  šaljivi.  U  jednome, 
posvećenom  starom  učitelju  Kalonu,  Fanije  spominje  "tanki  štap  koji  mu 

je  uvijek  bio  nadohvat  ruke,  kako  bi  njime  udarao  dječake  po  glavi",  kao 
i  njegovu  "izlizanu  papuču".  No,  epigram  koji  nas  zanima  odnosi  se  na 
pisara  znanog  Askond,  koji je  ostavio  dotadašnji  zanat  kako  bi  se  posvetio 
mnogo unosnijoj  porezničkoj  službi.  Slijedi Patonov prijevod epigrama: 

Kada je Askond odlučio  zagristi u  slatki  poreznički  kruh  [skupljanje 
poreza  bio  je  iznimno  unosan  posao],  ostavio  je  Muzama  [u 
hramu  Muza,  kojima  je  ovaj  tobože  prinio  žrtvu]  uzroke  svoga 
[dotadašnjeg]  siromaštva:  nožić  za  pero,  spužvu  kojom  je  brisao 
svoja  knidijska  pera,  ravnalo  za  označavanje  rubova,  uteg  za  papir 
kojim je označavao mjesto (?), rog s tintom, šestar za crtanje krugova 
[za  geometriju],  kamen  [kiserin  -  lagani  porozni  komadić  lave]  za 
omekšavanje  [površine  papira  koja je  time  postajala  pogodnijom  za 
pisanje],  i  svoje plave naočale  (?)  koje  daju  slatku  svjetlost. 

Uočili  smo  da  je  Paton  upotrijebio  riječ  "naočale",  ali  je  iza  nje  stavio 
upitnik,  iznenađen  njezinim  pojavljivanjem  i  nesiguran  u  pravo  značenje 
grčke  riječi.  Koja je  to  grčka  riječ  mogla  navesti  Patona  da je  prevede  kao 
'"naočale"?  I  zašto  su  te  "naočale"  plave?  Zapravo,  riječ  kallainan  trebalo 
bi  umjesto  kao  "plavo"  prevesti  kao  "zeleno", jer redigirano  izdanje  Lidd-
ellova  i  Scottova  Leksikona  iz  1996.  mijenja  značenje  riječi  koja  se  u  epi­
gramu  pojavljuje  u  obliku  kallainopoioi.  U  starijim  izdanjima  Leksikona 
prevodila  se  kao  "koje  daju  plavu  boju",  no  sada  je  prevedena  kao  "koje 
daju zelenu boju". Naime,  radi  se o varijanti riječi kalainos  ili kallainos,  koja 
znači  "prelaziti  iz plave u zelenu" i  "plavozelena",  a  Plinije ju je primijenio 
za  tirkiz  (37,  151).  Stoga  Patonov  prijevod  -  "plavo"  -  nije  posve  točan. 
Trebalo bi zapravo  stajati "zeleno" ili "plavozeleno". 

Grčke  riječi  koje  Paton  prevodi  kao  "i  njegove  plave  naočale  (?)  koje 
iaju  slatku  svjetlost"  izvorno  glase  kai  tan  hadyphae  plinthida  kallainan. 
Riječ plinthida  Paton  prevodi  kao  "naočale".  Oblik je  to  riječi plinthis,  pri 
čemu je osnovna riječ plinthos, što znači "cigla". No, riječi plinthis pridodaju 
se  brojna  druga  značenja,  koja  počivaju  na  temeljnoj  koncepciji  kvadrata 
ili  pravokutne  cigle,  poput  "kvadrat",  "pravokutnik",  "pravokutna  kutija" 
ili  čak  "prednji  okvir torzionog  motora".  Plintheion je,  pak,  bio  "prozorski 
okvir". Paton je  smatrao da se riječ plinthida odnosi na zelenkaste kvadrate, 
pravokutnike  ili  na  uokviren  predmet  kroz  koji  se  moglo  gledati.  U  Lidd-
ellovu  i  Scottovu Leksikonu nagađa  se da riječ koja se pojavljuje u  tom  epi­
gramu možda znači "uteg za papir (?)" (značenje 4 pod plinthis). No, budući 
da je uteg za papir već spomenut, Paton je odbacio tu mogućnost. 

Da je  posrijedi  bila  jedina  napomena  o  zelenkastim  lećama  u  čitavoj 
grčkoj književnosti, mogli bismo je odbaciti kao pogrešan prijevod, pogrešno 
tumačenje ili tome slično. Međutim, mnogi se zapisi odnose na blagotvorno 
djelovanje zelenoga stakla na ljudske oči, kao i na korektivne leće zelenkaste 
boje. U svakom slučaju, proučio sam brojne rimske leće od zelenoga stakla. 
Stoga mogu zaključiti da je Fanijev zapis vjerojatno točno preveden,  iako je 
nazivlje pomalo  nejasno. 

Latinska  riječ  kojom  se  označavao  materijal  od  kojeg  su  bile  izrađene 
zelenkaste leće jest smaragdus, a potječe od grčke riječi smaragdos. Općenito 
govoreći,  ta  riječ  znači  "smaragd",  iako  u  širem  smislu  označava  i  druge 
zelene minerale, pa čak i zeleno staklo.  Riječ izvorno potječe  od egipatske 
shma  ("smaragd"  koji  potječe  od  riječi  za  "jug",  budući  da je  smaragd  bio 
"kamen  juga")  -  rages  ("raznobojni  kamen").  Riječ  rages  vjerojatno  se  nije 
odnosila samo na raznobojno, nego, općenito, na obojano kamenje.  Grčka 
riječ  smaragdos  potječe,  dakle,  od  egipatske  shmarages  ("raznobojni  (ili 
obojani)  kamen juga").  Dakle,  podrijetlo riječi  "smaragd"  nije  dvojbeno.  Ta 
je  teorija  još  prihvatljivija  zbog  činjenice  da  je  egipatska  riječ  rages  očito 
jedini primjer staroegipatske riječi koja  sadrži  iznimno rijedak suglasnik "g" 
iza  sloga  ra,  što  u  čitavoj  zbrci  i  složenosti  egipatskog  jezika  predstavlja 
zaista jedinstvenu iznimku.  Ta neobična činjenica možda upućuje na  strano 
podrijetlo  egipatske  riječi! 

Riječ  smaragdos  prvi  se  put  u  grčkom jeziku  spominje  u  Herodotovu 
djelu Povijest (5. st. pr. Kr.), u kojemu se pojavljuje dva puta (II, 44 i III, 41). 
To  ima  smisla jer je  Herodot neko  vrijeme  živio  u  Egiptu  i  naširoko  pisao 
o  toj  zemlji.  Stoga je  vrlo  vjerojatno  da je upravo  on uveo  taj  izraz u  grčki 
jezik. 

Paul Jablonski, učenjak koji je živio u prvoj polovici  19.  stoljeća, vjero­
vao je  da  grčka  riječ  za  "kvarc"  i  "staklo"  -  hyalos - potječe  iz  egipatskog 
jezika, te da je i nju u grčki uveo Herodot (III, 24).  Ako je to točno, grčki 
nazivi  za  tri  materijala  koja  su  se  rabila  u  optici,  bilo  za  povećavanje  ili 
paljenje - staklo, kristal i  "smaragd" - potječu iz starije i profinjenije egipat­
ske kulture, koja je barem 3300 godina prije Krista poznavala vještinu izrade 
leća. 

Plinije ( 1 .  st. po Kr.) navodi mnogo zanimljivih pojedinosti o svojstvima 
smaragda.  On  bilježi: 

Treće mjesto među dragim kamenjem pripada smaragdu, i to iz neko­
liko  razloga.  Kao  prvo,  nijedna  boja  nije  oku  ugodnija  od  njegove. 
Iako  sa  zadovoljstvom  promatramo  mlade  biljke  i  lišće,  smaragde 
promatramo  s  još  većim  zadovoljstvom,  jer  u  usporedbi  s  njima, 

ništa nije tako zeleno.  Dapače, za razliku od ostalog dragog kamenja, 
možemo ih dugo promatrati i ne umoriti oči.  Doista, čak ako umo­
rimo oči promatrajući neki drugi predmet,  vraćajući pogled na sma­
ragd one  ozdravljaju;  draguljari  drže da su smaragdi za to najpogod­
niji:  zelena boja kamena tako  blagotvorno  djeluje na njihove  umorne 
oči.  Osim  toga  svojstva,  smaragdi  se  doimaju  većima  kada  ih  se 
promatra  iz  daljine,  jer  se  njihova  boja  odražava  u  zraku  koji  ih 
okružuje  [doslovno:  "jer je  obojan zrak koji  se  o  njih  odbija";  odraz 
je  to  stare  teorije  o  zraku koji je  uključen u  optičke  pojave].  Oni  su 
uvijek  isti,  na  suncu,  u  sjeni  ili  pri  svjetlosti  svjetiljke,  nježno  sjajeći 
i  dopuštajući  pogledu  da  prodre  duboko  u  njihovu  unutrašnjost, 
zahvaljujući  lakoći  kojom  svjetlost  kroz  njih  prolazi.  Svojstvo  je 
to  koje  također  posjeduje  voda.  Smaragdi  su  općenito  konkavnog 
oblika,  pa  usmjeravaju  pogled. 

Moj  prijatelj  Buddy  Rogers  u  svojoj  zbirci  posjeduje  nekoliko  sma­
ragda,  te  sam  imao  priliku gledati kroz njih.  Vjerujem da nema mnogo  ljudi 
koji  su  imali tu mogućnost.  Buddy posjeduje plankonveksni  52-karatni  sma­
ragd.  Da  se radi  o  kvarcu  ili  da je  smaragd proziran,  bila  bi  to  leća  s  velikim 
povećanjem. Nažalost, taj  smaragd nije proziran,  ali  svakako  propušta svjet­
lost.  Držao  sam  ga  u  blizini  oka  i  gledao  kroza  nj  prema  izvoru  svjetlosti. 
Teško  je  opisati  to  izvanredno  iskustvo.  Boja  kamena je  upravo  neopisivo 
lijepa  i  toliko  umirujuća  da  se  s  njome  ne  može  usporediti  nijedna  druga 
boja.  Doista, kako Plinije kaže, "nijedna boja nije oku ugodnija od boje sma­
ragda." Bilo je to poput kupanja u optičkoj  kupci koja prožima čitav prostor. 

Buddy također posjeduje  24.32-karatni  smaragd  s  izbrušenim  fasetama. 
Taj je smaragd proziran.  Kada ga se postavi iznad teksta, može poslužiti kao 
povećalo.  Smaragdi svakako mogu biti izvrsne leće. 

Prije nego  li počnem pripovijedati  o  svome  susretu  s profesorom Eich-
holzom,  prevoditeljem  gore  navedenog  Plinijeva  odlomka,  i  o  važnim 
izmjenama  koje je  poslije  naših razgovora  želio  učiniti  na  svome prijevodu, 
citirat  ću  njegovu  bilješku  (1971.)  koja  se  odnosi  na  posljednju  rečenicu  iz 
Plinijeva  odlomka. 

Želi li Plinije reći da se konkavni kamen mogao upotrijebiti kao leća? 
To je  malo  vjerojatno, jer zeleni  dragulj  ne  bi  mogao  poslužiti takvoj 
svrsi.  Dapače,  iako  su u  starini  bila  poznata  zrcala  za  povećavanje, 
nema uvjerljiva dokaza da su bile poznate i leće za povećavanje,  iako 

su takve  leće  kratkog žarišta možda rabili  graveri.  Plinije  vjerojatno 
teoretizira o  djelotvornosti  smaragda na  ljudske  oči. 

Krajem  sedamdesetih  upoznao  sam  umirovljenog  Eichholza,  koji  je 
nekada  predavao  na  Klasičnom  odjelu  Sveučilišta  u  Bristolu  (Engleska). 
Pronašao sam ga u staračkom domu u Cliftonu (Bristol), gdje je živio priko­
van  za  invalidska  kolica.  Dočekao  me  s  oduševljenjem,  posebice  zato  što 
sam želio razgovarati o njegovoj najvećoj  strasti, Pliniju. U patetično skrom­
nim  uvjetima  u  kojima  žive  stanovnici  staračkih  domova,  Eichholzova  je 
soba mogla  smjestiti  samo  nekoliko knjiga.  Usamljenom je  čovjeku  društvo 
pravilo nekoliko  svezaka Loebove knjižnice,  i žao mi je  što ga nisam mogao 
češće posjećivati.  Naime, vidjeli  smo  se  samo  dva puta.  Eichholz je tada bio 
vodeći živi stručnjak za Plinija, no bilo je očito kako ga dugo nitko nije pitao 
o  toj  temi,  a  vrlo  je  rijetko  imao  posjetitelje.  Mislim  da  ga je  povremeno 
posjećivala njegova rođakinja,  i tako nije bio posve  sam na svijetu. 

Za razliku  od  nekih  uobraženih  znanstvenika koji  ne  žele  da  se  sumnja 
u njihovu stručnost,  Eichholz je bio posve  otvorena uma.  Bio je oduševljen 
kada  sam mu priopćio  da  sam pronašao  nekoliko  drevnih  leća,  i  izrazio je 
žaljenje  što  o  njihovu  postojanju  nije  znao  ništa  dok je  prevodio  Plinija, jer 
u  tom  slučaju  ne  bi  mijenjao  značenje  mnogih  optičkih  izraza,  a  posve  si­
gurno dodao bi i drukčije bilješke. Rekao je kako se od Loebovih prevoditelja 
uvijek  zahtijevalo  da  prijevodi  budu  "što  pitkiji"  i  ne  baš  doslovni,  te  da 
je  godinama  osjećao  grižnju  savjesti  jer  nije  učinio  ono  što  je  smatrao 
ispravnim  u  prijevodima  Plinijevih  odlomaka  o  optici.  Pronašli  smo  rele­
vantne Plinijeve tekstove i zajedno ih proučili.  Sa sobom sam donio bilješke, 
pa je posao bio brzo završen. Pomno ih je proučio, riječ po riječ, i iznio nove 
prijevode  odabranih  odlomaka,  izrazivši  želju  da  ih jednoga  dana  objavim 
pod  njegovim  imenom,  kako  bi  ljudi  znali  da je  ispravio  nepravdu  koju je 
nanio  Plinijevu  djelu.  Te  sam  prijevode  zapisao,  te  će  se  oni  pojavljivati 
dalje u ovoj  knjizi.  Mnogi od njih uvršteni  su u Dodatak III, zajedno  s pri­
jevodima  Lessingovih  rasprava  o  optici.  Bio  sam  duboko  dirnut  Eichhol-
zovom skromnošću i žarom koji su tako rijetki u njegovoj profesiji. Želio bih 
da je još živ, kako bih mu mogao dati primjerak ove knjige - on bi bio njezin 
najradoznaliji  čitatelj.  Koristim ovu prigodu kako bih mu zahvalio na trudu 
i divljenja vrijednoj  otvorenosti uma prema novim saznanjima. Nažalost, iz­
nimni  ljudi poput njega  rijetko  se uzdižu visoko u  akademskim krugovima, 
jer su u biti  skromni  i više ih zanima sam znanstveni rad i poučavanje nego 
osobni probitak. 

Izostavio  sam  odlomak  koji  sadrži  rečenicu  o  smaragdima  koji  su 
konkavni  i  koji  skupljaju  zrake  svjetlosti.  Eichholz ju je  ponovno  proučio  i 
iznio  novi  prijevod: 

Isto kamenje [smaragdi] općenito je konkavno [tj. konkavnog oblika], 
stoga  skuplja  (ili  usmjerava)  pogled. 

Rečenica upućuje na to da kamen ne  samo "koncentrira" pogled, nego 
ga  i  "skuplja"  ili  "usmjerava"  u  smislu  fokusiranja  zraka  svjetlosti.  To  je 
ključan  podatak  koji  se  ne  iznosi  u  Eichholzovoj  objavljenoj  verziji. 

Pitanje  drevnih konkavnih  leća  godinama me mučilo.  Mnogi  učenjaci, 
osobito  njemački,  koji  su  se  bavili  drevnim  lećama,  ustrajali  su  u  tvrdnji 
kako  ni  unatoč  prihvaćanju  da je  moguće  postojanje  konveksnih  leća,  nema 
nikakvih  dokaza koji  bi potvrdili  postojanje konkavnih  leća.  Stoga Plinijevo 
svjedočanstvo  očito  nitko  nije  shvatio  ozbiljno. 

Tek sam  1997. konačno saznao kako je otkriven popriličan broj drevnih 
konkavnih  leća,  te  sam ih uspio  pronaći u mnogim muzejima.  Vidi  sliku  5 
i  fotografiju  45.  Većina  ih je  iskopana  na  lokalitetima  u  Efezu  u  Turskoj. 
Vjerojatno  ih  ima  oko  četrdeset.  Još uvijek tragam  za nekim manje poznatim 
i  neobjavljenim  primjercima,  poput  leće  otkrivene  kod  Braurona  u  blizini 
Atene.  Sve su izrađene od kvarca i posve su prozirne. 

Zapravo,  vještina  brušenja  konkavnih  leća  bila je  poznata još  u  minoj-
sko doba, oko  1500. god. pr. Kr., budući da je kristalno oko ritona s glavom 
bika "konveksno-konkavna" leća, što znači da joj je gornja površina konvek­
sna,  a  donja konkavna. 

Budući da su konkavne leće na sredini tanje, lakše se lome. Možda je to 
razlog  da,  koliko je  meni  poznato,  nije  pronađena  ni jedna  neoštećena stak­
lena leća, a svi  sačuvani primjerci izrađeni su od mnogo čvršćeg kvarca. 

Konkavne  leće  ispravljaju miopiju (kratkovidnost),  a konveksne prezbi-
opiju (dalekovidnost) koja se kod ljudi javlja oko  45.  godine.  Dalekovidnost 
nastaje uslijed  stvrdnjavanja  leće  oka.  Ljudi  dobra  vida  s  vremenom postaju 
svjesni kako više ne mogu čitati bez naočala, jer je sve  što  se nalazi u blizini 
njihovih  očiju  nejasno.  Taj  je  defekt  u  drevno  doba  zacijelo  bio  fatalan  -
upravo u trenutku kada bi  draguljari  i  ostali  obrtnici  dosezali vrhunac  svoje 
vještine,  njihove bi  oči  oslabjele  i  oni više ne bi mogli gravirati niti  čitati.  To 
objašnjava  golem  broj  drevnih  konveksnih  leća. 

No,  kao  što je  svakome  poznato,  neki  se  ljudi  rađaju  kratkovidni,  ili 
takvima postaju u djetinjstvu. Bez konkavnih leća u naočalama, oni se čak ne 
mogu niti kretati, te ne prepoznaju lica u daljini. Iz jednog zapisa o  rimskom 

SLIKA  5.  Crtež  četiriju  konkavnih  kristalnih  leća,  koje je  u  Efezu  iskopao  Anton 
Bamner.  Vidi  njegov  članak  "Die  Entwicklung  des  Offerkultes  am  Altar  der 
Arthemis  von  Ephesus"  ("Tijek  žrtvenog  obreda  u  Artemidinu  svetištu  u  Efezu"), 
u Istanbuler Mitteilungen,  Njemačkog  arheološkog  instituta u  Istambulu,  sv.  23/24, 
1973.1191 A., str. 53.-62.; ovi crteži nalaze se na str. 60. 0 lećama Bramner kaže (pri­
jevod  s  njemačkog):  "Sve  leće  imaju  oblik  univalvularnog  hiperboloida...  Njihove 
su  gornje  površine konkavne,  a baze  su  im pomalo  konveksne...  Jedna kristalna  leća 
je zamagljena,  dok su ostale  posve  prozirne...  Optička su im svojstva dobra...  Radi  se 
o  divergentnim  lećama.  Možda su ih rabili kratkovidni  draguljari kao pomagala pri 
radu.  Oči tih  obrtnika sigurno  bi  brzo oslabjele zbog  iznimno preciznog rezbarenja 
kamena,  bjelokosti  itd.  Razlike u jakosti kristalnih leća pokazuju da su bile namije­
njene  obrtnicima toga doba.  Perforirane  leće  pronađene  u hramu zasigurno  su bile 
probušene  iz  optičkih  razloga." 

caru Neronu  (15.  - 68.  god.  po  Kr.) jasno je  da je bio  kratkovidan.  Plinije 
bilježi  (XI,  54)  sljedeće bizarne podatke o  očima  careva: 

Neki  ljudi  vide  na  daljinu,  no  drugi  mogu  vidjeti  samo  stvari  koje 
im  se  približe  [dakle,  kratkovidni  su].  Kod mnogih  vid  ovisi  o jako­
sti  sunca,  te  ne  mogu jasno  vidjeti  za  oblačnog  vremena  ili  nakon 
sutona;  drugi  slabo  vide  danju,  ali  im je  vid  iznimno  dobar noću... 
Sivoplave oči vide bolje u mraku... Govori se da je od svih ljudi samo 
car Tiberije bio sposoban svoje oči prilagoditi tami i vidjeti noću jed­
nako dobro kao na svjetlosti dana, iako bi mu nakon nekog vremena 
ponovno  sve  postalo  mračno.  Pokojni  i  neprežaljeni  August  [Cezar] 
imao je  sive oči poput konjskih, a bjeloočnice  su mu bile veće nego 
u ostalih ljudi, te ga je znao obuzeti bijes ako bi ga pojedinci predugo 
gledali u oči; Klaudijeve su oči  često bile krvave  i mesnatih krajeva; 
car Gaj  imao je  izbuljene  oči;  Neronov je  vid  bio  slab,  te je  morao 
prilagođavati oči kako bi mogao vidjeti predmete u svojoj  blizini. 

Neron je, dakle, bio kratkovidan, a ta je činjenica, kako ćemo ubrzo vidjeti, 
bila presudna.  Da je Neron bio  dalekovidan,  ne  bi  mogao  fokusirati  "pred­
mete  u  svojoj  blizini".  A  da  je  želio  ispraviti  svoj  vid,  trebale  bi  mu 
konkavne,  a  ne  konveksne  leće.  To  nas  vodi  natrag  do  odlomka  o  sma­
ragdima i podsjeća na glasovitu kontroverziju  o dotičnom  caru.  Nastavljamo 
citirati  Plinijev odlomak o  smaragdima (XXXVII,  64): 

Zbog tih  svojstava  [sposobnosti  skupljanja  zraka],  svi  se  ljudi  slažu, 
smaragdi  se  moraju  čuvati  u  svom  prirodnom  stanju  i  ne  smije  ih 
se  rezbariti.  U  svakom  slučaju,  skitski  i  egipatski  smaragdi  toliko 
su čvrsti da se uspješno odupiru udarcima.  [To  su jedini  pravi sma­
ragdi. Kao što Eichholz iznosi u svojoj bilješki:  "Rijetko je koji dragi 
kamen  čvršći  od  smaragda."]  Smaragdi  pločasta  oblika  odražavaju 
predmete poput zrcala.  Car Neron običavao je promatrati borbe gla­
dijatora u  takvom  smaragdu. 

Posljednja  se  rečenica  u  latinskim  tekstovima  pojavljuje  u  dvije  verzije. 
Prema jednoj,  Neron gleda  u smaragdu,  a  prema  drugoj  on gleda smaragd. 
Očito  smisao  rečenica nije  isti,  te  o  nama ovisi  koju  ćemo  verziju prihvatiti. 
richholz je  podastro  sljedeću  bilješku: 

Izraz  u  smaragdu  uz  [rukopisna  predaja]  B.  Iz  konteksta  se  da 
zaključiti  da je Plinije mislio na reflektirajući kamen.  Neron je vjero-

jatno samo gledao u kamen kako bi odmorio oči od blještavila arene. 
Izraz  smaragd  [u  drugoj  rukopisnoj  predaji]  upućuje  na  to  da  je 
Neron rabio zeleni kamen kao pomagalo za vid. 

Tijekom  naših  razgovora  Eichholz  mi je  priznao  kako je  koncepciju  reflek­
sije  uveo  zbog  pojašnjavanja  teksta.  Evo  njegova  novog  prijevoda: 

Međutim  [vero;  ne  "doista",  što  bi  glasilo  vere],  kamenje  čije  je 
tijelo  ispruženo, kada (leži)  na leđima  [supini], jednako kao  i zrcala, 
odražava  slike  stvari.  Car Neron običavao je u  smaragdu promatrati 
borbe  gladijatora. 

Ovo se tumačenje bitno razlikuje od starog Eichholzova prijevoda.  Smaragd, 
dakle,  nije  služio  poput zrcala.  Neron nije morao  okretati  leđa  gladijatorima 
(zašto bi, uostalom, jedan car i učinio) kako bi njihove borbe mogao promat­
rati kao  odraze u malom kamenu.  On je  gladijatore  promatrao  kroz kamen. 
Nema mjesta ni  teoriji  o  "sunčanim naočalama",  prema kojoj je  car odma­
rao  oči  u  zelenoj  boji  kamena.  Već  nam je  iz  drugih  izvora  poznato  da je 
Neron bio kratkovidan, te bez konkavne leće uopće ne bi mogao promatrati 
borbe gladijatora; vidio bi samo njihove nejasne obrise. Upravo smo  saznali 
da su smaragdi bili brušeni kao konkavne leće. Dapače, postoji oko četrdeset 
drevnih  konkavnih  leća  od  prozirnog  kamena,  koje  potječu  iz  vremena  prije 
Neronove  vladavine,  pa  sa  sigurnošću  možemo  tvrditi  kako  su  takve  leće 
postojale  i  u  njegovo  doba.  Slobodni  smo,  dakle,  zaključiti  kako je  Neron 
rabio  proziran  zeleni  kamen  -  ili  možda  neko  prozirno  zeleno  staklo  -
konkavno  izbrušen  kako  bi  ispravljao  njegovu  kratkovidnost  i  omogućavao 
mu da  doista vidi  gladijatore,  a ne  da o  njihovim pothvatima nagađa  samo 
prema zvukovima  iz  arene.  Kao  rimski  car,  i to  vrlo  zahtjevan,  posve je  si­
gurno  mogao  narediti  da  ga  se  opskrbi jednostavnim  optičkim  pomagalom -
zapravo,  teško je  zamisliti  da to  nije učinio. 

O  Neronovu  smaragdu  počelo  se  u javnosti  raspravljati  1896.  godine, 
kada je  Henryk  Sienkiewicz  objavio  svoj  glasoviti  roman  Quo  Vadis:  Pripo­
vijest o Neronovu dobu.  Iako  se u izvornom poljskom izdanju pojavio  1896., 
senzacija je  ubrzo  dosegnula  svjetske  razmjere,  te je  iste  godine  bio  objav­
ljen na engleskom jeziku, u nakladi Jeremiaha Curtina iz Londona. Taj glaso­
viti  povijesni  roman  donio  je  1905.  godine  Sienkiewiczu  (1846.  -  1916.) 
Nobelovu  nagradu  za  književnost.  Između  1896.  i  1905.  roman  se  samo  u 
Americi  pojavio,  ni  manje  ni  više  nego  u  27  izdanja.  Masovna  histerija, 
obožavanje  i  divljenje  spram  autora  i  njegova  djela  dosegnuli  su  takve  raz­
mjere da se ubrzo počelo govoriti o fenomenu popularno nazvanom epidemia 

SLIKA 6. Rimski car Neron (54. - 68. god. po. Kr.), gravura biste iz doba njegove 
vladavine.  Bio je poznat po  svome vratu, jakom kao u bika.  Plinije  iznosi podatke 
o  njegovim  očima,  iz  kojih  se da zaključiti  da je  bio  kratkovidan.  Zeleni  konkavni 
lornjon ispravljao je njegovu kratkovidnost, a nosio ga je u javnosti kada je promat­
rao borbe gladijatora u rimskom Koloseumu. 

Sienkiewicziana  ("Sienkiewiczeva  epidemija").  Njegov  je  roman  preveden 
na  sve veće  svjetske jezike  i  doživio je  bezbrojna  izdanja prodana u tko  zna 
koliko milijuna primjeraka.  Bio je  čitan i još uvijek iznimno popularan pede­
setih  godina  prošlog  stoljeća,  kada je  prema  njegovu  djelu  snimljen  film  u 
hollywoodskoj  produkciji, s Peterom Ustinovim u ulozi Nerona. 

Sienkiewicz je  bio  izvanredan znanstvenik i  iznimno  dobar poznavatelj 
rimskih  starina, a njegov roman iznosi točne podatke o Neronovu dobu, pri 
čemu se sam Neron s vremena na vrijeme pojavljuje kao sporedan lik.  Sienk­
iewicz je  očito  dobro  proučio  Plinijeve  i  Suetonijeve  zapise  i  njihove  opise 
Neronovih  očiju,  a  posebno  Plinijev  opis  carevih  smaragda.  Evo  jednog 
odlomka iz  njegova romana: 

No u taj  čas javi  se Akte, koja je  ležala s  druge  strane Ligiji:  "Cezar 
vas  gleda." 

Vinicija  uhvati jaka  srdžba... 
Cezar se prignuo nad stol i zažmirivši jednim okom držao je pred 
drugim  okrugao  smaragd,  kojim  se  neprestano  posluživao  i  gledao 
ih.  Njegov  pogled  sastane  se  načas  s  Ligijinim  očima,  a  djevojci 
se  srce  stegne  od  prestravljenosti  u  grudima.  Kad  je  još  djetetom 
boravila  na  seoskom  imanju  Aulovu  na  Siciliji,  pričala  bi joj  stara 
Misirka, robinja,  o  zmajevima, koji prebivaju u pećinama u planini, 
i  sad  joj  se  učini  da  je  iznenada  pogledalo  oko  takvoga  zmaja... 
Car  začas  ostavi  smaragd  i  prestade je  gledati.  Tada  zagleda  Ligija 
njegove  ispale,  modre  oči,  koje  su  treptale  od  jarkoga  staklena 
svjetla,  bez  misli,  nalik mrtvačkim  očima. 

Nakon što je taj popularni roman privukao pozornost na Neronov sma­
ragd,  znanstvenici  koji  su  proučavali  postojanje  optičkog  znanja  u  starini 
osjetili  su potrebu pozabaviti  se  carevim kamenom,  ne bi  li  se tako prikazali 
kultiviranima  i  načitanima  i  u  koraku  s  vremenom.  Bilo  je  to  sve  što  je 
javnost  znala  o  drevnoj  optici  i  jedino  pitanje  koje  je  postavljala.  A  neki 
od tih znanstvenika zaista  su pisali  gluposti!  Ovdje  nema  mjesta  navođenju 
svih rasprava o tom pitanju -  bilo ih je veoma mnogo.  Međutim, pouzdani 
podaci  o Neronovu  smaragdu  objavljeni  su  devet godina prije  Sienkiewicz-
eva romana, u djelu koje se bavi tehnikom, njemačkog pisca Jakoba Stillinga. 
Zaista je šteta što je to djelo gotovo nepoznato, posebice piscima engleskoga 
govornog područja.  Djelo je na  engleskom  objavljeno  pod naslovom Inqui­
ries  into  the  Origin  of Short-Sightedness  (Pitanja  o podrijetlu  kratkovid­
nosti),  a pisac je  bio  stručnjak,  profesor  oftalmologije i mjerodavan klasični 
učenjak  i  povjesničar  znanosti. 

Preveo  sam neke  bitne zaključke  koje je  iznio  Stilling,  smatrajući kako 
oni dobro zaokružuju tu tematiku: 

Deseto  poglavlje 
O  povijesti konkavnih naočala 

Mnogo  se  raspravljalo  o  tome  jesu  li  Rimljani  rabili  konkavno 
izbrušene  smaragde za ispravljanje kratkovidnosti,  a na to  se pitanje 
najčešće  odgovaralo  niječno.  Vjerujem,  međutim,  da  se  može  doka­
zati kako taj  odgovor nije točan. 

Plinije  o  smaragdima  kaže  sljedeće:  Iidem plerumque  concavi  ut 
visum  solligant.  Držim  kako  se  na  taj  izraz  do  sada  nije  obraćalo 
dovoljno  pozornosti,  jer  filolozi  uopće  nisu  upoznati  s  drevnom 

medicinom.  Prema  tekstovima kasnijih pisaca možemo  pretpostaviti 
da je  Plinije  izrazio  mišljenje  suprotno  onom  koje je  poslije  prihva­
tio  Galen  [glasoviti  liječnik  koji je  djelovao  u  2.  st.  po  Kr.,  stotinu 
godina  poslije  Plinija],  a  prije  njega  peripatetici  [Aristotelovi  sljed­
benici].  Kasniji  pisci  u  pravilu  su  riječi  visium  colligere  tumačili 
kao spiritus colligere. Riječi [visium colligere, op. prev.] nedvojbeno 
se  mogu  protumačiti  kao  "proširivati  vidno  polje".  Tako  [Hierony-
mus]  Mercurialis  [koji je krajem  16.  i početkom  17.  stoljeća napisao 
mnogo  knjiga  o  medicini]  objašnjava  djelovanje  konkavnih  naočala 
riječima quare perspicilla [naočale] faciunt pro istis, ut cingregentur 

illi spiritus seu radii pauci et subtiles,  ita ut congregati et uniti lon-
gius  ferantur.  -  nalazim  da  ovaj  odlomak  nije  ispravno  protumačen. 
[Gothold  Ephraim]  Lessing  [1769.]  tumači  ga  kao  radios  colligere, 
znači  ne  u  Mercurialisovu,  nego  u  modernom  optičkom  smislu, 
želeći dokazati kako je Neron bio dalekovidan, te da je smaragd kroz 
koji je promatrao borbe gladijatora bio konveksni lornjon.  Röttger ne 
ponavlja tu pogrešku, iako se previše bavi Plinijevom opaskom...  On 
je,  stoga,  zaključio  kako  se  izraz  visium  colligere  može  protumačiti 
kao "odmarati pogled", te da je Neronov smaragd zapravo  bio malo 
zrcalo,  što  nema  nikakvog  smisla.  Horner  [1887.,  švicarski  oftal­
molog  koji  je  vjerovao  da  su  u  starini  postojale  konveksne  leće, 
iako je  dvojio o postojanju konkavnih]  drži kako je riječ  o  zaštitnom 
staklu. Nijedan od spomenutih pisaca nije bio upoznat s medicinskim 
značenjem  izraza  visium  colligere. 

Rimljani  su  znali  da  se  kratkovidnost  može  ispraviti  konkavno 
izbrušenim  prozirnim  kamenjem.  U  suprotnom  Plinijev  odlomak  ne 
bi  imao  nikakvog  smisla  [naime,  da  su  smaragdi  ostavljani  u  pri­
rodnom  stanju].  Bilo je  zabranjeno  rezbariti  smaragde, jer  su  služili 
kao  pomagala  za  vid,  zbog  čega  su  se  samo  brusili.  Taj  odlomak 
upućuje na široku uporabu smaragda kao konkavnih lornjona.  Da su 
služili  samo za zaštitu od jake  svjetlosti  ili  za  odmaranje  očiju, ne bi 
imalo  smisla  brusiti  ih  i  zabranjivati  njihovo  rezbarenje...  Pitanje je 
li  Neron  bio  kratkovidan,  te je  li  njegov  smaragd  bio  konkavni  lor­
njon čini mi se...  nebitnim  [u odnosu na pitanje jesu li drevni narodi 
posjedovali  znanje  o  lomu  svjetlosti  itd.],  a rasprave  koje je  to  pitanje 
potaknulo  pokazuju  nerazumijevanje  pravog  značenja  izraza  visium 
colligere.  Na to  se pitanje može  odgovoriti potvrdno.  Prema  Sueto-
niju  [Neronov  život,  51],  Neron je  bio  oculis  caesiis  et  hebetioribus 
["njegove  su  oči  bile  sive  i  tupe"],  a  iz  toga  ne  možemo  baš  ništa 
zaključiti...  [No,  iz  Plinijevih  izvješća  znamo  da  su]  Neronove  oči 

bile  slabe,  osim kada je promatrao predmete žmirkajući  i  iz blizine... 
Doista,  možemo  reći  kako je konkavno  brušen  smaragd bio  najstariji 
oblik konkavnih naočala. 

Drevna grčka konkavna leća  od kvarca  iskopana u Efezu može  se vidjeti  na 
'fotografiji  45.  Ona predmete  smanjuje  75%. 

Godine  1899.  njemački  oftalmolog  Vincenz  Fukala  objavio  je  rad 
Drevna  znanost  o  lomu  svjetlosti  (Die  Refraktionsiehre  im  Althertum),  u 
kojem je  zaključio: 

Plinijevo  izvješće  o Neronovu konkavnom  smaragdu  svima je  dobro 
znano,  te  dokazuje  da  su takva  stakla bila poznata u  drevno  doba... 
postoji  dovoljno  dokaza  na  temelju  kojih  se  može  zaključiti  da  su 
davno  prije  Krista  drevni  narodi  poznavali  konveksne  i  konkavne 
leće,  možda  ček  i  pričvršćene  za  okvire,  koje  su  se  rabile  za 
povećavanje  preciznih  radova  ili  za  poboljšavanje  vida. 

Fukala čak navodi i  dva odlomka iz Plautova  djela  (240.  god.  pr.  Kr.),  koje 
smo već spomenuli, ali ne i onaj  "tajanstveni" odlomak, za koji se vjeruje da 
se odnosi na naočale.  Prvi je odlomak iz djela  Cistellaria  (Priča  o kovčežiću, 
1,1),  gdje  djevojka  Silenija  spominje  riječ  conspicillum,  za koju  Fukala  drži 
da  se  odnosi  na naočale  ili  poput  leće  oblikovan predmet kroz koji  se moglo 
gledati.  Drugi je  odlomak  iz  izgubljenog  Plautova  djela  Medicus  (Liječnik); 
iako  su  sačuvane  samo  tri  rečenice  toga  djela,  u jednoj  se  od njih  spominje 
conspicillum,  a toj  riječi  Fukala daje značenje optičke  leće. 

Godine  1901.  Pierre  Pansier je  analizirao  Fukalina  stajališta  i  nije  se 
složio s njegovim tumačenjem spomenutih Plautovih odlomaka.  Odlomak iz 
Cistellariae  može  se  prevesti  kao:  "Kada  sam  se  vratila  u  kuću,  pratio  me 
pogledom kroz  svoj  conspicillum,  sve  dok nisam  stigla  do  vrata."  Odlomak 
iz Medicusa može  se  prevesti  kao  :  "Promatrao  sam kroz  svoj  conspicillum, 
bdio  sam."  Pansier  drži  kako  se  prvi  navod  može  protumačiti  kao  "on  me 
pratio iz daljine", a drugi kao "promatrao sam iz daljine". To, međutim, nije 
uvjerljivo,  te  se  doima  kao  očajan  pokušaj  kojim  se  nastoji  izbjeći  priznanje 
činjenice  da  Plaut  zapravo  govori  o  optičkom  pomagalu.  S  druge  strane, 
neki  vjeruju  da je  conspicillum  vrsta promatračnice  ili  vidikovca - tumačenje 
jednako  neuvjerljivo, jer zašto  bi  netko  promatrao  djevojku  s  takvog mjesta? 
Zašto ne s balkona ili prozora? 

Godine  1900.  Jakob  Stilling  objavio  je  u  oftalmološkom  časopisu još 
jednu  studiju  o  Neronovu  smaragdu  pod  naslovom  "Nero's  Augenglas" 

("Neronov monokl"),  u kojoj je još  opširnije  analizirao  klasične  dokaze  i 
moderna  stajališta.  Složio  se  s  Fukalom  da  Neronov  smaragd  nikako  nije 
mogao biti reflektirajuće zrcalo,  te da je pretpostavka prema kojoj je Neron 
okretao  leđa  gladijatorima  kako  bi  ih  mogao  promatrati  u  takvom  zrcalu, 
upravo  smiješna!  On zaključuje: 

Pitanje o tome je li Neron rabio konkavno staklo zapravo je nebitno, 
unatoč njegovu filološkom značenju. Glavno je pitanje sljedeće: Jesu 
li Rimljani  znali za miopiju i  svojstva konkavnog  stakla?  Odgovor na 
prvi  dio  pitanja je  potvrdan  i  o  tome  nema  nikakve  dvojbe.  Nadalje, 
iz  Plinijeva  opisa  i  medicinskog  značenja  izraza  visium  colligere, 
možemo reći kako je najblaže rečeno vrlo vjerojatno  da su Rimljani 
bili  obaviješteni  o  svojstvima konkavnog  stakla. 

Neki  autori koji  su se bavili  drevnom optikom pitali  su se  zašto  se  leće, 
ako su doista postojale u starini, ne spominju u Euklidovoj  Optici (oko 300. 
god.  pr.  Kr.).  Za  to  je  moguće  ponuditi  nekoliko  objašnjenja.  Kao  prvo, 
Optika  je  nepotpuna,  a  ono  što  iz  nje  doznajemo  ograničeno  je  na  usko 
znanstveno područje.  Euklid je napisao  djelo  O zrcalima,  koje je  izgubljeno 
međutim,  smatra  se  kako  on  zapravo  nije  autor  toga  djela).  Čini  se  da je 
Euklid napisao o optici mnogo više nego što je nama poznato.  Optika,  koja 
nam je dostupna, veoma je neobično  djelo  i bavi  se  pitanjima perspektive i 
ednostavnih optičkih varki, a pritom se ne raspravlja o optici kao o  cjelini. 
Kao  što  se  moglo  i  očekivati  od  toga  glasovita  geometra,  djelo  obilježava 
geometrija i zapanjujuće mnoštvo dijagrama, a bavi se pitanjima poput "kako 
znati koliko je uzdignuće kada sunce sije",  ili  "ako  stožac,  čija je  baza krug 
a vrh mu se nalazi pod pravim kutom u odnosu na bazu, promatramo jednim 
okom,  vidjet  ćemo  manje  od  polovice  stošca."  To  su  prilično  ezoterična 
pitanja,  a Euklid ih nimalo ne  olakšava onima koji ne  znaju geometriju.  No, 
pred  kraj  djela  pojavljuju  se  neke  zanimljive  opaske  poput  ove:  "Predmeti 
koji  se povećavaju doimat će se bližima oku".  Ispod Euklidova uobičajenog 
geometrijskoga  dijagrama  stoji  sljedeći  komentar: 

No, stvari za koje se misli da su veće izgleda kao da se povećavaju, a 
stvari bliže oku izgledaju veće.  Predmeti koji  se povećavaju, doimat 
će se, stoga, bližima oku. 

Što je Euklid želio reći posljednjom rečenicom? Teško je zamisliti što  se to 
moglo  povećavati  dok je  stajalo  na mjestu,  osim  ako  Euklid nije  mislio  na 
povećavanje  slike  pomoću  leće.  Kao  što  nam je poznato,  takve  se povećane 

slike  doista  čine  "bližima  oku".  Vjerujem  kako  je  ovdje  riječ  o  usputnoj 
opasci  o povećanim slikama u Euklidovu uobičajenom grubom stilu. 

Prije  nego  završimo  analizu  drevnih  tekstova  koji  se  bave  optičkim 
pomagalima  za  povećavanje  i  ispravljanje  vida,  razmotrimo  ukratko  još 
nekoliko izvješća. Ranokršćanski otac Klement Aleksandrijski (2.  st. po Kr.) 
u  djelu  Stromata  (Svaštice,  I.  knjiga)  govori  o  "slikama  koje  se  vide  kroz 
vodu  i  stvarima  koje  se  vide  kroz  čista  i  prozirna  tijela".  Spominje  se  to 
unutar teološke rasprave o Prvoj  poslanici Korinćanima,  13,  12:  "Božanski 
apostol  [Pavao]  upućuje  nam  sljedeću  poruku:  "Sad  vidimo  u  ogledalu"; 
poznajući sebe same po odrazu..."  [On misli na refrakciju (lom svjetlosti, op. 
prev.),  budući  da se refleksija (odbijanje  svjetlosti  od površine,  op.  prev.)  ne 
zbiva kada  gledamo  kroz staklo.] 

Čini  se  da je  Klement  mnogo  znao  o  staklenim  i  kristalnim  lećama  i 
globusima  ispunjenima  vodom  koji  su  služili  kao  povećala,  te  čak predlaže 
nov  prijevod  glasovita  odlomka  iz  Prve  poslanice  Korinćanima,  koji  ističe 
drukčiji aspekt gledanja kroz staklo;  umjesto "gledamo kroz staklo, nejasno" 
(u  Bibliji,  Kršćanska  sadašnjost,  1994.,  stoji:  "Sad  vidimo  u  ogledalu, 
nejasno...", op. prev.), čime se naglašava zamagljenost poluprozirnog medija, 
Klement,  čini  se,  drži  da je  Pavao  mislio  na potpuno  prozirnu  leću koja  više 
neće biti potrebna poslije susreta licem u lice s Bogom.  Možda je Pavao bio 
dalekovidan,  te  se  služio  lornjonom  kojeg  se  nadao  riješiti  kada  dospije  na 
nebo! 

Taj  nas  biblijski  citat  vodi  do  posljednjih  pisanih  dokaza  o  postojanju 
optičkih  pomagala  u  drevno  doba,  koje  ćemo  razmotriti.  Oni  se  nalaze  u 
Starom  zavjetu  i  rabinskim  tekstovima. 

Židovski  su  tekstovi  prilično  nerazumljivi,  a  budući  da ne  znam hebrej­
ski  bio  bih  posve  nesposoban  išta  učiniti  da  mi  u  pomoć  nije  pritekao  dr. 
Michael  Weitzman  sa  Sveučilišta  u  Londonu.  Bio  sam  šokiran  kada  sam 
nekoliko  mjeseci  poslije,  16.  travnja  1998.  u  Timesu  pročitao  obavijest 
o  njegovoj  smrti.  Weitzman  je  u  Britaniji  slovio  za  jednog  od  najvećih 
stručnjaka za hebrejski jezik, no umro je od tromboze u 51. godini. Iako post-
humno,  želio  bih  mu  najiskrenije  zahvaliti,  i  njegovoj  obitelji  uputiti  izraze 
najdublje  sućuti. 

Pronašao  sam  neobične  opaske  u  nerazumljivu  njemačkom  članku 
objavljenom  1859.  u  Memoarima  Carske  akademije  znanosti  u  Petrogradu. 
Židovski  je  autor  svoje  prezime  pisao  na  tri  načina,  što  mi  je  zadavalo 
dodatne poteškoće, jer je u kazalu imena naveden pod dva različita slova. 

Autor  članka  se  zvao  Daniel  Avramovič  Chwolson/Chwolsohn/ 
Khvol'son - odaberite bilo koje od ponuđenih prezimena!  (Drugi oblik prezi-

mena je  germaniziran.  Izabrao  sam Chwolson zbog jednostavnosti.)  Članak 
nosi  naslov  (prevedeno)  O fragmentima  drevne  babilonske  književnosti  u 
arapskom prijevodu.  Iznimno  učen,  Chwolson je  bio  hebrejski  znanstvenik 
i  arabist,  poput profesora  S.  D.  Goiteina,  kod kojega  sam nekada  studirao 
povijest  islama.  Židov  Goitein je  o  islamu  znao  više  od Arapa  i  neprestano 
je  isticao  nužnost  pomirbe  tih  dvaju  naroda,  koji  se,  po  njegovu  mišljenju, 
svađaju poput pakosnih rođaka. 

Evo  prvog  odlomka  iz  Chwolsonova  članka  koji  sam  preveo  s 
njemačkog: 

U knjizi Zer-ha-Mor Abrahama Sab'aa, židovskoga pisca koji je živio 
u  Španjolskoj  krajem  15.  stoljeća  (usporedi  Wolf,  Bibl.  Hebraea,  I, 
str.  93.,  broj  127  i  III,  str.  57.,  broj  127),  nalazimo  tri  zanimljiva 
fragmenta  te  egipatske  knjige  [o  njoj  će  poslije  biti  riječi]  na  koje 
me  ljubazno  uputio  gospodin  doktor  Steinschneider  i  o  kojima  ću 
ovdje  govoriti, jer  ih  smatram  iznimno  značajnima.  [Izostavio  sam 
prvi i treći fragment, smatrajući ih irelevantnima.]... I drugi odlomak 
(fol.  72,  4.  stupac)  autor  smatra značajnim zbog  pojašnjavanja riječi 
[ovdje  on  navodi  hebrejsku  riječ  koja,  transliterirana,  glasi  totafot] 
(Izlazak,  13,  16) a glasi: 

[On navodi četiri retka na hebrejskom, uz popratni prijevod.] 
Općenito je  prihvaćeno  mišljenje  da  su  naočale  izumljene  u  13. 
stoljeću,  no  iz  ovog  je  [odlomka]  razvidno  da  su  bile  poznate  u 
mnogo  daljoj  prošlosti. 

To je bilo najdalje do kuda sam mogao  doći  sam.  Obratio  sam se Michaelu 
Weitzmanu, poslavši mu svoje prijepise hebrejskog teksta koje sam načinio u 

Nacionalnoj  knjižnici  u Parizu.  Tekst nije  bilo  moguće  fotokopirati  niti  ske-
n i r a t i ,  jer se knjiga raspadala. Međutim, Weitzman nije mogao pročitati moj 
hebrejski  rukopis  -  moram  priznati  da  su  mi  sva  hebrejska  slova  slična!  U 
svome  pismu Weitzman me  izvijestio: 

Unatoč  mojim  najboljim  nastojanjima,  nisam mogao  razumjeti  tekst. 
To  i  ne  čudi:  slova  se  vrlo  lako  brkaju,  a  točke  ili  crtice  koje  su 
od presudnog  značenja za  smisao  lako  se  mogu previdjeti  ako  niste 
stručnjak  za  srednjovjekovni  hebrejski,  posebice  uzmemo  li  u  obzir 
čestu  uporabu  skraćenih  oblika  riječi.  U  nekim  sam  se  trenutcima 
znao  upitati  ne  nedostaje  li  kakva neobična riječ. 

Kako  ljubazno  od Weitzmana!  No,  barem je  mogao  pročitati jednu  riječ  iz 
Izlaska,  izvijestivši: 

Koliko  mogu  ustanoviti,  komentar  se  odnosi  na  predmet  ...  [ovdje 
navodi  hebrejsku  riječ]  ...  (Izlazak,  13,  16)  koja  se  spominje  u  bib­
lijskom  tekstu.  U  Bibliji  piše  kako  se  taj  predmet  stavljao  "posred 
čela".  Židovska ga predaja prepoznaje kao  filakterij  koji  su muškarci 
nosili  na  čelu  prilikom  molitve.  Međutim,  neki  su  očito  smatrali 
kako  ta  riječ  ima  značenje  optičkog  pomagala  koje  bi  se  -  budući 
da  se  [poput  cvikera]  nosilo  između  očiju  (naime,  u  engleskoj  ver­
ziji  Biblije  stoji  umjesto  "posred  čela"  "između  očiju",  odnosno, 
"between  the  eyes",  op.  prev.)  -  moglo  izjednačiti  s  naočalama. 
Takvo tumačenje proizlazi  iz sličnosti hebrejske  riječi  (koja se može 
transliterirati  kao  totafot)  s  arapskom  rječju  tuataf.  Potonja je  plu­
ralni  oblik imenice;  no,  nažalost,  riječ je rijetka u  arapskom jeziku; 
budući  da  nemam  vremena  tragati  za  njom  u  specijaliziranim  arap­
skim rječnicima,  nisam  siguran u njeno  značenje,  te  stoga  ne  mogu 
sa  sigurnošću reći  kako  se  ona povezala  s  naočalama. 

Konačno, Chwolson i Steinschneider bili su iznimno učeni, i vjero­
jatno  je  da  su  njihova  djela  dobro  utemeljena.  No,  zaista  ne  mogu 
rekonstruirati  njihova  gledišta  iz  teksta kojim  raspolažem. 

Tri  dana  poslije  uspio  sam  pronaći  petrogradski  časopis  u  Britanskoj 
knjižnici,  gdje je  bio  neobično  katalogiziran  (prije  ga  nisam  uspio  pronaći, 
pa  sam  bio  prisiljen  otići  u  Pariz).  Pribavio  sam  presliku  hebrejskog  teksta 
koja  je  bila  čitljiva,  i  poslao  je  Weitzmanu  29.  svibnja  1997.  Iste  godine 
24.  rujna,  završivši  knjigu  i  ispravivši  gomilu  ispita,  Weitzman  mi je  poslao 
svoju  analizu hebrejskog  teksta.  Napisao  mi je  sljedeće: 

Tekst  koji  ste  mi  poslali  bavi  se  s  tri  fragmenta  srednjovjekovnog 
hebrejskog  djela  zvanog  Knjiga  egipatskog  rada  (tj.  zemljoradnje). 
Tri  fragmenta  te  knjige  navode  se  u  djelu  rabina  Abrahama  Sabe 
(Abraham  Saba'),  koji  je  1492.  s  ostalim  Židovima  bio  izgnan  iz 
Španjolske.  (Znak  '  označava  guturalni  zvuk  koji  se  naziva  ayin.) 
Drugi  se  citat  bavi  hebrejskom  riječju  ...  [izostavljam je]  ...  totafot, 
koja prema Ponovljenom zakonu 6,8, označava predmet koji se stav­
ljao  između  očiju.  Etimologija  i  značenje  te  riječi  još  uvijek  pred­
stavljaju  zagonetku. 

Tradicionalno  se  riječ  totafot tumačila kao  filakterij,  koji  se  nosio 
visoko  na  čelu,  ne  doslovno  između  očiju;  mislim  da  sam  to  već 

spomenuo.  U  svakom  slučaju,  odlomak koji  navodi  rabin Abraham 
Saba'  sadrži naznaku da riječ zapravo znači "naočale": 

Neki  drže  kako je  ta  riječ  egipatska.  Naći  ćete je u Knjizi  egipat­
skog rada,  u  desetom  dijelu  gdje  se  opisuje  drevno  doba;  (naime) 
naočale  koje  ljudi  stavljaju među  oči  kako  bi  bolje  vidjeli  ondje  se 
nazivaju  tuatafi  (u  množini)  i  tafaf  (u  jednini),  te  također  totafot; 
korijen  triju  riječi je  isti.  [To je  Weitzmanov  prijevod  hebrejskog 
teksta.] 

Jezik  kojim  se  navodno  govorilo  u  Egiptu  očito je  bio  arapski, 
jer je poseban odnos između jednine i množine - tafaf se pretvara 
u  tuataf-  tipičan  za  arapski  jezik.  Nije  mi  poznato  postoji  li  u 
arapskom  jeziku  ta  riječ.  Kako  bilo,  razlog  za  citiranje  arapske 
riječi  treba  tražiti  u  davno  ustanovljenoj  činjenici  da  su  hebrejski 
i  arapski  srodni  jezici,  te  da  imaju  zajedničko  podrijetlo,  a  pri 
tumačenju  neke  nejasne  hebrejske  riječi  ponekad  pomaže  slična 
arapska riječ, jer je  arapski jezik mnogo  bolje  dokumentiran.  Na 
temelju  toga  pisac  zaključuje  kako  arapska  riječ  tafafltuataf  ima 
značenje jednako  hebrejskoj  riječi  totafot. 

Spomenuo  bih još  da postoje  dva oblika glasa  t u hebrejskom  i 
arapskom jeziku;  za razliku  od običnog  t,  t zvuči hrapavo.  To  su 
dva  posve  različita  glasa,  koja  su  predstavljena  dvama  različitim 
slovima. 

Riječ  prevedena kao  "naočale" jest...  [hebrejsku  riječ  izostav­
ljam]  ...  mar'ot,  pluralni  oblik  riječi  mar'eh,  koja  izvorno  znači 
"vid",  ali  ovdje ima značenje pomagala za vid.  Prijevod "naočale" 
odgovara tom rasponu značenja. 

Iako je rabin Abraham Saba' živio u  15.  stoljeću, ima temelja za 
pretpostavku  da je  Knjiga  egipatskog  rada  nastala  u  13.  stoljeću. 
[Chwolson]  vjerojatno  o  tome  govori  na jednoj  od  stranica  koje 
nedostaju. 

Nadam se da sam ovime odgovorio na vaše upite,  i želim vam 
mnogo  uspjeha  u  daljnjim  istraživanjima. 

Bio  sam  ushićen  novim  podacima,  te  sam  sljedećeg  dana  poslao još jedno 
pismo  sa  sljedećim  pitanjima: 

...  učenost rabina Abrahama  Saba'e  doista me  zapanjila,  a posebice 
njegov  zaključak  kako  je  nazivlje  egipatsko...  Ustanovio  sam  egi-

patsko  podrijetlo  tih  izraza.  Kao  prvo,  riječ  mar'eh  znači  "vid",  no, 
kao  što  vi  kažete,  ovdje  ima  značenje  "pomagala  za  vid".  Čini  se 
da  je  odnosna  riječ  potekla  iz  egipatske  mar  ili  maar,  koja  znači 
"vidjeti".  Mar-ti  znači  "dva  oka",  u  smislu  dvostrukog  oka.  Mau-
her  znači  "stvar  pomoću  koje  se  vidi  lice,  tj.  zrcalo".  Ili,  u  širem 
smislu,  "pomagalo za vid".  (Nisam  siguran je  li Wallis Budge dodao 
"tj.  zrcalo"  kao  vlastitu pretpostavku.) 

Što  se  tiče  riječi  totafot,  tafaf i  tuataf,  koje  znače  "naočale",  u 
egipatskom jeziku  nalazimo  riječ  teti,  koja  znači  "vidjeti",  i  tet,  tut 
i  thut,  koje  znače  "slika".  [Bilješka:  U jednom  od  sljedećih  poglav­
lja  bavit  ću  se  rječju  tet,  kao  mogućim  nazivom  koji je  u  drevnom 
Egiptu  označavao  napravu  za  promatranje  iz  daljine.]  Izraz  tut  ma 
znači "skupljati oči", odnosno pomno promatrati, usredotočiti pogled 
na nešto".  Ne treba posebno isticati kako  leće "skupljaju" (colligere) 
pogled  [Bilješka:  vidi  gore  naveden  Plinijev  odlomak  u  kojemu 
se  spominje  ta  riječ.],  što  je  odraz  starih  koncepcija  o  svjetlosti. 
Budući  da  su  u  starim  leće  najčešće  rabili  draguljari,  zanimljivo je 
istaknuti kako  egipatska riječ  teftefa  znači  "obrađivati  dragulje,  rez-
bariti  dragulje,  umetati  dragulje".  Lingvistički  gledano,  čini  mi  se 
da  je  riječ  teftefa  srodna  riječi  tuataf.  Bio  bih  vam  zahvalan  kada 
biste  me  uputili  u  hebrejski  izraz  za  obradu  dragog  kamenja,  kako 
bih  saznao je  li  i ta riječ  srodna navedenima. 

Nažalost,  Michael  Weitzman  nije  pronašao  vremena  za  daljnja  istraživanja, 
pa  nisam  dobio  odgovor.  Umro  je  pet  mjeseci  poslije.  Ozbiljnost  kojom 
je  pristupio  analizi  mojih  upita  upućuje  na  izvanredan  odnos  prema  zna­
nosti.  No,  ta je velikodušnost zasigurno  ponekad nadilazila njegove  snage  i 
mogućnosti. Žao mi je što više nije s nama kako bih mu mogao izraziti svoju 
najdublju  zahvalnost. 

Ovdje  bismo  morali  završiti.  Vjerujem  da  su  izrazi  koji  se  odnose  na 
optička  pomagala  egipatskog  podrijetla,  te  je  očito  da  su  preživjeli  i  u 
današnjem egipatskom,  arapskom i hebrejskom jeziku.  U svakom slučaju, ta 
tema  ostavlja  mnogo  prostora  za  daljnja  opširnija  istraživanja  koja bi  prven­
stveno  morali  poduzeti  hebrejski  i  arapski  znanstvenici.  Ja  nisam  dovoljno 
stručan. 

Po  svemu  sudeći,  naočale  se  spominju u Izlasku  i  Ponovljenom zakonu, 
knjigama koje kršćani poznaju kao  starozavjetne knjige Biblije,  a Židovi  kao 
Toru. 

SLIKA  7.  Vjeruje  se kako je  ovo najraniji  opis naočala koji je  objavljen u nekom 
djelu, iako postoje i stariji, slikovni opisi. Speusippus, Platonov rođak, izgleda ovdje 
poput čiloga Nijemca koji je upravo pojeo dobru kobasicu.  Ilustracija se pojavljuje 
u knjizi Liber Chronicarum (Nürnberške kronike) Hartmanna Schedela, objavljenoj 
u Nürnbergu  1493. godine. Knjiga se bavi poviješću svijeta, od njegova stvaranja do 
1492. god. 

Ne  smijemo,  međutim,  pretpostaviti  da  su  drevne  naočale  izgledale 
poput današnjih. Nema dokaza koji bi upućivao na to da su se u drevno doba 
rabili  okviri  koji  su  se  pričvršćivali  iza ušiju.  Drevne  naočale,  za  koje  vjeru­
jem  da  nisu  bile  uobičajene,  vjerojatno  su  imale  oblik  cvikera  koji je  stajao 
na  nosu,  ili  su  izgledale  poput  lornjona,  koji  se  držao  pred  okom/očima. 
Drevni  lornjoni  možda  su  bili  monokli,  s jednom  lećom,  kao  što je  možda 
i  Layardova  leća  bila  vrsta  monokla.  Proučio  sam  mnoge  drevne  leće  koje 
su počivale u okvirima ili, pak,  sadrže nedvojbene znakove da su nekoć bile 
uokvirene. Ali, moderni okviri? Nikada! Međutim, postoje jasni dokazi da su 
se u starini doista rabile leće u parovima. Šesnaest leća iskopano je u Kartagi 
vidi  fotografiju  3),  a među  njima  i  par  leća  čija je  veličina  odgovarala  onoj 
očnih šupljina.  Te  su  leće  pronađene  zajedno  u  pokrovu  mumije  zakopane 
u  nekropoli  (vidi  fotografiju  2),  a  vlasniku  su  očito  služile  kao  "naočale". 
Nažalost,  francuski  nam  arheolozi  nisu  ostavili  nikakve podatke o  vrsti  nji­
hovih  okvira,  te je  moguće  da  su  prije  izuma  okvira  koji  se  pričvršćuju  iza 
ušiju  stajale u  okvirima od raspadljivog  materijala,  poput kože  ili  platna. 

Vjerujem  da  se  velika  većina drevnih  kristalnih  i  staklenih  konveksnih 
leća,  koje su služile za ispravljanje prezbiopije (dalekovidnosti), zapravo nije 
nosila na  licu.  Prilikom  čitanja,  na primjer,  takve  su  se  leće  držale u ruci  i 
postavljale iznad teksta.  Znanstvenik Roger Bacon (oko  1214.-1292.) jasno 

je  i temeljito  opisao tradicionalnu metodu uporabe takve  leće za čitanje, koja 
je,  kako  vjerujem,  u Baconovo  doba bila prisutna već  3000 godina: 

Ta  naprava  [leća  za  povećavanje]  pogoduje  starim  ljudima  koji  su 
slaboga vida...  Ako  slova ili male predmete promatramo kroz kristal, 
staklo  ili  kakvo  drugo  prozirno  tijelo  kružnoga  oblika  čija  je  kon­
veksna  strana  okrenuta  prema  oku,  slova  će  se  doimati jasnijima  i 
većima... 

Upravo  su  to  činili  naši  preci,  a  ta je  metoda još  uvijek  djelotvorna.  U  to 
sam se uvjerio proučavajući mnoge drevne leće, budući da sam i sam daleko­
vidan.  Čak  i  leća jakosti  1.25X  dovoljna je  za  čitanje.  Većina  drevnih  leća 
ima povećanje od  1,25X ili 2X. U starini, ljudi nisu čitali na svakome mjestu 
i  nisu  sa  sobom  nosili  džepne  knjige.  Rukopise  su  čitali  za  stolom,  služeći 
se  uokvirenim  ili  neuokvirenim  lećama,  koje  su  držali  iznad  teksta.  No, 
za  potrebe  draguljara  i  ostalih  obrtnika  razvijena  su  domišljatija  optička 
pomagala,  uključujući  staklene  globuse  ispunjene  vodom  koji  su  se  vješali 
iznad radne površine.  Ponekad  se  u  leći  bušila rupica kroz koju  se  provlačio 
graverski  alat (takva je npr.  izvanredna kristalna  leća iskopana u  Troji  i  pri­
kazana  na  fotografiji  40),  što  nimalo  nije  utjecalo  na  njezina  optička  svoj­
stva,  ili  se,  poput nekih drevnih britanskih  leća,  na nju postavljao  stalak,  što 
je  omogućavalo  provlačenje  alata  ispod  leće.  No,  o  tome  ćemo  nešto  više 
reći poslije.  (Vidi također Dodatak XI.) 

Iz  pregleda  drevnih  zapisa  možemo  zaključiti  kako  oni  potvrđuju naše 
tvrdnje  o  postojećim  materijalnim  dokazima.  Naravno,  ti  dokazi  zauzvrat 
potvrđuju  podatke  koje  se  iznose  u  drevnim  zapisima.  Iako  su  ti  zapisi 
neprestano  bili  u  optjecaju,  malo  je  ljudi  povjerovalo  u  njihovu  istinitost, 
držeći kako  ne postoje materijalni  dokazi  koji  bi  ih potvrđivali.  Tekstovima 
je  tako  mijenjan  smisao  ili  su  se  u  njima  izneseni  podaci  pripisivali  pisar­
skim  pogreškama,  pretjerivanjima  ili  bujnoj  mašti.  No,  pokazalo  se  da  su 
upravo  moderni  znanstvenici  ti  koji  su  se  prepuštali  maštanjima,  nastojeći 
svim  silama  poreći  povijesnu  stvarnost  kako  bi  se  bolje  osjećali.  Na  taj  su 
bezobziran  način  tromi  i  uobraženi  intelektualci  umirivali  svoju  savjest,  a 
žrtva  toga  nastojanja  bila je  istina. 

Samo nekoliko dana prije nego li je ova knjiga otišla u tisak, umetnuo sam 
izvješće  o  senzacionalnom  otkriću  vezanom  za  drevnu  optičku  tehnologiju. 
Naime,  u  studenom  1999.  posjetio  sam jedan arheološki  lokalitet u Egiptu. 
Arheologinja  Barbara  Adams  provodila  je  iskopavanja  u  drevnoj  južnoj 

prijestolnici  Hiearkonpolisu u blizini  Edfua,  izgrađenoj  u preddinastičkom 
razdoblju.  Lokalitet je  zatvoren  i rijetko  se posjećuje.  (Moja  supruga Olivia 
i  ja  bili  smo  dva  od  ukupno  tri  posjetitelja  1999.  godine.)  Hiearkonpolis 
se  prostire  na  140  km2,  a  lokalitet  se uglavnom  sastoji  od  gomila  razbijene 
grnčarije  u  bezbrojnim  grobovima  i  jarcima,  što  podsjeća  na  bojišnicu  iz 
Prvog svjetskog rata, samo bez blata, pretvorenu u suhu i beživotnu pustinju. 
Ove  su  godine  ondje  pronađeni  ostaci  slona,  kojeg  su  vjerojatno  zakopali 
drevni pljačkaši, i ostaci krave, koja je  ležala na pokrovu od palmina lišća a 
bila je prekrivena cvijećem.  Ostaci  slona i krave potječu iz prve polovice 4. 
tisućljeća pr.  Kr. 

Dok  sam  s  dr.  Adams  razgovarao  o  drevnoj  optici,  spomenula  mi  je 
otkriće koje me zapanjilo toliko  da sam po povratku u Luksor smjesta tele­
fonski  dogovorio  sastanak  s  direktorom  Njemačkog  instituta  u  Kairu,  dr. 
Günterom  Dreyerom.  Taj  ljubazan  i  nasmiješen  čovjek  sklon je  u  prirodi 
pronalaziti  analogije koje  objašnjavaju  drevni  simbolizam:  "Drevni  tekstovi 
Anubisa  smještaju  na  'njegov  brijeg'  zato  što  su  ostali  šakali  lunjali  po 
brežuljcima", i tome slično. 

Tijekom  iskopavanja  na  preddinastičkom  groblju  kod  Abidosa  u  Gor­
njem Egiptu,  danas poznatom kao  Omn el  Qabb ("majka posuđa") jer je to 
područje  doslovno  prekriveno  milijunima  komadića  najrazličitijih  posuda, 
Dreyer je  u  grobu  nepoznata  kralja  iz  razdoblja  poznatog  kao  Naqada  II. 
otkrio dršku za nož od bjelokosti. Bila je načinjena od slonove kosti, a ne od 
kosti vodenkonja,  a potječe iz circa  3300  god.  pr.  Kr. 

Posebnost  te  drške  (naime,  tijekom  dvadeset  godina  svoga  boravka  u 
Egiptu  Dreyer  je  otkrio  mnogo  takvih  predmeta)  bila  je  u  mikroskopski 
sićušnim  rezbarijama!  Da, rekao sam mikroskopski sićušnim. 

Kada mi je Barbara Adams prvi put spomenula to otkriće, rekla je da joj 
je za posjeta Abidosu Dreyer pokazao dršku, te kako ju je zapanjila činjenica 
da rezbarije nije mogla vidjeti  bez povećala. 

Rezbarije  su  prikazane  na  slikama  8  i  9,  koje  mi je  ljubazno  pribavio 
Dreyer,  te  na  fotografiji  38a.  Prvi  crtež  (slika  8)  prikazuje  likove koji  hodaju 
u  povorci  i  čije  su  glave  izvorno  široke  samo jedan  milimetar.  Dreyer  mi 
je  rekao  da  je  čišćenje  drške  zahtijevalo  mnogo  tjedana  mukotrpna  rada, 
kako bi  se mogli  izraditi  detalji  na rezbarijama  s  obje strane.  U tu  se svrhu 
poslužio vrškom pribadače, jedinim dovoljno malenim i preciznim alatom. S 
pravom se ponosi rezultatima toga truda. 

To izvanredno otkriće pomiče materijalne dokaze o postojanju optičkih 
pomagala u starini sedam stotina godina dalje u prošlost. Egipatske kristalne 
leće  koje  se  spominju  u  posljednjem  poglavlju  ove  knjige,  i  koje  potječu 

otprilike  iz  2600.  god.  pr.  Kr.,  navedene  su  kao  najstariji  dokazi  o  drevnoj 
optičkoj  tehnologiji.  No,  sada su  nam poznate  i mikroskopski  sitne  rezbarije 
iz  3300.  god.  pr.  Kr.,  koje  su  mogle  nastati  samo  pomoću  nekog  optičkog 
pomagala za povećavanje,  budući  da  su vidljive  samo  pomoću povećala. 

U  to  je  doba  u  Egiptu  bilo  dovoljno  kvarca.  Dr.  Dreyer  me  uvjerava 
kako  su  otkriveni  razni  kristalni  predmeti  iz  toga  razdoblja,  iako  još  nije 
pronađena ni jedna leća (ili ti predmeti nisu prepoznati kao leće). Međutim, 
pronađene  su  kristalne  čaše,  što  dokazuje  da je  vještina  obrađivanja  kvarca 
bila  na  zavidno  visokoj  razini,  stoga  drevnim  obrtnicima  zasigurno  ne  bi 
predstavljalo nikakav problem izraditi  i  leće. 

SLIKA 8. Crteži rezbarija na jednoj strani 5300 godina stare drške za nož izrađene od 
bjelokosti, koju je kod Abidosa otkrio Günter Dreyer. Rezbarije su suviše sićušne da 
bi  se mogle razabrati bez povećala,  a zasigurno nisu mogle biti  izrađene bez nekog 
optičkog  pomagala.  Glave  likova  široke  su  otprilike  jedan  milimetar.  Likovi  koji 
prinose  darove  nisu  Egipćani,  nego  vjerojatno  Kanaanci.  Jedva je  vidljiv  pramac 
broda.  Na  dnu  rezbarije  većina  likova  kleči,  te  vjerojatno  predstavljaju  zarobljenike. 
Drška  za  nož  pronađena je  kod  Abidosa,  u  grobu nepoznata preddinastičkog kralja, 
a potječe otprilike iz 3300.  god. pr. Kr., iz razdoblja koje arheolozi nazivaju Naqada 
II.  Činjenica  da  su  optička  pomagala  bila  poznata  u  tako  ranoj  povijesti  upućuje 
na  zaključak  da je  optička  tehnologija  od  samog  početka  bila  sastavni  dio  visoke 
civilizacije.  Dreyerovo  dramatično  otkriće  pomiče  granice još  700  godina unatrag, 
smještajući  dokaze  o  postojanju  drevne  optičke  tehnologije  u  mnogo  dalju  prošlost 
nego  što  se  do  sada mislilo. 

Imao sam sreću što je Dreyerovo otkriće bilo objavljeno, pa sam o njemu 
mogao  izvijestiti.  Dr.  Dreyer je  1999.  kratko  izvijestio  (na  njemačkom)  o 
svom otkriću u jednom članku o preddinastičkim drškama noževa. 

Doista, otkriće iz Abidosa veoma je značajno. Međutim, tek nakon moga 
posjeta  dr.  Dreyer  je  postao  svjestan  prave  vrijednosti  toga  zapanjujućeg 
predmeta,  koja  se  razotkriva tek u kontekstu  drevne minijaturne umjetnosti 
i  optičke  tehnologije.  Zahvalan sam sudbini koja me  dovela do te  spoznaje, 
kako  moji  čitatelji  ne  bi  ostali  uskraćeni  za ključan  dokaz  o  optičkim poma­
galima koja  su  se rabila u Egiptu prije  5300  godina! 

SLIKA  9.  Crteži  koji  prikazuju mikroskopski  sitne rezbarije na drugoj  strani  drške 
noža  od bjelokosti  iz  Abidosa.  Vide  se  nizovi  likova  lavova i  drugih životinja.  Jesu 
li i one došle iskazati poštovanje kralju ili su to samo ukrasi? 

III.  POGLAVLJE 

PROMETEJEVA VATRA 

Osim za povećavanje, leće su u starini služile i za paljenje.  U tom su 
smislu  imale  dvije  funkcije:  prije  pojave  antiseptika  služile  su  za paljenje 
(dezinfekciju)  rana  te  za paljenje  svetih  vatri.  No,  najstariji  grčki  tekst koji 
spominje  leće  za paljenje  zapravo je  komedija  Oblaci,  atenskog komedio­
grafa Aristofana,  koja je prvi  put izvedena u Ateni  423.  god.  pr.  Kr.  To je 
možda najglasovitija Aristofanova komedija, jer sadrži parodiju na  filozofa 
Sokrata. 

Leća  za paljenje  spominje  se u recima  765-772,  1.  scene  2.  čina,  u 
šaljivom razgovoru  između  Sokrata  i  lika zvanog  Strepsijad.  Strepsijad se 
žali da je do grla u dugovima, no, domislio se načinu da izbjegne plaćanje, 
koristeći  se  činjenicom  da  su pločice  na kojima  su utjerivači  dugova  zapi­
sivali svoje bilješke napravljene od voska.  Sokrat ga nagovara neka mu se 
povjeri: 

SOKRAT 
Reci, dakle, što je? 

STREPSIJAD 
Jesi li kod ljekarnika ikada vidio lijep, proziran kamen kojim možeš 
zapaliti vatru? 

SOKRAT 
Misliš li na kristalnu leću [hyalon]? 

STREPSIJAD 
Da. 

SOKRAT 
Dakle, što je? 

STREPSIJAD 
Da  stanem  s  tim kamenom na  sunce,  daleko  od  činovnika  dok  ovaj 
piše  presudu,  mogao  bih  učiniti  da  se  sav  vosak  na  kojemu  ju  je 
ispisao rastopi. 

SOKRAT 
Tako mi Gracija, dobro si to smislio! 

STREPSIJAD 
Ah,  drago  mi je  da  sam  poništio  odluku  koja  me  mogla  stajati  pet 
talenata. 

U  posljednjem  se  poglavlju  objašnjava  da je  riječ  hyalos  koja je  označavala 
"kvarc", u grčku književnost uveo povjesničar Herodot (5.  st. pr.  Kr.) te da 
je njezino podrijetlo  egipatsko.  Riječ  hyalos poslije  se rabila za  "staklo",  no 
u Aristofanovo  su doba leće bile kristalne. 

Spomenuti se odlomak mnogo puta citirao u djelima o drevnoj optici, te 
kao takav jasno dokazuje postojanje leća u 5. st. pr. Kr. U novije doba prvi ga 
put u vezi s poviješću optike navodi francuski učenjak Gabriel-Philippe de la 
Hire 1708. godine. Citirao ga je na sastanku Francuske kraljevske akademije 
znanosti,  o  čemu  je  sljedeće  godine  bilo  objavljeno  izvješće.  De  la  Hire 
je  o Aristofanovu  djelu također konzultirao  Sholijasta (anonimnog  drevnog 
grčkog komentatora), te je izjavio: 

Sholijast kaže da Aristofan u ovom odlomku opisuje okruglo i debelo 
staklo, upravo za tu svrhu izrađeno... 

No, trideset godina poslije,  1738., Robert Smith u svome djelu A  Com-
pleat  System  of  Opticks  iznosi  vrlo  razuman  komentar: 

Glasoviti  M.  de  la  Hire  nastojao je  leće  ili  stakla  za  paljenje  nalik 
lećama  smjestiti  u  vrlo  daleku  prošlost,  zamišljajući  kako je  dokaze 
za to pronašao u Aristofanovim  Oblacima  (2.  čin,  1.  scena)...  Sho­
lijast  kaže  da  je  bila  od  okruglog  (trochoeides,  "okrugla  poput 
kotača"),  debelog stakla, izrađenog upravo za tu svrhu...  Sholijast je 
držao da je staklo bilo konveksno, što pokazuje da se u njegovo doba, 
iako poslije Aristofana,  takvo  staklo rabilo za paljenje vatre.  Iz riječi 
apotherö  stas  ("stajati  na  udaljenosti"),  He  [de  la  Hire]  zaključuje 
kako  je  staklo  bilo  obrađeno  kao  leća  a  ne  kao  sfera,  budući  da 
sferično staklo može zapaliti neki predmet samo iz blizine. 

Kristal je svakako morao biti obrađen kao leća. Naime, iz velike udaljenosti 
ne bi bilo moguće pomoću sferičnog stakla rastopiti voštanu pločicu. 

Prantl, njemački urednik Aristofanova teksta,  također je ispravno upo­
zorio  na  činjenicu  da  su  "Aristofanovoj  publici  očito  bila  poznata  svojstva 
takve naprave..." 

Slobodni smo, stoga, zaključiti kako su u Ateni u 5.  st. pr. Kr. kristalne 
leće  za paljenje  bile  dostupne  svima.  Naravno,  leća koja  može  paliti  može  i 
povećavati. 

Preostala  dva  teksta  o  lećama  za paljenje  nalazimo  u  Plinija  (1.  st.  po 
Kr.).  Riječ je,  o  kuglama  ili  globusima  za  paljenje.  U  Plinijevo  doba,  pet 
stotina  godina poslije Aristofana,  umjesto  kvarca rabilo  se  staklo, jer je bilo 
mnogo jeftinije.  Eichholz je  objavio  sljedeće  prijevode  dvaju odlomaka: 

(1)  Međutim,  najdragocjenije  staklo  je  bezbojno  i  prozirno,  po 
izgledu  najsličnije  kvarcu.  Iako  se  posude  za  piće  sve  više  izrađuju 
od  stakla,  umjesto  od metala,  poput  zlata  ili  srebra,  ono  ne  podnosi 
vrućinu,  osim  ako  u  njega  najprije  ne  ulijemo  hladnu  tekućinu;  pa 
ipak,  stakleni globusi ispunjeni vodom toliko  se zagriju na suncu da 
mogu zapaliti tkaninu. (XXXVI, 67,  199.) 

(2)  Učeni  ljudi  drže  kako  nema  boljeg  načina  za  paljenje 
određenih  dijelova  tijela  od  kristalne  kugle  postavljene  nasuprot 
suncu. (XXXVII,  10, 28.-29.) 

Eichholzov  izmijenjen prijevod  istih odlomaka  glasi: 

(1) Eichholz me je upozorio da je odlomak napisan u obliku para­
doksa,  a  točan  prijevod  posljednjeg  dijela  ima  glasiti  ovako:]  "... 
ono  [staklo]  ne  može  podnijeti  vrućinu  osim  ako  najprije  ne  dođe 
hladna tekućina,  iako  se  dodavanjem vode  staklena kugla  okrenuta 
prema  suncu  [ili  "nasuprot  suncu"]  toliko  zažari  [condescant]  da 
može zapaliti tkaninu. 

(2)  Učeni  ljudi  drže  da  za  paljenje  [dezinfekciju]  određenih 
dijelova  tijela  nema  boljeg  sredstva  od  kristalne  kugle  postavljene 
nasuprot suncu. 

Možda  bi  valjalo  reći  nekoliko  riječi  o  Plinijevoj  Prirodnoj povijesti, 
koju  sam već citirao nekoliko puta, uz redigirane prijevode odnosnih odlo­
maka  koje  sam  pribavio  od  profesora  Eichholza.  To je  divovsko  djelo  sas­
tavljeno  od  37  knjiga,  koje  popunjavaju  čak  deset knjiga  Loebove  knjižnice 

(Harvard  University Press,  djela klasičnih  pisaca),  i  istodobno je  najveće  i 
najobuhvatnije djelo o drevnoj znanosti Zapada. Povjesničar znanosti George 
Sarton izjavio je kako je ta veličanstvena knjiga "možda najznačajniji izvor o 
povijesti drevne civilizacije." Čitanje Plinijeva djela pruža neizmjeran užitak, 
no,  njegova  uporaba  u  znanstvene  svrhe  prava je  noćna  mora.  Moderno 
izdanje  i  prijevod jednog  dijela  Loebove  knjižnice  prvi  je  put  objavljeno 
1938., a tek 33  godine poslije,  1971., pojavili su se konačni prijevodi tek­
stova (Eichholzov svezak). No, XI. svezak bi trebao sadržavati Kazalo, te još 
uvijek čekamo njegovo objavljivanje, 62 godine nakon što je tiskan prvi dio! 
U takvom je golemom djelu, stoga, vrlo teško bilo što pronaći! 

Možete zamisliti s čime se upuštate u borbu. Želite li saznati što Plinije 
kaže  o  lećama  ili  kristalnim  kuglama,  "prepušteni  ste  sami  sebi"  i  morate 
pročitati  svih  deset  svezaka  da  biste  stekli  neki  uvid.  Upravo  se  iz  toga 
razloga ljudi malo koriste  Plinijevim  djelom, naime, nitko nema vremena 
sjediti  i  proučavati  deset  golemih  knjiga,  te  bilježiti  zanimljive  podatke  o 
svim  zamislivim  temama.  Moje  su  knjige  prepune  papirića  s  bilješkama 
poput: 

Predviđanje događaja prema ponašanju miševa 
Bikova je krv "loša za piće" jer se stvrdnjava i gusta je 
Zemlja je podijeljena na paralele -jedna prolazi kroz Delos 
Kipovi Sibile u Rimu 
Načelo zrcala 
Slikar koji je naslikao portret Aristotelove majke 
Obelisk koji predstavlja  sunčeve  zrake 
Spaljeno  lišće  u  Delfskom zaljevu 
Sunce je duša ili um svijeta 
Kako  su  drevni  ljudi  upoznali  svojstva biljaka 
Pompej je  imao  dvojicu dvojnika,  koji  su mu  likom  gotovo posve 
nalikovali 

Složit  ćete  se  da  su  Plinijevi  interesi  bili  vrlo  široki,  zbog  čega  čitanje 
njegova  djela predstavlja pravi užitak. 

Takve  su  metode  bilježenja  nužne jer nije  moguće  snaći  se  u  gomili 
podataka  raštrkanih  u  37  knjiga.  Situacija  s  optikom  je  još  gora,  zbog 
činjenice da je na Plinija palo prokletstvo koje je pisce koji  su se na njega 
pozivali činilo mentalno zaostalima. Pisci koji su se bavili optikom i citirali 
Plinijeve tekstove  pravili  su bezbroj  pogrešaka  i  zato  nije moguće  locirati 
odnosne odlomke. Čini se da je tu nesretnu praksu uveo njemački pisac Emil 
Wilde, koji je u svojoj Geschichte der Optik (Povijest optike), objavljenoj u 

Berlinu  1838.,  u bilješci na 68.  stranici iznio netočan navod o  Pliniju.  Tada 
je  sve krenulo  nizbrdo.  (Upozoravam  sve pisce  da budu vrlo pažljivi na 68. 
stranici  svojih djela. Na njoj  se zaista može  svašta dogoditi.) 

Međutim, prave nevolje počinju tek kada unatoč svim preprekama uspi­
jemo pronaći  odlomke koje tražimo.  Naime, izgleda da je gotovo svaki rele­
vantan  odlomak  bio  na  različite  načine  prevođen  i  tumačen,  izazivajući 
ponekad oštre sukobe i rasprave među znanstvenicima.  Čak ni Loebovi pri­
jevodi  nisu  doslovni  ni  posve  točni,  jer  su,  prema  Eichholzovim  riječima, 
tekstovi morali biti laki za čitanje, makar se time mijenjalo njihovo značenje. 
Možda  se  tako  može  raditi  s  književnošću,  no  kada je  u pitanju znanstveno 
djelo  poput  Plinijeve  Prirodne povijesti,  takva  politika  povjesničarima  zna­
nosti  otežava  ozbiljne  studije. 

Budući  da  je  od  presudnog  značenja  pronalaženje  podataka  o  obradi 
stakla,  koje  je  time  moglo  poslužiti  kao  leća  za  paljenje  ili  povećavanje, 
zamolio  sam  profesora  Eichholza  neka  mi  objasni  tekst  koji je  u  Loebovoj 
antologiji  preveden  kao:  "Staklo  se  obrađuje  puhanjem,  na  nakovnju  ili  se 
rezbari poput srebra.  Sidon je nekoć bio  slavan po  svom staklu, jer su,  osim 
drugih postignuća,  ondje izumljena staklena zrcala." Riječ koja je prevedena 
kao  "obrađivalo"  izvorno  glasi  teritur,  što  znači  "izbrušen  (ili  poliran)" 
(XXXVI,  66,  193).  Eichholzov doslovan prijevod,  stoga,  glasi: 

Staklo  se brusi na kolu ili  se poslije rezbari poput srebra. 

Riječju  teritur  Plaut  označava  mljevenje  brašna  u  kamenom  žrvnju,  proiz­
vodnju  nečega  u  mužaru  i  paljenje  vatre  trljanjem  komadića  drveta.  Riječ 
tornus  prevedena u Eichholzovoj  objavljenoj  verziji kao  "nakovanj"  također 
znači "kolo".  Tekst,  stoga, svjedoči  o tehnikama izrade brušenih i poliranih 
leća. 

U  starim  tekstovima  postoje  i  brojne  druge  izričite  referencije  na  glo­
buse  ili kugle za paljenje,  no  one  su  skrivene u prilično  opskurnim izvorima. 
Primjerice,  crkveni  otac  Laktancije  napisao  je  314.  god.  po  Kr.  teološku 
raspravu  O gnjevu  Božjem.  Vjerujem  kako  ona  danas  baš  i  nije  glavna  tema 
razgovora.  Laktancije  kaže:  "Ako  staklenu  kuglu  ispunjenu  vodom  držimo 
nasuprot  suncu,  ona  će  zapaliti  vatru  čak i kada je najhladnije".  U ranijem 
Laktancijevu  djelu,  O  Božjim  djelima,  koje  je  napisao  304.  god.  po  Kr., 
pojavljuje  se još jedna opaska  o  optici. 

Najstariji  sačuvani  znanstveni  opis  paljenja  vatre  pomoću  stakala  i 
zrcala  pojavljuje  se  u  raspravi  O  vatri,  koju je  sastavio  Teofrast,  Aristotelov 
prijatelj i sljedbenik (4. st. pr. Kr.). Njegov komentar je pokušaj da se objasni 

zašto je  takav  način  paljenja  vatre jednostavniji  i  pouzdaniji  od  drugih  kon­
vencionalnih metoda: 

73.  Razlog zbog kojeg  se tvari  zapaljuju refleksijom  sunca na glatkoj 
površini,  a  ne  zbog  same  vatre,  leži u  činjenici  da  su  sunčeve  zrake 
sastavljene  od  finih  čestica  koje,  kada  se  odražavaju,  proizvode 
pravilniju vatru,  za razliku od uobičajene vatre koja nema takva svoj­
stva  jer  su  joj  čestice  nepravilne.  Tako  prve  čestice,  zbog  svoje 
finoće, prodiru u tvar i zapale je, dok potonje to ne mogu jer ne posje­
duju  ta  svojstva.  Vatra  se  može  zapaliti  pomoću  kvarca  [odnosno, 
leća, koje lome  svjetlost],  te (pomoću) bakra i srebra  [zrcala, putem 
refleksije],  obrađenih na poseban način,  a ne zato  što, kako Gorgija 
[stariji filozof]  kaže  a  i  neki  drugi vjeruju,  vatra prolazi kroz njihove 
pore. 

Crkveni otac Klement iz Aleksandnje (rođen oko  150. god. po Kr.) u svome 
je  izvanrednom i rječitom djelu Stromata  (Svaštice)  napisao  (Broj  VI): 

Izgleda  da  grčki  filozofi  koji  govore  o  Bogu  zapravo  Boga  ne 
poznaju.  Prema  Empedoklu,  njihova  filozofska  promišljanja,  "koja 
se  rado  citiraju,  izlaze  iz usta  onih koji  ne posjeduju znanje  o  cjelini" 
[fragment  iz  Empedoklova  djela  koje  poznajemo  samo  iz  ovoga 
izvora].  Naime,  kao  što  vještina  pretvara  svjetlost  sunca  u  vatru, 
prolazeći kroz  staklenu posudu ispunjenu vodom,  tako je  i  filozofija, 
primivši  iskru  iz  božanskog  Pisma,  vidljiva  samo  u  malobrojnima. 

Grgur  Nazijanski  (crkveni  otac  iz  4.  st.,  mlađi  brat  sv.  Bazilija)  u  svome 
"Govoru  protiv  Eunomija"  spominje  vatru  koja  se  pali  pomoću  vode 
usmjerene prema suncu.  O tome pripovijeda i crkveni otac Cezarije (kojeg 
Francuzi  poznaju  kao  St  Cesaire),  brat  sv.  Grgura  Nazijanskog  (4.  st.),  u 
svome  "Prvom  razgovoru". 

Opskurni  biskup  Tit  iz  Bostre  u  Arabiji  (nisam  saznao  kada je  živio) 
napisao  je  knjigu  Protiv  manihejaca.  U  njoj  govori  o  paljenju  rana,  očito 
pomoću globusa ili kugli (II,  13): 

Liječnik  se  ne  brine  kada  mora  vidati  ranu  spaljujući je... 

U  svom mističnom  djelu Život Apolonija  iz  Tijane Filostrat  (rođen oko  170. 
god.  po  Kr.)  podastire  dva  izvješća  o  indijskim  brahmanima,  koji  su  rabili 
leće  za  paljenje  svetih  vatri: 

...  a  na  tom  (brdu)  obožavali  su  vatru  izvodeći  tajanstvene  obrede, 
privlačeći,  kako  rekoše,  sunčeve  zrake;  svakoga  su  dana  u  podne 
pjevali himnu suncu. (III,  14.) 

Dapače,  vatru  nisu  palili  na  žrtveniku  niti  su  vatru  dobivenu  iz 
sunčevih  zraka  čuvali  u  pećima,  iako  je  ona  tvarna;  poput  zraka 
sunčeve  svjetlosti koje se odražavaju na vodi,  i ta se vatra diže u zrak 
i  pleše  u  eteru...  noću na  njih  ne  pada  tama jer je  zraka  svjetlosti  i 
dalje s njima u obliku u kojemu su je privukli dolje... kad god požele 
uživaju u sunčevoj  svjetlosti.  (III,  15.) 

Ti  su  odlomci  tipičan  primjer  fantastičnih  izvješća  kojih je  knjiga  prepuna, 
pripovijesti  o  magiji  i  izmišljenim  pustolovinama.  Međutim,  uporaba  leća 
za  "privlačenje"  svete  vatre  sunca zvuči prilično  uvjerljivo, budući  da  su tu 
praksu poznavali mnogi drevni narodi, od Britanije do Kine. Zapravo, Filo-
stratovo pomalo bizarno  djelo možda sadrži  objašnjenje jedne  od zagonetki 
britanske  arheologije.  Naime,  uz  mnoge  kristalne  kugle  koje  su  otkrivene 
u  grobovima  žena  u  Britaniji  često  su  se  nalazila  i  sita.  Sljedeći  odlomak 
možda daje naslutiti rješenje zagonetke: 

...  neke  stare  žene  hodaju  naokolo  sa  sitima  u  rukama  i  dolaze 
pastirima,  ponekad  i  njihovim  kravama,  praveći  se  da  vračanjem 
liječe  bolesnu  stoku,  a za sebe  tvrde  da  su mudre,  mudrije  od onih 
koji se predstavljaju kao proroci.  (VI,  11.) 

Ovaj  element drevnoga  folklora može  se  pronaći  gotovo  u  svim dijelovima 
Europe.  Što se tiče svrhe sita i načina na koji su žene pomoću njega vračale, 
moguće je da su usijano olovo bacale u hladnu vodu i tako dobivale neobične 
oblike  -  metoda  vraćanja  koja  se  i  danas  primjenjuje  u  nekim  dijelovima 
Austrije,  a  kojoj  me  prije  mnogo  godina  podučila  moja  prijateljica  Mia 
Agee,  također Austrijanka - a sita su se rabila za vađenje usijanih komadića 
olova.  No,  to je  samo pretpostavka.  Možda su se  sita rabila samo za vađenje 
bjelanjaka ili žumanjaka iz vode, nakon što se proučavalo ponašanje razbije­
nog jajeta. 

U  drevnom  folkloru postoji još jedna zanimljivost povezana sa ženama 
i  lećama za paljenje.  O tome govori  fascinantno djelo Kultovi grčkih država, 
Lewisa Farnella. U III. svesku Farnell iznosi: 

Prije negoli završimo pregled antičkih obreda [u drevnoj Ateni], pro­
motrimo  na  trenutak  zapise  o  tezmoforijama  [tezmoforije  su  bile 
godišnja  ženska  svetkovina]  iz  drugih  dijelova  Grčke,  koji  mogu 

biti  značajni  za  našu  studiju.  Već  smo  spomenuli  da  muškarci  nisu 
smjeli  sudjelovati  [u  tim  obredima].  U  eretrijskom  obredu  [Eretrija 
u  Grčkoj] jedna je  pojedinost  s  antropološkoga  gledišta  vrlo  zanim­
ljiva;  prilikom kuhanja mesa  [kao  obrednog  objeda,  op.  prev.]  žene 
nisu rabile vatru,  nego  sunčevu toplinu...  sunčeva je  vatra bila čišća 
od one  iz ognjišta. 
Farnell nije  dobro  shvatio  o  čemu  se radi.  Pretpostavio je  da  su žene  sušile 
meso na suncu. No, iz gore citiranog dijela očito je da se meso kuhalo - Far-

SLIKA  10.  Dva  bakroreza  iz  17.  stoljeća  izrađena  prema  rimskim  prikazima 
prinošenja žrtve.  Gornji  bakrorez  bavi  se temom koja je bila česta u drevnoj  umjet­
nosti; žrtva se izlijeva na žrtveni plamen iz male posude koju drži lik zdesna. Har­
fist  svira svetu glazbu,  a iza njega  frulaš  svira frulu.  Slijeva se vide vol  i čovjek  sa 
sjekirom,  koji  će  ga  ubiti.  U  pozadini je  idealizirani  hram.  Međutim,  donja  scena 
žrtvovanja  (1.  st.  po  Kr.)  malo je  drugačija.  Tu  su također prikazani  mali  žrtvenik 
s  plamenom  i  frulaš  s  dvostrukom  frulom.  (Možda  on  potpiruje  vatru?)  Članovi 
rimske  patricijske  obitelji  stoje  oko  toga  malog  žrtvenika,  dječak drži  kutiju,  vjero­
jatno s tamjanom koji će se prinijeti kao žrtva, a matrona... što ona zapravo čini? Na 
prvi pogled čini se kao da prinosi ljevanicu iz male posude. No, pogledamo li bolje, 
počinjemo se pitati. Kružni predmet s malim krugom u središtu jednak je onome koji 
matrona drži u ruci, a pojavljuje se u središtu vatre. Iz onoga što nam je poznato o 
lećama kojima su se palile žrtvene vatre, matrona možda usmjerava zrake sunca, a 
mali krug unutar većeg možda je žarište koje izaziva plamen. 

nell je rekao kuhalo, što isključuje sušenje - na vatri dobivenoj pomoću leće 
za paljenje, zapravo na "čistoj", nebeskoj vatri.  Famell ne navodi izvor iz 
kojeg je doznao podatak o eretrijskim tezmoforijama. Konzultirao sam Pau-
zanija, no ni tamo ga nisam mogao pronaći. 

U V. svesku Farnell izričito spominje leće za paljenje: 

...  Plutarh kaže da su u Grčkoj primjenjivali metodu paljenja vatre 
[svete vatre] pomoću stakla. Budući da je obred vrlo konzervativan, 
ta  se metoda možda rabila u njegovim počecima.  No,  ljudi koji  su 
poznavali  stakla  za  paljenje  nisu  imali  potrebu  održavati  vatru  iz 
čisto utilitarističkih razloga. Stoga možemo pretpostaviti kako je ona 
izravan odraz nekog religioznog osjećaja. 

Osvrnimo se na ono što tom pitanju iznosi Plutarh (1. st. po Kr.). Relevantni 
odlomak nalazimo u 9.  poglavlju njegova djela Numin život.  Numa je bio 
drugi kralj Rima, koji je, prema prihvaćenom mišljenju, vladao između 715. 
i 673. god. pr. Kr. Njegovo je ime etrušćanskog podrijetla. Neke predaje o 
njemu više su legendarne nego povijesne. Plutarhov se tekst zapravo odnosi 
na zrcala, a ne na leće za paljenje: 

Bio  je  također  nadzornik  svetih  djevica,  tzv.  vestalki;  jer,  Numi 
se  pripisuje  posvećivanje  Vestinih  djevica,  kao  uopće  obožavanje  i 
skrb da se održava povjerena im vječna vatra. Ili je Numa držao da 
je  priroda  vatre  čista  i  neiskvarena,  te ju je  povjerio  krjeposnim  i 
neoskvrnutim osobama, ili je smatrao da je vatra jalova i prazna, te 
ju je izjednačio  s djevičanstvom.  Gdjegod se u Grčkoj  održava sveta 
vatra, npr.  u Delfima ili Ateni,  ona se povjerava skrbi, ne djevica, 
nego  udovica  koje  su prošle  dob  za  udaju.  Ako  bi  se  vatra kojim 
slučajem  ugasila,  što  se  zbilo  za  Aristionove  tiranije  [88.-86.  god. 
pr.  Kr.]  te  u  Delfima  kada je  Medes  [iz  Perzije]  spalio  hram  ili 
tijekom  Mitridatovih  i rimskih građanskih  ratova,  kada je  svetište 
bilo  srušeno  a vatra ugašena,  tada  se  vatra ne  smije  ponovno  paliti 
pomoću druge vatre, nego treba zapaliti novu, pomoću čistih i neo­
kaljanih  sunčevih  zraka.  To  se  obično  postiže  pomoću  metalnih 
zrcala,  čija udubljenja imaju  oblik pravokutnog trokuta  s  dvije jed­
nake  stranice,  a koja konvergiraju u jednu točku u  središtu.  One  se 
postave nasuprot suncu, tako da se njegove zrake, padajući na njih 
sa  svih  strana,  skupljaju i koncentriraju u  središtu gdje zrak postaje 
rjeđi, a vrlo lagane i suhe tvari ubrzo zahvati plamen. Tako sunčeve 
zrake poprimaju tvar i snagu vatre. (Numa, IX, 5-8.) 

SLIKA  11.  Usmjerena sunčeva zraka pali granje na žrtveniku božice Veste.  Prikaz 
umjetnika iz  17. stoljeća. Na granju se očito nalazi leća za paljenje, iako je tu ilus­
traciju nadahnuo Plutarhov opis zrcala za paljenje Vestinih djevica, načinjen od spo­
jenih  reflektirajućih metalnih trokuta.  Prikaz  se  nalazi  uz  članak "O  Vesti"  Justusa 
Lipsiusa, koji se pojavio u zbirci Graevius Thesaurus Antiquitatem Romanorum, sv.
5.,  1696., str. 639.-640. 

Za paljenje  svetih vatri rabili  su se naizmjence zrcala,  leće  i kugle  (vidi 
1.  poglavlje  i  opis  kugle  za  paljenje).  Iz  odlomka  je  jasno  da  je  Plutarh 
opisivao  metodu  paljenja  vatre  pomoću  konkavnog  zrcala,  kojoj  je  bio 
svjedokom.  Nije  bilo jako  važno  koje  se  sredstvo  pritom  rabilo  -  važno  je 
bilo  zapaliti  svetu vatru pomoću sunčevih zraka. 

Zanimljivo  je  da  Plutarh  spominje  pravokutni  trokut  dviju  jednakih 
stranica.  Pred kraj  ove knjige,  na mjestu gdje  opisujem optičke pojave drev­
nog  Egipta,  vidjet  ćemo  kako  se jedno  od mojih  otkrića  odnosi  na  optičke 
efekte  koji  se  postižu  pomoću  trokuta.  Na  zimski  solsticij,  pri  zalasku 
sunca,  Kefrenova  piramida  baca  sjenu  na južnu  stranu  Velike  piramide,  koja 
dodiruje  vrh  trokuta južne  strane  oblikujući  zlatni  trokut.  (Vidi  fotografiju 
30.)  Ta pojava  ima višestruko  značenje,  o  čemu ćemo  raspravljati  poslije,  a 
rezultat je pomnog planiranja  graditelja piramida. 

SLIKA  12.  Ovaj  crtež Roberta Lawlora harmonične odnose u glazbi opisuje pomoću 
trokuta  koji  presijecaju  dijagonale.  Lawlor je  najprije  povukao  vodoravnu  crtu  koja 
povezuje  0  s  X.  Zatim je  povukao  okomitu  crtu  od  X  do  Z  (i još jednu  koja  spaja 
X  sa  Y);  one  mogu  biti  bilo  koje  duljine, jer je  time  stvoren  samo  okvir  u  obliku 
trokuta. Odredio je središte dužine 0-X, označeno sitnim slovom A, i odatle je povu­
kao okomitu crtu koja siječe dužinu 0-Z. Tu je točku zatim spojio s točkom Y i dobio 
dijagonalu  koja  siječe  dužinu  0-Z;  točka  u  kojoj je  siječe jest  glazbeni  razmjer.  Na 
taj način  on  predstavlja  razmjer  od  2  do  3,  koji je  glazbena  kvinta.  Ostale  dijago­
nale  daju osnovnu trećinu i  ostale temeljne glazbene intervale.  Lawlor drži da su se 
drevni  Egipćani  služili  tehnikom  "prerezanih  trokuta"  pri  izradi  temeljnoga  plana 
hrama u Luksoru. To ima smisla, a prerezani trokuti koje sam za zimskog solsticija 
otkrio na južnoj strani Velike piramide dio su takve tradicije, budući da tvore "zlatni 
rokut".  Za širu raspravu o Velikoj  piramidi vidi  9.  poglavlje. 

Pojava  trokuta  u  optici  možda  je  element  kulta  čije  je  podrijetlo  egi­
patsko.  Moj  prijatelj  Robert  Lawlor  izradio je  podrobnu  studiju  o  drevnim 
egipatskim  hramovima,  te je u jednom članku  objavio  crteže  hrama u Luk-
soru,  koji  pokazuju jednostavnu  geometrijsku  metodu  stvaranja  nizova  har­
monijskih  progresija  sustavnim  dodirivanjem  vrhova  trokuta  (vidi  sliku  12). 
On  kaže:  "Iz te posve geometrijske metode ponavljanja dijagonalnih sjecišta 
unutar trokuta možemo razumjeti sve harmonijske odnose u glazbi, ne rabeći 
pritom matematiku ili algebru." 

Upravo  to  čini  sjena  na južnoj  strani  Velike  piramide,  svakog  se  dana 
pomičući  tijekom  zime.  Možda  su  se  jedanput  na  godinu  palile  posebne 
srete  vatre,  upravo  za zimskog  solsticija,  najkraćeg dana u godini  i  "najniže 
točke" sunca,  kako  bi  se  na  taj  način  pokazala  snaga  njegova  ponovnog 
rođenja. Ako je  doista bilo tako, vatra se palila na "dan zlatnog trokuta". Ne 

možemo  isključiti  mogućnost  da nam je  Plutarh,  koji je  u  svojim  zapisima 
često djelomice otkrivao svete tajne, koje se nisu smjele potpuno razotkriti, 
dao naslutiti nešto od velikog značenja. Isto je tako moguće da Plutarhu nisu 
bile poznate daljnje implikacije obreda o kojemu je izvijestio. 

Međutim, egipatski sveti trokuti i piramide tema su jednog od sljedećih 
poglavlja. 

Još jedno  izvješće o ključnoj  optičkoj  pojavi za astronomiju nalazimo 
u ezoteričnom djelu filozofa Makrobija (5. st. po Kr.), naslovljenom Komen­
tar Scipionova sna; Scipionov san sadržan je u dijelu Ciceronova rukopisa 
O  republici,  koji  se  bavi  kozmologijom.  Zapravo,  san  poznajemo  samo 
iz Makrobijeva djela.  Ciceronova Republika nije  sačuvana kao rukopis,  a 
pronađena je u  19.  stoljeću u Vatikanskoj  knjižnici,  zapisana  ispod nekog 
drugog teksta. No, ono što je pronađeno nije uključivalo i Scipionov san. Već 
sam objavio  izvješće  o tom djelu, u kojemu sam  opisao mnoge zanimljive 
pojedinosti, pa se time neću ponovno baviti.  U XII. poglavlju Makrobije 
piše: 

Ovdje  ćemo  raspravljati  o  načinu  na  koji  duša  silazi  s  neba  i  ulazi 
u paklene predjele života  [kako bi bila ponovno rođena].  Mliječni 
put okružuje zodijak, njegov veliki krug, presijecajući ga u [točkama 
na kojima su smještena, op. prev.]  dva tropska znaka, Jarac i Rak. 
Prirodni  filozofi  nazvali  su  ih  "vratima  sunca", jer solsticiji,  svaki 
s jedne  strane, nadziru dušu i njezin napredak na putu,  pazeći da 
nikada ne prijeđe granice pojasa. Vjeruje se da duše prolaze kroz ta 
vrata na svome putu od neba prema zemlji i na povratku sa zemlje 
na nebo.  Stoga se jedna Vrata nazivaju Vratima ljudi,  a druga vra­
tima bogova:  Rak se naziva Vratima  ljudi, jer kroz njih  se prolazi 
na silasku u paklene predjele [odnosno, u život na zemlji]; Jarac se 
naziva Vratima bogova, jer duše kroz njih prolaze vraćajući se svojoj 
besmrtnosti...  Duša,  silazeći s mjesta na kojemu se sijeku zodijak i 
Mliječni put, umjesto kružnog, jedinog božanskog oblika, poprima 
oblik stošca...  (XII.l-5.) 

U izvornom obliku,  tekst opisuje dušu koja silazi in  conum  - tu je ideju 
potaknula  pojava  fokusirane  sunčeve  svjetlosti  koja  se,  zahvaljujući  refra-
kcijskom  svojstvu  kristalne kugle,  transformira.  Kako  bi  istaknuo  optičku 
narav svojih koncepcija, Makrobije piše: 

Doista,  kada  zraka  svjetlosti  dopre  do  nas  sa  svoje  polazišne  točke, 
sunce donosi sa sobom bit vatre iz koje potječe... Tako je i sa zrcalom 
[speculum]: kada ono odražava svjetlost plamena u daljini, slika pla­
mena koja se vraća ne sadrži toplinu. (XIX. 13.) 

Predodžba  o  duši  koja,  kao  svjetlosni  stožac  koji  emitira  "kristalna kugla" 
ili  čak  "minijaturno  kristalno  sunce",  silazi  iz  svoga  prirodnog  stanja  u 
kraljevstvo  materije,  odražavao  predaju kojoj je  izvor u duboko  metafizičkoj 
egipatskoj  teologiji  svjetlosti,  sačuvanoj  u  grčkim  školama  misterija  i  dje­
lima neoplatonovskih  filozofa  poput Makrobija  i Numenija iz Apameje  (2. 
st.  po  Kr.,  odgovornog  za  uključivanje  pitagorejskih  načela  u  neoplato-
nizam). 

O  pitagorejcima koji  su vjerovali  da je  Sunce  divovska kristalna kugla 
neizmjerno veća od Zemlje, raspravljat ćemo poslije. Svaka je duša smatrana 
malim kristalnim suncem, koje u svom procesu reinkarnacije isijava vlastitu 
božansku  svjetlost  i vatru,  koje  se  stožasto  spuštaju na tvar. 

Tom se koncepcijom bavi Herman de Ley u djelu Makrobije i Nume-
nije: 

U svom blagoslovljenom stanju duša je okrugla... Grci su smatrali da 
je krug "najsavršeniji od svih oblika", a o njegovoj vezi s božanskom 
supstancijom  raspravlja  Ksenofan  [6.  st.  pr.  Kr.;  Ley  u  bilješki 
dodaje: "Ideja vjerojatno potječe od pitagorejaca..."; zatim citira  filo­
zofa Prokla (5. st. po Kr.)... "Tamo gdje je nous [um/duh], tamo je i 
kružno... sve što je razumno ili razumljivo mora biti kružno..." [Com­
mentary on the Timaeus of Plato (Komentar Platonovu Timeju), II, 
str. 77.7-18.] 

Herman  de  Ley  uzaludno  pokušava  objasniti  kako  kugla  emitira  stožac, 
navodeći  mnoge  učenjake  čija  su  nastojanja  da  to  objasne  bila  jednako 
jalova.  De Ley navodi riječi profesora Leemansa:  "Nije jasno... kako iz glo-
busa, protezanjem, može nastati stožac". Očajan, de Ley kaže: 

Elefrink ne želi raspravljati o filozofskom značenju...  te jedinstvene 
koncepcije  o  duši  kao  o  stošcu,  odbacujući  je  kao  "još  uvijek 
neobjašnjivu"...  Ali,  zašto  stožac?  Koliko je meni  poznato,  ideja  o 
povezanosti  toga  tijela  s  rađanjem  duše  nije  prisutna  ni  u jednom 
drugom drevnom tekstu... 

Ono  što  ti učenjaci moraju znati jest nekoliko optičkih činjenica. 

U jednom od sljedećih poglavlja bavit ćemo se pravim značenjem grčkih 
mitova o Prometeju. No, ovdje bih u svezi s njim želio istaknuti dvije stvari: 
kao  prvo,  Prometej je  donio vatru s nebesa  i kao drugo,  često  su  ga nazivali 
stvoriteljem ljudi. Iz onoga što nam je poznato, donošenje vatre s nebesa ima 
posebno  značenje  - u  kontekstu  leće  ili  globusa  za  paljenje.  A  metafizička 
teologija  svjetlosti  bavi  se  ponovnim rađanjem  ljudi  kao  svjetlosnih  stožaca 
koji  silaze  s  nebesa.  Postoji  nekoliko  optičkih  aspekata  Prometejeva  lika, 
koji  do  sada  nisu  uzeti  u  obzir.  Njima  ćemo  se  pozabaviti  u  poglavlju  u 
kojemu  se  razmatra  mogućnost  postojanja  teleskopa  u  davnini.  No,  valja 
uvijek  imati  na  umu  kako  u  pozadini  čak  i  najbanalnijih  verzija  drevnih 
mitova  stoji  ezoterijsko  značenje.  U  pradavno  doba  svećenici  su  odlučili 
sakriti istinu u tim zagonetnim pričama i sačuvati je od mnoštva. 

Prije  negoli  završimo  analizu  Makrobijeva  teksta,  pozabavimo  se još 
malo  činjenicom  da je  on jedini  drevni  autor koji je  u  svom  djelu  sačuvao 
predaju  o  inkarniranoj  duši,  koja u tvarni  svijet  silazi  kao  svjetlosni  stožac. 
Tko je, zapravo,  bio Makrobije? Poznato nam je da,  iako je pisao na latin­
skom,  nije  bio  iz  Italije,  nego,  kako  se  smatra,  iz  sjeverne  Afrike.  Unatoč 
činjenici da je živio u  5.  st.  po Kr.,  bio je posve slobodan od kršćanskih kon­
cepcija  na  koje  se  nije  niti  osvrnuo.  U  biti  bio je  "poganin",  i  nastojao je 
sačuvati  pretkršćanske  predaje  kojima  je  u  njegovo  doba  prijetilo  iskorje­
njivanje.  Među  ostalim  ezoterijskim  predajama  o  kojima  Makrobije  piše, 
sačuvana je koncepcija "svetog razlomka",  256/243,  brojeva koji podijeljeni 
daju vrijednost Pitagorina zareza, univerzalne konstante u teoriji harmonije, 
svetog  broja  koji  Makrobije  pripisuje  "drevnim"  ljudima.  (O  tome  ćemo 
šire raspravljati u posljednjem poglavlju.) Makrobije je, tako,  bio  čuvar ezo-
terijskoga znanja,  za koje je  smatrao  da ga je nužno barem djelomice razot­
kriti, bojeći  se da će inače biti zauvijek izgubljeno. 

Još jedna  mistična  predaja  o  lećama  koje  s  nebesa  privlače  duhovne 
esencije  u  obliku  fokusirane  svjetlosti  potječe  iz  Irske.  Charles  Vallancey, 
antikvar  iz  18.  stoljeća,  proučio  je  i  sačuvao  veličanstvenu  gravuru  (vidi 
sliku  12a)  na  drevnom  keltskom  svetom kamenu,  zvanom Liath  Meisicith. 
Vallancey  izvještava  ljude  poput  mene,  koji  ne  poznaju  irski jezik,  da  irska 
riječ  za  "kristal"  glasi  criost-al,  što  znači  "sveti  kamen".  Nisam  shvatio 
filozofsko  značenje  te  neočekivane  i  poznate  riječi,  koja  je  očito  srodna 
starogrčkoj  riječi  krystallos. Jesu li je Irci posudili od Grka? Je li riječ stari­
jeg  indoeuropskog  podrijetla?  Sklon  sam  vjerovati  da  je  riječ  preuzeta  iz 

engleskog jezika u kršćansko doba. No, o tome bi mjerodavnije mogao suditi 
stručnjak za  irski jezik. 

Vallancey  kaže  da  su  druidi  rabili  kristale  kao  leće  za  paljenje,  "kako 
bi privukli  logh,  bit duhovne vatre", potrebnu za religiozne obrede.  Opisuje 
Liath  Meisicith  ili  "magijski  kamen  kontemplacije",  veliku  drevnu  irsku 
kristalnu  leću za paljenje,  koja  se  tada  (1784.)  nalazila u posjedu  T.  Kave-
nagha  iz  Ballyborrisa.  Vallancey  objašnjava  da  liath  znači  "kamen"  (riječ 
je  srodna  grčkoj  lithos,  "kamen").  Meisi,  pak,  znači  "druidizam"  a  cith 
"viđenje".  Doslovan  prijevod  naziva  kamena  glasio  bi,  stoga,  "druidski 

SLIKA  12a.  Liath  Meisicith,  ili  irski  Magični  kamen  razmišljanja.  Doslovan  pri-
jevod toga imena glasio bi "Druidski proročki kamen". Ilustracija je preuzeta iz Co-
llectanea de Rebus Hibernicus, Charlesa Vallanceya, sv. XIII., 3. dio, Dublin,  1784., 
slika  II nasuprot str.  20.  Ovo je prikaz poklopca metalne  škrinje duboke otprilike  5 
cm. Nekada je kroz poklopac provirivao golemi kristal, no u doba kada je Wallancey 
proučavao škrinju  (krajem  18.  stoljeća),  donji  dio  kristala  bio je  skriven  u  njezinoj 
unutrašnjosti. Godine  1784  taj je  izvanredan predmet pripadao  g.  T.  Kavenaghu  iz 
Ballyborrisa,  o  kojemu  mi  ništa  nije  poznato.  Ako  itko  zna  gdje  se  predmet  danas 
nalazi, neka mi se javi! Središnji je kristal debeo 3cm, dugačak 13 cm, a širok oko 5 
cm.  Vjerovalo  se da privlači  logh,  ili nebesku vatru,  djelujući poput leće za paljenje. 
No, mogao je poslužiti  i  kao dobro povećalo. 

kamen  viđenja".  Nije  mi  poznato  gdje  se  kamen  nalazi  danas,  nakon  dva 
stoljeća.  Pretpostavljam da  se,  s  obzirom na njegovo značenje,  čuva u nekom 
irskome  muzeju. 

Vallancey  također  navodi  dva  neobična  biblijska  odlomka  o  Mojsiju, 
koji  Izraelcima  zabranjuje  da  u  religioznim  obredima rabe  kamen na  hebrej­
skom zvan mashcith,  u  Septuaginti  lithos skopos,  a na  samaritanskom mith-
naggedah.  Izgleda  da ni jedna  engleska verzija  Staroga zavjeta nije  ponudila 
točan prijevod toga naziva.  Nažalost,  ne  mogu  se  obratiti  Michaelu Weitz-
manu.  Također žalim  što je  moje  znanje  o  irskim predajama  nedovoljno  da 
bih mogao reći nešto više o loghu - duhovnoj  vatri koja se privlačila pomoću 
leća.  No,  to  pitanje u  svakom  slučaju ostavlja prostor za daljnja  istraživanja. 

Nisam  siguran  ima  li  riječ  logh  neke  veze  s  grčkom  riječju  logos.  U 
Starom zavjetu, u Knjizi Postanka (9,6)  opisuje  se  stvaranje čovjeka na  sliku 
Božju.  Filon,  židovski  filozof  iz  Aleksandrije  (rođen oko  20.  god.  pr.  Kr.), 
tumači  taj  odlomak na vrlo  zanimljiv  način.  U  svojoj  knjizi Pitanja  i  odgo­
vori  o Postanku  Filon kaže: 

Ništa  smrtno  ne  može  biti  slično  najuzvišenijem  Jednom,  Ocu 
svemira,  nego  (samo)  drugome  Bogu,  koji je njegov  Logos.  Jer,  nor­
malno  je  da  razumni  (dio)  ljudske  duše  bude  oblikovan  na  sliku 
božanskog  Logosa,  budući  da je  Bog  prije  Logosa  nadređen  svakoj 
razumnoj prirodi. 

Kao  što su ljudske duše slike Logosa utisnute u tvar, tako je i silazak Logosa 
sličan privlačenju logha. Možda su navedene predaje utemeljene na optičkim 
pojavama  i  povezane  s  Makrobijevim  svjetlosnim  stošcima. 

Pomisli  li  netko  da  sam  otišao  predaleko  i  da Filonove  ideje  nisu  imale 
nikakve veze s  teologijom svjetlosti, navest ću odlomak iz Filonovih Pitanja 
i  odgovora  o  Izlasku,  u  kojima  filozof  izričito  tvrdi  da je  sam  vidio  duše, 
kako  ih  opisuje  teologija  svjetlosti: 

...  svjetlost  sjajnih  zvijezda  potječe  od  nebeske  sfere.  Kako  duša 
natapa  [adetai -  točniji  prijevod glasio  bi  "navodnjava"]  sve  što je u 
očima  sjajno, jer  duše  su  najsjajnije,  tako  i  svjetlost  zvijezda  dobiva 
svoj  sjaj  od  najčišćeg  etera. 

Filon je  očito  vjerovao  da sjaj  u očima proizlazi  iz  svjetlosti duše, te da duša 
ulazi  u  svijet tvari  kao  slika božanskoga  Logosa,  koji je,  stoga,  i  sam  sjajan. 
Razmislimo  li bolje,  Filonova su gledišta slična Makrobijevim. 

Neke  pojave  u  vezi  sa  skupljanjem  sunčeve  svjetlosti  kroz  stakleni 
globus  ispunjen  vodom,  smatrane  su  zapanjujućima  u  tolikoj  mjeri  da  su 
pojedini  filozofi  zaista  od  buhe  vidjeli  slona.  Primjer  za  to  je  Aleksandar 
iz  Afrodizije,  općenito  poznat  kao  najglasovitiji  komentator  Aristotelovih 
djela, koji je živio krajem 2. i početkom 3. stoljeća. Baveći se prirodom tvari, 
Aleksandar  u  svom  Komentaru  Aristotelovoj  meteorologiji  (I,  3)  "želeći 
dokazati  da  se  tijelu  može  prenijeti  svojstvo  koje  u  svom  izvornom  stanju 
ne  posjeduje,  kaže  da  se  predmeti  mogu  zapaliti  pomoću  sunčeve  topline 
koja prolazi  kroz  [prozirno  staklo]  posudu  ispunjenu  hladnom  vodom,  a  da 
se  pritom  voda  u  posudi  ne  zagrije,  ili  barem  ne  zagrije  dovoljno  da  bi  se 
moglo  objasniti  zapaljenje." 

Optičkom  metodom  paljenja  vatre  pomoću  zrcala  pozabavili  su  se  na 
zaista uzbudljiv način Arhimed, Antemije i Proklo (ovdje se ne misli na  filo­
zofa Prokla kojeg smo maloprije spomenuli). No, o tome ćemo govoriti u 5. 
poglavlju. 

Grčki  orfici pridavali  su veliko  teološko značenje globusima i kuglama 
za  paljenje.  Orfizam je  bio  religiozni  pokret  koji  se  nije  oslanjao  na  stan­
dardne  poganske  državne  kultove,  te  nije  štovao  olimpske  bogove.  Pokret 
je  dobio  ime  prema  legendarnom  liku  Orfeju,  a  sačuvan  je  dio  njihova 
pjesničkog stvaralaštva.  Klasična Atena nije bila pretjerano sklona orficima. 
Poput  nekih  pristaša  pokreta  "new-age"  današnjice,  i  orfici  su  običavali 
dijeliti  letke  koji  su  promicali  kult  spasenja.  Obilazili  su  domove,  poput 
Jehovinih  svjedoka,  nastojeći  proširiti  svoje  evanđelje.  Držali  su  do  obredne 
čistoće  i  naginjali  vegetarijanstvu.  Mnogi  su  orfici  bili  neobrazovani,  čak 
i  skitnice.  No, među njima je bilo  i  iznimno nadarenih umova, posebice u 
grčkim  gradovima južne  Italije. 

Najznačajnije  obilježje  orfičkog  kulta jest  koncepcija  svemirskog jajeta 
koje  isijava  svjetlošću  i  vatrom.  Jaje  je  očito  kristalna  kugla  ili  stakleni 
globus  ispunjen  vodom.  Neke  od  sačuvanih  orfičkih  himni  opisuju  kako 
bog-stvoritelj  Protogon  ("Prvorođeni")  izbija  iz  svemirskog  jajeta  zvanog 
Phanes  (oblik  riječi  phanaios,  koja  znači  "davati  svjetlost").  Ponekad  se 
spominje i koža Phanesa ili chros, međutim, to nije grčka riječ za kožu, nego 
je njezino značenje "površina (bilo kojeg tijela)". Glagol koji označava izbi­
janje Protogona iz Phanesa glasi apestrapten, ili "izbijati van". (Tu je rijetku 
riječ  rabio Ivan Tzetzes, bizantski pisac, kako bi označio svjetlost.) 

Sačuvane  fragmente  orfičke  književnosti  skupio  je  1832.  izvanredan 
čovjek,  Isaac  Preston  Cory,  i  objavio  ih na  grčkom  s  popratnim  engleskim 
prijevodom.  Coryjeva  zadivljujuća  zbirka  Drevni fragmenti,  kao  pokušaj 
kompilacije  najznačajnijih  izgubljenih  povijesnih  i  mitoloških  djela,  prema